Inflacija, zamka likvidnosti, mikro i makro

Kad god ovde napišem nešto o američkoj inflaciji dobijem salve kritika pravovernih austrijanaca. Naime, po „austrijskoj“ teoriji, inflacije u Americi mora biti jer je Fed štampao pare. To što danas inflacije nema, niti ima inflacionih očekivanja, za neke je znak da treba revidirati teoriju koju imaju o inflaciji; drugi bi da svoju teoriju zadrže, ali da revidiraju podatke ili odaberu neke druge koji im se bolje uklapaju.

Priča je malo složenija nego što na prvi pogled izgleda. Da je makroekonomija jednostavna ne bi ceo 20. vek prošao u raspravama između više radikalno drugačijih struja oko nekih osnovnih pitanja – šta stvara inflaciju, kakve su posledice monetarne politike na ekonomiju, kakve su njene posledice na cene. I ove debate su stvarne, ne radi se o dobrim i lošim momcima. Izvor spora nije u tome što loši momci hoće da nekontrolisano štampaju papirni novac a dobri ih hrabro sprečavaju. Tačno je da ideologija igra veliku ulogu u ekonomskim raspravama, ali ne mogu se sve rasprave sve svesti ideološku bitku ili na borbu dobra i zla. Postoje realni razlozi zašto se različite škole razlikuju u ovim stvarima.

(Možda najvažnija stvar koju sam naučio u poslednje tri godine je ovo zapažanje Waltera Lippmanna: u neslaganjima i raspravama mi neminovno pokušavamo da objasnimo protivnike; ali poslednje objašnjenje na koje ćemo pristati je da protivnik vidi drugačiji skup činjenica od nas. Mnogo je lakše videti intelektualnog protivnika kao pokvarenog ili zaverenika, nego videti da postoji drugačiji skup činjenica koji u svetlu protivnikove teorije ima smisao.)

Problem je u sledećem. Američki Fed je, opšte je poznato, drastično povećao monetarnu bazu u poslednje dve godine. Kada je to urađeno, mnogi su predviđali da će ubrzo doći do ostene inflacije, čak i hiperinflacije. Monetarna baza je povećana više nego trostruko i ako bi cene to ispratile to bi značilo inflaciju od 300% u roku od nekoliko godina. Nisu svi govorili o hiperinflaciji, jer se pretpostavljalo da će Fed kada vidi prvu inflaciju povući deo novca iz opticaja. Ali pošto nije bilo izvesno da Fed to uopšte može ili može pravoremeno da uradi, veliki deo ekonomista, posebno onih austrijske orijentacije, predviđao je osetnu inflaciju.

U isto vreme, ekonomisti kejnzijanske orijentacije, kao i neki monetaristi, prednjačili su u predviđanjima da inflacije ne može tako lako biti. Na osnovu čega? Kejnzijanci nisu baš tako naivni, znaju i oni za dobro dokumentovanu vezu između monetarne ekspanzije i cena, od kad ih je Friedman u to ubedio. Posebno naivni nisu monetaristi – ovo će iznenaditi moderne instant austrijanace, ali monetaristi su ti koji su oživeli kvantitativnu teoriju novca, do detalja obrazložili monetarni mehanizam i objasnili da je inflacija uvek i svuda monetarni fenomen. Ako sve to znaju, kako su onda neki od njih mislili da je moguće da ovakva istorijska intervencija Feda na povećanju monetarne baze ne dovede do inflacije?

Kao što je i pokvareni sat tačan dva puta dnevno, tako i kejnzijanska makroekonomija može dati neke odgovore dva puta u veku. Nakon Velike depresije 1930-ih, Kejns je ukazao na mogućnost postojanja takozvane „zamke likvidnosti“. Zamka likvidnosti je situacija u kojoj monetarna politika više nema nikakvog uticaja na GDP ili na cene. Monetarna politika obično ima uticaja na kratkoročni GDP – to u ekonomiji nije sporno. Monetarna emisija ima kratkoročni uticaj na privredni rast i zaposlenost i to je bio razlog zašto su Fed i druge centralne banke u svetu pokušale da stvore umerenu inflaciju. Nakon takvog privremenog rasta, monetarni efekat se preliva na cene a rast se prilagođava nadole. Zato se misli da monetarna ekspanzija nije dobar recept za dugoročni rast, ali nema sumnje da može doneti privremeni pozitivni efekat.

Ali prilikom velikih kriza, po kejnzijancima, ekonomija se može naći toj "zamci likvidnosti". U takvom slučaju, monetarna politika nema više nikakav uticaj – ni na GDP ni na cene. Možete štampati novac, ali se aspsolutno ništa ne događa.

Rezon iza zamke likvidnosti je da je to situacija u kojoj je ravnotežna kamatna stopa negativna. U realnosti, centralna banka može smanjiti svoju bazičnu kamatnu stopu samo na nulu – ne može niže jer onda niko neće davati novac na zajam (mada bi uzimali). U toj situaciji, kolika god da je kamatna stopa, čak i ako je ona nula, monetarna politika je ustvari restriktivna!

Pošto je monetarna politika bez efekata, sledi da, ako država hoće da podstakne ekonomski rast, ona to mora uraditi fiskalnim stimulusom. Monetarni je nemoguć jer su kamate svejedno nula. To je teorijski osnov za fiskalni stimulus. Pošto je Krugmanov stav da je američka ekonomija danas u stanju zamke likvidnosti, a dokaz za to su postojeće nulte kamatne stope, to je teorijski osnov za Krugmanovu teoriju da bi fiskalni stimulus (ili rat ili napad vanzemaljaca) podstakao ekonomiju. Cilj je podstaći potrošnju, a pošto se ona u zamci likvidnosti ne može podstaći monetarnim putem, ostaje jedino fiskalni način, potrošnja iz budžeta. Kejnzijanci misle da je Drugi svetski rat zaustavio depresiju jer je veštački podstakao potrošnju, odnosno imao dejsgtvo ogromnog fiskalnog stimulusa.

Monetarna ekspanzija kejnzijancima nije prioritet – očigledno, pošto je u situaciji zamke likvidnosti neefktivna. U slučaju monetarne ekspanzije, neće se dogoditi ništa – niti će podstaći kratkoročni rast, niti cene. Da bi to imalo smisla treba reći da su najvažniji faktor u kejnzijanskoj analizi kamatne stope -- investicije zavise od kamata, ekonomija raste kada padaju kamate. Ili komplikovanije rečeno, transmisioni mehanizam monetarne politike za kejnzijance su kamate. Ali pošto su kamate u zamci likvidnosti već nula i nikakva dodatna monetarna ekspanzija ih neće smanjiti, znači da monetarna politika nema uticaja ni na realne veličine, investicije, rast ili cene.

Šta kažu monetaristi? Monetaristi uglavnom sumnjaju u mogućnost postojanja ovakve situacije, zamke likvidnosti. Monetaristi kažu da centralna banka može uvek povećati potrošnju i cene ako to hoće. Otuda metafora Miltona Friedmana i kasnije Bernankea sa helikopterom – to je ustvari odgovor na kejnzijanski mehanizam kamata. Na kejnzijanski argument da je centralna banka nemoćna ako su kamate već na nuli, odgovor monetarista je da transmisioni mehanizam ne moraju biti kamate – to može biti jednostavno novac po sebi ( „efekat bogatstva“). Ako centralna banka iz helikoptera baci novac i duplira njegovu količinu u ekonomiji, kako je moguće da se ne dogodi ništa? Ljudi će pokupiti novčanice, počeće da ih troše, što će prvo podstaći ekonomiju, a na kraju i duplirati cene. Monetarna politika je efektivna čak i kad su kamate nula.

To je bio rezon iza Fedovog drastičnog povećanja monetarne baze, QE i QE2. Kada su kamatne stope već odavno bile spuštene na nulu i efekata nije bilo, Fed je odlučio da uradi nešto slično helikopterskoj intervenciji – otkupio je od banaka veliku količinu dugoročnih obveznica (to se obično ne radi), a a uzvrat im dao primarni novac.

Sada dolazi iznenađenje. Evo šta se dogodilo nakon Fedovih intervencija. Banke su uzele novac, ali ga nikada nisu prosledile dalje u ekonomiju. Fed je pokušao da stvori rast i inflaciju, ali nije uspeo. Pokazatelji su nesporni – stope inflacije su iste kao i uvek, a očekivanja inflacije još niža (mereno tržišnim prognozama, kamatama ili TIPS spreadom). Nije nemoguće da će do inflacije doći – jedna od Friedmanovih najvažnijih ideja je da u monetarnoj politici postoji vremenski razmak, koji je dug i varijabilan – monetarna ekspanzija proizvodi inflaciju, ali je nemoguće znati kada. Ali i ovo vreme bez ikakve inflacije i inflacionih očekivanja je za njih veliko iznenađenje.

Da li onda možemo da kažemo da zamka likvidnosti postoji? I kejnzijanci misle da je to izuzetno redak scenario, praktično nije postojao u svetu posle Velike depresije, dok se nije pojavio u Japanu 1990-ih i sada u Americi. (Ukupna kejnzijanska ideologija povećanja državne potrošnje uvek i svuda nema mnogo veze sa ovim izvornim teorijskim opravdanjem fiskalnog stimulusa u zamci likvidnosti.) Osim što je monetarna ekspanzija prošla bez efekata, u prilog toj tezi idu i tvrdoglavo niske kamatne stope, koje nisu porasle ni posle fiskalnog stimulusa. Prema monetaristima trebalo je da porastu – budžetski deficit bi trebalo da poveća kamate na tržištu jer se država pojavljuje kao dodatni veliki igrač na strani tražnje za kreditima (efekat istiskivanja, crowding-out). Ali kamate ni posle velikog skoka državnog zaduživanja nisu porasle sa nule, što je klasični argument u prilog postojanja zamke likvidnosti.

Šta bi bio monetaristički odgovor na ove činjenice? Alan Meltzer je nedavno objavio nešto između negiranja činjenica i predviđanja da će inflacija ipak doći, ali to je bilo dosta razočaravajuće, za jednog od najvećih monetarista iz Friedmanove grupe. Noviji monetaristi kao Scott Sumner zalažu se za dodatnu monetarnu ekspanziju – inflacije nema i dodatni novac bi mogao dosta bezopasno pokrenuti ekonomiju iz recesije. Fed je do sada bio uglavnom na toj liniji, mada malo konzervativnije – umesto dodatne ekspanzije nedavno su obećali držanje niskih, nultih kamata još dve godine. To bi trebalo da podstakne inflatorna očekivanja i tako ubrza trošenje i preko toga celu ekonomiju.

Ali kako bi monetarizam, bez zamke likvidnosti, mogao objasniti dosadašnji neuspeh Feda da podstakne inflaciju? Sa jedne strane, mnoge stvari su jasne. Porasla je monetarna baza, ali ne i novčana masa. Monetarna baza uključuje gotovinu i rezerve banaka kod centralne banke. Novčana masa (razne definicije M1, M2...) na to dodaje depozite i kredite u ekonomiji – a to su stvari od koih zavisi realna tražnja u ekonomiji. Inflacija nastaje kada ove veličine rastu, a sama monetarna baza je u tom smislu nevažna, osim u posrednom smislu uticaja na ove veličine.

Evo kako su se te veličine kretale: pogledajte rast monetarne baze, koji nije ni približno ispratila M2 novčana masa od koje inflacija bliže zavisi. Drugim rečima, monetarna baza se nije pretočila u M2, već su banke jednostavno čuvale rezerve na računu kod Feda, umesto da njima kreditiraju ekonomiju. Dok Fed može da poveća monetarnu bazu koliko hoće, on ne može mnogo da utiče na M2.

To nije sve. Inflacija ne zavisi direktno ni od kretanja M2. M2 je ponuda novca, ali u ekonomiji postoji i tražnja novca o kojoj ne odlučuje Fed nego stanovništvo. Ako tražnja novca poraste, onda se novac kroz ekonomiju kreće sporije – što znači da je uticaj novca na cene manji. Desilo se da je poslenjiih godina i tražnja novca porasla. To se drugačije meri brzinom opticaja novca – kada je ta brzina manja, to označava veću tražnju za novcem, znači da ljudi drže više novca na računima a manje troše i manje utiču na cene. Evo kako je brzina opticaja novca opala.

Dakle inflacije nema jer porast monetarne baze nije dovoljan. Nije (vanredno) porasla novčana masa. Čak i ako novčana masa poraste ni to nije dovoljno, jer pad brzine opticaja novca to može da neutrališe.

Ali ova objašnjenja ne idu preterano na ruku monetaristima. Kako je monetarni multiplikator pao i M2 ne može da poraste ako se tvrdi da Fed može da kontroliše novčanu masu? Neugodna je i druga promenljiva, rast tražnje za novcem odnosno pad brzine opticaja, jer su oni voleli da kažu da je to stabilno. Po monetarističkom scenariju, monetarna baza je trebalo da se relativno glatko pretoči u uveličani M2, što bi uz stabilnu brzinu opticaja novca, otprilike proporcionalno povećalo i cene. Nije se dogodilo.

Što se tiče austrijanaca, ovo nisu debate u kojima austrijanci kažu mnogo korisnih stvari. Razlog je što se u ovim stvarima oni tradicionalno orijentišu na dugoročne teme i govore o sistemskim pitanjima – ne o inflaciji ove godine, nego o ukidanju centalne banke, frakcionalnog bankarstva, zlatnom standardu i takvim stvarima. Može se reći da je tekuća monetarna politika najslabija tačka novije austrijske ekonomije. Monetarni mehanizam je, videli smo, malo komplikovaniji od devize "štampanje para vodi u inflaciju". Da, vodi, ali posredno, kroz vreme i u zavisnosti od nekih drugih veličina koje mogu značajno da variraju.

Da sumiram – sve pokazuje da nešto slično kejnzijanskoj zamci likvidnosti postoji i da je SAD danas u takvoj situaciji. Iz toga ne sledi da treba i automatski prihvatiti i kejnzijanski recept fiskalnog stimulusa. Umesto toga, ključčno je pre svega postaviti pitanje zašto zamka likvidnosti postoji? Kejnzijanci se nikad nisu mnogo bavili ovim pitanjem (oni su po prirodi rešavaoci problema a ne teoretičari), a nisu ni monetaristi ni austrijanci jer negiraju njegovo postojanje.

Ja mislim da je to ključno pitanje, ali i da nas ono vodi izvan makroekonomije i uvodi u mikroekonomiju i političku ekonomiju. Da bi na njega odgovorili treba odgovoriti na pitanja kao što su zašto banke ne plasiraju kredite, zašto ih privreda ne uzima ni po niskim kamatama, zašto postoji višak tražnje novca (držanje novca na računu, termin „tražnja novca“ zbunjuje), a manjak zainteresovanosti za pozajmljivanje i investiranje? Takva pitanja bi verovatno pokazala da dublji problemi leže u nedostatku prilika za ulaganje, u nesigurnosti koja se proširila u ekonomiji posle porasta državne potrošnje, posle uvođenja novih biznis, finansijskih i zelenih regulacija, skupe zdravstvene reforme, pokušaja da se povise porezi i mnogo toga drgugog. Kada je posle velike finansijske krize nova administracija počela da unosi i dodatne ekonomske neizvesnosti, došlo se u situaciju opšte neizvesnosti. To može biti glavni razlog zašto je prirodna kamatna stopa negativna, odnosno ekonomija u "zamci likvidnosti", stanju letargije u kojoj ne reaguje na monetarne podsticaje. Ali ovo više nisu problemi iz domena monetarne i fiskalne politike i zato ih ove politike ne mogu ni rešiti.

Pre neki dan je Ben Bernanke održao važan govor i umesto da najavi dodatne intervencije kojima su se mnogi nadali, rekao je nešto vrlo važno – Fed nije svemoćan, odgovornost je na političarima. Šta god da su kratkoročne mere Feda, dugoročni prosperitet pre svega zavisi od odluka političara i ukupne ekonomske politike.

Zato što se tiče mera ekonomske politike relevantna podela čak i nije na monetariste i kejnzijance ili bilo koje druge makro škole mišljenja. Teorijski su makro debate vrlo zanimljive (postoji li zamka likvidnosti? kako je moguće da centrlana banka ne može stvori inflaciju?), ali u praktičnom smislu, kad dođe do odabira ekonomskih politika, najvažnija podela je na makro i mikro ekonomiju. Makro je ekonomija kratkoročnih mera, ekonomija uticaja fiskalne i monetarne politike na ekonomske mere i agregate; mikro je ekonomija podsticaja u privredi koje opredeljuju dugoročni prosperitet. Kao što Peter Boettke voli da kaže, problemi mogu biti makroekonomski, ali rešenja su skoro uvek mikroekonomska.

Linkovi za vikend

Prethodnih dana nisam baš stigao da pratim blogove, pa se nakupilo. Evo linkova na članke koje treba natenane da pročitate za vikend:

1. Robert Murphy:

To my knowledge, no school of economic thought predicted all of the major trends back in, say, January 2008. The conventional Keynesians employed at the White House and in major forecasting firms were completely wrong about the Obama stimulus package. The “crowding out” Chicago School types were completely wrong about the deficit’s impact on interest rates. People like Peter Schiff (and yours truly) were completely wrong about consumer price inflation in 2009 and 2010. The “quasimonetarists” (who blamed Bernanke for his allegedly tight money policies) and Paul Krugman were completely wrong about gold and silver prices, and arguably about the fragility of the “recovery” in the stock market.

2. Antireklama - modna firma Abercrombie & Fitch je spremna da plati nekom od džibera u Jersey Shore-u da NE nosi više njihovu garderobu. Podseća me na onu pričicu iz Autostoperskog vodiča kroz galaksiju o Robu McKenni - "Bogu kiše", kojem su turistički gradovi plaćali da ne dolazi na letovanje kod njih.

3. Za online slušanje predmeta na temu veštačke inteligencije na Stanfordu se prijavilo 58.000 ljudi.

4. Budućnost snabdevanja energijom je u Americi:

The U.S. endowment of unconventional oil is more than 2 trillion barrels, with another 2.4 trillion in Canada and 2 trillion-plus in South America -- compared with conventional Middle Eastern and North African oil resources of 1.2 trillion. The problem was always how to unlock them economically.

5.Zanimljiv i kontraverzan program javnih radova u Mađarskoj.

6. Šangajska lista 100 najboljih univerziteta u svetu za društvene nauke. Najboljih 14 su američki, a u prvih 50 nema nijednog koji nije "anglosaksonski" (4 britanska, 4 kanadska i 42 američka). Najbolji "neanglosaksonski" je Univerzitet Erazmus iz Holandije. Za one koji sumnjaju u pristrasnost - radi se o Šangajskoj listi, koju pravi šangajski Jiao Tong Univerzitet.

7. O stanju u srpskom fudbalu najbolje govori izjava Majkla O'Nila, fudbalera Šamrok Roversa:

За нас је невероватно да уопште сањамо да играмо у Лиги Европе, имајући у виду да наши играчи немају сталне уговоре. Зато је ово велики тренутак за све у клубу.

Svaka čast, momci, zaslužili ste!

8. Alex Tabarrok između ostalog citira i sledeći pasus iz knjige Nothing to Envy, o osobi koja je iz Severne Koreje prebegla u Kinu:

Up until that moment, a part of her had hoped that China would be just as poor as North Korea. She still wanted to believe that her country was the best place in the world. The beliefs she had cherished for a lifetime would be vindicated. But now she couldn’t deny what was staring her plain in the face; dogs in China ate better than doctors in North Korea.

9. Odličan duži članak Waltera Russela Meada o istoriji i današnjici Turske.

10. Čini mi se da Perry lako može da pobedi Obamu. Deluje mi da su svi neophodni sastojci tu.

E, ovo nam treba...

Blog Usporedbe linkuje na slovenački online servis Supervizor preko koga možete da vidite koliko je neka firma dobila para od države i po kojoj osnovi.

Da ponovim, pošto možda neko neće da poveruje šta je upravo pročitao: sistem omogućava da unesete ime firme i vidite po državnim organima koliko je toj firmi država platila para, po svim osnovama. Pored toga, možete da vidite i vlasničku strukturu firme. Pogledajte ovde jedan nasumično odabrani primer.

Simun sa Usporedbi predlaže da se sličan sistem uvede i za fizička lica, gde bi pretraživanjem po imenu i prezimenu mogli da vidite koliko je ko para, po različitim osnovama, dobio od države. Sjajna ideja. Nažalost, kao i mnoge druge sjajne ideje, ne verujem da će ovde da se primi.

Iskoristite priliku...

... i skinite knjigu Government Failure sa sajta Cato Institute. Autori su Gordon Tullock, Arthur Seldon i Gordon Brady. 

Odevanje i institucije

Obradova me svojim pitanjem Predrag Azdejković. Za privatne firme ovo nije ni bitno, mogu propisati da žene dolaze u kostimima Snežane, a muškarci u kostimima vukija, sve je to slobodan izbor (teorijski, naravno, pala bi tužba za mobing, ali to je već drugi deo priče). Međutim, ono što me odavno nervira je upravo diskriminacija muškaraca kada je reč o pristojnom odevanju. Zamislite mučenika koji mora da dolazi u pantalonama i cipelama na plus 40C jer je to, zaboga, jedina pristojna varijanta. S druge strane možeš doći u bilo koju instituciju i da smrdiš kao konj i nikom ništa. Nadam se da rezultat neće biti da i žene moraju imati dugačke suknje i eventualno neku maramu pride, ali se nadam da ću moći da u bermudama ušetam u naše pristojne institucije i obavim ono što sam naumio.

Interesantno

Prosečan čitalac TR-a bi verovatno na američkim izborima podržao Rona Pola. Izgleda da bi i prosečan čitalac Kurira takođe podržao Rona Pola (pogledajte komentare ispod teksta).

Dobar članak na Peščaniku

Iz članka Vuka Perišića:

Neki će reći da je država poželjno sredstvo za obuzdavanje cinične samovolje besprizornog, posebno bankarskog i spekulativnog kapitala. A tko će nas štititi od države kada ona obuzda kapital? Tko će njezin cinizam obuzdati? Draži su mi oni koji žele zaraditi od onih koji žele vladati. Bit ću radije na strani onih koji zbog zarade obuzdavaju one koji bi vladali, nego na strani onih koji bi obuzdali sve samo zato da bi vladali. Vlastoljublje je bolesno. Pohlepa je samo glupa, ali je – svaka još čast – slijepa za boje.

Kina

Niall Fergusson je napisao zanimljiv članak o svom putovanju Kinom:

With inflation above 6 percent and the stock market down, the new Chinese middle class has gotten in on the act. An unknowable proportion of these new apartments have been bought as investments by people who already own one or more. With new-property prices up about 20 percent in just two years, who can blame them?

Sound familiar? Yes, this looks a lot like a real-estate bubble—with Chinese characteristics. As for debt problems, Chinese bank loans were 97 percent of GDP in 2008. Now they’re at 120 percent.

All of which makes me wonder if China’s recent gloating at our misfortunes might just prove a tad premature.

Pored toga, pročitajte i vrlo zanimljiv članak iz Daily Maila, sve sa satelitskim snimcima potpuno pustih novih naselja, poput recimo ovog:

Zemljotres

Juče se na istoku SAD desio dosta jak zemljotres, jačine oko 5.9 stepeni po Rihteru u epicentru (negde Virdžiniji). To je dosta jak zemljotres i osetio se u većim gradovima na istočnoj obali, ali ipak većih razaranja ili žrtava nije bilo.

Pretpostavljam da bi običan puk na ovo reagovao sa nekim olakšanjem: eto, makar niko nije poginuo a i nema velikih šteta.

Na sreću, nobelovac Krugman nije toliko zatucan: on zna da su zemljotresi, kao i uragani, teroristički napadi i ostale pošasti dobri za ekonomiju jer stimulišu agregatnu tražnju. Problem je, kaže nobelovac, što zemljotres nije bio jači da nanese veću štetu, jer je ekonomija u dosta jadnom stanju pa joj treba jači podsticaj:

People on twitter might be joking, but in all seriousness, we would see a bigger boost in spending and hence economic growth if the earthquake had done more damage.

Ja ne mogu da nađem nikakvu manu ovom argumentu. Osim možda što je previše pesimističan jer previđa da američka vlada ima na raspolaganju sredstva da otkloni ovaj nedostatak stimulusa. Ako već zemljotres nije napravio dovoljnu štetu mogla bi američka vlada da lupi jedno 50-ak tomahavka po centru Njujorka ili Čikaga. Što bi čekali sledeću prirodnu katastrofu ili teroristički napad? Može vlada sve precizno i na naučnoj osnovi da isplanira. Recino, bilo bi interesantno da vidimo ekspertske procene koliki je multiplikator bombardovanja i ponovne izgradnje Njujorka.

Predsednik S&P podneo ostavku

Očigledno nema nikakve veze sa skorašnjim obaranjem kreditnog rejtinga američke federalne vlade.:) Evo šta o tome ima da kaže "pro-biznis" Wall Street Journal:

The downgrades helped deepen the financial crisis. While most of the rating decisions and jarring downgrades occurred before he took over, Mr. Sharma was under pressure to defend S&P and convince skeptical critics that the firm was making substantial changes to its procedures.

Izgleda da autor misli da je S&P pogoršao krizu 2008 time što je "doungrejdovao" hipotekarne obveznice! Koliko se ja sećam, on to nije uradio. Niti je to uradila ni jedna od tri državne kuće. Sad ispada da S&P jeste i da je to razlog za "produbljivanje finansijske krize"! Sve bi bilo ok da su nastavili da daju AAA rejting obveznicama sa NINJA zajmovima. Da ne govorimo kakav haos izazivaju sada neodgovornim obaranjem rejtinga federalne vlade. Mislim da za tu drskost i neodgovornost čovek treba da visi na trgu, ne samo da bude smenjen.

Nije sa Njuza

Zanimljiv članak na B92 vezano za novi propis u Srbiji:


Najmanje se plaća za ubistvo insekata, pa je kazna za leptira kupusara 10.000 dinara, za bubamaru 15.000, ali ukoliko neko naudi krupnijim životinjama kao što su vuk ili ris, tarifa je znatno veća, i do 300.000 dinara. Mrki medved je ipak najčuvaniji, pa je kazna za njegovo ubistvo milion dinara. Kada se velikim životinjama nešto i desi to može da se utvrdi, ali kako uhvatiti ubicu bubamare?

Antireligiozni aktivizam

"SPC je retrogradna, treba da pojačamo ateizam u društvu", reče nam danas Vesna Pešić. Ja ovde ne vidim veliku razliku u pogledima, na sreću siguran sa da je ima u metodima, u odnosu na neke starije ateističke škole u Srbiji. Čak i da je SPC retrogradna (ja bih rekao tradicionalna i lutajuća (baš kao i njena pastva)), ne znam zašto bi to značilo ateizaciju? Nije pripadnost SPC uslov da verujete, možete biti i agnostik, možete uzimati one proizvode SPC koje želite, ne morate uz Sveto pismo konzumirati nužno Amfilohija i ekipu. Ako je jedina retrogradnost "razvaljena Bosna" i "podgrevanje Crne Gore", nema tu šta posebno ni da se zameri, ovakve konstrukcije su samo druga strana nacionalizma, koja osim novog ateiste treba da proizvede i nove Srbe u BiH i CG.

Ja bih ponajpre rekao da u Srbiji crkva i država treba da budu razdvojene i da tu nema kompromisa. I da svako radi svoj posao.

Upozorenje

Već su ušle u legendu neke od "warning labela" koje koriste proizvođači raznih proizvoda sa Zapada u nameri da preduprede tužbe nezadovoljnih potrošača. Ovde možete naći neke od zanimljivijih, poput onoga na mikrotalasnoj rerni "Do not use for drying pets". Ali, ova je po mom mišljenju neprevaziđena.

Ako se pitate zašto ovo mora da piše, pogledajte leaflet američkog Ministartstva poljoprivrede koji kaže:


On January 1, 2006, the Food Allergen Labeling and Consumer Protection Act of 2004 (FALCPA) became effective.  This law requires manufacturers to clearly identify on their food labels if a food product has any ingredients that contain protein derived from any of the eight major allergenic foods and food groups: milk, eggs, fish, Crustacean shellfish, tree nuts, peanuts, wheat, or soybeans.  


I tako smo došli do toga da na pakovanju jaja mora da piše da jaja sadrže jaja.

Tito, partija - Miki Maus, restitucija

Ovako nam zbori ministar univerzalni koji se školovao na Zapadu, a govori kao da je prošao brzi tečaj OZNE.

...On je rekao da svuda tamo gde nije bilo rehabilitacije, neće biti ni restitucije.

... Prema sadašnjem važećem Zakonu o rehabilitaciji koji će takođe morati da se menja, za rehablitaciju je bila dovoljna samo jedna strana- onaj koji podnosi zahtev i sudija, kazao je Đelić. "Izmenom zakona moraće da se predvidi sučeljavanje više elemenata kod rehabilitovanja, i ako se, primera radi, utvrdi da je neko bio fašista, kolaboracionista ili kriminalac, sigurno je da neće moći da koristi pogodnosti iz Zakona o restituciji", kazao je on. Ideja Zakona o rehabilitaciji, dodao je Đelić, i nije bila da se svi rehabilituju i on se pre svega odnosio na one koji su bili predmet ideološkog progona. Prema Đelićevim rečima, Srbija neće zatvarati ni mogućnost da svoja prava iz Zakona o restituciji mogu da ostvare i građani iz inostranstva, ali će se u tom slučaju voditi računa o reciprocitetu, što znači da je i u državi odakle stižu ovakvi zahtevi građana prihvaćeno da i naslednici iz naše zemlje imaju pravo na restituciju u toj zemlji.

Dakle, kako mi se čini na osnovu ovog skalakurenog promovisanja besmislica naše vlasti neće da vrate imovinu onima koji su po principu kolektivne nacionalne krivice proveli nekoliko godina u koncentracionim logorima Titove Jugoslavije. Otvaraju mogućnost da se građanima ostalih republika bivše SFRJ ne vrati ništa. Dakle, uzdižu lična prirodna prava na nivo nekih kolektivnih tlapnji. Šta više, umesto da se snagom argumenata iz sopstvenog činjenja brane prirodna prava naših građana, Srbija u startu kaže da će se trampiti po principu otimanje za otimanje privatne imovine uz njenu konverziju na obe strane u javnu, a potom privatnu po sopstvenom nahođenju.

Drugo, sledbenici tekovina OZNE i UDBE daju puni legitimitet najvećoj pljački i progonu sprske elite i teže da zacementiraju udruženi zločinački poduhvat kroz zamenu uloga žrtvi i dželata, lopova i pokradenog. I sve to da se ne vidi koliko su tuđe imovine već prodali, koliko tuđe imovine uživaju oni koji nisu njeni legalni sticaoci i koliko su sve ove godine mislili da obeštete one kojima je oteto.

Hajek u Čikagu...

Prisustvovao sam ovog leta jednom seminaru na Mises Institutu u Alabami, koji je Ronald Hamowy, bivši Hajekov postdilpomac u Čikagu, držao o zdravstvenom osiguranju u Americi. Moram da priznam da ni meni ni većini ostalih to predavanje nije bilo mnogo zabavno iako je bilo nekih interesantnih istorijskih fakata u njemu. Međutim, kada je posle pola sata ili 35 minuta tema bila iscrpljena, počela je prava zabava: Joe Salerno je upitao Hamowyja (pošto je ostalo skoro sat vremena za seminar) da nam nešto ispriča o svom studiranju u Čikagu, o Hajeku, Fridmanu, Frenk Najtu i drugima.

U gomili zanimljivih pikanterija, ali i vrednih istorijskih podataka, koji su usledili, meni je svakako najvažnija bila sledeća: U jednom trenutku neko je upitao kako to da Hajek nije bio primljen na odeljenje za ekonomiju, nego na neki fiktivni, novoformirani institut za "društvenu teoriju", i jel tačno da je to bilo zbog otpora nekih ljudi na ekonomskom fakultetu? Na to je usledio Hamowyijev odgovor koji je sve prisutne potpuno šokirao (prenosim po sećanju njegove reči):

"Ne neki ljudi, nego Milton Fridman lično, koji je tada bio najmoćniji čovek na katedri, naslednik Frenka Najta i koji je lično blokirao Hajekovo zapošljavanje. Fridmanovo obrazloženje je bilo da je Hajekova ekonomska teorija prevaziđena i da se on uopšte više i ne bavi ekonomijom".

Mislim da je ovo jedno od najvećih priznanja koja je Hajek ikada dobio, mnogo važnije od Nobelove nagrade: Milton Fridman, nesumnjivi lider čikaške škole, toliko se plašio Hajekovog potencijalnog uticaja da je blokirao njegovo zapošljavanje na fakultetu. Na kraju je Hajek završio na tom opskurnom institutu, njega su (kao i Misesa u Njujorku) plaćali neki privatni biznismeni (nije dobijao platu od Unvierziteta) i morao je na kraju da se vrati u Evropu, jer ne bi dobio penziju u Čikagu! Naravno, kad je za svoju "zastarelu" teoriju dobio Nobelovu nagradu, ni Fridmanu ni ostalima nije smetalo da okače njegovu sliku među druge laureate koji su predavali u Čikagu.

Da li je ovo nešto što bi prosečna osoba očekivala? Naprotiv, naviknuti smo da ovu dvojicu doživljavamo kao deo jedinstvenog "fronta". Otkud sad tolika netrpeljivost kod Fridmana? Očigledno da nije bila u pitanju lična netrpeljivost. Koliko znam, oni su uvek ostali u prijateljskim odnosima (što više govori o Hajeku nego o Fridmanu). Mislim da je bila u pitanju načelna pozicija. Fridman nije krio svoj prezir prema Austrijskoj školi, a Hajekovu knjigu "Cene i proizvodnja" je nazivao zlom knjigom koja je mnogo štete nanela svojim nagovaranjem da se ništa ne čini tokom Velike Depresije (da podsetim, Fridmanova teorija zašto je došlo do Velike Depresije je bila da Fed nije štampao dovoljno para da je spreči). Dalje, Fridman je bio pozitivista, koji je verovao u empirijsko i ekonometrijsko verifikovanje ekonomskih zakona, dok Hajek nije, i čak je dao vrlo snažne argumente protiv toga. Fridman je verovao u makroekonomiju "Svi smo mi kejnzijanci" dok je Hajek to potpuno odbacivao. I ako je neko razvio dobre argumente protiv toga, onda je to bio Hajek. Sličnosti među njima su vile vrlo površne, ideološke i na nivou intuicija i preferencija. Ne na nivou doktrina i teorija. Fridman je uvek toga bio svestan. Zato nije želeo uljeza u Čikagu, ili barem da ga drži na odstojanju.

Pada mi sada na pamet još jedna anegdota koja je vrlo često ponavljana, a koja takođe puno govori o odnosu Fridmana i čikaške škole sa Austrijancima. Koje još malo libertarijansko dete nije čulo priču za laku noć čika Miltona Fridmana o jezivom, netolerantnom čiki Ludvigu fon Mizesu koji je toliki ekstremista da je na sastanku Mont Pelerin društva sa sve samim hard core liberalima nazvao svoje kolege "gomilom socijalista" i izjurio ljutito iz sobe! Ovde je zabavno da Fridman nije zalazio u detalje da opiše šta je izazvalo takvu Mizesovu reakciju i o čemu se tačno raspravljalo osim da je generalno bilo reči o distribuciji dohotka. No, iako ne znamo tačan sadržaj razgovora, ipak znamo učesnike, znamo kakva su njihova gledišta u to vreme bila po pitanju distribucije dohotka, i možemo da pretpostavimo šta je izazvalo Mizesovu reakciju. Sledeća spekulacija Petera Kleina mi se čini sasvim plauzibilnom:

The panelists were discussing income distribution. We don’t have a transcript, but a plausible scenario is that Friedman was pushing his “negative income tax” as an anti-poverty measure, while Knight, Robbins, and others argued for conventional welfare programs. (Even Hayek, often regarded as an extreme liberal — i.e., libertarian — favored minimum-wage laws, maximum-hours laws, public works projects, government-provided unemployment insurance, and the like.)

Da li je zaista tako neobično da bi Ludvig fon Mizes mogao u nekom trenutku ljude koji zagovaraju ovakve stvari da nazove socijalistima, i zašto bi to bilo jako problematično? Da li pravi liberal treba da podržava državu blagostanja, da ne bi bio "netolerantan"?

Pogledajmo istu stvar iz druge, moje lične perspektive. Sećam se da sam prvi put čuo za ime Miltona Fridmana negde u leto 1991 ili tako nešto u nekoj raspravi na trećem programu radio Beograda, kada je Mihailo Marković rekao kako u "ekstremni laissez faire liberalizam više niko normalan ne veruje osim Miltona Fridmana i njegovih čikaških dečaka". Moja prva reakcija je bila: "vau, taj Fridman mora da je neka faca, daj da nađem da nešto pročitam od njega". Pošto sam živeo u Mladenovcu, i nije bilo interneta, pretrage po lokalnoj biblioteci i raspitivanja kod malobrnojih ljudi koji čitaju knjige nisu urodili nikakvim plodom. Niko nije bio čuo za takvu osobu. Šest ili sedam godina kasnije sam prvi put pročitao u jednoj kolumni Dimitrija Boarova za Fridmana koji je bio predstavljen kao najveći šampion liberalizma i uskoro su usledili Global Book prevodi.

Sad, ne samo da percepcija jedne iste stvari koju imaju Mihailo Marković i Ludvig fon Mizes ne mora biti ista: što je za jednog "ekstremni liberalizam", za drugog može biti "socijalizam". Još važnije od toga, ljudi poput Mihaila Markovića imaju svaki mogući motiv da granicu ideološki dozvoljenog i mogućeg "diskursa" postave kod Miltona Fridmana, a ne kod Ludviga fon Mizesa. Razlog je vrlo jednostavan: uvek se može reći, "eto čak i Milton Fridman, najekstremniji liberal na svetu misli da je zlatni standard glupost, da centralna banka ne sme da sedi skrštenih ruku za vreme recesije i da je potrebna neka redistribucija". Uvek je bolje definisati nedoslednijeg i umerenijeg predstavnika protivničke doktrine kao "ekstrema", jer time sužavaš prostor za debatu i sebe predstavljaš kao "umerenijeg" nego što jesi. Sećam se kad sam prvi put čitao srpski prevod George Reismanove knjige "Government Against Economy" u kojoj je on između ostalog kritikovao Fridmanov monetarizam i zagovarao zlatni standard, da sam pomislio: "bože, kakav je ovo manijak, šta on lupeta, hoće da bude readikalniji od Fridmana?". To je upravo način kako Mihailo Marković želi da reagujete! I zato između Mihaila Markovića i Miltona Fridmana ovog sveta postoji prirodna usklađenost interesa. I nije uopšte čudo da se Ben Bernanke, Paul Krugman, Brad De Long i Tyler Cowen prosto zagrcnjavaju od citiranja Miltona Fridmana. Ko ne bi na njihovom mestui? I ja bih citirao Kejnza da je zagovarao zlatni standard. Još samo kad bih bio u stanju levičare da ubedim da je zlatni standard polu-socijalistička doktrina, i da se levo od toga ne sme ići ako nećeš da budeš crackpot - moj trijumf bi bio potpun. Problem je što stvar stoji obratno - što su oni većinu nas ubedili da je papirni novac kapitalistička ustanova (ili bar konzistentna s kapitalizmom) i da je Fridman najdesnije što se legitimno može ići. Postoji čitava intelektualna industrija, kako na levici tako i na desnici, čiji je prevashodni cilj da od Fridmana napravi sveca zaštitnika klasičnog liberalizma.

Stoga je ova epizoda sa Hajekovim (ne)zapošljavanjem samo jedna mala, ali znakovita crtica u istoriji 20 veka. Uglavnom nenapisanoj istoriji. Istoriji konačne propasti klasičnog liberalizma.

Jadna deca

Još par priloga sumnji u priču da su divljaci u Londonu bili siromašna deca koja su tražila pravdu isprovocirana brutalnim "kresanjem" javnih rashoda.


1. Iz Suna o Chelsea Ives, "olimpijskoj ambasadorki Londona":


Chelsea is said to have hurled a rock through a shop window while rioting - then yelled excitedly to a friend: "This is the best day ever."


Inače, kada su roditelji na snimku prepoznali ćerku, odmah su pozvali policiju i prijavili je.


2. Iz Telegrapha o Lauri Johnson


Her parents, Robert and Lindsay Johnson, live in a large detached farmhouse in Orpington in Kent. They bought the house, which has extensive grounds and a tennis court, in 2006.


Before moving there they sold their previous house, 10 miles away near Greenwich, for £930,000. Mr Johnson is a successful businessman, with directorships in several companies.


Uzgred, pročitajte i vrlo zanimljiv članak na temu - ko god da se buni, krivi su konzervativci.

Nije primereno da džavne institucije budu "pesimistično prikazane"

Iz Politike, vezano za odbijanje RTS-a da prikaže film Šišanje:


Koscenarista Dimitrije Vojnov ističe da je kada je „scenario predstavljen RTS-u, njihov komentar bio da film pesimistično prikazuje državne institucije i da zbog toga nije primeren Javnom servisu”.


Javni servis treba ukinuti. 

Prva pomoć

Ima da nas košta oko 2.400 dinara, puta 2.5 miliona vozila, 60 miliona evra. Slatka para za Galeniku. Tri komentara:

1. U mnogim evropskim zemljama komplet za prvu pomoć uopšte nije obavezan.

2. Mnogo je jeftiniji od ovih 35 dolara.

3. Kada sam pre jedno 7 godina civilno služio vojsku, obuku iz prve pomoći nam je držao lekar iz požarevačke hitne pomoći. Rekao nam je, otprilike - "U 99% slučajeva najbolje je da ništa ne dirate. Uzmite mobilni i pozovite hitnu pomoć. Za onih 1% ja ne mogu da vas obučim za 2 dana."

Anarhija u UK

Jovana Papan:

Gledajući snimke sa ulica britanskih gradova u kojima su prošle nedelje prštali i izlozi i vilice, čovek ne može da se otrgne tisku da je situacija u kojoj se britansko društvo trenutno nalazi baš ona kojoj mi težimo. Jer, britanska deca (mnogi od izgrednika zaista su bili deca, a većina ih je bila između 16 i 18 godina) koja su letnji raspust odlučila da iskoriste za veliku žurku pod kapuljačama, „festival slomljenog stakla“ kako su ga nazvali britanski novinari, gde se uz ulaznicu (upaljač ili ciglu) dobijao i vaučer za nabavku novih patika, ajpeda ili TV-a sa ravnim ekranom, samo su puko oličenje generacije koju je umesto njihovih roditelja – podigla država.

U nastavku ima vrlo zanimljivih detalja o ulozi britanske države u vaspitanju dece.

Ron Paul, Michele Bachmann i libertarijanci

Marko je već postavio link ka odličnom segmentu Jon Stewartovog šoua u kome ovaj ismeva ignorisanje Ron Paula od strane mainstream medija. Samo po sebi, to je fascinantna priča: kako ljuti neprijatelji, CNN, MSNBC na jednoj i Fox na drugoj strani, jedino mogu da se slože oko toga da Ron Paul ne postoji, čak i kad je prvi ili treći u sondažama ili tesno drugi na probnom glasanju u Ajovi.

Ali, ima jedna stvar koja je za mene još zanimljivija od medijskog zamračenja, a to je strahovit otpor koji prema Ron Paulu osećaju politički korektni vašingtonski libertarijanci. U ovom videu imate jednu gospođicu koja piše za Reason magazine. Upitana na Fox Newsu šta misli o tome da li mediji ignorišu Paula, ona odgovara - ne, jer on nikad neće pobediti na izborima i niko i ne treba da se bavi njime, a pravi problem je što se iko bavi i Bachmannovom! I dodaje da Paul i nije konzistentan libertarijanac, za razliku od Gary Johnsona i da nema nikakav plan šta bi radio kao predsednik (!).

Činjenica da ova dama odražava dominantno gledište vašingtonskih libertarijanaca, koji ili ignorišu Paula (čik nađite bilo kakav, najmanje pozitivan pomen istog na Cato sajtu), ili ga napadaju, je stvar od prvorazrednog značaja i predstavlja, bar na prvi pogled, veliku enigmu. Zašto bi libertarijanci činili sve da omalovaže i diskreditiju očigledne uspehe koje jedini lbiertarijanski kandidat u trci postiže? To nema mnogo smisla, zar ne, barem logički gledano? Trebalo bi valjda da slave.

Ali, zapazite dalju neobičnu logiku. Ajde i da prihvatimo da Paul neće pobediti i da stoga mediji ne treba da se bave njime. Ali, naša dama protestuje što se mediji previše bave i Bachmannovom. To je sad već krajnje čudno. Žena je po svim sondažama do sada bila ili prva ili druga i upravo je pobedila na vrlo važnom probnom glasanju u Ajovi. Kime bi mediji trebalo da se bave? Hermanom Cainom?

S druge strane, ako bismo među sadašnjim kandidatima tražili one koji najviše libertrijanskih elemenata imaju, jasno da je Ron Paul bez konkurencije. Ali, poenta je da od ostalih Bachmannova predstavlja daleko, daleko najlibertarijanskijeg kandidata. Mnogo boljeg i od Perryija, a o Romneyu da ne traćim reči. Nije li vrlo, vrlo neobično da libertarijanac organski ne podnosi dva najlibertarijanskija kandidata, toliko da protestuje što ih mediji ne ignorišu dovoljno?! ((sva sreća da je Obama dovoljno dobar libertarijanac, koga je većina na Reasonu podržala na izborima 2008).

Nije neobično, ako se vratimo na početak priče. Ključna rečenica koja nam omogućava da razumemo ovaj "paradoks" je ona gde gospođica sa Reasona kaže da je Garry Johnson koherentniji libertarijanac od Paula. To na prvi pogled zvuči neobično jer se ne uklapa u druge optužbe establišmenta, uključujući i libertarijanski, politički korektni establišment, da je Paul previše ekstreman, zadrt, nepopustljiv, da svojim libertarijanskim ekstremizmom odbija prosečnog glasača itd. Čak je jedan neokon profesor ljubitelj George W Busha hvalio Johnsona kao razumnijeg i boljeg od Paula. Kad pogledate listu svih pitanja, vidi se da je Paul daleko dosledniji i radikalniji libertarijanac od Johnsona. Sad ispada da je Paul nedovoljno radikalan.

Ali, možda nije ekonomska filozofija ili ideologija ovde u pitanju. Možda naša libertarijanka više ceni Johnsonovo zalaganje za "lične slobode". Ali, tu je teško naći ikakvu političku razliku između dvojice: obojica su za legalizaciju svih droga, i za federalizam kojim bi većina spornih pitanja, poput abortusa i gej brakova bila odlučivana na nivou država. Teško je naći bilo kakvu političku razliku u tom smislu osim što je Johnson lično za abortus i gej brakove, a Paul lično protiv. Osim Paulovog većeg radikalizma u ekonomskom domenu, ovo je jedina bitna razlika na kojoj možemo temeljiti bilo kakav diferencijalni sud, pa i onaj naše komentatorke da je Johsnon "koherentniji" libertarijanac: očigledno ona misli da jedino ako prihvataš "gej-lezbo-vutra" političku agendu na nivou ličnog izbora i preferencije ti možeš biti pravi libertarijanac. Nije dovoljno što Paul kaže da on misli da je nedozvoljeno koristiti federalnu vladu protiv te agende, ili za podršku suprotnoj agendi. On mora lično biti "za", da bi ga politički korektni vašingtonski komentatori atestirali kao libertarijanca. I da bi zamolili medije da priznaju njegovo postojanje! Dakle, "libertarijanizam" kome pitanja poput Feda, rata i mira, poreza, državne potrošnje, nisu odlučujuća, nego pitanje ličnog životnog stila.

Idemo dalje, kako objasniti netrpeljivost prema Bachmannovoj? Možda njenim religijskim konzervativizmom? Ali, ni jedan od ostalih republikanskih kandidata nije lično za gej-lezbo-vutra političku agendu i svi su manje više religiozni konzervativci. Ne samo Bahmannova, nego i Romney i Perry. Zašto je netrpeljivost komentatorke rezervisana samo za nju? Ako išta, njeni libertarijanski poeni, poput predvođenja Tea Party grupe, glasanja protiv TARP i drugih sličnih stvari, trebalo bi da joj daju neku prednost, sa libertarijanske tačke gledišta, u odnosu na plastičnog čoveka Mita koji je uspostavio Obamacare pre Obamacarea i Rick Perryja, George W Busha na steroidima. Ali, ne, dama libertarijanac mrzi Bachmannovu i želi da mediji prestanu da pričaju o njoj! Nadrealno.

Mislim da ova epizoda plastično govori o jednoj drugoj levičarskoj svetoj kravi i demonstrira koliko je oficijelni libertarijanizam u kulturološkom dosluhu sa socijaliizmom i kultur-marksizmom. Ovo je u osnovi ista stvar kao sa Sarom Palin. Žena konzervativac, majka više dece, koja ne veruje u abortus, ali veruje u Boga, slobodno tržište i individualizam - ima li gore uvrede za femi-naci establišment i njihovu ideju kako "emancipacija" žena i njihovo "oslobađanje od patrijarhalne opresije" treba da izgleda? Jel smo se mi za to borile? Da predsednik bude neko poput Palin ili Bachmann? Brak, crkva, porodica i kapitalizam? Jel to moderna enancipovana žena treba da propagira? Pa još je Engels dokazao da brak služi perpetuiranju kapitalističke eksploatacije.

U sklopu one odvratne seksističke kampanje od pre koju godinu protiv Palinove, neke feminističke aktivistkinje su išle dotle da tvrde da Sarah Palin nije žena! Čekam kad će se slična teorija pojaviti i za Bachmannovu. Ekstremni animozitet prema njoj koji pokazuje gđica iz Reasona je samo varijacija na ovu za progresivce bolnu temu: manji je problem ako je Rick Perry "religiozni fundamentalista" ili eksponent "moralne većine", ali kad žena, i to kakva, "Sarah Palin na steroidima", predstavlja sve to, progresivci to doživljavaju kao krajnje poniženje, i potpuno odlepljuju. Onda su sva sredstva dozvoljena. Komentatorka sa Reasona očigledno pripada tom segmentu progresivističke podkulture koja ima skoro organsku averziju prema ženama na pozicijama moći sa konzervativnim i tradicionalnim pogledom na porodicu, brak, veru, abortus i slično. To direktno ugrožava njihov projekat i zato ispoljavaju toliko snažnu agresiju prema ženama tipa Palin i Bachmann. Mnogo jaču nago prema muškim zagovornicima istih ideja.

Ima još jedna dimennzija ovog problema. Nije samo progresivistička kulturna pozadina beltway libertarijanizma povod za ovakav tretman ljudi poput Paula i Bachmannove. Za libertarijance, kao i za levičare i neokonove, gledišta predsedničkog kandidata na brak, porodicu, veru, abortus, itd., su prvorazredno političko pitanje na izborima zato što je za sve njih sve federalno pitanje i sve se tiče predsednika. Svaka od tih grupa ima svoj omiljeni skup samoočiglednih istina i fundamentalnih filozofskih principa ("vrednosti"), i smatra da je korišćenje federalne vlade za nametanje tih vrednosti svima legitrimno. Definicija politike kao totalnog građanskog rata sa apsolutnim ulogom je svima zajednička. Libertarijanci su samo bizarni ukras na ovom etatističkom konsenzusu.

Koristi od imigracije

Željka danas ima odličnu kolumnu u Politici na temu različitog tretmana sportista sa jedne i drugih mladih talenata, sa druge strane. To me je podstaklo da odem na sajt Matematičke olimpijade i da pogledam rang različitih država.

Prvo sam bio iznenađen da Amerikanci ostvaruju zaista odlične rezultate. Na poslednjoj olimpijadi su bili 2. (iako je svih šestoro učesnika uzelo zlatnu medalju), prošle godine su bili treći. U stvari, u poslednjih 12 godina su 4 puta bili drugi, 5 puta treći, 2 puta peti i jednom šesti (Kina je ubedljivo najbolja, Rusija je druga, od 2000. na ovamo). Ali, dok su Kina i Rusija morali da se oslanjaju na "sopstvene snage", pogledajte imena američkih predstavnika .

Poslednje godine su to David Yang, Xiaouyu He, Benjamin Gumby, Evan O'Doney, Mitchell Lee i Wenyu Cao, a prethodne godine su bili Evan O'Domey, Xiaoyu He, Benjamin Gumby, Calvin Deng, In Sung Na i Allen Yuan (neki se očigledno ponavljaju). Dakle, poslednje godine ima dvoje ili troje "tradicionalnih" Amerikanaca (Lee je valjda jedino kinesko prezime koje je uobičajeno i u Americi, pa je teško oceniti Mitchellovu nacionalnost), ostali su sigurno Azijati. Pretprošle godine je definitivno bilo samo dvoje "klasičnih" Amerikanaca. Dakle, najmanje pola američkih predstavnika na olimpijadi su ljudi koji su relativno skoro došli u Ameriku, ili su njihovi roditelji relativno skoro došli u Ameriku (verovatno se može pretpostaviti da ovi koji imaju američka imena su tamo i rođeni). U stvari, slika govori više od hiljad reči - pogledajte sliku pobednika američkog takmičenja u matamatici.

Sve u svemu, moje mišljenje je da pozivi na ograničavanje imigracije koji se mogu sve glasnije čuti u Americi, su potencijalno veoma, veoma opasni. I, što je najvažnije, nisu opasni samo za Ameriku. Svet će imati najviše koristi od ovih ljudi ako oni mogu da rade u uslovima pune akademske slobode i u uslovima koji omogućavaju komercijalizaciju njihovih dostignuća. 

Ima more, ima more, preko Kladova

Kurir piše da je pripremljen nacrt Zakona o pomorskoj plovidbi. Stvarno, evo nacrta Zakona u skupštinskoj proceduri. Pored toga što se planira osnivanje organa za istraživanje pomorskih nesreća, ceo zakon je napisan kao da Srbija ima makar jedno 200 km obale, desetak luka i "trgovačku mornaricu" (pojam iz nacrta Zakona) od makar par hiljada brodova. Da je smešno, jeste.

S druge strane, ako već postoje srpski brodovi koji se kreću svetskim morima (veliko ako), onda cela ta stvar mora nekako da bude uređena, ako ništa drugo, a ono zbog međunarodnih konvencija. Evo, i Švajcarska ima Swiss Maritime Navigation Office, isto kao i Češka, Mađarska, Slovačka, Luksemburg i ostale pomorske velesile.

Daily Show o Ron Paulu

Zašto nema inflacije u SAD?

Još nešto o SAD. Kriza u Evropi je veća, ali u ekonomiji SAD se trenutno dešavaju zanimljivije stvari. U proteklih par godina, možda najzanimljivija je da i pored trostrukog povećanja monetarne baze u SAD nema inflacije i nema očekivanja inflacije. Nominalne kamatne stope su rekordno niske, a realne kamate na američke obveznice su negativne.

O čemu se radi? Prvo, povećanje monetarne baze nije isto što i monetarna ekspanzija ili rast novčane mase. Monetarnu bazu čine keš valuta i rezerve banaka kod centralne banke. Iz tih rezervi kod CB, banke onda daju kredite koji se multiplikuju kroz privredu i čine novčanu masu (M1, M2, itd). Inflacija zavisi od kretanja novčane mase, a ne od monetarne baze.

U SAD se prilikom takozvanih QE1 i QE2 dogodilo sledeće: Fed je kupio razne obveznice, privatne i državne i zauzvrat dao novac bankama. To je taj novoemitovani novac. Ali banke nikada taj novac nisu prosledile dalje -- one ga jednostavno čuvaju na svojim računima rezervi kod Feda. Tako je monetarna baza porasla trostruko, ali monetarni agregati, M1 i posebno M2 koji je najbolje korelisan sa inflacijom, nisu pratili taj rast. Inflacije nije bilo zato što šira novčana masa nije porasla, a novčana masa nije porasla zato što banke čuvaju novac kod Feda, a ne kreditiraju privredu.

Zašto banke ne daju, ili zašto privreda ne uzima kredite, može se nagađati. Klasični kejnzijanci su voleli da kažu da konja možete dovesti do vode ali ga ne možete naterati da pije. Ili da uporede monetarnu politiku sa kanapom -- novac možete povući iz privrede, ali ne možete ga ugurati u privredu. Pošto monetarna politika za njih ne radi, oni u takvoj situaciji predlažu fiskalnu ekspanziju da se podstakne tražnja. Otuda ideja fiskalnog stimulusa.

Monetaristi su na to odgovorili helikopter metaforom -- ako novac pustite iz helikoptera i tako duplirate novčanu masu, cene moraju porasti. Monetarna politika uvek ima načina da stvori inflaciju (i pre toga kratkoročno pokrene privredu, zbog čega se to i radi). Supply-sideri, Robert Higgs i neki austrijanci bi rekli da privreda ne uzima kredite zbog straha i neizvesnosti -- nije sve u makroekonomiji, biznis je jednostavno uplašen stalnim promenama okruženja, novim regulacijama i promenljivim očekivanjima.

Šta god da je razlog, takva je situacija sa monetarnom politikom i inflacijom sada. Još je čudnije što nema nikakvih očekivanja inflacije. Kad banke već imaju toliki novac, realno je očekivati da počnu da ga daju privredi. Držanjem kod Feda dobijaju zanemarljivu kamatu od 0.25%, dok bi kod privrede za nizak rizik dobile nekoliko procentnih poena više. Još kad je ekspanzija monetarne baze pre dve i po godine počela, mnogi ekonomisti su predviđali inflaciju, jer se očekivalo da će privreda ubrzo početi da pozajmljuje. Ali inflacije do danas nema i ako se pogledaju pokazatelji, nema ni očekivanja. Pošto su indikatori očekivane inflacije još dalje pali poslednjih nedelja, ove nedelje je Fed izdao saopštenje da će držati svoje kratkoročne kamatne stope na nuli do sredine 2013. godine. Ni to nije podstaklo očekivanja inflacije. Naprotiv, kamate na američke obveznice su posle toga još i pale. Tržišta kao da se više plaše deflacije i sporog rasta, nego inflacije. Tržišta očekuju ono što se već odavno dešava u Japanu -- stalnu deflaciju i pored pokušaja centralne banke da emituje novac.

Ako pogledamo rezultat monetarne politike do sada, u pravu su bili oni kao Krugman koji nisu predviđali inflaciju. Monetaristi kao Alan Meltzer su pogrešno predvideli stvari, da i ne govorim o nekim austrijancima po kojima je već odavno trebalo da dođe do hiperinflacije. Ali to ne znači da će ista struja i dalje biti u pravu. Kao što je Friedman govorio, kod monetarne politike postoji dug i varijabilni vremenski pomak. Monetarna ekspanzija mora stvoriti inflaciju, samo što mi uopšte ne znamo kada. Bernanke zna to vrlo dobro i kaže da će, ako se to dogodi, Fed na vreme smanjiti monetarnu bazu. Sudeći po tržišnom ponašanju, većina veruje da je to moguće.

O AAA rejtingu

Smanjenje rejtinga SAD od strane S&P zaslužuje neka objašnjenja.

To je veoma čudan potez kad se imaju u vidu prinosi na SAD obveznice. Ovi prinosi (koji su ustvari ravni kamati koju dobijate kada kupite obveznicu na sekundarnom tržištu) su istorijski niski. To znači da su SAD i dalje u stanju da se zadužuju po veoma niskim kamatama. Ako se gledaju kamate, tržišta i dalje smatraju vladu SAD najsigurnijim dužnikom na svetu i u tom smislu je odluka S&P veoma čudna. Kamate pokazuju da poverioci tretiraju SAD manje rizičnom od drugih zemalja koje imaju AAA status, kao i manje rizičnom nego gotovo ikada ranije u sopstvenoj istoriji (mada je ovo drugo relativno, jer sada drugi rizici u EU i svetu doprinose tražnji za SAD obveznicama i dalje guraju nadole njihove prinose).

Sa druge strane, postoji odlično objašnjenje zašto je S&P to uradio. S&P, za razliku ostalih rejting agencija, ne pokušava da sagleda posledice po poverioce, nego meri samu verovatnoću objavljivanja bankrota neke zemlje. Ako zemlja objavi bankrot poverioci dobiju povraćaj dela duga, ali pitanje je koliki je taj deo -- to može biti od nula do 100%, a u praksi uglavnom bude 60-70% sa izmenama ročnosti. Kod SAD, ulagači veruju da bi i u slučaju bankrota to verovatno bilo celih 100% i zato nisu uznemireni. Štaviše, ne očekuju ni da dolar izgubi na vrednosti. Ali S&P ne uzima u obzir ništa od toga, već meri verovatnoću same objave bankrota -- a to je već mnogo verovatnije i pre dve nedelje se umalo dogodilo. Pravo pitanje je onda zašto S&P nije još ranije smanjio rejting SAD, jer je tehnički bankrot bio još verovatniji pre mesec dana nego što je sada.

Otkud banci švajcarci

Pitanje je sledeće - ko zarađuje na jadnim građanima koji su kupili stanove sa kreditima indeksiranim u švajcarskim francima? Očigledno je, reći će neko (recimo, ovde Dijana Marković Bajalović) - banke. Stvarno deluje očigledno - ako građani više plaćaju, banke više dobijaju.

Ali, da li je baš to tako? Ukratko, nije.

Radi se o tome da je banka u suštini samo posrednik, ne plasira svoje pare, već tuđe. To što sada banka ima veće prilive po osnovu otplate kredita koji su indeksirani u švarcarcima, znači i da ima veće odlive po osnovu servisiranja obaveza prema svojim kreditorima (štedišama koji su štedeli u francima, odnosno drugim poveriocima koji su odobrili banci kredit u švajcarcima). Pravi dobitnici od apresijacije franka su oni koji su štedeli u francima, ili ih prosto "držali". Možda među njima ima i banaka, možda i nema.

Kuzma, političko-gejmerski analitičar

Najdžel Faradž, predsednik britanske partije nezavisnosti (UKIP), poslanik u Evropskom parlamentu i entuzijastični evroskeptik, jedini je živi političar za koga bih glasao, lepio njegove plakate i agitovao vučenjem ljudi za rukav. Idite na Youtube i ukucajte mu ime. Očekuju vas sati i sati fantastične zabave, koji će vam otvoriti oči i pomoći vam da shvatite ko ste, gde živite i zašto vam je tako kako vam je. Način na koji lik raskrinkava, argumentima uništava i militantno ponižava evroglavešine, koje naši političari tretiraju kao apostole koji su došli da očiste hram, naprosto je fascinantan. Stvar je istovremeno tužna, strašna i ultrazabavna, uostalom kao i sam život u koloniji koja je suviše jadna da bi bila makar i protektorat. Najdžel Faradž, suvi genije. Mene je ubedio da je ujedinjena Evropa smeće i da je kompletna žvaka o "odsustvu alternative" koju nam guraju u grlo obična glupost. Dajte mu šansu da u to ubedi i vas.

Ovo je napisao Miodrag Kuzmanović u kolumni (pazite sad!) "Ja, igrač" u novom Svetu kompjutera (avgust 2011).

Evo dva najzanimljivija videa Najdžela Faradža (na jedan od njih je linkovao Slaviša još pre godinu i po). Za prevod na hrvatski, možete da zahvalite blogu Referendum protiv pristupanja EU.

Protesti u Izraelu

Preko 250 000 ljudi izašlo je u Tel Avivu, Jerusalimu i drugim jevrejskim gradovima da protestuje protiv loše ekonomske situacije. Situacija je, između ostalog, - stopa ekonomskog rasta od 4.8% i stopa nezaposlenosti od 5.7% (šta bi prosečan Amerikanac ili Evropljanin dao za takvu "krizu")! Međutim, cene rastu, i demonstranti ne misle da centralna banka sa svojim štampanjem para ima neke veze sa tim. Oni krive "divlji kapitalizam" i traže narodnu republiku Izrael. Evo nekih zahteva:

1. povećanje poreza bogatašima.
2. otpis dugovanja onima koji su se zadužili za kuće i uvođenje kontrolisanih cena stanarina.
3. Donošenje zakona kojim bi se uspostavilo "pravo na posedovanje kuće".
4. "Besplatno obrazovanje" za sve, od tri meseca života pa nadalje.
5. Uvođenje minimalne nadnice u visini od 50% prosečne.
6. Zaustavljanje privatizacije zdravstvenih ustanova.
7. Izbacivanje iz državnih poslova firmi koje nisu sindikalizovane.

Sa ovakvim narodom Izraelu zaista nikakvi neprijatelji nisu potrebni. Uništiće sam sebe. Treba samo da prihvati program demonstranata iz Tel Aviva i Jerusalima. Ja sam do sada definisao konflikt na Bliskom Istoku kao sukob jedine tamošnje civilizovane i slobodne države sa primitivnim banana republikama koje hoće da je unište. Ako se ovi trendovi u Izraelu nastave, mislim da će nova i bolja definicija biti da je to međusobno klanje više zavađenih banana republika oko teritorija.

Američki kreditni rejting i priključenija

Upravo je pao pre dva dana. Standard&Poor's je spustio rejting američke federalne vlade sa AAA na AA+, prvi put od kako radi te rejtinge, od 1917 godine. To znači indikaciju da će vrlo verovatno odsada kreditori tražiti veću kamatu za držanje američkog duga. Druge manje agencije su učinile isti "donwgrade" mnogo ranije. Amerika ovim ispada iz kruga zemalja poput Nemačke, skandinavskih država ili Australije, i pada u isti koš sa Španijom i Italijom.

Ovo samo po sebi ne znači katastrofu nego krizu, a ona, znamo iz etimologije reči, predstavlja šansu. Problem sa Amerikom je državna potrošnja, a ova kriza može, ali i ne mora iznuditi rešenje. Federalna potrošnja je zadnjih meseci Bušove administracije, i posebno pod Obamom porasla na skoro 24% GDP. Bužetski deficit je sada oko 10% GDP a javni dug oko 100% GDP. Odavde ima samo tri izlaza: ili povećanje poreza ili drastično kresanje potrošnje, ili oba. Naravno, veliko je pitanje da li povećanje poreza u bilo kojoj formi pomaže ili odmaže rešenju bilo kog od ovih problema, jer je ekonomski rast skoro na nuli i prilično je jasno da bi dodatni porezi samo pogoršali izglede ekonomskog oporavka.

S druge strane smanjenje potrošnje izgleda jednako iluzorno: američki Kongres, čiji se predstavnički dom nalazi pod kontrolom republikanaca, izglasao je pre pet dana povećanje limita za zaduživanje američke federalne vlade, i dodao novih 7 triliona duga u narednih 10 godina, što je Obama tražio. Ovaj sporazum je uživao podršku obe stranke, a posebno gorljivi podržavaoci su bili establišment konzervativci koji su nemilice napadali Tea Party aktiviste, koji su jedini bili protiv. Celokupna bulumenta konzervativnog DC establišmenta, od Wall Street Journala, National Review, Weekly Standarda, finih libertarijanaca, Charlesa Krauthammera, Thomasa Sowella, George Willa, Bill O'Reillyja, sve divizije su bile mobilisane da danonoćno podržavaju Johna Boehnera i njegov truli dogovor sa demokratima, te napadaju Tea Party zbog opstrukcionizma i ekstremizma. Na kraju je protiv dila glasalo samo 22 kongresmena (od kojih su bar petoro ili šestoro bili lažnjaci, koji su glasali "ne" tek pošto je izbrojano 218 glasova "za" koliko je bilo dovoljo - idu na izbore dogodine i treba im "konzervativna" iskaznica), i petorica u Senatu (trojac mračnjaka Demint, Paul i Lee, uz još dvojicu).

Ali, gle iznenađenja, tri dana kasnije, kreditni rejting je smanjen uprkos ovom genijalnom dilu (ili baš zbog njega, jer S&P kaže da ne veruje maglovitim obećanjima iz dogovora o budućem smanjenju duga) i sada isti ljudi koji su podržavali dil sa Obamom napadaju predsednika zbog fiskalne nedogovornosti. Kao da su Marsovci izglasali taj njegov plan, a ne republikanci u Kongresu, uz njihovu zdušnu podršku! WSJ piše kako je fiskalna budućnost Amerike loša, čak i ako se projekcije kongresnog plana ostvare, što se retko događa. Samo - možda su to mogli da znaju i pre nedelju dana kad su podržavali taj plan, i napadali Tea Party "hobite" zbog istih tvrdnji koje sada sami iznose! Ili Thomas Sowell, u National Review, koji je podržao Boehnerov truli dil dva dana pred glasanje što je zbog njegove besprekorne reputacije navelo mnoge kongresmene da glasaju za njega. Sada isti Sowell piše kako je taj dil bio loš i predstavljao pirovu pobedu republikanaca, jer su njime prihvatili saodgovornost za Obaminu pomahnitalu državnu potrošnju. Ma ko bi rekao! Samo ostaje nejasno zašto Sowell onda nije bio tako pametan i 1 avgusta, nego je tada podržavao isti taj štetočinski dil koji sada napada. Uredništvo NRO piše o Obami kao AA+ predsedniku. Zanimljivo je da ne piše o republikanskom Kongresu kao AA+ Kongresu ili o sebi kao AA+ konzervativcima koji su do bukvalno prekjuče podržavali "dvopartijski" dogovor kao jedini spas.

Istu taktiku treba narednih dana očekivati od Weekly Standarda, Krauthammera, Willa, Fox Newsa i svih ostalih mainstream konzervativaca. Kriviće Obamu i njegovu "neodgovornu politiku" a štititi republikance, tj sebe i svoje prijatelje, kronije i drugare sa koktel partija, iako su svi skupa do pre nedelju dana zdušno podržavali Obamu i histerično opanjkavali fiskalne konzervativce. Ima li bolje demonstracije koliko je ideja promene bilo čega u Vašingtonu iluzorna ako se ide "odozgo"? Glavni problem Amerike nisu demokrati nego republikanci i njihova dvorska inteligencija. Ronald Reagan (treba li naglašavati, ismevan i odbacivan od strane istog establišmenta) nije uspeo ništa bitno da promeni. Današnji treećligaši koji reprezentuju republikansku stranku su to još manje u stanju. Jedina promena može doći odozdo, odbijanjem autoriteta federalne vlade na nivou država kroz secesiju i nulifikaciju. To bi moglo da postavi sjajne presedane za druge zemlje, i istovremeno da revitalizuje propalu i imotentnu libertarijansku filozofiju. Dok to ne postane slučaj na širokoj skali, nikad se ništa bitno neće promeniti.

Preporuka

Ko ima vremena preko raspusta ili za vreme odmora, treba svakako da odgleda 12 jednočasovnih predavanja profesora Michaela Sandela sa Harvarda, na temu pravde.

U suštini, radi se o kursu iz političke filozofije i etike. Veliki je propust našeg obrazovnog sistema što je uopšte moguće diplomirati na fakultetima društvenih nauka bez ikakvog dodira sa filozofijom.

Ako ništa drugo, pogledajte ovaj video. Možda vas zainteresuje da odgledate sve.

Sloboda za limunadu

Ovaj tip je pokrenuo inicijativu da 20. avgust bude proglašen za Dan slobode za limunadu, podstaknut time što su lokalne vlasti širom Amerike počele da zatvaraju tezge na kojima deca prodaju limunadu.

Takvih priča ima stvarno mnogo, pogledajte jedan video na ovu temu.



Ovde je mapa na kojoj možete da pratite kako napreduje Rat protiv limunade.

Tatin sin

Sin švedskog premijera Fredrika Rajnfelta počinje da radi u Mekdonaldsu.

Stalno očekujem da ih događaji poput atentata na Ulofa Palmea, Anu Lind, ili poslednjih događaja u Oslu nateraju da preispitaju svoj ležeran stav prema bezbednosti vodećih političara (i najbliže familije), ali to nikako da se desi. Stvarno zanimljivo.

Redovi u Kini

Pre par dana je komentator mileusna linkovao na svoj tekst koji je objavljen u Njuzu u kojem je pisao o izvesnom Ivanu Stanojeviću iz Kragujevca koji je oborio Ginisov rekord čekajući u redu 7 sati i 15 minuta. U komentaru je još rekao "Jedino što sam omašio vreme jer su mnogi ljudi koji su poslali komentar čekali mnogo duže od onog što sam ja već mislio da je previše vremena da se čeka u redu. "


Šta bi tek rekao na ovo:

In China, waiting in line sometimes feels like a competitive sport. The overnight queue at the launch of Apple's iPad 2 pales in comparison to the epic waits for certain over-subscribed state-run services.

Earlier this month, people waited four days and three nights to register for low-income housing in the central city of Xian, while admission to a certain Beijing kindergarten in Changping last year required a week-long, round-the-clock queue, for which people set up camp beds along the pavement.

Kad smo već kod Kine i redova, pročitajte i ovaj članak o verovatno najvećoj saobraćajnoj gužvi ikada:

But these ordeals are nothing compared to the mother of all traffic jams that stretched 100 kilometers and lasted 11 days on the Beijing-Tibet highway in China last year, capturing the attention of the international media.

From August 14 to August 25, 2010, thousands of cars and trucks—mostly cargo and coal trucks—were bumper to bumper on the Beijing-Zhangjiakou Highway, crawling along at barely more than a kilometer or two a day after road works cut capacity on this main artery between the capital and Inner Mongolia, where large coal reserves have been discovered.

Rezervna valuta

B92 nastavlja krstaški rat, današnji naslov je "Amerika svesno pljačka svet".

Marko Malović sa Ekonomskog fakulteta je rekao prave stvari, ali za naslov je izabran citat drugog sagovornika koji tvrdi da sa dolarom kao rezervnom valutom Amerika pljačka svet.

Činjenica je da je dolar rezervna valuta i da Amerika ima koristi od toga, ali da vidimo kakva je priroda i koje su razmere te koristi.

Korist od dolara kao rezervne valute za Ameriku je ista kao i korist svih ostalih zemalja od senjoraže ili emisione dobiti. Kad centralna banka štampa valutu, ona od toga ubire prihod, što onda odlazi u budžet zemlje. Glavni izvor takve emisione dobiti je keš koji ostaje u rukama javnosti.

Računovodstveno rečeno, keš novac je obaveza centralne banke, ali obaveza na koju centralna banka ne plaća nikakvu kamatu. Zamislimo da CB za keš kupi neku obveznicu od banke. CB sada ima obveznicu za koju dobija kamatu, a dala je keš na koji ne postoji kamata. Pošto CB to stalno radi i u dugom roku je kupac obveznica za keš, ona od toga ima neto prihod. Svaka CB ima prihod od toga, u meri u kojoj javnost zadržava taj keš (ili ako banka drži beskamatne rezerve kod CB). Razlika sa dolarom, ali i evrom, frankom i drugim pouzdanim valutama, je što ove zemlje takav prihod ne ubiru samo od stanovnika svoje zemlje, nego i od ostatka sveta koji dobrovoljno drži njihove valute u kešu.

Centralne banke u svetu ne drže dolare u kešu, nego njima kupuju obveznice -- tako da od njih Fed nema mnogo koristi (kao što je jedan sagovornik iz teksta mislio).

To je suština ove "pljačke", odnosno američke dobiti od rezervne valute. Svi koji, u Americi ili drugde u svetu, dobrovoljno drže keš u dolarima, time daju beskamatni kredit Fedu za vreme držanja tog keša. I oni koji u Srbiji drže evro u kešu time kreditiraju Evropsku centralnu banku i evropski budžet od toga ima neku dobit. Crna Gora i Kosovo upotrebom evra takođe time doprinose dobiti ECB.

Primetićete da je ova pljačka dobrovoljna. Ako se osećate opljačkanim od strane SAD ili EU, nemojte držati dolare ili evro u kešu i to će vam rešiti problem.

Koje su razmere ovog prihoda od rezervne valute? Veoma male. Krugman -- stari Krugman, koji je u neideološkim stvarima pouzdan -- procenjuje da je američki godišnji prihod od dolara kao rezervne valute oko 0.2% bruto domaćeg proizvoda SAD.

Tempirana bomba?

Prema B92 i kineskim državnim medijima koje citiraju, SAD su tempirana finansijska bomba. Ja državno zaduživanje ne volim, mislim da ni SAD ne moze ovako doveka da pozajmljuje, ali moram da primetim da su kamate na SAD dug i dalje spektakularno niske. Kamata na petogodišnje obveznice SAD je upravo pala na rekordno, nezapamćeno niskih 1.26%. Novac po takvoj kamati se ne daje tempiranoj bombi, daje se samo ekstremno pouzdanom, praktično bezrizičnom dužniku. To je manje i od inflacije, sto znači da su kineska vlada ili nemačke banke spremne i da realno gube novac u dolarima, da bi drzale američke obveznice.

Pravo pitanje je sta se dešava sa B92? Mislim da je u pitanju zakon ponude tražnje. Neki mediji su postali kolateralna šteta rastuće dostupnosti interneta u Srbiji.

Kratak prikaz srpske spoljne politike

Kako ovaj blog baštini tekovine njuz.net, Vukajlije i Marka Somborca ja ću danas preneti strip mog favorita. Apsolutno nikada nisam video sažetiji opis našeg srljanja i povremenog pljuckanja pod prozor.

Novi mehanizmi formiranja cena i lobiranja

Iskreno se nadam da će naša vlada pokazati zrnce odlučnosti koje je nikada nije krasilo i reći barem jednoj grupi nasilnika da se cene formiraju na tržištu. Istina je da kredibilitet vlade za tako nešto teži nuli, ali od nečega se mora početi.

Budžetski ekstremisti

Peščanik prevodi Paula Krugmana koji kaže:

"Pravi problem u američkoj politici sada je republikanski ekstremizam."

Steve Pejović postavlja Peščaniku pitanje:

"Od kada se balansiranje budžeta zove ekstremizam?"

Stvarno, šta je tu ekstremno? Tea party nisu tražili balansiranje budžeta odmah - tražili su plan koji stvarno smanjuje državnu potrošnju, za razliku od ovog prihvaćenog koji je i dalje povećava ali sporijim tempom. Ali to se u svetu demokratija u deficitu sada očigledno zove ekstremizam.

Može i gore, danas je Joe Biden uporedio tea party sa teroristima.

Desetogodišnji plan štednje

U Americi su postigli budžetski dogovor (mada još nisu glasali), ali ovo nije komentar plana nego jedna opšta primedba. Svi planovi o kojima se govorilo, uključujući i ovaj koji će verovatno biti prihvaćen, predviđaju štednju u narednih 10 godina, uz vrlo mala ili nikakva odricanja sada. Te desetogodišnje mere ne samo da nisu uverljive, nego ne znam kako su uopšte legitimne. Jedan od najvažnijih zadataka izabranog predsednika i izabranog Kongresa je da sastavljaju godišnje budžete. Kako sadašnji predsednik i sadašnji saziv Kongresa mogu nametati obaveze budućim predsednicima i kongresima?

Ako to može da se radi, šta je granica? Mogu li predsednik Ron Paul i njegov kongres ograničiti državnu potrošnju na 10% GDP-a u narednih 50 godina? U demokratiji sa razlogom postoje periodični izbori.

Ako je i legitimno, politički je smanjivanje buduće, nečije tuđe potrošnje, u suštini kukavički potez -- lovorike ćemo pokupiti mi, a politički trošak svojih odluka ćemo ostaviti budućoj vlasti.

Svaki budžetski deficit i državno zaduživanje su u suštini prebacivanje problema na buduću vlast. George Bush je uradio isto kad je na početku svog mandata smanjio poreze a da nikada nije smanjio potrošnju. Ali to je veoma lako, to nije ni žrtva ni uspeh. Smanjenje poreza bez smanjenja potrošnje se ustvari ne može smatrati ni smanjenjem poreza -- to je samo odlaganje poreza. Ako potrošnja nije smanjena onda nisu smanjeni ni porezi, nego su ostavljani narednim sazivima vlasti kou će vraćati dug.

Otuda i problemi sa deficitima i državnim dugom svuda u svetu. Problem je u demokratiji sistemski, najbolje opisan naslovom knjige Jamesa Buchanana iz 1977.: "Demokratija u deficitu". Osnovni politički podsticaj u demokratiji je potrošnja sada, plaćanje kasnije. Da bi se to rešilo, mora se ići na ustavna ograničenja deficita, zaduživanja ili visine duga. Mislim da će o tome početi sve više da se govori posle ove američke epizode i evropskih dužničkih kriza.

Moje razumevanje potencijalnog "američkog bankrota"

Nekoliko ljudi me je poslednjih dana pitalo za potencijalni američki bankrot. Ti ljudi su obični ljudi koji žive u Srbiji i koji su prilično uplašeni. Prenosim otprilike šta sam im rekao, ne toliko zbog toga što vas to možda zanima, već zato što mene zanima da me neko ispravi, ako grešim.

Ukratko, moje mišljenje je da, čak i ukoliko ne dođe do povećanja limita na dug, SAD ne može tehnički da bankrotira.

Prvo, šta treba da se desi da bi Amerika formalno bankrotirala? Po mom shvatanju, država je formalno bankrotirala samo ako više ne može da servisira javni dug, odnosno ako ne može da otplaćuje rate koje podrazumevaju otplatu glavnice i kamate. Dakle, ukoliko država Amerika ne isplaćuje plate federalnim radnicima to, koliko ja razumem, tehnički nije bankrot.

Drugo, ako je bankrot samo nemogućnost da se servisira javni dug, da li Amerika može da otplaćuje glavnicu i kamatu? Glavnicu sigurno može iz novog zaduživanja, jer to ne povećava ukupan obim duga, već se on samo refinansira. Problem je sa kamatom, jer bi novo zaduživanje za otplatu kamate povećalo javni dug.

Ali, Amerika može da finansira otplatu kamate iz redovnih poreskih prihoda. Ukupna otplata kamate na javni dug u 2011. godini iznosi oko 1.4% BDP, a ukupni federalni prihodi iznose oko 14.6% BDP, što znači da imaju sasvim dovoljno para da redovno otplaćuju kamatu. Takođe, ako ja dobro tumačim stav 4. iz 14. amandmana američkog Ustava, otplata kamate ima apsolutni prioritet u odnosu na sve druge rashode.

Takođe, bitno je spomenuti da isplata penzija ne može da bude ugrožena, šta god pričao Obama. Radi se o tome da je dug federalne vlade prema Social Security-ju deo javnog duga. Dakle, ako se vlada zaduži na tržištu da bi isplatila penzije, to uvećava jedan dug (prema kupcima bondova), ali smanjuje drugi (prema SS fondu), tako da ne dolazi do povećanja ukupnog duga.

Dakle, penzioneri i kreditori su, koliko ja vidim, potpuno zaštićeni.

Da li grešim i gde?

Ustavne garancije kojima se ništa ne garantuje

Pogledajte sjajnu analizu hrvatskog Ustava na blogu Usporedbe. Praktično ista analiza (samo sa pozivanjem na druge članove) se odnosi i na srpski Ustav. 

Tržišno rešenje se isplatilo stostruko

Zahvaljujući predanom pisanju blogera Tržišnog rešenja ove godine se očekuje barem 200 miliona dolara investicija u Srbiji. I to poreske obveznike Srbije neće koštati ni dinara. Odakle mi to?

Umem i ja da kažem da smo zaslužni za nešto samo jer se to nešto dogodilo. Doduše Tržišno rešenje nema perpetum mobile u svom vlasništvu tako da ne može već pomenuto stostruko da pride višestruko multiplikuje za samo nekoliko godina kroz subvencije za zapošljavanje. Niko nije savršen.

Kako rešiti problem rastućih troškova penzija?

Live faster, die younger!

Doktrine norveškog kasapina

Bilo je već dosta izveštaja i prepirki o tome šta je prava ideološka orijentacija Andresa Breivika koji je pre neki dan pobio 90 ljudi u Oslu. Prvi izveštaji su ga opisivali kao "ekstremnog desničara" i "hrišćanskog fundamentalistu", da bi kasnije prevladala teorija da je reč o "nacionalisti i anti-islamisti". Na neki način, sve ove odredbe su tačne, ali bez mnogo značaja. Naime, reč je očiglednom ludaku (ko drugi bi verovao da može ostvariti neki cilj ubijanjem 90 tinejdržera), a takvi ljudi se ne odlikuju najčešće velikm konzistentnošću mišljenja i jasnim principima.

Ovaj je bio opsednut islamom i navodnom islamskom opasnošću, i verovao je da osniva organizaciju novih vitezova Templara koji će da brane Evropu i hrišćanski svet od islama. Bio je istovremeno i mason, podržavao Izrael, i mrzeo "kulturni marksizam" (koji se, na bliži pogled svodi na podršku imigraciji Mulsimana na Zapad). Takođe citirao je i neke libertarijanske autore, recimo Mizesa i Hajeka, i čak jednog koga lično poznajem, Pera Bylunda koga sam sreo ovog leta u Americi).

Sve ove podatke možete naći u njegovom programskom manifestu od preko 1500 strana koji je dostupan na internetu, i koji se sastoji od kombinacije njegovih "misli i maksima" i revolucionarnih strategema, kao i ogromne količine plagijata i citiranog materijala. I tu ima bukvalno svega i svačega. Zabavno je recimo da citira naveliko velikog stručnjaka za islamsku opasnost i borca za srpsku stvar Srđu Trifkovića. Ali, ništa manje Andrića i Jovana Cvijića, čije spise i knjige on tumači kao dokaz islamske opasnosti po hrišćanstvo. Ali, tu ljubav norveškog kasapina prema svemu srpskom tek počinje - u odeljku gde raspravlja sa svojim drugovima o revolucionarnoj taktici, kaže kako je ideal najbolje organizovane vojno-terorističke grupe Srpska Dobrovoljačka Garda sa njenim komandantom Željkom Ražnatovićem Arkanom. Piše dalje kako ga je napad Zapada 1999 na Srbiju probudio i pokazao mu svu opasnost koju islam prestavlja.

Ipak u celoj toj ogromnoj kupusari koju sam tek ovlaš pregledao meni je najzabavnija njegova "ekonomska doktrina". Ispada da je naš "ekstremni desničar" koga su mnogi komentatori već počeli da porede sa Tea Party aktivistima u ekonomiji zapravo težak levičar koji ponavlja propagandu evropskih medija i intelektualaca protiv Amerike, kapitalizma itd. Pogledajte samo nekoliko izvoda iz njegovih ekonomskih "naučavanja":

"Decrease global consummation through implementing protectionist policies. The future cultural conservative European Federation (Europe w/Russia, US, Canada, Australia, NZ will introduce significantly higher import taxes which will significantly give European producers the profitability they need to re-build their industries and to remain economically sustainable."

"All globalist companies will be nationalised (a minimum of 50,1% ownership must be redistributed to EF governments hands (combined) at any given time, for their respective countries). Investors with majority control who refuse this re nationalisation process will have their respective corporation expelled from the European Federation monetary zone".

"Phase out diesel/benzin vehicles (and thus end our dependency on Muslim oil) and focus on commercialising electric cars/battery cells. This will be a lot more significant problem in the US due to their decentralised infrastructure but much easier in Europe."

"Studies have indicated that as a conflict progresses and develops (civil war etc) and the masses flock to gold this development contributes to a downturn in national economies.

"Great Britain and Scandinavia, which left the gold standard in 1931, recovered much earlier than France and Belgium, which remained on gold much longer. Countries such as China, which had a silver standard, almost avoided the depression entirely. The connection between leaving the gold standard as a strong predictor of that country's severity of its depression and the length of time of its recovery has been shown to be consistent for dozens of countries, including developing countries."

"...a welfare state will work perfectly well intertwined with capitalistic doctrines as long as the country is monocultural/the social cohesion level is at an acceptable level. A welfare state would never work in the US due to the lack of social cohesion, because they have large minority groups who are allowed parallel cultures, norms and ethics."

"Blindly opposing welfare is an American neo-Con doctrine and has nothing to do with nationalism. There are certain aspects of modern civilisation and common decency which require degrees of state welfare. It is the way it is legislated and managed which is crucial."

"...the US model is an extreme variant, almost resembling a pure laissez faire model. 83 percent of all U.S. stocks are now in the hands of 1 percent of the people. 66 percent of the income growth between 2001 and 2007 went to the top 1% of all Americans. The top 10 percent of Americans now earn around 50 percent of the national income"

"While capitalistic principles should be protected, it should be somewhat regulated so that it benefits other members of the tribe (Scandinavian light model)."

Dakle, "ektremni desničar" koji veruje u protekcionizam, državu blagostanja skandinavskog tipa a ne američki divlji kapitalizam, zatim u potpunu nacionalizaciju svih korporacija, papirni novac i centralnu banku, kritikuje američki "laiisez faire" (veruje norveškim medijima da tako šta stvarno postoji i da su "neokonovi" glavni promoteri tog lese fera) te traži ekološke investicija i napuštanje fosilnih goriva. :) Više mi liči na nekog kolumnistu Nove srpske političke misli, nego na bilo kakvog, a najmanje "ekstremnog" desničara.

Otkud negativan odnos prema slobodnom tržištu

Postoji jedno fundamentalno nerazumevanje privatizacije. Njoj se postavlja u zadatak da kreira nova radna mesta, to se čuje u mnogim kritikama. Privatizacija, prema  udžbenicima, smanjuje broj radnih mesta, ali povećava efikasnost. Nova radna mesta treba da kreiraju grinfild investicije. A kod nas nije bilo grinfilda koji bi apsorbovao nezaposlenost nastalu u procesu privatizacije.

Odnos prema privatizaciji tumačim i time što smo jedna od retkih zemalja čije stanovništvo nije preživelo sve nedaće komunizma pa da je posle toga krenulo u izgradnju slobodnog tržišta. I to je težak proces, ali ljudi koji su preživeli komunizam nisu više želeli da se vrate u taj sistem. Kod nas je do raspada zemlje došlo zbog nacionalizama, a ne zbog bankrota komunizma. Zbog toga jedan dobar broj ljudi i dalje sanja ona vremena pa sve ono što je izvedeno iz slobodnog tržišta doživljava kao negativno.

U svakoj zemlji koja ima slobodno tržište, na pijadestalu je preduzetnik. Dakle, preduzetnik je pozitivna ličnost u svim zemljama tržišne ekonomije...

Osim u Srbiji?

...Osim u Srbiji i to je vrlo čudno. To nam, u stvari, smeta da ljudi koji žele da se bave preduzetništvom ne dobijaju odgovarajuću socijalnu satisfakciju za to.

Iz intervjua Mirka Cvetkovića za Novi Magazin.