Genijalno

Pavle sa Club von Neumann bloga je postavio zaista sjajan video sa TED-a.

Radi se o Luis von Ahnu, momku koji je sa timom sa Carnegie Mellon univerziteta tvorac Captcha i Recaptcha sistema. Nisam imao pojma da popunjavanjem glupih i dosadnih Recaptcha formulara pomažem pri skeniranju knjiga. Kako i zašto, pogledajte video.



Prosto vam se nameće pitanje - koje još aktivnosti na internetu bi mogle da imaju slične pozitivne eksternalije? Ne pada mi ništa na pamet, ali osećam da onaj ko uspe da smisli dobar biznis model može da se obogati. Recimo, ako ovom timu uspe ideja sa Duolingo sajtom (pogledajte video da biste shvatili o čemu se radi), na dugi rok bi mogli da steknu monopol nad kompletnom svetskom prevodilačkom industrijom.

Hotel iz budžeta

U kojoj je školi ekspert naučio da država treba da gradi hotele?

Ovo je koncept razvoja afričkih zemalja iz 1960-ih godina. Ne afričkih zemalja danas, nego Afrike iz 1960-ih. Jer Afrikanci su u međuvremenu shvatili. Samo tada je država direktno investirala u profitne projekte, kao što danas Srbija gradi stanove i hotele.

Postoji nešto što se zove industrijska politika, što podržavaju intervencionistički orijentisani ekonomisti poput Danija Rodrika. Ali i ta industrijska politika podrazumeva eventualne poreske olakšice i podsticaje privatnom sektoru za ulaganja u određene grane, dok se država ograničava na infrastrukturu. Niko normalan, ni Rodrik ni Krugman ni Stiglitz, vam neće reći da država treba da iz budžeta "investira" 30 miliona evra u gradnju sopstvenog hotela. Ovo je jedinstvena, srpska škola ekonomije.

Iz vesti mi je najupečatljiviji ovaj detaj:
On je naveo da je u hotel na Staroj planini država iz budžeta investirala više od 30 miliona evra i naglasio da je to prva "grinfild investicija" u domaći turizam u proteklih 20 godina. 

I nije im malo na pamet da možda ima razloga zašto je to tako? Da možda privatni sektor nije zainteresovan za turizam u Srbiji zato što turističkog potencijala nema?

Ovde se radi ili o fundamentalnom neznanju osnova ekonomije ili o golom kriminalu. Trećeg nema.

ECB interveniše

Do sada je glavno pitanje u krizi evra bilo koliko će se Evropska centralna banka uključiti u operaciju spasavanja. Svaka zemlja ili unija koja ima svoju valutu i dug denominovan u svojoj valuti se može lako rešiti duga. Njena centralna banka može otkupiti sav dug od poverioca za svež novac. To će stvoriti inflaciju, ali duga više nema.

ECB je odbijala da tako nešto uradi iz više razloga. Prvi je inflacija. Drugi je što ta inflacija, osim što je loša sama po sebi, podrazumeva i preraspodelu jednaku poreskim transferima -- opet bi zemlje koje su štedele trpele inflaciju zbog onih koje nisu. Treći je što ni Mastriški sporazum ne dozvoljava ECB-u direktan otkup obveznica država. 

Ali prekjuče se dogodilo nešto važno. ECB je uvela novi program niskokamatnih kredita komercijalnim bankama, prema kojem banke mogu uzeti neograničene količine novca, po kamati od 1%, na tri godine. 

Ovo je mnogo drugačije od onoga što centralne banke obično rade. Tradicionalno one pozajmljuju bankama na vrlo kratak rok -- na dan, na nedelju ili dve, maksimalno na tri meseca. (Pošto ukupan obim zajmova obično raste one ovim putem ustvari "štampaju" novac.) ECB je sada uveo klasično dugoročno finansiranje komercijalnih banaka, nešto što je van opisa posla bilo koje centralne banke. I banke širom evrozone su iskoristile priliku i odmah uzele oko 500 milijardi evra. 

Razlog za ovu akciju je samo jedan. ECB se nada da će banke sada ove kredite iskoristiti da kupe obveznice zemalja poput Italije i Španije sa sličnom ročnošću. Za banke je posao lak -- pozajme od ECB po 1%, a kupe španske, italijanske ili druge obveznice, koje im donose po 4-7% godišnje. Time ECB zaobilazi mastriško pravilo po kojem ne sme direktno pozajmljivati vladama, ali suštinski radi baš to, preko privatnog sektora kao posrednika. 

Ako banke budu kooperisale i prionu na kupovinu državnog duga, onda će evrozona još neko vreme biti sigurna. Grčka više nije u igri jer je jedino pitanje kako će se gubici njenog de facto bankrota raspodeliti, ali Španija, Italija i drugi će dobiti novu slobodu da dalje pozajmljuju. 

Ovo, naravno, nije trajno rešenje, ovo je dupliranje uloga. Kao i kod svake piramidalne šeme, rezultati su povoljni samo dok je šema u usponu. U prvi mah to će biti dobro i za banke koje u ovome imaju zaradu i za zadužene države čiji će dug sada neko kupovati i obara im kamate. Ali ECB će jednom morati ili da prekine finansiranje ili da ode u hiperinflaciju. U trenutku kada finansiranje prestane, države će biti još zaduženije, a banke će imati još više državnog duga. 

Naravno, moguće je i da banke ne uđu u veću kupovinu sumnjivog duga. One nisu u obavezi da to rade, one mogu uzeti ove trogodišnje zajmove od ECB i uložiti u nešto drugo. Ali ovo je vreme simbioze države i finansijskog sektora, banke rade za državu a država radi za banke. Cela šema je smišljena da bi se kupovao dug i čini mi se da će nekako, uz pomoć štapa ili šargarepe, banke pre ili kasnije to i raditi. 

Zaključak: očekujte privremeno olakšanje dužničke krize, a zatim, u zavisnosti od vaše političke procene, ili osetnu inflaciju u evrozoni ili slom još većih razmera nego što bi bio sadašnji. 

Ko pre devojci

Predsednik je ponovio nešto što sam više puta čuo - da je veoma bitno da mi završimo radove na Koridoru 10 pre nego što Rumuni i Bugari završe most preko Dunava.

Logika mi je skroz neverovatna: Ko pre završi put - preuzima ceo saobraćaj zauvek! Kao da turski kamioni ne mogu da idu našim autoputevima pa da onda pređu na put preko Rumunije, kada bude završen (ili obrnuto).

Naravno, naš glavni problem ni tada ni sada nisu autoputevi, već činjenica da ako kamiondžija odluči da ide preko Srbije čekaju ga makar dva granična prelaza. Ubrzanje saobraćaja usled izgradnje autoputa Niš - Dimitrovgrad je trivijalno u odnosu na vreme izgubljeno na carini. Ali, ko će da se zeza sa time, tu nema prilike za slikanje, nošenje šlemova i polaganje kamena temeljaca.

Kuriositas

Mislim da nisam nikada linkovao na Kuriositas, jedan od najlepših sajtova na koje sam ikada naleteo. Svakoga dana postavljaju linkove na kratke filmove, kompjuterske animacije, ili serije fotografija. Evo malog izbora iz proteklih par nedelja, čisto da steknete neku predstavu o tome šta sve možete tamo da nađete.

1. Kratki film "School Portrait"


School Portrait (2011) from Michael Berliner on Vimeo.


2. Kratki film "Big Society" sa istim glavnim glumcem, mogao bi slobodno da se zove Private Provision of Public Goods.


Big Society from Nick Scott on Vimeo.


3. Ako neko i dalje ne veruje da je kompjuterska animacija umetnost ravna ostalima, neka pogleda Pregunta Hermosas:


Preguntas Hermosas from Süperfad on Vimeo.


4. Serija slika o tvrđavama na Temzi, koje su izgrađene pred II svetski rat.

5. Slike drveća u koje su urasli novčići

6. Slike plavog sela u Andaluziji, koje je bilo belo, ali je onda kao deo plana za promociju filma o Štrumpfovima ofarbano u plavo

7. Neverovatan predeo oko vulkana Dalol u Etiopiji

Postajemo Amerika

1. Aleksinac postaje Teksas.

2. Žagubica postaje Nevada (mada, zašto Nevada, a ne Kalifornija, kad je tamo bila najpoznatija zlatna groznica, nemam pojma).

3. Detroit već imamo.

4. Najavljuju da će i jug Srbije postati Kalifornija (gde se za sada nalazi najveća solarna elektrana na svetu).

Samo još neko da u sve to poveruje.

Dovoljno im je 10%

Ograničiće maržu na 10%. Nekoliko razloga protiv:

1. Troškovi prodaje nekih prehrambenih proizvoda (poput svežeg mesa) su relativno visoki. Em moraš da ga prevoziš hladnjačom, em mora da stoji u frižideru, em moraš da zaposliš posebnog radnika da ga prodaje. Dakle, ima nekog smisla da marža na sveže meso bude viša nego na zejtin, koji samo "stoji" na podu. Predloženih 10% možda uopšte neće biti dovoljno da pokrije te troškove, pa mesa baš neće ni biti u supermarketima. Sa druge strane, verovatno će ga biti u mesarama koje drže sami proizvođači (poput Matijevića ili Big Bulla) i koji lako interno mogu da povećaju nabavnu cenu, smanje maržu, a cenu zadrže na sadašnjem nivou.

2. Može lako da se desi da se u stvari ništa ne desi. Jednostavno, proizvođači imaju interes da prodaju robu, potrošači imaju interes da je kupe, trgovci imaju interes da posreduju. Suština je da marža nije jedini prihod trgovca. Može lako da se desi da trgovac ode kod proizvođača i kaže "E, meni se ne isplati da držim tvoje proizvode ako zarađujem samo 10%. Ajde da se ovako dogovorimo. Do sada si mi prodavao kilo mesa za 200 dinara, ja ga prodavao za 300. Ajde sada da mi ga prodajes za 270, ja ga prodajem za 300, ali mi plaćas 70 dinara po kilogramu za "materijalne troškove", ili "troškove marketinga", ili "troškove automatske obrade podataka". Takav dogovor je obojici u interesu, ne verujem da Ministarstvo može i to da spreči, a i ako spreči, ne vidim kako može da to kontroliše.

3. Mnogi sada rade kompenzacije sa trgovinskim lancima. Poznajem jednog čoveka koji Metrou prodaje svoje brašno, a za uzvrat iz Metroovih prodavnica kupuje robu kojom snabdeva svojih nekoliko radnji. Jedan drugi poznanik radi isto to, ali sa Ideom i marmeladom. Ko će tu da ustanovi kolika je marža i kako će da sprovede ograničenje, baš bih voleo da vidim.

4. Posle se čude zašto nema greenfield investicija u maloprodaji. Pa ko je lud da ulaže u zemlju u kojoj vlada može tek tako da mu limitira zaradu?

5. Uopšte mi nije jasna politička ekonomija svega ovoga. Sektor maloprodaje je sektor koji zapošljava ubedljivo najviše ljudi u Srbiji. Mnoge prodavnice, naročito one male prodavnice u komšiluku, jedva preživljavaju i sada. Obaranje marži će mnoge od njih primorati da stave katanac i otpuste ljude. Ne verujem da će iko da glasa za ovu vlast zato što zejtin umesto 120 košta 113 dinara. Sa druge strane, neko ko izgubi posao zbog ovoga, sigurno neće sa oduševljenjem da glasa za ovu vlast.

6. Što se mene tiče, sve manje strepim od ishoda sledećih izbora. Ne zato što sam nešto naglo počeo da cenim SNS ili DSS već zato što zaista gubim i poslednje tragove strpljenja prema ovima koji su sada na vlasti.

Treba li evru zajednička fiskalna politika?

Jedna često ponavljana tvrdnja kada se govoti o krizi evrozone je da se ne može imati zajednička monetarna politika ako se vode odvojene fiskalne politike. Na to su kao na ključni problem evrozone ukazivali kritičari evro od početka, a danas se svi slažu da je, bez obzira na prezaduženost kao neposredan uzrok, neusklađenost fiskalne i monetarne politike taj fundamentalni problem koji se dugoročno mora rešiti. Neki čak vide potpunu fiskalnu uniju ili raspad evrozone kao jedine dve ravnotežne tačke.

Iako sam i sam to automatski prihvatao, sada vidim da je to pogrešna dijagnoza. Tačno je da je zajednička poreska politika jedna od stvari koje su načelno poželjne ako imate zajedničku valutu. Ali ona nije ništa važnija od drugih uslova -- zajedničke konjukture, povezanosti ekonomija, mobilnosti radne snage, mobilnosti kapitala, jezičke i kulturne bliskosti.

U doba zlatnog standarda (otprilike 1861-1930, negde kraće, negde duže), evropske zemlje i sve veće svetske ekonomije su imale jedinstvenu valutu -- zlato. Valute su se formalno zvale drugačije, ali pošto su bile definisane u gramima zlata, praktično su sve bile jedno te isto. "Dolar" ili "franak" su bili samo nazivi za određene količine zlata, to je bilo njihovo jedino značenje. Neke evropske zemlje su, da bi pojednostavile transakcije i računanje, čak i napravile uniformne valute sa identičnim vrednostima i to nazvale (Latinskom) monetarnom unijom. Ali i bez toga od SAD, preko Evrope do Japana, sve veće ekonomije sveta su preko zlata bile u monetarnoj uniji. Kako su tada zajednička monetarna i različite fiskalne politike mogle ići zajedno? 

Vrlo lako, ako nema arbitrarne monetarne politike, samostalnog štampanja novca, i ako nema neodgovorne fiskalne politike, ako se budžet u srednjem roku uravnotežava, onda nema ni problema sa monetarnom unijom. Da je danas jedinstvena monetarna politika navodno nemoguća bez zajedniče fiskalne, nije ekonomska zakonitost nego posledica promene prirode ovih politika. "Monetarna politika" je danas šifra za arbitrarno manipulisanje kamatnih stopa i količine novca, "fiskalna politika" je šifra za budžetske deficite i potrošnju bez pokrića, a obema je kejnzijanska makroekonomija još dala i naučnu auru. Jedino ako ih tako definišemo monetarna politka ne može bez fiskalne. Dok nisu postojale kao svesne makroekonomske politike, dok je monetarna bila ograničena na garantovanje vrednosti valute a fiskalna na uravnoteženje budžeta, moglo je.

Poenta je -- evrozona nije idealni valutni prostor, ali ako i hoće da ga očuvaju nije tačno da je fiskalna unija jedini način za to.

Englezi o svetloj strani komunizma

Neil Clark, Guardian:

No one questions that (Vaclav) Havel, who went to prison twice, was a brave man who had the courage to stand up for his views. Yet the question which needs to be asked is whether his political campaigning made his country, and the world, a better place.

Havel's anti-communist critique contained little if any acknowledgement of the positive achievements of the regimes of eastern Europe in the fields of employment, welfare provision, education and women's rights. Or the fact that communism, for all its faults, was still a system which put the economic needs of the majority first.

Putevi i građevinska industrija

Ne znam koliko ljudi zna za Zakon o podsticanju građevinske industrije u uslovima ekonomske krize. Suština zakona je stav 1 člana 5, koji glasi:

Na postupak izbora projektanta, vršioca tehničke kontrole, izvođača radova, vršioca stručnog nadzora, kao i vršioca tehničkog pregleda, odnosno za potrebe projektnog finansiranja za izgradnju objekata, primenjuje se pregovarački postupak bez objavljivanja javnog poziva u skladu sa zakonom kojim se uređuju javne nabavke. 

Dakle, ceo zakon je donet samo da se u tim slučajevima ne bi primenjivale standardne odredbe Zakona o javnim nabavkama. Zakon predviđa ograničeno trajanje, do kraja 2011. godine. Sada je u Narodnoj skupštini predlog Zakona o dopunama i izmenama Zakona o podsticanju građevinske industrije u uslovima ekonomske krize. Verovatno se radi o jednom od najkraćih zakona ikada. Evo celog teksta:

Члан 1.

У Закону о подстицању грађевинске индустрије Републике Србије у условима економске кризе („Службени гласник РС”, број 45/10) у члану 8. речи „2011. године” замењују се речима: „2012. године”.

Члан 2.

Овај закон ступа на снагу наредног дана од дана објављивања у „Службеном гласнику Републике Србије.”

I, to je to, suspendovan Zakon o javnim nabavkama za još godinu dana. Kakva magija, neverovatno. 

Takođe, donosi se i Zakon o izmenama i dopunama Zakona o javnim putevima. Takođe, radi se o sjajnom primeru sažetosti. Evo celog zakona:

Члан 1.

У Закону о јавним путевима („Службени гласник РС”, бр. 101/05 и 123/07), члан 16. мења се и гласи:

"Члан 16.

Финансирање изградње и реконструкције, одржавања и заштите јавног пута обезбеђује се из:

1. накнада за употребу јавног пута;

2. буџета Републике Србије;

3. финансијских кредита;

4. улагања домаћих и страних лица и

5. других извора у складу са законом.”

Члан 2.

Члан 19. брише се.

Члан 3.

Овај закон ступа на снагу осмог дана од дана објављивања у „Службеном гласнику Републике Србије”.

Ovime su ostavili Puteve Srbije bez 20 mlrd dinara za održavanje puteva u sledećoj godini, koji su im do sada pripadali od akcize na naftne derivate. Neverovatno je kako ovakve stvari prolaze bez ikakve javne rasprave.

Šverc putera

U Norveškoj su uhapšeni šverceri Šveđani koji su pokušali da prokrijumčare oko 250 kila putera. Zašto bi iko pri zdravoj pameti švercovao puter?

Zato što ga u Norveškoj nema dovoljno - poludeli su za nekom dijetom zasnovanom na masnoćama, a leto nije bilo baš rodno, pa ima malo mleka. Dobro, pitaćete se, pa što ne uvoze puter? Zato što su carine visoke. Koliko visoke, nisam baš uspeo da nađem (ovaj članak kaže da su "ridiculously high), ali je cena putera na nekim internet sajtovima dostigla 50 dolara za kilogram. 

Pomnožite to sa 250 i dobijete zavidan broj razloga za šverc.

Crk'o lider

U Severnoj Koreji plaču kao da je Tito umro -- evo snimka, ne bih da ga stavljam direktno na blog.

Najčudnija stvar je što su oni Dragog Lidera videli samo na slikama, a čuli nisu nikada. Dok slika ima mnogo, video snimci Kim Džong Ila su veoma retki, a na radiju se njegov glas poslednji put čuo 1992. godine, pre nego što je i postao predsednik.

Među ožalošćenima biće i proizvođač Hennessy konjaka, koji je dve godine tokom 90's objavio da je Dragi Lider njihov najveći pojedinačni kupac na svetu.

Dobrodošli u Kraljevinu Francusku

Retkost je naći odluku koja je toliko idiotska, koliko odluka da se u periodu 1-6h u Parizu i drugde u Francuskoj moraju isključiti svetleće reklame. U pitanju je čist ekološki fanatizam, da ne kažem neku drugu reč na "F", ali što je najgore ta odluka ne vodi ostvarenju ciljeva koje su zelene štetočine proklamovale. Uvedimo mrak u Grad Svetlosti, kako je najbolje nazvati akciju, naime, neće dovesti ni do čega drugog osim malo više lujevskog šmeka. Ako neko misli da će se uštedeti električna energija tako što će se ona štedeti u periodima male potrošnje, kada vam inače svi nude da je pazarite 2-4 puta jaftinije, taj je, ne mogu da kažem išta drugo, jedan običan retard. Takvo razmišljanje može da proistekne samo od onoga ko (a) misli da se struja trpa u magacin kada je proizvedete (b) smatra da se reaktor u nuklearnoj centrali može isključiti na par sati. Dakle, neće oni uštedeti bilo šta, nego će samo da prave probleme svojoj vlastitoj elektroprivredi. Ova odluka će sigurno prijati imidžu turizma u Parizu, proizvođačima svetlećih reklama i ljudima koji su kupili iste da im svetle, valjda danju. Jedina utešna stvar u Francuskoj, koja nije imuna na mnogobrojne budalaštine iz agende "Izgradimo Evropu Trećeg sveta", je da nema hiper-mega štetočina poput nemačkih Zelenih.

Prva velika glupost Rona Paula

Reč je o izjavi na televiziji CNN u inače dobrom intervjuu Jay Lenou da Michelle Bachman "mrzi muslimane" a Rick Santorum "mrzi homoseksualce". Ovo smatram velikim gafom ne zato što je izjava sama po sebi tačna ili nije tačna, nego zato što je Ron Paul kandidat koji treba da pobedi na izborima i kao takav, on treba da odabere prave saveznike i prave protivnike, i da traži podršku saveznika i napada protivnike, a ne obratno.

Ko su saveznici a ko protivnici Ron Paula? Izgleda, na osnovu ove izjave da on misli da su socijalni konzervativci i tradicionalisti neprijatelji, a tinejdžeri, koledž klinci i razočarani Obamisti glavna baza. Ja jako sumnjam u tu kalkulaciju. Ako je bude dosledno sledio, mislim da ga čekaju prilično neprijatna iznenađenja. Pogledajmo jedan zanimljiv podatak: po najnovijoj sondaži javnog mnenja, Ron Paul vodi u Ajovi gde se održavaju prvi preliminearni izbori za republikanskog kandidata 3 januara: on ima 24%, Romney 20%, Gingrich 14%, Bachmann i Santorum po 10% glasova. Dakle, Ron Paul je našao pametnim da napadne direktno dvoje kandidata koji zajedno imaju 20% glasova, koji važe za konzervativce, sa kojima nije imao nikakav spor, koji su vrlo neomiljeni kod establišmenta, i čiju je podršku, bar kad se o Bachmannovoj radi, mogao da dobije. Bachmannova je osoba sa vrlo jakim istorijatom free market borbe, glasala je protiv TARPa i svega ostalog, ranije je bila u dobrim odnosima i sa Paulom i čak sa ljudima sa Mises Instituta! (Woods je pričao kako je držao neko predavanje o Austrijskoj ekonomiji grupi kongresmena koju je okupio Ron Paul, u kojoj je bila i Bachmannova, koja je entuzijastično reagovala na to predavanje. Kasnije je pričala da čita Misesa na plaži). Šta Paul dobija od toga što je sada napada? To je čista ludost.

Ron Paul može da ima ozbiljne šanse samo ako dobije Ajovu (što je dosta izgledno), i ako dobije podršku Tea Party aktivista i uticajnih političara bliskih Tea Party. To u prvom redu važi za Saru Palin i Michelle Bachmann. Palinova je najavila da će podržati nekog od kandidata posle Ajove. Ako odabere Paula (možda i hoće, ako ovaj i nju ne napadne do tada), a ako joj se pridruži Bachmannova u perspektivi, to bi onda lančano povuklo podršku i mnogih drugih ljudi, i diskreditovalo sve tekuće pokušaje establišmenta da ga predstave kao frika, ludaka, antiameričkog levičara i slične gluposti. Zabadanje prsta u oko ljudima od čije podrške ti zavisi svaka ozbiljnija šansa na izborima meni liči na potpunu iracionalnost i nezrelost. Podseća me na fon Paulusa koji je šutnuo nogom hleb i so koje su mu ukrajinski seljaci doneli u leto 1941 u Kijevu, rekavši: "ko je pustio ove slovenske svinje ovamo?"

Mislim da Ron Paul pravi istu fatalnu grešku, odbacujući saveznike koje može da koristi, čak i kad oni nisu na visini zadatka, kao korisne idiote. Ovim napadom na Bachmannovu i Santoruma je pokazao da izjednačava neinteligentnu i besmislenu, samodestruktivnu provokaciju radi provokacije sa hrabrom principijelnošću. Umesto da se potrudi da svoju poruku formuliše tako da bude prihvatljivija "konzervativcima" i regrutuje ih kao laku pešadiju u svom poohodu obnove pravog, paleo-konzervativizma, on se ponaša kao histerični tinejdžer koji hoće po svaku cenu da nervira roditelje nekim uvrnutim stavovima i ponašanjima. To ne znači da treba išta da promeni u svojoj politici, nego da drukčije formuliše iste principe kojih se drži celog života. Recimo, koliko bi napadi Mark Levina i mnogih drugih na Paula kao levičara koji je "levo od Obame" bili uverljivi kada bi on prestao da poput Čomskog neumorno drobi o "američkom imperijalizmu" i o tome kako Al Kaida samo reaguje na američku spoljnu politiku, te podržava javno iranske mule, i ograničio se na parolu "America First"; na koncepciju da para za uzgradnju drugih nacija nema, da baze u Koreji, Japanu, Nemačkoj i Saudijskoj Arabiji ničemu ne služe, osim dranja poreskog obveznika, i da su ratovi u Iraku i Avganistanu propali eksperimenti u levičarskoj koncepciji spoljne politike Vudro Vilsona i FDR? Da je GW zapravo bio levičar!

Umesto toga, on paradira okolo svojim krekpotovskim "anti-imperijalizmom" i pokušajima da nadčomskiše Čomskog. To može lepo da zvuči među naduvanim klincima sa koledža, ali neće doneti nikakav ozbiljniji prodor među glasačima desno od centra, koji su većina i od kojih on zavisi. Dosadašnji rast podrške Paulu dolazi upravo od desničara, od ljudi koji su razočarani odsustvom bilo kakve alternative republikanskom establišmentu, koji se sto posto slažu sa Paulovom domaćom agendom ali ne nužno i sa spoljnom politikom. I da stvar bude tragičnija, razlike u principima spoljne politike između njih i Paula su mnogo manje nego razlike u obrazloženjima. Mnogi ljudi se slažu sa njegovim predlozima, ali ne i sa njegovim ekstravagantnim teorijama o islamizmu kao nevinoj reakciji na američku okupaciju i maltretman Arapa. Paul može da zastupa istu politiku povlačenja iz imperijalne uloge, ne-intervencionizma, odbacivanju UN i sve ostalo, bez insistiranja na krekoptovoskom čomskijanskom anti-imperijlizmu, te direktnog opravdavanja Al Kaide i iranskog režima. Ali, kao za pakost, on 90% vremena kad govori o spoljno politici ne insistira na tome šta bi uradio nego upravo na ovim idiotskim obrazloženjima! I to daje neku plauzibilnost kritikama da je on levičar, što je naravno potpuno netačno.

Alkoholizam i eksternalije

Dušan Pavlović piše o troškovima i koristima ograničenja upotrebe alkohola i koristi poznati argument eksternalija:

Neumerena konzumacija stvara negativne eksternalije, što znači da troškove ne snosite samo vi, već i drugi. Drugim rečima, posledice neumerene konzumacije alkohola stvaraju društveni trošak koji pada na sve pripadnike društva koji plaćaju saobraćajno i zdravstveno osiguranje.

Jasno je da preterana upotreba alkohola, kao i opojnih droga, cigareta ili masti nije dobra po zdravlje. Ali kako to povećava ukupne troškove zdravstva?  Ljudi idu kod lekara kad su bolesni i stvaraju društvu troškove lečenja bez obzira od čega su bolesni. Ako se ne razbole u 50-oj godini od alkoholizma, razboleće se u 70-oj ili 80-oj od nečeg drugog. To što će se alkoholičar u proseku razboleti ranije i živeti kraće nema nikakve veze sa troškovima njegovog lečenja.

Ako se i prosečan životni vek doda u argument, onda je čak obrnuto. Veće zdravstvene troškove tokom svog životnog veka će društvu naneti neko ko u 98-oj godini umre od teško izlečive bolesti, nego alkoholičar koji je u srednjim godinama stradao od ciroze jetre.

A ako tome dodate i druge socijalizovane troškove i beneficije, pre svega sadašnji sistem penzionog osiguranja, onda oni bi koji na ove stvari gledaju utilitarno trebalo da se zalažu za subvencionisanje alkohola i masti. Jer najjeftinije za "društvo" je da ljudi umiru odmah posle odlaska u penziju.

U zagradi, ova kolektivna kalkulacija za mene uopšte nije legitiman argument, kakav god bio njen rezultat. Takođe, eksternalije koje postoje u socijalizovanom zdravstvu bi trebalo da budu dokaz u prilog desocijalizaciji zdravstva, a ne ograničenju sloboda pojedinca radi kolektivnog ekonomskog cilja. Ali ako se socijalno zdravstvo i prihvati kao dato, zagovornici regulacije ishrane i ponašanja greše čak i onda, u sopstvenim terminima.  Sa aspekta troškova, alkoholizam je samo još jedna bolest, jedan mogući uzrok smrti i po tome nije ništa drugačiji od bilo koje druge izlečive ili neizlečive bolesti. Štaviše, spada u jeftinije bolesti i ako je u nekoj korelaciji sa ukupnim troškovima lečenja tokom prosečnog životnog veka, onda ih skoro sigurno smanjuje.

Christopher Hitchens

Prešao je (utabani) put od trockiste do neokona, ali kada se velika država umešala u slobode koje su njemu važne reagovao je na briljantan način -- ovo je njegov najbolji kratki članak koji sam video, pravi liberalni klasik. Članak je osnova za ovaj govor, ali se ne poklapaju potpuno, a i snimak govora su nešto skratili.

Reason ima još nekoliko linkova o Hitchensu, a čisto estetski izdvojio bih tekst Christophera Buckleyja.

Ovde smo ga, koliko mogu da nađem, pomenuli samo jednom. 

Vredi pogledati i njegove otrežnjavajuće članke o Kosovu. 

Dani zastava

U CG će biti zabranjeno isticanje zastava stranih država na javnim mestima. I to je pokrenulo određenu raspravu. Bez da ulazim u ono što je prvi refleks - da li je tako u Srbiji ili nije, ja ne shvatam tu vrstu potrebe države da propisuje kakvo ću zastavu neko nositi na svadbi, razapeti ispred šatora na plaži, na svojoj privatnoj imovini koja je javno mesto i slično. To je sloboda izražavanja, ako neko nosi američku zastavu verovatno ne znači da želi da delove Crne Gore jednostrano pripoji SAD ili ako vesela ekipa vije zastavu Jamajke oni zaisugrno ne predstavljaju organizovane jamajkanske prethodnice aneksije CG i pripajanju iste ovoj ostrvskoj državi. Velike su šanse i da će meksički restorani biti u problemu ako budu želeli da budu autentični. Kako svi znamo da su ovakva tumačenja koja proizilaze iz dosledne primene ovakvih zakona idiotska, ne mogu da dođem do druge ideje nego da se on uvodi samo zbog nekih zastava. I to je posebno besmisleno, čak i kada se želi postići da se neke zastave ističu manje, a neke više. Prvo, takve mere rađaju uvek opsceni otpor, pa umesto da povremeno neko ponese, recimo, dve zastave koje najviše bodu oči, verovatan rezultat će biti da će ih ljudi stavljati na svoja imanja, kuće i stanove, čak i ako nisu hteli pre toga. Drugo, ne vidim ni smisao da neko zarad zastavne paranoje dozvoli da se koristi zabranjena zastava na javnom mestu tako što će se ona neznatno izmeniti i neko reći ovo je narodna zastava. Konačno i možda najbitnije, kada će da poskidaju i da kazne sve one koji viju zastave EU? Još jedno pitanje mi je takođe nejasno, da li je zabranjeno isticati zastave država koje više ne postoje, odnosno federalnih jedinica? Možda procveta identitet provincije Misiones, ili nostalgija za Kraljevinom SHS.

Mogu jedino da shvatim da je neprimereno da strane zastave stoje na državnim institucijama. Širenje zabrane na javna mesta je jednostavno bespredmetno.

Putin i berza

Ovo pokazuje kako funkcioniše ruska ekonomija. Posle izbornih protesta berzanski indeksi su pali, ali su najviše pale vrednosti kompanija za koje se smatra da su povezane sa režimom. To je definicija burazerskog kapitalizma. Berze obično reaguju na političke promene, ali ne znam da je u bilo kojoj drugoj zemlji vrednost nekih pojedinačnih kompanija tako povezana sa opstankom na vlasti konkretne političke opcije.

Što se tiče samih protesta -- neko je napomenuo da to nismo prokomentarisali -- i jesu i nisu važni. Nisu jer konkretnog efekta sasvim sigurno neće biti, izbori neće biti poništeni i niko neće odgovarati. Važni su zato što su ovo ipak najveći ruski protesti još od pada Sovjetskog Saveza, a pre toga najveći od 1917. To zvuči nestvarno kad se vidi da je u gradu veličine Moskve na ulice izašlo tek oko 60 hiljada ljudi, ali Rusija jednostavno nema tradiciju građanske inicijative i prava je retkost da se i ovo dogodilo. Ako ništa drugo, protesti će učiniti predsedničke izbore u martu zanimljivijim.

Skyrim, ekonomska katastrofa

Pročitajte šaljiv članak na Wiredu, vezano za Skyrim. Evo zaključka:


While the link between Skyrim and a faltering economy are clear, the solution is equally simple. I call upon Congress, who don’t seem to be doing much these days anyway, to immediately pass legislation to prevent Bethesda from making any more games.


By eliminating video games with hundreds of hours of gameplay, gorgeous, stop-you-in-your-tracks landscapes, and deep and enjoyable gameplay, we can all return to being productive and contributing citizens. Bethesda has long carried a reputation for creating such games with deep stories and compelling characters. Gamers are helpless when expected to turn their backs to such products. If we put a stop to this destructive practice, only then can the United States rebound from this sagging economy and return to economic greatness.


Please join me in calling your Representative and Senator and demanding Bethesda be stopped from making games like Skyrim. Do your part – we’re all counting on you.

Nagradno pitanje

Danas su objavljene dve slične vesti.

Vest A.

i

Vest B.

Jedna od ovih vesti je istinita, ma koliko delovalo neverovatno.

Vera, inercija, buka

Opet zadevica Izraela i Arapa, hoću reći Palestinaca, da ne čuje Njut. Izrael bi da zabrani da umesto hodže poziv na molitvu obavlja ozvučenje koje se nadaleko čuje. Ja sam u potpunosti na strani onih koji se zalažu za ovo "umanjenje" verskih sloboda. Najvažniji razlog je što mi ide na živce dogmatizovanje inercije. Jedini smisao oglašavanja hodže je da se vernici obaveste da je vreme za molitvu. Kako je svakoga dana kod muslimana to u ponešto različito vreme ima mnogo smisla da neko vernicima da tačan tajming. I to je imalo svu logiku sveta dok nije tehnika počela da čini čuda. I umesto da to obaveštenje ide bržim i manje bučnim putem, recimo SMS-om, instant mesindžerima ili kupovinom uređaja koji sam obaveštava, tehnika je donela mnogo decibela sa razglasa. Nije ovde bitan moj agnosticizam - tuđe reklamiranje & konzumiranje vere direktno ugrožava kvalitet života ljudi koji žive blizu takvih džamija. Recimo, meni je potpuno iritantno da me u retkim posetama rodnom gradu budi u sitne jutarnje sate glasan razglas sa verskih objekta. Ako je nekome do tradicije, onda nek ista bude baš tradicionalna. I da ne bude da rizikujem fatvu, isto bih rekao i kada bi neko stavio razglas na crkvu, sinagogu ili bilo šta drugo. Isto se odnosi i na prebučnu zvonjavu, jedna od najiritantnijih stvari koju sam čuo za gradnju Hrama Svetog save bilo je hvaljenje da će se zvona čuti do... ma do Notrdama ako treba.
Čudna je ta inercija, i zaboravaljanje čemu služe obredi i otkuda običaji. I najčešće nastaje čuđenje kada se shvati da iza mistifikovanih rituala stoje krajnje prizemne i praktične stvari. Od svinje kao prljave (ustvari sklone trihneli) životinje, preko hristijanizovanja paganstva kod nas, pa zaključno sa brojnim stvarima koje su vuku po inerciji.

Neka pitanja vezano za javni dug i fiskalna pravila

1. Jedan (i možda najmanje važan) problem je vezan za BDP - koji tačno BDP se uzima kao imenilac?


2. Koji kurs se koristi za računanje javnog duga u dinarima? Alternativno, koji kurs se koristi za računanje BDP u evrima? Koliko puta se uopšte računa odnos javni dug/BDP - svakog meseca, svakog dana, samo na kraju godine?


3. Kakav je tretman izdatih garancija javnim preduzećima? 


Postojeća metodologija u obzir uzima sve izdate garancije kao da će u potpunosti biti plaćene iz budžeta. U mnogim slučajevima (garancije Železnicama i JAT-u, na primer), to će skoro sigurno tako i biti. Kod nekih drugih (garancije za dil sa Fijatom, na primer), to verovatno neće biti tako. Trebalo bi, po mom mišljenju, uvesti neki sistem rejtinga za naša javna preduzeća.


4. Veliko pitanje je tretman osiguranja depozita u bankama (devizne i dinarske štednje).


Toga uopšte nema "u knjigama". Postoji neki fond koji se kao puni iz neke naknade na depozite, ali... Evo ga citat iz Izveštaja Agencije za osiguranje depozita (strana 21), pa zaključite sami:

Максимални потенцијални ризик у висини осигураног износа депозита на крају 2010. године био је 747,56 милијарди динара или 7,09 милијарди ЕУР. Средствима Фонда за осигурање депозита покривено је 1,98% укупних обавеза за исплату осигураног износа депозита.

Ne morate biti finansijski genije pa da zaključite da 2% i nije neko osiguranje. Međutim, po članu 4. Zakona o osiguranju depozita, država će morati da pokrije nedostajuća sredstva. Vrlo jasno piše:


Za obaveze iz stava 1. ovog člana jemči Republika Srbija.


5. Kako uopšte tretirati lokalni nivo?


Sada se javni dug lokalnog nivoa uzima u obzir, ali je njegov obuhvat veoma loš. Međutim, čak i da je obuhvat dobar, meni nije očigledno da sav dug lokalnog nivoa treba uopšte uzeti u obzir. 


Radi se o tome da je, koliko ja znam, bankrot lokalne samouprave kod nas potpuno neregulisana stvar. Takođe, koliko ja znam, ne postoji blanko eksplicitna garancija Republike Srbije. Dakle, banke mogu da primene jedan od tri načina kreditiranja opština: (1) Uz garanciju opštine i kontragaranciju Republike. Jasno je da ovo treba računati u javni dug. Da li u punom iznosu, po meni mora da zavisi od procenjene kreditne sposobnosti opštine, kao i kod kredita republičkim javnim preduzećima. (2) Uz garanciju opštine i hipoteku na neku opštinsku imovinu, recimo neko zemljište. Ja ne vidim zašto bi se ovo računalo u javni dug - ako opština ne plati, banka preuzima zemljište i to je to. (3) Samo uz garanciju opštine. Ovo je najproblematičniji slučaj. Sa jedne strane, kao što rekoh, mislim da ne postoji eksplicitna garancija državnog budžeta. Sa druge strane, ako je gradonačelnik iz "prave" stranke, ja verujem da bi mu dali pare. Kako to kvantifikovati, ne znam.


6. Šta sa "privatno-javnim partnerstvima"?


Ovo će tek biti bitno. Dakle, ako Vlada da nekome koncesiju za izgradnju autoputa Beograd - Čačak, ali ugovor, između ostalog, sadrži odredbu tipa "ukoliko prihod kocesionara bude niži od onog predviđenog planom, Republika Srbija će koncesionaru isplatiti razliku". Sasvim je očigledno da je neki potencijalni javni dug "stvoren", ali koliko tačno? Recimo da plan predviđa prihod od 40 miliona evra u prvoj (od 30) godina koncesije i rast od 3% godišnje nakon toga. Recimo da i da je prve godine ostvaren prihod od 30 miliona evra. Kolika je potencijalna obaveza Republike Srbije? Zavisi od mnogo stvari - predviđene stope rasta, diskontne stope, planiranog porasta cene drumarine i reakcije tražnje na promenu cene... Nešto mora da se "stavi u knjige", ali šta tačno, uopšte nije očigledno. Šta tek raditi ako ugovor sadrži odredbu tipa "ugovor o koncesiji može da se raskine na zahtev koncesionara u kom slučaju Republika Srbija ima obavezu da nadoknadi uložena sredstva"?


Dakle, jasno je da PPP-jevi mogu da smanje rast javnog duga, jer država umesto da se zaduži za celu vrednost projekta "samo" garantuje jedan deo, ali sa druge strane veliko je pitanje kako tačno obračunati i tretirati tu garanciju. Pretpostavljam da se neki odgovori kriju u ovom dokumentu Eurostata. Takođe, pogledajte An example of creative accounting in public sector: The private financing of infrastructures in Spain. Koga ove i slične stvari baš, baš zanimaju, može da pogleda Eurostatov "Manual on Government Deficit and Debt". Upozorenje - ima preko 300 strana.

Sve u svemu, pitanje merenja javnog duga je daleko od trivijalnog, kako na prvi pogled može da izgleda. A čak nisam ni pomenuo pitanje svopova i sličnih finansijskih instrumenata.

Pristupanje EU

Ivanov post me je podsetio da sam pre par nedelja napisao nešto o EU i onda zaboravio da postujem. Dakle:

Suština u pristupanju EU, koju mnogi ljudi ne shvataju na taj način, je u odricanju od dela suverenosti - pravila u nekim oblastima više neće propisivati i sprovoditi domaći političari i birokrate, već briselski političari i birokrate. Recimo, carinsku politiku i politiku poljoprivrednih subvencija.

Ključno pitanje EU integracija onda postaje - da li više verujete domaćim ili briselskim političarima i birokratama da će donositi odluke u korist ekonomskog rasta, boljeg životnog standarda i viših ličnih sloboda u Srbiji?

Ja mislim da razumni i pametni ljudi mogu da se ne slože oko odgovora na ovo pitanje. Jednostavno, postoje dobri argumenti za oba odgovora. Čak ni ja sam sa sobom nisam načisto da li želim da Srbija uđe u EU, jer u suštini moram da biram između dva zla. Nekada mi se učini da je jedno zlo veće, nekada mi se učuni da je ono drugo zlo veće. Evo nekih razmišljanja:

1. Nisam "demokratski fundamentalista" u smislu da mi EU smeta samo zato što tamo vladaju neke neizabrane birokrate, a ovde vladaju demokratski izabrani političari i od njih postavljene birokrate. Dakle, toj vrsti argumenta ne pridajem previše pažnje (mada stvar jeste potencijalno bitna). Po mom mišljenju, sve dok postoji neka vrsta političke odgovornosti, uz slobodnu štampu i slične slobode, to može, ali i ne mora, da funkcioniše bolje od domaće demokratije. Jednostavno, to što su političari "blizu naroda" ne mora da bude dobra stvar.

2. U izvesnom smislu, odgovor na pitanje "Da li bolju politiku vodi Komisija ili domaća vlada" je empirijsko pitanje. Odgovor je teško dati, jer Komisija ima relativno uzak krug delovanja, pa je direktno poređenje problematično. Naravno, obe institucije donose neke vrhunski glupe propise, ali i vode neke dobre politike. Recimo, Komisija već godinama uspeva da odbije protekcionističke zahteve država članica (gde je poljoprivreda veliki, ali ne previše bitan izuzetak). Sa druge strane, i država Srbija vodi politiku relativno slobodne trgovine, carine su od 2001. godine u stalnom padu, čak ni kriza nije promenila tu orijentaciju. Svakako je moguće naći državu čija je vlada bolja od Komisije, ali je moguće naći državu i čija je vlada lošija od Komisije. Pitanje je u koju grupu zemalja treba svrstati Srbiju.

3. Što se mene tiče, odgovor na pitanje "Da li treba da uđemo u EU?" u najvećoj meri zavisi od odgovora na pitanje "Da li će domaći političari da sprovode reforme ako nema pritiska pristupanja EU?". Moj odgovor je - "Verovatno neće.", ali daleko od toga da sam siguran. Neki bitni kontraargumenti su (1) reforme ni sada baš nešto ne napreduju, tako da je pitanje koliko je pritisak od strane EU uopšte bitan, (2) neke od reformi koje su sprovedene pod pritiskom EU su urađene prilično traljavo (recimo, reforma pravosuđa, antimonopolska politika, uvođenje nekuh potpuno nepotrebnih nezavisnih regulatornih tela itd) pa je možda bolje da nije ništa ni rađeno, (3) pristupanje EU skreće pažnju sa "veoma bitnih stvari" na "stvari koje su bitne za pristupanje EU", a to nije isto. Kao najočiglednije primere navodim reformu osnovnog i srednjeg obrazovanja, kao i kompletan zdravstveni sistem, kojima EU neće uopšte da se bavi, pa se javlja rizik da će se i naša vlada baviti nekim trivijalnostima poput politike globalnog zagrevanja i merenja zakrivljenosti krastavaca, a osnovne škole i bolnice će nam izgledati kao pre 30 godina.

4. "Evropski fondovi" su argument koji se često spominje, a koji meni nije preterano bitan. Jeste, besplatne pare su lepa stvar, ali: (1) Pitanje je šta će od toga ostati nakon ove krize. Čak, imajući u vidu EFFS i da jedna Slovačka treba da garantuje nekih 7.7 mlrd EUR (znači da bi Srbija morala da garantuje makar 10 mlrd EUR), pitanje je da li je članstvo u EU uopšte više isplativo čak i ako se gledaju samo javne finansije. (2) Bogate države članice su već nagovestile da neće biti mnogo para za infrastrukturu (što nama verovatno treba), već će pare ići za inovacije, ekonomiju znanja i slične stvari koje nama možda i trebaju, ali ne znamo kako da ih potrošimo, (3) Meni je u politici bitan i moral. A ovakav parazitski argument "Treba da uđemo u EU jer ćemo tamo da živimo na tuđ račun" je po meni duboko nemoralan. Možemo mi to da nazivamo "solidarnošću", ali život na tuđoj grbači je život na tuđoj grbači.

5. Najveću korist od EU - slobodnu trgovinu sa ogromnim tržištem i slobodu kretanja bez viza već imamo, tako da to više nije argument.

Ovo su neka moja razmišljanja u kojima sam potpuno zanemario pitanja Kosova i sadašnje krize. Ako i njih uključim, dolazim do:

6. Na pitanju Kosova se vrlo jasno vidi da država Srbija nema prijatelje u EU. Jedini koji su podržali naš stav su države koje se i same plaše secesionizma. Dakle, niko nas nije podržao samo zato što je to, eto, naš stav (da ne ulazim u pitanja međunarodnog prava i sličnih stvari u koje se ne razumem). A to je ono što prijatelji rade - privatno ti kažu da nisi u pravu, ali u javnosti stoje uz tebe. Mi takvih prijatelja u EU nemamo. To nije neki preterani argument ni za ni protiv članstva u EU, čisto mislim da toga treba da budemo svesni. Mi težimo članstvu u grupi u kojoj ćemo još mnogo godina biti neomiljen ili (u najboljem slučaju) nebitan član. Koliko ćemo imati šanse da se u budućnosti u takvoj grupi izborimo za neki naš ekonomski ili politički interes? Malo, veoma malo.

7. Teško je ignorisati sadašnju krizu u evro zoni, ali ja nisam siguran da ona treba bitno da utiče na našu odluku da li treba da uđemo u EU ili ne, osim ako u EU ulazimo sa čistim parazitskim motivom. Ovako ide argumentacija: (1) Ako u EU ulazimo zbog garantovanja temeljnih institucija (slobodni izbori, tržišna privreda, sloboda štampe itd), tu se verovatno ništa neće promeniti. (2) Ako ulazimo u EU moramo da prihvatimo evro. Kako god da se završi ova kriza i koliko god da evro nastrada, on će verovatno biti bolja valuta od dinara. (3) Ukoliko kriza dovede do dodatnih zahteva vezano za odgovornost vođenja javnih finansija, tim bolje. (4) Ako kriza dovede do uvođenja zajedničke fiskalne politike kroz uvođenje nekog EU poreza i dodatnih EU transfera, Srbija će kao relativno siromašna zemlja od toga imati samo koristi.

Sve u svemu, ja sve manje vidim neke veoma solidne i jake argumente za ulazak u EU. Sa druge strane, i dalje nisam definitivno protiv ulaska. Čini mi se da sam sada u fazi "Ne znam i ne zanima me previše".

Konačno, državnički potez

Naravno, ne Borisa Tadića nego Davida Camerona. Stavio je veto na novi "dogovor" (čitaj zaveru) evro-oligarhije da se prošire ingerencije Politibiroa (pardon Evropske komisije) u fiskalnoj sferi, i da se birokratiji da pravo nadzora i potpune kontrole budžeta svih zemalja članica, u cilju "fiskalne stabilizacije". Britanija je stavila veto jer strukture nisu pristale čak ni na to da u sklopu ovog paketa "reformi" drugovi u Politbirou budu uskraćeni za mogućnost da regulišu londonski Siti tj da ga "harmonizuju" sa standardima koje sami postave, i time uguše britansku finansijsku industriju.

U zemlji u kojoj 70% ljudi želi da izađe iz EU nije bilo teško povući ovakav potez, u ovakvoj situaciji. Ne treba naravno gajiti velike iluzije : Cameron je popriličan beskičmenjak i ovo je uradio samo zato što je bio suočen sa otvorenom pobunom u sopstvenoj stranci i strašnim pritiskom javnog mnenja. No, makar i tako, ovo je veliki događaj u modernoj istoriji Evrope, i nadati se početak kraja mračne tvorevine zvane Evropska Unija.

Ali, Imperija se neće tek tako predati. Drug komesar za ekonomska i monetarna pitanja Oli Ren kaže o britanskom vetu:

If this move was intended to prevent bankers and financial corporations in the City from being regulated, that is not going to happen.

Možete li da zamislite tu drskost? Bedni aparatčik iz Brisela otvoreno preti vladi suverene zemlje od 70 miliona ljudi, kolevke parlamentarizma i Industrijske revolucije, da će on da im nametne zakone kakve on hoće i da se na koprcaju mnogo. Nadrealno! U ime birokratskog tela koje je suspendovalo sopstvene revizore pre pet godina, koji su otkrili stotine miliona pronevera, i od tada zabranjuje bilo kakav nadzor sopstvenog poslovanja!

Poenta ovog novog dogovora je jasna: još korak bliže političkoj unifikaciji. Stara teorija "spillovera" koju je otvoreno formulisao Žan Mone je sve vreme na delu: slobodna trgovina i ekonomska integracija korak po korak stvaraju "potrebu" da se reguliše sve više i više oblasti, dok na kraju ne dođemo do jedinstvene države. Naravno da je evro svojevremeno uveden isključivo kao politički projekat pripreme fiskalne unije. Da se u datom trenutku kaže: evo vidite, monetarna unija je nemoguća bez fiskalne, problemi su se "prelili" u nju, dakle uvedimo fiskalnu uniju. Naravno da niko nije bio toliko glup da poveruje da postojeći monetarni aranžman može da radi na dugu stazu: naprotiv, on je i bio prihvaćen zato što se znalo da neće raditi, i da će njegova propast predstavljati izgovor za politiku koja se i inače želi, ali ne može otvoreno i demokratski sprovesti. I zato se sada, pod okriljem ove krize konsekventno ide korak bliže konačnom cilju političke unifikacije i evropske superdržave. I to je sve.

Mislim da ovo pokazuje sve što nam je potrebno da zaključimo kuda ide Srbija. Mnogi ljudi u Srbiji bahatost i aroganciju evropskih aparatčika tretiraju kao neki zapadni antisrpski animozitet ili kolonijalni prezir. Ali, to nije tačno, oni se isto ponašaju i prema Velikoj Britaniji, i svakom drugom ko se ispreči njihovom projektu. Francusko i holandsko ne nisu važili, Irska je morala da glasa dvaput o "Ustavu", dok nije dala zadovoljavajući odgovor, Papandreu je najuren jer je hteo referendum o bailoutu, Slovačka je dvaput morala da glasa o istom bailoutu dok nije dala zadovoljavajući odgovor.

Više nije ni smešno. I poređenja sa Sovjetskim Savezom više nisu samo parabola...Nadam se samo da mi liberali možemo da se složimo da rešenje nije ulazak u Uniju i onda "rad iznutra" da preuzmemo Evropsku komisiju i Sud u Strazburu i nametnemo svima libertarijanizam odozgo....

Salerno o Rothbardu i Friedmanu

Mala dopuna Istoriji životnog standarda u Srbiji

Ovaj put iz pera Miloslava Samardžića

Ko je kriv?

Do sada uspevam da razaznam tri različite verzije nastanka krize u Evrozoni. Zajedničko za sve su neke osnovne stvari koje su ekonomisti od Friedmana do Krugmana znali pre osnivanja evra -- da evrozona očigledno nije optimalni valutni prostor, da je previše raznolika za zajedničku valutu, da je evro zbog toga pre svega politički a ne ekonomski projekat. Ali kad se govori o konkretnom scenariju ili traži neposredni krivac, verzije su različite. Prve dve, ideološki suprotstavljene su prisutnije u medijima i kod raznih analitičara; treća za koju mislim da je najbolja i najvažnija nije nepoznata ali je zapostavljena.

Prva svu krivicu baca na neodgovornost zemalja koje su u dugovima. Lenji Grci su živeli na kreditima i svojom fiskalnom neodgovornošću doveli celu evrozonu u opasnost. Ova verzija je trivijalno tačna, ali je nepotpuna. Dobra je jer naglašava da je kriza evrozone kriza državnog duga, a da se to prenelo na krizu evra kao valute je sticaj političkih okolnosti. Nepotpuna je, jer ne kaže ništa o onima koji su kupovali toliki dug, ili još bolje, o sistemu koji je kupovinu tolikog lošeg duga ohrabrivao.

U drugoj verziji, koja se može se naći u Economistu ili kod ovog uvaženog analitičara, krizu su nekako izazvali neuravnoteženi platni bilansi. Ovo je jako čudna verzija. Prema njoj, dug je nastao usled nagomilavanja budžetskig deficita, a budžetski deficiti su posledica trgovinskih deficita. Evo šta kaže Kevin Drum:

And current account deficits always produce either matching government debt (i.e., budget deficits) or matching private debt.

Deficit tekućeg računa proizvodi budžetski deficit? Nije mi jasno kako oni to zamišljaju. Budžetski deficit i državno zaduživanje nisu zavisne varijable, nego suverene političke odluke. Može deficit budžeta u kriznoj godini biti veći od planiranog (ili u dobroj godini manji), ali nije država tokom godina i decenija nemoćna po pitanju duga i deficita. Dugovi država nastaju usled sukcesivnih budžetskih deficita; a budžetski deficiti nastaju odlukama vlada.

Tačno je da između budžetskog deficita i bilansa tekućeg računa postoji veza, ali uzročnost jasno ide od budžetskog deficita ka tekućem računu. Jer o budžetskom deficitu, prihodima i rashodima budžeta, odlučuje vlada. Tekući račun je posledica više stvari, među kojima je i budžetski deficit.

Ali da bi uklonili državu iz jednačine, ova grupa analitičara pribegava izvrtanju ove uzročnosti. Tako ispada da su grčki ili španski državni dug narasli jer su Grci i Španci mnogo uvozili. Ustvari, državni dugovi (budžetski deficiti) ovih zemalja su jedan od uzroka njihovih velikih uvoza.

Treća verzija na krizu evrozone gleda slično kao na krizu iz 2008. Za obe je ključna regulacija iz Bazela. Dok je kod prve finansijske krize, u kombinaciji sa drugim državnim politikama, regulacija podsticala banke na sekjuritizaciju kredita i držanje hipotekarnih obveznica, kod evropske krize bazelska regulacija je gurala banke u kupovinu državnog duga. Bazelska pravila su grčke, portugalske i druge državne obveznice OECD zemalja tretirale kao bezrizične. To znači da vam nije bio potreban dodatni kapital da biste kupili grčku obveznicu. Kada položite novac na tekući račun, banka ne može odmah da od toga novca da kredit nekoj firmi -- za tako nešto je banci potrebno da obezbedi dodatni kapital, kojim će garantovati vaš depozit. Ali je banka mogla vaš novac direktno uložiti u grčki dug. Takav su režim regulatori smislili. Državni dug, kao i hipotekarne obveznice ranije, je sistematski favorizovan.

Dodajte na to univerzalno državno garantovanje depozita i druge implicitne garancije bankarskom sistemu i imate simbiozu države i finansijskog sistema. Korak po korak, banke su pristajale na sve veću regulaciju, oslobađajući sebe najvažnijeg dela bankarskog posla -- sagledavanja rizika. Analiza rizika se u finansijskom sistemu svela na zadovoljavanje regulatornih kriterijuma. Suštinskim rizikom se bave regulatori; banke se bave formalnim zadovoljavanjem regulacija.

Samo tako je moguće da su kamate na dug grčki dug bile skoro na nivou nemačkog. Fiskalna neodgovornost Grčke i drugih zemalja je samo preduslov. Za krizu je bilo potrebno i da neko taj dug kupuje, a kupovale su ga banke širom Evrope po kamatama trivijalno većim od engleskih ili nemačkih. Kriza evrozone je kriza fiskalne neodgovornosti u današnjem režimu državno-finansijske simbioze.

Henri V, Knez Lazar i moderna država

Evo nekih istorijskih primera koliko je moderna država postala tiranska. Pozivam za svedoke neumrlog barda Viljema Šekspira i neumrlog srpskog narodnog pevača.

U komadu Henri V, kralj Henri ovako ohrabruje svoje vojnike pred bitku kod Aženkura sa Francuzima, i istovremeno proklinje one koji nisu došli u boj:

And gentlemen in England now a-bed
Shall think themselves accursed they were not here,
And hold their manhoods cheap whiles any speaks
That fought with us upon Saint Crispin's day.

Na šta vas ovo podseća? Da, da, na to:

Ko je Srbin i roda srpskoga,
i od srpske krvi i kolena,
a ne doš'o na boj na Kosovo,
ne imao od srca poroda,
ni muškoga ni devojačkoga!
Od ruke mu ništa ne rodilo,
rujno vino ni pšenica bela!

Zašto engleski kralj Henri i sprski Knez Lazar proklinju one koji neće da se tuku sa naprijateljem, umesto da im podviknu ili ih prosto "mobilišu"? Ko su ti dezerteri?

Ne znam za Henrija, ali glavni Lazarevi "dezerter" bio je njegov zet Đurađ Balšić, koji se lepo zahvalio na pozivu Lazaru i rekao da on ne namerava da se kači s Turcima.

Razlog što Henri V nije mogao da "mobiliše" svoje "džentlmene" a Lazar svoje "velmože" je što ni jedan ni drugi nisu imali "ustavne ingerencije" da tako šta urade. Nisu bili "šefovi država" kako se to danas kaže, nego samo jedan centar moći u komplikvanoj strukturi srednjovekovnog društva. Oni nisu mogli da zahtevaju od svakog podanika da im podnese godišnji račun o tome šta su i koliko zaradili, i dokaze da nisu "prali" novac. Nisu mogli da idu okolo i mobilišu nasilno decu od 18 godina u vojsku. Imali su onoliko vojske koliko imaju zlata da plate i koliko poreza mogu da namaknu (a narod stoka, ne voli poreze, pa treba biti oprezan sa tim). Nisu emitovali obveznice i nisu imali profesore ekonomije da objasne narodu da je zaduživanje dobra "kontra-ciklična politika" i da nam u ovom kriznom trenutku treba malo krivotvorenih dukata sa 2% zlata ("Quantitative easing"). I nadasve da će nas rat sa Turcima (Francuzima) "izvesti iz recesije" uvećanjem agregatne tražnje. Talas moderne prosvećenosti i nauke ih još nije zapljusnuo. Nisu mogli da regulišu koji procenat masti ima da sadrži mleko i koliko komisija, agencija i nadleštava moraš da obiđeš, i koje papire da popuniš ako hoćeš da otvoriš kovačku radnju. Oni su imali mnogo manje moći u odnosu na svoje vazale i potčinjene nego što predsednici država danas imaju u odnosu na predsednike opština ili okruga. Lazarevi velikaši su imali veću autonomiju u odnosu na njega nego što Pajtić i Dušan Petrović imaju u odnosu na Tadića.

Bilo bi dobro kad bi u ovom pogledu mogli da se vratimo u "mračni srednji vek".

7.7 hiljada milijardi

Jon Stewart o FED-ovom bailoutu:

Sa druge strane, blog Econbrowser (kome treba verovati u ovim stvarima) uz objašnjenje cele situacije kaže:


You're free to take your own position on whether these programs had beneficial effects. But please know that anyone who tells you that the Federal Reserve secretly loaned $7.77 trillion to banks is spreading a lie.

Bensedin

Pre neki dan mi je pričao drug da je pooštrena kontrola izdavanja bensedina i sličnih lekova. Navodno, sada je potreban recept lekara specijaliste (čitaj - psihijatra) za izdavanje takvih lekova. I, kaže mi:

"Kakve budale, pa jedino što će da postignu je da će da skoči broj samoubistava i ubistava. Milion ljudi se naviklo na te lekove, naglo povlačenje će samo da dovede do haosa."

Toga sam se setio čitajući ovo i ovo.

Ne znam detalje - da li je kontrola zaista pooštrena i zašto. Ako neko zna nešto više, neka podeli sa nama u komentarima. 

Počele reforme penzionog fonda

Imajući u vidu da je budžet Srbije u suficitu, a potrošnja na nivou koji je ispod 35% BDP, lepo je što su se sredstva kojih ima u izbilju investirala da pos'o nađu nezaposleni agronomi i šumari, biće dobro ako se to isto učini za ugrožene i siromašne lekare. Kako je sredstava još preostalo, a privreda nam nikada nije bila jača, kao jedini logičan nastavak javlja se reforma penzionog fonda. U zemlji u kojoj su načela uređene tržišne demokratije pod punom vladavinom prava uklesana munjom u kamenu, nema ništa logičnije od toga da svi građani Srbije dotiraju sa 50% penzije sveštenika jer su crkva i država jasno razdvojeni. Kako je opšte poznato da kod nas država nije dala ni dinara za osnovna sredstva crkvi, kako je konkurencija nikada veća i nema diskriminacije novih provajdera ka bogu, kako SPC koja će primiti najveća sredstva ima jedva 80% tržišta, kako je prelazak od jednog do drugog provajdera nešto najprirodnije, kako verskim organizacijama nije omogućeno da se bave marketingom i stiču nove potrošače u osnovnim školama i kako tradicionalne verske organizacije uglavnom simbolično naplaćuju svoje usluge ili to uopšte ne čine, nema ničega prirodnijeg od ovakvog poteza države jer nam penzioni fond inače ostvaruje konstantne suficite. Naravno, red bi bio da se poveže i staž.

Zanimljiv sajt

IGM Forum.

Recimo da liči na VoxEU, ali ima posebno zanimljiv deo pod nazivom IGM Economic Experts Panel, gde četrdesetak vrhunskih ekonomista odgovara na neko pitanje.

Ja u Vremenu

Tekst o fadu i sevdahu.

Obavezna literatura

Intervju Miroslava Prokopijevića u Danasu.

Banke i sudovi

Po novom zakonu banke više neće smeti da samoinicijativno menjaju marže ili povećavaju kamatne stope. To je kao da je donet zakon po kojem vam konobar ne može naplatiti više nego što je cena pića ili vam samoposluga ne sme tražiti više nego što iznosi račun. Takvo zakonodavstvo je u pravnoj državi suvišno.

Ono što meni nije jasno je, ako se to zaista tako često dešavalo, ako su banke menjale maržu a da to nije bilo predviđeno ugovorom, da li je neko možda odbio da plati i tužio banku? To je klasičan slučaj koji bi korisnik kredita morao lako da dobije i bez bilo kakvog zakona. Zna li neko za takav slučaj?

Kako usvojiti autoput i špijunirati prolaznike

Jedna od (mnogih) stvari koje mi nisu bile jasne u Americi kada sam tamo otišao prvi put su bili znaci pored autoputa poput ovih:

Naravno, radi se o tome što sam ipak odrastao u zemlji u kojoj nikome ne bi palo na pamet da volontira na čišćenju autoputa ili da, alternativno, "sponzoriše" deo autoputa tako što bi plaćao nekome da to radi. Dakle, radi se o programu (detalje možete da pročitate na sajtu Adopt a Highway fondacije) održavanja autoputeva kroz dobrovoljno organizovanje i sponzorisanje održavanja. Čak, izgleda da su uspeli da od ovoga naprave isplativ marketing.

Druga stvar koja mi nije bila jasna su bili ovakvi znaci u gradovima:

Nikako mi nije bilo jasno ko gleda. Jel to neke kamere snimaju, o čemu se uopšte radi? Onda sam pitao pa su mi objasnili da se prosto radi o tome da su se ljudi u nekom komšiluku organizovali da prate sve "sumnjive aktivnosti" i da odmah zovu policiju. Znak služi da upozori prolaznike da ih možda neko gleda i da bi im bolje bilo da sve svoje sumnjive aktivnosti obavljaju negde drugde. 

Dakle, građani se sami organizuju da čiste autoputeve i bore protiv kriminala. Nije ni čudo što mi ništa nije bilo jasno, mene su učili da te stvari mora država da radi, pošto će efekat free ridinga biti suviše jak da bi dobrovoljna akcija bila moguća.

Prekrajanje istorije

Kada istorijske činjenice ne odgovaraju željenoj istoriji, najjednostavnije je promeniti činjenice i dobiti istoriju kakva se želi. O tome smo već pisali , jedan od rodonačelnika Novog primitivizma je to lepo sažeo na duhovit način. Danas su u medijima bila dva događaja od kojih je jedan u maniru potpune groteske, a drugi govori o bedi Srbije.

Prvi događaj koji je smešan i u duhu Elvisa Dži Kurtovića desio se u Splitu. Predsednik NK Hajduk, koji čas pokazuje ljubav prema ustaštvu, čas govori da je bio mlad i neiskusan u godinama koje su poznije nego godine mladalačkog obijanja trafika u Srbalja, rešio da dokaže da Hajduk nije bio omiljen Titov klub. Malo fotošopa i nestade groteskna petokraka sa dresova Sliškovića, Šurjaka i ekipe na kalendaru sa asovima ovog kluba. Kada bih reagovao u maniru naših autora komparativnih regionalnih razlika sa akcentom na budalaštine drugih naroda u regionu, rekao bih da Lukić i Đurić nisu najgori.

Drugi događaj govori o bedi Srbije gde moralne lekcije dele ljudi kojima su krvave ruke i gde se i danas, malo manje konzumira potpuno izmišljena istorija, počevši od Žikice koji ubija policajca u švalerskom pohodu, preko bajki o komunističkom otporu u Beogradu, prećutkivanja zločina koji su počeli još 1941.godine u prvoj republici-modelu, pa zaključno sa potpunim izmišljanjem događaja i biografija koji se nikada nisu desili, a malo više konzumiraju plodovi pljačke i zločina nakon zamene jednog okupatora drugim. Dokazivanje rehabilitacije bilo koga ko je osuđen pred sudovima KPJ je iživljavanje nad idejom pravne države i poziv da niko nikada ne stane iza ovakve države i konsekventno naroda u teškim vremenima sa odgovoršću i integritetom većim i za zrno od integriteta barabe. Danas je prezentovan dokument države koja je imala najbolji uvid i stanje u Srbiji, koja nije imala velike potrebe da falsifikuje našu istoriju jer je shvatila da Britanci neće živeti u neslobodi za razliku od Srba i koji govori ono što znaju i vrapci na grani, a to je da je Mihailoviću mesto gde i drugim ličnostima iz srpske istorije koje su se borile za slobodu, a protiv tiranije.

Mudrosti Milana Tarota

Čini se da imaš istančan osećaj za biznis?

Šoubiz sam učio iz filmova, a ne u školi, za koju mislim da me ničemu nije naučila. Srbija je danas kapitalistički sistem, a država nije krava muzara. Ona je tu da održava red, da uzme pare od poreza i to je to. Svako od nas je sistem za sebe, niko ne treba da čeka pomoć države.

Kada si shvatio tu strašnu istinu?

U 12. godini mi se desilo da mi je doktor umesto minus dao plus dioptriju. Posle toga, ja sam razmišljao i shvatio da državu boli k***c za njenog građanina, inače ne bi doktori radili stvari koje mogu da unište nečiji život. Posle sam se sa ocem ubeđivao jer je on tvrdio „Ne, ne, valjda država zna bolje od tebe“, a to je tako jer su starijim generacijama isprani mozgovi. Sve se zna, završiš školu, vojsku, oženiš se, ali sve su to socijalističke gluposti. Poenta kapitalizma je da treba da menjaš stvari.

Da li ljudi u Srbiji i na Balkanu to shvataju?

Mnogi problemi proističu iz činjenice da je komunizam učinio da ljudi veruju danije lepo biti bogat. Gostujem na raznim televizijama na kojima ljudi nisu primili plate po tri meseca. I on je normalan što radi džabe, a ja nisam normalan što zarađujem? A gazda mu ima šest „Ferarija“ ispred televizije. Moje emisije su na ivici, moram da postignem i gledanost i da zaradim novac, ali uprkos tome, ja do sada nisam imao nijednu žalbu.

Sve u svemu, vrlo zanimljiv intervju. Evo i dva stara relevantna posta: Milan Tarot, državni neprijatelj broj 1 i Reklamacije i zaštita potrošača.

I Engels je shvatio

Trocki nije jedini komunista koji je uvideo da je socijalističko ekonomsko planiranje nemoguće. Mnogo pre njega, sam Friedrich Engels je u kritici socijaliste Rodbertusa napisao nešto za šta bi da ne znate autora najozbiljnije pomislili da je deo nekog članka Misesa ili Hayeka iz debate o nemogućnosti socijalističke planske privrede. Engels pravilno predviđa i nešto što će se dogoditi u SSSR-u sto godina kasnije: imaćemo tone viška šećera a nestašicu kukuruza, imaćemo milione dugmića a nestašicu pantalona. Evo Engelsa:

To desire in a society of producers who exchange their commodities, to establish the determination of value by labour time, by forbidding competition to establish this determination of value through pressure on prices in the only way in which it can be established, is therefore merely to prove that one has adopted the usual Utopian disdain of economic laws.

Only through the undervaluation and overvaluation of products is it forcibly brought home to the individual commodity producers what things and what quantity of them society requires or does not require. But it is just this sole regulator that the Utopia in which Rodbertus also shares would abolish. And i f we have to ask what guarantee we have that the necessary quantity and not more of each product will be produced, that we shall not go hungry in regard to corn and meat, while we are choked in beet sugar and drowned in potato spirit, that we shall not lack trousers to cover our nakedness while trouser buttons flood us in millions. Rodbertus triumphantly shows us his famous calculation, according to which the correct certificate has been handed out for every superfluous pound of sugar, for every unsold barrel of spirit, for every unusable trouser button, a calculation which 'works out' exactly, and according to which 'all claims will be satisfied and the liquidation correctly brought about'.

If now competition is to be forbidden to make the individual producers aware, by the rise or fall of prices, how the world market stands, then their eyes are completely blinded'.

Climategate 2.0

Climategate 2.0 je još gori od prvog Climategatea i svakako mnogo relevantniji od Wikileaksa. Sada prvi put imamo dokaze da su američke državne institucije učestvovale u zaverama prikrivanja podataka. Phil Jones, direktor CRU centra u jednom od najzvučnijih emejlova iz serije Climategate 2.0:

I’ve been told that IPCC is above national FOI Acts. One way to cover yourself and all those working on AR5 would be to delete all e-mails at the end of the process. Any work we have done in the past is done on the back of the research grants we get – and has to be well hidden. I’ve discussed this with the main funder (U.S. Department of Energy) in the past and they are happy about not releasing the original station data.