Pages

04 February 2010

Staljin i Draža, stari drugari

Zanimljiv post na blogu Zasto...:

Na jednoj strani smo imali razne levičare, liberale (u američkom smislu reči), neokomuniste, NGO-ove i sličnu "poštenu inteligenciju" (pescanik, e-novine...) koji svi odreda obožavaju Tita, "veliki su poštovaoci narodnooslobodilačke borbe" (Biljana Srbljanović), dok istovremeno obožavaju Zapad i preziru sve što ima bilo kakve veze sa Rusijom i Rusima. I ne, ne uviđaju u tome nikakav problem. To što su upravo Rusi instalirali Tita na vlast, onako usput, dok su pičili za Berlin, uglavnom prećutkuju. Sa druge strane imamo razne nacionaliste, naciste, disidente i slične "desne mislioce" (nspm, stormfront ...) koji do imbecilnosti vole četnike, ali i majčicu Rusiju. I ne, ni oni u tome ne vide problem. To što su upravo Rusi na vlast doveli čoveka koji je rokno njihovog ljubljenog Čiča Dražu, prećutkuju. Ima li neko ko nije među ovima. Pa ima. Nešto hardcore komunista, svi sa 80+ godina, kojima na zidu još visi Staljinova slika, a unucima neće da daju 50 dinara od svoje boračke penzije da ne bi kupili ono imperijalističko smeće - coca colu. Ima tu i nešto konzervativaca i liberala (u evropskom smislu) koji potiču iz četničkih porodica, kod kojih se u kući tajno slušao "Glas Amerike". Oni ne vole ni Tita, ni Staljina, ni Kastra, ni bilo kog komunistu (katalksija , na primer). Međutim, broj ovakvih komunista i konzervativaca u Srbiji danas je mali. Začudio bih se i ako je šestocifren. Dakle, ogromna većina ljudi ima problem sa konzistentnošću svojih političkih stavova.

Autor nudi i zanimljivo rešenje ovog problema - izmeniti istoriju. Lepo napisati u knjigama da je Staljin u stvari sve vreme podržavao Dražu, a Englezi i Amerikanci Tita.

18 comments:

ChiCha said...
This comment has been removed by the author.
Lighthouse said...

Problem je neuporedivo složeniji nego što ga autor inače zanimljivog blog posta predstavlja.

Prema Draži nisu isti odnos imali ni Englezi i Amerikanci. Amerikanci (a i De Gol) ga se nikad nisu odrekli (nego mu je Truman 1948. dodelio i orden, a u Vašingtonu i Parizu su mu dan danas spomenici), a Britanci jesu (pa su naterali kralja da se odrekne Draže). Razlozi? Pragmatični ("više divizija"), ali i uticaj grupe Kima Filbija. A posle se nije imalo kud nego guslati do kraja Titovu verziju istoriografije. Rusi su i onda i danas imali nula senzitivnosti za detalje antifašističke scene Srbije 1941-44, pa iako je Dragiša Vasić (verovatno) bio njihov špijun, on nema ulicu u Moskvi.

Današnji vodeći pro-evropejci su zatočenici sutjeskaškog mita jer su većinom iz porodica bivših komunističkih diplomata. Jedini su mogli da nauče jezike i vide sveta i ... život je kurva, doista. Za razliku od Antonića (ne našeg sa TR, nego onog sa NSFM), ja mislim da im to sve nije (veliki) minus, dok god ostaju pro-zapadno orijentisani.

A što do loma u njihovoj glavi nije došlo 1989, krivi su ratovi 1990-tih. Vaspita(va)ni na "bratstvu i jedinstvu", koliko god licemernoj, a ono ipak bar delimično univerzalističkoj ideologiji, s pravom su (u)videli da je nacionalizam lokalna rugoba i opasnost broj 1, u tom trenutku. A s druge strane, komunjare su od Draže preuzele baš nacionalizam, i, naravno, naduvale ga još beskrajno mnogo, počinivši zločine kakve ni najzadrtiji Dražini savetnici (Moljević) nisu nikad ni pomislili da bi mogli počiniti.

Danas je i jednima i drugima problem da priznaju da su pobrkali lončiće. Evropejcima - da kažu (a što je fakat) da je Draža bio apolitičan (a onoliko koliko nije, da je bio socijaldemokrata, ili ruzveltovac, ali u svakom slučaju demokrata i ultra-prozapadnjak, pravi pravcati natovac), a da nas je Tito ipak odvojio od Evrope (iako ne sasvim). A Sibircima - da priznaju da su inspiraciju za Srebrenicu i Prijedor dobili od etničkih čistača Vojvodine od domaćih Nemaca, 1944-49.

Zanimljivo je i to da pro-evropejci vide samo najbolje osobine kod Broza (nije pristajao na Staljinovu ucenu, itd) a najgore kod Draže (okružen nacionalistima). S druge strane, ultra-nacoši mrze kod Broza baš ono što kod njega jedino, ako ne pije a ono na kapljice pijucka, vodu, a to je kakva takva međunacionalna trpeljivost, a kod Draže jedino mrze to što je spasavao NATO pilote i verovao Englezima. I što je sarađivao s Brozom, dok je ovaj hteo, kako bi tukli veće zlo, stranog, genocidalnog okupatora.

Mnogi nacoši zato jedino vole Nedića. Opet, ne na prvu loptu, jer je bio saradnik nacista, nego zbog njegove verzije nacionalizma, koju poznaju bolje čak i od kritičara Nedića na prvu loptu (ovi potonji bi bili još žešći anti-nedićevci da pažljivije pročitaju za šta se ovaj zalagao).

Sve u svemu, balkanska krčma. Mada, verujem da će se sve, polako, za 10, 20 ili 30 godina, izbistriti.

Brut said...

Lepo i u osnovi tacno mapiranje, Lighthouse. Sem onog da je nacionalizam bio "opasnost br. 1" koji je doveo do ratova devedesetih. U istom smislu se ne bih slozio sa stavljanjem NSPM na "desnicu" (NSFM), jer je Dj. Vukadinovic tipicni starovremeni levicar, a ipak je on No.1 tamo a ne Antonic. Znam da je tesko poverovati da onako moze da gusla jedan hard-core levicar, al to je deo tog osobenog miljea. Publiku mu cine uglavnom penzionisani Titovi generali i nacosi. Sa zadnjima je stupio u koaliciju u borbi protiv grdjeg zla - liberalnog kapitalizma i Zapada. Kohabitacija toliko puta vidjena. Ambicija ne manja nego da se bude novi Dobrica.

Lighthouse said...

Lepo i tačno mapiranje Đorđa Vukadinovića, Brute. Ali, ja sam pre mislio na Slobodana Antonića nego na Đ.V. kad sam pisao o "NSFM". Antoniću su svaka druga meta napada "deca komunizma". Misli da će ceo prozapadni deo društvenog spektra difamirati ako ponavlja da je među njima dosta dece komunističkih diplomata ili generala. I jeste, i to nije bez značaja i bez negativnih uticaja, ali je isto tako činjenica da je to najprosvećeniji i (ako u Srbiji uopšte ima išta liberalno) najliberalniji deo Srbije.

Život je kurva, već sam napisao. Bolje bi bilo da su glavni zagovornici EU i NATO deca nekadašnjih "klasnih neprijatelja", ali nisu, ona su ili otišla u inostranstvo ili guslaju Koštuničinu pro-sibirsku pesmu.

Napokon, s kakvim pravom, na primer, Ivana Vejvodu diskvalifikovati samo zato što mu je otac bio Titov diplomata? Ima li danas u Srbiji boljeg čoveka za MIP, ima li ikoga ko mu je za tri dužine blizu? Ili je Vuk Jeremić bolji? A on nije "dete komunizma"???

Ivan Jankovic said...

Lighouse ,

potpisujem se 100% ispod onog sto ste napisali. Samo nekoliko dopuna.

prvo, bratstvo i jedinstvo nisu izmislili Tito i komunisti nego kraj Aleksandar, najveci Jugosloven svih vremena. Veliki postovaoci Karadjordjevica i posebnoljubitelji Aleksandra i njegovog autoritarnog stila nemaju pojma da je on tvorac mrskog "brastva i jedinstva". Nacosi cesto hoce njega da predstave kao srpskog nacionalistu koji je Jugoslaviju koristio kao batinu da tuce Hrvate i Slovence (sve ono o cemu su oni i njihov Sloba sanjali al nisu mogli zbog judeo masonskih i vatikansko kominternovskih zavera). Ne on je bio slicniji Titu nego Milosevicu u tom pogledu - Jugosloven (dobro Tito je postao Jugosloven malo za zakasnjenjem:)) koji se ne libi autoritarnih sredstava za ocuvanje Jugoslavije.

Kao veliki ljubitelj nadnacionalnih i multietnickih drzava (i imperija) ja mislim da je bratstvo i jedinstvo bilo najbolja stvar u komunizmu. Samo je zbog prirode tog rezima i ono nuzno moralo da bude u znacajnom stepenu lazno i fiktivno.

Tacno za Drazu da je bio ruzveltovac. Ja bih rekao i kejnzijanac. Postoje podaci da se kod pripadnika britanskih misija cesto raspitivao za detalje kejnzijanske ekonomije - kako je organizovan bankarski sektor, intervencije, regulativa itd. Mozemo to pripisati Vasicevom uticaju (pa bio ruski spijun ili ne:), ali mislim da je majnstrim jugoslovenske gradjanske politike bio desno u stvarima ekonomije i od Mihailovica i Vasica (da ne govorim o Zivku Topalovicu). Da su demokratske snage izasle kao pobednik, nisam uopste siguran da bi sledili kejznijanstvo kao politiku. Ali to je sad vec krajnje hipoteticka debata.

Lighthouse said...

Ivane,

Dobro ste primetili da Tito nije izmislio, nego od njemu mrskog Aleksandra preuzeo "bratstvo i jedinstvo". Problem s tim konceptom nije što negira etno-nacionalizam, kako mu prigovaraju ovdašnji srebreničari, nego to što je u obe verzije (monarhističkoj i socijalističko-samoupravnoj) negirao ili bar bagatelisao individualna ljudska prava. Možda, da su ljudi imali mogućnost da svoje ksenofobne instinke racionalizuju i tako prevaziđu kroz slobodan razgovor o svim temama, pa i etničkim i verskim, da im nije za to pretila robija, ne bi 1990-tih bilo moguće da se najzakletiji internacionalisti preko noći preobrate u najrevnosnije koljače. Uzimam primer Šešelja, koji je ranih 1980-tih bio demokrata i pro-kapitalista, i ništa manje ni više od toga, pa kad su ga nabedili da je nacionalista i poslali na mučnu robiju, tek onda je nacionalista stvarno i postao. Drugo, da je posle ww2 tačno utvrđeno za svakog Jugoslovena šta je radio tokom rata (a za to su postojali svi uslovi i sve vreme sveta) ne bi danas broj žrtava Jasenovca bio manipulisan u razmerama između nula i milion. Niti bi Draža, a ni Stepinac, bili tako ocrnjeni kako jesu.

Što se tiče kenzijanstva, 1940-tih su jedine igre u gradui bile marksizam (i njegovi derivati) i kenzijanstvo. Dakle, da je Draža pobedio, kenzijanstvo bi bilo glavna igra u gradu, sve do pojave čikaške škole 1970-tih, jer je tako bilo svuda u demokratskom svetu. Nemojte imati iluzija o tome. Pogotovo zato što je liberalizam u Srbiji istorijski još slabiji, a plemenština još jača nego drugde u kontinentalnoj Evropi. Istorija Srbije je istorija ubijenih ili poniženih reformatora, od Dimitrija Davidovića do Zorana Đinđića.

Nke mi bude dopušteno malo šta-bi-bilo-da-je-bilo nagađanja. Da je pobedio Draža a ne Tito, Jugoslavija bi bar neko vreme ostala monarhija. Bi li prevladao duh 27. marta ili 6. januara, ne znam ,verovatno bi se tukli, šestoko kao u Grčkoj. Ali, ne verujem da bi Ilija Moljević uspeo u nameri da se indiskriminativno sveti Hrvatima. Zapad, kome bi se Draža morao okrenuti u osvit hladnog rata, ne bi to dopustio. Jugoslavija bi već uveliko bila u NATO a posle i u EU, i verovatno se ne bi raspala, mada bi "kuburila" kao Belgija (a nešto ne vidim da je Belgijancima loše). Danas bismo uživali luksuz da debatujemo samo o uzrocima klimatskih promena, o ulozi države u društvu, i o tome je li bolje da pomažemo afričke zemlje ejdom ili trejdom, a ne i o Srebrenici, kalendaru Julija Cezara, belom Šengenu, SAA, Kosovu, Republici Srpskoj, i ostalim devetnaestovekovštinama.

fg said...

Velika zbrka.
Neokomunista i neonacista koliko pozelis kada se govori na ovu temu.

Brut said...

O Antonicu ne treba trositi reci, on je 2 koplja ispod svake kritike. On porodicne difamacije svojih ideoloskih oponenata kao "dece komunizma" koristi da bi napao sve ono sto mu smeta na Zapadu (kapitalizam, atlantizam, individualizam, pa cak u zadnje vreme i sekularizam) e da bi legitimisao svoju posve djentileovsku viziju "liberalizma" kao fasisticko-korporativisticke, nacionalno samosvesne drzave. Kao i kod Musolinijevog ideologa, antikomunizam je tu samo smokvin list za odanost nacional-socijalistickim "vrednostima". No, isto tako sumnjam da antinacionalizam "dece komunizma" poseduje nekakav intrinsicno liberalni bekgraund. To ste i sami primetili, ratovi devedesetih za ovdasnje levicare - oni koji nisu hteli da spasavaju levicu od posasti nadiruceg liberalizma sa Zapada stupanjem u savez sa nacosima - nisu bile zvono za budjenje iz ideoloskog dremeza, nego jos dublje padanje u taj san. Mozda je i bolje da se nisu budili, jer se taj san branio na Zutoj Gredi, na Gazimestanu, u Vukovaru, Dubrovniku, Srebrenici. Ali, nije se imalo mnogo izbora, Utopija se raspadala, a agresivni burzoaski kapitalizam je bio u narastanju... I mislim da je to ta simbioza, karakteristicna za ovdasnji antiliberalizam. Imamo usnule nepreboljene levicare anti-nacionaliste praxis orijentacije i agilne i budne levicare naci-orijentacije. Po meni, isti je to san. - Zbog toga sam i zeleo da malo relativizujem vasu opasku o nacionalizmu kao glavnom problemu devedesetih. Skidam kapu levicarima koji su devedesetih hrabro kritikovali nacionalizam, ali mislim da je to - iz danasnjeg ugla gledano - bila prica o ukradenom snu, bez znacajne poputbine za buducnost.

Ivan Jankovic said...

Lighthouse,

samo jedna stvar sa kojom se nacelno ne slazem. Moguce je da bi zaista kejnzijanstvo bilo jedina igra u gradu. Ali, ne slazem se da bi relativna slabost liberalizma kao ideologije u Jugoslaviji potpomoglo jacanje kejnzijanstva. naprotiv, mislim da bi taj zdravorazumski, seljacki pristup kao kod Milana Stojadinovica sacuvao bar neko vreme zemlju od kejnzijanskog eksperimenta. Jugoslavija je bila konzervativno gradjanska i seljaqcka zemlja. Bez "proletarijata" i bez inteligencije. Lose tlo za revolucije. Fasisti i komunisti nisu mogli da dobiju ni po 2% glasova na izborima. "Progresivne" ideje su bile skoro sasvim nepoznate ili ignorisane. Mozda bi pojacana ukljucenost u svetske tokove posle II svetskog rata to promenila. Ali zateceno stanje je pre ukazivalo na odsustvo plodnog tla za velike "inovacije".

Slaviša Tasić said...

"Jugoslavija je bila konzervativno gradjanska i seljaqcka zemlja. Bez "proletarijata" i bez inteligencije. Lose tlo za revolucije."

Skrećem sa ove sjajne rasprave ali imam pitanje za Ivana: zašto je onda komunistička revolucija uspela baš u tim zemljama? Ne samo u Jugoslaviji nego u celoj Istočnoj Evropi i Kini?

Lighthouse said...

"Fasisti i komunisti nisu mogli da dobiju ni po 2% glasova na izborima. "Progresivne" ideje su bile skoro sasvim nepoznate ili ignorisane."

Ne bih se složio. Na univerzitetima, beogradskom naročito, među studentima, komunisti su dominirali, a fašisti im jedini parirali, dok drugi, koliko god možda brojni bili, nisu smeli da pisnu. Samo su gledali sa strane i molili boga da što pre završe školu i odu iz tog pakla u kome su skoro svakog dana izbijale svađe pa i ozbiljne masovne tuče.

A 2% na izborima o kojima govorite nemaju smisla, s obzirom da su komunisti bili zabranjeni, a fašisti takođe jedno vreme, pa je teško proceniti koliko bi ko imao da je delovao legalno, direktno, a ne preko satelitskih stranaka. Uopšte je teško meriti procente u zemlji koja posle 1927. nije imala nijedne iole slobodne izbore, gde se glasalo javno, a sloboda agitovanja (ne samo za ekstremiste raznih vrsta) bila bitno ograničena.

Što se "progresivnih" ideja tiče, u Srbiji su bile prilično jake, pa komunisti nisu pali s neba, niti samo došli s ruskim tenkovima. Planski su se još od 1931. infiltrirali na univerzitet, počevši od Medicinskog fakulteta i Studentskog potpornog udruženja (koje je odlučivalo ko će od obolelih od tuberkuloze u sanatorijum o državnom trošku a ko ne!!!), pa onda u sve pore društva, do najudaljenijeg seoskog učitelja, kalemara ili veterinara.

I drugo, Ivane, mislim da preterujete u svom verovanju u snagu "zdravorazumskog, seljackog pristupa" i u njegov liberalni potencijal. Toga nema čak ni u SAD onoliko koliko vi verujete, a kamo li u Srbiji. Taj "zdravorazumski pristup" je u Srbiji plemenski pristup, kolektivistički. Nema te tradicije iz koje u Srbiji, a i mnogo gde drugde u ovom delu sveta, može da se nađe uporište za liberalnu politiku, nema tog minhauzenovskog izvačenja samog sebe za kosu iz blata. To može samo "odozgo", od obrazovanih, koji imaju nezahvalan zadatak da ubede ostale da je baš napuštanje mnogih (najvećim delom kolektivističkih i anti-slobodarskih) tradicija preduslov da se ostvare snovi o boljem životu. A ti obrazovani po prirodi stvari (i sopstvenog vaspitanja, sopstevene neemancipovanosti) sanjaju da budu upravljači a ne puki fasilitatori, pa radije propagiraju ili socijalizam ili konzervativizam, ili razne totalitarne ideologije, a najmanje liberalizam. Tako da to "odozgo" u Srbiji neminovno uključuje i strani faktor. Avaj, nije ni tamo situacija sjajna, ali o tome drugi put.

Saša said...

Komunizam je uspeo u Jugoslaviji jer se nije ni zvao komunizam. Zvao se "Antifašističko veće narodnog oslobođenja Jugoslavije - AVNOJ". Tipična levičarska verbalna podvala, na koju su SVESNO naseli Ruzvelt i Čerčil, a kasnije i potomci svinjarskih trgovaca - Karađorđevići (doduše nesvesno). Dragoljub Mihailović jeste bio antifašista, ali je bio jako naivan i loš političar i kao takav nikakav istorijski uzor. Postoje priče da su prilikom organizovanja jednog sastanka sa Titom, njegovi operativci držali dotičnog na nišanu i tražili da ga likvidiraju pre nego što ovaj dođe na sastanak, što je ovaj sa gnušanjem odbio pozivajući se na svoju oficirsku reč. Istorija bi bila bitno drugačija da je Dragoljubi bio samo malo pragmatičniji.

fg said...

I ja mislim da komunizam nije imao sanse u Srbiji, ali da je samo zahvaljujuci velikim politickim igrama i Cercilovoj trgovini sa Staljinom crvena armija odradila posao i predala im Srbiju u ruke.
A i precutkuju se cinjenice u posleratnom periodu koje svedoce o narodnoj neposlusnosti. Dovoljan je primer bio vrlo slab odziv vojnih obveznika u novoformiranu Jugoslovensku armiju kao i sve represivne mere koji su preduzimali da ovu pojavu sankcionisu. A tu je i prinudna naplata i sve ostalo.

Moram i ovo da pomenem. Skoro je bila aktuelna vest o nekom samitu u Ceskoj (cini mi se), na kome su se drzave obavezale da ce vratiti imovinu koja je konfiskovana Jevrejima u 2.s.r. Srbija se na tom samitu pojavila samo kao posmatrac.
Na internetu se tih dana moglo procitati svasta. Medjutim, sve se svodilo na to da je danasnja vlast krenula u reviziju istorije i rehabilitaciju fasizma pa joj ovako nesto nikako ne odgovara. Naravno, ovu tvrdju su pravdali naporima danasnje vlade da pronadju grobove komunistickih zrtava i rehabilituju odredjene "saradnike fasizme".
Niko ni da pomene da su njihovi "oslobodioci" odmah nakon rata konfiskovali spornu imovinu i podelili je svojim ljudima.
Tako da mi danas nemamo problem vracanja imovine koju su fasisti konfiskovali, vec koju su komunisti nacionalizovali!
Ali ce i ovde vodu navesti na svoju vodenicu, samo da se iluzija i dalje odrzi.

tiki said...

Mislim da je deplasirano optuživat decu komunizma . Bilo je tu ljudi koji u svom habitusu nisu bili zli, neki su bili naivni , neki idealisti a nekima je levičarenje bilo racionalizacija pohlepe. No postoji mali broj ljudi koji su bili istinski zli ,ubice i psihopate . (Krcun recimo ) . Problem je kad deca takvih gadova počmu da porodično zlo projektuju na druge. A sa druge strane zašto su njima Sloba &co toliko na meti.
Pa bila su to zlatna deca, plemstvo od Jajca.Roditelji su se već osinekurisali (oDedinjili, oSpomeničili već si kaparisalli ulice koje će se po njima zvati) decu je čekala globalna sinekura , UN , nesvrstani , svrstani i slično, da kad se vrate sa svojim timberlenkama i rejbankama da ih nišči mrze i da im se dive . Al hebiga frakciske borbe i ode sanak pusti.Oni to što rade , rade za pare, jel drugo većina i ne zna nego mrsomudit na "ispravnoj liniji" davat smjernice i predstavljat zdrave snage. Borci i borkinje lažu, uglavnom nije to rat za slobodu, njima je to osveta "narodu bagri" na rušenju 6 baklji izobilja . Naravno tu su i slobodni umetnici i slobodne umetnice . Jedna specifična grupa "slobodnih" u neslobodnom društvu . profesija koja je nastajala tako da bi si samonadjeli ime umjetnika a onda bi im neki ćato u SIZu za kulturu naš´o uhljebljenje , pošten koeficijent u odnosu na čistaćicu. Oni su isto pušioničari tranzicije te su i oni našli kako uhljebljenje u NGO tako i volontersko naricanje za vremenom Đi Bi-a.Plus sve njihovo "zapadno" i demokratsko obrazovanje svodi se na (kod većine) opskurne ljevičare čiji utjecaj u njihovim državama ne izlazi izvan univerzitetskih krugova.Interesantno bi bilo naći meru njihove demokratske vrednosti "onde i tamo".
Interesantno je da su "napredne i prorefomske snage" u zadnjih sto godina na kraju priče uvek unazadili i rasformirali i nas i druge.
nacionalisti i rusofili
Pa fakat je SSSR nije Rusija a ni Stalin Rus ( osim kroz logiku u kojoj Hrvati vide velikosrpsku hegemoniju za vreme druga Tita).
Mislim da treba u oba slučaja razlikovati idologiju od politički pragmatičkih metoda .
Osim toga unutrašnje uređenja neke države nemora nužno da korespondira sa njenim spoljnopolitičkim saveznicima i ciljevima.
Vrlo banalno
Ja vrlo često pričam (zbog posla ) sa Albancima i sa Muslimanima . Iako su "njima" saveznici oni uglavnom preziru Ameriku i u njoj vide samo korisnog idiota .
Jedina pozitivna stvar je što su oni trenutno Engleski saveznici , a bit njihov saveznik je siguran put u štetu .

tiki said...

Ima još jedna stvar
"Opšteprihvaćeni stavovi" koji su o WWII validni za sekundarnu Srbiju su ustvari sklepani u Institutu za povijest radničkog pokreta u Zagrebu . Čiji je direktor bio F. Tuđman a zamenik B.Bušić (terorista koje je sad slavljen u hrvatskoj) kako su sklepavani ti stvovi može se vidjeti u Hudelistovoj biografiji Tuđmana

Ivan Jankovic said...

Slavisa,

moj jedini odgovor na pitanje zasto je komunizam pobedio je taj da su tako resila trojica na Jalti i u Teheranu. Da su resili drugacije, ne bi pobedio. Kao sto je postojao jak komunisticki pokret u Francuskoj, pa komunizam nije tamo pobedio (bar na nivou politickog sistema :)) da ne govorimo o Grckoj, gde je taj pokret bio mnogo bolje utemeljen od jugoslovenskog. Ali je izgubio, zato sto se nasao sa pogresne strane gvozdene zavese. Ja mislim da je ta prica o utemeljenosti komunizma u Jugoslaviji mit. Mape na Jalti i ruski tenkovi 1944, to je kljucna stvar. Mihailoviceve i Titove snage zajedno su bile u vojnom smislu saka jada, tako da to nije igralo neku ulogu.

Lighthouse,

tacno da su komunisti bili zabranjeni, ali Ljotic nikad nije prosao cenzus, a posle Aleksandrove smrti ipak je bilo kako-tako slobodnih izbora. Mozda ne potpuno slobodnih kao 1903-1914, ali ipak pristojnih. Ne verujem da "represija" moze da potisne snagu totalitarnih pokreta toliko da postanu nevidljivi. Da je postojala baza za fasizam Ljotic bi dobio 20 ili 30%, ne sumnjajte u to. Ali, u Jugoslaviji ste imali jednu tek narastajucu konzervativnu burzoaziju, i 80% seljaka, koji su kost u grlu svake revolucije. Gledali ste "Rdece klasje" Zike Pavlovica? Ja znam te price odlicno "iz prve ruke". Nije bilo sanse da to prodje u Srbiji, kao ni u celoj Jugoslaviji. Jedino u Jugoslaviji nije uspela kolektivizacija. Zasto? Jer nije bilo feudalizma. Posebno u Srbiji. Srpski seljak nije bio kmet, nego slobodni farmer koji trguje svojim proizvodom, ili ako je siromasan, proizvodi sam za sebe. Taj nece u zadruge. Slicno je bilo i drugde. Vrlo tesko je bilo za komuniste da razbiju to. Njihova agenda je bazicno kolabirala godinu-dve posle kraja rata na pitanju kolektivizacije sela. Ovo sto je bilo pod Titom samo uslovno moze da se zove komunizmom (sa privatnim vlasnistvom nad zemljom i "malom privredom" svuda okolo)

To da je jugoslvenska gradjanska klasa bila postedjena totalitarnih uticaja priznaju i Vlada Ilici, Tosa Kuljic i Nebojsa Popov u njihovim radovima koje sam ja citao, svakako ne autori od kojih bi ocekivao preteranu bolecivost prema "reakciji".

ChiCha said...

Uglavnom je sve receno , sem sto nije pomenuta rezolucija informbiro-a . Tada je drug Staljin zabio noz u ledja istinski progresivnim i demokratskim snagama pa je samim tim i prestao da bude drug . Sa druge strane su drugovi sa zapada, a narocito drugovi Amerikanci pokazali izuzetnu spremnost za saradnju sa istinski progresivnim snagama .

Od tog momenta je zasejana klica ideoloske sizofrenije na Balkanu ...

ChiCha said...

Uglavnom je sve receno , sem sto nije pomenuta rezolucija informbiro-a . Tada je drug Staljin zabio noz u ledja istinski progresivnim i demokratskim snagama pa je samim tim i prestao da bude drug . Sa druge strane su drugovi sa zapada, a narocito drugovi Amerikanci pokazali izuzetnu spremnost za saradnju sa istinski progresivnim snagama .

Od tog momenta je zasejana klica ideoloske sizofrenije na Balkanu ...