Ron Paul, Michele Bachmann i libertarijanci

Marko je već postavio link ka odličnom segmentu Jon Stewartovog šoua u kome ovaj ismeva ignorisanje Ron Paula od strane mainstream medija. Samo po sebi, to je fascinantna priča: kako ljuti neprijatelji, CNN, MSNBC na jednoj i Fox na drugoj strani, jedino mogu da se slože oko toga da Ron Paul ne postoji, čak i kad je prvi ili treći u sondažama ili tesno drugi na probnom glasanju u Ajovi.

Ali, ima jedna stvar koja je za mene još zanimljivija od medijskog zamračenja, a to je strahovit otpor koji prema Ron Paulu osećaju politički korektni vašingtonski libertarijanci. U ovom videu imate jednu gospođicu koja piše za Reason magazine. Upitana na Fox Newsu šta misli o tome da li mediji ignorišu Paula, ona odgovara - ne, jer on nikad neće pobediti na izborima i niko i ne treba da se bavi njime, a pravi problem je što se iko bavi i Bachmannovom! I dodaje da Paul i nije konzistentan libertarijanac, za razliku od Gary Johnsona i da nema nikakav plan šta bi radio kao predsednik (!).

Činjenica da ova dama odražava dominantno gledište vašingtonskih libertarijanaca, koji ili ignorišu Paula (čik nađite bilo kakav, najmanje pozitivan pomen istog na Cato sajtu), ili ga napadaju, je stvar od prvorazrednog značaja i predstavlja, bar na prvi pogled, veliku enigmu. Zašto bi libertarijanci činili sve da omalovaže i diskreditiju očigledne uspehe koje jedini lbiertarijanski kandidat u trci postiže? To nema mnogo smisla, zar ne, barem logički gledano? Trebalo bi valjda da slave.

Ali, zapazite dalju neobičnu logiku. Ajde i da prihvatimo da Paul neće pobediti i da stoga mediji ne treba da se bave njime. Ali, naša dama protestuje što se mediji previše bave i Bachmannovom. To je sad već krajnje čudno. Žena je po svim sondažama do sada bila ili prva ili druga i upravo je pobedila na vrlo važnom probnom glasanju u Ajovi. Kime bi mediji trebalo da se bave? Hermanom Cainom?

S druge strane, ako bismo među sadašnjim kandidatima tražili one koji najviše libertrijanskih elemenata imaju, jasno da je Ron Paul bez konkurencije. Ali, poenta je da od ostalih Bachmannova predstavlja daleko, daleko najlibertarijanskijeg kandidata. Mnogo boljeg i od Perryija, a o Romneyu da ne traćim reči. Nije li vrlo, vrlo neobično da libertarijanac organski ne podnosi dva najlibertarijanskija kandidata, toliko da protestuje što ih mediji ne ignorišu dovoljno?! ((sva sreća da je Obama dovoljno dobar libertarijanac, koga je većina na Reasonu podržala na izborima 2008).

Nije neobično, ako se vratimo na početak priče. Ključna rečenica koja nam omogućava da razumemo ovaj "paradoks" je ona gde gospođica sa Reasona kaže da je Garry Johnson koherentniji libertarijanac od Paula. To na prvi pogled zvuči neobično jer se ne uklapa u druge optužbe establišmenta, uključujući i libertarijanski, politički korektni establišment, da je Paul previše ekstreman, zadrt, nepopustljiv, da svojim libertarijanskim ekstremizmom odbija prosečnog glasača itd. Čak je jedan neokon profesor ljubitelj George W Busha hvalio Johnsona kao razumnijeg i boljeg od Paula. Kad pogledate listu svih pitanja, vidi se da je Paul daleko dosledniji i radikalniji libertarijanac od Johnsona. Sad ispada da je Paul nedovoljno radikalan.

Ali, možda nije ekonomska filozofija ili ideologija ovde u pitanju. Možda naša libertarijanka više ceni Johnsonovo zalaganje za "lične slobode". Ali, tu je teško naći ikakvu političku razliku između dvojice: obojica su za legalizaciju svih droga, i za federalizam kojim bi većina spornih pitanja, poput abortusa i gej brakova bila odlučivana na nivou država. Teško je naći bilo kakvu političku razliku u tom smislu osim što je Johnson lično za abortus i gej brakove, a Paul lično protiv. Osim Paulovog većeg radikalizma u ekonomskom domenu, ovo je jedina bitna razlika na kojoj možemo temeljiti bilo kakav diferencijalni sud, pa i onaj naše komentatorke da je Johsnon "koherentniji" libertarijanac: očigledno ona misli da jedino ako prihvataš "gej-lezbo-vutra" političku agendu na nivou ličnog izbora i preferencije ti možeš biti pravi libertarijanac. Nije dovoljno što Paul kaže da on misli da je nedozvoljeno koristiti federalnu vladu protiv te agende, ili za podršku suprotnoj agendi. On mora lično biti "za", da bi ga politički korektni vašingtonski komentatori atestirali kao libertarijanca. I da bi zamolili medije da priznaju njegovo postojanje! Dakle, "libertarijanizam" kome pitanja poput Feda, rata i mira, poreza, državne potrošnje, nisu odlučujuća, nego pitanje ličnog životnog stila.

Idemo dalje, kako objasniti netrpeljivost prema Bachmannovoj? Možda njenim religijskim konzervativizmom? Ali, ni jedan od ostalih republikanskih kandidata nije lično za gej-lezbo-vutra političku agendu i svi su manje više religiozni konzervativci. Ne samo Bahmannova, nego i Romney i Perry. Zašto je netrpeljivost komentatorke rezervisana samo za nju? Ako išta, njeni libertarijanski poeni, poput predvođenja Tea Party grupe, glasanja protiv TARP i drugih sličnih stvari, trebalo bi da joj daju neku prednost, sa libertarijanske tačke gledišta, u odnosu na plastičnog čoveka Mita koji je uspostavio Obamacare pre Obamacarea i Rick Perryja, George W Busha na steroidima. Ali, ne, dama libertarijanac mrzi Bachmannovu i želi da mediji prestanu da pričaju o njoj! Nadrealno.

Mislim da ova epizoda plastično govori o jednoj drugoj levičarskoj svetoj kravi i demonstrira koliko je oficijelni libertarijanizam u kulturološkom dosluhu sa socijaliizmom i kultur-marksizmom. Ovo je u osnovi ista stvar kao sa Sarom Palin. Žena konzervativac, majka više dece, koja ne veruje u abortus, ali veruje u Boga, slobodno tržište i individualizam - ima li gore uvrede za femi-naci establišment i njihovu ideju kako "emancipacija" žena i njihovo "oslobađanje od patrijarhalne opresije" treba da izgleda? Jel smo se mi za to borile? Da predsednik bude neko poput Palin ili Bachmann? Brak, crkva, porodica i kapitalizam? Jel to moderna enancipovana žena treba da propagira? Pa još je Engels dokazao da brak služi perpetuiranju kapitalističke eksploatacije.

U sklopu one odvratne seksističke kampanje od pre koju godinu protiv Palinove, neke feminističke aktivistkinje su išle dotle da tvrde da Sarah Palin nije žena! Čekam kad će se slična teorija pojaviti i za Bachmannovu. Ekstremni animozitet prema njoj koji pokazuje gđica iz Reasona je samo varijacija na ovu za progresivce bolnu temu: manji je problem ako je Rick Perry "religiozni fundamentalista" ili eksponent "moralne većine", ali kad žena, i to kakva, "Sarah Palin na steroidima", predstavlja sve to, progresivci to doživljavaju kao krajnje poniženje, i potpuno odlepljuju. Onda su sva sredstva dozvoljena. Komentatorka sa Reasona očigledno pripada tom segmentu progresivističke podkulture koja ima skoro organsku averziju prema ženama na pozicijama moći sa konzervativnim i tradicionalnim pogledom na porodicu, brak, veru, abortus i slično. To direktno ugrožava njihov projekat i zato ispoljavaju toliko snažnu agresiju prema ženama tipa Palin i Bachmann. Mnogo jaču nago prema muškim zagovornicima istih ideja.

Ima još jedna dimennzija ovog problema. Nije samo progresivistička kulturna pozadina beltway libertarijanizma povod za ovakav tretman ljudi poput Paula i Bachmannove. Za libertarijance, kao i za levičare i neokonove, gledišta predsedničkog kandidata na brak, porodicu, veru, abortus, itd., su prvorazredno političko pitanje na izborima zato što je za sve njih sve federalno pitanje i sve se tiče predsednika. Svaka od tih grupa ima svoj omiljeni skup samoočiglednih istina i fundamentalnih filozofskih principa ("vrednosti"), i smatra da je korišćenje federalne vlade za nametanje tih vrednosti svima legitrimno. Definicija politike kao totalnog građanskog rata sa apsolutnim ulogom je svima zajednička. Libertarijanci su samo bizarni ukras na ovom etatističkom konsenzusu.

Koristi od imigracije

Željka danas ima odličnu kolumnu u Politici na temu različitog tretmana sportista sa jedne i drugih mladih talenata, sa druge strane. To me je podstaklo da odem na sajt Matematičke olimpijade i da pogledam rang različitih država.

Prvo sam bio iznenađen da Amerikanci ostvaruju zaista odlične rezultate. Na poslednjoj olimpijadi su bili 2. (iako je svih šestoro učesnika uzelo zlatnu medalju), prošle godine su bili treći. U stvari, u poslednjih 12 godina su 4 puta bili drugi, 5 puta treći, 2 puta peti i jednom šesti (Kina je ubedljivo najbolja, Rusija je druga, od 2000. na ovamo). Ali, dok su Kina i Rusija morali da se oslanjaju na "sopstvene snage", pogledajte imena američkih predstavnika .

Poslednje godine su to David Yang, Xiaouyu He, Benjamin Gumby, Evan O'Doney, Mitchell Lee i Wenyu Cao, a prethodne godine su bili Evan O'Domey, Xiaoyu He, Benjamin Gumby, Calvin Deng, In Sung Na i Allen Yuan (neki se očigledno ponavljaju). Dakle, poslednje godine ima dvoje ili troje "tradicionalnih" Amerikanaca (Lee je valjda jedino kinesko prezime koje je uobičajeno i u Americi, pa je teško oceniti Mitchellovu nacionalnost), ostali su sigurno Azijati. Pretprošle godine je definitivno bilo samo dvoje "klasičnih" Amerikanaca. Dakle, najmanje pola američkih predstavnika na olimpijadi su ljudi koji su relativno skoro došli u Ameriku, ili su njihovi roditelji relativno skoro došli u Ameriku (verovatno se može pretpostaviti da ovi koji imaju američka imena su tamo i rođeni). U stvari, slika govori više od hiljad reči - pogledajte sliku pobednika američkog takmičenja u matamatici.

Sve u svemu, moje mišljenje je da pozivi na ograničavanje imigracije koji se mogu sve glasnije čuti u Americi, su potencijalno veoma, veoma opasni. I, što je najvažnije, nisu opasni samo za Ameriku. Svet će imati najviše koristi od ovih ljudi ako oni mogu da rade u uslovima pune akademske slobode i u uslovima koji omogućavaju komercijalizaciju njihovih dostignuća. 

Ima more, ima more, preko Kladova

Kurir piše da je pripremljen nacrt Zakona o pomorskoj plovidbi. Stvarno, evo nacrta Zakona u skupštinskoj proceduri. Pored toga što se planira osnivanje organa za istraživanje pomorskih nesreća, ceo zakon je napisan kao da Srbija ima makar jedno 200 km obale, desetak luka i "trgovačku mornaricu" (pojam iz nacrta Zakona) od makar par hiljada brodova. Da je smešno, jeste.

S druge strane, ako već postoje srpski brodovi koji se kreću svetskim morima (veliko ako), onda cela ta stvar mora nekako da bude uređena, ako ništa drugo, a ono zbog međunarodnih konvencija. Evo, i Švajcarska ima Swiss Maritime Navigation Office, isto kao i Češka, Mađarska, Slovačka, Luksemburg i ostale pomorske velesile.

Daily Show o Ron Paulu

Zašto nema inflacije u SAD?

Još nešto o SAD. Kriza u Evropi je veća, ali u ekonomiji SAD se trenutno dešavaju zanimljivije stvari. U proteklih par godina, možda najzanimljivija je da i pored trostrukog povećanja monetarne baze u SAD nema inflacije i nema očekivanja inflacije. Nominalne kamatne stope su rekordno niske, a realne kamate na američke obveznice su negativne.

O čemu se radi? Prvo, povećanje monetarne baze nije isto što i monetarna ekspanzija ili rast novčane mase. Monetarnu bazu čine keš valuta i rezerve banaka kod centralne banke. Iz tih rezervi kod CB, banke onda daju kredite koji se multiplikuju kroz privredu i čine novčanu masu (M1, M2, itd). Inflacija zavisi od kretanja novčane mase, a ne od monetarne baze.

U SAD se prilikom takozvanih QE1 i QE2 dogodilo sledeće: Fed je kupio razne obveznice, privatne i državne i zauzvrat dao novac bankama. To je taj novoemitovani novac. Ali banke nikada taj novac nisu prosledile dalje -- one ga jednostavno čuvaju na svojim računima rezervi kod Feda. Tako je monetarna baza porasla trostruko, ali monetarni agregati, M1 i posebno M2 koji je najbolje korelisan sa inflacijom, nisu pratili taj rast. Inflacije nije bilo zato što šira novčana masa nije porasla, a novčana masa nije porasla zato što banke čuvaju novac kod Feda, a ne kreditiraju privredu.

Zašto banke ne daju, ili zašto privreda ne uzima kredite, može se nagađati. Klasični kejnzijanci su voleli da kažu da konja možete dovesti do vode ali ga ne možete naterati da pije. Ili da uporede monetarnu politiku sa kanapom -- novac možete povući iz privrede, ali ne možete ga ugurati u privredu. Pošto monetarna politika za njih ne radi, oni u takvoj situaciji predlažu fiskalnu ekspanziju da se podstakne tražnja. Otuda ideja fiskalnog stimulusa.

Monetaristi su na to odgovorili helikopter metaforom -- ako novac pustite iz helikoptera i tako duplirate novčanu masu, cene moraju porasti. Monetarna politika uvek ima načina da stvori inflaciju (i pre toga kratkoročno pokrene privredu, zbog čega se to i radi). Supply-sideri, Robert Higgs i neki austrijanci bi rekli da privreda ne uzima kredite zbog straha i neizvesnosti -- nije sve u makroekonomiji, biznis je jednostavno uplašen stalnim promenama okruženja, novim regulacijama i promenljivim očekivanjima.

Šta god da je razlog, takva je situacija sa monetarnom politikom i inflacijom sada. Još je čudnije što nema nikakvih očekivanja inflacije. Kad banke već imaju toliki novac, realno je očekivati da počnu da ga daju privredi. Držanjem kod Feda dobijaju zanemarljivu kamatu od 0.25%, dok bi kod privrede za nizak rizik dobile nekoliko procentnih poena više. Još kad je ekspanzija monetarne baze pre dve i po godine počela, mnogi ekonomisti su predviđali inflaciju, jer se očekivalo da će privreda ubrzo početi da pozajmljuje. Ali inflacije do danas nema i ako se pogledaju pokazatelji, nema ni očekivanja. Pošto su indikatori očekivane inflacije još dalje pali poslednjih nedelja, ove nedelje je Fed izdao saopštenje da će držati svoje kratkoročne kamatne stope na nuli do sredine 2013. godine. Ni to nije podstaklo očekivanja inflacije. Naprotiv, kamate na američke obveznice su posle toga još i pale. Tržišta kao da se više plaše deflacije i sporog rasta, nego inflacije. Tržišta očekuju ono što se već odavno dešava u Japanu -- stalnu deflaciju i pored pokušaja centralne banke da emituje novac.

Ako pogledamo rezultat monetarne politike do sada, u pravu su bili oni kao Krugman koji nisu predviđali inflaciju. Monetaristi kao Alan Meltzer su pogrešno predvideli stvari, da i ne govorim o nekim austrijancima po kojima je već odavno trebalo da dođe do hiperinflacije. Ali to ne znači da će ista struja i dalje biti u pravu. Kao što je Friedman govorio, kod monetarne politike postoji dug i varijabilni vremenski pomak. Monetarna ekspanzija mora stvoriti inflaciju, samo što mi uopšte ne znamo kada. Bernanke zna to vrlo dobro i kaže da će, ako se to dogodi, Fed na vreme smanjiti monetarnu bazu. Sudeći po tržišnom ponašanju, većina veruje da je to moguće.

O AAA rejtingu

Smanjenje rejtinga SAD od strane S&P zaslužuje neka objašnjenja.

To je veoma čudan potez kad se imaju u vidu prinosi na SAD obveznice. Ovi prinosi (koji su ustvari ravni kamati koju dobijate kada kupite obveznicu na sekundarnom tržištu) su istorijski niski. To znači da su SAD i dalje u stanju da se zadužuju po veoma niskim kamatama. Ako se gledaju kamate, tržišta i dalje smatraju vladu SAD najsigurnijim dužnikom na svetu i u tom smislu je odluka S&P veoma čudna. Kamate pokazuju da poverioci tretiraju SAD manje rizičnom od drugih zemalja koje imaju AAA status, kao i manje rizičnom nego gotovo ikada ranije u sopstvenoj istoriji (mada je ovo drugo relativno, jer sada drugi rizici u EU i svetu doprinose tražnji za SAD obveznicama i dalje guraju nadole njihove prinose).

Sa druge strane, postoji odlično objašnjenje zašto je S&P to uradio. S&P, za razliku ostalih rejting agencija, ne pokušava da sagleda posledice po poverioce, nego meri samu verovatnoću objavljivanja bankrota neke zemlje. Ako zemlja objavi bankrot poverioci dobiju povraćaj dela duga, ali pitanje je koliki je taj deo -- to može biti od nula do 100%, a u praksi uglavnom bude 60-70% sa izmenama ročnosti. Kod SAD, ulagači veruju da bi i u slučaju bankrota to verovatno bilo celih 100% i zato nisu uznemireni. Štaviše, ne očekuju ni da dolar izgubi na vrednosti. Ali S&P ne uzima u obzir ništa od toga, već meri verovatnoću same objave bankrota -- a to je već mnogo verovatnije i pre dve nedelje se umalo dogodilo. Pravo pitanje je onda zašto S&P nije još ranije smanjio rejting SAD, jer je tehnički bankrot bio još verovatniji pre mesec dana nego što je sada.

Otkud banci švajcarci

Pitanje je sledeće - ko zarađuje na jadnim građanima koji su kupili stanove sa kreditima indeksiranim u švajcarskim francima? Očigledno je, reći će neko (recimo, ovde Dijana Marković Bajalović) - banke. Stvarno deluje očigledno - ako građani više plaćaju, banke više dobijaju.

Ali, da li je baš to tako? Ukratko, nije.

Radi se o tome da je banka u suštini samo posrednik, ne plasira svoje pare, već tuđe. To što sada banka ima veće prilive po osnovu otplate kredita koji su indeksirani u švarcarcima, znači i da ima veće odlive po osnovu servisiranja obaveza prema svojim kreditorima (štedišama koji su štedeli u francima, odnosno drugim poveriocima koji su odobrili banci kredit u švajcarcima). Pravi dobitnici od apresijacije franka su oni koji su štedeli u francima, ili ih prosto "držali". Možda među njima ima i banaka, možda i nema.

Kuzma, političko-gejmerski analitičar

Najdžel Faradž, predsednik britanske partije nezavisnosti (UKIP), poslanik u Evropskom parlamentu i entuzijastični evroskeptik, jedini je živi političar za koga bih glasao, lepio njegove plakate i agitovao vučenjem ljudi za rukav. Idite na Youtube i ukucajte mu ime. Očekuju vas sati i sati fantastične zabave, koji će vam otvoriti oči i pomoći vam da shvatite ko ste, gde živite i zašto vam je tako kako vam je. Način na koji lik raskrinkava, argumentima uništava i militantno ponižava evroglavešine, koje naši političari tretiraju kao apostole koji su došli da očiste hram, naprosto je fascinantan. Stvar je istovremeno tužna, strašna i ultrazabavna, uostalom kao i sam život u koloniji koja je suviše jadna da bi bila makar i protektorat. Najdžel Faradž, suvi genije. Mene je ubedio da je ujedinjena Evropa smeće i da je kompletna žvaka o "odsustvu alternative" koju nam guraju u grlo obična glupost. Dajte mu šansu da u to ubedi i vas.

Ovo je napisao Miodrag Kuzmanović u kolumni (pazite sad!) "Ja, igrač" u novom Svetu kompjutera (avgust 2011).

Evo dva najzanimljivija videa Najdžela Faradža (na jedan od njih je linkovao Slaviša još pre godinu i po). Za prevod na hrvatski, možete da zahvalite blogu Referendum protiv pristupanja EU.

Protesti u Izraelu

Preko 250 000 ljudi izašlo je u Tel Avivu, Jerusalimu i drugim jevrejskim gradovima da protestuje protiv loše ekonomske situacije. Situacija je, između ostalog, - stopa ekonomskog rasta od 4.8% i stopa nezaposlenosti od 5.7% (šta bi prosečan Amerikanac ili Evropljanin dao za takvu "krizu")! Međutim, cene rastu, i demonstranti ne misle da centralna banka sa svojim štampanjem para ima neke veze sa tim. Oni krive "divlji kapitalizam" i traže narodnu republiku Izrael. Evo nekih zahteva:

1. povećanje poreza bogatašima.
2. otpis dugovanja onima koji su se zadužili za kuće i uvođenje kontrolisanih cena stanarina.
3. Donošenje zakona kojim bi se uspostavilo "pravo na posedovanje kuće".
4. "Besplatno obrazovanje" za sve, od tri meseca života pa nadalje.
5. Uvođenje minimalne nadnice u visini od 50% prosečne.
6. Zaustavljanje privatizacije zdravstvenih ustanova.
7. Izbacivanje iz državnih poslova firmi koje nisu sindikalizovane.

Sa ovakvim narodom Izraelu zaista nikakvi neprijatelji nisu potrebni. Uništiće sam sebe. Treba samo da prihvati program demonstranata iz Tel Aviva i Jerusalima. Ja sam do sada definisao konflikt na Bliskom Istoku kao sukob jedine tamošnje civilizovane i slobodne države sa primitivnim banana republikama koje hoće da je unište. Ako se ovi trendovi u Izraelu nastave, mislim da će nova i bolja definicija biti da je to međusobno klanje više zavađenih banana republika oko teritorija.

Američki kreditni rejting i priključenija

Upravo je pao pre dva dana. Standard&Poor's je spustio rejting američke federalne vlade sa AAA na AA+, prvi put od kako radi te rejtinge, od 1917 godine. To znači indikaciju da će vrlo verovatno odsada kreditori tražiti veću kamatu za držanje američkog duga. Druge manje agencije su učinile isti "donwgrade" mnogo ranije. Amerika ovim ispada iz kruga zemalja poput Nemačke, skandinavskih država ili Australije, i pada u isti koš sa Španijom i Italijom.

Ovo samo po sebi ne znači katastrofu nego krizu, a ona, znamo iz etimologije reči, predstavlja šansu. Problem sa Amerikom je državna potrošnja, a ova kriza može, ali i ne mora iznuditi rešenje. Federalna potrošnja je zadnjih meseci Bušove administracije, i posebno pod Obamom porasla na skoro 24% GDP. Bužetski deficit je sada oko 10% GDP a javni dug oko 100% GDP. Odavde ima samo tri izlaza: ili povećanje poreza ili drastično kresanje potrošnje, ili oba. Naravno, veliko je pitanje da li povećanje poreza u bilo kojoj formi pomaže ili odmaže rešenju bilo kog od ovih problema, jer je ekonomski rast skoro na nuli i prilično je jasno da bi dodatni porezi samo pogoršali izglede ekonomskog oporavka.

S druge strane smanjenje potrošnje izgleda jednako iluzorno: američki Kongres, čiji se predstavnički dom nalazi pod kontrolom republikanaca, izglasao je pre pet dana povećanje limita za zaduživanje američke federalne vlade, i dodao novih 7 triliona duga u narednih 10 godina, što je Obama tražio. Ovaj sporazum je uživao podršku obe stranke, a posebno gorljivi podržavaoci su bili establišment konzervativci koji su nemilice napadali Tea Party aktiviste, koji su jedini bili protiv. Celokupna bulumenta konzervativnog DC establišmenta, od Wall Street Journala, National Review, Weekly Standarda, finih libertarijanaca, Charlesa Krauthammera, Thomasa Sowella, George Willa, Bill O'Reillyja, sve divizije su bile mobilisane da danonoćno podržavaju Johna Boehnera i njegov truli dogovor sa demokratima, te napadaju Tea Party zbog opstrukcionizma i ekstremizma. Na kraju je protiv dila glasalo samo 22 kongresmena (od kojih su bar petoro ili šestoro bili lažnjaci, koji su glasali "ne" tek pošto je izbrojano 218 glasova "za" koliko je bilo dovoljo - idu na izbore dogodine i treba im "konzervativna" iskaznica), i petorica u Senatu (trojac mračnjaka Demint, Paul i Lee, uz još dvojicu).

Ali, gle iznenađenja, tri dana kasnije, kreditni rejting je smanjen uprkos ovom genijalnom dilu (ili baš zbog njega, jer S&P kaže da ne veruje maglovitim obećanjima iz dogovora o budućem smanjenju duga) i sada isti ljudi koji su podržavali dil sa Obamom napadaju predsednika zbog fiskalne nedogovornosti. Kao da su Marsovci izglasali taj njegov plan, a ne republikanci u Kongresu, uz njihovu zdušnu podršku! WSJ piše kako je fiskalna budućnost Amerike loša, čak i ako se projekcije kongresnog plana ostvare, što se retko događa. Samo - možda su to mogli da znaju i pre nedelju dana kad su podržavali taj plan, i napadali Tea Party "hobite" zbog istih tvrdnji koje sada sami iznose! Ili Thomas Sowell, u National Review, koji je podržao Boehnerov truli dil dva dana pred glasanje što je zbog njegove besprekorne reputacije navelo mnoge kongresmene da glasaju za njega. Sada isti Sowell piše kako je taj dil bio loš i predstavljao pirovu pobedu republikanaca, jer su njime prihvatili saodgovornost za Obaminu pomahnitalu državnu potrošnju. Ma ko bi rekao! Samo ostaje nejasno zašto Sowell onda nije bio tako pametan i 1 avgusta, nego je tada podržavao isti taj štetočinski dil koji sada napada. Uredništvo NRO piše o Obami kao AA+ predsedniku. Zanimljivo je da ne piše o republikanskom Kongresu kao AA+ Kongresu ili o sebi kao AA+ konzervativcima koji su do bukvalno prekjuče podržavali "dvopartijski" dogovor kao jedini spas.

Istu taktiku treba narednih dana očekivati od Weekly Standarda, Krauthammera, Willa, Fox Newsa i svih ostalih mainstream konzervativaca. Kriviće Obamu i njegovu "neodgovornu politiku" a štititi republikance, tj sebe i svoje prijatelje, kronije i drugare sa koktel partija, iako su svi skupa do pre nedelju dana zdušno podržavali Obamu i histerično opanjkavali fiskalne konzervativce. Ima li bolje demonstracije koliko je ideja promene bilo čega u Vašingtonu iluzorna ako se ide "odozgo"? Glavni problem Amerike nisu demokrati nego republikanci i njihova dvorska inteligencija. Ronald Reagan (treba li naglašavati, ismevan i odbacivan od strane istog establišmenta) nije uspeo ništa bitno da promeni. Današnji treećligaši koji reprezentuju republikansku stranku su to još manje u stanju. Jedina promena može doći odozdo, odbijanjem autoriteta federalne vlade na nivou država kroz secesiju i nulifikaciju. To bi moglo da postavi sjajne presedane za druge zemlje, i istovremeno da revitalizuje propalu i imotentnu libertarijansku filozofiju. Dok to ne postane slučaj na širokoj skali, nikad se ništa bitno neće promeniti.

Preporuka

Ko ima vremena preko raspusta ili za vreme odmora, treba svakako da odgleda 12 jednočasovnih predavanja profesora Michaela Sandela sa Harvarda, na temu pravde.

U suštini, radi se o kursu iz političke filozofije i etike. Veliki je propust našeg obrazovnog sistema što je uopšte moguće diplomirati na fakultetima društvenih nauka bez ikakvog dodira sa filozofijom.

Ako ništa drugo, pogledajte ovaj video. Možda vas zainteresuje da odgledate sve.

Sloboda za limunadu

Ovaj tip je pokrenuo inicijativu da 20. avgust bude proglašen za Dan slobode za limunadu, podstaknut time što su lokalne vlasti širom Amerike počele da zatvaraju tezge na kojima deca prodaju limunadu.

Takvih priča ima stvarno mnogo, pogledajte jedan video na ovu temu.



Ovde je mapa na kojoj možete da pratite kako napreduje Rat protiv limunade.

Tatin sin

Sin švedskog premijera Fredrika Rajnfelta počinje da radi u Mekdonaldsu.

Stalno očekujem da ih događaji poput atentata na Ulofa Palmea, Anu Lind, ili poslednjih događaja u Oslu nateraju da preispitaju svoj ležeran stav prema bezbednosti vodećih političara (i najbliže familije), ali to nikako da se desi. Stvarno zanimljivo.

Redovi u Kini

Pre par dana je komentator mileusna linkovao na svoj tekst koji je objavljen u Njuzu u kojem je pisao o izvesnom Ivanu Stanojeviću iz Kragujevca koji je oborio Ginisov rekord čekajući u redu 7 sati i 15 minuta. U komentaru je još rekao "Jedino što sam omašio vreme jer su mnogi ljudi koji su poslali komentar čekali mnogo duže od onog što sam ja već mislio da je previše vremena da se čeka u redu. "


Šta bi tek rekao na ovo:

In China, waiting in line sometimes feels like a competitive sport. The overnight queue at the launch of Apple's iPad 2 pales in comparison to the epic waits for certain over-subscribed state-run services.

Earlier this month, people waited four days and three nights to register for low-income housing in the central city of Xian, while admission to a certain Beijing kindergarten in Changping last year required a week-long, round-the-clock queue, for which people set up camp beds along the pavement.

Kad smo već kod Kine i redova, pročitajte i ovaj članak o verovatno najvećoj saobraćajnoj gužvi ikada:

But these ordeals are nothing compared to the mother of all traffic jams that stretched 100 kilometers and lasted 11 days on the Beijing-Tibet highway in China last year, capturing the attention of the international media.

From August 14 to August 25, 2010, thousands of cars and trucks—mostly cargo and coal trucks—were bumper to bumper on the Beijing-Zhangjiakou Highway, crawling along at barely more than a kilometer or two a day after road works cut capacity on this main artery between the capital and Inner Mongolia, where large coal reserves have been discovered.

Rezervna valuta

B92 nastavlja krstaški rat, današnji naslov je "Amerika svesno pljačka svet".

Marko Malović sa Ekonomskog fakulteta je rekao prave stvari, ali za naslov je izabran citat drugog sagovornika koji tvrdi da sa dolarom kao rezervnom valutom Amerika pljačka svet.

Činjenica je da je dolar rezervna valuta i da Amerika ima koristi od toga, ali da vidimo kakva je priroda i koje su razmere te koristi.

Korist od dolara kao rezervne valute za Ameriku je ista kao i korist svih ostalih zemalja od senjoraže ili emisione dobiti. Kad centralna banka štampa valutu, ona od toga ubire prihod, što onda odlazi u budžet zemlje. Glavni izvor takve emisione dobiti je keš koji ostaje u rukama javnosti.

Računovodstveno rečeno, keš novac je obaveza centralne banke, ali obaveza na koju centralna banka ne plaća nikakvu kamatu. Zamislimo da CB za keš kupi neku obveznicu od banke. CB sada ima obveznicu za koju dobija kamatu, a dala je keš na koji ne postoji kamata. Pošto CB to stalno radi i u dugom roku je kupac obveznica za keš, ona od toga ima neto prihod. Svaka CB ima prihod od toga, u meri u kojoj javnost zadržava taj keš (ili ako banka drži beskamatne rezerve kod CB). Razlika sa dolarom, ali i evrom, frankom i drugim pouzdanim valutama, je što ove zemlje takav prihod ne ubiru samo od stanovnika svoje zemlje, nego i od ostatka sveta koji dobrovoljno drži njihove valute u kešu.

Centralne banke u svetu ne drže dolare u kešu, nego njima kupuju obveznice -- tako da od njih Fed nema mnogo koristi (kao što je jedan sagovornik iz teksta mislio).

To je suština ove "pljačke", odnosno američke dobiti od rezervne valute. Svi koji, u Americi ili drugde u svetu, dobrovoljno drže keš u dolarima, time daju beskamatni kredit Fedu za vreme držanja tog keša. I oni koji u Srbiji drže evro u kešu time kreditiraju Evropsku centralnu banku i evropski budžet od toga ima neku dobit. Crna Gora i Kosovo upotrebom evra takođe time doprinose dobiti ECB.

Primetićete da je ova pljačka dobrovoljna. Ako se osećate opljačkanim od strane SAD ili EU, nemojte držati dolare ili evro u kešu i to će vam rešiti problem.

Koje su razmere ovog prihoda od rezervne valute? Veoma male. Krugman -- stari Krugman, koji je u neideološkim stvarima pouzdan -- procenjuje da je američki godišnji prihod od dolara kao rezervne valute oko 0.2% bruto domaćeg proizvoda SAD.

Tempirana bomba?

Prema B92 i kineskim državnim medijima koje citiraju, SAD su tempirana finansijska bomba. Ja državno zaduživanje ne volim, mislim da ni SAD ne moze ovako doveka da pozajmljuje, ali moram da primetim da su kamate na SAD dug i dalje spektakularno niske. Kamata na petogodišnje obveznice SAD je upravo pala na rekordno, nezapamćeno niskih 1.26%. Novac po takvoj kamati se ne daje tempiranoj bombi, daje se samo ekstremno pouzdanom, praktično bezrizičnom dužniku. To je manje i od inflacije, sto znači da su kineska vlada ili nemačke banke spremne i da realno gube novac u dolarima, da bi drzale američke obveznice.

Pravo pitanje je sta se dešava sa B92? Mislim da je u pitanju zakon ponude tražnje. Neki mediji su postali kolateralna šteta rastuće dostupnosti interneta u Srbiji.

Kratak prikaz srpske spoljne politike

Kako ovaj blog baštini tekovine njuz.net, Vukajlije i Marka Somborca ja ću danas preneti strip mog favorita. Apsolutno nikada nisam video sažetiji opis našeg srljanja i povremenog pljuckanja pod prozor.

Novi mehanizmi formiranja cena i lobiranja

Iskreno se nadam da će naša vlada pokazati zrnce odlučnosti koje je nikada nije krasilo i reći barem jednoj grupi nasilnika da se cene formiraju na tržištu. Istina je da kredibilitet vlade za tako nešto teži nuli, ali od nečega se mora početi.

Budžetski ekstremisti

Peščanik prevodi Paula Krugmana koji kaže:

"Pravi problem u američkoj politici sada je republikanski ekstremizam."

Steve Pejović postavlja Peščaniku pitanje:

"Od kada se balansiranje budžeta zove ekstremizam?"

Stvarno, šta je tu ekstremno? Tea party nisu tražili balansiranje budžeta odmah - tražili su plan koji stvarno smanjuje državnu potrošnju, za razliku od ovog prihvaćenog koji je i dalje povećava ali sporijim tempom. Ali to se u svetu demokratija u deficitu sada očigledno zove ekstremizam.

Može i gore, danas je Joe Biden uporedio tea party sa teroristima.

Desetogodišnji plan štednje

U Americi su postigli budžetski dogovor (mada još nisu glasali), ali ovo nije komentar plana nego jedna opšta primedba. Svi planovi o kojima se govorilo, uključujući i ovaj koji će verovatno biti prihvaćen, predviđaju štednju u narednih 10 godina, uz vrlo mala ili nikakva odricanja sada. Te desetogodišnje mere ne samo da nisu uverljive, nego ne znam kako su uopšte legitimne. Jedan od najvažnijih zadataka izabranog predsednika i izabranog Kongresa je da sastavljaju godišnje budžete. Kako sadašnji predsednik i sadašnji saziv Kongresa mogu nametati obaveze budućim predsednicima i kongresima?

Ako to može da se radi, šta je granica? Mogu li predsednik Ron Paul i njegov kongres ograničiti državnu potrošnju na 10% GDP-a u narednih 50 godina? U demokratiji sa razlogom postoje periodični izbori.

Ako je i legitimno, politički je smanjivanje buduće, nečije tuđe potrošnje, u suštini kukavički potez -- lovorike ćemo pokupiti mi, a politički trošak svojih odluka ćemo ostaviti budućoj vlasti.

Svaki budžetski deficit i državno zaduživanje su u suštini prebacivanje problema na buduću vlast. George Bush je uradio isto kad je na početku svog mandata smanjio poreze a da nikada nije smanjio potrošnju. Ali to je veoma lako, to nije ni žrtva ni uspeh. Smanjenje poreza bez smanjenja potrošnje se ustvari ne može smatrati ni smanjenjem poreza -- to je samo odlaganje poreza. Ako potrošnja nije smanjena onda nisu smanjeni ni porezi, nego su ostavljani narednim sazivima vlasti kou će vraćati dug.

Otuda i problemi sa deficitima i državnim dugom svuda u svetu. Problem je u demokratiji sistemski, najbolje opisan naslovom knjige Jamesa Buchanana iz 1977.: "Demokratija u deficitu". Osnovni politički podsticaj u demokratiji je potrošnja sada, plaćanje kasnije. Da bi se to rešilo, mora se ići na ustavna ograničenja deficita, zaduživanja ili visine duga. Mislim da će o tome početi sve više da se govori posle ove američke epizode i evropskih dužničkih kriza.

Moje razumevanje potencijalnog "američkog bankrota"

Nekoliko ljudi me je poslednjih dana pitalo za potencijalni američki bankrot. Ti ljudi su obični ljudi koji žive u Srbiji i koji su prilično uplašeni. Prenosim otprilike šta sam im rekao, ne toliko zbog toga što vas to možda zanima, već zato što mene zanima da me neko ispravi, ako grešim.

Ukratko, moje mišljenje je da, čak i ukoliko ne dođe do povećanja limita na dug, SAD ne može tehnički da bankrotira.

Prvo, šta treba da se desi da bi Amerika formalno bankrotirala? Po mom shvatanju, država je formalno bankrotirala samo ako više ne može da servisira javni dug, odnosno ako ne može da otplaćuje rate koje podrazumevaju otplatu glavnice i kamate. Dakle, ukoliko država Amerika ne isplaćuje plate federalnim radnicima to, koliko ja razumem, tehnički nije bankrot.

Drugo, ako je bankrot samo nemogućnost da se servisira javni dug, da li Amerika može da otplaćuje glavnicu i kamatu? Glavnicu sigurno može iz novog zaduživanja, jer to ne povećava ukupan obim duga, već se on samo refinansira. Problem je sa kamatom, jer bi novo zaduživanje za otplatu kamate povećalo javni dug.

Ali, Amerika može da finansira otplatu kamate iz redovnih poreskih prihoda. Ukupna otplata kamate na javni dug u 2011. godini iznosi oko 1.4% BDP, a ukupni federalni prihodi iznose oko 14.6% BDP, što znači da imaju sasvim dovoljno para da redovno otplaćuju kamatu. Takođe, ako ja dobro tumačim stav 4. iz 14. amandmana američkog Ustava, otplata kamate ima apsolutni prioritet u odnosu na sve druge rashode.

Takođe, bitno je spomenuti da isplata penzija ne može da bude ugrožena, šta god pričao Obama. Radi se o tome da je dug federalne vlade prema Social Security-ju deo javnog duga. Dakle, ako se vlada zaduži na tržištu da bi isplatila penzije, to uvećava jedan dug (prema kupcima bondova), ali smanjuje drugi (prema SS fondu), tako da ne dolazi do povećanja ukupnog duga.

Dakle, penzioneri i kreditori su, koliko ja vidim, potpuno zaštićeni.

Da li grešim i gde?

Ustavne garancije kojima se ništa ne garantuje

Pogledajte sjajnu analizu hrvatskog Ustava na blogu Usporedbe. Praktično ista analiza (samo sa pozivanjem na druge članove) se odnosi i na srpski Ustav. 

Tržišno rešenje se isplatilo stostruko

Zahvaljujući predanom pisanju blogera Tržišnog rešenja ove godine se očekuje barem 200 miliona dolara investicija u Srbiji. I to poreske obveznike Srbije neće koštati ni dinara. Odakle mi to?

Umem i ja da kažem da smo zaslužni za nešto samo jer se to nešto dogodilo. Doduše Tržišno rešenje nema perpetum mobile u svom vlasništvu tako da ne može već pomenuto stostruko da pride višestruko multiplikuje za samo nekoliko godina kroz subvencije za zapošljavanje. Niko nije savršen.

Kako rešiti problem rastućih troškova penzija?

Live faster, die younger!

Doktrine norveškog kasapina

Bilo je već dosta izveštaja i prepirki o tome šta je prava ideološka orijentacija Andresa Breivika koji je pre neki dan pobio 90 ljudi u Oslu. Prvi izveštaji su ga opisivali kao "ekstremnog desničara" i "hrišćanskog fundamentalistu", da bi kasnije prevladala teorija da je reč o "nacionalisti i anti-islamisti". Na neki način, sve ove odredbe su tačne, ali bez mnogo značaja. Naime, reč je očiglednom ludaku (ko drugi bi verovao da može ostvariti neki cilj ubijanjem 90 tinejdržera), a takvi ljudi se ne odlikuju najčešće velikm konzistentnošću mišljenja i jasnim principima.

Ovaj je bio opsednut islamom i navodnom islamskom opasnošću, i verovao je da osniva organizaciju novih vitezova Templara koji će da brane Evropu i hrišćanski svet od islama. Bio je istovremeno i mason, podržavao Izrael, i mrzeo "kulturni marksizam" (koji se, na bliži pogled svodi na podršku imigraciji Mulsimana na Zapad). Takođe citirao je i neke libertarijanske autore, recimo Mizesa i Hajeka, i čak jednog koga lično poznajem, Pera Bylunda koga sam sreo ovog leta u Americi).

Sve ove podatke možete naći u njegovom programskom manifestu od preko 1500 strana koji je dostupan na internetu, i koji se sastoji od kombinacije njegovih "misli i maksima" i revolucionarnih strategema, kao i ogromne količine plagijata i citiranog materijala. I tu ima bukvalno svega i svačega. Zabavno je recimo da citira naveliko velikog stručnjaka za islamsku opasnost i borca za srpsku stvar Srđu Trifkovića. Ali, ništa manje Andrića i Jovana Cvijića, čije spise i knjige on tumači kao dokaz islamske opasnosti po hrišćanstvo. Ali, tu ljubav norveškog kasapina prema svemu srpskom tek počinje - u odeljku gde raspravlja sa svojim drugovima o revolucionarnoj taktici, kaže kako je ideal najbolje organizovane vojno-terorističke grupe Srpska Dobrovoljačka Garda sa njenim komandantom Željkom Ražnatovićem Arkanom. Piše dalje kako ga je napad Zapada 1999 na Srbiju probudio i pokazao mu svu opasnost koju islam prestavlja.

Ipak u celoj toj ogromnoj kupusari koju sam tek ovlaš pregledao meni je najzabavnija njegova "ekonomska doktrina". Ispada da je naš "ekstremni desničar" koga su mnogi komentatori već počeli da porede sa Tea Party aktivistima u ekonomiji zapravo težak levičar koji ponavlja propagandu evropskih medija i intelektualaca protiv Amerike, kapitalizma itd. Pogledajte samo nekoliko izvoda iz njegovih ekonomskih "naučavanja":

"Decrease global consummation through implementing protectionist policies. The future cultural conservative European Federation (Europe w/Russia, US, Canada, Australia, NZ will introduce significantly higher import taxes which will significantly give European producers the profitability they need to re-build their industries and to remain economically sustainable."

"All globalist companies will be nationalised (a minimum of 50,1% ownership must be redistributed to EF governments hands (combined) at any given time, for their respective countries). Investors with majority control who refuse this re nationalisation process will have their respective corporation expelled from the European Federation monetary zone".

"Phase out diesel/benzin vehicles (and thus end our dependency on Muslim oil) and focus on commercialising electric cars/battery cells. This will be a lot more significant problem in the US due to their decentralised infrastructure but much easier in Europe."

"Studies have indicated that as a conflict progresses and develops (civil war etc) and the masses flock to gold this development contributes to a downturn in national economies.

"Great Britain and Scandinavia, which left the gold standard in 1931, recovered much earlier than France and Belgium, which remained on gold much longer. Countries such as China, which had a silver standard, almost avoided the depression entirely. The connection between leaving the gold standard as a strong predictor of that country's severity of its depression and the length of time of its recovery has been shown to be consistent for dozens of countries, including developing countries."

"...a welfare state will work perfectly well intertwined with capitalistic doctrines as long as the country is monocultural/the social cohesion level is at an acceptable level. A welfare state would never work in the US due to the lack of social cohesion, because they have large minority groups who are allowed parallel cultures, norms and ethics."

"Blindly opposing welfare is an American neo-Con doctrine and has nothing to do with nationalism. There are certain aspects of modern civilisation and common decency which require degrees of state welfare. It is the way it is legislated and managed which is crucial."

"...the US model is an extreme variant, almost resembling a pure laissez faire model. 83 percent of all U.S. stocks are now in the hands of 1 percent of the people. 66 percent of the income growth between 2001 and 2007 went to the top 1% of all Americans. The top 10 percent of Americans now earn around 50 percent of the national income"

"While capitalistic principles should be protected, it should be somewhat regulated so that it benefits other members of the tribe (Scandinavian light model)."

Dakle, "ektremni desničar" koji veruje u protekcionizam, državu blagostanja skandinavskog tipa a ne američki divlji kapitalizam, zatim u potpunu nacionalizaciju svih korporacija, papirni novac i centralnu banku, kritikuje američki "laiisez faire" (veruje norveškim medijima da tako šta stvarno postoji i da su "neokonovi" glavni promoteri tog lese fera) te traži ekološke investicija i napuštanje fosilnih goriva. :) Više mi liči na nekog kolumnistu Nove srpske političke misli, nego na bilo kakvog, a najmanje "ekstremnog" desničara.

Otkud negativan odnos prema slobodnom tržištu

Postoji jedno fundamentalno nerazumevanje privatizacije. Njoj se postavlja u zadatak da kreira nova radna mesta, to se čuje u mnogim kritikama. Privatizacija, prema  udžbenicima, smanjuje broj radnih mesta, ali povećava efikasnost. Nova radna mesta treba da kreiraju grinfild investicije. A kod nas nije bilo grinfilda koji bi apsorbovao nezaposlenost nastalu u procesu privatizacije.

Odnos prema privatizaciji tumačim i time što smo jedna od retkih zemalja čije stanovništvo nije preživelo sve nedaće komunizma pa da je posle toga krenulo u izgradnju slobodnog tržišta. I to je težak proces, ali ljudi koji su preživeli komunizam nisu više želeli da se vrate u taj sistem. Kod nas je do raspada zemlje došlo zbog nacionalizama, a ne zbog bankrota komunizma. Zbog toga jedan dobar broj ljudi i dalje sanja ona vremena pa sve ono što je izvedeno iz slobodnog tržišta doživljava kao negativno.

U svakoj zemlji koja ima slobodno tržište, na pijadestalu je preduzetnik. Dakle, preduzetnik je pozitivna ličnost u svim zemljama tržišne ekonomije...

Osim u Srbiji?

...Osim u Srbiji i to je vrlo čudno. To nam, u stvari, smeta da ljudi koji žele da se bave preduzetništvom ne dobijaju odgovarajuću socijalnu satisfakciju za to.

Iz intervjua Mirka Cvetkovića za Novi Magazin.

Osnovne funkcije države

Jedan od dobrih argumenata za povlačenje države iz stvari poput nauke, poljoprivrede, privrede i recimo kulture je što se tako zanemaruju osnovne funkcije države. Jednostavno, ako se država bavi svim i svačim, stradaju borba protiv kriminala, vojska, sudovi, javni registri i slične stvari koje privatni sektor veoma teško može da pruži.

Za sve to je Srbija sjajan primer. Policija radi u veoma lošim uslovima, nose stare čizme i uniforme, da ne govorim o opremljenosti kriminalističkih laboratorija. Drug koji radi u pravosuđu mi kaže da se dešava da zakasne sa presudama jer nemaju para da kupe toner za štampač na kojem se štampaju presude. Zatvori su prenatrpani. O stvarnom stanju u vojsci nema (razumljivo) javnih podataka, ali iz svega što čujem i njihova opremljenost je relativno loša.

Verovatno najbolji primer je haos oko izdavanja novih dokumenata. Nesumnjivo, deo problema se krije u lošoj organizaciji posla i ide Dačiću na dušu, ali je i prilično očigledno da se zaista radi i o nedostatku fizičkih kapaciteta i ljudskih resursa da se posao odradi kako treba.

Srbija je banana zemlja upravo iz tih razloga. Ozbiljna država može da ima loše školstvo, male plate i visok procenat siromašnih. Ali, u ozbiljnoj državi je nezamislivo da se staje u red u sred noći da bi se izvadila nužna dokumenta i/ili registrovao auto.

Šta čeka Andersa Breivika?

Pogledajte članak iz 2009. godine o norveškim zatvorima.

Par komentara

1. Navodna afera oko "visoke prostitucije" pokazuje sav besmisao zabrane. Vrlo je očigledno da se ovde ne radi o nekoj prisilnoj prostituciji, već da su obe strane vrlo zainteresovane da do transakcije dođe. Zašto je onda prostitucija zabranjena? Mencken je definisao puritanizam kao "veliki strah da se neko, negde, dobro zabavlja". Ja stvarno ne vidim o čemu drugom može da se radi.

2. Malo se podigla frka oko novog Zakona o finansiranju stranaka. Recimo, u intervjuu za Blic, Vladimir Goati kaže: "Pustiti partije da same odlučuju o tome koliki će deo budžeta uzeti za finansiranje isto je kao i pustiti hroničnog alkoholičara u radnju sa pićima da uzme koliko hoće". I to je sasvim tačno. Ali, to je ugrađeno u sistem finansiranja stranaka iz budžeta. Dakle, ako ćemo da finansiramo stranke i kampanje iz budžeta, onda mora parlament (čitaj - stranke) da donose odluku o iznosu. Ko drugi? Ja upravo zato i mislim da bi bolje bilo i da nema državnog finansiranja stranaka.

3. Intervju sa Tomom Nikolićem je vrlo zanimljiv. Ispade da je bio prinuđen na štrajk glađu jer je želeo da se narod mirno raziđe. Treba neko da ga pita što je uopšte pravio miting i mesecima ga najavljivao i palio raju ako nije imao exit strategiju. Ne zanima me previše u ovom kontekstu, ali ga zamišljam na mestu premijera. Jedan od zanimljiivijih pitanja i odgovora:

Oponenti vam zameraju da nemate ideje. Otkrijte nam koje ćete prve poteze povući ako dođete na vlast, kako biste podigli životni standard?
- Prvi potez je da se poljoprivreda i energetika u roku od nekoliko meseci postave kao stubovi oslonca Srbije. A drugi su velike investicije u Srbiji koje dogovaram sa velikim i moćnim državama.

Primetićete da nije odgovorio na pitanje. "Postavljanje poljoprivrede i energetike za stubove oslonca Srbije" nije mera, već cilj. KAKO će to da uradi, nije rekao. A ove "velike investicije" su prosto smešne - koja to velika i moćna država pregovara sa opozicijom, a ne sa vlašću, o velikim investicijama?

Nije mi jasno ni kako planira da "odmah smeni Tijanića". Tijanića bira UO RTS, a njih postavlja Savet RRA, čije članove bira parlament. Kako će onda da smeni Tijanića - može samo da zapreti članovima Saveta RRA da će da ih Parlament razreši, ako ne smene UO RTS, ukoliko odbiju da smeni direktora? Dići će se buka odavde do Brisela.

4. Bio sam na nekom skupu o poljoprivrednoj politici. Najupečatljivija mi je bila sledeća stvar. Jedan od učesnika je pitao pitanja vezano za zaštitu od grada - tipa da li treba država da izdvaja više para i slično. Jedan drugi učesnik (koji ima puno međunarodnog iskustva) je rekao "Da li vi znate da se proitvgradne rakete koriste samo u Srbiji i Bosni i nigde drugde na svetu?" Ko god je obišao Zapadnu Evropu i video njihove voćnjake, zna kako se oni bore protiv grada - nad voćnjacima su raširene mreže koje služe za zaštitu voća od grada. Tamo je zaštita od grada privatno, a ne javno dobro. Malo mi je delovalo sumnjivo da baš toliko bacamo pare (mada apsolutno nemam razloga da sumnjam u čoveka koji je to rekao), pa sam pogledao po internetu. Ako guglujete anti hail rockets, prvi link je na firmu Poliester Priboj. Ako guglujete hail protection, praktično dobijate samo mreže, niko uopšte ne spominje rakete. Sve to govori u prilog tezi da mi iz godine u godinu bacamo milione evra na sisteme koje praktično niko u svetu ne koristi.

Krediti u švajcarskim francima

Pošto su zbog jačanja CHF sada rate ovih kredita mnogo veće, banke nude besplatnu konverziju u evre. Mislim da bi to bila jako loša stvar za dužnike.

Za devizne kurseve važi da su najmanje predvidiva ekonomska veličina. Niko ne može kredibilno predviđati njihovo kretanje. Sa tom ogradom u vidu, mislim da ima nekih razloga da švajcarski franak sada prestane da raste i polako krene nadole.

Ako se pogledaju pariteti kupovne moći, franak je precenjen za 40-50% u odnosu na dolar i evro. Pariteti kupovne moći kažu gde bi kurs dugoročno trebalo da bude.

To ne znači i da će se brzo tamo vratiti, jer kursevi dosta dugo mogu ostati precenjeni ili potcenjeni gledano po ovoj meri. Ali CHF do sada nije bio toliko precenjen u odnosu na druge valute, već je tek nedavno porastao (za razliku od nekih drugih valuta, skandinavskih na primer, koje su stalno tako precenjene). Ako pogledate sliku kretanja kursa franka prema evru, vidi se da franak obično teži da bude na nešto nižem nivou od sadašnjeg. Nije franak pre dve godine bio vanredno nizak, nego je sada vanredno visok.

Takođe, franak u poslednje vreme nije porastao zbog nekih strukturnih i ekonomskih razloga koji bi ga mogli ostaviti na stalno visokom nivou, nego zbog globalnih neizvesnosti. Porastao je iz istog razloga iz kojih je porasla cena zlata. Ostale glavne valute su postale sumnjive što zbog monetarnih ekspanzija (dolar i funta), što zbog kriza i javnih dugova (evro i jen), što je zlato i franak, kao i uvek u uslovima kriza, učinilo primamljivijim.

Sada ako predviđate apokalipsu ostatku sveta, možete tvrditi da će franak i dalje rasti. Ali mislim da nema razloga za to. Fed je prestao sa monetarnom ekspanzijom, nije izazvao inflaciju niti veća inflaciona očekivanja i ovih dana počinje polako da povlači novac. I EU je sa grčkim bankrotom od pre dva dana polako počela da rešava problem.

Ako je to tačno i franak počne da pada u odnosu na evro, onda ćete ako sada konvertuje u evro biti na dvostrukom gubitku. Da biste konverzijom po sadašnjem kursu dobili, potrebno je da franak ne samo ne padne, nego nastavi da raste. Ali mislim da je to malo verovatno. Štaviše, da NBS to nije zabranila, preporučio bih da se sada zadužite u francima.

O uvozu

Uvozimo sve:

Samo smo za prva četiri meseca 2010, uvezili oko 9.500 tona krompira, 4.300 tona paradajza, 1.000 tona paprike, više od 18.000 tona jabuka i 800 tona jagoda.

Kad se ovako nešto pročita, pada na pamet da zemlja nema dovoljno ovih proizvoda pa ih zato uvozi. U stvarnosti, većinu ovih proizvoda Srbija takođe i izvozi.

Na pojavu da se ista roba uvozi i izvozi su u jednom trenutku ekonomisti gledali kao anomaliju - zašto bi zemlja to radila? Ali pošto je svaki napredak ekonomije napredak u subjektivizmu, shvatili su da to itekako ima smisla ako se posmatraju želje pojedinaca, kupaca. Između zemalja redovno postoji uvoz i izvoz istih proizvoda jer ljudi vole širi izbor iste robe. Kad se i obična voda za piće masovno izvozi i uvozi, onda to govori da je sama različitost izbora, čak i kod tako jednostavnih proizvoda kao što je voda, neto vrednost.

Zato Srbija uvozi i izvozi jedne iste proizvode. Kada uvozi krompir to nije zato što ga ne proizvodi dovoljno, nego zato što potrošači, domaći i strani, iz nekog razloga jako cene različitost krompira.

Ako je Srbija neto izvoznik hrane da li to znači da je u proizvodnji hrane bolja od drugih zemalja? Ne, to znači da je u proizvodnji hrane bolja nego u proizvodnji drugih stvari. Čak i ako je dosta loša u proizvodnji hrane u odnosu na druge zemlje, može biti njen neto izvoznik u druge zemlje. Nivo konkurentnosti ne određuje vašu poziciju u izvozu ili uvozu.

To objašnjava postojeću situaciju: Srbija je manje konkurentna u proizvodnji hrane od zemalja EU, ali je neto izvoznik hrane, uključujući i u zemlje EU. I to je ekonomski sasvim normalna situacija.

Što ne znači da nivo konkurentnosti (što je ustvari samo produktivnost), nije važan. Naprotiv, vrlo je važan jer on određuje nivo životnog standarda u zemlji - ali to nema nikakve veze sa izvoznim suficitom ili deficitom.

I told you so

They will give the sense of every article of the constitution, that may from time to time come before them. And in their decisions they will not confine themselves to any fixed or established rules, but will determine, according to what appears to them, the reason and spirit of the constitution. The opinions of the supreme court, whatever they may be, will have the force of law; because there is no power provided in the constitution, that can correct their errors, or controul their adjudications. From this court there is no appeal.

The judicial power will operate to effect, in the most certain, but yet silent and imperceptible manner, what is evidently the tendency of the constitution: — I mean, an entire subversion of the legislative, executive and judicial powers of the individual states. Every adjudication of the supreme court, on any question that may arise upon the nature and extent of the general government, will affect the limits of the state jurisdiction. In proportion as the former enlarge the exercise of their powers, will that of the latter be restricted.

That the judicial power of the United States, will lean strongly in favour of the general government, and will give such an explanation to the constitution, as will favour an extension of its jurisdiction, is very evident from a variety of considerations.

Ako mislite da je ovo rekao neki "konzervtivac" 20 ili 21 veka, žaleći se na "aktivističke liberalne sudije", grešiite: Pisac je Robert Yates, alias Brutus u anti-federalistu broj 11, objavljenom 31 januara 1788 godine kao argument protiv usvajanja Ustava! Nije da čovek nije upozorio...

O američkom Ustavu

Proučavajući dosta američku istoriju u poslednjih godinu-dve došao sam do zaključka da je svaki nacionalizam zasnovan na istim stvarima: na fiktivnim istorijskim mitovima čija je funkcija da ideološke prekoncepcije sadašnjih vladajućih krugova održe i pojačaju. Jedna od najbezočnijih istorijskih lagarija američke nacionalne mitomanije je tvrdnja da su se gomila božanstava koji hodaju zemljom i Platonovih filozofa-kraljeva zvanih Očevi utemeljivači sastali u Filadelfiji u sparno leto 1787 da sastave najsavršeniji dokument slobode koji je ikada napravljen, i zahvaljujući kome je Amerika najslobodnije društvo na svetu i danas - američki Ustav.

Naravno, ovo je čist mit. Prosta istorijska istina je da je bilo sve suprotno od ove kič bajke o herojskim "očevima utemeljivačima". Prvo, Amerika je u trenutku lansiranja filadelfijske kampanje već imala svoj Ustav, zvani Articles of Confederation, koji je bio daleko, daleko superiorniji od dokumenta koji je sastavljen u Filadelfiji. Ali je imao jednu fatalnu "manu" - kreirao je vrlo slabu, gotovo nepostojeću centralnu vladu, i svu moć, uključujući i nezavisnost ostavio državama- bivšim kolonijama. Ovo se nije dopadalo rastućoj "nacionalnoj" Jenki eliti na Severu, koja je zagovarala jaku i "energičnu" federalnu vladu (kada je dobio Hamiltonovo pismo u Parizu, gde se tada nalazio, u kome se govorilo o potrebi energične vlade Jefferson se zgranuo - ima li išta gore od "energične vlade"?). I ta elita, predvođena "velikanima" Alexandrom Hamiltonom i Jamesom Madisonom je skovala pakleni plan: da sazovu ustavnu konvenciju koju će da predstave kao samo malo amandmansko modifikovanje Articles, ali na kojoj će da usvoje potpuno novi Ustav koji bi stvorio jaku i "energičnu" centralnu vladu i ukinuo postojeći federalni sistem.

Konvencija u Filadelfiji jula 1787 predstavljala je pokušaj državnog udara koji nije uspeo, odnosno koji je uspeo samo ograničeno. Pošto su na prevaru izmamili delegate iz većine država na Konvenciju (sa lažnim obećanjem da će se razgovarati samo o amandmanima na Articles of Confederation) nacionalisti su uradili sledeću stvar. Predložili su Georgea Washingtona sa predsedavajućeg, koji je izglasan (ko bi glasao protiv?), zatim na njegov predlog odlučili da zasedanje bude tajno, i tražili od svih da polože zakletvu da neće pričati o sadržaju celog skupa nikada i nikome. Decenijama posle Filadelfijske konvencije se nije znalo o njenom sadržaju skoro ništa, sve dok jedan od učesnika, protivnik novog Ustava i "anti-federalista" Luter Martin nije objavio svoje detaljne beleške iz kojih se moglo videti sve.

Ove beleške kao i kasnija svedočenja nekih drugih protivnika Ustava nam jasno pokazuju zašto je zasedanje moralo da bude tajno. Odmah po početku, James Madison i Hamilton su izneli plan kako bi trebalo da izgleda budući američki Ustav. Obratite pažnju šta su dični heroji slobode i "očevi utemeljivači" bili pripremili za američki narod. James Madison je predstavio takozvani "virdžinijski plan" koji su koncipirali on i nekolicina njegovih ko-konspiratora iz Virdžinije poput Georgea Nicholasa i Johna Marshalla. Po tom planu trebalo je ukinuti postojeću konfederalanu vladu i stvoriti centralizovanu "nacionalnu" vladu: Federalni Kongres je trebalo da bude jednodomni, bez Senata, da ima moć da donosi zakone kakve god želi i pravo veta na bilo koji zakon koji donesu države, predsednik je imao pravo da izvrši vojnu invaziju neposlušnih država, Vrhovni sud opštu ingerenciju u svim slučajevima. Hamilton nije bio zadovoljan ni ovim: on je predlagao doživotnog predsednika, doživotne guvernere koje niko ne bi birao nego bi ih postavljao doživotni predsednik, te potpuno pravno ukidanje država i njihovo pretvaranje u administrativne okruge. Kada je Konvencija na kraju odbila njegov predlog da se ukinu države on je održao govor na kraju kojeg je uvređeno rekao da on nikada neće podržati takav Ustav, i napustio Konvenciju. Pitam se koliko američkih studenata prava i politike je ikad čulo za ove podatke?

Naravno, kad su ove sramne ideje iznete delegatima u Fildelfiji nastao je potpuni haos. Većina su sa besom i indignacijom to odbili. Madison je uporno pokušavao da tokom Konvencije progura što više svojih ideja (posebno mu je za srce bio prirastao federalni veto na zakone država) ali bez uspeha. Konačni dokument koji je usvojen bio je kormpromis u kome je najveći deo inicijalnog dizajna onih koji su sazvali Konvenciju bio odbačen. Kongres i Vrhovni sud su dobili vrlo ograničene i precizno određene, delegirane nadležnosti. Ništa od širokog mandata, ili prava veta na zakone država. Kongres je dobio dva doma od kojih Senat ima po dva predstavnika svake države, i taj član Ustava se nikad ne može promeniti amandmanskim putem, čime se centralna valda čini mnogo manje "efikasnom" i "energičnom". Štaviše ni to nije bilo dovoljno, jer su takozvani antifederalisti (u stvari pravi federalisti) tražili da se doda još jedan broj ustavnih amandmana koji će dodatno da ograniče federalnu vladu, kao uslov za ratifikaciju. I ti amandmani, njih deset ukupno, će biti dodati narednih godina, od kojih su najznačajniji prvi i deseti: prvi zabranjuje Kongresu da donosi bilo kakve zakone koji bi ograničavali slobodu vere, slobodu štampe ili govora, dok deseti, koga je Jefferson nazvao "ugaonim kamenom Ustava" kaže da sve nadležnosti koje nisu Ustavom delegirane federalnoj vladi pripadaju državama. Naravno, pošto je reč o kompromisu i nacionalisti su dobili nešto - pravo Kongresa da razrezuje poreze i prebacivanje vojske u nadležnost centralne vlade, kao i pravo Kongresa da reguliše trgovinu (što je tada imalo ograničeno značenje, pravo da ukida proizvoljne međudržavne barijere trgovini, recimo carine koje bi Masačusets uveo Virdžiniji).

Stoga, pravi heroji Amerike nisu "očevi utemeljivači" mudri zakonodavci koji su narodu "podarili juhahaha", nego opstrukcionisti "anti-federalisti" kako ih zvanična režimska istoriografija posprdno naziva; hrabri Amerikanci koji su se usprotivili zaveri iz Filadelfije i sprečili da etatistička elita predvođena Madisonom, Marchalom, Hamiltonom i Jayom nametne svoju volju. Ovi heroji slobode ostaju zapravo jedini pravi očevi utemeljivači svega najboljeg što postoji u današnjoj Americi, iako ćete njihova imena retko čuti, osim kao predmet sprdnje i prezira. Ja ih ovde ponavljam: George Mason, Patrick Henry, Richard Henry Lee, Robert Yates, John Taylor, George Clinton, i naravno pre svih, čovek koji se u vreme filadelfijske urote nalazio u Parizu a koji je pravi utemeljivač liberalizma u Americi - Thomas Jefferson. Najveći klasični liberali, i najekstrmeniji zagovornici slobode pojedinca u Americi bili su zapravo protivnici filadelfijskog Ustava!

Miša Brkić o grčkoj krizi

Lep autorski članak koji vredi pročitati. Još povrh svega naziva stvari pravim imenom.

Neshvatljiva anamolija

Prolaze već meseci kako narod Sirije želi da vidi leđa Bašaru el-Asadu, isti upotrebljava na veliko vojsku i vatreno oružje prema demonstrantima, a komentari u Srbiji su mlaki. To je velika nepravda, posebno ako se ima u vidu popularnost pukovnika Gadafija, Ahmadinedžada i iranske demokratije, kao i nama uvek prijateljskih egzotičnih parija različitih tipova. Stoga smatram da je neophodno da naši spoljnopolitički analitičari malo porade na prezentovanju lepote Bašarovog režima. Osim par kratkih novinskih epizoda u kome je narod u Siriji srećan, siromašan i naravno čuo za Srbiju, sve je to tanko i neuverljivo.

El-Asadi takođe otelovljuju iste vrednosti koje promovišu već navedeni likovi kao što su dolazak na vlast iz šume (ili nekog sličnog habitata), povremeno demokratsko ubijanje većih grupa sopstvenih građana, kao i torture na malo, vladavinu sile i povremeno loše odnose sa SAD. Takođe imaju i nešto nafte koju naravno hoće da im otmu SAD. Čak su i rešili problem "Posle el-Asada, el-Asad" na elegantan način.

Stoga još jednom upućujem apel da ako nije moguće da naši vrhunski izveštavači sa terena u prijateljskoj VSNLADŽ ponude slične izveštaje iz Sirije da se nađe neko ko bi u najmanju ruku donosio barem upola patriotiske vesti iz Sirije.

Kris Novoselić

Postavio sam juče sliku "najpoznatijeg hrvatskog libertarijanca" i pitao o kome se radi.  Možda ova slika više pomogne.

Kao što su dva komentatora već nagovestila, radi se o bivšem basisti i jednom od osnivača Nirvane, Krisu Novoseliću. Ako ga niste prepoznali, nije ni čudo, prošlo je 17 godina od kako Nirvana ne postoji, a 20 godina od kada je izašao album "Nevermind".

Možda je fraza "hrvatski libertarijanac" malo prejaka. Čovek je Amerikanac (hrvatskog porekla), a i veza sa libertarijanizmom je relativno slaba - govorio je na nekim libertarijanskim konvencijama i podržao Rona Paula na izborima za predsednika 2008. godine. Inače je Demokrata.

Očigledno se radi o izuzetno zanimljivoj ličnosti. Nakon raspada Nirvane, promenio je nekoliko bendova, postao politički bloger (a nedavno i prestao da piše jer je upisao koledž), malo je falilo da se kandiduje za zamenika guvernera države Vašington, a radi i kao aktivista po pitanju demokratizacije pri organizaciji Fair Vote. Koliko sam mogao da vidim, jedna od glavnih stvari za koju se zalažu je prelazak na proporcionalni sistem glasanja koji bi razbio duopol Demokrata i Republikanaca, kao i za ukidanje elektora i prelazak na direktne izbore za predsednika SAD. Evo kako, u jednom od postova na svom blogu, objašnjava ove stavove:

I mean, people want this supposed change but they still vote for one of the entrenched parties in Washington DC?

This reminds me of being a 16-year-old living in Yugoslavia. There were only two television channels available--both controlled by the state. Now don't get me wrong, my adolescent mind thought the broadcast of the unedited version of Last Tango in Paris was great, but there were nights when the choice was between two bad programs. That meant it was time to pick up a book or listen to my new Bijelo Dugme cassette.

Bankrot Grčke

Grčka, sa druge strane, jeste bankrotirala. Najnoviji EU dogovor od sinoć po prvi put podrazumeva ne samo pomoć ostalih članica i MMF-a, nego i odricanje privatnog sektora od dela duga.

Zemlja bankrotira na spoljni dug kada odluči da više ne vraća taj dug u celosti. Bankrot nikada ne znači obustavu celog duga, nego njegovo restrukturiranje. Umesto da vratite ceo dug, vi sa kreditorima sklopite dogovor da vratite na primer 70%, uz promenjene ročnosti i kamate. To se zove bankrot.

Grčki dogovor podrazumeva upravo to, ali sa jednom dodatnom opcijom koja omogućava da se to ne zove bankrot. Naime, bankama je ponuđeno da izaberu jednu od 4 opcije. Prva opcija je da ne urade ništa i nastave da drže svoj grčki dug kao i do sada.

Ostale 3 opcije daju upravo ono što se u slučaju bankrota radi -- menjaju iznose, kamate i ročnosti duga (možete izabrati manji iznos ali bržu otplatu i kamatu i slično). Takođe, ako izaberete jednu od ove tri, cela EU postaje garantor vašeg duga.

Očigledan cilj dogovora je bio da banke ne izaberu prvu, nego jednu od tri preostale opcije. To je onda ravno bankrotu, ali zbog samog postojanja prve opcije kaže se da banke nisu bile prinuđene da bilo šta urade, što znači da se to ne može zvati bankrotom. Formalno, Grčka nije obustavila dug, nego je zajedno sa EU ponudila druge opcije i banke su umesto rizika izabrale te druge opcije.

Sadašnja neto vrednost tri opcije je svim sigurno veća od vrednosti prve, od sadašnje cene grčkog duga, tako da će malo ko propustiti da konvertuje dug. Suštinski, to je bankrot Grčke.

Bankrot Politike

Svakog jutra pogledam srpske vesti i vidim da se Americi sprema apokaliptični bankrot. Već nekoliko dana Politika piše, a B92 prenosi naslove da se "Nad SAD nadvila senka bankrota", da se "Vol Strit sprema za najgore" i da "Amerika može završiti kao Zambija".

Amerika je najbogatija, Zambija jedna od najsiromašnijih zemalja na svetu. Bankrotom država prestaje da plaća dug, ali zemlja ne osiromašuje. Naprotiv, bankrot zemlje je odličan način da se otarasite dugova i političari ga koriste da bi podigli, a ne spustili životni standard stanovništva.

Ali to i nema nikakve veze, jer kao što smo rekli, u Americi se uopšte ne radi o ekonomskom bankrotu. Radi se o domaćoj političkoj nesuglasici, da li se treba dalje zadužiti ili ne. U slučaju da Amerika odluči da se još zaduži, i dalje će plaćati najmanju kamatnu stopu na svetu. Banke obično ne daju novac nekome ko je pred bankrotom, bilo da se radi o pojedincu, firmi ili zemlji, a ako i odluče da mu daju, onda taj rizik debelo naplate visokom kamatom. Na američke obveznice trenutno se plaća kamata koja je jako blizu nuli.

Politika kaže i da se "Vol Strit sprema za najgore", ali to se po ponašanju Vol Strita ne vidi. Cene američkih obveznica i dalje nisu pale, odnosno njihovi prinosi, koji odražavaju rizik nevraćanja duga nisu porasli. Prinosi koji su na SAD obveznice i dalje ispod 1%, su u slučaju evropskih zemalja kojima preti bankrot redovno iznad 10%, kod Irske su bili preko 20%, kod Grčke 35%.

Osiguranje američkog duga, credit default swaps, takođe se prodaje po niskim cenama. Osiguranje SAD duga je i danas jeftinije od britanskg ili nemačkog, koje se smatraju sigurnim i solventnim evropskim zemljama, a da ne govorimo o španskom, irskom ili grčkom.

Tržište dakle nedvosmisleno govori da nema spremanja za najgore, niti čak vanredne zabrinutosti. Poenta je da, čak i ako politički dogovor ne uspe, vlasnici duga nisu toliko zainteresovani za sledeću kamatu (koju će im tehnički bankrot možda uskratiti), koliko za dugoročnu sigurnost duga. A koliko god da se SAD poslednjih godina bespotrebno zadužila, ta sigurnost se još uvek ne dovodi u pitanje.

Ali najviše me u domaćim vestima zbunio deo o rejting agencijama - Politika piše da je Moody's rekao "da bi rejting SAD mogao biti srozan sa AAA na B+". Pošto to nisam video po stranim vestima, pomislio sam da sam nešto važno propustio ili da se možda noćas nešto strašno dogodilo. Snižavanje američkog rejtinga na B bi stvarno gurnulo ceo svet u haos, iz regulatornh razloga. Svi koji drže američke obveznice morali bi ih prodati da bi zadovoljili regulatorna pravila udela prvoklasnih obveznica, a kad svi u isto vreme prodaju isti aset, kupca je teško naći, što onda dalje obezvređuje ove obveznice i gura sve u bankrot mnogo gori od onih iz 2008. Osim toga, ko još snižava rejting zemlji koju tržište (vidi iznad) i dalje smatra najsigurnijom na svetu? Naravno, to uopšte nije slučaj. Prava vest glasi da su iz rejting agencija rekli da će, ako SAD propusti da plati dolazeću kamatu na neke obveznice, spustiti rejting tih obveznica. To je velika razlika, jer kao prvo, tehnički bankrot, ako se dogodi, samo znači da se moraju izabrati prioriteti, između recimo plaćanja vojske i kamata. A drugo, ako se i izabere da se ne plate kamate, to ne znači gubitak rejtinga zemlje, nego rejtinga tih određenih obveznica, što je mnogo manji problem.

Svejedno, izveštavanje Politike je užasno pristrasno i potpuno u neskladu i sa tržišnim signalima i sa vestima iz sveta. Mnogo bi bolje bilo da samo prepisuju vesti iz svetskih medija nego što šalju svoje dopisnike da bi onda plasirali maliciozne dezinformacije.

Moskva, 1990.

Na ovo se može gledati i kao razrešenje kuhinjske debate koju su vodili Nikson i Hruščov prilikom jednog susreta. Hruščov je pokazao Niksonu tone čelika i kubike drveta koju je sovjetska planska privreda uspela da proizvede, dok je Nikson zauzvrat pokazao Hruščovu najnoviju američku kuhinju. Usledila je debata, gde je Nikson tvrdio da je kapitalizam dobar jer proizvodi ono što ljudi traže, dok je Hruščov tvrdio da je planska privreda superiorna jer proizvodi ono što je strateški važno i da samo takva bazna proizvodnja, a ne nekakve kuhinjske naprave, može biti osnova realnog ekonomskog rasta.

Hruščovljeva teorija zvuči razumno, zvučala je tada razumno i mnogim zapadnim ekonomistima, kao i sada mnogima koji i dalje zastupaju srodne ideje o realnoj proizvodnji i poljoprivredi kao jedinim pravim osnovama ekonomskog blagostanja. Ali ispostavilo se da je bila pogrešna.

A Nikson, koji je inače bio ekonomska štetočina i ostao zapamćen po pokušaju da administrativnom kontrolom cena smanji inflaciju, time je dao i jedan od najboljih argumenata u odbrani kapitalizma. Kapitalizam i slobodna razmena nisu dobri zato što daju najveće stope rasta fizičke proizvodnje - mada je i to slučaj - nego zato što je to sistem u kojem ljudi jedni drugima obezbeđuju da imaju tačno ono što hoće. Snimak govori.

Ko je najpoznatiji hrvatski libertarijanac?

Predlažem tipa sa slike. Ne očekujem da ga iko prepozna, ali očekujem da je makar 95% čitalaca čulo za njega. Ne u ovom kontekstu, doduše.

O kome se radi? Odgovor suta.

Sad mi je jasno zašto bi svi političari da asfaltiraju puteve

Tržišna privreda

***
Vlada Srbije usvojila je danas Uredbu po kojoj će maksimalna cena vekne hleba "sava" T- 500 ubuduće biti 45,97 dinara.

Prethodnom uredbom Vlade maksimalna cena vekne hleba iznosila je 54,22 dinara.

Najnovijom izmenom hleb je pojeftinio 15 odsto.

Ova odluka proistekla je iz realno tržišno ustanovljenih odnosa pariteta cena pšenice-brašna-hleba T - 500.

Uredba stupa na snagu po objavljivanju u Službenom glasniku.

***

Možda ipak nisam zatucani i nepismeni antinaučni kreten jer ne mislim da je globalno zagrevanje ozbiljan problem

Iz rezimea članka "The Tragedy of the Risk-Perception Commons: Culture Conflict, Rationality Conflict, and Climate Change":

Uobičajeno objašnjenje za kontroverzu oko klimatskih promena često naglašava neke prepreke u tome kako javnost razume problem: ograničeno poznavanje nauke, nesposobnost običnih građana da procene tehničke informacije i rezultujuće široko rasprostranjeno korišćenje loših heuristika kako bi se procenio rizik. Velika anketa građana SAD (N=1540) je našla malo podrške za ovu tvrdnju. Ukupno posmatrano, ljudi koji dobro poznaju nauku su bili malo manje, a ne više, spremni da vide klimatske promene kao ozbiljnu pretnju u odnosu na ljude koji se slabo razumeju u nauku.  

Dakle, možda grešim, ali sam u dobrom društvu.

Tim Harford na TED-u

Pogledajte vrlo zanimljiv nastup Tima Harforda pod nazivom "Trial, Error and the God Complex".

Osoba sa invaliditetom

Švedska državna služba za zapošljavanje je odlučila da "zavisnost od hevi metala" prizna za invaliditet. To znači da je zavisnik od hevi metala em zaštićen od diskriminacije (ne smeš da ga ne zaposliš samo zato što je ceo istetoviran, ne dolazi na posao kada ima neki dobar koncert, i pušta glasnu muziku), em ima pravo na finansijsku nadoknadu.

"I signed a form saying: 'Roger feels compelled to show his heavy metal style. This puts him in a difficult situation on the labour market. Therefore he needs extra financial help'. So now I can turn up at a job interview dressed in my normal clothes and just hand the interviewers this piece of paper," he said.

The manager at his new workplace allows him to go to concerts as long as he makes up for lost time at a later point. He is also allowed to dress as he likes and listen to heavy metal while washing up. 

Svaki publicitet je dobar publicitet

- Budimo realni i priznajmo da većina tih životinja apsolutno ništa ne radi, već po ceo dan samo leži i jede. Slažem se da za te radne navike treba kriviti sistem vrednosti koji je vladao u godinama iza nas, ali to će biti slab argument pred novim vlasnicima – smatra Ludovik Kralj, analitičar Libertarijanskog kluba.

Eto Libeka u Njuzu. Čestitamo!

Sila od države

Ozbiljna država se lako prepoznaje, bila ona nemačkog, američkog ili estonskog tipa. Neozbiljna banana država se prepoznaje po stvarima kao što je nemogućnost uručenja sudskog poziva osobi koja je u kućnom pritvoru na adresi na koju joj je upućen poziv.

Kako li na ovo gledaju investitori koji dolaze u Srbiju, u svetlu mogućnosti izvršenja ugovornih obaveza kada druga ili druge strane to odbijaju?

Njih to, naravno, uopšte ne zanima sve dok je Novak ATP No.1, vaterpolisti gaze/dave protivnike, a nosioci vlasti fejsbuče, voze kombajne i objašnjavaju kako su svi biznismeni koji ih ne vole fuj.

Konsenzus sindikata i poslodavaca o privatizaciji javnih preduzeća

Prvo, predsednica Asocijacije samostalnih i nezavisnih sindikata, Ranka Savić:

Да би то функционисало заиста онако како то у јавности жели да представи премијер, сва јавна предузећа би требало приватизовати. Све друго је прича за народ, јер добро звучи, поготово пред изборе, истиче Савић.

Zatim, predsednik Unije poslodavaca Srbije, Nebojša Atanacković:

Без приватизације јавног сектора, нема деполитизације избора менаџера. То само добро звучи за народ, закључује Атанацковић. 

Privatna policija

Jedna od (mnogih) stvari koja me je iznenadila kada sam 2002. godine stigao u Filadelfiju na Master studije je bila ta sto je univerzitet imao svoju policiju.

Ne deluje toliko iznenađujuće, možete da pretpostavite da se suštinski radi o obezbeđenju univerziteta, koji je zaduženo za univerzitetske zgrade i površine. Ali, ne, ne radi se samo o tome. Radi se o tome da je grad Filadelfija prenela ovlašćenje na univerzitetsku policiju da može da obavlja policijske dužnosti i na svim gradskim površinama, kao i u blokovima koji se graniče sa univerzitetom. Dakle, univerzitetska policija je mogla da uhapsi nekoga ko je nešto ukrao iz privatne prodavnice koja nema nikakve veze sa univerzitetom. Zašto su grad i univerzitet to uradili?

Što se univerziteta tiče, oni su shvatili da gube studente i profesore zbog kriminala, budući da se univerzitet nalazi na samoj granici Zapadne Filadelfije, u kojoj je kriminal bio veoma ozibljan problem. Jednostavno, ako naplaćuješ 30 hiljada dolara za godišnju školarinu, moraš da ponudiš studentima elementarnu bezbednost. Takođe, ni profesori nisu bili oduševljeni time da im deca odrastaju u tom kraju. Univerizet je shvatio da nema čemu dobrom da se nada od gradskih vlasti pa su im rekli - "ajde vi lepo pustite nas da se borimo sa kriminalom i nasilnicima u ovih 30 blokova, inače ćemo mi da odselimo univerzitet negde u predgrađe". Grad se uplašio i rekao "dobro, može" (jer je univerzitet najveći privatni poslodavac u gradu). Ja ne znam detalje tog dogovora, kako su tačno podelili nadležnost, ali je sve to dobro funkcionisalo.

Univerzitet je onda otišao i korak dalje tako što je otkupio zemljište i kuće pored univerizeta, napravio dobru osnovnu školu i rekao profesorima - "evo, sad imate bezbedan komšiluk, dobru školu za vašu decu, izvolite i kupite kuće". Cena kuća je toliko porasla da se cela investicija u školu i policiju isplatila univerzitetu. Ne moram da pominjem da se radi o privatnom univerzitetu.

Zanimljivo je da to što rade univerziteti (UPenn nije jedini dobar univerzitet koji se nalazi u problematičnom kraju grada, Columbia ima možda još i veći problem), rade i razne druge organizacije. Često se vlasnici radnji i preduzeća udruže i angažuju "privatne policajce" da patroliraju komšilukom. Na sajtu VoxEU je izašao dobar članak na temu kakvi su efekti takvih organizacija na kriminal u Los Angelesu.