Žižek

Ovo je sjajno rekao:

Horor komunizma, staljinizma, nije u tome što loši ljudi rade loše stvari - to je uvijek tako. Nego u tome što ljudi rade grozne stvari misleći da rade nešto sjajno i veliko.

Šteta je samo što ne shvata i logični nastavak svoje propozicije:

Tragedija intervencionizma, kejnzijanizma, socijal-demokratije i drugih vidova razvodnjenog komuniizma nije u tome što loši ljudi rade loše stvari. Nego u tome što ljudi rade štetne stvari misleći da rade nešto korisno.

Regulacija vode

EU birokrate stale su na put još jednom zlu. Posle obimnih istraživanja i nekoliko sastanaka na najvišem naučnom nivou, zaključeno je da voda ipak ne sprečava dehidraciju.

Nauka je brzo našla put do zakonodavstva i EU komisija je ove nedelje usvojila regulaciju koja proizvođačima flaširane vode zabranjuje da tvrde da vas njeno konzumiranje štiti od dehidriranja. Propisana kazna je do dve godine zatvora.

Srbija bi, ako joj je stalo do evropskih integracija, pod hitno morala da sledi ovaj primer i usvoji slično pravilo. Jer tako se radi u EU.

Pravosuđe u Srbiji

B92:

Veće sudije Vidojković je 2008. oslobodilo petoricu Miloševićevih saradnika optužbi za teške telesne povrede Lukoviću i Sokoloviću, a tužba protiv Miloševića je odbijena. 

Naredne godine Okružni sud je ukinuo rešenje, a tadašnji Opštinski sud pre ponovnog odlučivanja obustavio je postupak po tužbi Lukovića, koji je u međuvremenu preminuo. 

I ovo rešenje ukinuo je Okružni sud, ali je veće sudije Vidojković ponovo donelo identično rešenje. 

Posle ponavljanja žalbe Apelacioni sud je, tri dana pre nastupanja apsolutne zastarelosti, potvrdio rešenje prvostepenog suda, da bi nakon toga Osnovni sud obustavio postupak i u odnosu na oštećenog Sokolovića. Apelacioni sud u Beogradu poništio je to rešenje. 

Sve u svemu, meni ništa nije jasno šta se događa. Ovo je iz mog posta od pre tri godine:

To do danas ostaje jedan od najjezivijih prizora koje sam video uživo - čovek prebijen leži na zemlji, nekako uspeva da sedne, krv mu lipti iz nosa, ušiju, a jedan od Markovih gorila se zaleće nekih desetak metara sa leđa i šutira ga u glavu. Ja sam mislio da ga je ubio.

Ovde je i komentar Marka Miloševića, ekskluzivno za Njuz.net:

Marko Milošević, sin nekadašnjeg predsednika Srbije i SR Jugoslavije Slobodana Miloševića, izjavio je danas, nakon što je juče oslobođen optužbe za nanošenje teških telesnih povreda otporašu Nebojši Sokoloviću, da je zadovoljan što se reforma pravosuđa u Srbiji pokazala kao uspešna.

Katić opet širi zablude

A odavno nismo reagovali.

Prvo, Katić kaže da nije bitan dug nego kome dugujete. Japan, navodno, nije u krizi jer duguju "sami sebi".

Šta znači to dugovanje samom sebi? To znači da država duguje domaćim privatnim licima, bankama i fondovima. Ali to je svejedno dug za čije je vraćanje potreban budžetski suficit. Japan u tome nije izuzetak, Grčka i posebno Italija takođe velikim delom duguju sopstvenim institucijama. (Osim toga, situacija je u Evropi otežana postojanjem evrozne, tako da i Grčka i Italija i ostali na kraju krajeva duguju sami sebi.) To nikako nije bolje, nego je čak i gore za zemlju. U slučaju bankrotstva zemlje nije u problemu više budžet, nego poverioci, bankarski sistem, fondovi i stanovništvo. U tom smislu je zemljama koje duguju strancima lakše nego onima koje duguju domaćim poveriocima. Kad je Argentina bankrotirala, ojadila je američke i druge strane poverioce. Ako Japan bankrotira, uništiće sam sebe.

Druga je stvar što Japan ima sopstvenu valutu, koju uvek može da štampa ili slabi da bi izbegao bankrotstvo. Centralna banka može jednostavno otkupiti taj dug, čime će stvoriti inflaciju ali izbeći bankrotsvo. Zato je prag tolerancije u slučaju Japana, kao i UK i SAD viši, a ne zato što duguju "sami sebi". Zemlja nije hegelovska celost, nego se sastoji od individualnih bića koja obično hoće svoj dug nazad.

Druga Katićeva propozicija je da je glavi uzrok kriza deficit platnog bilansa. To je stara zabluda, ali ovog puta u vezi sa krizom tvrdnja glasi da je deficit platnog bilansa to što uvodi u krizu, dok na drugoj strani, zemlje sa suficitom nikada ne bankrotiraju.

Ovo drugo činjenično nije tačno (na primer Rusija je 1998. bankrotirala iako je imala suficit), ali evo zašto bi neko mogao tako da misli. Državno zaduživanje je jedan od uzroka deficita na tekućem računu. Ako se država zadužuje, onda ona taj novac troši, a najveći deo tako kreirane tražnje odlazi na uvoz. Tako se zaduživanjem postiže dvostruki efekat: rast državnog duga i deficit tekućeg računa. I ova podudarnost, ako se posmatraju samo podaci o dugu i deficitu a ne razume ekonomski mehanizam iza njih, stvara utisak da su te dve stvari povezane -- da deficit tekućeg računa vodi u krizu javnog duga.

Ali to je samo površni utisak. Tačno je da će zemlje sa deficitom tekućeg računa češće imati problema sa javnim dugom i na kraju krizu njegove otplate -- ali to ne znači da te dve stvari uzrokuju jedna drugu, već imaju zajednički uzrok u trećoj stvari: budžetskom deficitu, odnosno državnom zaduživanju.

Kako da država napusti evro uz što manje problema?

Ako mislite da imate dobar odgovor na ovo pitanje, možete da zaradite 250 hiljada funti:

The Wolfson Economics Prize will be awarded to the person who is able to articulate how best to manage the orderly exit of one of more member states from the European Monetary Union.

There is now a real possibility that political or economic pressure may force one or more states to leave the Euro. If the process is managed badly it would threaten European savings, employment and the stability of the international banking system. The Wolfson Economics Prize aims to ensure that high quality economic thought is given to how the Euro might be restructured into more stable currencies.

The Wolfson Economics Prize, worth £250,000 (€286,000), is the second biggest cash prize to be awarded to an academic after the Nobel Prize. Deadline for submissions will be January 31st 2012.

Neminovnost

Scenario iz Životinjske farme ostvario se i na Occupy Wall Streetu. Odgledajte do kraja:

Praznici

Praznici su bitan element identiteta jedne nacije. Neki od nacionalnih praznika su poznati mnogo šire od matične države, na primer Dan nezavisnosti, Pad Bastilje ili mnogi drugi širom sveta. Čak su i komunisti u Srbiji imali široku potku izmišljenih događaja i heroja čija su (ne)dela slavljena. Nakon što smo se ratosiljali Dana svinjokolja i Dana kada je Žikica ubio muža svoje švalerke, nastala je praznina koju jednostavno ne mogu da popune samo verski praznici. Stoga je inicijativa da se slavi nešto što predstavlja značajne svetovne događaje, bilo svetlije momente srpske istorije, svetske istorije ili stvari koje se nikada ne trebaju zaboraviti dobra stvar.
Meni je posebno drago da će Drugi svetski rat stati u jedan Dan sećanja na nacističko bezumlje i da ćemo uz malo pameti prestati da pričamo o stradalnicima na bilo koji drugi način nego kao o nevinim žrtvama, koje nisu umrle ni za petokraku, ni za krst časni, ni za bolje sutra, nego zato što je neko odlučio da ubija nevine civile.
Odlična je stvar što ćemo na primeran način obeležiti golgotu u Prvom svetskom ratu i sećati se da je Srbija nekada bila zemlja koja je bila deo zapadne civilizacije, koja je imala vojsku kojoj su neprijatelji dizali spomenike i koja je tada izgubila trećinu muškog stanovništva braneći slobodu.
Dobro je i da će onaj praznik u februaru, a ustvari sećanje na dva bitna događaja dobiti i drugi dan. Sretenjeski ustav pokazuje da je Srbija imala iskorake koji su bili čak i ispred vremena, a posebno ispred zemlje čija je autonomna jedinica Srbija tada bila, a Dan ustanka je između ostalog i dan naše kapitalističke revolucije.
Jedino mi je žao što se Dan pobede, a danas Dan Evrope ne praznije dva dana. Jer tog 9. maja samo je deo Evrope pobedio, a deo je još 44 godine bio pod režimom koji ni po čemu nije bio drugačiji od onoga koji je pobeđen 9.5. Stoga bi 9.novembar, dan kada se, opet u tom Berlinu, slomila kična Carstva Zla, bio pravi izbor za drugi Dan pobede.

Evropske vrednosti

Evropska komisija, tj komesar Barnier, će uskoro preldožiti da se ("privremeno") zabrani rejting agancijama da izdaju procene kreditnog rejtinga raznih zemalja unutar EU. Drugim, rečima, sprečiće kolaps Grčke, Italije, Portugala (ili čak Slovenije kako čujemo poslednjih dana) tako što će zabraniti agencijama da izveštavaju o realnom stanju stvari.

I ovo je još blaža varijanta. Prvobitna ideja Evropske komisije je bila da se osnuje "evropska agencija" za kreditni rejting koja bi davala onakve izveštaje kakve Politbiro (pardon, Komisija) naredi. Ipak, ovo je odbačeno (za sada):

However, the proposals will not go so far as to introduce an EU ratings agency, a scheme Barnier originally favoured but was shot down as it would be seen as too much in the pocket of politicians who have an interest in maintaining their country’s good credit rating.

Mislim da priče o "evropskom SSSRu" nisu više uopšte samo metafore.

Eugenika

Naprednjaci su je uneli u program, kao što strankama njihove patriotsko-socijalističke -- da ne upotrebim onaj gori termin -- orijentacije i priliči. Zakasnili su stotinak godina ali to ne menja stvar.

Eugenika je bila respektabilna naučna ideja na početku 20. veka, posebno draga tadašnjim progresivistima. Kod ideologa, njeni zastupnici bili su izravni socijalisti i branitelji Staljinovog režima, Bernard Shaw i Sidney i Beatrice Webb (koji su, sa istim eugeničkim a ne humanitarnim ciljem, među prvima zagovarali i uvođenje minimalne zarade.) Kod pravnika zastupnici eugenike bili su pragmatisti kao Oliver Wendell Holmes (pravila nisu urezana u kamen nego ih treba tumačiti s obzirom na željeni rezultat); kod političara, najpoznatiji zagovornik bio je još jedan agresivni socijal-patriota, Winston Churchill; a kod ekonomista, pogađate, John Maynard Keynes.

I ne, nije bilo takvo vreme, nisu se svi upecali na eugeniku. Recimo Keynesov savremenik Mises nije.

Šta su današnji ekvivalenti eugenike? Sve oblasti, od klimatskih i nekih zelenih politika, preko kolektivnih zdravstvenih politika do makroekonomije, gde se najnovija naučna dostignuća, makar ona bila i krajnje sumnjiva, koriste se za centralizovani društveni inženjering.

James Rickards i James Grant o zlatnom standardu

Link

Komparativna analiza evrorealizma (evroskepticizma)

Uvek baš naš, daje tačnu i konciznu dijagnozu quo vadis EU. U normalnim zemljama koje nam mogu biti primer, ako želimo da budemo lider u normalnim stvarima tako izgleda evroskepticizam. U zemljama kao što je Srbija ovakva izjava može samo da izazove porast evroentuzijazma jer spaja EU i temeljne nevrednosti naše kulture.

Meni je bilo neodoljivo da uradim komparaciju sa srpskim evroskepticima.

Inače, nevezano za sve, nikako mi nije jasno zašto naš vox populi nikada ne percipira ako ne Češku, ono barem Slovačku kao zemlje koje su prijateljske prema Srbiji.

Karićevi "libertarijanci"

Blic me je slatko nasmejao:

Na mitingu su govorili članovi Vučićevog tima za Beograd: predsednik beogradskog odbora SNS-a Nebojša Stefanović, funkcionerka desničarske Nove Srbije Dubravka Filipovski, predsednik levičarskog Pokreta socijalista Aleksandar Vulin i predstavnica libertarijanskog Pokreta “Snaga Srbije” Jasmina Mitrović-Marić.

Mali ogled o istoriji životnog standarda u Srbiji

Opet nam je standard u vreme Broza tema u medijima. Ja sam već pisao o tome, ali mi sada padaju na pamet neki argumenti koje ranije nisam razvijao.

Recimo, industrijska proizvodnja. To što je ona i dalje na nivou 1970-ih nam ne govori samo da smo mi negde zaostali u razvoju, već nam govori da je Srbija proizvodila nešto što su:
a. Domaći građani i domaće firme morali da kupuju jer nisu imali izbora
b. Prodavali na velikom gladnom tržištu SEV gde su mogli da uvaljaju svakojako smeće bez većih problema.
Dakle, to što smo 1970-ih, recimo, proizvodili ovo ili ono je relativna stvar. Izgrađenu su giganti koji su uglavnom pravili gubitke, a imali su jak netržišni vetar u leđa. Problem je što nisu na vreme prodati i restrukturirani nego je 13 godina pod Miloševićem većinu od njih učinilo potpunim zombijima. A svet se promenio i SEV nikada neće biti region gde žive robovi koji su srećni kada jedan dan kupe levu, a drugi dan desnu cipelu. I braća nesvrstani su razvila ukus za dobru robu u međuvremenu. A bogami i u Srbiji ima entuzijazma da se kupuju samo domaće stvari koje daju vrednost za novac.
Drugo je pitanje, dobro ako je privreda pravila gubitke, kako to da se izgradilo ovo ili ono i odakle nam pare da to finansiramo. Ja sam već ukazivao na:
a. SAD su dale ogromnu bespovratnu pomoć i izgradile JNA.
b. Dosta pogona je po političkim linijama investirano u SFRJ (na primer Golf u Vogošći i sl.)
c. SFRJ se zadužila oko 20 milijardi dolara, što je u današnjem novcu ekvivalent od preko 100 milijardi dolara, ako ne i više.
A ima još jedan bitan izvor. Naime, klasična piramidalna shema penzija zvana pay-as-you-go je dovodila do toga da uslovima kada nije bilo mnogo korisnika veliki deo novca može da se "investira", a da penzije budu solidno visoke. To je bio ogroman keš koji je mogao svašta da zakrpi. I to je trajalo dok nismo došli gde jesmo.
Dakle, niti danas imamo mogućnost da se još zadužimo, niti država može da preusmerava pare koje idu u "penzioni fond", niti smo ikome bitni na celom svetu da nam nešto veliko da na lepe muljatorske oči, niti iko hoće da kupuje svakojako smeće, dakle možda je i nekome tada bilo lepo, ali ta lepota je proizvela mnogo ružnih stvari danas.
Stoga je plitkoumno uopšte porediti standard dva vrmena, jer danas se i manje zadužujemo nego tada, niko nam ne pirka tajfunče u leđa, nemamo kravu muzaru čija će muža da se obija o glavu generacijama koje dolaze, a ljudi danas vole da nešto dobiju za svoj novac.
Sve u svemu da je taj sistem kojega se mnogi nostalgično prisećaju preživeo i da narodi SFRJ ne bi o tom hipotetičkom slučaju želeli da namire svoje račune proizvodima JNA, takva zemlja bi danas bila svetska parija. Bila bi izopštena u svakom pogledu, sve fabrike koje su propale bi propale i u tom slučaju, čak i da nam ne uvedu ekonomske sankcije zbog kršenja ljudskih prava, svi računi koji su nam danas došli na naplatu došli bi kogod da vodi zemlju. Ja ne kažem da u poslednjih deset godina nije urađeno premalo i da se pomalo kraduckalo, ali u poređenju sa sprcavanjem novca koje se dešavalo u vreme srećne geopolitike, sadašnje vlasti se ponašaju skoro kao švapska domaćica.

Šoškić v. Friedman

Koliko je stručnosti potrebno da bi se upravljalo centralnom bankom? Guverner Šoškić kaže da za tako nešto treba mnogo dobro plaćenih stručnjaka.

Ali najveći stručnjak u ovoj oblasti od svih, Milton Friedman, mislio je -- vrlo malo. Čovek koji je centralno bankarstvo razumeo bolje nego iko ikada, govorio je da mu uopšte nije jasno šta svi ti ljudi zaposleni po centralnim bankama rade. Monetarna politika je sama po sebi jednostavna stvar, toliko jednostavna da ne mora ni da postoji.

Razlog je, po Friedmanu, što monetarna politika ne može da pomogne ekonomiji, već može samo da svojim ekcesima odmogne. Najbolje je ukinuti centralnu banku i njen monopol na novac, a ako je to politički nemoguće, ako se već insistira na monopolskom novcu i postojanju državne centralne banke, onda njenu moć treba ograničiti striktnim pravilima.

Jedno takvo pravilo bi bilo da nema štampanja novca, da se monetarna baza ili neka druga definicija novčane mase ima držati konstantnom. Drugo moguće pravilo je da, ako političari baš neće deflaciju koju bi konstantna novčana masa donela, novčanoj masi dozvoli da raste ali ne po volji centralne banke nego po unapred određenoj konstantnoj stopi. A u zemlji maloj kao Srbija, siguran sam da bi Friedman rekao ovo, dobro pravilo bi bilo emitovanje i povlačenje domaćeg novca isključivo automatski, po osnovu priliva i odliva deviza iz zemlje -- pravilo poznato i kao fiksni kurs.

Postoje i druga alternativna, teorijski predložena ili praktično isprobana pravila, ali sva postoje iz istog razloga -- monetarna politika je suviše ozbiljna stvar da bi se prepustila stručnjacima. Bolja je kada je vođena jednostavnim bezličnim pravilom nego arbitrarnim odlukama stručnjaka. A kad je tako, ne samo da stručnjaci nisu potrebni, nego je Friedman predlagao da se centralna banka zameni kompjuterskim programom koji će neko od pravila ograničenog emitovanja novca sprovoditi automatski.

Bolji su rezultati, a i jeftinije je.

Demotivacioni poster za vikend

Naprednjaci II

Za danas zdravstvo, restitucija, socijalna politika, mladi i stari.

Kada je reč o delu koji je posvećen zdravstvu, on jednostavno ne treba da bude toliki u iole smislenom programu. Na početku ide stvar koja nema veze sa današnjom situacijom, a to je da lekari nemaju dostojanstvena primanja. Tržište govori sasvim suprotno. Ostatak teksta koji je dug neujednačen ima svega osim jasno identifikovanih mera koje su usmerene na ključne probleme. Moje mišljenje je da je ovaj deo pisao neko ko je lekar i shodno tome nije video ili nije želeo da identifikuje šta su problemi zdravstva, a posebno kako ih lečiti - korupcija koja je endemska i koja se podrazumeva, problem odnosa privatnog i javnog sektora, odnosno konstantno sprečavanje razvoja privatnog sektora, sistem osiguranja koji pokriva stvari koje su inače verovatne i jeftine, a ne pokriva adekvatno skupe i malo verovatne rizike, zastarela znanja i tehnologija, lekovi na pozitivnoj listi koji zasotaju dve do tri generacije za lekovima u EU i SAD, sistem u kome koza i kupus žive zajedno, užasavajući odnos prema pacijentima i tako dalje. Zdravstvo jeste veliki problem u Srbiji, ali ovde ima svega i ničega. Ima i bisera poput onoga da ćemo problem narkotika rešiti strožijim kznama. Ovde je problem što ima uviđanja pojavnih oblika problema, ima i nekih pokušaja da se reše, ali se ne uviđaju uzroci i značaj tržišta u ovoj grani.

Kada je reč o socijalnoj zaštiti identifikuju se novi korisnici i navodi se da ona nije milostinja. Ja mislim da jeste, ali to nije korektno danas reći. Ne navodi se kako bi se podstaklo privatno milosrđe i od našeg levičarskog sebičluka došlo do veće empatije kakva postoji u SAD, na primer. Šturo se govori o obezbeđivanju uslova da se ljudi zaposle, ali je država i dalje veliki brat koji će naći posao za nezaposlene koji su socijalni slučajevi. Dobro je što navode da socijalnu politiku neće prepuštatiti privredi, ali ovde ima samo novih prava, novih akcija države, a nema osnovne stvari, a to je kako da socijalnu pomoć dobijaju isključivo oni koji su ugroženi jer ne mogu da se sami o sebi staraju i nemaju izvore prihoda/imovinu. Problem je što hoće da budu omnipotentni, ne fokusiraju se na probleme već se nude da emituju još više prava. ovo što je izneseno jednostavno ne može i ne treba da se finansira. Natalitetna politika je slična kao i mnoge druge, a rekao bih i pogrešna sama po sebi, vodi se i uzaludna bitka oživljavanja sela. Oba cilja se neće ostvariti većim uplivom države, osnivanjem novih tela, podmićivanjem ljudi da budu roditelji ili ostanu da žive tamo gde nema uslova za normalna život. Takođe, genetički centar je potpuno besmislen kao državni projekt, privatni sektor će to sigurno rešiti na bolji način.

Naprednjaci jesu za restituciju, doduše i oni su stavili formulaciju da potomci ratnih zločinaca ne mogu dobiti imovinu nazad, a ja se nadam da to ne obuhvata sve one kojima su komunisti presudili po ubrzanom postupku. Uviđaju značaj restitucije kao dokaza krediliteta države kao garanta sankrosantnosti privatnog vlasništva.

Kada je reč o programima za mlade ima previše državnog paternalizma koji ustvari gura mlade u pravcu produženja tinejdžerskih dana. Posao svima je besmislica, biće ga ako se tržište rada učini fleksibilnijim, a volontiranje/praksa jednostavnim i priznatim. Lepo se navodi da je Zakon o mladima isprazna ljuštura, ali umesto da se manu toga, žele da ga učine sadržajnijim. Generalno postavka je loša jer mladi nisu u nepovoljnom položaju upravo zbog svojih godina, mogućnosti izbora i svežih znanja koje imaju. Takođe, nizak natalitet čini da svake godine sve manje mladih konkuriše za oslobođena i nova radna mesta. Ovaj deo je mogao komotno da napiše Neko poput Aleksandra Vulina, ima pretenzija na svakojake oblike tutorstva, tipične za standardno levičarenje.

Deo o penzijama je skalakuren i nema najbitnijeg dela - reforme penzionog sistema. Ima mnogo nesadržajnih poštapalica i opštih mesta, a ima i lepo mesto, a to je da penzineri koji su u stanju da nešto rade, a takvih je većina predstavljaju resurs koji se može uključiti u društvo.

Sve u svemu ovo je neujednačeno, konfuzno i kao da oni koji su pisali nisu znali šta tačno žele. Generalno što je duži neki deo, njegova upotrebna vrednost kao programa je manja.

Još malo o proćerdanim milijardama

Pisao je Marko, a pisao sam i ja, o nebuloznosti priče o 100 milijardi proćerdanih evra u poslednjih 10-ak godina. Mlađan Kovačević je izašao sa brojkom od 55 milijardi. I ta procena je podjednako lišena pameti.

Prvo, babe na jednu stranu, žabe na drugu. Ono što je došlo tako što su fizička lica dala fizičkim licima, pravna lica pozajmila fizičkim ili pravnim licima, pravna/fizička lica prodala/kupila jedna od drugih nije predmet analize. Svako zna da li više voli da ima pristojnu obuću, da ide na letovanje, ima firmu u Srbiji ili ulaže u nove prozore. Jedina gluplja stvar od države koja određuje šta će da se proizvodi je država koja određuje na šta će njeni građani da troše.

Dakle, možemo govoriti samo o sredstvima koja su završila na računu države. I to ne o prilivima, nego o razlikama priliva o odliva sredstava. Dakle moja računica je da su kandidati za proćerdavanje jedino i samo jedino prihodi od privatizacije + prirast zaduženosti Republike Srbije od 2000. godine, uključujući lokalne samouprave + prirast zaduženosti javnih preduzeća + otpis dugova - sredstva koja su utrošena da bi se saniralo neformalno zaduživanje režima Slobodana Miloševića kroz raubovanje infrastrukture i pljačku devizne štednje.

Potpisujem da je najveći deo ove vrednosti otišao na penzije, lokalnu infrastrukturu, otpremnine i dopuštanje da plaćanje usluga komunalnih preduzeća bude po principu doborovoljnosti. Verovatno je da ovo i nije najpametnija upotreba sredstava, ali tako je uvek kada država o njima odlučuje. U svakom slučaju, tvrdim da naprednjaci ne bi utrošili ova sredstva i za zrno pametnije sa današnjom pameću (sa onom od pre tri godine građani bi ih najurili govnjivim motkama posle 12-16 meseci pa ne bi dugo ni bili u prilici da to čine). Dakle, da je bilo lošeg trošenja bilo je, građani su uglavnom sami to tražili, a što se mene tiče mnogo je i da raspu milijardi dinara za 10 godina, a kamoli evra. Uostalom, većina onih koji pričaju o milijardma evra tako strastveno nije zaradila ni svote koje se mogu meriti u stotinama hiljadama.

Opet te banke

Danas je objavljena jedna pogrešna izjava Đorđa Đukića. Naime, on se zalaže da se bankama preventivno zabrani da sredstva koja su prikupljena od domaće štednje odliju i plasiraju van Srbije. Jednostavno njegova briga je neosnovana, a mera loša. Ali da vidimo zašto ne treba da brine brige:

a. Domaća štednja nije dominantni izbor finansiranja naših banaka.
b. Ako bi koristili domaću štednju za finansiranje kreditnih aktivnosti izvan Srbije morali bi da plasiraju bezrizično na kratko po minimum 8%. To jednostavno nije isplatljivo za zajmoprimce u zemljama koje su uređenije od Srbije (pretpostavljam da neće ići u slične zemlje). Osim ako se sklopi neki baš džentlmenski sporazum. Dugoročno ne bi mogli da investiraaju mnogo zbog kratke ročnosti naše štednje i ograničenja na ročne transformacije jer banke ne vode barabe kako se kod nas uporno stvara slika.
c. Država Srbija vrlo lepo zadovoljava apetite za nisko rizičnim i lepim prinosima. Kako su šanse da se krediti koje je uzela Srbija vrate bez refinansiranja slabi, što bi neko bežao iz zemlje koja nije visoko zadužena.
d. Odliva će biti jer se banke zaista pune likvidnošću, a trenutno nemaju previše dobrih zajmoprimaca. Ali odliće se valjda prvo ono što je stiglo od majki-banaka i to je sasvim normalno. Ako je nekome uteha pašće nam malo ukupni privatni dug zemlje.

Dakle, bolje bi bilo da se brige vode oko nekih drugih stvari, a ne tamo gde brigama mesta nema.

Stiglitz i Mankiw

Kao što Željka kaže juče u Politici, na beogradskim fakultetima poput Filozofskog ima mnogo više ideološke raznolikosti nego na prestižnim američkim univerzitetima.

Greg Mankiw se mesta na Harvardu dokopao dok još nisu znali šta će od njega postati, pa je kao Republikanac danas tamo vrlo usamljen. Ali Mankiw nije nikakav tržišni fundamentalista. Naprotiv, on se čak izjašnjava kao (novo)kejnzijanac, samo što je za razliku od mnogih kolega sačuvao minimum intelektualnog poštenja i neko zrno zdravog razuma.

Ali to nije dovoljno, pa je na Harvardu nekoliko studenata demonstrativno napustilo njegov čas osnova ekonomije, jer im se ne sviđa šta Mankiw predaje. Zakoni ponude i tražnje su po ovim đacima ideološki obojeni -- treba ih ignorisati i uvesti neke druge ekonomske zakonitosti.

O svemu tome piše Politika i kao alternativu predstavlja Stiglitza, ekonomistu koji je na strani Wall Street okupatora. A o Mankiwu kaže:

"Menkju, koga smatraju jednim od ključnih arkitekata ekonomskog kraha..."

Gregory Mankiw je kao glavni ekonomski savetnik G. W. Busha nekoliko puta eksplicitno upozoravao na opasnost koju nose Freddie Mac i Fannie Mae kao kvazi-državne firme za finansiranje hipoteka. Sve se to i danas može lepo naći na internetu. Mislim čak da je upravo nereagovanje političara na ta upozorenja bilo glavni razlog njegovog odlaska sa te pozicije.

Stiglitz je sa druge strane bio plaćen od strane te iste Fannie Mae da izanalizira rizik ovog državnog biznisa sa hipotekama. Evo šta je, zajedno sa budućim visokim funkcionerom Obamine administracije Peterom Orszagom, Stiglitz zaključio u studiji koju su posle dolaska krize pokušali da uklone sa interneta:

"Ova analiza pokazuje, da je verovatnoća šoka značajno manja od 1 u 500.000 i možda čak manja od 1 u 3 miliona. Imajući u vidu ovu nisku verovatnoću šoka i pretpostavljajući da Fannie Mae i Freddie Mac drže dovoljan kapital da podnesu šok, izlaganje države riziku da ove firmu postanu nesolventne je veoma malo."

I sada je Mankiw kriv za krizu, a Stiglitz će nas iz nje izvući?

Od ovoga je gori jedino onaj što je za Grčki dug i krizu evra optužio neoliberalizam.

Porez na luksuz

Morate biti jako ograničen demagog ako u maloj i siromašnoj zemlji kao što je Srbija zagovarate veći porez na luksuz. Hoće to da malo dopuni budžet, mada hoće i da dobar deo pogura u sive kanale, a raja je srećna što može da seiri nad onima koji bi da se luksuziraju. Ali kratka je to pamet. Ako nešto treba minimalno oporezovati to je luksuz. Zamislite tu tražnju koju bi generisali bogataši koji bi došli da žive u Srbiju ili barem da pomalo obitavaju. Radna mesta takođe. Turiste koji bi dolazili i low costom i redovnijim putevima da se luksuziraju u Srbiji. Kvalitet koji bi bio dostupniji i smrtnicima koji o luksuznim doživljajima ne bi pričali kao o vrhunskim epizodama svog života. I ne treba se samo tu zaustaviti, gde su prihodi od brodova pod srpskom zastavom? Eto i posla za našu građevinu, koja je doduše navikla da prodaje škart po ceni luksuza, ali da ne cepidlačim, dalo bi se tu ponešto učiniti. Pa na to dodate poreski tretman koji bogatima ne uzima mnogo, uz naš bankarski sistem koji je valjda najsigurnija stvar u ovoj zemlji. Pa 100 osrednjih bogataša teže kao nedosanjane dvogodišnje SDI u Srbiju. I još i Nole ne bi morao da objašnjava vezu patriotizma i prebivališta u Monaku. Ima tu još mnogo toga što bi lepo išlo, kockarnice, legalizacije svega što je zabranjeno iz ciničnih razloga...

S druge strane veliko je zadovoljstvo da kada neko koristi šmirgl WC papir oseća kompenzaciju kada zna da je onaj koji se luksuzira sa petoslojnim od čiste celuloze dobrano oporezovan. I kada onaj koji pije zozovaču, zna kroz kakve muke prolaze oni koji piju od XO do VS.

Naprednjaci I

Kako su se ljudi potrudili da napišu 100 i kusur strana, a uz to su i najveća partija kojoj je ovo prvi ekonomski program & ima tu još svašta nešto, potrudih se i ja da to malo iščitam. I prvi utisak je da tu ima svega. Ne znam da li smatraju da će njihovi prosečni birači koji većinski ne bi pročitali ni deset puta manju knjigu ostati impresionirani veličinom dokumenta, ali je za početak ako nešto zovete program dobro uglavnom govoriti kako mislite da postignete nešto. Ako bi se učinila takva redaktorska intervencija i knjiga bi se svela na jedan pristojan program koji se da išitati za desetak minuta.

L&M, šta nas čeka, osim ako Nikolić ili Vučić nemaju neke mnogo gadne tajne sklonosti koje će biti razotkrivene tokom kampanje?

Za početak i pored svoje najbolje volje, mrzi me da u komadu čitam toliko neujednačenog teksta. Kao i kod novina krenuću od kraja to jest od delova koji se bave meni omiljenim temama sporta, obrazovanja, nauke, ekologije, kulture, medija, dijaspore i tako dalje.

Kod kulture mi nije jasno zašto bi neko podsticao amaterizam. Generalno ne govore ništa posebno, jedino je šteta što misle da će napraviti bolji javni servis, umesto da isti ukinu. Lepo je što ističu ulogu mecenstva i TRŽIŠTA kulture, ideja itd.. i toga da se parama poreskih obveznika finansiralo svakojako smeće, ali tu nije problem bolje kontrole i boljih ljudi, nego što se to uopte čini. Imamo i popa koji krsti jariće jer ne znam koji će nam đavo novi zakon o službenom pismu. Dakle, u poređenju sa drugosrbijancima i klasičnim nacijima, ovo je kao Povelja slobode.

Kada je reč o obrazovanju ono treba da proizvodi kvalitetne stručnjake i kvalitetne Srbe/pretpostavljam manjine. To je jedno veliko bljak, kao i kada treba da proizvodi komuniste, evropejce ili bilo šta drugo. Navode se i socijalne funkcije obrazovanja, štagod to značilo. Nastavlja se sa pogrešnim pristupom da je potrebna strožija akreditacija (umesto da to lepo uradi tržište), a od silnih stvari koje treba reformisati u prvi plan se stavljaju nacionalne penzije za istaknute naučnike. Istaknuti naučnici kao što znamo nemaju potrebe za takvim penzijama, oni su obično u stanju da sami budu mecene ako to žele. Naglašava se usloga države u ulaganju u obrazovanje određenih profila stručnjaka i nudi uvek SF varijanta stimulišemo talentovane, a oni će se odužiti radeći u sprskim kompanijama. Sve u svemu, ovo je pisao neko ko niti je bio zainteresovan, niti je imao šta da kaže pametno na temu obrazovanja.

Kada je reč o životnoj sredini počinje se sa nečim što je zaista bitno, a to je informisanje o tome kakvo je stanje životne sredine. Ekstatično sam oduševljen što nema gasova staklene bašte i ostalih globalnih tlapnji, mada nas dobar deo toga čeka tokom ulaska u EU. Ali barem se ne nude da se unakazimo i gde ne moramo. Čak je i deo o zelenim tehnologijama štur, a kako znam da je dobrovoljaca za pisanje ekološki baziranih puteva u treći svet mnogo, nadam se da ovo nije samo lenjost nego i opredelenje.

Lepo je što se ne odričemo dijaspore, ali ja nisam za to da neko ko ne kusa posledice izbora ima pravo da mene tera da kusam tuđu čorbu. Dakle, ne vidim ništa pametno u tome da ljudi koji nemaju i državljanstvo i prebivalište u Srbiji mogu da glasaju.

Kada je reč o slobodi medija odustali su od jedne od najpametnijih rečenica SRS koja glasi da ne postoje nezavisni mediji. Generalno sve su to dobri principi i onda po pravilu uprskavanje sa dve besmislice - prva da se preisputuje da li ima previše nacionalnih televizija i druga da se štampani mediji oslobode poreza, ali samo oni koji nisu žuta štampa. Prvo treba da preispita tržište, mada je tehnologija tu završila stvar i celu priču čini suvišnom, a druga je da ako neka oblast medija umire, to ne treba sprečavati porezima.

Kada je reč o sportu, opet lepa stvar da se gotovo 80% odnosi na sport koji nije vrhunski. Inercija ih tera da stimulišu vrhunske sportiste što mu dođe kao da stimulišu vrhunske biznismene parama poreskih obveznika i to je promašaj. Sve u svemu šturo, ali bez kolosalnih promašaja.

Za sada ovo je bolje nego što bi se moglo očekivati, ali je u suštini prilično nesadržajno. Ako ovo poredim sa onim što, na primer, zastupa DS ne vidim da je išta gore, ako negde nije i bolje. Ali kako ovo nisu ključna pitanja o bitnijim stvarima narednih dana.

Reklamcije i zaštita potrošača

Izgleda da se pojavio neko ko ruši ugled belih magova. Ja ne mogu da imam razumevanje za ljude koji se žale da ih je beli mag prevario. I nisam siguran da bi uopšte trebalo procesuirati ljude koji nude ovakve usluge, samo zato što iste nude.
Tražiti pomoć belog maga ravno je žaliti se kada izgubite od ekipe šibicara. Jednostavno u pitanju je glupost pojedinca koji neće da uključi mozak i nada se lakomo da može brzo da zaradi na brz i lak način (žrtva ekipe šibicara) ili da ima prečica u rešavanju problema (beli mag). Dakle, nijedan ni drugi potez nisu racionalni i kada u obe igre uđu ljudi koji nisu neuračunljivi to je jednostavno njihov problem.
Kao što nije zabranjeno praviti horoskope, gledati u dlan ili da budem malo direktniji, ići u crkvu, tako ne bi trebalo biti zabranjeno nuditi belu magiju. Za barem polovinu čovečanstva odlazak kod sveštenika da vam pomogne da rešite svoj problem tako što će vas duhovno povezati sa Isusom Hristom je postupak podjednako neracionalan, kao i odlazak kod belog maga, a donacije crkvi koje se mogu, ali ne moraju dati (a većina belih magova i postupa na takav način) je ekvivalentna radnja. Dakle, odlazak kod belog maga je stvar vere, a kako je svaka vera ujedno i praznovera, onda je i sama praksa bele magije legitimna, sve dok je legitimna praksa hrišćanstva, na primer.
Naredno pitanje je da li je prekšen ugovor koji je beli mag sklopio sa "žrtvom". Dakle, pravo pitanje je da li je beli mag ispunio svoja obećanja, odnosno da li je on garantovao da će uspeti u svojim radnjama. Ako je dao čvrste garancije da će se crna magija skinuti, a u tome nije uspeo jer su posledice crne magije i dalje prisutne, tu ima osnova, da potrošač traži da mu se vrati novac ili deo novca jer usluga nije odgovarajućeg kvaliteta. Ako beli mag nije dao garancije, odnosno ako je obećao da će učiniti sve što može, onda je slučaj kompleksniji jer treba dokazati da nije učinjeno sve što je u moći belog maga ili da je beli mag pre uzimanja slučaja u razmatranje pouzdano znao da je slučaj nerešiv belom magijom.
Kako bilo, moj zaključak je da elemenata krivice tu ne može biti, jer nemamo krovnu instituciju bele magije koja bi propisala standarde struke, elemenata za parnicu ima ako se reklamacije ne uvaže, a jedini granični slučaj je ako je beli mag svesno preuzeo da reši nešto što je znao da ne može rešiti. Naravno, sve pod pretpostavkom nekog pravnog sistema koji ne goni magijske radnje po službenoj dužnosti.

Kratko, jasno, precizno

Đin Likvin vrlo kratko, direktno i precizno identifikuje značajan deo uzroka stagniranja Starog Kontinenta. Ljudi, u proseku ste lenji, ne radite dovoljno, volite vaša prava treće generacije i tako vam i treba.

Zelenilo

Press objavljuje članak na temu - koliko koštaju vetrenjače i ko sve to to plaća. Odlično, vreme je bilo da se o tome nešto napiše.

Ali, meni je u stvari zanimljivije to što baš Press ima posebnu zelenu stranu, na kojoj, između ostalog, upravo promovišu stvari nad kojima se u linkovanom članku skandalizuju.

Lično mislim da je Srbija suviše siromašna zemlja i da je za nas zelena energija luksuz ali mogu da razumem i one koji misle drugačije. Sa druge strane, ne mogu da razumem da neke novine pokrenu poseban portal posvećen promovisanju raznih zelenih inicijativa, a onda napišu članak u kojem se skandalizuju nad time što vlada radi upravo ono što se same novine trude da promovišu. Ne znam, možda oni stvarno nisu shvatili da "podsticanje proizvodnje energije iz obnovljivih izvora" znači "građani treba da plate investitorima da proizvode energiju iz obnovljivih izvora".

Deklaracije, Bele knjige...

Ušli smo u predizbornu kampanju, a stranke za početak nude programska dokumenta i vode antikampanje. LDP je predstavio deklaraciju koja nas vodi ka preokretu, a SNS je u jos uvek neprelomljenoj formi iznela svoje čedo. Kao što se može videti na prvi pogled, za komentare na dokument SNS treba malo vremena, tako da ću se za sada fokusirati na Deklaraciju i novije umetničke prikaze Tome Nikolića.

Deklaracija ne govori ništa što već nismo znali, LDP je jedina relevantna stranka (LSV i SPO ne smatram u tu grupu) koja zastupa nezavisnost Kosova na vrlo vatren i jasan način. Kao i mnogo puta do sada rečeno je u atraktivnoj formi da bi trebali da priznamo nezavisnost jer ako to ne učinimo ode naš evropski put u ćorsokak. Suštinski, postoje tu tri problema.

Prvi je da iako je dominatan stav u Srbiji "pun nam je kufer Kosova" što bi rekli zapadni susjedi, a ja ne bih da koristim domaću sintagmu koja takođe glasi PNJKK, to uopšte ne znači da će biračko telo nagraditi one koji govore ovakvu istinu direktno u oči. Jedna stvar je činjenica koja je loša ili dobra i nju većina Srbalja percipira kao tužnu i ponižavajuću, a sasvim druga je stvar kako se treba nositi sa tom činjenicom. Dakle, da budem vrlo jednostavan, vatreno zalaganje za nezavisnost Kosova je nešto što i pored toga što se oslanja na istinu o faktičkom stanju neće biti percipirano kao nešto što vredi podržati iz čistog osećaja da onaj ko podigne roletnu otkriva bruku. Nije odvratan Milošević koji je serijom glupih poteza izgubio Kosovo, nije kriv DOS i vlada Koštunice što nisu inicirali pregovore kada su još ponešto mogli i dobiti, nego je kriv onaj koji ukaže na velikog ružičastog slona. Zašto toliko bitno da se ta činjenica plasira u Srbiji po cenu da stranka koja bi mogla izneti mnogo bitnije reforme u drugim oblastima gubi glasove na svim izborima, treba da se zapitaju oni koji to pitanje guraju u prvi plan agende? Da li je bitnije da se reši pitanje koje je život već dobrano rešio i gde sigurno neće biti zveckanja oružjem, barem sa naše strane, ili je bitnije da jedna prilično smislena prozapadna priča za naše uslove dobije dvocifren broj glasova i bude barem za ponešto pitana u Srbiji? Ovo je jednostavno užasno loš proizvod za marketing, da ne kažem da po pravilu zasluge za te proizvode od ptica koje rano propevaju uzimaju oni koji propevaju u pravo vreme.

Drugo pitanje je, a zašto je naš evropki put u problemu ako ne priznamo Kosovo još neko vreme? Ko nam brani da sprovodimo reforme u Srbiji koje su u našem interesu? Da li će se reforme sprovoditi brže ako priznamo Kosovo? Da li je naš evropski put kačenje na predpristupne fondove ili je to nešto drugo? Srbija može biti slepo crevo Evrope i ako uđe u pregovore na kilav način kao što je cela EU agenda prihvatana kod nas i ako ne uđe zbog nade da bi mogla da se izdejstvuje podela Kosova ili federalizacija Kosova. Kako bilo, Srbija ima legitimne interese na Kosovu, samo iste treba razdvojiti od nelegitimne perionice svega i svačega.

Ovde mi se javlja i treće pitanje, a to je ako granice nisu važne, zašto nisu važne samo za Srbiju. Nije nikakva tragedija priznati da Srbi i Albanci ne žele da žive zajedno i da će taj zajednički život za nekoga uvek predstavljati noćnu moru. Ako je takvo stanje u Belgiji, zašto bi mi bili izuzetak?

A što se tiče Tome i programa, to ću kad nađem vremena da preletim knjigu želja. U međuvremenu da preletim antikampanju. Kogod da pokušava da Nikolića ocrni na način koji trenutno praktikuje pokazuje priličnu neinteligenciju jer je marginalno biračko telo koje se preliva od/ka SNS-u uglavnom malo pametnije od profila prosečnog pripadnika starog SRS. Dakle, ako iza kampanje ne stoji SRS/novi ini polu-desničari nego neko blizak aktuelnim vlastima onda je to prava tragedija.

Plači Argentino

Da bi smanjila trgovinski deficit, Argentina uslovljava uvoznike da uvoz u jednakoj meri komnpenzuju izvozom. Tako BMW, da bi mogao da uvozi automobile u Argentinu, izvozi pirinač. Ova argentinska nebuloza dopala se srpskim medijima, pa pitaju stručnjake da li je tako nešto moguće u Srbiji. Podrazumeva se da je mera super -- jedino pitanje stručnjacima je da li je moguća.

Mera ne samo da je štetna nego je i glupava -- smanjenje deficita je pogrešan cilj, a odabrano sredstvo neće pogoditi ni taj pogrešan cilj.

Uvoz nije trošak, izvoz nije profit, već su i jedno i drugo dobrovoljne transakcije kojima i kupci uvozne robe i prodavci izvozne robe unapređuju svoje blagostanje. Argentinci su ti koji svakodnevno sa rafova biraju uvoznu robu i za nju plaćaju svojim novcem -- znači da od toga imaju neku korist. Ali kada se suma koji kupe u toku jedne godine sabere i uporedi sa sumom zarada onih koji izvoze argentinsku robu strancima, dobija se negativan broj ili deficit. Pa šta? Cifra koja se tako dobije nije nikakav gubitak ni za koga u svim ovim transakcijama -- samo ima to nesrećno ime "deficit".

Zato je smanjenje te cifre poznate kao deficit pogrešan cilj. A sredstva koja je argentinska vlada odabrala će ga promašiti jer, kakav god da je, taj trgovinski deficit postoji iz makroekonomskih razloga. On nema veze sa uvoznicima i izvoznicima, sa konkurentnošću, carinama, slobodnom trgovinom ili protekcionizmom. On postoji jer u Argentinu ulazi nekakav novac iz inostranstva, po državnim ili privatnim osnovama i određen je tim prilivom. I zato na njega mere trgovinske politike, ili njihovi derivati kao što je ovo primoravanje na izvoz, ne mogu da utiču. Ako Argentina hoće da smanji trgovinski deficit, to može najbolje da uradi smanjenjem budžetskog deficita. To će donekle smanjiti trgovinski deficit, jer će barem država generisati manje tražnje koja odlazi na uvoz. Ako i posle toga ima trgovniski deficit, jedini način da ga dalje umanji je da smanji priliv kapitala u zemlju, na primer otežanjem ulaska stranih direktnih investicija. Ovo ne bih preporučio, ali tako se trgovinski deficit smanjuje -- a ne podsticanjem izvoza ili destimulisanjem uvoza. Trgovinskim i sličnim politikama možete uticati na obim uvoza i na obim izvoza -- ali razliku između ta dva, deficit ili suficit, nećete promeniti.

Kakve će efekte imati ova konkretna mera primoravanja uvoznika da izvoze? Na mikro nivou, to će se ogledati u većim troškovima uvoznika. BMW, ali i svi ostali uvoznici će imati veće troškove i ova roba će za Argentince poskupeti. Neto izvoz neće porasti, nego će pirinač koji bi inače bio izvezen će sada računati kao izvoz BMW-a.

Trgovinski deficit se, naravno, uopšte neće smanjiti.

Anarhisti za etatizam

They’re anarchists for statism, wild free-spirited youth demanding more and more total government control of every aspect of life

kaže Mark Steyn o "okupatorima" u odličnom članku na National Review. Inače članak je o okupatorima u Oklendu Kalifornija (ali i o načinu kako politička klassa koristi proteste za svoje ciljeve), koji su zatvorili luku u tom gradu, vandalizovali mnoge radnje,banke, ATM mašine i ostale simbole eksploatacije radničke klase u centru grada, prisilivši mnoge druge da preventivno zatvore vrata. Preko 80 vandala je na kraju uhapšeno. To su ovi.

"Zabavni park"

Pogledajte vrlo zanimljive slike jednog "zabavnog parka" u Severnoj Koreji.

Štamparska presa ili brze pruge?

Evo još jedne ilustracije moje stare teorije da se zagovornici državnih intervencija i slobodnog tržišta u Americi razlikuju u tome što intervencionisti misle da je lek za lošu ekonomiju još državne potrošnje i zaduživanja, a zagovornici tržišta da je lek - još štampanja para i inflacije. Tradicionalna svađa oko Velike Depresije i njenih uzroka je bila klasični primer ove debate: kejnzijanci su uporno tvrdili da je depresija bila izazvana nekim neidentifikovanim tržišnim defektom, i da je Ruzvelt spasao stvar fiskalnom ekspanzijom za vreme Nju Dila. Monetaristi na čelu sa Friedmanom su odgovarali da je to glupost i da nije tržište bilo uzrok problema nego Fed, time što nije naštampao dovoljno para da spreči deflaciju i masovni bankrot banaka.

Najnoviji izraz ovog "pro-tržišnog" razmišljanja u makreokonomskom domenu imamo u novom broju časopisa New Republic gde ekonomista David Bekeworth i urednik "konzervativnog" magazina National Review Ramesh Ponnuru tvrde da je novo gigantsko štampanje para jedino rešenje za sadašnju stagnaciju, te da je dosadašnja Bernankeova politika bila "suviše restriktivna". Oni, kao i svi dobri desničari i zagovornici slobodnog tržišta odbacuju kejnzijansku ideju fiskalnog stimulusa, i misle da jedino novi trilionski monetarni stimulus može da izvadi stvar. Štamparska presa ili brze pruge, odlučite sami!

Vlada li vlada?

Uz iznošenje razumnih delova naše antikrizne politike koji se odnose na nepovećavanje poreskih stopa, Božidar Đelić me je zaista rastužio. Ako vlada nije u stanju da uvode moderni IT u PIO i ako ima neko ko može da opstruira državu u tako trivijalnoj stvari, mi smo zaista u teškom problemu.

Sloboda govora u Srbiji (n-ti)

Čuveni anti-"biti gej javno" aktivista i ljubitelj žirafa dobio je presudu po kojoj je zabranjeno da vrši dalju diskriminaciju gej populacije. Ja stvarno ne znam smisao toga da nekoga osuđujete zbog rečenice: „Stav JS i moj lični stav je - mi smo protiv svakog skupa gde homoseksualci demonstriraju ulicama Beograda i žele da prikažu nešto što je bolest kao normalno." Poenta je ako budemo svaku rečenicu ovoga tipa podvodili pod govor mržnje (jer ne mogu shvatiti gde je tu ikakva diskriminacija dok je sve na nivou verbalnog prepucavanja), od slobode govora neće ostati ništa. Ovde nema čak ni poziva na činjenje bilo čega lošeg protiv žigosane manjine. Ovo je na nivou stereotipa o etničkim grupama, verama i sektama koje su deo svakodnevnog javnog govora u Srbiji, ali i drugde u svetu. I ne daj bože da ljudskopravaši sada shvate u kom pravcu može da se ide, eto nama "1984" za par godina.

Stav Palme je meni lično glup, pun predrasuda, ali ako sve tradicionalne crkve mogu slobodno da propovedaju iste stvari, ne znam zašto se samo njemu to brani. Takođe, neotuđivo je pravo bilo koga da iznosi takve stavove u zemlji gde postoji sloboda govora. Ne vidim i na koji način profesionalni gej aktivisti misle da će se položaj ove populacije promeniti time što se fokusiraju na Palmu, paradu i ostale trivijalnosti, a ne na predstavljanje dostignuća gej kulture i uopšte prednosti društva u kome bi oni imali potpuna vlasnička prava.

Knjiga Stiva Pejovića

Pre neki dan je nekoliko vas pitalo za preporuke povodom Sajma knjiga i evo, sa zakašnjenjem, jedne velike preporuke. Podgorički CID je preveo i objavio novu knjigu Svetozara Stiva Pejovića, koja na engleskom nosi naslov Law, Informal Rules and Economic Performance (ne znam kako tačno glasi naslov prevoda).

Pejović je jedan od najvećih ekonomista poreklom sa ovih prostora (mada on sam voli da kaže da je Ljuba Madžar iznad svih), jedan od najpoznatijih tržišnih ekonomista u Americi i jedan od osnivača nove institucionalne ekonomije i ekonomije svojinskih prava. Evo jednog prikaza nove knjige. Evo i jedne moje ranije note o njegovom stilu pisanja, da znate šta da očekujete u knjizi.

PS:

Čitalac Dane šalje prevedeni naslov knjige: "Norma i ekonomska efikasnost".

Papandreu

Nakon što su konačno došli do nekakvog dogovora (mada je dogovora bilo i ranije i svaki put se mislilo da je konačno), Papandreu se setio da kaže da će Grčka na referendumu odlučiti hoće li da prihvati plan.

Rezultat referenduma je unapred poznat, već sama odluka o referendumu znači neprihvatanje plana. To se lepo videlo juče, nakon što je Papandreu progovorio o referendumu svetske berze su odmah drastično pale; kasnije se u toku dana proširila priča da referenduma možda i neće biti i indeksi su odmah porasli; da bi se onda ponovo saznalo da je referendum ipak veoma verovatan, što je uzrokovalo još jedan pad.

Nije toliko sporno što Papandreu hoće referendum, nego što svih ovih meseci pregovora to uopšte nije pominjao. Ni njegovi ministri iz vlade do juče nisu znali da je to opcija. Da se ispočetka znalo da će Grčka raspisivati referendum, pregovori u evrozoni bi išli drugačijim tokom. Možda bi do bankrota došlo ranije, kad je to bilo jeftinije i pre nego što je dobar deo novca već potrošen.

Za ovo Papanderu lično zaslužuje bojkot cele Evrope. Odluka o referendumu nema veze sa demokratičnošću, nego je njegova čisto politička kalkulacija, pokušaj da izuzme sebe od odgovornosti i tako produži političku karijeru. Lakše je sakriti se iza volje naroda nego doneti odluku o tome šta je najbolje za zemlju i snositi lični rizik. Nije privrženost demokratiji razlog -- da jeste, onda bi se referendumi sprovodili prvenstveno kod zaduživanja, a ne kod odluka da li da se uzeti dug vrati. A ne sećam se da je bilo koja grčka vlada pitala narod hoće li da se još više zaduži.

Ja inače i ne mislim da Grčka ima moralni razlog da vraća dug -- ceo koncept državnog zaduživanja je po meni nelegitiman. Niti su Grci jedini krivci za nastalu situaciju, u svemu su jednako učestvovale banke koje prihvataju bazelsku regulaciju i na kraju krajeva cela Evropa: sadašnji finansijski sistem je regulacijom gurao banke u kupovinu duga zemalja kao što je Grčka, uz obećanu socijalizaciju gubitaka (državno garantovanje depozita), a konsenzus javnog mnjenja je da je takva regulacija opravdana i da nam treba toga još. Ali i ta takva evrozona i njen finansijski sistem su sada u ulozi žrtve. Jer ako je Papandreu već krenuo putem prevencije bankrota onda je morao da to dovede do kraja i da nekakvu odluku donese. Ovako je protraćio dve godine i naneo milijarde evra štete celoj evrozoni.

"Inteligentne žene su feministkinje"

Kaže feministkinja i pisac Trejsi Ševalije u intervjuu za "Politiku". I onda, u pravom pravcatom aktu performativne protivrečnosti, pokaže da veruje u najcrnje mizoginičarske i seksističke ideje o ženama:

Вероватно моје књиге читају необичнији мушкарци, више отвореног ума, заинтересованији за начин на који жене размишљају. Роман „Изузетна створења” заснован је на научним чињеницама, говори о науци, тако да би више одговарао мушкарцима од осталих мојих романа.

Prvo, ispada da žene "razmišljaju" drugačije od muškaraca. A onda kao ilustracija, nauka je muška stvar (a "osećajnost" valjda ženska). Tako feministkinja "brani" poziciju žena tako što tvrdi da su one po prirodi gluplje a osećajnije od muškaraca.

Ilija Vujačić

Retkost je videti ovakav intervju u domaćim medijima i još ređe je da je dekan jednog fakulteta Beogradskog univerziteta klasični liberal:

EU se pretvorila u mastodontsku “državu blagostanja” koja praktično guši slobodnu inicijativu i koja onemogućava da tržište funkcioniše onako kako bi trebalo. Kriza u Evropi produkt je samog ustrojstva evropskog sistema, odnosno birokratskog centralističkog odlučivanja i prekomerne regulacije koja se nameće svima.

Pročitajte ceo intervju.

OWS i njegovi "kritičari"

Kako to izgleda kad tročetvrtinske glave, nedovoljno glupe da podrže proteste poput OWS otvoreno, a nedovoljno obrazovane ili hrabre da navedu prave razloge zašto su oni loši, vidimo na dva skorašnja primera: Teofil Pančić u Vremenu i Anne Applebaum u Washington Postu, (prevededeno sa sve pljuvačkim komentarima na Peščaniku).

Oboje ovih autora negativno ocenjuju proteste, i to iz istog razloga: što su tobože "antidemokratski". Pošto se u finom društvu nazivanje nekog "socijalistom" ili "komunistom" ne smatra uštivnim, ako misliš nešto loše o njemu najbolje će biti da ga nazoveš "antidemokratom". Okupatori su "anti-demokrati" jer ne priznaju legalne institucije sistema, a ne zato što tvrde da je kapitalizam propao a socijalizam super, što slave Severnu Koreju, Mao Ce Tunga, Če Gevaru, i traže veće poreze i potrošnju države, punu penziju od 20 godine i ukidanje kreditnog sistema. Ne, to je sve kul, jedino ne valja što ne "poštuju demokratiju".

Ali da malo ja glumim njihovog advokata: šta je tačno nelegitimno i nedemokratski u protestovanju na ulicama protiv vlade i isticanju nekih političkih zahteva? Otkad je to protiv demokratije? Nije li to esencija demokratije? Pri tome je savršeno irelevantno da li se to radi u "demokratskoj" zemlji ili ne. Ako sloboda govora i okupljanja važi onda je irelevantno to što se okupatori sastaju i protestuju u američkim gradovima. Jel treba da shvatimo da je svaki masovni protest u demokratskim zemljama usmeren protiv demokratije same?

Politički korektne tročetvrtinske glave bi htele i da kritikuju mlade, new-age kavijar komuniste i da budu i dalje politički korektne i privhaćene u intelektualnim krugovima mladih, new-age kavijar komunista i njihovih intelektualnih podbunjivača i advokata. Da ne budu, znate, "desnica" što reče Teofil Pančić. Applebaumova daje potpuno nebulozan argument da je protest besmislen jer globalizacija uništava društvo pa je potrebna svetska vlada a oni nisu u stanjuu da je naprave pa prema tome...treba da se skoncentrišu na nacionalne demokratske institucije...koje su nesposobne da zauzdaju globalizaciju i kapitalizam protiv kojih se ovi bune...ali...Oni će samo "ubrzati sunovrat" koji globalizacija nosi, ako nastave da se bune.

Pančić je još bolji, ali sa istim zaključkom da je ceo poduhvat drugova okupatora kontraproduktivan. On ne samo da vidi dalji "sunovrat" u globalizaciju i kapitalizam kao posledicu "antidemokratskih" protesta, nego možda čak i u fašizam: kao što su drugovi Markuze i Horhajmer odavno pokazali, svaka pretnja spolja radikalizuje biržoaziju i gura je ka fašizmu. Ako se pod hitno ne prestane sa "delegitimizacijom demokratije" (naime, kroz javne proteste protiv vlasti), dobićemo umesto društva socijalne pravde kome okupatori teže - fašizam i diktaturu "desnice" (desnog, radikalnog krila buržoazije, kako bi rekao drug Lenjin). Za primer kako to izgleda Pančić ukazuje na Mađarsku Viktora Orbana, vodeću fašističku diktaturu Evrope (mladi što sanjaju o nekom evropskom Čavezu, dobiće umesto toga Pinočea, kaže Pančić)!

Ovo je isti fenoment koji je postojao za vrmee Hladnog rata: kada je sukob kapitalizma i socijalizma zamenjen sukobom na levici između "demokratije" i komunizma, tj menjševika i boljševika. I menjševici su pobedili u Hladnom ratu. I to je otprilike to. "Odbrana demokratije" od "okupatora" je ravna odbrani "ljudskih prava" od boljševika i nazivanju istih "konzervativcima", "ruskim autokratima" i antidemokratima, koje je bilo uobičajeno na hladnoratovskoj levici (i ne samo levici). Socijalizam je ok, ali "demokratski", a ne ruski "azijatski". Isto tako, danas su postmoderni boljševici sa Maovim slikama, klicanjem socijalizmu i nacionalizaciji privrede dočekani istim idiotskim optužbama za "antidemokratičnost" i istom ideološkom perverzijom čija je poenta delegitimizacija ne demokratije nego kapitalizma.

Spin NBS

Posle iniciranja bankarskog kartela u okviru kojeg su se banke dogovorile da ne povećavaju kamatne stope na štednju, NBS tvrdi da nije uradila to što je uradila. I kaže:

"U jednoj od najliberalnijih tržišnih ekonomija, u SAD, iz istih razloga, zakonom o bankama, kamatne stope na depozite u bankama su bile ograničene decenijama unazad."

Trik je u reči "depozit". Tačno je da su u SAD kamate na depozite tekućeg računa decenijama bile ograničene, odnosno potpuno zabranjene -- ali u našem slučaju se ne radi o depozitima po viđenju nego o kamatama na štednju. Te kamate u SAD nikada nisu bile ograničene.

Razlika je bitna, jer je ograničenje kamata na depozite po viđenju, koje je do skoro bilo na snazi, ionako bilo beznačajo. Svako je mogao da drži novac na štednom računu, a samo po potrebi premešta na tekući, i to vrlo lako i besplatno.

Ne verujem da ovo NBS ne zna, jer u izjavi promišljeno kaže "na depozite u bankama". Ne kaže "štednju" ili "štedne depozite", što bi bilo pogrešno. Umesto toga, navodi ispravnu ali irelevantnu stvar -- "kamate ne depozite". Što bi se reklo, maže nam oči.

1%

Komentator Vojvoda nas kritikuje što nismo linkovali ovaj video ranije, pa rekoh brže-bolje da smanjim štetu. Moj komentar je da među "okupirajte Wall Street" društvom definitivno ima ljudi sa kojima bi mi bilo zadovoljstvo da popričam. Naravno, ima i onih koje bih zaobišao u širokom luku. Sve u svemu, vrlo zanimljiv video, uživajte.

Islamizam

Kod spoljnopolitičkih rasprava provejavala je konstatacija da će ovakvi ili onakvi islamisti u arpaskom svetu doći na vlast umesto sekularnih diktatora i da je to loše. Ja, kako okrenem, ne vidim šta tu ima loše za prosečnog Evropljanina i uopšte za našu zapadnu, sekularnu i pragmatičnu civilizaciju. Prvi i osnovni argument je da ja neću živeti u zemlji koja izgrađena na potpuno retrogradnom principu da svete knjige daju put kako treba organizovati društvo i državu. Međutim, ako većinski Libijci, Egipćani ili Tunižani žele da iz jedne tiranije uđu u drugu, aferim, njihov je to izbor i šta me se tiče. Ako budu praktikovali te ideje u hard varijanti ostaće bez turista i živeće još bednije (Egipćani i Tunižani), ako budu cinični vernici, onda između takvog islamizma i evropskog demohrišćanstva su male razlike koje će se ispeglati kroz nekoliko decenija. Zemlje čije se pravo zasniva na šerijatu, na primer, Saudijska Arabija, nisu nikakva pretnja, a Iran je samo jak na rečima. Meni se može nedopadati kako oni guše demonstracije, nipodaštavaju žene ili praktikuju divljačke kazne, ali to je njihovo dvorište. U nekim zemljama Zapad je doveo konja do vode, ali ako konj neće da pije, šta se tu može.

E sad kod manje inteligentne ekipe koja slabo da posećuje ovakve blogove rađaju se još konfuznije i čudnije ideje. Šta ako islamisti krenu u nekakvu ekspanziju i slično. Zemlje sa finansijskim sistemom u kome zvanično nema kamate, u kojima verski poglavari propagiraju socijalizam na islamski način, gde nema konstruktivnih sukoba ideja, gde je država glavni investitor, gde su vlanička prava maglovita i gde se pola stanovništva svesno gura sa tržišta rada i društvenih tokova mogu samo da stagniraju, osim ako su veoma male i neverovatno bogate naftom. Takve države mogu biti samo duboko inferiorne u svakom pogledu, ekonomskom, vojnom i obaveštajnom. Njihov ekspanzionizam bi bi na nivou Miloševića koji se 1990-ih junačio i dobio dva puta batine koje su mu popravile razmišljanje o tome šta je rezervisano za Jupitera, a šta za vola. Kako je jedino što Zapadu treba iz tog kutka sveta, nafta, a kako zemlje gde bi islamizam mogao obilno da rodi i te kako zavise od prodaje te nafte, ne vidim da bi iz čistog patološkog islamizma odlučili da odu u pravi mračni srednji vek, a da Zapad izlože jednom malo jačem napadu malih boginja. Ako bih bio ciničan, eto i Evropi prilike da se reši nekih svojih problema na elegantan način i bez da se poteže halabuka ljudskopravaša.

U svetu u kome se tokovi informacija ne mogu sprečiti, čini mi se da će Arape i ine islamiste pre zapljusnuti talas ideja o dobrom i relaksiranom životu ateističkog Zapada nego što će ih kontinuirano oduševljavati da koračaju za mudrim mislima iz 7. veka i da umesto raspojasanih žurki, mašataju o devicama u raju. Pre će biti da će se dozvati pameti i praktikovati islam kakav postoji u Erdganovoj Turskoj koji spaja nešto forme i većinu dobrih strana kapitalizma. Tako da sumiram, lepo će biti da novooslobođene zemlje izaberu nešto pameto, ali ako izaberu nešto tupavije, samo će sebi praviti štetu.

Čeda i Vuk

Ovih dana se izokola najavljuje predizborno udruživanje LDP, SPO, SDU, manjinskih stranaka i još nešto organizacija i uglednih pojedinaca i tvrdi se da im je potencijal oko 14%. Ja volim da se igram političke matematike bez velikih pretenzija, pa evo nekog mog razmišljanja.

Kako je potencijal SDU ravan nuli, a najjače manjinske stranke nije lako pridobiti jer nemaju problema sa prirodnim cenzusom, onda realno ostaju samo manjinske stranke koje taj problem imaju, što znači u idealnom slučaju ne više od 30.000 glasova. Dakle, pravo pitanje je ima li sinergije LDP i SPO. Kada je reč o SPO njihov interes je vrlo jasan, sami ne mogu preći cenzus ni u SF scenarijama, a osim DS i možda negadljivog URS nema ko da ih uzme. Kako sam i dalje mišljenja da su DS i SNS idealni partneri jedni za druge jer među njima više nema gotovo ikakve razlike, ne bi me čudilo da DS pusti niz vodu sve male partnere i uzme jednog velikog koji ne bi sam tražio mnogo iz prostog razloga što nema dovoljno iole sposobnih ljudi koji bi to mogli pokriti. Dakle SPO bi mogao da nastavi svoj život na nivou između dve i tri statističke greške.

Šta tu dobija LDP? Za početak malo-manje će se smatrati da je glasanje za LDP obavezno i glasanje za DS jer nemaju ijednog drugog potencijalnog partnera. Moćiće da privuku i glasače kojima se gadi partizanština i drugosrbijanstvo koju neguju, a valjda među uglednim ličnostima neće biti gromada kao što je JK (onaj, ne ona), čija su dela jednako gnusna kao i dela RM & RK koje LDP osuđuje prilično redovno. Međutim, sa SPO nikako ne ide priča o departizaciji javnih preduzeća jer i čak danas način na koji SPO kadrira i upravlja je isti kao što je bio u vreme dok je bio na vlasti u Beogradu čija je posledica da SPO uopšte ne mora da vodi kampanju u glavnom gradu jer je to čisto bacanje novca. Ja zbog prvog i drugog momenta vidim minimalnu sinergiju koja je malo više od prostog zbira glasača. S druge strane Čeda i Vuk su pojedinačno verovatno najomrženiji političari u Srbiji jer su ih mediji temeljno satanizovali i to rade i danas, tako da se može javiti problem da ako ih neko dvojicu vidi na jednom mestu to ne može da proguta, a mogla/mogao bi nekako jednog od njih. Stoga, mislim da je njihova koalicija ipak prost matematički zbir i da će sve zavisiti ko će još biti u Preokretu. Dakle bez nekih malo interesantnijih akvizicija oni zajedno jedva da mogu da dobace do dvocifrenog rezultata u idealnom slučaju.

Kada je reč o Preokretu i formiranju nove vlade (jer ako ostanu u opoziciji od preokreta nema ništa) stvari su malo teže. Preokret bi uglavnom otimao jedan deo glasača DS koji više ne žele da glasaju za njih i ključno pitanje je koliko će takvih glasača otići Preokretu, a koliko u apstinente. Moguće je da sa Vukom uzmu deo onih koji će glasati za SNS u inat sadašnjoj vladi, ali to nije velik broj. Mala niša su skoro pa redovni apstinenti, ali oni se mogu pokrenuti samo kada se sudbinski lome stvari, a naredni izbori to jednostavno neće biti. Dakle, u zavisnosti od toga kakvu kampanju budu vodili, koga budu privukli i kako se budu brendirali, mogu, ali ne moraju da dobace do tih 14%. Problem je to što da bi oformili vlast treba da se udruže sa DS (koji će jedva prebaciti 20% u tom slučaju), koalicijom oko SPS (recimo oko 7%, ako idu sa PUPS), URS treba prođe cenzus, a SRS ili DSS da ne prođu. TO je mnogo kombinatorike, a takva koalicija bi i dalje bila sklepana. Dakle, ja i dalje tipujem na veliku koaliciju koja će nas odvesti u dalji status kvo, a koja će dobiti kredibilnu opoziciju.

Značaj "male privrede"

Mnogi pričaju o SME sektoru kao ključnom sektoru za rast, razvoj i inovacije. U tom smislu, sledeći grafik (odavde) je veoma ilustrativan:

Kao što možete golim okom da vidite, korelacija između procenta zaposlenih koji rade u firmama sa manje od 50 radnika i ekonomskog rasta je negativna. Kako i zašto, evo šta kaže Yglesias:

Zdrava privreda funkcioniše tako što sve počne sa gomilom firmi, pa se onda ispostavi da je menadžment u nekim firmama bolji nego u drugima. Firme sa dobrim menadžmentom rastu dok one druge bankrotiraju. Na kraju, dođeš u situaciju u kojoj većina radnika radi u firmama sa relativno dobrim menadžmentom. Pošto  firme imaju dobar menadžment, radnici su produktivniji i zaarađuju dobro poznatu premiju za rad u velikoj firmi. Alternativno, može da postoji i privreda poput italijanske sa gomilom ograničenja konkurencije, pa onda i firme koje imaju loš menadžment preživljavaju, a to je praćeno niskom produktivnošću i niskim rastom. 

George Orwell i Draža Mihailović

Kada je 1945 godine George Orwell objavio svoju slavnu knjigu "Životinjska farma" on je napisao jedan predogovor za nju, koga su vlasti u Britaniji cenzurisale i bio je izbačen iz kjnjige. Predgovor je objavljen mnogo godina kasnije, tokom 1970ih u književnom dodatku londonskog Timesa.

Taj predgovor je vrlo interesantan. U njemu George Orwell oštro kritikuje cenzuru u britanskoj štampi na način koji upućuje da je ceo koncept prepravljanja istine iz "1984" formiran pod uticajem ratnog iskustva rada za britansku ratnu mašineriju, pre nego nekog dubinskog poznavanja sovjetske političke stvarosti. Naime, Orwell je radio kao propagandista za BBC tokom rata. Kao deo svog posla, pratio je iz prve ruke falsifikovanje istine o generalu Draži Mihailoviću posle promene britanske politike. Evo šta kaže Orwell u tom cenzurisanom predgovoru o operaciji "medijskog satanizovanja" Mihailovića pošto se Čerčil okrenuo Titu:

In the internal struggles in the various occupied countries, the British press has in almost all cases sided with the faction favoured by the Russians and libelled the opposing faction, sometimes suppressing material evidence in order to do so. A particularly glaring case was that of Colonel Mihailovich, the Jugoslav Chetnik leader. The Russians, who had their own Jugoslav protege in Marshal Tito, accused Mihailovich of collaborating with the Germans. This accusation was promptly taken up by the British press: Mihailovich’s supporters were given no chance of answering it, and facts contradicting it were simply kept out of print. In July of 1943 the Germans offered a reward of 100,000 gold crowns for the capture of Tito, and a similar reward for the capture of Mihailovich. The British press ‘splashed’ the reward for Tito, but only one paper mentioned (in small print) the reward for Mihailovich: and the charges of collaborating with the Germans continued.

Rimejk razbijenog prozora

Alen Grinspen je dao novu ideju za obradu stare priče.

Ispod šljive

Specifičan je Region. Popis je političko pitanje, pa ga u BiH nema jer bi neki da učine irelevantnim jedina pitanja zbog kojih se u BiH popisuju, u Makedoniji bi da nameštaju koliko ima kog konstitutivnog naroda, u Crnoj Gori je bilo stanje koje se ni po čemu nije razlikovalo od izborne kampanje. Kod nas je Zukorlić dobio dva šamara za kratko vreme, a Albancima je bojkot popisa ušao u nacionalnu baštinu. Pristigli su i prvi rezultati o brojnosti nebeskog naroda i digla se tušta i tma da kuka nad činjenicom da je sve manje i Srba i Srbijanaca svih nacionalnosti i da tu država mora duradi nešto, naravno hitno, odlučno i konsekventno glupavo.
Meni je lično cela priča bez veze iz mnogo razloga. Prvo što mi ide na nerve je da država treba da kaže da li je nečiji najprivatniji izbor koji postoji na svetu, dovoljno dobar ili loš i da se trebaju stimulisati određeni izbori tog tipa. Ili da budem još plastičniji, da su deca državno pitanje, a da nečije privatne izbore trebaju da plaćaju oni koji nisu imali isti izbor. To je po nivou zadiranja države u sferu privatnog još gore nego provodadžisanje kod Palme, da ne kažem neku težu ideološku reč, koju svi plaćaju iz budžetske rezerve Srbije, baš kao i njegove druge slične pikanterije. Ali, kako je ovo minoran argument u Srbiji, hajde da zagrebemo po pitanju tarabićke "šljive"
Srbija jednostavno prolazi kroz fazu demografske tranzicije u kojoj su i druge evropske države. Nije valjda da su siromaštvo i teška ekonomska situacija naterale Nemice, Francuskinje ili ine Evrpoljanske da smanje fertilitet. I nije valjda da je u u zemljama velikog prirodnog priraštaja u svetu sve lepo i berićetno. Drugi argument je da postoje programi koji su dali neke rezultate. Meni na pamet pada Britanija i stvaranje generacije profesionalnih majki, u najvećoj meri taloga društva koje se kači na grbaču radnog naroda i stvara nove socijalne slučajeve, koji usput ponešto i zapale. U isto vreme kod nas se ističe problem nedostatka nataliteta, ali je prisutno užasavanje od toga da homoseksualci usvajaju decu koju niko neće (iz poznatih razloga, upravo onih zbog kojih naši naciji razmišljaju kako da se jedna slabo integrisana etnička grupa ne ogrebe previše o ambiciozne programe zavirivanja u spavaće sobe). Kuka se i šta ćemo sa penzionim fondom, odnosno što će generacije koje imaju 40 i kusur godina, avaj, morati da rade duže. I ko će da finansira sve programe države. I mešaju se tu babe i žabe jer sva ta neodrživost je samo delom rezultat demografske tranzicje, a većim delom posledica opsenarskih državnih emisija ljudskih prava u kojima se čarobnim štapićem od ničega pravi nešto, sve dok to ništa ne dođe na naplatu sa kamatom.

U Srbiji kakva je danas, a kakva ima šanse da ostane još duži niz godina, veći natalitet bi vodio samo većem mehaničkom odlivu stanovništva. Ako nam je potrebno još stanovnika možemo učiniti useljenje u Srbiju jednostavnim i na našu sreću, kao mala država lako bi mogli naći dovoljno ljudi kojima bi i današnja Srbija bila lepo mesto za život.I mislim da bi bili na dobitku jer ja od doseljavanja Kineza u Srbiju nisam video nikakvu posebnu kulturološku štetu i problem neintegracije, osim kada je reč o poreskoj evaziji, ali to nije problem Kineza kao takvih, već upravo naše države. Ali to je priča koja danas nije relevantna,jer će se iz ovakve Srbije i dalje mehanički odlivati stanovništvo. Onoliko koliko Srbija bude uspela da bude atraktivna za druge nacije, u toj meri će imati mogućnost da zaustavi tren negativnog priraštaja. To znači državu u kojoj će biti Srbijanac biti kul, biti stvar prestiža i gde će identitet izvirati iz ugleda u svetu, slobode da se traga za srećom, dostignuća i poštovanja različitosti. Trenutna stiuacija je sasvim obrnuta, nikome nismo kul, čak ni samima sebi.

Po zasluzi

Završio je veliki prijatelj Srbije baš kao što sam i očekivao - ubili ga ko psa, a pseće će mu biti i poslednje putovanje. Na Tr smo razmtrali i sav čemer našeg vox populi koji je u njemu video sve i svašta, osim činjenice da je bio ekscentrična budaletina koja je na kraju, a bogami i tokom vladavine, činila zločine nad svojim narodom, tu i tamo kada je mogla i drugde po svetu. Pokazali smo kao i uvek da nam je spoljna politika ponajviše kao durenje deteta koje je s pravom kažnjeno, pa cupka u mestu i pravi različite grimase. Meni je lično drago što će Libijci moći da imaju nekakav izbor i barem malo više slobode, a sa naftom koju imaju novčanici im neće biti prazni. A dok se naši nisu soci-naci nisu prešaltali na druge budaletine kojih ovom svetu i dalje ne manjka nekoliko činjenica o tome koga Srbi vole i posle odlaska na plaćanje računa.
1. Isticanje činjenice da je Libija među zemljama sa najvišim GDP (peta, ispred su Ekvatorijalna Gvineja, Sejšeli, Gabon i Mauricijus, a Bocvana je verovatno pretekla Libiju i pre rata) i HDI (gde zaista jeste prva, to jest bila je pre ustanka protiv tiranije) u Africi je samo po sebi slabo smisleno. Sa rezervama kvalitetne nafte koje ima, uz iole smisleniju spoljnu politiku, Libija bi čak i sa vođom koji je samo lišen potpune nerazumnosti trebala da liči na Ujedinjene Arapske Emirate. I u njima postoje svi programi socijalne države o kojima maštaju naši filozofi amateri, a koji su im se mnogo dopadali kod Gadafija, ali je GDP p.c. znatno viši, kao i HDI. Dakle, umesto da je Gadafi manje oslobađao okolne zemlje i finansirao teroriste u Severnoj Irskoj i kojekude drugde, a više mislio o izvozu nafte, njegovo stanovništvo bi živelo znatno bolje.
2. Čak i da je spoljna politika bila iole normalna, Gadafijev socijalizam bi sprečio Libiju da pametno upotrebi sredstva od izvoza nafte. Najveći problem Libije danas je što oni imaju potpuni institucionalni vakuum jer ne postoji gotovo išta od institucija slobodnog društva. Dakle, da je Gadafi manje glumio velikog filozofa i još gore svoje idiotarije sprovodio u praksi, a sačuvao više elemenata kapitalizma u svojoj zemlji, standard bi im bio možda i veći nego u UEA. E sad, što je ovo sve nedosanjani sam za Srbe koji nekim čudom smatraju da zaslužuju bolji standard od onog koji imaju danas, to je druga priča. Ovde je reč o onome što vole akademski prodavci matematičke magle -razlici onoga što se može stvoriti i onoga što je stvarno urađeno.
Imajući u vidu da moralni argumenti nemaju ikakvu težinu kod onih koji vole sada okrnjenu ekipu, ove fakte i ne navodim. Takođe i slobodu kao vrednost samu po sebi.

Otegle se sankcije

Surfujući bez nekog posebnog cilja po netu, saznao sam za Zakon o merama za otklanjanje i ublažavanje posledica primene sankcija međunarodnih organizacija, a koji je donet negde 1995. godine. Ali, to nije posebno zanimljivo, mnogo glupih zakona je doneseno tokom devedesetih.

Zanimljivo je to da je taj zakon važio sve do marta 2009. godine, kada ga je Ustavni sud ocenio neustavnim.

Ovde možete pročitati zakon, koji je neverovatno kratak i podregulisan. Neke su odredbe proglašene neustavnim još mnogo ranije, ali koliko ja vidim, mnoge od skandaloznih odredbi su važile sve do marta 2009. A ni tada zakon nije van snage stavila Narodna skupština, već Ustavni sud.

Ekonomija danas

Fenomenalan esej Johna Kaya sa Oxforda i LSE o modernoj makroekonomiji, sastavljen delimično od njegovih prethodnih članaka u Financial Timesu. Pošto je esej malo duži evo nekoliko ključnih rečenica najdirektnije vezanih za raspravu o stanju ekonomske nauke u našim prethodnim postovima -- posebno o irelevantnosti u koju je opsesija matematičkim modeliranjem odvela ekonomiste.

"They (models) loosely resemble the world, but a world so pared down that everything about them is either known, or can be made up. Such models are akin to Tolkien’s Middle Earth, or a computer game like Grand Theft Auto. ... The nature of such self-contained systems is that successful strategies are the product of the assumptions made by the authors. It obviously cannot be inferred that policies that work in Grand Theft Auto are appropriate policies for governments and businesses."

"If much of the modern research agenda of the economics profession is thus unconnected to the everyday world of business and finance, this is also largely true of what is taught to students. Most people finishing an undergraduate course today would not be equipped to read the Financial Times."

"The modern economist is the clinician with no patients, the engineer with no projects. And since these economists do not appear to engage with the issues that confront real businesses and actual households, the clients do not come.

There are, nevertheless, many well paid jobs for economists outside academia. Not, any more, in industrial and commercial companies, which have mostly decided economists are of no use to them. Business economists work in financial institutions, which principally use them to entertain their clients at lunch or advertise their banks in fillers on CNBC. Economic consulting employs economists who write lobbying documents addressed to other economists in government or regulatory agencies."

"That blindness was an element in our present crisis, and conditions our still ineffectual responses. Economists – in government agencies as well as universities – were obsessively playing Grand Theft Auto while the world around them was falling apart."

Wall Street okupatori

Ovo je samo post scriptum na prethodni post:

U Londonu okupatori imaju mikrofone i zvučnike, ali i dalje ponavljaju u horu.

Poslovno okruženje

Izašla je nova Doing Business studija Svetske banke.

Neoliberalna Srbija je na 92. mestu, odmah iza komunističke Kine. U odnosu na prošlu godinu Srbija je pala za 4 mesta.

Vreme za štednju?

Klasičan polit-ekonomski argument je da vlada povećava potrošnju uoči izbora. Možda, ali pošto budžetski ciklus odgovara kalendarskoj godini, nije sve jedno kada su izbori. Od toga kada su tačno izbori može mnogo da zavisi budžet za izbornu godinu.

Stavite se u ulogu ministra, pa razmislite.

Recimo da su izbori u novembru sledeće godine, šta ćeš da uradiš? Pa, jasno je, grebaćeš i rukama i nogama za što više para u budžetu tvog ministarstva kako bi mogao da pokupuješ što više glasova. Tako se svi ponašaju, pa je javna potrošnja, a i deficit, verovatno viša nego da izbora nije ni bilo.

OK, ali šta se dešava kada su izbori početkom naredne godine, recimo u februaru ili martu? Tu se situacija značajno menja iz par razloga:

1. Nemaš pojma da li će tvoja stranka uopšte da bude u vladi nakon izbora
2. Nemaš pojma da li će, čak i ako uđe u vladu, tvoja stranka opet da "preuzme odgovornosti" baš za taj resor
3. Čak i ako tvojoj stranci zapadne taj resor, otkud znaš da ćeš baš ti da budeš ministar?
4. Ključno - nemaš mnogo vremena da potrošiš pare. Birače moraš da kupiš već ove godine, dok počne sledeća godina, već je kasno.

Sve to znači da te je velikoj meri baš briga koliki će budžet tvom ministarstvu da zapadne u sledećoj godini.

A to znači da je možda sada pravo vreme za štednju. Sada MMF treba da pritisne vladu oko budžeta za 2012. godinu, jer ih sada nije briga. Čak, ako procene da će izgubiti vlast, u interesu im je da budžet bude što štedljiviji i da što manje prilike ostave narednoj vlasti da troši državne pare, ili da je primora da prvi potez bude rebalans budžeta koji bi znatno povećao deficit i od samog početka iznervirao narod.

Koliko političara u Srbiji ovo shvata? Javno, za sada, niko. Ali, ova ideja nije meni pala na pamet, već sam je čuo od nekoga ko ju je čuo od jednog domaćeg političara. Kada su ga iz MMF-a pitali da li je realno da koalicioni partner pristane na dogovor sa MMF-om jer dogovor između ostalog predviđa značajnu uštedu u jednom od ministarstava tog koalicionog partnera u 2012, ovaj mu je rekao - "Šta njega briga, otkud on zna čije će to ministarstvo da bude nakon izbora!"