Našla vreća zakrpu

Romney je objavio juče da će Paul Ryan da bude njegov kandidat za potpredsednika. Konzervativci su oduševljeni jer smatraju da je Ryan "fiskalni jastreb" koji će da dovede stvari u red, dok levičari već kreću sa kampanjom protiv Ryana kao uništitelja Medicarea i bezdušnog privatizatora svega i svačega.

Naravno, obe percepcije su jednako pogrešne, i stvorene su za propagandne potrebe oba štaba: Romneyu koji ima toliko putera na glavi treba neki lažni, plastični "fiskalni konzervativac" koga će da baci kao kosku Tea Partyju i motiviše ih da glasaju za njega. Obami treba isto tako fiktivni  "tržišni fundamentalista" kao strašilo.

Niko, naravno, ne veruje ozbiljno u te bajke o Ryanu. Ryan je tipičan establišment političar koji poslušno sledi naloge vrha stranke i nikad ne izleće: njegov čuveni plan fiskalne konsolidacije koji je uključivao reformu Medicarea (tzv means testing) je bio zapravo probni balon republikanaca, koji se pokazao loše i od tada je stavljen ad acta.I čak i taj plan je podrazumevao veći nivo poreza i potrošnje nego za vreme Bill Clintona i GW Busha, i (kobajagi) balansiranje budžeta 2040!.

Na sreću, osim propagande raznih zainteresovanih strana, mi imamo i druge, pouzdanije metode utvrđivanja koliko je neko zaista solidan kao "fiskalni konzervativac", a posebno ukoliko je taj 10 ili više godina u Kongresu, kao što je to slučaj sa Ryanom. A to je - kako je on glasao do sada? Da li njegovo ranije ponašanje opravdava reputaciju koju propagandisti pokušavaju da mu stvore danas.

Evo kratkog rezimea. Kad pogledate Ryanovo glasanje u Kongresu od 2001 naovamo jasno se vidi da je on vrlo daleko od bilo kakvog fiskalnog konzervativca. Evo spiska samo nekih stvari za koje je on glasao do sada.

- No Child Left Behind 2001 (nacionalizacija obrazovanja)
- Medicare Part D 2003 (najveće proširenje države blagostanja od Lindona Džonsona koje dodaje trilione i trilione novih obaveza u narednim decenijama za koje nema ko da plati)
- Subvencije za "affordable housing" 2006.
- Prvi ekonomski stimulus GW Busha 2008 (oko 100 milijardi dolara ukupno )
- Bailout automobilske industrije 2008.
- TARP bailout banaka 2008 (700 milijardi)
- Obamina druga runda stimulusa (192 milijarde dolara).
- Glasao svaki put za Obamino podizanje plafona za zaduživanje 2010 i 2011 (cena se meri opet u trilionima).

Čovek se ovde prosto pita: ima li bilo kakve big government nepodopštine koje su Bush i Obama smislili u poslednjih 10 godina a da Ryan nije glasao za nju? I to je uzdanica konzervativaca koji će da zavede fiskalni red?

Evo vam jedne deguntante ilustracije ko je i kakav je taj Paul Ryan. Ispod je jedan od najhisteričnijih govora u prilog TARP-u koji je iko održao u Kongresu, u kome Ryan bukvalno preklinje kongresmene da glasaju za bailout, inače će svet propasti:




 
Prijatno.

P.S. I naravno, ako ste pobojali da će vašingtonski "libertarijanci" možda propustiti da podrže ovog heroja slobodnog tržišta, nema razloga za brigu.

Iznenađenje, iznenađenje

Moody je upravo "doungrejdovao" slovenačke državne obveznice sa A2 na Baa2, što je samo dva stepena iznad "junk" rejtinga. Sve izvesnije je da će i njima trebati bailout vrlo uskoro. Izveštaj ovde.

Brali borovnice bez potvrde o obučenosti

Naleteo sam na sledeću vest na sajtu novoformiranog Ministarstva prirodnih resursa, rudarstva i prostornog planiranja. Bićete veoma srećni kada shvatite da pare koje plaćate putem poreza nisu bačene, već se koriste na polzu ubogog naroda:

Na teritoriji Vlasine kontrolisani su berači borovnica, kao i otkupna mesta u opštini Crna Trava, Surdulica i Bosilegrad. U toku kontrole zatečeni su berači borovnica bez potvrde o obučenosti berača za 2012. i ranijih godina. Oni su koristili nedozvoljena sredstva za branje borovnice, grabulje koje su im oduzete. Tokom vanrednih inspekcijskih pregleda oduzeto je 55 grabulja, a biće podneto 25 zahteva za pokretanje prekršajnog postupka, od čega će dva zahteva za pokretanje prekršajnog postupka biti podneta protiv DOO „Frigo -grand" Belanovica i DOO „Fungo - jug" Čukljenik, Leskovac.

Inspekcijski pregledi obavljeni su uz prisustvo policije i čuvarske službe PIO Vlasina.

Ne razumem mnogo toga u ovoj vesti....

1. Potrebna je potvrda o obučenosti da bi mogao da bereš borovnice??? Ja ih brao jednog leta na Kopaoniku, išlo mi je super bez ikakve obuke. Mora da sam prirodno talentovan za branje.

2. Shvatam da se grabuljama mnogo brže bere, ali mi nije jasno zašto uopšte čuvaju te borovnice? To raste u divljini, na padinama, nemamo valjda državno preduzeće koje se bavi pravljenjem džema i slatkog od borovnice, pa se ovo smatra krađom? Pobogu, propale bi da ih nisu oni ubrali, pustite bre ljude na miru.

3. Prisustvo policije??? Pa nisu ovo dileri droge, nisu švercovali heroin, nego BRALI BOROVNICE.

Slobodno tržište ponovo jaše

Tyler Cowen, profesor na GMU, direktor free market Mercatus centra, rado viđen gost na Cato institutu, kolumnista New York Timesa, vatreni sledbenik Milton Friedmana u ekonomskoj teoriji (jesam li propustio nešto?) piše sledeću ljubavnu odu ideji državnih subvencija svemu i svačemu a posebno ekonomskoj "nauci":

In general I am sympathetic to government funding for science, but I’d like to tack on a few points to these arguments in particular.

Is there possibly a higher external benefit to directing the attention of economists to teaching or community service rather than research?  Somehow this argument ends up underplayed when economists discuss subsidies.  Or how about subsidies for economics bloggers?  Presumably there is lots of good economics research which remains underpublicized and underutilized.  Isn’t that often the relevant choke point, not lack of new research ideas and findings?

I find it easy to believe the subsidies for economists would bring higher returns than the worst uses of federal funds.  But surely larger subsidies for economists are not the highest return projects before us.  Isn’t it worth listing which projects would be even better than subsidies for economists (or at least acknowledging that they exist)?  How about reporting “Subsidies for economists are better than farm subsidies, but not as good as medical R&D subsidies or 347 other uses of the funds”?  Presumably the goal is to bring about the best outcome possible, not just to advocate further subsidies for economists, right?  Right?  Right?  After all, that is what the economic method is all about.
Right?

A ceo post je reakcija na tekst dvojice takođe neviđenih šampiona slobodnog tržišta iz Čikaga Garry Beckera i Jamesa Heckmana koji se bune što federalna vlada smanjuje subvencije za nauku, a najviše za ekonomiju. Ako vam nije muka pročitajte. Evo karakterističnog citata:

There have also been gains as the result of federal support of the social and behavioral sciences, specifically economic research. Yet recent actions by Congress have threatened to restrict funding for basic research that focuses on economics. We believe such actions are misplaced, and would have long-term adverse effects on the economy and public health. Nonpartisan, peer-reviewed social and behavioral research is crucial in providing factual guidance to both the private and public sectors.

Shvatate? Ako vlada smanji dotok para ekonomistima, celo društvo ima da potone u mrak neznanja i gluposti. Ko bi nam pružao "guidance" u životu, da nema federalne vlade i njenih dobro plaćenih "eksperata"? Zamislite kakav haos bi nastao u monetarnoj sferi ako bismo smanjili subvencije ekonomistima koji to proučavaju. Ne bismo imali pojma šta se desilo 2008 niti kako to da sprečimo ubuduće. Bogu hvala da je vlada ulagala u tu oblast dovoljno do sada, pa smo se nekako izvukli. Hoćete da to izgubimo? Na šta bi ličio svet bez dobro plaćenih Fedovih centralno-planskih ekserata koiji kreiraju sve vrste sofistikovanih modela poslovnog ciklusa koji nas štite od istih? Jel biste vi mogli da živite u takvom svetu? Ja ne bih, bogami. Ili zamislite kad bi se smanjile subvencije laboratorijskom istraživanju reakcija ljudi u okviru bihevioralne ekonomije, stepena ljudske racionalnosti i iracionalnosti. Kako bismo onda optimalno regulisali sva moguća tržišta, od finansijskog do osiguranja, u cilju smanjenja negativnih efekata ljudske gluposti, ako nam nauka ne pruži sve detaljne analize ljudske gluposti? Ili kad bi nam uopšte moglo pasti na pamet, nama ne-ekspertima, da keš subvencije pojedincima i porodicama dugoročno stvaraju negativne efekte na radnu etiku, ako bismo sada ukinuli ili defundirali izdašne vladine programe više decenijskih istraživanja ovog problema? Ili ne daj Bože, pu-pu, daleko bilo, da se ukinu stotine miliona dotacija za analize efekata klimatskih promena na ponašanje veverica i rakuna, i slične cutting-edge istraživačke programe zaštite okoline? O tome ne smem ni da razmišljam.

A ako vam se moji argumenti ne sviđaju, vi ste zatucani srednjovekovni mrzitelj progresa, dinosaurus i sledbenik Rotbardovog kulta koji hoće samo da ekskomunicira jeretike.

Ko je smislio individualni mandat?

Tekuća praksa među američkim konzervativcima je da se osuđuje Obamacare i njegov zloglasni individualni mandat za kupovinu zdravstvenog osiguranja kao najgori atak na slobodu pojedinca od Džingis kana naovamo.

Naravno, istina je kao što znamo da su individualni mandat smislili ljudi iz konzervativne Heritage fondacije tokom 1990ih kao "free market alternativu" planovima Hilari Klinton, i da su koncept mandata podržavali svesrdno republikanski političari, na čelu sa Njut Gingričom. Obamin protivkandidat na sledećim izborima Mitt Romney je kao guverner Masačusetsa uveo identičan sistem sa individualnim mandatom, i svoj model reklamirao godinama kao recept za federalnu vladu kako da i ona reši problem rastućih troškova zdravstvenog osiguranja. Još koliko 2009 je pozivao Obamu da kopira njega. Što je ovaj i učinio, dovodeći Romnijeve glavne savetnike, kreatore Romnikera, da naprave njemu federalnu verziju iste stvari. Lično ne mogu da sačekam predsedničku debatu u kojoj će Romni da obećava kako će kao predsednik da ukine Obamacare i uvede neku "free market alternativu".

Ali, stvar zapravo stoji još gore od ovoga. Izgleda, naime, da pravi tvorac individualnog mandata nije Heritage fondacija nego Milton Friedman glavom i bradom, a da je tu ideju podržavao i Ronald Reagan ranih 1980ih.

Naravno da će fan klub Miltona Friedmana (90% vas koji ovo čitate) odmah, predvidivo, uzeti da dokazuje da Friedman nije hteo da nacionalizuje zdravstvo kao Obama i da je on smislio mandat kao "praktično" i kompromisno rešenje  u tom trenutku, i da samo izopačeni ekstremista kao ja može da poredi Friedmana sa Obamom itd, itd.

Ali, razmilite: koji put u poslednjih nekoliko meseci ili godina čujete od nekog levičara kako je on sledbenik Miltona Friedmana, i poziva se na ovo ili ono "praktično" i "kompromisno" rešenje koje je Friedman predložio? Ili čak polažu pravo na njegovo nasleđe, poput Krugmana, De Longa i sličnih kejnzijanaca? Nije li malo problematično da vašeg glavnog ideologa levičari non stop uzimaju kao autoriteta, i citiraju? U tekstu koji sam linkovao gore, naslovljenom "Hvala Milton Fridmane" jedan levičarski pisac na Salon-u kaže:

Milton Friedman took for granted the legitimacy of the welfare state, in both of its forms — means-tested public assistance for the poor and universal, middle-class social insurance. He believed it was utopian for his fellow libertarians to propose abolishing public assistance and middle-class social insurance programs outright.

He undercut any principled opposition by the right to the expansion of the welfare state. And he inadvertently strengthened the case for the existing system of welfare and social insurance by devising elaborate alternatives that proved to be deeply unpopular with the American people.
The lasting legacy of the famous University of Chicago economist in the realm of public policy is his design for an alternative welfare state that could be embraced by libertarians and conservatives. (For his part, Friedman described himself as a “classical liberal.”)

The ultra-libertarians are right. Milton Friedman engaged in unilateral intellectual surrender to the supporters of a large, generous modern welfare state. He accepted the legitimacy of a welfare state in principle, and merely sought to substitute other government programs, with limited choice among certified government contractors, for existing government monopolies.

.

Potpuno je jasno da ovde nije pitanje Friedmana ni bilo koje druge ličnosti, nego principa: da li je moguće održati i ojačati politički pokret sa ambicijom da se obraća mislećim i idealistički nastrojenim ljudima, čiji glavni zastupnik, nemilice promovisan i kanonizovan, zapravo predstavlja kamen o vratu, rudnik citata i ideja za protivničku stranu? Da li vam se, braćo i sestre libertairjanci, zaista toliko dopada perverzna igra natezanja sa socijalistima i kejnzijancima oko toga čiji je Milton Friedman i ko ima više prava da se poziva na njega? Kao što je Ejn Rend jednom s pravom rekla, ako kapitalizam propadne biće to zato što nikad nije imao kompetentne zagovornike. Jedna od velikih misterija za mene je zašto veliki broj ljudi koji vole slobodu i koji su idealisti nisu u stanju da shvate ovu prostu i jednostavnu istinu.

Pronađeni krivci za finansijsku krizu

Ovako mali Perica, tj. britanski Gardijan objašnjava svetsku finansijsku krizu -- pronašli su i imenovali konkretnih 25 krivaca za stvaranje finansijske krize. Blic prenosi imena.

Evo par činjenica koje spisak ne navodi, a koje bi svako ko razmišlja o uzrocima krize morao da ima u vidu.

Dick Fuld, direktor Lehman Brothersa, u samom vrhu liste, je pre krize bio milijarder, a finansijska kriza je njegovu ukupnu imovinu skratila za 90%. Ostao je sa 100 miliona dolara i između ostalog prodao kuću i umetničku kolekciju. Najveći deo njegovih prethodnih milijardu dolara imovine bile su akcije Lehman Brothersa, firme koju je vodio i koja je propala. Fuld je samo jedan ali tipičan slučaj -- većina čelnika najvećih banaka je slično prošla.

Nešto ispod na listi su Ralph Cioffi i Matt Tanin, niži menadžeri u Bear Sternsu. Ova dvojica su čak bila i krivično gonjena, ali su na sudu u oslobođeni. Jedan od dokaza odbrane: autentični e-mailovi u kojima se neposredno pre propasti hipotekarnih obveznica njih dvojica iskreno čude što neki dižu paniku oko veoma sigurnih hartija, hipotekarnih obveznica sa AAA rejtingom. Takođe, i oni su bili lično investirani u svoje fondove i sa krizom i lično izgubili.

Ne morate žaliti Fulda i ostale, ali ovakve činjenice su veoma važne za razumevanje krize. Po meni je glavna poruka da ni Fuld, ni gotovo bilo ko drugi, nije imao pojma šta se ustvari dešava. Ni regulatori ni eksperti, ni Ben Bernanke ni Tim Gajtner. Kompleksnost, konfuzija, nepredvidivost, nerazumevanje, neznanje, to su ključne reči za razumevanje ove krize.

Ali normalna ljudska sklonost je da se odgovornost za događaje pripisuje namernom i smišljenom delovanju ljudi. Uvek je teško shvatiti da se stvari tek tako od sebe dešavaju, da se neke loše stvari dešavaju uprkos dobrim namerama ili da dobre stvari mogu izaći iz sebičnih motiva. Zato je mnogima tako teško da poveruju u nevidljivu ruku tržišta, mnogi na ovu metaforu čak gledaju s podsmehom. I kad se nešto dobro i kad se nešto loše dogodi, ljudska sklonost, i greška, je da se razlog uvek vidi u smišljenom delovanju pojedinaca. 

Zapošljavanje i energetska efikasnost

Ministar Ilić kaže da 100.000 ljudi može da se zaposli samo na energetskoj efikasnosti. Ministar Ilić greši. Može i više. Mnogo više.

Postoji priča (koja možda nije tačna, ali to sada nije uopšte bitno) da je sedamdesetih godina Milton Fridman bio u Kini i video ljude da kopaju neki kanal lopatama. Na njegovo pianje "Zašto ne koriste bagere?" kineski birokrata je rekao "Pa zato što ovako zapošljavamo više ljudi." Na to mu je Fridman rekao "Ja sam mislio da vam je cilj da iskopate kanal. Ako vam je cilj da zaposlite što više ljudi, što im ne date kašičice umesto lopata?"

Dakle, nije pitanje koliko ljudi može da se zaposli, nego koliko je opravdano da se zaposli. A sud o  opravdanosti zapošljavanja na kraju krajeva daje tržište - ako zaradiš pare, opravdano si zaposlio ljude (stvorio si više vrednosti nego što si potrošio). Ako napraviš gubitak, radili ste uzalud (ono što ste proizveli vredi manje nego resursi, uključujući i rad, koji su iskorišćeni). Problem sa državnim projektima poput poboljšanja energetske efikasnosti je upravo u tome što o opravdanosti odlučuju ljudi poput ministara, a ne tržište. Oni opravdanost programa ne mere takvim prevaziđenim metodama poput cost benefit analize i analize profitabilnosti, već savremenim merama poput (sasvim legitimne) "koliko glasova mi ovo donosi" i (ne baš tako legitimne) "koliko ja tu mogu da se ugradim".

Kad smo već kod energetske efikasnosti, sećam se da je pre par meseci jedan moj poznanik koji je tada radio za vladu postavio na Twitteru pitanje, otprilike "Jel imate neke ideje šta bi moglo da se uradi pa da se u Srbiji poboljša energetska efikasnosti?" Nisam mu tada odgovorio, ali evo odgovora sada: povećajte cenu energije i uvedite direktnu vezu između utroška energije i cene koja se plaća. Bolje mere od toga nema.

Uzmimo za primer parno grejanje. Da li će moj račun biti za dinar niži ukoliko 50 godina stare drvene prozore zamenim novim aluminijumskim? Neće. Pa što bih ja to onda radio? Da li stvarno nemam na šta pametnije da potrošim par hiljada evra? Naravno da imam.

Slično važi i za struju. Zimus sam se krstio gledajući tadašnjeg predsednika Tadića koji u jednoj rečenici kaže "Struja mora da se štedi, energetski sistem je pred pucanjem", a već u sledećoj rečenici kaže "Naložićemo EPS-u da struja za siromašne mora da bude besplatna dok traje mraz."

Zašto bi neko štedeo nešto što je besplatno? Da sam bio u poziciji prosečne srpske siromašne osobe koja se greje na drva, istog časa bih ugasio vatru i uključio peć na trojku.

Aferim

Lazar je u prethodnom postu dao link na odličnu odluku ministra poljoprivrede. Aferim, ovim putem treba da pođu i svi ostali ministri (da donose ovakve odluke, ne da linkuju), ali nisam siguran da će baš svi biti u stanju da prepoznaju štetu od zapošljavanja na izmišljenim radnim mestima.
Kako bilo, jedna štetočinska odluka velikog ljubitelja ad hok nasilja na tržištu je ukinuta, i to je dobro. Preciznije i tačnije bi bilo reći da potreba za angažovanjem pripravnika-konsultanata nikada nije ni postojala i da rad za prosečnu platu na nepostojećim radnim mestima koji se plaća iz budžeta nije socijalna kategorija. Ovi "konsultanti" su bili nipodaštavanje konsultantske profesije, sakrivanje činjenice da državni poljoprivredni fakulteti daju loš kadar, jer oni koji predaju na njima nisu u stanju da spoznaju poljoprivredu kao tržišnu i iznad svega granu koja nije sušastveno specifična i, konačno, sami nevoljnici koji su četiri godine morali mnogo toga da nauče (što ne znači da su iz kvantiteta dobili kvalitet) su dobili potpuno pogrešan signal da im je budućnost u poljoprivrednom potemkinovskom konsaltingu. Ovako malo boli ponekoga, ali ako se istraje na ukidanju takvih velikodušnih programa socijalne pomoći koji pretenduju na glumatanje drugačije realnosti, mogli bismo da se kao društvo maknemo iz duboke rupe. Ministar je rekao i jednu pogrešnu rečenicu, a ja ću ga parafrazirati - nemamo para, pa ne obnavljamo ugovore; bolje je dati te pare na ublažavanje posledica suše. Prava rečenica je da za ovakve stvari nikada ne može biti para, a da te pare ne treba da se daju na ublažavanje posledica suše. Zašto? Zato što se posledice suše rešavaju tako što se: (a) kupi osiguranje ili (b) uradi navodnjavanje. Meni je prihvatljivo da poljoprivrednici iz budžeta dobiju pomoć zato što je rod zbog suše smanjen, samo ako u taj isti budžet vrate ta sredstva u godini kada rod bude prosečan ili nadprosečan. Zašto bih ja kao nepoljoprivrednik plaćao što neko ne želi da upravlja rizikom svog posla? Dakle, ministar je trebalo da kaže da je suša baš strašna pojava, ali samo za one koji ne kupe osiguranje i da će shodno tome naredne godine ti ljudi sigurno pametnije postupiti. Na nivou koji se njega više tiče, a to je makro nivo, trebalo bi da postavi pitanje da li je prioritet Srbije da se dva vrlo osobena ministra iz kluba "Omanem u izjavama u najviše 85% slučajeva" nadmeću u neizgradnji puteva koji nam se baš neće isplatiti ako dobiju prefiks "auto", ili da novac za državne investicije usmerimo u sistem kanala, koji nam je, što bi rekao profesor Madžar, ostavila najbolja država koju su Srbi ikada imali, i proisteklo navodnjavanje.
I za kraj, još malo o grotesknosti konsaltinga. Vrhunsko dostignuće je da se značajno uvećao broj poljoprivrednika koji trampe pšenicu za veštačko đubrivo. Kakav program, takav i autput - kakvi menadžeri takav i autoput.

Nezavisnost NBS

Narodna banka Srbije je do sada imala mnogo više nezavisnosti nego odgovornosti. NBS nikad nije bila politički nezavisna, ali je imala veliku samostalnost u izboru svojih ciljeva i instrumenata. Pri tome, nikada nije bilo jasno za šta je tačno NBS odgovorna, za šta je zadužena i šta pokušava da radi. 

U teoriji je njen glavni zadatak, koji je sama sebi postavila, bilo ciljanje inflacije, u praksi je to više bilo ciljanje kursa. Ni jedno ni drugo nije bilo uspešno -- inflacija je ciljana u veoma širokom rasponu, a da su čak i ti široko postavljeni okviri redovno probijani. Kurs je branjen proizvoljno, povremenim intervencijama bez jasne i sistmematske politike kursa, bez ideje kada se to, zašto i u kojim granicama radi. Čak je i Šoškić u nedavnim člancima pisao da je dinar prejak -- iako je za vreme svog mandata, prodajom deviznih rezervi sve vreme intervenisao upravo na njegovom jačanju. Kakva konfuzija. 

NBS ni teorijski ne može da reguliše i jedno i drugo, i kurs i inflaciju. Zato se centralne banke odlučuju za samo jedno od ta dva. Međutim, NBS je stalno razapeta između želje da stručno vodi samostalnu monetarnu politiku, odnosno cilja inflaciju, i ekonomske realnosti zemlje u kojoj je evro rezervna valuta i kurs dinara prema evru jedino pravo monetarno sidro. I onda je stalno probala obe stvari i delom zbog toga nije bila uspešna ni u jednoj.

Pri tome javnost nikada nije pošteno obaveštavana o čemu se radi, već su izveštaji NBS stalno bili manipulativni. Očigledne intervencije na jačanju dinara redovno su nazivane intervencijama za "sprečavanje velikih dnevnih oscilacija" ili "poboljšanje likvidnosti deviznog tržišta". Takva opravdanja su, međutim, dokazivo apsurdna i ekonomska javnost je već odavno trebalo da njima bude uvređena i zahteva pravo objašnjenje.

Najveća manipulacija čak i nije bila to -- najgore je bilo ubeđivanje javnosti da NBS nije odgovorna za kretanja kursa i inflacije. Širen je, i čini mi se uspešno raširen, mit da kurs dinara zavisi od realne ekonomije, od privrednika, političara i drugih stvari. Nešto pre toga, posebno za vreme Jelašića, bila je aktuelna priča da inflacija zavisi od državne potrošnje. NBS se u oba slučaja predstavljala nemoćnom u borbi protiv vetranjača ali to jednostavno nije bilo tačno. 

Tačno je da na kurs jedne valute utiče mnogo stvari, da na dinar utiču i klima i svetska cena čelika. Ali sve te stvari određuju samo tražnju za dinarima. Na strani ponude dinara, NBS je jedini igrač. Šta god da se dogodi u realnoj ekonomiji, NBS ima načina da svoju ponudu novca prilagodi toj realnosti i sačuva kurs ili inflaciju (mada ne i oba u isto vreme) na nivou na kojem hoće. 

Latvija je imala neuporedivo gori realni šok od Srbije, pa njena valuta nije ni maknula iz prostog razloga jer je njena centralna banka tako htela. Naravno, to je imalo druge posledice, cena je plaćena politički i u realnom sektoru, padom cena i plata. Ali svejedno centralna banka može da brani kurs ili drži inflaciju na nuli kad to hoće. Zato ne može da bude tačno da su za kurs krivi političari -- NBS je, da je imala volje, hrabrosti i stvarne političke nezavisnosti, mogla da ostane pri svom kursu i natera političare da sami plate cenu za svoje ponašanje. 

Prema tome, ovaj atak na nezavisnost NBS od strane nove vlade je nešto manje važna afera nego što izgleda. NBS ionako nikad nije bila politički nezavisna, a od postojeće nezavisnosti u izboru ciljeva bez prateće odgovornosti za njihovo ostvarivanje nema mnogo koristi. Naravno, najbolja pozicija za NBS je upravo ovo što se do sada radilo -- mi radimo nešto u vezi kursa i inflacije, ne možemo da preciziramo šta i zašto, niko ne sme ništa da nas pita jer smo nezavisni, a ako vam se kurs ili inflacija ne sviđaju onda nismo mi krivi. 

U zemljama sa stvarno nezavisnim centralnim bankama ove banke ustvari imaju mnogo jasniji mandat. Nekad je taj mandat dat zakonski, nekad sama centralna banka jasno objavi šta je njen cilj. U Americi zakon nalaže Fedu da nalazi balans između niske inflacije i ekonomskog rasta, dok se implicitno zna da se pod niskom inflacijom smatra ona od blizu 2%. Evropska centralna banka ima još jasniji mandat određen njenim statutom, gde eksplicitno stoji posvećenost inflaciji od najviše 2%. Na Novom Zelandu guverner se obavezuje Vladi na ostvarivanje zadate stope inflacije i ako to ne uspe da uradi sledi mu otkaz. On je nezavisan u pogledu izbora načina kako će to da ostvari, ali nije nezavisan da bira kolika će biti inflacija, niti može da se pravi nedužan ako ona iskoči iz okvira. U zemljama sa fiksnim kursom mandat je još jasniji -- jedini zadatak centralnih banaka je očuvanje kursa. 

Sada uporedite to sa NBS, koja je nezavisna u izboru svojih ciljeva i instrumenata, a da nikome ne mora da objašnjava šta su joj ciljevi niti da na bilo koji način odgovara za njihovo neispunjavanje. Neće ni ove nove izmene zakona doneti ništa bolje, ovakvo proizvoljno ponašanje će se nastaviti, osim uz možda još veću politički kontrolu. Samo nemojte misliti ni da je ovim mnogo izgubljeno. Da li će politički uticaj na NBS biti direktniji ili zaobilazniji je pitanje od male važnosti u odnosu na glavni problem koji je sve vreme postojao i koji nastavlja da postoji: opredeljenje za proizvoljnu monetarnu politiku NBS bez jasnih ciljeva i bez odgovornosti za neispunjavanje nejasnih ciljeva.

Interesantni linkovi

Interesantni momenti sa olimpijade 1948.

Detalji za koje mozda niste znali sa Magelanovog putovanja

Rent-a-criminal 

Bravo za ministra

Prvi potez ministra poljoprivrede... otpustio 1,658 agronoma. 

Još jedan razlog za fiksni kurs

Zamislite da je Srbija do sada imala fiksni kurs (i valutni odbor koji ga zakonski garantuje).

Da li bi nova vlada sada uopšte menjala guvernera? 

Ako bi i promenila guvernera čisto zbog ugodnosti pozicije, da li bi smela da menja politiku kursa? Da li bi nova vlada smela da kaže evro je u prethodne četiri godine vredeo 100 dinara, ali ćemo mi sada postaviti drugog guvernera, promeniti zakon i pustiti kurs da pliva? 

Meni se nešto čini -- ni na kraj pameti. Mislim da bi se još u predizbornoj kampanji svi bili obavezali da to neće uraditi. 

Pojeo vuk magarca

Više puta sam pisao o kartelima za džentlmene i onima koje uspostavio Grad Beograd. Oni su zabranjeni našim zakonima, a što bi se reklo našim demagoškim rečnikom strogo je zabranjeno dogovaranje o ceni svih učesnika na tržištu. Jedan od kartela koji je sada poništen je kartel taksi prevoznika u koji su taksisti, da sve bude još crnje, silom uterani uz vrlo jasne pretnje da će snositi konsekvence ako se ne ponašaju protivzakonito. Sada je moje pitanje, kada je jasno identifikovano da je Grad Beograd prisiljavao taksiste da se udružuju u kartel, ko će da plati kaznu za takvo ponašanje. Taksisti po svemu nisu krivi, onda ostaje da svi Beograđani iz svojih džepova plate što se neko igrao malog dikatatora. Ja bih kao i uvek, kada su u pitanju pravna lica, pa makar ona bila i posebne prirode, tu dodao i odgovorno lice.

Očekujemo istu odluku i za još jednu sličnu meru, zabranu trošenja novca na alkohol u noćnim satima, osim ako isti ne trošite u kafićima.

Provincijada

Da se nadovežem na prethodni post, i po tračarenju i multiplikovanju izmišljotina cela zemlja kao da je neki mali provincijski gradić. Evo šta danas mrtav 'ladan kaže B92: 

Da napomenemo, za one koje možda ne znaju, američki sportisti nisu podležni antidoping kontroli zato što američka vlada garantuje za njih.

I to rekoše sve sa autoritarnim "za one koji ne znaju." 

Da ovo nema veze s mozgom može se utvrditi čak i logičkom dedukcijom, a gde su vam tek granice ako imate i internet? Proguglovao sam na više načina i od tako nečega nema ni traga ni glasa. Naprotiv, lako se dobiju linkovi kao na primer ovaj u kojem se Majkl Felps žali da baš njega namerno preterano testiraju.

Provincijalizam

Srpski MUP je 100% uspešan u pronalaženju ukradenih japanskih bicikala, to jest bicikala čiji su vlasnici japanski državljani. S jedne strane takva visoka učinkovitost raduje, ostavlja nam nadu da će MUP da se interesuje i kada Peri Periću ukradu automobil ispred kuće, kada neka Milica Janković konstantno dobija batine u porodici ili štogod već. Od nečega se mora poći. Ono što je smešno je naš provincijalizam koji je pratio celu priču sa lepim krajem. 'Ajde zamislite da se Kameron ili Merkel slikaju sa nevoljnikom kome je ukraden bicikl i čiju su krađu rešili nadležni organi unutrašnjih poslova.

Provincijalizam neodoljivo izbija i iz RTS. Ustvari, reč je o nekim dubljim kompleksima ili jadu koji je vidljiv iz načina na koji komentatori RTS prenose Olimpijadu. Nije samo u pitanju to što uglavnom nemaju blage veze o sportovima koje prenose, pa su groteskni, nedotupavi i nadmeni, nego što u sport ubacuju takve idiotske emotivne konotacije kišne gliste na asfaltu koji se puni ljudima i polako zagreva posle kiše. Propratiti Felpsovu 18. medalju sa "vratilo mu se za Peking" može samo retard, bez obzira na to što je plivanje valjda najprecenjeniji sport, gde samo čekam trku na 136 metara polumešovito. I nije samo to, ovo je samo najsvežija baljezgarija. Na sreću imam slobodu izbora, Hrvati nisu skremblovani, ima i još poneki kanal na kablovskoj, ali kada želim da gledam naše selekcije nema mi spasa osim "mute". Nikad ponosniji na svoje konzistentno delovanje u vezi harača za "Javni servis evropske Srbije".

Sušta suprotnost našem provincijalizmu je otvaranje Olimpijade. Moja impresija je da je iz celog otvaranja bilo jasno da Britanci nemaju potrebe da se dokazuju bilo kome, posebno ne celom svetu.

Konkurs za naslov

Kad se danas ovde već bavimo Friedmanom, Kejnsom i drugim ekonomistima, da onda objavim da o ovim stvarima upravo završavam rukopis knjige koja bi trebalo da bude objavljena u narednih nekoliko meseci. Motiv za knjigu je bilo upravo razgraničavanje različitih teorijskih pravaca u današnjoj makroekonomiji, posebno u kontekstu debata oko svetske finansijske krize i krize evrozone.

Sadržaj otprilike ide ovako: Velika depresija iz 1930-ih, Kejns i kejnzijanizam; Milton Friedman i monetarizam; ukratko o novim kejnzijanzima, novim klasičarima i austrijancima; o uzrocima i posledicama američke finansijske krize; evropska dužnička kriza, evrozona i evro; fiskalni stimulusi i intervencije Feda i Evropske centralne banke; i tekuće ekonomske debate o svemu ovome.

Radi se dakle o savremenim događajima u konteksu ekonomskih ideja i debata koje se oko njih vode. Ali za razumevanje današnjih debata, od Krugmana do savremenih monetarista, potrebno je najpre razumeti osnove različitih teorija, počev od Kejnsa i Friedmana. Zato je dobar deo knjige posvećen razjašnjenju suprostavljenih teorija, posebno ove dvojice ekonomista, i na sadašnja dešavanja gleda se najviše sa aspekta njihovih ideja. Knjiga nije akademskog tipa već je namenjena široj javnosti -- upravo je bio cilj ove teorije prikazati na jednostavan i razumljiv način kako bi se videle njihova praktične implikacije danas.

Sve je to skoro gotovo, a između ostalog nedostaje dobar naslov. Zato bih hteo da ovom prilikom pitam za predloge naslova za knjigu. Sadržaj znate, komentari su otvoreni, a pobednik konkursa dobija primerak knjige. 

Idejno-politička diferencijacija

Stariji i sredovečni čitaoci se svakako sećaju da ovaj izraz iz naslova potiče iz komunističkog vremena. Značenje za komunističke vlasti je otprilike bilo: otkrivanje smutljivaca i njihovo skraćivanje za glavu". No, pravo značenje reči je naravno komplikovanije: razlučivanje oštrijih razlika među ljudima koji slično misle, ili zaoštrenije i normativnije, "odvajanje žita od kukolja". Ja bih se usudio dodati - dublja analiza koja otkriva da se ispod površine prividnih sličnosti kriju duboke, nekad i nepremostive teorijske razlike.

Ja se stoga uvek iznova iznenadim kad se suočim sa žestokim prigovorima za "zelotstvo", "ekstremizam", "progon jeretika" kada pokušam da idejno diferenciram unutar libertarijanizma, da pokažem da recimo Mises i Friedman nisu isto, i da to koji od njih će biti uzet kao paradigma liberalne filozofije dramatično zavisi kako će filozofija izgledati. Pokušaji da se suzbije ili kritikuje takva analitička, diferencirajuća procedura za mene nisu stvar tolerancije i širokih pogleda, nego površnosti i intelektualne lenjosti - zadovoljavanja jednostavnim parolama i polusitinama umesto ozbiljne analize.Ta sentimentalna parola "drugovi ne sektašimo" i "formirajmo veliki šator" meni se čini kao recept za katastrofu. Nama, kao libertairjancima, treba mnogo više sektašenja, i mnogo manji šator, tj rigidnija i ekstremnija doktrina. Pa ćemo onda da povećamo NAŠ šator prijemom drugih pod njega, a nećemo da nam drugi naprave šator i prime nas unutra. Na to se svodi, ukratko dilema Friedman v Mises.

Dodatni, perverzni zaplet je da su isti oni koji kukaju nad sektašenjem mizesovaca i sami veliki sektaši: samo spominjanje Mizesa i Rothbarda je u mainstream libertarijanskim krugovima u Americi zabranjeno najstrožim tabuom. Meni je jedan američki profesor (libertarijanac) rekao da bih trebao da izbacim jedan od svojih objavljenih radova iz CVja jer se u njemu spominje mizesovski izraz "prakseologija"! Ako čitate Cato, Reason magazin i slične mainstream portale utisak koji imate je da su jedini libertarijanci na svetu Milton Friedman i John Stossel, i možda pomalo Hajek, ali Hajek umereni filozof, ne Hajek mizesovski ekonomista iz 1930ih. Celokupni libertarijanski kompleks u DC-ju, i po inercijji na mnogih drugim mestima, izgrađen je na tabuizaciji i brisanju iz istorije Ludviga von Misesa i promociji Hajeka (donekle) i Friedmana bezuslovno kao svetaca zaštitnika libertarijanizma. Sa eksplicitnim opravdanjem da je Mises sa svojim sledbenicima "suviše ekstreman". I desetine miliona dolara su potrošene na tu tabuizaciju! A onda smo ja i meni slični ekstremisti i sektaši...

Zašto mislim da je ta slikovita dilema Friedman vs Mises vitalno važna za libertarijanizam, ja sam napisao pre oko godinu dana ovde. Nemam šta bitno da dodam ni danas. Evo citata:

Pada mi sada na pamet još jedna anegdota koja je vrlo često ponavljana, a koja takođe puno govori o odnosu Fridmana i čikaške škole sa Austrijancima. Koje još malo libertarijansko dete nije čulo priču za laku noć čika Miltona Fridmana o jezivom, netolerantnom čiki Ludvigu fon Mizesu koji je toliki ekstremista da je na sastanku Mont Pelerin društva sa sve samim hard core liberalima nazvao svoje kolege "gomilom socijalista" i izjurio ljutito iz sobe! Ovde je zabavno da Fridman nije zalazio u detalje da opiše šta je izazvalo takvu Mizesovu reakciju i o čemu se tačno raspravljalo osim da je generalno bilo reči o distribuciji dohotka. No, iako ne znamo tačan sadržaj razgovora, ipak znamo učesnike, znamo kakva su njihova gledišta u to vreme bila po pitanju distribucije dohotka, i možemo da pretpostavimo šta je izazvalo Mizesovu reakciju. Sledeća spekulacija Petera Kleina mi se čini sasvim plauzibilnom:

The panelists were discussing income distribution. We don’t have a transcript, but a plausible scenario is that Friedman was pushing his “negative income tax” as an anti-poverty measure, while Knight, Robbins, and others argued for conventional welfare programs. (Even Hayek, often regarded as an extreme liberal — i.e., libertarian — favored minimum-wage laws, maximum-hours laws, public works projects, government-provided unemployment insurance, and the like.)

Da li je zaista tako neobično da bi Ludvig fon Mizes mogao u nekom trenutku ljude koji zagovaraju ovakve stvari da nazove socijalistima, i zašto bi to bilo jako problematično? Da li pravi liberal treba da podržava državu blagostanja, da ne bi bio "netolerantan"?

Pogledajmo istu stvar iz druge, moje lične perspektive. Sećam se da sam prvi put čuo za ime Miltona Fridmana negde u leto 1991 ili tako nešto u nekoj raspravi na trećem programu radio Beograda, kada je Mihailo Marković rekao kako u "ekstremni laissez faire liberalizam više niko normalan ne veruje osim Miltona Fridmana i njegovih čikaških dečaka". Moja prva reakcija je bila: "vau, taj Fridman mora da je neka faca, daj da nađem da nešto pročitam od njega". Pošto sam živeo u Mladenovcu, i nije bilo interneta, pretrage po lokalnoj biblioteci i raspitivanja kod malobrnojih ljudi koji čitaju knjige nisu urodili nikakvim plodom. Niko nije bio čuo za takvu osobu. Šest ili sedam godina kasnije sam prvi put pročitao u jednoj kolumni Dimitrija Boarova za Fridmana koji je bio predstavljen kao najveći šampion liberalizma i uskoro su usledili Global Book prevodi.

Sad, ne samo da percepcija jedne iste stvari koju imaju Mihailo Marković i Ludvig fon Mizes ne mora biti ista: što je za jednog "ekstremni liberalizam", za drugog može biti "socijalizam". Još važnije od toga, ljudi poput Mihaila Markovića imaju svaki mogući motiv da granicu ideološki dozvoljenog i mogućeg "diskursa" postave kod Miltona Fridmana, a ne kod Ludviga fon Mizesa. Razlog je vrlo jednostavan: uvek se može reći, "eto čak i Milton Fridman, najekstremniji liberal na svetu misli da je zlatni standard glupost, da centralna banka ne sme da sedi skrštenih ruku za vreme recesije i da je potrebna neka redistribucija". Uvek je bolje definisati nedoslednijeg i umerenijeg predstavnika protivničke doktrine kao "ekstrema", jer time sužavaš prostor za debatu i sebe predstavljaš kao "umerenijeg" nego što jesi. Sećam se kad sam prvi put čitao srpski prevod George Reismanove knjige "Government Against Economy" u kojoj je on između ostalog kritikovao Fridmanov monetarizam i zagovarao zlatni standard, da sam pomislio: "bože, kakav je ovo manijak, šta on lupeta, hoće da bude readikalniji od Fridmana?". To je upravo način kako Mihailo Marković želi da reagujete! I zato između Mihaila Markovića i Miltona Fridmana ovog sveta postoji prirodna usklađenost interesa. I nije uopšte čudo da se Ben Bernanke, Paul Krugman, Brad De Long i Tyler Cowen prosto zagrcnjavaju od citiranja Miltona Fridmana. Ko ne bi na njihovom mestui? I ja bih citirao Kejnza da je zagovarao zlatni standard. Još samo kad bih bio u stanju levičare da ubedim da je zlatni standard polu-socijalistička doktrina, i da se levo od toga ne sme ići ako nećeš da budeš crackpot - moj trijumf bi bio potpun. Problem je što stvar stoji obratno - što su oni većinu nas ubedili da je papirni novac kapitalistička ustanova (ili bar konzistentna s kapitalizmom) i da je Fridman najdesnije što se legitimno može ići. Postoji čitava intelektualna industrija, kako na levici tako i na desnici, čiji je prevashodni cilj da od Fridmana napravi sveca zaštitnika klasičnog liberalizma.

Neverovatno

U Indiji se desila neverovatna stvar. 

Polovina Indije je paralisana, a više od 600 miliona ljudi ostalo je bez struje nakon novog kolapsa energetskog sistema u toj zemlji, najvećeg u istoriji.

...

Prema prvim informacijama, za popravku sistema biće potrebno najmanje nekoliko sati, a samo pojedini gradovi koji koriste usluge privatnih električnih mreža imaju struju.

Kako je to moguće, kad znamo da su državni monopoli bolji od privatnih, nemam pojma.

Friedman, Mises i konzervativci

Daily Beast ima dva zabavna članka koji čine celinu. U prvom, neokon David Frum, pisac govora G.W: Busha poznat kao tvorac kovanice "osovina zla" i veliki kritičar pro-tržišnog skretanja republikanske stranke (humor), žali nad tužnim faktom da konzervativci u Americi (navodno) napuštaju Friedmana i okreću se Austrijancima, prevashodno Misesu. Njegovo objašnjenje je da je to stoga što su konzervativci glupi i intelektualno lenji, a Mises tvrdi da je ekonomska teorija imuna na empirijsko opovrgavanje, te oni nalaze njega privlačnijim od empiriste i pozitviste Friedmana.

Drugi članak koji potpisuje Nicholas Wappshot komentariše zaboravljeni esej Miltona Friedmana iz 1988 u kome ovaj hvali Kejzna, ali i britanski socijalizam generalno. Zaključak članka je da libertarijanci bez mnogo prava svojataju Friedmana, koji je bio mnogo manje ekstreman u odbrani slobodnog tržišta nego što se to obično veruje.

Šteta što nije poslao na vreme svoje nalaze Frumu. Možda bi ga ubedio da se desničari okreću Misesu ne zato što su intelektualno lenji, nego zato što je on dosledniji i i radikalniji zagovornik slobodnog tržišta od Friedmana. Znate, Okamova britva...

No, za čitaoce Tržišnog Rešenja ovo nije ništa novo. Oni znaju odavno kako stoji stvar oko Freidmana i Misesa. Ne treba im ni David Frum ni Nichoas Wapshot da to shvate.

Olimpijada i bankomati

Olimpijske igre u Londonu su odlično organizovane. U gradu nema prevelikih gužvi i saobraćaj funkcioniše više manje normalno, što je za većinu stanovnika najvažnije. Izgleda da je konačan račun od 12 milijardi funti, ili 10 milijardi preko planiranog budžeta, dovoljno za kvalitetnu organizaciju.

Jedna od kritika je mali broj bankomata u gradu. U okolini nekoliko lokacija gde se održavaju igre ih čak uopšte nema. Na nekim lokacijama je problem dogovor sa Visa karticom gde su bankomati uklonjeni za vreme olimpijade, dok ih na nekim lokacijama jednostavno nikada nije ni bilo. Dakle nije u pitanju samo loše planiranje već i činjenica da London ima relativno mali broj bankomata. Čitavi kvartovi su bez ijednog aparata.

Prvo što mi je palo na pamet je da je u pitanju tržišna greška. Tražnja nesumnjivo postoji a ni ponuda privatnih banaka nije zanemarljiva. Šta onda objašnjava nestašicu? Cena. Banke iz višeg nacionalnog interesa uglavnom ne naplaćuju korišćenje bankomata pa im se onda i ne isplati da šire mrežu. Nije im zakonom zabranjeno da naplaćuju naknade, u Engleskoj banke još uvek nisu proglašene narodnim neprijateljem, ali ih vlada očigledno ucenjuje mogućim povećanjem poreza u slučaju da se ogluše o preporuke. 

Libor, ponovo

Još nešto o manipulaciji Liborom. Da sumiram prethodni post o tome -- kamatne stope fundamentalno određuje tržište, celokupna ponuda i celokupna tražnja; zatim njima manipulišu centralne banke; i na kraju privatne banke kao Barclays mogu ove stope pomeriti gore ili dole samo vrlo marginalno, najviše za par promila mada ni to nije sigurno.

Međutim, na koju stranu ih pomeraju? Iz halabuke koja se povodom ove afere protiv velikih banaka -- čiji, inače, simpatizer nisam, jer se tu već odavno više radi o javno-privatnim partnerstvima nego o privatnom tržišnom biznisu -- može se steći utisak kao da su banke manipulacijama sistematski pljačkale dužnike. 

Međutim, u daljem razvoju događaja kad je afera jednom otvorena (i naduvana iznad svakih proporcija), vidimo ovakve stvari -- neke druge banke sada tuže Barclays zbog manipulacija Libora naniže. 

Kada se razmisli o procesu definisanja Libora, jasno je da banke koje ga definišu imaju svaki motiv da Libor guraju naniže a ne naviše. Libor se formira na osnovu procena banaka po kojoj kamati navodno mogu dobiti novac u toku tog dana. Kamatna stopa po kojoj dobijate novac je signal vaše sigurnosti, merilo poverenja koje drugi imaju u vas. Ako ste u problemu, poslednje što hoćete da uradite je da na sastanku sa ostalih najvećim bankama to priznate. Zato svaka banka ima motiv da kamatnu stopu po kojoj je navodno u mogućnosti da pozajmljuje prikaže što nižom. To je uvek slučaj, ali je posebno tako u periodima finansijskih kriza.

Na ovo su ukazivala razna svedočenja koja su u međuvremenu isplivala, a sada i tužbe za obeštećenje zajmodavaca. U okvirima u kojima je Libor uopšte mogao biti manipulisan, on je manipulisan nadole. U korist dužnika, na štetu kreditora. 

Niko za guvernera

Imam predlog za rešenje dileme oko smene ili izbora guvernera. Šoškić se nije pokazao -- nemojte mi verovati na reč nego gledajte stope inflacije i kretanja kursa. Od Jorgovanke se ne očekuje ništa bolje jer je jednako ili više politički zavisna od prethodnih guvernera. Zato, inspirisan jednom od omiljenih karikatura, predlažem nikog. Da li vam niko odgovara za guvernera? 

Ovo nije šala -- u slučaju centralnih banaka, niko je sasvim moguće praktično rešenje. Milton Friedman je svojevremeno predlagao kompjuter koji pomoću jednostavnog softvera obavlja sav posao centralne banke. I to u zemlji najvažnije svetske valute. U našem slučaju to bi radilo još lakše i softver bi bilo najbolje programirati da radi na principu valutnog odbora odnosno pravog fiksnog kursa. 

I to ako hoćete da zadržite svoju dragocenu naiconalnu valutu, tradicionalni arapski srpski dinar. Ako ne insistirate na tome, može se uvesti evro ili još bolje, dozvoliti da se u zemlji trguje u bilo kojoj valuti. To bi značilo prekonoćnu evroizaciju, mada bi i dolar, franak ili nešto drugo imali svoje niše. U tom slučaju vam guverner treba još manje. Iako zemlje kao Crna Gora imaju guvernera, to je u suštini regulatorna a ne monetarna funkcija. 

Rešenja dakle ima, ona su proverena i lako izvodljiva. Ako ne postoji interes za ovakvim rešenjem, onda javnost neka nastavi da raspravlja oko guvernera. Meni lično nije važno da li će politiku arbitrarnih kursnih intrvencija voditi stručnjak ili amater. Pravi problem je u izboru politike, ne u ličnosti.

Linkovi

1. Prvo, dva zanimljiva linka sa sajta Kuriositas: sedam čuda Ukrajine (ko bi rekao da se u Ukrajini nalazi dobro očuvani starogrčki grad?) i belo pleme u Pakistanu (naravno, i Pakistanci su pripadnici bele rase, ali ovi su BAŠ beli).

2. Veoma zanimljiv novi blog What if? u kojem autor odgovara na pitanja koristeći fiziku. Do sada postavljena pitanja su bila a) Šta bi se desilo kada bi bejzbol loptica bila bačena brzinom od 90% brzine svetlosti? (ukratko - nuklearna eksplozija) b) Kolika je šansa da na SAT testu neko slučajno pogodi tačan odgovor na sva pitanja? c) Koliko sile generiše Joda? (iznenađujuće malo, ako mene pitate, pa čemu služi onih 20.000 midihloriana po ćeliji?) i d) Šta bi se desilo kada bi se na jednom mestu našao Avogadrov broj krtica (mole of moles)? (možete da saznate bizarne efekte gravitacije na toliku količinu mesa i krzna)

3. Sugerišem da počnete da pratite blog We Meant Well. Peter Van Buren je karijerni američki diplomata koji je napisao knjigu o promašenim naporima za rekonstrukciju Iraka. Nakon toga je State Department započeo proceduru otpuštanja, a on počeo da bloguje. Blog predstavlja vrlo zanimljivu mešavinu njegovih ličnih frustracija, ozbiljne analize američke spoljne politike i stanja u State Departmentu. Evo par nedavnih postova ovde i ovde.

4. Mislim da sam linkovao ranije na blog Agrarije za koji, između ostalih, piše Goran Živkov. Goran jeste moj dobar drug, ali mislim sam objektivan kada kažem da se radi o najboljem domaćem stručnjaku za poljoprivredu. Evo dva reprezentativna posta ovde i ovde. Goran se razume i u hranu. Ako vam se jedu Petrovački kulen, Dalmatinski pršut ili Paški sir, preporučujem Balkanluk.

5. Ko bi reko? Evo šta piše Wall Street Journal:

As they flee the euro-zone debt crisis, a growing number of large global bond funds are diving into the shallow debt markets of small countries like Serbia, Iraq and Hungary. The billion-dollar funds dwarf local banks and investors who also purchase the debt, giving them outsize stature in these fringe markets.

Isti članak pokazuje Srbiju bez Vojvodine, a državnog sekretara Dušana Nikezića potpisuju kao Mikezić. Imajući na umu ove očigledne propuste, možda cela priča o tome kako američki finansijeri beže u sigurne zemlje poput Srbije, Mađarske i Iraka i nije baš tačna? Videćemo.

6. Skrećem pažnju na blog The Honest Courtesan, evo kako je sebe opisala blogerka:


I've been a librarian, a housewife, a call girl and a madam, and now I'm married and retired to our small country estate in the rural Southern US and blogging about prostitutes, our rights and experiences and the way society oppresses the world's only female-dominated profession while self-proclaimed "feminists" support the outrage. 

7. Budžetski deficit na zanimljivom mestu - Vatican runs $19 million deficit. Jedna od mera štednje:


Vatican Radio, however, is expected to save hundreds of thousands of euros a year in energy costs each year after it cut back short and medium-wave transmissions to Europe and the United States from its main transmission point in Rome.

8. Nekoliko pogrešnih i jedan možda tačan odgovor na vekovno pitanje. 

Statistika

Pogledajte sledeću tabelu koja pokazuje rast realnog medijalnog dohotka po kategorijama zaposlenih u Americi u periodu 1980 - 2005:

Beli muškarci 15%
Ostali muškarci 16%
Bele žene 75%
Ostale žene 62%

Dobro, a šta mislite, za koliko je porastao realni medijalni dohodak u ovom periou? Za nekih 30%, sigurno, možda i više?

Ne, porastao je za samo 3%. Kako?

Tako što je došlo do značajne promene strukture zaposlenih. Evo cele tabele:

	Ucesce u zaposlenima	Medijalni dohodak	Ucesce u zaposlenima	Medijalni dohodak	Rast
Beli muškarci	42%	30700	37%	35200	15%
Ostali muškarci	7%	19300	12%	22300	16%
Bele žene	43%	11200	39%	19600	75%
Ostale žene	8%	10200	12%	16500	62%
Ukupno		25000		25700	3%

Suština je da iako je svaka kategorija zaposlenih imala veoma visok rast dohotka, usled priliva imigranata i drugih demografskih promena. srednji dohodak je vrlo malo porastao.

Evo primera koji treba da pojasni sta se desilo. Pretpostavimo da 1980. godine imamo samo tri osobe u Americi, koji zaradjuju 1000, 1200 i 1300 dolara. Medijalni dohodak je, dakle, 1200 dolara. U nekoj drugoj zemlji, dve druge osobe rade za 50 i 70 dolara. Onda te dve osobe dodju u Ameriku. Snimimo ponovo situaciju 25 godina kasnije. Prve tri osobe sada realno zaradjuju 1250, 1500 i 1625 dolara (realni rast od 25% svima), a dva imigranta zaradjuju 500 i 700 dolara. Medijalni dohodak je sada 1250 dolara. Mi zaključimo da zemlja ide do djavola, za 25 godina je medijalni dohodak porastao samo sa 1200 na 1250 dolara, iako se svakom starosedeocu dohodak povećao za 25%, a imigrantima se udesetostručio.

Podakte sam preuzeo iz knjige Unintended Consequences, a na ovu tabelu je ukazao Greg Mankiw.

Trinaesta penzija

Jedno od obećanja buduće koalicije na vlasti je da će biti isplaćena dodatna pomoć od 15.000 dinara svim penzionerima koji imaju manje od 15.000 dinara mesečno. To nije ništa novo. Grad Beograd to radi već godinama, a i koalicioni sporazum na nivou Beograda između Đilasa i socijalista (PUPS-a) predviđa istu stvar. 


Osnovna ideja je, naravno, da se pomogne posebno ugroženima. 


Problem je u tome što činjenica da neko ima penziju ispod 15.000 dinara uopšte ne podrazumeva da se radi o posebno ugroženoj osobi. Verodostojni podaci ne postoje, ali ja mislim da može da se tvrdi da su ugroženiji i zaslužniji oni koji imaju penziju oko recimo 20.000 dinara, nego oni koji imaju manje od 15.000 dinara.


Radi se o tome da tako niska penzija verovatno znači izuzetno kratak radni staž (pogledajte strane 34-39 Statističkog godišnjeg biltena za 2011. godinu koji objavljuje PIO fond). Vrlo verovatno se radi ili o muškarcu sa manje od 25, ili o želi sa manje od 20 godina staža. Tako kratak radni staž implicira da osoba verovatno ima neki drugi izvor finansiranja, osim ako se ne radi o invalidskoj penziji. Može da se radi o ženi koja se relativno dobro udala i prestala da radi, može da se radi o osobi koja je dodatnih 15 godina radila u Nemačkoj i ostvarila pravo i na tamošnju penziju. Možda imaju neki prihod od nekretnine, možda im pomažu deca.


Ja uopšte ne sumnjam da među onima sa penzijama nižim od 15.000 dinara ima i dosta onih koji su zaista siromašni. Ali, "ima ih dosta" nije dobar kriterijum za vođenje socijalne politike. 


Recimo, verujem da bi daleko bolje targetirali siromašne kada bi rekli "svi građani Crne Trave dobijaju po 15.000 dinara". I tamo ih ima dosta siromašnih.Ima i starih osoba koje nemaju nikakve prihode. A tek Romi. Da ne pominjem ovakve slučajeve.


Sada vidim da i Saša Radulović na B92 blogu piše na sličnu temu sa sličnom poentom. 

Kukate na Ivicu, a?

Kao što mi na blogu povremeno kažemo, socijalista je onaj koji oseća dužnost da pomogne (komegod i kakogod) i to namerava da učini tvojim novcem (empirijski je utvrđeno da u novčaniku socijaliste živi zvečarka). Uvek im je preče da mrze bogate nego da pomognu siromašnima, a gotovo svi imaju neizmernu ljubav prema tuđim parama. Francuska je većinski izabrala jednog takvog jer im je prethodni predsednik bio odveć nizak, švalerast i hteo je da ih šalje u penziju posle 60. godine. Naravno, svaki izbor ima svoju cenu, a cenu će platiti upravo onaj sloj koji je tako entuzijastično izabrao po svemu sudeći jednog solidnog štetočinu.
Najavio je Oland da će da oporezuje dodatno sve one koji zarađuju preko milion evra godišnje i to progresivno, almost sky is the limit, ipak zaustavio se čovek na do 75%. Svi znamo da je to rešenje koje je lišeno pameti, a pogotovo rasta & razvoja o kome voli da priča - jednostrano kazniti one koji stvaraju vrednost u Francuskoj, odnosno najbolji deo te zemlje. Ali, ne leži vraže, produktivnom delu francuskog društva nije do toga da plaća iz svog džepa tuđe ideološke vragolije, pa su odlučili da kao i 1790-ih od ovih novih jakobinaca potraže spas u Velikoj Britaniji. Kameron je rekao jednu lepu rečenicu: "Poželeću im dobrodošlicu, a oni će moći da plaćaju porez u Britaniji čime će izdvajati novac za našu zdravstvenu službu, školstvo i ostalo."
E sada, zašto pišem o još jednoj potvrdi da socijalizam ne proizvodi ništa dobro, a da sposobni ljudi nisu magarci koji čekaju da im se natovari buljuk onih koji nisu uspeli da urade nešto od svog života. U Srbiji nažalost imamo Robina Huda i njegovog pradedu, sa sve ovaploćenjima naših autentičnih hajduka, uz inspirativne role Paracelzijusa. Iole pametna vlada u Srbiji bi se manula toga da kopa po đubretu i da pomalo piškiriški uz vetar, nego bi rekla - dobrodošli braćo draga ko ste da ste, volimo vas više nego sebe, a posebno vaše pare koje će kod nas biti sigurne. Međutim, Robinu, malom Džonu i ostaloj veseloj bratiji niko ne bi poverovao, pa jedinstvena šansa odlazi tamo gde i treba da ide.

Kad zamirišu Jorgovani

Guverner Šoškić se ubrzano prilagođava duhu vremena:

Po našim selima i gradovima mnogo više su nicali kafe-barovi, kladionice, trgovinski centri i banke, a mnogo manje savremena poljoprivredna gazdinstva i fabrike. ... Počeli smo da uvozimo „sve i svašta” (kašu od paradajza iz Italije, šibice iz Bugarske, jabuke iz Holandije, cipele iz Kine...), što bi inače sigurno moglo da se proizvodi i u Srbiji...

Država i crkva

Članice ruskog benda Pussy Riot su u pritvoru jer su u moskovskoj crkvi izvele performans u kojem su isprozivale Putina. Pritvor im je pre neki dan, kao ozbiljnim kriminalcima, produžen za još pola godine a povodom optužbe za huliganstvo mogu da dobiju celih sedam godina zatvora. 

Ono što je ovde od značaja nije ponašanje ruske države, jer se od nje ovakve stvari i očekuju, nego ruske pravoslavne crkve. Neko bi pomislio da je praštanje hrišćanski čin i da će se crkva zauzeti za pomilovanje članica benda ili u najmanju ruku praviti nemušta. Ali ne, patrijarh Kiril i ruska pravoslavna crkva su aktivno podržale ovaj postupak države i zauzeli stav da se huligani imaju najstrože kazniti. 

Što je prilog materijalu o odnosu religije i ekonomije i društvenog uređenja u različitim religijama. Po meni to, uprošćeno, izgleda ovako. 

Katolička crkva nije doktrinarno naklonjena tržištu ili liberalizmu. Svaka čast italijanskim i španskim sholasticima, koji su bili prvi pravi moderni ekonomisti, ali oni su davni izuzetak. Ako se pogledaju iole novije enciklike, katolička crkva je formalno podržavala razne forme mekog socijalizma najmanje od kraja 19. veka. 

Međutim, nezavisno od doktrinarnih pitanja, katolička crkva je na jedan drugačiji, posredan način, možda i presudno doprinela rastu liberalizma i tržišne ekonomije. Ona je skoro uvek, još od svojih početaka, bila u borbi protiv nekakvih država. Najpre protiv Rimskog carstva, a kasnije u srednjem veku, bila je rivalski centar moći svim drugim zapadnoevropskim državama, državicama i carstvima. Ta stalna borba autoriteta između države i crkve, državne sudske vlasti i crkvene sudske vlasti, bila je jedan od glavnih uzroka nastanka vladavine prava i ograničene vlade širom Evrope. Naročito posle 12. veka, postojanje makar i simboličnog vrhovnog papskog autoriteta, značilo je da vladari nisu bogovi na zemlji, već obični ljudi i sami ograničeni nekim još većim autoritetom. A kad su vladari jednom postali nečim ograničeni, kasnije je bilo pitanje formalnosti da li će to ograničenje doći od boga, ustava ili volje naroda. 

Protestanizam to nije imao, već je naprotiv, bio državno sponzorisana religija. U reformacionim borbama, rastuće apsolutističke države postale su najbolji saveznik protestantskih crkvi protiv katoličke. Tako je protestantska crkva institucionalno u sprezi sa državom, samo što to u Evropi, kada su ograničena vlada i prirodno pravo jednom već bili otkriveni, nije igralo naročito štetnu ulogu. Ali se i danas dobro vidi u tragovima -- kao što su postojanje državne religije u Norveškoj ili državno prikupljanje crkvenog poreza u Nemačkoj. 

Sa druge strane, protestanizam je doktrinarno naklonjen tržišnoj ekonomiji. Ovo je poznata hipoteza Maxa Webera, koja je u međuvremenu tu i tamo empirijski napadana, ali nešto mi se čini da nije bez osnova. Jednostavno, protestanizam vidi žrtvu, štedljivost i rad kao put u spasenje i to mora ima nekog efekta na formiranje vrednosti, navika i neformalnih institucija ljudi na određenim teritorijama, makar oni uopšte i ne bili vernici. 

I konačno, tu je pravoslavlje, koje nažalost nema nijedan od dva aspekta, ni institucionalni ni doktrinarni, koji bi ga približili liberalizmu i tržištnoj ekonomiji. Dokrinarno, pravoslavlje nije oduševljeno zemaljskim vrednostima, radom i sticanjem -- pre će kamila kroz iglene uši nego bogataš u raj. Na tom planu nije ni blizu protestanizmu, a verovatno ni islamu ni katoličanstvu. Institucionalno stvari stoje još gore, jer pravoslavne crkve su uvek bile u sprezi sa državom. Crkva je od države dobijala monopol, a država od crkve legitimaciju. Srbija ima kratku istoriju nezavisnosti, ali u Rusiji je pravoslavna crkva tokom srednjeg veka bila ozbiljno ugrožavana rastom popularnosti nekih drugih konkurentskih učenja. Da bi se obračunala sa njima prihvatala je pomoć države, a zauzvrat pristala da legitimiše apsolutnu moć države. 

Ne verujem da pravoslavnoj crkvi država danas u toj meri treba, ali ovaj instinkt je nažalost ostao ugrađen u instituciju. Otuda savezništvo Kirila i Putina u borbi protiv opasnih dvadesetogodišnjakinja.

Čovek nastavlja da briljira

Nakon što je juče rekao da državna imovina vredi, brat-bratu 182 mlrd EUR, danas je rekao da je u Srbiji pod hipotekom ni manje ni više nego tačno 934.000 stanova.

U Srbiji, inače, po Popisu ima oko 3,2 miliona stanova. Koliko ih je uknjiženo, nemam pojma, ali daj bože da ih ima više od 2 miliona. Dakle, treba da poverujem da je svaki drugi pod hipotekom?

Ministarstva

Za Politiku kaže Vladimir Goati:


Ја сам још 1998. године био за то да се законом пропишу министарства која ће Србија убудуће имати.

Naravno, Srbija takav zakon ima i zove se, jeli, Zakon o ministarstvima. To je zakon koji se uvek menja pri izboru svake vlade i pri rekonstrukciji vlade. Ako je profesor Goati želeo da se ministarstva ne mogu tako lako menjati, onda je trebalo da predloži da Ustav propiše ministarstva, a ne zakon.

To možda i ne bi bilo loše rešenje. Naravno, treba ostaviti neku fleksibilnost, tako da se ja (nakon dvominutnog razmišljanja na tu temu) zalažem za sledeći stav Ustava.

Vlada ima 15 članova: predsednika vlade, potpredsednika vlade i 13 ministara. Obavezna su ministarstva odbrane, finansija, unutrašnjih poslova i spoljnih poslova.
 
Time bi zakucali broj ministarstava, rekli bi da predsednik i potpredsednik vlade ne mogu da u isto vreme budu i ministri i makar bi predvideli da ova četiri ministarstva moraju da postoje.

Umesto četiri, možemo da navedemo i svih 13, s tim što bi to 13. ministarstvo bilo Ministarstvo za sve ostalo, u čijoj bi nadležnosti bili dijaspora, vera, omladina, sport, telekomunikacije, turizam, unutrašnja trgovina, nauka i svi ostali restlovi sa kojima niko ne zna šta da radi.

Šukalo od palube

Nagledali smo se u naslušali (a nažalost i dalje slušamo) kandidata za alhemičare, metamenadžere i nadrilekare. Bilo ih je i ima ih među pretendentima na sve pozicije, a zajedničko je što su njihovi nalazi i konsekventni predlozi vredni kao hrpa lanjskog snega, čak i ako zanemarimo sušu kao elementarnu nepogodu u zemlji koja leži na dve velike reke i sistemu kanala. Današnji laureat ne puca visoko kada je reč o svojoj poziciji, a moje ključno pitanje je koji nivo ekonomskog neznanja mora da ima urednik ekonomsko/poslovne rublike najčitanijeg veb sajta u Srbiji, odnosno kogod iz Vampirske telegrafske agencije, pa da prenese šuketanje sekretara Odbora za građevinarstvo PKS, štagod se krilo iza ove pozicije na vizit karti. Čovek je rekao da je vrednost državne imovine Srbije cirka 182 milijarde evra i da za 30% nje postoje zainteresovani strani investitori.
Meni je iz ove izjave jasno zašto su se mnoge firme u Srbiji borile da ne moraju da plaćaju članstvo u instituciji koja ima ovakve analitičare i glasnogovornike. Ja neću da se bavim popisivaštvom jer je naš rad na blogu volonterski, a popis je jedna ozbiljna aktivnost, ali moram da iznesem nekoliko logičkih argumenata.
1. Ako je zainteresovanost na 30%, a imovina vredi 182 milijarde, to znači da se neko interesuje da investira 54,6 milijardi. Ja sam imao mnogo primedbi na to kako je DS vodila zemlju, ali nikada nisam ni pomislio da bi bili toliko nesposobni da izgube izbore, a da im toliko novca leži na dohvatu ruke. I sa 10% tog "interesovanja" oni bi sada bili vlast i to bez neželjenih partnera, a BoTa predsednik. Dakle, nema ovo veze sa životom.
2. Ako procenitelj kaže da je vrednost imovine 182 milijarde, a u nekoj od narednih rečenica da državna imovina nije popisana, kakva je to procena? Evo ja kažem da državna imovina vredi 1.000 milijardi evra. Ili možda 50 evra?
3.Da li je moguće da bi MMF prevideo takav divan izvor za uravnoteženje budžeta?
4. Koja je to uopšte imovina? Mi za 100% jedne od dve top kompanije u državnom vlasništvu možemo dobiti maksimum 2 milijarde i to da pevamo od sreće, a pre će biti da ne možemo ni 1,5 milijardi. Evo dodajem tu EPS i šta ćemo dalje. Raspale kasarne koje nisu sve u centrima prosperitetnih gradova, državna zemlja, neprivatizovane firme, šume i livade vrede oko 175 milijardi. Ma da, dođi juče, ulagač bi na tome trebao da ima čist prinos od 17,5 milijardi evra godišnje i mnogo mazohizma pa da to kupi.
5. Ono što je zaista tačno je da treba popisati državnu imovinu jer se njome loše upravlja, a svaki dinar je dragocen. I odmah potom je treba privatizovati ili rentirati. Tako se najbolje stavlja u funkciju razvoja.
6. To što se neko interesuje ništa ne znači. Moja sfere interesovanja su takođe velike, ali to ne znači da ću se baviti intermodalnim saobraćajem u milijardama evra ili proizvodnjom krompira za Mek.
Laureat ni kriv ni dužan dobi više pažnje od ostale gospode iz Kluba multiplikatora, zašto ne znam ni sam.

Thiel vs Schmidt

Vrlo zanimljiva rasprava Petera Thiela i Erica Schmidta iz Googlea. Na temu razočaravjućeg razvoja tehnologije u poslednjih 40 godina, Thiel kaže:

I'm Libertarian, I think it's because the government has outlawed technology.  We're not allowed to develop new drugs with the FDA charging $1.3 billion per new drug.  You're not allowed to fly supersonic jets, because they're too noisy.  You're not allowed to build nuclear power plants, say nothing of fusion, or thorium, or any of these other new technologies that might really work.

So, I think we've basically outlawed everything having to do with the world of stuff, and the only thing you're allowed to do is in the world of bits. And that's why we've had a lot of progress in computers and finance.  Those were the two areas where there was enormous innovation in the last 40 years.  It looks like finance is in the process of getting outlawed.  So, the only thing left at this point will be computers and if you're a computer that's good.

Srpsko junaštvo i hrvatska kultura

Istinit događaj iz aviona na liniji Frankfurt-Vankuver. Lica: stjuard, poreklom Italijan, Hrvat i njegova žena Hrvatica, oboje kvalitetni Hrvati, glasači Tuđmana iz dijaspore, nema sumnje. Evo dijaloga kome sam osobno nazočio.

Stjuard: Vi ste iz bivše Jugoslavije? Ja imam puno prijatelja u bivšoj Jugoslaviji.
Hrvat: Ja nisam iz bivše Jugoslavije, ja sam Hrvat.
Stjuard: Pa dobro, i to je bivša Jugoslavija, Srbi, Bosanci i to, svi ste vi bivša Jugoslavija, znam ja da nema Jugoslavije sada.
Hrvat: Ja sam Hrvat, nemojte da me mešate sa njima...

...Dva tri minuta razgovora o nevažnim stvarima poput cena duty free artikala, zašto postoji zabrana pušenja u avionima itd...

Stjuard: Mi Italijani smo doneli civilizaciju Evropi, svi smo mi danas potomci Rimske Imperije, čak i vi na Balkanu ste živeli pod Rimskom imperijom.
Hrvatica: Srbi nisu, oni su živeli pod Turcima.

Moja žena, samo-mrzuća Hrvatica, na ovo je reagovala na isti način kako drugosrbijanci reaguju na skandiranje "Nož, žica, Srebrenica" po srspkim stadionima: sa osećanjem potpunog iskupljenja i potvrđivanja svega u šta veruju u životu - tj da su "moji ljudi" najgora stoka na kugli zemaljskoj i da tako nečeg nema nigde u vasioni, a i šire.

Moja teorija je jednostavnija, krležijanska: Hrvati su isti kao Srbi, s tom malom razlikom što oni imaju tisućljetnu kulturu i stoje na braniku kršćanstva i civilizacije, a mi samo slavne pretke koji se herojski opiru nadmoćnim zavojevačima u svojoj kući nasred druma.

Madridska škola

Odličan dokumentarac o uzrocima recesije 2008 ali i generalno. Upozorenje: politički nekorektan govor sklon ekstremizmu!

Q&A o uvozu

Novinar jednog dnevnog lista mi šalje neka pitanja, pa ovde kopiram njegova pitanja i moje odgovore:

Zašto je loše kada je uvoz veći od izvoza? 

-- Nije ni loše ni dobro, irelevantno je. 

Koje su posledice toga u Srbiji?

-- Posledice uvoza su da potrošači dobijaju jeftiniju i kvalitetniju robu nego što bi mogli da uvoza nema. To, sa istim platama, znači realno viši životni standard. 

Da li se tako uništava domaća proizvodnja? 

-- Samo ona koja je nekonkurentna. Zaštita takve proizvodnje bi samo štetila građanima Srbije kao potrošačima. Uzmite samo primer Zastave -- zbog njene dugogodišnje zaštite smo godinama vozili lošije i skuplje automobile.

Zašto je toliko veliki uvoz kod nas? 

-- Uvoz je određen raspoloživim dohotkom i u mogućnosti smo da priuštimo uvoz zbog priliva novca iz inostranstva (izvoza, investicija, doznaka, itd). Dodatni faktor velikog uvoza je državno zaduživanje u inostranstvu, jer priliv novca po osnovu državnog zaduživanja takođe povećava uvoz -- ali tu je problem državno zaduživanje samo po sebi, uvoz je samo jedna od posledica toga. Prodaja deviznih rezervi NBS takođe indirektno finansira uvoz. 

Kako možemo da smanjimo uvoz?

-- Nema potrebe za tim (osim smanjenja državnog zaduživanja i državne potrošnje, što treba uraditi bez obzira na uvoz). 

Da li mogu da se uvedu neke bescarinske mere kako bi se smanjio uvoz?

-- Mogu ali to bi najviše oštetilo građane Srbije, a čak ne bi uspelo ni da smanji trgovinski deficit. Smanjilo bi i uvoz i izvoz paralelno, dok bi deficit ostao isti. 

Koliko je štetna uvozna zavisnost Srbije?

-- Ne postoji uvozna zavisnost, ljudi kupuju uvoznu robu jer je to racionalno. S obzirom na sve gore navedeno, to im se više isplati.



Dopuna: Evo još jedne runde pitanja i odgovora.

Али, Србија увози и многе ствари које не би требало да увози (воће, поврће, чачкалице, месо). Да ли је то нормално?

Ko kaže da ne bi trebalo? Ako ljudi kupuju uvozne čačkalice onda će uvoznik da ih uvozi. Sud ljudi u supermarketu je da im uvozne čačkalice trebaju -- a to je jedini ekonomsko relevantni sud, mnogo bolji od našeg subjektivnog utiska šta "treba" a šta "ne treba". Makar mi bili i doktori ekonomije. 

Спољнотрговински дефицит(последица већег увоза од извоза) доста лоше утиче на целу економију. Да ли би се због тога требало трудити да се део увоза замени домаћом производњом?

Trgovinski deficit ne utiče ni loše ni dobro na ekonomju, on jednostavno zavisi od drugih stvari, od tokova kapitala -- bez obzira o kakvoj se ekonomiji radi. Veličina trgovinskog deficita nema veze sa količinom ili kvalitetom domaće proizvodnje -- možete biti najkonkurentnija ekonomija na svetu i opet imati trgovinski deficit. To je zato što je trgovinski deficit samo posledica priliva deviza iz inostranstva (po bilo kojem od pomenutih osnova, izvoza, investicija, doznaka, privanog zaduživanja, državnog zaduživanja, itd). 

Нисам разумео како је увоз омогућен приливом новца из иностранства (када је тај прилив веома мали), или државним задуживањем у иностранству? 

To je aritmetička neminovnost -- kao što mesečno mogu da kupim stvari samo za onoliko koliko mi je plata (plus zaduživanje ili slamarica) tako zemlja može da uveze iz inostranstva samo koliko je priliv novca iz inostranstva (plus zaduživanje ili devizne rezerve). 

Samo je važno šta je taj priliv -- to mogu da budu strane investicije (što je dobro), doznake (što isto nije loše, jednostavno imamo dijasporu koja šalje novac), ali može da bude i zaduživanje. Privatno zaduživanje (koje opet može da bude dobro, ja ne znam šta ljudi kupuju, verujem da su pametni da sami odluče da li im treba kredit kod banaka), ili državno (koje je uglavnom loša vest). 

Како продаја девизних резерви финансира финансира увоз (јел то због тога што увозници повећавају тражњу за девизама, па НБС реагује и продаје евре?)?

To je mehanizam ali je uzročnost obrnuta -- NBS da bi ojačala dinar prodaje evre, što čini evro jeftinijim u odnosu na dinar. Kad je evro jeftiniji (dinar jači) nego što bi tržišno bio, uvoznicima se isplati uvoz, odnosno kupcima uvozne robe se isplati kupovina.

Dr kelner

Peter Schiff je nedavno govorio o "balonu" u visokom obrazovanju u SAD. Malo detaljnije sam pisala o tome prošle godine prošle godine, a Zeljka ovde. 

Visoko obrazovanje je već decenijama jedna od visoko pozicioniranih vrednosti u svim sistemima. Cela priča je počela još kada su sociolozi doneli vest da je obrazovanje najbolja prečica do boljeg socijalnog statusa. To je  postalo takođe jedno od narodnih verovanja. Naravno, kao i svako verovanje, ovo ima zrno istine u realnosti: zaista je generalno bolje imati više škole nego manje. Ali to je samo jedno od verovanja koje niko ne poštuje kao Dekalog. Kada pojedinac odlučuje o tome da li će nastaviti školovati na univerzitetu, uvek racionalno gleda da li se to zaista isplati, da li ima dovoljno kapaciteta (finansijskih, kognitivnih, socijalnih) da ulaže pare u taj poduhvat koji donosi potencijalnu dobit mnogo kasnije.

Problem nastaje kada folk sociologiju prigrle oni koji imaju instrumente da postavljaju pravila i unose turbulencije na tržište. Bilo da se proglasi "pravo na visoko obrazovanje" ili dele krediti za školarine, nastaje ono što opisuje P. Schiff: "...ima mnogo ljudi sa diplomama koji kelnerišu, čiste toalete, voze taksi, imaju ogroman dug koji treba da otplate od svojih malih plata".  Zanimljivo je da se jedna od najčešćih kritika devijacija socijalizma odnosila se baš na "propast meritokratskog principa". Ne znam koliko se brinulo o otplati kredita obrazovnih bumera, više se lamentiralo nad sudbinama mnogih asistenata higijeničarke sa doktoratom iz nuklearne fizike.


Izgleda da je u Srbiji ideja državnog kreditiranja školarina još aktivna. U Strategiji razvoja obrazovanja predviđa se ovo (str. 217): "Srеdstvа zа sufinаnsirаnjе škоlаrinе studеnti bi оbеzbеđivаli iz krеditа kоје bi nudilа Nаciоnаlnа rаzvојnа bаnkа i zаintеrеsоvаnе kоmеrciјаlnе bаnkе (i kоје bi svi tаkvi studеnti pо zаvršеtku studiја vrаćаli), а svе tе krеditе bi subvеnciоnisаlа držаvа." Videćemo kako će to raditi taksisti nove generacije.