Sarkozi i Amerika

Toni Bler će kroz nekoliko meseci napustiti kormilo britanske vlade, a i Laburističke stranke. Gordon Braun, koji je verovatni naslednik, ima mnogo rezervisaniji stav prema alijansi sa Bušovom spoljnom politikom. Sličnog stava je i opozicioni lider Dejvid Kameron, o kome je već bilo reči na ovom blogu, i koji svoju politiku temelji na distanciranju od Tačerkinog nasleđa, i njene free market politike. Tako izgleda da britnasko-američko savezništvo polako bledi.

Ipak, dešava se nešto zanimljivo. Glavni favorit za idućeg francuskog predsednika, Nikola Sarkozi ne krije svoje pro-američke stavove. Na to ukazuje i analitičarka Heritage fondacije Helle Dale u svom novom članku. U govoru koji je održao 12 septembra u Americi, Sarkozi je hvalio heroje 11. septembra, govorio o bliskosti dva naroda, hvalio američko liderstvo u svetskoj kulturi i nauci (što je za francuske šoviniste mnogo gore nego da je hvalio američku politiku ili ekonomiju!). Osim toga, Sarkozi je, o užasa, rekao da antimerikanizam "jednog dela francuske elite" potiče iz njene zavisti prema Americi, a na pitanje da li misli da će mu optužbe da je proamerički čovek štetiti u kampanji, odgovario je prkosno da on nije kukavica, da se ne plaši francuskih nacionalista i da mu ne pada na pamet da se odriče ni jednog svog stava.

Da li je na pomolu američko-francuska alijansa, umesto američko-engleske - pita se Helle Dale? Moram da priznam da mi to deluje dosta malo veovatno na nekom širem socijalnom planu, zbog velikih razlika između dve političke kulture. Ali na nekom užem političkom planu, to je vrlo moguće, ne samo zbog Sarkozijevih pro-američkih stavova, već i njegovog pragmatizma.

Janković u "Vremenu"

Evo samoreklamera.

Reč je o komentaru istog onog teksta Milana Nikolića o Irskoj, koji je objavljen u prošlom "Vremenu", a ovde ga je Slaviša već komentarisao.

Neki linkovi

1) Lep tekst Zorana Ćirjakovića na NSPM. Slično u sarajevskim Danima od pre nekoliko godina. A zna i Wikipedia.

2) Jedan komentar o prijemu Agima Čekua kod Condoleezze Rice.

3) Najmanji politički kviz na svetu.

Antitrust i afrimativna akcija

O antimonopolskoj politici se često misli kao o sredstvu za očuvanje konkurencije, koja bi oslabila ili nestala ako tržište prepustomo njemu samom.

Sledeći tekst odbacuje ovu premisu, i pravi zanimljivu paralelu između izopačenog egalitarizma afirmativne akcije i "egalitarizma" pomoći malim firmama karakterističnog za antitrust.

Radikalno

Prokopijević u slovenačkom Finance o opasnosti od Radikala. Sažetak teksta na B92.

Jeb Bush i etanol

U Americi se, kao i drugde na Zapadu, mnogo priča o altenrativnim, ne-fosilnom gorivima. I mnogo se para iz budžeta troši na njihov razvoj i primenu. Pre nekoliko godina u Kongresu je vođena kampanja da se povećaju subvencije domaćim proizvođačima etanola, ne bi li se smanjila zavisnost od nafte. U ovom trenutku su te subvencije za domaću proizvodnju etanola 51 cent po galonu, ali svejedno domaći etanol ne može da bude konkurentan jer je njegova proizvodnja iz kukuruza mnogo skuplja nego ona iz šećera, koju radi Brazil recimo.

Guverner FlorideJeb Bush, umesto daljeg povećanja subvencija, ima bolju ideju. Ukinite carine na uvoz etanola od 54 cente po galonu, i dobićemo jeftiniji uvozni etanol i eto kroz neko vreme masovno kola na etanol, i eto sumraka za šeike i države koje sponzorišu teroriste.

Mada, ne verujem da ce američki proizvođači etanola, za razliku od potrošača, biti oduševljeni ovom idejom. Skoro da bih dao neku paru da od ove ideje neće biti ništa.

"Odakle vaskrs državnog planiranja?"

Milić Milovanović u Politici piše o Nacionalnom investicionom planu.

Medicina i država

Pre neki dan je, po nalogu Ministarstva Zdravlja, zatvorena privatna bolnica "Decedra" jer je pacijentkinja umrla zbog lekarske greške.

Koliko bi državnih bolnica u Srbiji opstalo kad bi i za njih važio isti kriterijum?

Nobel 2006

Počela su nagađanja o Nobelovoj nagradi.

Ovi kandidati cirkulišu već godinama, ali Akademija je itekako znala da iznenadi. Ako je već neko sa liste, moj favorit je Bhagwati.

Ekonomisti za minimalnu platu

Pisali smo ranije na ovom blogu o ekonomskom besmislu garantovanja minimalne nadnice. I to nije samo ekonomska besmislica, nego i loša socijalna politika - usmerena upravo protiv siromašnih i nezaposlenih kojima je onda još teže pronaći posao.

Zapanjujuće je koliko cenjenih akademskih ekonomista to ili ne shvata ili iz ideoloških razloga ne može da prihvati. Ovde je najnovija inicijativa ekonomista sa Harvarda, MIT-a, Princetona, Cornella i ostalih za povećanje minimalne nadnice u SAD. Ovde je otvoreno pismo velikog broja akademskih ekonomista za povećanje minimalne nadnice od pre nekoliko godina.

Akcija umrežavanja

Telekom će u okviru projekta Akcije umrežavanja ponuditi jeftinije ADSL i dial-up priključke.

Kako to da se Komisija za zaštitu konkurencije ne seti da Telekom ima monopol na fiksnu telefoniju i na internet? Pod monopolom mislim državni monopol - zabranjen ulazak u granu bilo kome osim državnom preduzeću. Onda ne bismo morali imati akcije koje liče na humanitarne, nego bi cene interneta i fiksne telefonije pod konkurencijom normalno pale.

Predsednik Senegala pametniji od Jeffrey Sacksa

U svom intervjuu za nemački Spiegel, predsednik Senegala Abdoulaye Wade kaže "Ne trebaju mi pare, treba mi dogovor o slobodnoj trgovini". Skoro parafraza Bauerove "trade not aid"!

Iako ima nekih problematičnih shvatanja, tipa ono da je budućnost Senegala u poljoprivredi, ovaj čovek normalnije i razumnije razmišlja od mnogih Ivy League ekonomista i nobelovaca.

"I believe in a liberal economy and have never put much faith in the state-run economy, because it fails. I support the state, but not the state-run economy. The state should intervene only to create the conditions necessary for the private sector to thrive. I am counting on the private sector, because it is crucial to Senegal's future."

Čist tržišni fundamentalista, što reko Stiglitz. Nije pametan ko drug Evo Morales i učitelj mu Čavez. (Ako niste znali, nobelovcu je Morales novi favorit. Već je nahvalio njegovu nacionalizaciju nafte i gasa kao "mudru ekonomsku politiku")

A i Sacks bi morao da protestuje. "Gde sam tu ja" (i moj plan za borbu protiv siromaštva)?

Taksi dozvole

B92 piše da će u Beogradu gradska vlada bespovratno oduzimati vozila taksistima bez dozvole za rad?

Predsednici taksi udruženja veći su optimisti od svojih zaposlenih i očekuju da će, kada "divljaci" budu potpuno sklonjeni sa ulica, imati čak 30 odsto veći promet i zaradu. Oni poručuju građanima da smanjena konkurencija neće dovesti do poskupljenja.

Neće dovesti do poskupljenja ali će oni imati 30% veću zaradu? Kako? Da bi to moglo mora doći ili do 30% poskupljenja ili do najmanje 30% većeg čekanja. Najverovatnije prvo do većih čekanja, a onda do poskupljenja.

"Samim iskorenjivanjem ove pojave, imaćemo veće obaveze, a ne samo prava. Doći će do poboljšanja kada je u pitanju bezbednost i kvalitet prevoza", kaže Aleksandar Bijelić, iz Žutog taksija.

Jeste, sve je to zbog kvaliteta i bezbednosti. Onih 30% nije u prvom planu.

"Divlji taksisti" se pozivaju na član Ustava koji garantuje da svako slobodno može da izabere svoju profesiju bez mogućnosti da ga neko, u ovom slučaju Skupština grada, ograničava u tome.

S druge strane, grad isto kao i većina drugih metropola u svetu, ima jasna ograničenja koliko taksista može da bude i pod kojim uslovima može da se dobije "plava pečurka".

Prema stručnim procenama, za grad od dva miliona ljudi dovoljno je 4.500 taksista, a trenutno ih ima 6.000. Inspektori zato poručuju nelegalnim taksistima da je za njih bolje da promene profesiju nego da čekaju dozvolu.

Baš me interesuje ko to pravi stručne procene o broju taksija u gradu. Stručnjaci za broj taksija? Sa Instituta za taksi?

To što većina metropola ima ograničenja broja taksija znači da u većini metropola vladaju slični lobiji. Samo što je način dobijanja licence obično malo drugačiji. U New Yorku grad prodaje licence na javnoj aukciji. Kada se licenca jednom kupi ona postaje vlasništvo i može se dalje preprodavati, a tržišna cena često prelazi 200,000$. Nije ni to najbolje rešenje jer je broj taksija manji od optimalnog a cena veća - ali je način dobijanja dozvole jasan i prihod se preko sistema aukcije licenci preliva u gradsku kasu. A Beograd izdaje licence arbitrarnom voljom birokrata - što je otvoreni poziv na korupciju.

Nadam se da će taksisti bez licence ostvariti svoje ustavno pravo. A da ne pominjem što jedna gradska vlada izdaje dekret o eksproprijaciji privatnog vlasništva!

Pobeda desnice u Švedskoj

U Švedskoj j eposle 12 godina na vlast došla desnica! Obećanja - smanjenje poreza, državne potrošnje i socijale.

Nešto slično se desilo krajem 80-ih kad je Karl Bilt pobedio sa sloganom "Švedska mora da krene ispočetka". I počele su značajne reforme. Da li ćemo gledati reprizu? Ovaj put nije u pitanju deregulacija privrede, već švedska sveta krava - država blagostanja. Sačekajmo. Možda je na putu nova Irska.

Iran je sledeći?

Intervju Time magazina sa Mahmudom Ahmadinedžadom. Piše da je visok 5'4'', što je oko 163 cm.

Verujem da Irancima stvarno nije jasno šta sad SAD i deo Evrope hoće od njih. Demokratija tamo prosto nije jedina igra u gradu i veliki deo njih smatra svoj islamski režim legitimnim. Na proteklim izborima su imali priliku da izaberu između umerenog Rafsandžanija i ekstremno religioznog Ahmadinedžada, i oni su izabrali religioznu opciju. Iran nije demokratija, ali nije ni grupa ludaka kao što to hoće da predstavi Bušova administracija.

Ako oni i naprave atomsku bombu, zašto bi to odmah izazvalo nekakvu katastrofu? Nuklearno oružje imaju i ostale autoritarne i potencijalno opasnije zemlje kao što su Kina i Pakistan, a imao je sve vreme i SSSR pa se ništa nije desilo. Iz istog razloga, ravnoteže straha. Iran već duže vreme ima hemijsko oružje i nije ga upotrebio.

Generalno ne može da raduje ako još jedna zemlja, demokratska ili ne, pravi nuklearno oružje. Ali govoriti o vojnoj intervenciji zbog toga? Suludo. I neće se nikada ni desiti, kao što Ahmadinedžad zna.

Doing Business

Izašao je novi Doing Business izveštaj Svetske banke. Najbolji na listi je Singapur, a ovde je najboljih 10 reformista.

Srbija nije u najboljih 10, ali je na listi dosta napredovala, sa 95-og na 68. mesto. Najveći napredak je u lakoći dobijanja kredita (izveštaj ne meri kamate nego samo procedure) i procedura prilikom spoljne trgovine (izveštaj ne meri carine nego samo procedure). Veliki pad je u fleksibilnosti tržišta rada, zbog prošlogodišnje promene starog zakona.

Evo šta je na to izjavio premijer Koštunica:
"Gospodo oficiri, znam da je Kosovo duboko urezano u vašim srcima i u vašoj svesti jer je Kosovo srce Srbije i duša našeg naroda. Važno je da presednik, Skupština, premijer i narod imaju isti stav, a to je da je Kosovo uvek bilo i da će zauvek ostati u Srbiji, a tako ćemo neizbrisivim slovima upisati i u Ustav." (B92).

Anarhija ili minimalna država

Savremeni liberali su dosta podeljeni oko sledećeg pitanja: da li je uopšte legitimno postojanje bilo kakve države? Jedna grupa, koju čine Mizes, Hajek, Milton Fridman, Bjukenen, Nozik i masa drugih tvrdi manje-više da je legitimna samo minimalna država ograničena na zaštitu života, vlasništva i sprovođenje ugovora (uz eventualno neka javna dobra, što je opcionalno). Ta struja (minarhistička) se oslanja na nasleđe klasičnog liberalizma (Lok, Smit, Hjum, Kant, Tokvil, Konstan itd).

Druga struja su libertarijanski anarhisti, Rothbard, Hoppe, David Friedman, Block, i drugi, koji kažu da svaka država krši aksiom neagresije i da u slobodnom društvu nijedna vrsta monopola, pa ni monopol fizičke sile, ne može biti legitiman. Njen preteča i uzor je Gistav de Molinari.

Interesantno je da poslednjih 10-ak godina anarhisti dobijaju sve više na snazi. Čak i neki od najpoznatijih minarhista menjaju svoj radikalno negativan stav prema anarhističkim gledištima. Najbolji primer je Buchanan, koji u jednom skorašnjem članku kaže, osvrćući se na staru teoriju Winstona Busha i Gordona Tullocka da će pojedinci u anarhiji delovati nasilno: "As I now reflect on that burst of interest in the theory of anarchy, I now realize that we were perhaps too influenced by the Bush-Tullock presumption to the effect that the behavioral hypotheses used were necessarily empirically grounded" i dodaje :"their pessimistic assumptions led us to neglect at that time any effort to work out just what an ordered anarchy would look like. What would be the results if persons should behave so as to internalize all of the relevant externalities in their dealings among themselves?".

Ovo je jedno od nerešenih i potpuno otvorenih pitanja u savremenom liberalizmu - da li treba monopol sile da bi se ljudi ponašali miroljubivo i internalizovali eksterne efekte svog ponašanja? Čitajući pre više godina (još uvek kao doktrinarni minarhista) odgovore koje su anarhisti napisali na Nozickov grandiozni pokušaj da opovrgne anarhiju i opravda minimalnu državu u Anarchy, State and Utopia, bio sam konvertovan u anarhiste. Shvatio sam da ne postoji dosledan argument za minimalnu državu i da je anarhija jedina intelektualno dosledna politička ekstenzija liberalizma. Čini mi se da Buchanan stidljivo nagoveštava promenu mišljenja sličnu toj.

Ali, ja sam svestan da je anarhija danas neostvarljiva kao rešenje. Jedino polovično i nedosledno gledište koje mogu preporučiti na ovo pitanje, i koje sam kod Nervsona prvi put našao tako otvoreno formulisano, jeste da je anarhija teorijski opravdana a da je minimal state jedino danas praktično rešenje. Ne znam koliko ta dijalektika može da opstane...

Kuće zvrje prazne

Centralni plan ne radi ni u Jaši Tomiću.

Ministarstvo je opet loše izračunalo.

Irsko čudo - sve samo ne tržišna privreda

Milan Nikolić iz Centra za proučavanje alternativa za Vreme piše o Irskom ekonomskom čudu. Osnova je, kaže u ulaganju u obrazovanje i pametnom trošenju ekonomske pomoći EU.

Evo par činjenica koje su mu promakle:

Državna potrošnja Irske iznosi 34% GDP, što je za oko 15 procentnih poena manje od proseka EU i od Srbije.

Porez na profit u Irskoj je 12.5%, dok je prosek EU 30%.

Irska ima slobodnu trgovinu – bez carine unutar evropske ekonomske zone, a 1.3% sa ostatkom sveta. U Srbiji je prosečna carina oko 8% i teraju nas da kupujemo domaće.

Irska je 3. na listi ekonomskih sloboda Heritage fondacije, i 6. na listi Fraser instituta.

Ali ako se ove sitnice zanemare, treba se po ulgedu Irske okrenuti podsticanju obrazovanja. Kaže Nikolić: "Ovde moramo pomenuti veoma opasnu neoliberalnu tezu (koju nam često prodaju i stranci) da treba školovati samo onu radnu snagu koju trenutno traži tržište. U tom slučaju morali bismo zatvoriti gotovo sve fakulteta i najveći deo srednjih škola u Srbiji!"

Dakle, treba podržati beskorisne škole, da ih ne bi morali zatvoriti. Liči mi na cirkularni argument. Ako kaniš pobijediti, ne smiješ izgubiti.

Stiglitz opet o globalizaciji

Posle velikog uspeha Globalization and Its Discontents Joseph Stiglitz ima novu knjigu iz oblasti u kojoj je najgori: "Making Globalization Work". The Economist je objavio blago ciničan prikaz.

Mr Stiglitz assumes the worst of markets, the best of governments—except, of course, his own, kaže Economist. Uzeli su mi reč iz usta.

Kada se pogleda očajno stanje današnje ekonomske teorije gde dominiraju apstraktni modeli koji odavno i ne pokušavaju da se odnose na realni svet nego su čisto intelektualna vežba i nadmetanje u komplikovanosti matematičkih formulacija, Stiglitz i neokejnzijanska struja su napravili blagi pomak uključivši nesavršene informacije u teoriju tržšta. To što su informacije nesavršene naravno ne znači da država treba da ih ispravlja, kao što su neke zainteresovane strane požurile da predstave. Ali bilo kako bilo, dok se Stiglitzu može odati priznanje za veliki broj uticajnih akademskih publikacija, njegove knjige o globalizaciji nemaju nikakve veze sa radom u ekonomskoj teoriji i Nobelovom nagradom koju je dobio za to. I značajno su slabije -- prethodna, Globalization and Its Discontents se svodi na nekonzistentnu kritiku globalizacije, IMF-a, kapitalizma, vlade SAD i svega čega se Stiglitz setio, a uzdizanje afričkih i azijskih polulegalnih režima sa čijim se liderima kao savetnik upoznao.

Ovde je legendarni članak Borisa Begovića u Prizmi iz oktobra 2001 o Stiglitzu: "Srbija na istoku: ideološki značaj jednog nobelovca".

Branko Milanović i srpski Plan B za Kosovo

Evo opet našeg starog znanca Branka Milanovića na Tržišnom rešenju.

Oglasio se autorskim člankom u Politici, gde predlaže da ako Zapad da nezavisnost Kosovu srpski Plan B bude da se nastavi sa radikalnijim tržišnim reformama, ali da se istovremeno politički odbije ulazak u EU. Tako Srbija ne bi morala da u ime evropskih mantri o "gajenju dobrosusedskih ondosa" prizna nezavisnost Kosova (da bi s nekim gajio dobrosusedske odnose moraš naravno prvo da ga priznaš kao suseda).

Zanimljiva ideja, i ne mogu da kažem da sam ravnodušan prema njoj. Ipak, rekao bih da je to razuman predlog dat iz pogrešnih razloga. Moglo bi se zaista raspravljati da li je za Srbiju korisnije da ostane van EU - ali ne zbog Kosova. Tu je mnogo veći problem regulacija i politički protekcionizam Brisela koji bi Srbiji nametnuo velike troškove, i blokirao neku moguću radikalniju reformsku alternativu u budućnosti. S druge strane, pitanje ulaska u EU je možda lose-lose varijanta, pri čemu je gubitak tržišta zbog bivanja van EU veći od dobitka zbog bežanja od nametanja briselske superdržavne regulacije koja mnogo košta, a u Srbiji ionako nema šanse da se pojavi reformska ekipa koja bi bila liberalnija od onog što dozvoljavaju pravila EU (kao što je to recimo bio slučaj sa Estonijom). Kako god s tim stajala stvar, ne vidim da pitanje Kosova igra neku ulogu tu.

A kako god stvar stajala sa samim članstvom u EU, mislim da je velika iluzija ono što Milanović kao moguće političko rešenje nagoveštava, a to je spoljnopolitičko i bezbednosno vezivanje ne za Zapad i Evropu, već vanevropske (prevashodno azijske) faktore. To mi miriše malo na Miloševićeve saveze s Kinom, Belorusijom , Mijanmarom i tako dalje. Mislim da ne postoji nijedan razlog da Srbija ostane izvan NATO-a. Bilo kakvim "nacionalnim ciljevima" ove zemlje strateško vojno-političko partnerstvo sa SAD prevashodno, može da bude samo od koristi a nikad štete.

Jelica Rajačić-Čapaković ili kako se bilduje kapacitet srpske kvangokratije...

Evo dobrog primera kako najbolji principi socijalnog inženjeringa ponekad ne izađu na dobro. U slučaju birokratkinje Jelice Rajačić-Čapaković, donedavne pomoćnice pokrajinske ministarke za rad, zapošljavanje i ravnopravnost polova, nijedna od svetih tajni dženderizacije (politički nekorektni zlobnici bi rekli feminizacije), decentralizacije i pluralizacije u javnom sektoru, nije profunkcionisala kako treba.

Elem, Jelica Rajačić-Čapaković je nedavno izabrana za ministarku državne uprave i lokalne samouprave u projektu Izaberite žensku Vladu Srbije. Ispostavilo se sledeće: na deo ove virtuelne ženske Vlade pada mnogo veća senka nego što je to pristojno za jednu standardnu vladu u senci...O čemu je reč? Stvar je u tome da je ova multipla funkcionerka više radila na podizanju kapaciteta srpske kvangokratije, nego gorepomenutih svetih principa Nove Javne Uprave. Naime, novac iz vojvođanskog Fonda za razvoj neprofitnog sektora dodeljen je društvu "Marija Trandafil", u kome je pomoćnica ministarke istovremeno i predsednica Upravnog odbora. Kako su se stvari zahuktale, ova senovita ministarka je morala da da ostavku. Naravno, na mesto pomoćnice. Za žensku ministarku ćemo još videti, to valjda treba da odluči OEBS-ov ambasador Urstad.. Šteta, OEBS je tako dobro iz-budžetirao, iz-monitorisao i iz-evaluirao Projekat!

Šta smo naučili iz ove pokazne vežbe iz predmeta Podizanje kapaciteta srpske kvangokratije? Prvo, dženderizacija nije dovoljan filter za uvođenje vrline u Novu Javnu Upravu. Izgleda da za koruptivnost nije odgovoran isti gen koji određuje pol (a tek ako pređemo na rodnu dimenziju, postavka pada u vodu).

Dalje, decentralizacija je divan primer homonima među neologizmima. Jedni pod decentralizacijom podrazumevaju sledeće: "ako već državu ne možemo da ukinemo, hajde da je smanjimo tako da teži-beskonačnosti, tj. do nivoa na kome se najbolje može kontrolisati". Drugi misle da to znači isto što i regionalizacija ili etnizacija teritorije. Treći, pak, smatraju da decentralizovati upravu znači "spustiti novac poreskih obveznika tako da vam bude što zgodnije da ga ćapite" (nešto kao inverzna subsidijarnost..., kako je vidi biro-kvango-krata). Hm, čini mi se da naša pomoćnica ovako razume decentralizaciju.

Na kraju, pluralizacija u javnom sektoru jeste divna zamisao koja se pleše kao bal pod maskama: izvesnu uslugu koju je nekada davno u celini pružala Stara Javna Uprava (recimo, prašnjavo ministarstvo je propisivao, nadziralo, evaluiralo i sl.) sada treba da pruže različiti plesači. Fazon je samo da imaju različite maske: Fantom iz NVO-a, Domino iz FondaZa.. i tako dalje. I nije važno ko je iza maske. Važno je da su maske različite. E sada, desilo se da su upali neki partibrejkeri i poskidali maske plesačima. Skinuli jednu, kad ono, Jelica Rajačić-Čapaković. Skinuli drugu, opet Jelica Rajačić-Čapaković! Maler, a pokrajinski plesači su se baš uigrali...

Indeks ekonomskih sloboda

Izašao je novi Indeks ekonomskih sloboda kanadskog Fraser instituta. Najboljih pet zemalja na listi: Hong Kong, Singapur, Novi Zeland, Švajcarska, SAD.

Irska, po čijem modelu se kao što znamo Srbija sada razvija je šesta. Odlično.

Među 130 rangiranih zemalja nema Srbije, bez objašnjenja. Crna Gora je takođe izostavljena sa formalne liste, ali sa priloženim objašnjenjem da se radi o novoj državi. Napravljena je neformalna procena za Crnu Goru, prema kojoj ona deli 65-68 mesto, sa Ugandom, Tanzanijom i Namibijom. Što nije loše kao što izgleda, jer su Slovenija i Hrvatska na 74. mestu, Rumunija na 95., a Makedonija na 102. Iz regiona je najbolja Mađarska koja je 20-ta.

Indeks Fraser instituta je veoma kvantitativan. Za razliku od sličnog i možda popularnijeg indeksa Heritage fondacije Fraserov indeks se manje oslanja na slobodne kvalitativne procene, a više na suve podatke. Podaci sa papira ponekad nisu dovoljni za procenu prave situacije, ali daju veću objektivnost. U svakom slučaju dva indeksa se dosta podudaraju, sa Hong Kongom i Singapurom tradicionalno na prva dva mesta. I oba neobjašnjivo izostavljaju Srbiju. Danas je Boris Tadic bio gost i održao govor na Heritage fondaciji sa Kimom Holmsom, urednikom Heritagevog indeksa kao domaćinom, pa će to možda podsetiti Heritage da uključi Srbiju u svom indeksu koji izlazi krajem godine.

Stiglitz, minimalna nadnica i metodologija

Ranije mi se Hayekova opomena da najveći deo zastranjivanja u ekonomskoj nauci, a još više u projektima društvenog inženjeringa, potiče usled pogrešnih metodoloških premisa, činila preteranom.

Danas sam ubeđen da je u toj stvari Hayek stoprocentno u pravu.

Evo jednog drastičnog primera (vrlo sličan je spominjao Slaviša ranije na ovom blogu, kad je raspravljao o metodologiji). Reč je o tome kakav će odnos ekonomisti imati o minimalnoj nadnici. Nobelovac Joe Stiglitz kaže u svom udžbeniku iz 1993:

"Price floors have predictable effects too…. If government attempts to raise the minimum wage higher than the equilibrium wage, the demand for workers will be reduced and the supply increased. There will be an excess supply of labor. Of course, those who are lucky enough to get a job will be better off at the higher wage than at the market equilibrium wage; but there are others, who might have been employed at the lower market equilibrium wage, who cannot find employment and are worse off".

Sasvim logično, aplikacija elementarnih ekonomskih zakonitosti, ponuda, tražnja, ravnotežna cena itd na jedan specifičan problem. Nezaposlenost raste zato što je ponuda radne snage veštački povećana a tražnja smanjena. Ko bi imao šta da prigovori?

Upravo isti taj Joe Stiglitz! Kao Clintonov ekonomski savetnik, samo nekoliko godina kasnije, on menja mišljenje i počinje da zagovara minimalnu nadnicu, čak njeno povećanje. Njegov "argument" za to je ključna stvar (na stranu cinična public choice objašnjenja koja nam svima prvo padaju na pamet): Nova "empirijska evidencija" je pokazala da minimalne nadnice nisu štetne. "Okolnosti su se promenile", kaže on.

To nas natrag vraća na temu: da li se ekonomski zakoni mogu opovrgnuti empirijskim argumentima. Ako postoji minimalna nadnica u zemlji A a ne postoji u zemlji B, a ipak je nezaposlenost manja u zemlji A, da li to znači da u zemlji A ne važi ekonomska zakonitost da ako držite cenu neke robe na veštački visokom nivou, tražnja za tom robom će pasti? Ili možda samo da neki drugi faktori, poput poreza ili business regulacije, doprinose većoj nezaposlenosti u zemlji B, uprkos nepostojanju minimalne nadnice?

Odnosno, da generalizujem, da li empirijski podaci mogu opovrgnuti recimo činejnicu da čovek deluje na ostvarenju svojih ciljeva ili da sa rastom ponude robe, ceteris paribus, njena cena opada. Problem je što Stiglitz i ekonomski mainstream izgleda veruju da mogu!

Quangocracy

Ako se u Srbiji išta stabilno i vrlo održivo razvija, to je "kvangokratija". Pogledajte bilten Strategije za smanjenje siromaštva. Samo na nekoliko stranica ćete naći pregršt novih pozicija, funkcija, tela, komisija i sličnih oblika ne-vladine-osim-finansiranja-i-suptilnog-steeringovanja-u-kooperaciji-sa-omiljenim-nvo egzistencije. Pa nemaju samo Britanci zabavne organizme kao što su British Potato Council (BPC), Milk Development Council (MDC), ESRC itd. Mi imamo lokalne savete za zapošljavanje, centre za održivi razvoj juga, odbor za smanjenje siromaštva..Inventivnost je neograničena.

NIP

Nije novo da vlade koriste javnu potrošnju za predizbornu promociju, ali zanimljivo je kako je Dinkić uspeo da Nacionalni investicioni plan prisvoji skoro samo za sebe. Valjda je uspeo da ubedi ostale u vladi da je njegov posao kao ministra finansija da ne samo obračunava nego i raspoređuje tolike pare. A radi se o preko 7% GDP-ja zemlje. Evo na koju adresu se na sajtu NIP možete obratiti za «predloge projekata, primedbe, pitanja i sugestije u vezi sa NIP-om»: dinkicinvesticioniplan@mfin.sr.gov.yu

Globalno zagrevanje - novi obrt

Ko o čemu, ja o globalnom zagrevanju.

Ali, desilo se nešto što će izgleda iz temelja prodrmati opšte gledanje na ovaj fenomen, a što ni mejnstrim mediji više neće moći da ignorišu. Po najnovijim nalazima američkih naučnika, okeani su počeli da se drastično hlade. U periodu od 2003-2005, okeani su izgubili 20% toplote koju su stekli u poslednjih pola veka. Kako je to moguće i kako se uklapa u vladajuće katastrofičke scenarije?

Odgovori su a) da niko ne zna, i b) da se ne ne uklapa nikako, odnosno direktno negira sva predviđanja i teorije od IPCC, pa nadalje. Ovde možete naći vrlo zanimljiv intervjuu stručnjaka za klimatologiju Cato instituta Pata Michaelsa. On razvija otprilike sledeću teoriju: da bi temperatura rasla po konstantnoj stopi, emisija gasova staklene bašte mora da raste po eksponencijalnoj stopi. Pošto poslednjih decenija emisija raste po konstantnoj stopi, trend relativnog hlađenja je morao pre ili kasnije da se pokaže. Mada priznaje da je to samo hipoteza i da zapravo "niko ne zna zašto se ovo događa" (kao što niko ne zna tačno zašto se dešaval(lo) zagrevanje).

Ruski naučnik Kabibulo Abdusimatov i ekipa njegovih kolega imaju jedno drukčije objašnjenje. Oni veruju da je počeo ciklus globalnog zahlađenja, da je temperatura dostigla maksimum, i da sada sledi novo ledeno doba do 2055-2060. Oni svoja predviđanja zasnivaju na proučavanju solarne aktivnosti i njenog uticaja na klimu. Abdusimatov je čak direktno rekao da je Kjoto protokol potpuno promašena stvar, jer se Zemlja zahvaljujući smanjenju sunčeve aktivnosti počinje da hladi sama od sebe, kao što se do sada i grejala sama od sebe zahvaljujući povećanoj sunčevoj aktivnosti.

Ekonomisti

10 autora koji su u periodu 1954 - 2003 objavljivali najviše u 8 najprestižnijih ekonomskih časopisa (American Economic Review, Econometrica, International Economic Review, Journal of Economic Theory, Journal of Political Economy, Quarterly Journal of Economics, Review of Economics and Statistics, i Review of Economic Studies) su:

1 Joseph E. Stiglitz, 86 radova
2 Martin S. Feldstein, 72
3 Franklin Fisher, 59
4 Paul Samuelson, 57
5 Jean Tirole, 51
6 Peter C Fishburn, 49
7 James J Heckman, 49
8 William J Baumol, 47
9 Vernon L Smith, 46
10 Eric S Maskin, 44

Prvi zaključak je da dominiraju kejnzijanci ili neokejnzijanci.
Drugi je da većina na listi objavljuju radove sa matematičkim modelima.
Treći je da nema libertarijanaca. Najbliži tome je Vernon Smith, ali više privatno nego u ekonomskim radovima, gde se isključivo bavi eksperimentalnom ekonomijom.

Fusnota za listu Division of Labor blogu.

Tržište i moral

Ovaj blog se uglavnom ne bavi "suvom" teorijom. Zna se gde ćete to naći ako ste sladokusac - pravac Katalaksija! No nisam mogla da odolim a da vas ne uputim ovamo. Evo kako čuveni filozof Jan Narveson (na fotki) objašnjava šta je tržište...Odlično predavanje!

Policija u tuš kabini

Čitao sam do sada o brojnim primerima raznih iracionalnosti i ludosti kojima vodi državna regulacija. Ali, ovo je apsolutno najluđa i najbolja priča koju sam u tom domenu ikada čuo!

Tužiće firmu koja proizvodi tuševe sa tri glave, odnosno tri tuša u jednom (vidi sliku) . A sve zato što su zakonima o zaštiti životne sredine u Americi propisani standardi maksimalnog protoka vode po jednom tušu! Da bi se štedela voda! A onda se firma Zoe Industry Manufacturing iz Arizone dosetila da napravi trostruki tuš od kojih će kroz svaki od ta tri sastavna da prolazi onoliko vode koliko je propisano ali u zbiru naravno trostruko više. Jer su se potrošači žalili da su količina vode i pritisak koji Vlada dozvoljava nedovoljni. Amerikanci vole da se brčkaju!

I naravno, birokrati, ne mogu Zoe Indutry ništa (bar zasad) jer poštuje zakon - svaki pojedinačni tuš pušta 2 galona u minuti kolko je dozvoljeno. No da vam ne kvarim zadovoljstvo daljim prepričavanjem - go ahead i pripremite maramice za brisanje suza (mislim od smeha).

Strategija za smanjenje siromaštva II

Razni su vidovi državne borbe sa Siromaštvom. U Srbiji, kao što rekoh nedavno, protiv njega operišu nadrealisti, dadaisti, postmodernisti i hipermodernisti uz pomoć društava za bratimljenje građana Kanade i Srbije (ma, da nije to opaka kičinerska dijaspora izlobirala?)...

Elem, može i drugačije. Čarobna reč redistribucija obično prva padne na pamet. Tako Economic Policy Institute pokušava da nas šokira postojanjem drastične razlike između prihoda siromašnih i bogatih, i to naravno, u SAD i Redistributivnim Carstvima kao što je npr. Švedska. I stvarno, ne možete da se ne šokirate kada vidite da u SAD siromašni (10% populacije sa najnižim prihodom) imaju samo 39% prosečnog prihoda (merenog medijanom, za statističke cepidlake) dok 10% najbogatijih prima 210% od tog prosečnog nivoa. Dovoljno da se zaprepastite. Još ako se kaže da u Švedskoj taj odnos iznosi 38% prema 113%, odmah pomislite kako su razvejane sve vaše sumnje u koeficijent Gini i slične omiljene mere boraca za socijalnu pravdu.

Ako stvar, pak, pogledate na drugi način, kao što su to učinili Johan Norberg (u linkovanom tekstu) ili Tim Worstall ispada da, realno, siromašni u Švedskoj (ili Finskoj) imaju 1% manje od siromašnih u SAD (naravno, razlike u kupovnoj moći su uzete u obzir). Dakle, neke realne individue dobijaju manje u Hramu Pravedne Švedske...Socijalni inženjeri, gde je zapelo?

Skandalozno!

Političari hoće da tuđim novcem grade stanove koje će kasnije proizvoljno dodeljivati. Komentari na B92 ovog puta veoma ljutiti. Ako ništa drugo čini mi se da se javno mnjenje polako menja u dobrom smeru.

Jeffrey Sachs za predsednika!

Stvarno -- ovo je sajt kampanje.

Sachs je zbog svog aktivizma izgubio deo naučnog kredibiliteta koji je imao među ekonomistima. Od nekada tržišnog ekonomiste iz vremena kad je radio na zaustavljanju hiperinflacije u Boliviji i istočnoevropskim programima tranzicije, evoluirao je u stručnjaka za održivi razvoj i ideologa razvojnih programima Ujedinjenih nacija, i to ne propuštajući prilike za slikanje sa Angelinom Jolie i Bonom.

Ali u javnosti Sachs očigledno dobija na značaju, što je sigurno bolje od ispisivanja beskorisnih matematičkih modela što većina ekonomista danas radi. Samo kad bi još bio libertarijanac.

Antisemitizam i antiglobalizam

Zanimljiv tekst na Katalaksiji, o odnosu antisemitizma i antiglobalizma. Preporučujem.

Konzervativci i Margaret Tačer

Britanski konzervativci su po novim istraživanjima konačno pretekli Laburiste.

Pogodite kako?

Distanciranjem od Margaret Tačer!

Lider stranke Dejvid Kameron je izjavio da je stav Tačerove o Mendelinom Afričkom nacionalnom kongresu kao terorističkoj organizaciji bio "pogrešan". On je takođe odstupio od pro-tržišnog pristupa ekonomiji, i sve više naglašava tipične levičarske teme poput globalnog zagrevanja i državne pomoći afričkim zemljama.

Ironično je da se slična stvar dešavala 90-ih godina samo u suprotnom smeru: Toni Bler i laburisti su morali da usvoje mnogo toga od tržišne filozofije i programa Konzervativne stranke, i da uz velike unutrašnje otpore napuste nasleđe stare Laburističke stranke, da bi se približili srednjem biraču.

Danas konzervativci idu drastično ulevo, što pokazuje samo da se britanski srednji birač pokrenuo ulevo. U postojećoj situaciji (što je vidljivo već nekoliko godina) Toni Bler je ubedljivo najliberalniji britanski političar. Nije čudo da je Megi svojevremeno rekla da će "Britanija biti bezbedna u rukama gospodina Blera".

Amerikanci i Bliski istok

Postalo je nešto kao ritual da se Bušova administracija napada i od nje ograđuje, čak i kad je reč o bivšim saveznicima ili ljudima za koje se očekuje da slično misle kao on. Ipak, ima malo znalačkih kritika Bušove strategije na Bliskom istoku. Frensis Fukujama čiju sam novu knjigu (jedan deo) imao prilike da čitam ponavlja zapravo propagandne fraze levičarske štampe u Americi o "neuspesima" Buša, sve u želji da ostane u mainstreamu, i da se umili intelektualnom javnom mnenju. Čak i pokajnički odustaje od teze o kraju istorije, tvrdeći kako nikad nije pisao da je liberalizam trijumfovao na kraju istorije, već "modernizacija" sa svojim pretenzijama ka "političkoj participaciji građana" !!!

U takvoj atmosferi pravo je osveženje analiza Michaela Ledeena o promašajima Bušove bliskoistočne politike. Problem je, kaže Ledeen, ekspert American Enterprise Institute-a, to što Amerikanci vode rat na uskom terenu, u Iraku i Avgansitanu, a pravi gospodari terora su Sirija i Iran. Njegova prognoza je da mira u Iraku neće biti, kao ni u Palestini i Libanu, dok se režimi u Iranu i Siriji ne promene. Ledeen tvrdi da to treba učiniti podstičući unutrašnju revoluciju i pobunu protiv tih režima, jer vreme ističe i vojna akcija će na kraju biti neizbežna (ne znam koliko je to realno, ali ovo što radi Buš, a to je ništa, svakako je najgora opcija).

Ledeen misli korak napred i ne libi se nepopularnih ali poštenih zaključaka (za razliku od većine svojih kolega). I verujem da je u ovoj stvari u pravu. Ili nije trebalo ulaziti u celu avanturu sa Irakom i svim tim što ide sa bliskoističnim angažmanom Amerike, i povući se kompletno i vojno i politički, ili se ozbiljno suočiti sa činjenicom da bez vojnog ili pučističkog uklanjanja režima u Teheranu i Damasku nema ništa od mira i normalnosti tamo.

Bliski istok je komplikovan

Tabela pokazuje ko se s kim tamo mrzi i voli: Middle East Buddy List.

Reforma socijalne politike

Nedavno je bilo deset godina od reforme jednog segmenta socijalne politike u SAD. Snažno osporavani koncept socijalne pomoći welfare to work, uveden je 1996. godine, u trenutku kohabitacije Demokratske stranke (administracija) i Republikanske stranke (Kongres i Senat). Zakon je uveo ograničenje trajanja prava na socijalnu pomoć na 5 godina, obavezu sposobnih za rad da se zaposle nakon 2 godine primanja pomoći itd. Odličnu analizu efekata ove reforme naći ćete ovde.

Kritičari su taj novi pravac socijalne politike u početku ocenili kao "najgoru stvar koju je Klinton uradio". Govorili su da je zakon usmeren "protiv dece i porodice". Senator Ted Kennedy je rekao da predstavlja "zakonsko zlostavljanje dece"...

Nakon deset godina, ispostavilo se da je ovaj aspekt reforme socijalne politike možda jedna od najboljih stvari Klintonove administracije: danas je broj ljudi koji su na socijali duplo manji, nije povećano siromaštvo samohranih majki (to je bio glavni argument kritičara!) a nije došlo do povećanja udela onih sa najmanjim šansama za uspeh na tržištu rada.

Srpski antitrust II

J. A. Schumpeter: Jedini način za monopolistu da ostane monopolista je da se ne ponaša kao monopolista.

Isto to govori i podatak da Wall Mart i drugi veliki lanci supermarketa u SAD imaju 27% niže cene nego tradicionalne radnje.

Dakle, ako Merkator, Delta ili neko drugi postane monopolista, to ne treba odmah stavljati u negativan kontekst. Možda zbog ekonomije obima to bude dobro za potrošače. A po svim prilikama i jeste dobro, jer velike trgovine u Srbiji rastu a manje nestaju iako je ulazak u granu maloprodaje dosta lak. Od svih biznisa je najlakše pokrenuti trgovinu na malo, jer nema ni posebnih formalnih barijera niti je za otvaranje prodavnice potreban veliki kapital. Ako je ulazak drugih konkurenata u granu moguć, zašto je monopol problem?

Srpski antitrust

Nisam ni znao da u Srbiji vec funkcioniše "Komisija za konkurenciju". I, evo već su vredni. Pre neki dan su zabranili Merkatoru da preuzme firmu Rodić. A takođe su osporili kupovinu akcija C marketa od strane Delte, jer se ovi nisu konsultovali sa Komisijom dal to smeju da urade vis a vis "preterane koncentracije tržišta".

Obratite pažnju na obrazloženje oba slučaja: "Trgovinski lanci netačno opisuju svoj udeo na tržištu i Komisija mora da deluje preventivno i spreči zloupotrebu monopolskog položaja", kaže potpredsednica Komisije, Dijana Marković-Bajalović.

Dakle, vladavina prava u kojoj državni birokrati sprečavaju ljude da sprovode nenasilne poslovne akte, a iz "preventivnih razloga", tj što će ti akti možda voditi koncentraciji tržišta, a što je zlo po sebi.

Interesantno je zapaziti da kriterijum za nečije podvrgavanje progonu zbog monopolizacije je ovde mnogo stroži nego u Americi: dovoljno je da neko ima tržišni udeo od preko 40%, i on je več krivac, odnosno nije Komisija dužna da dokazuje da je on "zloupotrebio dominantni položaj", već je on dužan da to dokazuje Komisiji!

Da pogađamo kojim sve argumentima firma može "ubediti" Komisiju da nije monopolista?

Zanimljivo je kako je na slučaj Delta reagovao srpski ekonomista Miroslav Prokopijević (izvor B 92):

"Ekonomista Miroslav Prokopijević ocenjuje da u narednih nekoliko godina neće doći do stvarne primene antimonopolskih propisa u Srbiji jer nema političke volje za uređenje te oblasti. "Delta nije jedina kompanija koja ima monopol u Srbiji, monopol postoji i u proizvodnji piva, pudinga, pa i u ponudi i ceni praška za pecivo", rekao je Prokopijević, direktor Centra za slobodno tržište.

On je ocenio da Antimonopolska komisija tokom svog postojanja nije stigla ništa da uradi na primeni antimonopolskih propisa, a da je težak zadatak i pred Komisijom za zaštitu konkurencije, koja je naslednik Antimonopolske komisije. "To je neuzorana zemlja i teren koji tek treba da se uredi. Uređenje te oblasti je u interesu potrošača, a nikako u interesu onih koji monopolskim položajem zarađuju."

Tom i Džeri u Vrlom Novom Svetu

Evo, dočekali smo i to: posle prijava jednog roditelja da scene u kome legendarni mačak i miš iz našeg detinjstva puše cigare, loše utiču na mentalno zdravlje i etičke vrednosti dece, britansko Nadležno Regulatorno Telo je naložilo da se pregledaju preko 1500 epizoda crtaća, i cenzurišu, tj izbace sve scene gde likovi puše, a da su istovemeno prikazani kao "dase". Nešto o tome ovde.

Pre nekoliko nedelja su u Glazgovu zabranili pozorišnu predstavu u kojoj je Čerčil glavni junak, samo zato što on u više scena puši svoj omiljeni tompus! Ko je sledeći na spisku za cenzuru: Hemfri Bogart?

Dobrošli u Vrli Novi Svet!

Trade, not aid

Trade, not aid je poruka Lorda Petera Bauera, koji je prvi sumnjao u efikasnost razvojne pomoći i 40-ak godina bio možda jedini koji je pisao o tome. Na tragu njegove poruke britanski Adam Smith Institute deli ove narukvice besplatno ako im pošaljete e-mail.

To je očigledan odgovor inicijativi UN i Jeffryja Sachsa sa belim narukvicama za reklamiranje razvojne pomoći siromašnim zemljama. Bono, Bob Geldof i ostali možda imaju dobre namere, ali ne razumeju da je od pomoći mnogo važnije uključiti siromašne zemlje u međunarodnu razmenu i otvoriti ih za investiranje. Tony Blair koji je pozvao zemlje G7 na udvostručenje pomoći za Afriku trebalo je umesto toga da predloži smanjenje poljoprivrednih subvencija kod razvijenih i otvaranje ovih tržišta za uvoz iz siromašnih zemalja.

Verujete u javne radove?

Kliknite ovde!

Slike su sa sajta Xaviera Sala-i-Martina.

Utešno

Evo na šta troši guverner New Yorka:

Guverner je objavio dodelu 500,000$ vinarijama iz New Yorka za unapređenje njihovih veb sajtova.

Strategija za smanjenje siromaštva

Zanimljivo je videti kakvi se sve projekti finansiraju u okviru Strategije za smanjenje siromaštva (SSS). Na stranici koja nosi naslov Pregled raspoloživih finansijskih sredstava videćete za šta sve možete konkurisati ako ste se uputili u pohod protiv siromaštva. Recimo, prijavite se za "unapredjenje proizvodnje domaćih celovečernjih igranih filmova" ili za "podršku razvoju socijalne demokratije" ili za "inovativnu umetnost"...

Nažalost, ako ste samo naivni poreski obveznik a ne vrli krstaš, ne nadajte se da se u tom Pregledu nalaze neke cifre, dinari, projekcije budžeta, finansijski izveštaji i slična ekonomska ezoterija. Ako ste holandski, švajcarski, kanadski... poreski darodavac za srpsku bitku protiv jednog od čuvenih pet Beveridžovih zala - Nemaštine, vidite koga ćete pitati za svoju investiciju. Mene zanima koliko srpskog poreskog novca ide pod poglavlje Domaći izvori finansiranja. Ni to nećete saznati. Vidi se samo da neka ministarstva finansiraju nešto, povremeno se oslanjajući na državne ustanove (Fond za socijalne inovacije) namenjene distribuciji nekog novca, za neke projekte.

U izveštaju o implementaciji SSS na istom sajtu, videćete zanimljiv prikaz potrošenog novca, recimo za 2005. godinu. Na primer, za obrazovanje kao sredstvo u borbi protiv siromaštva izdvojeno je iz budžeta otprilike onoliko koliko iznosi ukupni budžet za obrazovanje. Kako se to može tumačiti? Ako je suditi po ponuđenim projektima koje smo gore pomenuli, stvar liči na tzv. gender mainstreaming. Dakle, kao što ovaj proces podrazumeva da morate uneti dimenziju polnosti/rodnosti u svaki zakon, strategiju, plan akcije itd, tako valjda ovakva budžetska konstrukcija znači da je poverty mainstreaming postao varijabla kroz koju sve mora da se meri. Eto, tako je moguće da sve ima veze sa siromaštvom: program za usavršavanje mlađeg univerzitetskog kadra; razmena mladih lidera između S(CG) i SAD; jačanje partnerstva između građana Kanade i Srbije; Nadrealizam u svom i našem vremenu - Beogradska i Pariska grupa (Društvo za kulturnu saradnju Srbija - Francuska)...

Ned Lamont

Ned Lamont je nova zvezda na američkoj političkoj sceni. Na preliminiranim test-izborima u okviru Demokratske stranke pobedio je favorizovanog Senatora Joea Liebermana, nekadašnjeg kandidata za podpresednika USA. Glavna priča Neda Lamonta je povlačenje iz Iraka i protivljenje opštem i neusmerenom ratu protiv terorizma. Liebarman je jedan od Demokrata koji podržava rat u Iraku.

Konzervativni Washington Times je ovo nazvao pobedom Demokrata-Talibana. Liebarman je rekao da je to ustvari pobeda istih onih koji su pokušali teroristički napad na avione koji su poletali iz Londona. Na pro-republikanskom Fox Newsu komentator je rekao da je anti-američko krilo Demokrata u usponu.

Chris Preble sa Cato Instiuta piše da o teroristima sa aerodroma u Londonu ne znamo mnogo, ali znamo da su britanski državljani pakistanskog porekla. Osama bin-Laden, Ajman al-Zavahiri i lider Talibana Mula Omar su na slobodi. Zašto se onda Amerikanci koji postave pitanje kako 300 milijardi dolara potrošenih na rat u Iraku tačno doprinosi borbi protiv terorizma proglašavaju anti-američkom strujom i podržavaocima terorizma? Da ne kažem izdajnicima, petokolonašima, pod okriljem noći itd...

Soros u Danasu

List Danas donosi autorski tekst Georgea Sorosa u kome ovaj ponavlja neke od svojih tradicionalnih kritika na račun Bušove administracije, njene spoljne politike itd. Na sreću, ovaj put nas je uglavnom poštedeo svojih ponornih ekonomskih analiza opasnosti od globalizacije i svetskog kapitalizma. Ali, verujem da će Danas uskoro obezbediti i neki takav Sorosev prilog.

Za one koje to zanima, evo vrlo efektne i detaljne kritike Soroseve "političke filozofije" i njegovog ekonomskog diletantizma od strane George Reismana.

Homeschooling

Preporučujem ovaj tekst zato što je vrlo indikativan kada je reč o slobodi izbora u sferi obrazovanja. Naime, kako belgijski zakon daje mogućnost školovanja kod kuće, osnivač briselskog think tanka Centre for the New Europe i član Mont Pelerin Society, Paul Belien, svoju decu je "iškolovao" na ovaj način. To su Paul Belien i njegova supruga činili od početka devedesetih sa četvoro svoje dece koja su u međuvremenu upisala fakultete.

Pre tri godine (pod uticajem čuvara i promotera Konvencije o pravima deteta UN), na snagu je stupio zakon prema kome roditelji koji žele da decu školuju kod kuće moraju da potpišu deklaraciju. Njome oni treba da garantuju da će decu obrazovati "poštujući ljudska prava i kulturne vrednosti deteta i drugih..." Da li to znači da roditelji treba da potpišu da SVOJU (!)decu neće podvrgnuti okrutnim metodičkim rešenjima, da ih neće gađati lenjirom, terati da kleče na kukuruzu ili pak "haresirati" na neki ogavniji način? Ili to jednostavno podrazumeva da se svako mora obavezati da će svoju decu isključivo podučavati svetom UN kanonu ljudskih prava, multikulturalizma, pluralizma i dženderizma? Hm, čemu onda homeschooling?

Elem, pošto je pomenuti bračni par odbio da potpiše ovaj zavet u slučaju svog najmlađeg deteta, nastupili su problemi. Prosvetna inspekcija ih optužuje za nepoštovanje minimalnih obrazovnih standarda (ne uspevam da shvatim kakve veze ima savladavanje Pitagorine teoreme sa "ljudskim pravima " iz Konvencije o pravima deteta) tako da postoji mogućnost prisilnog institucionalizovanja obrazovnog procesa deteta (dakako, u ruke nastavnika koji nisu morali da potpišu ovu garanciju!).

Uprkos svemu, pokret obrazovanja kod kuće raste - u SAD daleko brže nego u Evropi. Jedina pretnja ovoj obrazovnoj revoluciji može biti duga dušebrižnička ruka UN-ovih biro-eksperata...

Austrijanci i Friedman

Razmišljam o onome što je Slaviša rekao o odnosu monetarizma i Austrijske škole, naime da je austrijska teorija poslovnog ciklusa samo poboljšana verzija Friedmanove teorije.

To je tačno u smislu da su obe teorije monetarne, tj. naglašavaju ulogu manipulacija novcem na poslovni ciklus. Ipak, kao što Haberler kaže u svom odličnom eseju , Austrijska škola smatra da je faktor kroz koji deluju ciklicni poremecaji kreditna ekspanzija, dok stabilizacionisti veruju da je to nivo cena. Prva vrsta teorije onda implicira odustajanje od svake intervencije, odnosno povratak zlatnom standardu, dok stabilizacionisti zagoovaraju monetarnu politiku. To bi se moglo smatrati korekcijom u teorijskom smislu ,ali ima dramatično različite implikacije po ekonomsku politiku.

U svom intervjuu R. Epsteinu, Friedman vrlo oštro kritikuje austrijsku teoriju poslovnog ciklusa, tvrdeći da je Austrijska škola "učinila svetu veliku štetu", svojim "zagovaranjem politike nečinjenja". Mislim da, s druge strane, ne treba naglašavati koliko negativan stav o Friedmanovim i drugim stabilizacionističkim doktrinama imaju Austrijanci. Tako da bez obzira na monetaristički karakter obe teorije, verujem da ovo obostrano žestoko kritikovanje nije bez osnova i stvar nekog ličnog preterivanja, nego zaista dubokih i nepomirljivih teorijskih razlika.

Microsoft i Evropska komisija

U odnosu na antimonopolsku tužbu koju je svojevremeno pokrenula Klintonova administracija, progon kome je Microsoft izložen u Evropi je mnogo veći. On poslednjih nekoliko godina poprima već sve odlike klasičnog lova na veštice. EC je najpre naložila Microsoftu svojom odlukom 2004 da razdvoji Windows Media Player od ostatka sistema, zato što to "šteti konkurentima" i predstavlja "vezanu prodaju", kao i da otkrije informacije koje bi omogućile konkurentima da razviju softvere koji bi jednako dobro radili na serverima koji pokreću Windows kao i same Windowsove aplikacije. Dakle, da ustupi, i to besplatno, neke od svojih tehnoloških tajni konkurenciji!

Microsoft se žalio sudu prve instance i presuda bi mogla da bude doneta 2007. Ali, Komisija je svejedno odmah naložila Microsoftu da plati preko 600 miliona dolara na ime kazne za "zloupotrebu monopolskog položaja". Pre oko mesec dana Komisija je donela novu odluku kojom je kaznila Microsoft retroaktivno sa novih 357 miliona dolara za odbijanje da postupi po naređenjima Komisije, po 2 miliona dolara dnevno, za svaki dan tekuće godine, od 1 janurara do 20 juna. Zapravo kao kaznu što se žali, i koristi svaku zakonsku mogućnost da pred regularnim sudovima EU ospori odluke Komisije.

Gde su grupe za zaštitu ljudskih prava i intelektualne svojine? Recimo, svi koji se sa toliko istrajnosti i energije bore za ljudska prava i fer tretmanTalibana u zatvoru Gvantanamo?