Smelost nade

Ako niste znali, memoari Baraka Obame, Audacity to Hope, su već prevedeni na srpski, a prevod će uskoro biti svečano promovisan. Izdavač je Interkomerc čiji je predsednik Goran Perčević, bivš Slobin mladi socijalista, a sada veliki pobornik "politike nade", koji Obamino štivo preporučuje ne samo političarima, nego i studentima prava i politike (pomislih da bi ovi poslednji verovatno više voleli da mogu da pročitaju neki Obamin rad iz političke i pravne teorije...).

Beskrajna je mudrost starih Latina - Similis Simili Gaudet...

UPDATE: Danas je knjiga promovisana na Pravnom fakultetu, i prisustvovala je masa ljudi, uključujući i predstavniek DS, SPS, studentskih organizacija itd. Trka u infantilnom odušavljenju Obamom će biti tesna: Politika je najvaila da će prenositi feljton iz knjige, a očekujem da će Peščanik organizovati javno čitanje odlomaka u svojim emisijama, ili bar davati odlomke na sajtu. A mogli bi da pozovu Perčevića (ili drugara mu Dačića) u emisiju da malo priča o sličnostima svoje i Obamine ideologije.

Letovanje na kredit i mobilni za decu

Prema rečima g. Katića pravi problem je u tome što mi, „beogradski interpretatori” trujemo Srbiju uverenjem da se privatni sektor racionalno zadužuje. To bi, kaže, značilo da „građanin koji je uzeo keš kredit da bi kupio deci patike i mobilni telefon, a zatim ih poslao na letovanje u Tursku, zna šta radi”... dok „država koja bi uzela kredit pa napravila put ili popravila prugu, verovatno ne zna!”.

Da, g. Katiću, mi upravo to tvrdimo.

To Danica Popović demolira Katića, a ovaj citirani detalj je posebno interesantan jer pokazuje razliku između ekonomiste i nadriekonomiste. Nadriekonomista Katić misli da postoji nešto što je objektivno racionalno ili neracionalno. Tako je Katić ubeđen da su letovanje na kredit i kupovina mobilnih telefona deci "neracionalni".

Jedna od prvih lekcija mikroekonomije je da su preferencije pojedinca subjektivne -- racionalno je ono što mi hoćemo. Sve što nam povećava blagostanje, bilo to letovanje na kredit ili uvoz igračaka iz Kine, je racionalno. Blagostanje nije povećanje GDP-ja, nego mogućnost da zadovoljimo želje.

Nadriekonomisti to ne vide, nego misle da se prosperitet ogleda u maksimiziranju makroekonomskih veličina za koje su čuli iz medija. Tako je povećanje GDP-ja uvek dobro, a spoljnotrgovinskog deficita loše.

Pogledajmo slučaj GDP-ja. To je opšteprihvaćeno merilo bogatstva, ali šta tačno GDP meri? On ne meri blagostanje, nego trošak po kojem postižemo neki nivo blagostanja. GDP nije korisnost ili blagostanje po sebi, nego cena koju plaćamo za blagostanje. Prirodno, za dati nivo blagostanja mi hoćemo da nam trošak bude manji, a ne veći. To ne znači da GDP treba minimizirati, ali treba biti svestan da on pre svega meri trošak. Ako možemo postići veće blagostanje uz dati ili čak manji GDP, bolje za nas! Rast GDP-ja je dobar ne sam po sebi, nego samo zato što označava da je trošak našeg blagostanja veći, a pretpostavka je da veći trošak u najvećem broju slučajeva znači i veće blagostanje.

U najvećem broju slučajeva, ali ne i uvek. Na primer, ako nas država sve zaposli da kopamo i zatrpavamo rupe, to povećava GDP. Ali očigledno ne povećava blagostanje, nego ga čak smanjuje jer radimo beskorisnu stvar. Kejns je, gledajući makroekonomske agregate ali ne razumejući mikroekonomiju, mislio da je to dobra ideja. Ili da uzmemo realniji primer, recimo povećanje gužve u saobraćaju povećava GDP. Napravite zakrčenje u saobraćaju i vozači će imati više radnih sati i biće potrošeno više goriva, što sve nesumnjivo povećava društveni proizvod. Ali takvo povećanje GDP-ja smanjuje naše blagostanje u smislu utrošenog vremena i verovatno živaca. Da, rast GDP-ja i rast blagostanja se u najvećem broju slučajeva poklapaju zato što veći trošak znači i veću mogućnost za neku korist, ali treba znati da oni nisu ista stvar.

To je osnova iz koje sledi da je potrošnja na letovanja ili na mobilne telefone dobra stvar. Dobra je po definiciji, jer pojedinci sami biraju da to urade, što znači da im povećava blagostanje. A to je krajnji cilj. Tako Katićeva tvrdnja, a i mnogih drugih nadriekonomista da je neka privatna potrošnja "neracionalna", pada na prvoj lekciji mikroekonomije. Prvo, racionalno je sve što pojedinac hoće jer mu po definiciji povećava blagostanje. Drugo, nema ničeg lošeg u povećanju ličnog blagostanja, čak iako je u suprotnosti sa maksimiziranjem makroekonomskih agregata. Naprotiv, povećanje ličnog blagostanja za što veći broj ljudi je poenta ekonomije.

Bar neko kapira

Suzana Grubješić:
Na pitanje da li misli da bi funkcioner SPS-a Zoran Anđelković kao generalni direktor "Pošte Srbije" bio dobro rešenje za "Poštu", Grubješićeva je odgovorila da bi najbolje rešenje za sva javna preduzeća bilo da ne budu više javna, nego da budu privatizovana...

Muzika za moje uši. Čestitam Suzana!

Prosjačenje kao biznis

Prosjaci u Americi po nekim izvorima zarađuju i do 40,000 dolara godišnje. U Njujorku na najboljim lokacijama nekada može da se zaradi i 500 dolara dnevno. Sve bez poreza. U ovom poslu pomaže humor. Jednom me je u Torontu jedan tip pitao da li imam dolar za laptop. Takođe kažu da pomaže i ako se traži tačan iznos: "fali mi još 43 centa za kafu". Studija je pokazala da veliki broj prosjaka ustvari i nisu beskućnici kako se predstavljaju već da su prosjačenje pretvorili u karijeru.

Situacija je verovatno slična i u Srbiji. Sećam se da sam davno video jedan prilog na televiziji o tipu koji je sagradio veliku kuću i postao prilično imućan kopajući po deponiji. Evo dokaza da su deponije unosan biznis.

Gligorovljev anti-Obama

Vladimir Gligorov ima neverovatan tekst o američkim izborima. Da ga pročitam a ne znam ko je autor poverovao bih da je to neki tekstopisac iz Politike, a možda i sam Nebojša Katić, glavom i bradom. Čak, gore od toga, tekst deluje još odbojnije jer nije puka pljuvačina po republikancima i hvalospev Obami, već "uravnotežena analiza", ali takva da maksimalno zabašuri sve problematične stvar vezane za Obamu, maksimalno razvodni bilo kakvu jasnu tezu, ili je uklopi u najpovršnije stereotipe. U celom tekstu ima jedva jedna ili dve stvari koje bi se mogle opisati kao nedvosmisleno tačne ili korektno interpretirane.

Možda najnetačnije od svega je njegovo predstavljanje Obame kao umerenjaka. Da, verovali ili ne, senator koji je u 2007 godini po tradicionalnom istraživanju National Journala bio najliberalniji senator, po svojim stavovima i glasanju u Kongresu, po mišljenju Gligorova zastupa američki tradicionalni liberalizam, ali u "umerenijoj formi"! Šta li onda Gligorov smatra ekstremnim liberalizmom i levičarenjem?

Dalje, Gligorov dodaje još jednu bizarnu tvrdnju: Obama po njemu prihvata "liberterski paternalizam" (zapravo, kaže se "libertarijanski", a "liberterski" znači nešto sasvim drugo) Thalera i Sunsteina, u kome "država ne preuzima odgovornost neposredno i ne prisiljava ljude na određeno ponašanje, već na različite načine utiče na ponašanje pojedinaca." Gligorov Obamin plan u zdravstvenom osiguranju vidi kao odraz ove ideje. Ali, Gligorov pogrešno tumači Sunsteina i Thalera jer oni tvrde da "nagovaranje" od strane vlade mora biti takvo da smanji upliv države u odnosu na postojeća etatistička rešenja. A Obamin plan je da proširi birokratiju i za više desetina milijardi podigne troškove državnog osiguranja u Americi, u skoro doslovnoj kopiji propalog etatističkog Hillary carea iz 1990-ih i evropsko-kanadskog modela socijalizovane medicine. Da ne govorimo uopšte o vrlo uputnom pitanju koliko se to neobično drveno gvožđe "libertarijanski paternalizam" uopšte stvarno razlikuje od bilo kog drugog, nelibertarijanskog ("neliberterskog", što reko Gligorov) paternalizma.

A šta tek reći za sledeći niz konfuznih poluistina i polutvrđenja: "Demokrate teže preraspodeli, ma kako mala ona bila. Republikanci teže opštem smanjenju poreza, što prirodno više odgovara bogatijim slojevima, jer oni plaćaju više. U ovom času, nije sasvim jasno koji je interes jači. Međutim, Mekkejnu ne ide u korist povećano interesovanje javnosti za povećanje javnih rashoda, pre svega kada je reč o ulaganjima u infrastrukturu, a mnogo se govori i o problemima sa obrazovanjem. Tu valja uračunati i zahteve da država preuzme na sebe troškove hipotekarne krize. Što ne može da se izvede, a da ne optereti budžet, pa tako i poreskog obveznika." Dakle, klasični levičarski talking point - smanjenje poreza ide u korist bogatašima, "prirodno". Da li? A šta ćemo sa povećanjem individualnog dohotka, investicija, zapošljavanja itd, sa očiglednim podsticajem akumulaciji kapitala, rastu produktivnosti i zarada koje obezbeđuje snižavanje poreza, kako svedoči i Reganova i Buša mlađeg politika i mnoge druge u svetu? Kao da se Nebojša Katić premaskirao u Vladimira Gligorova... Šta znači, dalje, tvrdnja da Mekejnu ne ide u korist "interesovanje javnosti za povećanje javnih rashoda"? Da li to znači da Mekejnu ne ide u korist što većina ljudi želi povećanje državne potrošnje? Pa, kao republikanac on je tu da obeshrabri takva očekivanja. Narod uvek želi što veću državnu potrošnju i što manje poreze, to je prirodno. A tek zahtevi za pokrivanjem propalih hipotekarnih kredita? Mekejn lično je više puta rekao da država ne treba da pokriva hazardna ulaganja privatnih firmi, konkretno misleći na Fannie Mae i Freddie Mac. Šta se njega tiče što neko drugi ima ideju da treba? On ide na izbore sa obećanjem da to neće raditi.

A pogledajmo sad prikaz Obamine poreske politike: "Obama se takođe trudi da ponudi izmene u poreskoj politici, koje nije lako kritikovati kao nešto što demokrate tradicionalno čine: povećavaju poreze i javnu potrošnju. Predlog je da se povećaju porezi na bogate, a da se ništa ne menja u poreskom opterećenju srednje klase, u kojoj se nalazi i najveći broj glasača." Šta znači da nije lako kritikovati Obamine izmene kao nešto što demokrate uvek rade: da Obama ne zagovara povećanje poreza, ili da je povećanje poreza u ovom slučaju iz nekog razloga dobro. Ako je prvo, onda autor tvrdi očigledno pogrešnu stvar, a ako je drugo onda to njegov "liberalizam" (u evropskom smislu) prikazuje u vrlo zanimljivom svetlu.

Odeljak o energeetskoj politici takođe nije spomenik pismenosti, a i lišen je bilo kakve konkretne informacije. Čikam čitaoca da iz Gligorovljevog teksta izvuče bilo kakvu korisnu informaciju o tome šta o energiji misli Obama a šta Mekejn.

Što se tiče spoljne politike opet pogrešna tvrđenja - ispada da demokrati teže mekoj moći, a republikanci izolacionizmu propraćenom vojnim intervencijama. Ali, stvar stoji potpuno obratno - vojni intervencionizam je mnogo naglašeniji kod demokrata nego kod repulikanaca. Medlin Olbrajt je ismevala ideju Bušove kampanje 2000 o jakoj sili koja se samo izuzetno koristi: "šta ćemi sila ko neću da je upotrebljavam", govorila je ona tada. Slika republikanske spoljne politike kod Gligorova je zapravo sklepana od dva stereotipa koji skupa slepljeni čine logičku kontradikciju: stereotip "izolacionizma" i stereotp "vojne agresivnosti". Ali, ako neko vodi izolacionističku politiku, onda on po logici stvari nije mnogo zaniteresovan za spoljni svet, zar ne, te u konačnici i ne može biti mnogo sklon vojnim intervencijama. Kako može biti istovremeno i izolacionista i intervencionista?

I na kraju, pogledajte ovo: "Oba kandidata nude promene, a Obama nudi i nadu. Ovo drugo ga čini veoma popularnim na mitinzima, ali nije izvesno da mobiliše mnogo glasova. Ali kada je reč o tome ko je kandidat promene, tu je on u prednosti. I ta bi prednost trebalo da bude dovoljna." Šta znači "nada", osim šupljeg demagoškog slogana jednog kandidata? Zar ne bi bilo zanimljivije da nam liberalni ekonomista, umesto ponavljjnja slogana jednog od kandidata, malo detaljnije secira njegov program i da pokaže ono što je svakom jasno, i što sam kandidat uopšte ne skriva, a to je da je njegova "promena i nada", kad se konkretno prizamlji zapravo samo šifra za povećanje državne uloge u ekonomiji, smanjenju ekonomskih sloboda, drastičnom povećanju poreza i regulacije. Stari, "umorni" američki liberalizam, a ništa novo.

Ali, sa takvom tezom, tekst verovatno ne bi mogao da izađe na Peščaniku, čija autorka uzbuđenim glasom govori o Obami kao o "tom čudesnom političaru"...

A sada ljubav

Čavić je dobio stan od poreskih obveznika. Pre svega je zahvalan Mrkonjiću kao da mu je čovek poklonio svoj stan. Sada kaže da mu je ostalo samo da nađe devojku. Možda bi država i Mrkonjić mogli i tu da pomognu?

Problemi planera - primer Santijaga

Slušao sam intervju Michaela Mungera sa Russom Roberstom pre izvesnog vremena, na temu reforme sistema javnog prevoza u Santiagu, u Čileu. Intervju je vrlo zanimljiv, hteo sam da napišem post o tome, ali me je nešto mrzelo, a i teško je to prepričavati. Sada je Munger napisao tekst na tu temu, koji toplo preporučujem.

Poenta je u tome da je Santiago dugo vremena imao u velikoj meri privatni sistem autobuskog javnog prevoza. Putnike su autobusom prevozile stotine malih firmi, a ni linije nisu bile isplanirane, odnosno svaki prevoznik je sam odlučivao kuda će da vozi. Takođe, postojao je i javni metro. Onda je neko uvideo probleme u tom sistemu. Prvo problem je bio u tome što su vozači bili plaćeni po učinku, pa su vozili po gradu k'o ludi. Drugi problem je bio u tome što su prevoznici ostvarivali profit na teret radnog čoveka i građanina. A gde je profit, tu je i zavist i nužda da se nešto pod hitno uradi. Poseban problem je bilo i to što su postojali različiti nivoi usluge - neki autobusi su bili skupi, ali su služili putnicima piće, a drugi su bili jeftini. A to, jel tako, nije fer.

I onda je, sa dolaskom socijal-demokratske vlasti, smišljena odlična ideja - da se sistem nacionalizuje i da se "Konačno uvede neki red!". Argument je, naravno, sasvim logičan: gradski urbanisti, stručnjaci za javni prevoz, ekonomisti, razni inženjeri, svakako mogu da isplaniraju sistem koji bi bio bolji od postojećeg haosa. Recimo, postoje autobusi koji idu paralelno sa metroom. Zar ne bi bilo bolje, mislili su oni, da autobusi voze samo na lokalnim rutama, do metro stanica, a da onda ljudi dugačke deonice prelaze metroom?

I tako, za vreme leta 2007. godine, uveden je Transsantiago, novi sistem javnog autobuskog prevoza. Šta se dogodilo? Prvo, povećano je prosečno vreme prevoza sa 40 minuta na dva sata. Drugo, problem profita je rešen u potpunosti - novi sistem pravi godišnje gubitke od 600 miliona dolara.

Pitanje je šta se tačno dogodilo. Bez ulaženja u detalje (pročitajte tekst), planeri nisu shvatali da je prethodni sistem imao neku svoju logiku. Nisu shvatali, na primer, da je dobro što postoje autobuske linije koje su paralelne linijama metroa, jer omogućavaju redundantost sistema - ako se metro pokvari, ne nastaje opšti haos. Drugo, nisu shvatili da će, ako počnu da vozače plaćaju po sistemu "radio ne radio svira ti radio", oni voziti sporije. Treće, ranije je neko mogao autobusom da stigne od kuće do posla. Sada je morao da ide autobusom do metroa, pa da preseda, pa da ide metroom, pa da preseda na autobus. To znači da mu je lakše da ide kolima. Tako je razmišljalo nekoliko stotina hiljada ljudi i eto haosa na ulicama. Mnogo većeg nego ranije.

Ekonomske zablude

Naš stari znanac, Goran Nikolić, ima dobar tekst na B92 blogu. Što naravno znači da se sa mnogim stvarima ne slažem.

Prvo, uvođenje evra. Goran navodi dobre strane prelaska na evro, a onda suštinski kaže - ali, postoje i loše strane, pa to ne treba raditi. Metodološki to nije ispravno, treba pokazati da su troškovi veći od koristi, a ne da troškova ima. Za mene, cilj uvođenja evra ne treba da bude ni stabilizovanje cena, ni smanjenje kamatnih stopa, već smanjenje transakcionih troškova i rizika. A to što se smanjuje uloga Narodne banke, za mene je dodatna korist, a ne trošak. Jednostavno, ECB ima više kredibiliteta od NBS-a, a to je ono što je ključno.

Drugo, Goran kaže da je "verovanje u svemoguću ruku tržišta naivno". I ja mislim da je to tačno. Međutim niko, ali baš niko, ni ne veruje da je tržište svemoguće. Neki ljudi samo veruju da je tržište u najvećem broju slučajeva bolje od alternative - državne intervencije. Argument o superiornosti tržišta je relativan - "u odnosu na državnu intervenciju", a ne apsolutan. Dakle, što se mene tiče, naivan je onaj ko veruje u svemoguću ruku države, čitaj političara i birokrata. Za mene je naivniji neko ko kaže, na primer "država je neophodna da bi se rešio problem gojaznosti", nego neko ko kaže "ja mislim da će, pre ili kasnije, farmaceuti pronaći lek koji će rešiti problem gojaznosti".

I tu je dobar primer upravo onaj koji navodi Goran - kriza sa hipotekarnim kreditima u Americi. Pripisati to tržištu je, koliko sam ja uspeo da pročitam stvari na tu temu, potpuno neopravdano. Država je aktivno podsticala davanje stambenih kredita ljudima koji nisu kreditno sposobni. Da nije bilo raznoraznih stimulacija, ljudi koji nisu kreditno sposobni ne bi ni dobili stambene kredite, pa do krize ne bi ni došlo. Za mene je to klasičan primer greške države, a ne greške tržišta.

Negde je neki političar (recimo, ovaj) pre nekoliko godina rekao nekom birokrati "E, žale mi se birači da ih banke mnogo zavlače oko davanja kredita, samo zato što nemaju posao, ili zato što imaju malu platu. To nije fer, moramo nekako tim ljudima da pomognemo da obezbede krov nad glavom." Onda je birokrata seo i osmislio način da siromašnim ljudima država pomogne da dobiju stambeni kredit. Par godina kasnije, kada su skočile kamate, pa ljudi počeli da masovno ne vraćaju kredite, isti onaj političar izađe i kaže - "Moraćemo da ih strožije regulišemo, sasvim je očigledno da tržište ne funkcioniše."

Gušter

Moja baba je govorila: Koga zmija ujede i guštera se plaši. Samo tako mogu da objasnim evakuaciju 2 miliona ljudi iz New Orleansa. Gradonačelnik Nagin je bio vrlo slikovit: You need to be concerned, and you need to get your butts moving out of New Orleans right now. This is the storm of the century. Ali nije on kriv što se uragan koji je trebalo da bude kategorije 5 pretvorio u kategoriju 1 po Saffir-Simpsonovoj skali. Odnosno što su vetrovi slabiji od 100 km/h a najavljivani su i brži od 250 km/h i što je najavljivana šteta od preko 30 milijardi dolara a najveći troškovi će verovatno biti upravo oni vezani za evakuaciju.

Ko je kriv? Možda FEMA, državna agencija za vanredne situacije, koja je toliko kritikovana posle Katarine da sada vide krizu i tamo gde je nema? Ili metereolozi koji i pored savremene tehnologije nisu u stanju da procene jačinu uragana niti njegovu putanju (uragan je uglavnom otišao u Texas umesto u Louisianau)? Nije ni bitno. Pošto su umešani i političari i mediji krivca verovatno niko neće ni tražiti. CNN uveliko prepričava anegdote o par prevrnutih automobila i nasukanih čamaca, što da nisu najavljivali kao oluju veka ne bi bio ni deseti prilog u vestima. No ni to nije najstrašnije. Jedino je šteta što će sledeći put kada uragan stvarno bude smrtonosan mnogo više ljudi odlučiti da ostane kod kuće.

Afrička demokratija

Petog septembra Angola će organizovati druge parlamentarne izbore u istoriji i prve posle 16 godina. Pošto opozicija nije prihvatila rezultate prvih izbora 1992. godine u zemlji je počeo desetogodišnji građanski rat. To sada nije alternativa. Građanima je dosta rata (trajao je skoro 30 godina sa malim prekidima) a što je još važnije opozicija ima znatno manja očekivanja nego pre 16 godina.

Izbori u Angoli će biti slobodni. Ko god želi može da se kandiduje i svi imaju pravo glasa. Sa druge strane, neće biti fer. Tu ne mislim na izborne procedure na dan izbora. Kod njih verovatno neće biti problema, kao što ih u većini autokratskih režima i nema. Savremene autokrate ne manipulišu rezultatima na dan izbora. Manipulišu ranije; uglavnom ograničavajući slobodu govora i koristeći državna sredstva da motivišu birače. Tako je i u Angoli. Opozicija praktično nema pristup nijednoj od dve džavne televizije. Imaju dve radio stanice koje pokrivaju samo glavni grad i nekoliko novina koje je teško naći u provincijama. U kampanji, koja je zakonom ograničena na 30 dana, sve partije (takmiči ih se 14) dobijaju po pet minuta dnevno na nacionalnoj televiziji i po deset na svim radio stanicama. Naravno vesti i dalje pokrivaju skoro isključivo aktivnosti predsednika republike i vlade. Vladajuća stranka takođe koristi priliku da motiviše birače povećanjem plata. Tako su svi zaposleni u državnoj upravi (a njih je najviše) u avgustu dobili povišicu od 30 procenata da bi im zatim odmah bila isplaćena i septembarska plata pod izgovorom da će vlada posle izbora biti zauzeta formiranjem kabineta pa neće moći da isplate plate. Komercijalne banke su, kao posledica, ove nedelje praktično ostale bez novca i uveli su maksimum od 1,000 dolara za podizanje sa računa. Nije sjajno ali imajući u vidu posledice izbora u Nigeriji, Keniji i Zimbabveu, Angola će verovatno postaviti pozitivan primer za kontinent. Neverovatno je koliko demokratija napreduje kada se ograniče očekivanja.

Nema sumnje da će sadašnja vladajuća partija voditi glavnu reč i u novoj vladi. Čak i da ne dobiju podršku od preko pedeset procenata glasača, formiraće koalciju sa najvećom opozicionom strankom (ili sa nekom manjom partijom što je manje verovatno) jer ona i sada učestvuje u vladi.

Dok se nisam doselio ovde nisam imao predstavu koliko je Angola velika zemlja. U avgustu sam obišao samo trećinu provincija uz vožnju od preko 3,000 km, što je otprilike razdaljina od Los Anđelesa do Njujorka. Površina Angole je veća od Velike Britanije, Nemačke i Španije zajedno. Evo je interesantna proporcionalna mapa kontinenta.

Procena vrednosti

Revizorskoj kompaniji Dilojt i Tuš će za procenu vrednosti kapitala NIS država Srbija isplatiti 480.000 evra.

Evo šta mi nije jasno. Ako postoji neopoziva odluka da se NIS proda, zašto se onda radi procena vrednosti? Ako bi odluka da se NIS proda ili ne proda nekako zavisila od procenjene vrednosti, onda bi procena imala smisla. Ali pošto je već odlučeno da NIS ide na prodaju, čemu procena? Kakav uticaj ta procena ima?

Jedina prava vrednost se na kraju krajeva dobije na tenderu ili aukciji. Jasno mi je da kupac koji učestvuje na aukciji angažuje konsultanta da mu pomogne da odluči koji iznos da ponudi. Ali zašto prodavac, koji je već ionako odlučio da proda? Prodavac može da oragnizuje tender i tako dobije najveću moguću cenu za svoju robu, što će istovremeno biti i najbolja procena njene vrednosti.

A nije mi jasno ni zašto takva procena košta pola miliona evra kad sam ja u dvominutnoj proceni ovde izračunao sličnu cenu.

Sankcije su korisne!

Tako kaže neki, usuđujem se reći, kreten iz Rusije. Čovek bukvalno kaže da "ukoliko Zapad uvede sankcije Rusiji, to će njoj samo doneti koristi".

Postavlja se pitanje - ako su sankcije tako super, zašto Rusija onda sama sebi nije još odavno uvela sankcije? To je barem lako, doneseš zakon kojim kažeš "Zabranjuje se spoljna trgovina sa sledećim zemljama" pa navedeš sve zemlje koje želiš.

Odavno nisam pročitao ovako loš tekst.

Progledao

Slobodan Milosavljević je nazvao NIS monopolitsom. U tekstu koji Blic prenosi se u suštini bavi ulogom Agnecije za zaštitu konkurencije. Bez obzira šta mislili o toj Agenciji, Milosavljević smatra da bi ona trebalo da se bavi i državnim monopolima. Čestitam.

Matematičar

B92: Upitan zašto i pored reforme koja je započela 2003. godine rezultati međunarodnih testova pokazuju loš kvalitet obrazovanja, Obradović je kazao da je reč o "testovima iz zapadnih zemalja koji ovde nisu primenljivi", premda ti testovi "predstavljaju nekakav kriterijum". "Imamo primer da je po ’Piza’ testu Srbija na 34 mestu kada je reč o znanju matematike, a na matematičkoj olimpijadi ispostavilo se da situacija sasvim drugačija", kazao je Obradović.

Možda zato što Pisa test meri znanje prosečnog učenika a olimpijada najboljih. Sigurno se svi sećate priča kako deca u Americi rade razlomke tek u sedmom razredu i slične anegdote gde Srbi i Rusi ispadaju pametni a Amerikanci glupi. Naš obrazovni sistem se fokusira na najpametnije učenike. U osnovnoj i srednjoj školi časove matematike je u mom odeljenju u proseku zaista pratilo svega 10 procenata učenika. Svi ostali smo se trudili da nekako dobijemo dvojku. Najnormalnija stvar je uzimati privatne časove da bi se pratilo školsko gradivo. Nije ni čudo što smo relativno loše plasirani po Pisa testu.

Najbolji učenici, kojima se posvećuje i najviše pažnje, naravno imaju odlične rezultate. Pogotovu učenici matematičke gimnazije koji se praktično profesionalno bave matematikom. Nema sumnje da su oni sjajni ali šta je sa ostalima? Gde je prosečan učenik? Tamo gde Pisa tekst i pokazuje. Ako je za utehu bolji smo od Crne Gore

Zašto reforme od 2003. nisu dale rezultate? Zato što ih nije ni bilo. Uvođenje engleskog jezika od prvog razreda i veronauke i građanskog vaspitanja nisu reforme. Reforme podrazumevaju uvođenje konkurencije u obrazovni sistem. Možda sistem vaučera putem kojih bi roditelji mogli da nagrađuju dobre škole a kažnjavaju loše, proces koji bi doveo do povećanja kvaliteta obrazovanja prosečnog učenika.

Narod voli da plaća carinu

Kaže Goran Svilanović. Naravno, ne baš tim rečima, ali kaže:

...da stupanje na snagu Prelaznog sporazuma "koristi samo EU", jer je suština tog sporazuma da Srbija snizi carine na proizvode koji dolaze iz zemalja EU, dok su snižene carine za proizvode koji iz Srbije idu u EU.

"Isključivi korisnik stupanja na snagu Prelaznog sporazuma je EU, i njima to koristi. Ako oni nisu spremni da taj deo sporazuma stupi na snagu, Srbija time uopšte ne bi trebalo da se bavi, niti bi to trebalo da je brine", rekao je Svilanović.

Možda tamo neka imaginarna "Srbija" ne treba da se brine, ali ljudi koje ja poznajem bi veoma voleli kada bi pojeftinili automobili i sve ostalo što se uvozi iz EU. Takođe, duboko verujem da ni privrednici koji iz EU uvoze opremu i repromaterijal ne dele ravnodušnost bivšeg ministra.

Kraj socijaldemokratije i intervencionizma!

Pošto su pre par meseci analitičari proglasili "kraj neoliberalne ere" i naročito krah američke ekonomije, i mi bi sada, sledeći njihov primer, trebalo na naslovnoj strani Politike da proglasimo kraj ere socijaldemokratije i intervencionizma.

Pogledajmo podatke. Nemački GDP je u poslednjem kvartalu opao za 0.5%, japanski je opao za 0.6%, a američki porastao za 3.3%.

To je samo jedan kvartal i iz toga ne treba ništa zaključivati. Ali mora se primetiti da se ovo dešava u godini kada je američka ekonomija navodno u velikoj krizi. Kad socijaldemokratska Evropa i intervencionistički Japan već godinama stagniraju, to prođe neopaženo. Na niske ili negativne stope rasta GDP evropskih i japanskih ekonomija smo navikli. A onda kad SAD malo uspori rast, čak ne uđe ni u recesiju nego samo uspori, digne se halabuka, a domaći i svetski analitičari proglase propast tržišne ekonomije. Sada ih činjenice, kao i obično, demantuju. Ali kad su to činjenice bile bitne dobrim analitičarima?

Enciklopedija živih

Podseća li još nekoga Facebook na Kišovu priču Enciklopedija mrtvih? Većina profila na Facebooku su još uvek živih ljudi, ali ako nastavi da raste sličnom merom u jednom trenutku će mrtvi i po brojnosti preteći žive.

Enciklopedija mrtvih je priča o navodnoj biblioteci negde u Švedskoj gde je do detalja zabeležen život svakog pojedinca koji je ikada živeo -- podaci, slike, priče iz života. Evo odlomka:

Ali ono što čini tu enciklopediju jedinstvenom na svetu – ne samo zato što je unikatna – to je način na koji su opisani ljudski odnosi, susreti, pejzaži; ono obilje detalja od kojih je sastavljen ljudski život. Podatak (na primer) o njegovom mestu rođenja, potpun i tačan ("Kraljevčani, opština Glina, srez sisački, oblast Banija") popraćen je još i geografskim i istorijskim pojedinostima, jer tamo je sve zapisano. Sve.

Ako Facebook, ali i Myspace i drugi slični sajtovi nastave da postoje - a nema sumnje da će ili nastaviti ili biti zamenjeni nečim boljim - za nekoliko desetina godina možemo očekivati da svačiji profil bude zabeležen. Ono što je pre samo desetak godina izgledalo kao priča naučne fantastike, sada se obistinjuje. Kišova Enciklopedija mrtvih je bila fizički ispisana na hartiji i sklopljena u knjige, kao u klasičnoj biblioteci, a napisana od strane nepoznate sekte. Sadašnja enciklopedija živih koja raste na internetu ne zauzima nikakav fizički prostor, nastaje odozdo spontanom akcijom gde svako pravi svoj profil ili dopunjava profile drugih, ali će kranji rezultat biti veoma sličan. Broj korisnika raste, profili postaju sve obimniji i detaljniji i iz njih se može saznati sve više. Za nekoliko desetina godina ćemo možda imati enciklopediju svih živih ljudi, a za još nekoliko, enciklopediju mrtvih.

Nazdravlje!

U tekstu pod naslovom Ne damo zdravstveno tržište privatnicima Tomica Milosavljević najavljuje promene u zdravstvu. U suštini promene se svode na zabranu lekarima da rade puno radno vreme u državnim institucijama i da zatim rade i u privatnim. Problem sa ovom merom je što država ne bi trebalo da određuje čime se ljudi bave u slobodno vreme. Sledeće mera je propisivanje obaveznog razgibavanja ujutru. Prokopijević u odličnom tekstu na sajtu Peščanika tvrdi da će sudovi verovatno zaštiti lekare u ovom slučaju. Ako ne naši onda oni u Strazburu.

Milosavljević posebno naglašava da ova odluka sada ne može da se menja jer je ne "izmišlja" on već samo sprovodi rešenja iz Zakona o zdravstvenoj zaštiti. Kao da ga on nije pisao. Pogledao sam Zakon i on u članu 199. dozvoljava dopunski rad lekara u privatnoj praksi. Naravno uz gomilu nekih ograničenja ali dozvoljava. Moguće je da ja ne čitam zakon dobro ili čitam pogrešnu verziju, ali je moguće i da ministar uvodi pravilnike kojima praktično zabranjuje dopunski rad suprotno Zakonu. Nisam siguran, ionako je pitanje zakonske osnove ove odluke i najmanje bitno.

Milosavljević takođe najavljuje uvođenje večernjih klinika. Koncept nije baš najjasniji ali otprilike znači da će lekari iz državnih institucija moći da pružaju i privatne usluge u bolnicama u kojima su zaposleni i da deo novca zadržavaju za sebe. Ima više problema sa ovim pristupom. Zdravstveni osiguranici će plaćati usluge državnom sistemu dva puta. Jednom kroz doprinose a drugi put na recepciji "večernje klinike". Nije nemoguće da produktivnost lekara opadne u radno vreme a da treća smena radi punom parom. Konačno, šta se dešava sa amortizacijom opreme koja se koristi u trećoj smeni i koju plaćaju zdravstveni osiguranici? Na ova pitanja ministar daje sledeći odgovor: Mali, običan čovek uopšte ne treba da razmišlja u kojoj meri ga pogađa osnivanje „večernjih klinika”... Treba da mi veruju da će novac koji bude dobijen u „večernjim klinikama” biti uložen u redovni, prepodnevni rad.

Nemojte odmah da se vređate što vas ministar naziva malim i običnim iako plaćate sve usluge koje bi on da preprodaje. Milosavljević je tako shvatio reformu zdravstvenog sistema a svaka promena je po njemu izgleda dobra. Ništa od uvođenja privatnog zdravstvenog osiguranja niti od dozvoljavanja privatnim ordinacijama da naplaćuju svoje usluge preko državnog zdravstvenog osiguranja. Za sada se reforma svodi na zabranu rada i duplo naplaćivanje usluga a 2020. možda smisli nešto novo, jer jedino su dijamanti i ministar zdravlja večni.

Feudalna decentralizacija

Slobodan Antonić ima itneresantan tekst u Politici na temu rasta ovlašćenja koje zahteva vojvođansko rukovodstvo. Pravilno ocenjuje da se političari zalažu za veću autonomiju isključivo zbog povećanja sopstvenih ovlašćenja ne i zbog dobrobiti stanovnika Vojvodine.

„Dajte nam ono što je naše” danas ne znači ništa drugo do „dajte nama, vojvođanskoj birokratiji, da raspolažemo svom državnom imovinom i prihodima u Vojvodini”. To je tipičan model feudalne decentralizacije. Dažbine koje su do sada išle caru, od sada treba da idu mesnom velmoži. U čemu će život podanika biti bolji?

Antonić ustvari objašnjava da je jedini razlog za rast vojvođanskih ovlašćenja uvod u njeno otcepljenje. To potvrđuje primerima o komplikovanoj raspodeli sredstava za obrazovanje između republike i pokrajine. Zapravo, postoji samo jedan način da se dođe do potpuno „čistih računa”. A to je – posebna država.

To nije tačno. Imali bi čiste račune i kada bi država odnosno političari imali ograničena ovlašćenja na svim nivoima. Ako država ne bi finansirala obrazovanje onda ne bi ni bilo problema o kojima priča Antonić. Konačno, zašto se obrazovanje uopšte finansira iz republičkog budžeta? Meni se čini da je logičnije da se finansira iz budžeta nižih organa vlasti ako se već finansira. Pokrajina, možda regiona, gradova i slično. Konačno, visoko obrazovanje o kojem najviše i priča Antonić, je prvo koje treba da bude skinuto sa svih javnih fondova. Visoko obrazovanje treba da finansiraju oni koji od njega imaju najviše koristi, studenti.

Let iznad Tomičinog gnezda

Čitao sam intervju Tomice Milosavljevića u Politici (koji zaslužuje poseban komentar) pa sam odlučio da prelistam i Zakon o zdravstvenoj zaštiti. Malo sam se iznenadio što po tom Zakonu građani Srbije mogu na neograničeni vremenski period biti lišeni slobode na zahtev lekara. Ne treba im čak ni odobrenje porodice, što je čini mi se neophodno u Americi. Član 44. kaže:

Ako doktor medicine, odnosno specijalista psihijatar, odnosno specijalista neuropsihijatar proceni da je priroda duševne bolesti kod bolesnika takva da može da ugrozi život bolesnika ili život drugih lica ili imovinu, može ga uputiti na bolničko lečenje, a nadležni doktor medicine odgovarajuće stacionarne zdravstvene ustanove primiti na bolničko lečenje bez pristanka samog bolesnika u skladu sa zakonom, s tim da narednog dana po prijemu, konzilijum stacionarne zdravstvene ustanove odluči da li će se bolesnik zadržati na bolničkom lečenju. O prijemu bolesnika iz stava 1. ovog člana stacionarna zdravstvena ustanova dužna je da u roku od 48 sati od dana prijema bolesnika obavesti nadležni sud.

Naravoučenije: Ne ljutite doktore jer imaju veća ovlašćenja od policije. Mogu da vas uhapse i drže u zatvoru bez sudske presude.

PS: Stari post na ovu temu.

Tri karte za Holivud

Stopama junaka legendarnog filma Božidara Nikolića, gde stanovnici sela Gornje Polje spremajući se za treći svetski rat tokom kubanske krize daju podršku američkom ili ruskom rukovodstvu, krenuli su i DSS i SRS koji pozdravljaju odluku Rusije da prizna nezavisnost gruzijskih pokrajina. Šta je sledeće, napisaće saopštenje u kome tvrde da su američki glumci regrutovani iz redova statista?

Don Boudreaux o političarima

Pre par dana je Don Boudreaux, šef katedre za ekonomiju na George Mason univerzitetu, poslao sledeće pismo uredniku Washington Posta, kao reakciju na neki tekst, koji nije toliko ni bitan:

George Will je u pravu: većina ekonomskih ideja Baracka Obame jeste idiotska. Ali, kao i podjednako moronski predlozi Johna McCaina, dobro prolaze kod birača - što i jeste pravi razlog zašto političari uopšte izlaze u javnost sa tako neverovatnim izjavama.

Washington je, podjednako kao i Hollywood, izvrstan u zadovoljavanju želje naroda da gleda herojske avanture, epske fantazije i bajke. I u jednom i u drugom slučaju učesnici se predstavljaju kao ponosni likovi koje odlukuju magične moći i božanska dobrota.

Jedina razlika između Hollywooda i Washingtona je u tome što publika razume da holivudski glumci glume. Ali, kada je producent Ujka Sam, sposobnost da se uvidi razlika između realnosti i fantazije prosto nestaje.

Naravno, ovo se ne odnosi samo na Ameriku, već verovatno na svaku državu na svetu. Negde su birači manje, a negde više cinični u pogledu vlasti. Mada, koliko se meni čini, ni u jednoj zemlji nisu dovoljno cinični.

Ekonomija i crni humor

Greg Mankiw, naš stari znanac - profesor ekonomije sa Harvarda i bivši ekonomski savetnik predsednika Busha - oduševljen je efektima visokih cena nafte. Po podacima koje navodi, učestalost saobraćajnih nesereća na američkim putevima u poslednje vreme je značajno opala. Jasno - gorivo je skuplje, ljudi manje voze, samim tim ima manje saobraćajnih udesa, i mnogo života je sačuvano.

Mankiw ovo smatra jasnim dokazom prednosti visokih cena goriva, i štaviše dodatnom preporukom za njegovu piguovsku genijalnu ideju da se ionako visoke cene nafte još dodatno povećaju putem poreza. Normalno, tek tad bi bilo mnogo manje saobraćajnih nesreća, i nastala bi opšta divota i blagostanje.

Da vrhunska ekonomska teorija često stiže do zaključaka koji bi, da ih neki laik iznese, bili ismejani kao prvorazredna budalaština, nije ništa novo (setimo se Kejnzovih pohvala faraonima koji pospešuju agregatnu tražnju gradnjom piramida). Ali, ovaj najnoviji Mankiwov biser je dostojan Monti Pajtona. Ima jedan genijalan srpski pisac i radijski novinar, Zoran Stanojević (preveo Tolkinovog Gospodara Prstenova i dugo godina vodio "kultnu" emisiju "Klub dva" na Radio Beogradu II). U njegovoj knjizi "Poznavanje svega" (mali fragmenti ovde) može se naći potpuno dosledan "piguovski" predlog kako da se "poveća protočnost saobraćajnica". Stanojevićev predlog je da se - zabrani korišćenje motora sa unutrašnjim sagorevanjem, i da se zapravo u kola ne ugrađuju nikakvi motori! Time bi bili rešeni i problemi zagađenja, saobraćajnih udesa i smanjene protočnosti drumova! Nije se doduše setio povećanja cene nafte putem poreza, ali on nije tako pametan niti obavešten o svim tehničkim mogućnostima realizacije apsurdnih projekata kao ekonomisti. No bez obzira na to, smisao i intencija njegovog predloga su vrlo slični Mankiwovim. Jedina razlika je što je Stanojevićevo nesevesno "piguovsko" pisanije zapravo genijalna crnohumorna satira, dok je Mankiwova piguovština dubokoumno mudrovanje profesora sa Harvarda koji ozbiljno želi da reši naše probleme!

Afera voip

Matićeva je prošle sedmice kazala da pružanje usluga voip u Srbiji nije dozvoljeno jer ta oblast nije regulisana, ali se nekoliko kompanija ipak bavi tim, a cene za pozive u inostranstvo su i sedam puta niže nego u ponudi jedinog operatera fiksne telefonije - Telekoma.

Ovo je ona sama prokomentarisala bolje nego što ja mogu: biće zabranjeno, jer je sedam puta jeftinije!

A kako će se regulisati -- vraćanjem na sistem dozvola, omiljeni metod Mirka Marjanovića:

Ministarka je... dodala da se u Srbiji možda neće izdavati licence na tenderu, već će se kompanijama izdavati dozvole.

Novinari, šta čekate? Novinarstvo nije samo zapisivanje u tefter, neko treba i da im postavlja pitanja, nezgodna pitanja!

Svakome prema potrebama

Da li Čavić treba da dobije stan? Ne.

Mrkonjić ipak kaže da će Čaviću obezbediti stan čim se sastane sa njim i proceni kakav stan mu je potreban. Kada je drug Mrka stasavao u ktitora osnovni kriterijum raspodele bogatstva je bio od svakoga prema mogućnostima svakome prema potrebama. Zato danas i ne može odmah Čaviću da ponudi petosoban stan jer je njemu potrebna možda samo garsonjera.

U ovom slučaju mi ne smeta samo "dobronamernost" političara već i Čavićev nemoral. Koristi svaku priliku da zahteva stan od poreskih obveznika kao da je to njegovo prirodno pravo a to pravo nema ni po zakonu.

Ako smem da prognoziram čini mi se da će Čavić na kraju stan dobiti od nekog javnog preduzeća poput Telekoma ili NIS-a. Stvar je u pakovanju.

Trošenje budžetskog novca

B92 piše da državni revizori, koji bi trebalo da kontrolišu kako se troše budžetske pare, nemaju gde da rade. To je za žaljenje, ali eventualne budžetske pronevere su od minorne važnosti u poređenju sa količinom novca koja se troši sasvim legalno: na subvencije za izvoz, za poljoprivredu, za državna preduzeća, za sport, umetnike, ovo i ono. Ako će državna revizorska institucija poboljšati ovakvo trošenje budžetskih para, onda od nje i nema neke koristi.

Biometrijski dokumenti

Objektivnost naših političkih i medijskih krugova kada je reč o ovom pitanju na veoma je niskom nivou - kako inače tumačiti činjenicu da se svakog dana u javnosti kao mantra ponavlja da je biometrijski pasoš uslov za bezvizni režim za građane Srbije, a da nijednom nije prokomentarisana nepopularna činjenica da Hrvatska nema takav pasoš, a godinama ima bezvizni režim sa većinom članica EU i paradoks da Makedonija više od godinu dana ima uveden biometrijski pasoš, a od bezviznog režima nema ni početno „b"?

Piše đakon Oliver Subotić u odličnom tesktu na sajtu Srpske Pravoslavne Crkve.

Joe Biden, jedan detalj

Libertarijancima je Joe Biden, Obamin potpresednički kandidat, najpoznatiji po slučaju sa saslušanja sudije Vrhovnog suda Clarencea Thomasa početkom 90-ih. Kao šef Pravnog komiteta u Senatu Biden je ispitivao sudiju Thomasa nominovanog za Vrhovni sud, i u jednom trenutku izvadio knjigu "Takings", najpoznatijeg libertarijanskog pravnika Richarda Epsteina sa Univerziteta u Čikagu, i pitao Thomasa: "Da li verujete u ovu knjigu?" Tačan odgovor je, po Bidenu trebalo da bude "ne". Epstein se u knjizi iz 1985. protivi konceptu eksproprijacije privatnog vlasništva u javne svrhe, poznato kao takings ili kao eminent domain. Takings je predviđen i američkim ustavom, ali malo slobodnije tumačenje ustavne klauzule je dovelo do toga da lokalne vlasti mogu narediti vlasniku da proda svoju imovinu (kuću, dvorište) kompaniji, pod izgovorom da će kompanija tu investirati i razviti celo područje. U ovakvim slučajevima liberali, libertarijanci ili neoliberali brane privatno vlasništvo pojedinca od vlasti i kompanija koje zajednički nastupaju pod plaštom ekonomske efikasnosti i navodnih pozitivnih efekata za ceo region. Jedan takav slučaj, Kelo, je dospeo da Vrhovnog suda, ali je Sud potvrdio pravo na eksproprijaciju (još o tome u ovom ranijem postu).

Elem, Biden je mahao knjigom koja se zalaže za nepovredivost privatnog vlasništva kao da je u pitanju Meinkampf. Clarence Thomas veruje u nedodirljivost privatnog vlasništva i uprkos protivljenju Bidena je bio izabran u Sud, mada je tamo i dalje u manjini.

Najpoznatiji slučaj u kojem jedan političar maše klasičnom liberalnom knjigom je Margaret Thatcher, koja je izvadila Hayekov poredak slobode na sto i rekla "U ovo mi verujemo!". Joe Biden sa Epsteinovim "Takings", ali u negativnom smislu, verovatno na drugom mestu.

Upravljanje zemljištem

U National Geographicu je objavljen veoma zanimljiv članak o upropašćavanju zemljišta erozijom i raznim pokušajima da se zemljište učini plodnijim.

Prvo, upropašćivanje zemljišta erozijom, na kineski način - kroz veliki plan. Naime, Mau se mnogo svidelo to što su radili ljudi u selu koje se zove Dazhai, pa je naredio svima da to rade. Tehnika se svodila na izgradnju stepenika na brdima, kako bi mogle i na brdima da se gaje žitarice. Nakon nekoliko godina dobrih prinosa, kiša bi ispirala sve hranljive sastojke iz zemlje, pa bi prinosi naglo opadali. Pošto niko nije smeo da kaže da je Mao debelo zeznuo stvar, nastavili su sa tom praksom do nedavno. Tek su od skoro počeli da tu zemlju ponovo pretvaraju u brda.

A onda i jedan uspeh u Nigeru, u Africi. Tamo je ceo jedan pojas koji se zove Sahel (predeo između Sahare i savana) postao tokom sedamdesetih potpuno suv i neupotrebljiv za poljoprivredu, jer se zemlja prosto stvrdnula od suše. Milioni ljudi su umrli od gladi. A onda je izvesni Sawadogo, farmer iz Burkine Faso, doveo do revolucije:

"Tokom sušne sezone on je iskopao hiljade rupa u zemlji —zaï, (kako se zove tehnika za koju je čuo od svojih roditelja). Sawadogo je svaku rupu napunio balegom, koja je privukla termite. Termiti su razgrađivali organske sastojke, obogaćujući zemljište. Takođe, insekti su kopali tunele kroz zemlju. Kada su došle kiše, voda je prolazila kroz tunele i tamo se zadržavala." To je počelo da radi nekoliko miliona ljudi i zaključak je "Skoro bez ikakve podrške ili uputstva od vlade ili međunarodnih agencija za razvoj, lokalni farmeri su korišćenjem pijuka i lopata regenerisali više od 19.000 kvadratnih milja zemljišta."

I, ključna stvar: "Tokom devedesetih, Vlada Nigera, koja je do tada raspoređivala zemljište na totalitaran način, počela je da dozvoljava seljacima da imaju punu kontrolu nad svojim zemljištem. Ljudi su počeli da veruju da mogu da investiraju u svoje zemljište uz mali rizik da će im ono biti oduzeto."

Sve u svemu, dajte ljudima zemlju i već će se oni nekako snaći.

Neviđena glupost u inače solidnom tekstu

U novom The New York Times Magazineu je izašao tekst o ekonomskoj filozofiji Baracka Obame. Autor ga u nekoliko navrata naziva "Chicago School Democratom", zbog toga što je Obama 12 godina bio predavač na Čikaškom univerzitetu. Opšta ocena autora je da Obama nije toliki levičar koliko to na prvi pogled izgleda, možda i zato što se u Čikagu družio sa nekim ekonomistima.

Ali, jedna rečenica u tekstu je skandalozna. Obratite pažnju: "Ipak laissez-faire kapitalizam nije doneo sve što su njegovi zastupnici obećavali. Stvorio je velike budžetske deficite, najizraženiju nejednakost dohotka od 1920-ih i trenutnu finansijsku krizu." Hajde još i da prihvatim ovo za nejednakost i za finansijsku krizu, ali budžetski deficit? Kako je to kapitalizam zasnovan na slobodnom tržištu doveo do velikog budžetskog deficita? Potpuna glupost.

Ipak, ostatak teksta je dosta dobar i koga zanima čemu se može nadati od Obame, treba da ga pročita.

Pesimizam glasača

Na tekst Boška Mijatovića u Politici u kome govori o ekonomskom napretku za poslednjih sedam godina je ostavljeno 13 komentara. Nijedan pozitivan. Mijatović je u tekstu izneo činjenice koje nijedan komentator ne osporava (realni rast plata i penzija, izostanak rasta nejednakosti i slično), ali mu uglavnom zemaraju da se previše oslanja na statistiku a ne na osećaj za feeling. Pozivaju se i na autoritet Nebojše Katića da bi dokazali da je situacija katastrofalna.

Bryan Caplan kaže da je jedan od razloga za generalnu popularnost loših ekonomskih mera i pesimizam glasača, odnosno da prosečan glasač veruje da je ekonomska situacija gora nego što jeste. Sudeći samo po komentarima u Politici, Caplan je apsolutno u pravu.

Ja bih tražio 3.000

Mi smo uputili i zahtev resornom ministarstvu da razmotri mogućnost povećanja subvencija sa 120 na 250 evra, pozivajući se na iskustvo zemalja u okruženju koje isplaćuju 300 evra po hektaru - izjavio je za Danas Veselin Lazić, iz Udruženja paora 100 P plus.

Ne znam zašto su zahtevi naših ljudi uvek ograničeni onime što se radi "u okruženju". Ako su te subvencije po hektaru tako super, zašto se rukovoditi primerom Hrvatske pa davati samo po 300 evra? Zašto mi ne bismo bili bolji od njih pa dali svakom paoru po 3.000 evra po hektaru?

Kada su jednom prilikom pitali Hayeka kakav amandman bi trebalo dodati američkom Ustavu kako bi postao liberalniji, on je rekao da treba samo dodati amandman sledeće sadržine "Kongres neće donositi zakone koji će biti diskriminatorni."

Tako nešto bi trebalo staviti i u srpski Ustav, jer bi to značilo da država ne može nekome da daje pare samo zato što je poljoprivrednik, radnik, naučnik, sportista, muško, žensko, nacionalna manjina, ili Srbin. Svaka mera bi morala da se odnosi na SVE građane podjednako. Ako nekome želiš da daš 100 evra, morao bi da daš svakome. Onda ovakvih zahteva ne bi ni bilo.

Vanstranački stručnjaci

LDP ima zadatak da pronađe nestranačke kadrove, između ostalog, za Apotekarsku ustanovu Beograd, Beograd put i Infostan.

Zar LDP ne bi umesto toga trebalo da podnese inicijativu za privatizaciju ovih preduzeća? Zašto se država bavi apotekarstvom?

Problem sa socijalizmom nije bio što su na vlasti bili nedovoljno kompetentni ljudi, nego što sam sistem ne funkcioniše. Dovedite najboljeg urednika na čelo RTS-a i opet će od te kuće građani videti više troška nego koristi. Dovedite najboljeg apotekarskog menadžera na čelo državnih apoteka i one opet neće raditi kao što bi radile privatne apoteke uz liberalan režim uvoza lekova i izdavadnja licenci. Nije poenta dovesti stručnjake umesto političara, nego povući državu iz poslova koje ne treba da radi.

Evo i starog posta o vanstranačkim stručnjacima.

Tamna materija

Jedan od svakako najzanimljivijih radova iz makroekonomije koji sam pročitao u poslednje vreme je rad Hausmanna i Sturzneggera o nečemu što oni nazivaju "tamna materija".

Problem je sledeći. SAD je u prethodnih 25 godina akumulirala više od 4,5 hiljada milijardi dolara duga, ako posmatrate trgovinske tokove. Znači, kada saberete sve spoljnotrgovinske deficite od 1980. do 2005. godine, dobijete oko 4,5 hiljada milijardi dolara. Budući da je ukupni dug 1980. godine bio negativnih 365 milijardi (SAD je bila neto kreditor), to znači da Amerika danas treba da bude neto dužnik u iznosu od oko 4,1 hiljade milijardi, odnosno da svake godine treba svojim poveriocima da neto plaća iznos od oko 200 milijardi dolara (ako je kamatna stopa oko 5%). Međutim, kada pogledate stvarni podatak o neto prihodima, vidite da su oni pozitivni i da iznose oko 30 milijardi dolara, odnosno da je SAD u stvari neto poverilac.

Da rezimiram - SAD je bila neto poverilac u iznosu od 365 milijardi, zadužila se 4,5 hiljada milijardi i opet je neto poverilac, od oko 600 milijardi! Kako je to moguće? Moguće je zato što je međunarodni knjigovodstveni sistem potpuno neadekvatan, jer ne uzima u obzir "tamnu materiju", odnosno investicije vrednuje po knjigovodstvenim, a ne realnim cenama.

Šta je "tamna materija"? Najlakše je objasniti kroz primer. Recimo da McDonalds napravi restoran u Pekingu za milion dolara i da taj restoran pravi godišnji profit od 500.000 dolara. Takođe, pretpostavimo da kineska vlada kupi obveznice američke vlade u vrednosti od milion dolara, koje nose prinos od 5% (50.000 dolara) godišnje. Sa aspekta knjigovodstva, saldo Amerike i Kine je nula, jer koliko je Amerika investirala u Kinu, toliko je i Kina investirala u Ameriku. Ali, ako gledate prinose, vidite da će u stvari 450.000 dolara izlaziti iz Kine svake godine, odnosno da Kina duguje Americi 9 miliona. Pravi problem je u tome što, iako je stvarna investicija McDonaldsa iznosila 1 milion dolara, njena realna vrednost (vrednost koja bi bila potrebna da se uz kamatnu stopu od 5% ostvari 500.000 zarade) u stvari 10 miliona dolara. Razlika između 1 i 10 miliona je "tamna materija".

Teško je preceniti značaj nekog koncepta koji od duga "teškog" 4,1 hiljade milijardi dolara pravi potraživanje od 600 milijardi. Ali, koliko ja mogu da zaključim, autori su potpuno u pravu. Zašto je sve to bitno? Bitno je pre svega zbog toga što, ako se u obzir uzme i "tamna materija" svet deluje mnogo uravnoteženije nego ako posmatrate samo zvanične knjigovodstvene podatke i nema skoro nikakvog razloga za zabrinutost.

Autori kažu: "Globalizacija je učinila tokove tamne materije veoma bitnim, a zato i tradicionalne mere deficita računa tekućih transakcija pokazuju veoma iskrivljenu sliku sveta. To dovodi do toga da se stalno ukazuje na debalanse kojih u stvari i nema i da analitičari predviđaju krize koje, iz dobrog razloga, nikako da se pojave."

E sad, koliko ja mogu da procenim, sve ovo je ili irelevantno sa aspekta Srbije, ili je čak negativno, jer smo mi ti koji uglavnom "kupuju" tamnu materiju.

Država protiv naroda

Ministarka telekomunikacija Jasna Matić kaže da je VoIP protivzakonit i da "kašnjenje sa donošenjem regulative za posledicu ima to da se tržište razvija stihijski i neregulisano".

Stihijski i neregulisani VoIP je poznat i kao najjeftiniji način telefoniranja, posebno sa inostranstvom. Ne znam kako misle da ga regulišu, ali ako pokušaju to će biti klasičan primer državne pljačke naroda. Da bi zaštitila prohode svog Telekoma, država "reguliše", odnosno namerno usporava razvoj novih tehnologija u privatnom sektoru koje štede ogroman novac običnim građanima. Država Srbija svesno zaustavlja razvoj interneta generalno, a sada i VoIP posebno.

Ima li još nekog ko veruje da je "jedina gora stvar od državnog monopola privatni monopol?" Privatni monopol nad telekomunikacijama bi do sada odavno bio eliminisan brzim razvojem interneta i sve većom upotrebom Skypea i drugih VoIP softvera.

Najmanje i najviše uspešna država u sportu

Očigledno najneuspešnija država u sportu je Indija, koja sa preko 1,1 milijarde stanovnika ima samo 18 olimpijskih medalja u istoriji, od toga 11 u hokeju na travi. U Pekingu su za sada osvojili jednu, doduše zlatnu.

Ako pogledate ovu tabelu, pa je složite po broju medalja, shvatite koliko su pare bitne za uspeh u sportu. Tabelom dominiraju ili bogate države (poput SAD, Velike Britanije, Francuske, Italije i Nemačke) ili komunističke države koje su ulagale mnogo para u sport (poput Sovjetskog saveza, Bugarske, Rumunije, ili Istočne Nemačke).

Onako, na prvi pogled, deluje da su daleko najuspešnije sportske države na svetu Finska, Švedska i Norveška (uspešna je i Danska, ali mnogo manje). Finci su sa nešto više od 5 miliona stanovnika uspeli da osvoje čak 295 medalja na letnjim olimpijadama (12. na svetu), 151 na zimskim (6. na svetu), odnosno 446 ukupno (11. na svetu). Za Norvežane, ti brojevi su 135, 280, 415, a za Šveđane 470, 118, 588. To znači da su Finci osvojili jednu olimpijsku medalju na manje od 12.000 stanovnika, Norvežani jednu na oko 11.000 stanovnika, a Šveđani jednu na oko 15.500 stanovnika.

Kod Indije je taj odnos oko 1 na 60 miliona, u SAD oko 1 na 125 hiljada.

Za Srbiju je odnos praktično nemoguće izračunati, ali recimo da se SFRJ nikada nije raspala i da njoj pripišemo sve medalje koje su nakon raspada osvojili Srbi, Hrvati, Slovenci i Makedonci (Bosanci i Crnogorci nisu još uvek uzeli medalju). Ukupan broj osvojenih medalja bi bio 128, što dođe oko 1 na 170.000 stanovnika.

Sve jedno, siguran sam da nema nikakve šanse ubediti prosečnog Srbina ili Hrvata da su Finci, Šveđani i Norvežani bolji sportisti.

Antisprska zavera u plivanju

Komentatori na vestima na sajtu RTS ne veruju da je Michael Phelps zaiasta osvojio 7 zlatnu medalju u plivanju, a naš Milorad Čavić izgubio za samo stotinku, kako pokazuju zvanični rezultati. Štaviše, uvereni su 100 posto da je i to antisrpska zavera, ovaj put orkestrirana do strane domaćina Kineza koji su "namestili" da "izgleda" kao da je Phelps pobedio, a u stvari je Čavić. Neka nam se logika skloni s puta, jer imamo jače argumente!

"Poljska nikad nije dala kvislinga"

Mislim da ova vest zaključuje našu raspravu na prethodnom postu, kao i mnoge druge slične rasprave. Dakle, važan ruski general preti, a niko od političara ne demantuje, da će Rusija u slučaju instaliranja radara i protivraketnih sistema u Poljskoj "100%" napasti Poljsku NUKLEARNIM oružjem. Kaže general da ruska vojna doktrina dozvoljava upotrebu nuklearnog oružja protiv zemalja koje "na određeni način pomažu zemljama sa nuklearnim arsenalom". Jasno, Poljska pomaže nuklearnu silu Ameriku na način koji se Moskvi i njenoj vojnoj doktrini ne sviđa, dakle na Poljsku treba baciti atomsku bombu.

Ne znam da li su Rusi toliko ludi da bi zaista napali Poljsku bilo kakvim, nekmoli atomskim oružjem. Gledajući reakcije Zapada na njihovu invaziju Gruzije, ne bi me ni to najcrnje začudilo. Da recimo gađaju radare nekim konvencionalnim raketma ili umarširaju malo tenkovima iz Belorusije da naprave "tampon zonu" prema neprijatelju, kao u Gruziji.

Dobri čovek Donald Tusk, liberal i pacifista, (inače poljski premijer) zabrinut je zbog iskustva sa ruskom invazijom Gruzije, i traži jače garancije od NATO-a. Smatra da je mobilizacija protiv Rusa bila vrlo spora i da može proći dva-tri dana dok NATO reaguje u slučaju napada na Poljsku. "Mrtvim ljudima ne treba pomoć", kaže Tusk.

Da podsetim, Amerikanci nameravaju da postave radare i defanzivne rakete u Poljskoj i Češkoj, koji po tvrdnji samih Rusa nisu nikakva odbrana protiv ruskog ofanzivnog oružja, već protiv napada iz zemalja kao što je Iran. Ipak, Rusi prete da će da pretvare Poljsku u palačinku.

P.S. Ovde je tekst lidera ruske opozicije (zabranjene) Gari Kasparova o situaciji u Gruziji.

Gruzija, Srbija, nagoveštaj raspleta

U jednom postu pre nekoliko dana ja sam spekulisao da će Rusi verovatno priznati Osetiju i Abhaziju u dogledno vreme. Izgleda da smo danas dobili potvrdu toga. Ruski predsednik Medvedev je najavio da će Rusija podržati odluku naroda Osetije i Abhazije o svom statusu, kakva god da ona bude". Dodatno, Ministar spoljnih poslova Lavrov je rekao da Zapad "treba da zaboravi na priču o integritetu Gruzije".

Ove dve izjave, date u roku od nekoliko sati, jasno pokazuju da će Rusija priznati nezavisnost ove dve separatističke gruzijske pokrajine. Uzimajući u obzir izveštaje da su Rusi ušli u gruzijsku teritoriju van same Osetije i da drže strateški važan gradić Gor, nejasno je još uvek šta je njihov konačni cilj. Izgleda da bi barem u ovom trenutku zauzimanje Tbilisija i okupacija cele Gruzije po uzoru na Čehoslovačku 1968 bilo previše, što ne znači da će se oni zaista povući van Gruzije kako predviđa sporazum koji su potpisali sa Sarkozijem.

Posle inicijalnog kukavičkog povlačenja i davanja zelenog svetla Putinu da nastavi sa osvajanjem Gruzije, barem Amerikanci su se sada malo trgnuli (čak je i građninin sveta Obama morao da procedi nešto o "agresiji" iako se dobro pazio da ne predloži nikakvu konkretnu meru). Predsednik Buš i Kondoliza Rajs su odaslali oštre poruke da će Rusija trpeti zbog "agresije na Gruziju", podržali teritorijalni integritet ove zemlje i njenu "demokratski izabranu vladu". Međutim, ni oni još nisu proslovili ono što je Mekejn obećao, a što jedino ima smisla, a to je izbacivanje Rusije iz G8 i podrška Gruziji da ubrzano uđe u NATO.

Na prvi pogled, Zapad ne može da učini mnogo da disciplinuje Putina i njegovu kliku. Rusija je jedna od najjačih nuklearnih sila na svetu, koja je izašla iz najgore ekonomske krize zahvaljujući prevashodno višim cenama nafte, koja snabdeva dobrim delom Evropu energijom, i ima uticaj na Iran u pogledu nuklearnog programa itd. Putin na sve to računa, i misli da je svaka pretnja sa Zapada blef. On misli da je on Zapadu važniji od sudbine Gruzije, i da praktično ima odrešene ruke da radi šta god mu je volja.

Ovo bi se na duži rok moglo ispostaviti kao vrlo pogrešna kalkulacija. Putin podseća na Čarobnjaka iz Oza: on mnogo galami, gestikulira, preti, ali njegov pravi značaj je sve manji u svetskim okvirima: Rusija je jedna drugorazredna, bankrotirana, diktatorska država koja živi od pljačke prirodnih bogatstava od strane privilegovane klike poslušnika Kremlja, koja je razjurila veliki deo stranih investitora. Pre neki dan ruska berza je pala 9 % u jednom danu kada je Putin nagovestio, optužbom za utaju poreza (znak da je firma u velikom sosu i zrela za pljačku od strane kremaljskih kronija) da će nacionalizovati veliku privatnu energetsku firmu. Priča o "uzdizanju" i "vraćanju Rusije na veliku scenu" je priča za malu decu: to je jedna siromašna, opljačkana, feudalizovana država, neka vrsta Saudijske Arabije sa nuklearnim projektilima, zemlja u kojoj milion ljudi godišnje više umre nego što se rodi, u kojoj vlast ubija novinare i političke protivnike i čija štampa nije ništa manje propagandno odeljenje valde nego u vreme Brežnjeva, i u kojoj skoro celokupnom ekonomijom vlada ekipa korumpiranih insajdera iz KGB. Korupcija je endemska i upravo neverovatna. GDP per capita Rusije u terminima PPP je 14 000 dolara (56 mesto na svetu, između Kazahstana, Libije i Antigve)) a stope ekonomskog rasta poslednjih godina sa enormnim porastom cene energenata oko 5%. U narednih 50 godina Rusija će u ekonomskom smislu u odnosu na zemlje poput Kine, Indije ili Brazila postajati rastuće ekonomski ireleventna. I danas je njihov uticaj na svetsku ekonomiju minoran, jer je njihov ukupni GDP manji od indijskog i skoro 4 puta manji od kineskog, a jedva nešto veći od brazilskog. I kad ne bi ušli u WTO, ili kad bi ih izbacili iz G8, to bi imalo neuporedivo manje uticaja na svetsku privredu od izostanka Kine ili Indije. Dakle, dugoročno računanje na to da je Rusija nekakva važna "sila u uzdizanju" je velika zabluda. To je drugorazredna i sve irelevantnija zemlja.

Što se tiče Irana, šta je Putin do sada učinio da pomogne Zapadu, osim što mulama isporučuje visoku vojnu tehnologiju i sprečava u SB bilo kakve sankcije Iranu? Jedno veliko ništa. Iran će verovatno i imati atomsku bombu, upravo zato što ga Rusi podržavaju i daju mu tehnologiju, i okretanje leđa Zapada Putinu neće ništa tu promeniti. Zapad neće trpeti nikakve troškove promene politike, jer sada nema nikakvih dobitaka od podrške Putinu.

Iako ispoljava izuzetnu aroganciju i agresivnost, Putin je zapravo vrlo, vrlo osetljiv na svoj imidž i prestiž na Zapadu. On može da radi sve ovo što radi samo zato što ga zapadne vođe indirektno podržavaju, a većina medija mu se uvlače pričom o "ruskoj mooći", očigledno željni nekog ko će da se usprotivi njihovoj noćnoj mori iz Bele kuće. Putin može da preti i okupira susede, da podržava Iran dok cinično sebe proglašava za faktora rešenja, samo zato što mu je to, bez ijednog valjanog razloga, dozvoljeno.

Zapad može sutra da izbaci Rusiju iz G8. EU može sutra da osudi kršenja ljudskih prava u Rusiji, da traži slobodu štampe i slobodne izbore kao uslov bilo kakvgo ozbiljnijeg dijaloga sa Rusijuom. Ili za početak bar da zaštiti svoje firme u Rusiji koje Putin pljačka i ekspropriše sve redom. Ili da Savet Evrope, Evropska Komisija ili ne znam ko već, donese rezoluciju kojom će da osudi agresiju Rusije na Gruziju, podrži teritorijalnu celovitost ove zemlje i pozove Ruse da se povuku iz Gruzije. Sve to bi jako, jako zabolelo Putina. Rusija bi postala država lupež sa kojom niko pristojan neće da se druži i ozbiljno sarađuje, iako rusku ekonomiju niko ne bi blokirao. Vrlo brzo bi on jako smekšao.

Ništa od ovoga što sam napisao ne podrazumeva hladnoratovsku konfrontaciju: Putinu je Zapad mnogo potrebniji nego on Zapadu. Oštra politika prema njemu bi nosila daleko veće rizike po Putinov položaj u samoj Rusiji nego po Zapad. Popuštanje i appeasment Putina od strane zapadnih lidera nemaju nikakve racionalne razloge; to je naprosto jedna fascinacija zlom i moralna kapitulacija pred njim. Kakvim racioanalnim razlozima se moglo opravdati popuštanje Hitleru? Nikakvim. Isto tako, mnogi na Zapadu su danas fascinirani Putinom i trude se da mu ugode što više. Naravno, logika zla je takva da ono tim više napreduje što mu se više povlađuje. I tim je kasnije nužno otrežnjenje bolnije. Izgleda da okupacija delova Gruzije nije bila dovoljna da Zapad doživi otrežnjenje. Ali, ono će doći, u to ne sumnjajte. Da li će to biti okupacija cele Gruzije, ili napad na Ukrajniu, direktan ili preko neke ruske SAO, ili nešto treće, to je manje važno. Ključno je da će trenutak kad će narativ o "ponovo jakoj Rusiji" da se zgusne u narativ o Sovjetskom Savezu koji širi svoju "snagu" na razne Gruzije i Čehoslovačke na gusenicama svojih tenkova, sigurno doći u ne tako dalekoj budućnosti, jer je kramaljski car vrlo samouveren i veruje da mu je sve dozvoljeno. I kad će se mnogi kojima je danas Putin simpatičan jer se protivi zlom Bušu, i koji pevaju odurne, udvoričke hvalospeve ruskoj "moći" kao izgubljenom/nađenom leku na ranu američkog imperijalizma, otrezniti jako bolno. Ali, cena otrežnjenja će biti skuplja nego što bi bila danas. I neće je platiti ni Nemci ni Amerikanci, nego, oni koju su je platili i pre 60 godina i koji su plaćali sve vreme, i koji plaćaju danas. Zato su i predsednici Poljske, Litvanije, Estonije, Ukrajine bili svi u Tbilisiju sa Sakašvilijem na javnom mitingu (šta god mislili o njemu samom).

Što se tiče Srbije, jasno je ko dan da su srpski idioti bili upotrebljeni kao geopolitički toalet papir; da je rusko itneresovanje za Srbiju i Kosovo bilo onoliko koliko se time moglo napakostiti Zapadu i iskoristiti kao pion u širim igrama. Ali, pioni su tu da se žrtvuju "za kvalitet". Sada su došle važnije teme za njih, i sada će priznati nezavisnot Osetije i Abhazije da bi dobili "kvalitet" u partiji o kojoj pričamo, ostavljajući svoje srpske siročiće da se sami bore za ideje "međunarodnog prava i poštovanja suverentiteta i teritorijalnog integriteta država članica OUN". Poslednji je trenutak, ako iko ima gram mozga u srpskoj vlasti, da oteraju Ruse, i da se konačno i u potpunosti okrenu Zapadu. No, umesto toga, imamo imbecilnu tužbu Sudu u Hagu koja može samo da uspori, oteža ili, što je najverovatnije, na neodređeno vreme onemogući bilo kakvo približavanje Srbije EU i NATO. Ali, ko vodi politiku u Srbiji (vidi sliku, sitna ali se sećate iz medija), ništa smislenije se nije dalo ni očekivati .

Ima da te košta, debeli!

Francuska povećava PDV na masnu i slatku hranu, piše Blic.

Mada, ne znam koliko im je to pametno. Ako narod zaista počne da se bolje hrani, ima i duže da živi, a to znači i veću emisiju ugljen dioksida...

Globalno zagrevanje i imigracija

Ivan je već ukazao na genijalnu studiju koja dokazuje da je vožnja bicikle štetna jer produžava ljudski život, pa samim tim povećava i ukupnu emisiju ugljen dioksida.

Sada saznajemo i da emigracija iz siromašnih u bogate države takođe dovodi do povećanja emisije ugljen dioksida. Tako barem tvrdi Center for Immigration Studies u novoj studiji, a sve je to, koliko mogu da zaključim, sasvim tačno i potpuno logično, jer bogati emituju više ugljen dioksida nego siromašni.

Center for Immigration Studies i ostali mizantropi u stvari tvrde da je kratak život proveden u siromaštvu bolji od dugog života provedenog u bogatstvu. Iz toga sledi da treba da uradimo šta god možemo da što veći broj ljudi zadržimo u bedi i siromaštvu, ali, ako je to moguće, da im taj život što kraće traje. Jer, siguran sam da bi bilo koja objektivna studija pokazala da malarija, time što ubija milione ljudi godišnje, dovodi do smanjenja emisije ugljen dioksida. A tek infarkt! On je posebno dobar, pošto pretežno ubija one u razvijenim zemljama, dakle one koji emituju posebno mnogo ugljen dioksida.

Nadam se da to makar malo unosi nespokoj u one koji smatraju da je ugljen dioksid problem koji treba pod hitno rešavati.

Olimpijada - sportovi

Ima mnogo dobrih stvari oko olimpijade, ali jedna koja me uvek nervira je izjednačavanje sportova po važnosti. Kad se broj medalja svrstava po zemljama, ukida se razlika između sportova, pa tako košarka i mačevanje nose isti ponder. Većina sportova koji su danas na Olimpijadi u normalnim okolnostima, van olimpijada, ima vrlo malo gledalaca, a dobar deo njih ne bi ni postojao kada ih države ne bi subvencionisale. Za mene je veliko razočarenje bilo što je zastavu Srbije na otvaranju nosila Jasna Šekarić. Odgovorno tvrdim da je teže postati standardni prvotimac bilo kog time sprske prve lige u fudbalu nego biti višestruki prvak sveta u streljaštvu. Dosta dobar pokazatelj važnosti jednog sporta i težine uspeha u jednom sportu je zarada.

Slična je i situacija sa Michaelom Phelpsom, koji se univerzalno smatra za najveću olimpijsku zvezdu danas i čak u istoriji sporta. Prvo, dvanaesti igrač košarkaškog tima ne SAD nego Španije ili Grčke, na slobodnom tržištu verovatno zarađuje više od Phelpsa, što govori nešto i o važnosti i težini uspeha. A drugo, i u samom plivanju, koliko sam shvatio gledajući ovih par dana, Phelps osvaja zlatne medalje uglavnom u isfabrikovanim disciplinama -- 200 metara ovako, 400 metara onako. U disciplinama koje zaista znače da je neko najbrži plivač na svetu -- 50 i 100 metara slobodnim stilom, Phelps nije ni rekorder a uopšte ni kandidat za medalju: bitka će se voditi između Eamona Sullivana i Alaina Bernarda, možda Jasona Lezaka. To su najbrži plivači današnjice i u istoriji. Phelps je naravno sjajan, ali on je veliki šampion pre svega zahvaljujući inflaciji disciplina u plivanju.

Olimpijada - organizatori

Nisam sumnjao da će Kinezi napraviti najgrandiozniju ceremoniju otvaranja svih vremena. Kinesko rukovodstvo toliko hoće da zadivi svet, da se spremni to da urade po svaku cenu. Još pre nekoliko nedelja su uveli restrikcije vožnje automobila po gradu da bi pročistili vazduh. Kada se budu sabirali troškovi i koristi od pekinške olimpijade Kina će sasvim sigurno biti u debelom minusu, ali koga to još brine. Važno im je da su "pokazali" svetu šta mogu da urade.

A dokle su spremni da idu pokazuje i ovaj slučaj. Devojčica koja je nastupala na ceremoniji otvaranja je pevala na plejbek. Glas je pozajmljen od druge devojčice koja nije bila na bini zato što ne izgleda dovoljno dobro. Pa da bi zadivili svet i stasom i glasom rukovodstvo je smislilo malu prevaru. Dizajner ceremonije je objasnio: "To je bilo u nacionalnom interesu."

Dole pojedinac, živeo nacionalni interes. Ili Kulturna revolucija light.

Socijalizovano zdravstvo

Politika:
Лекари Дома здравља у Гучи интервенисали су 456 пута, од чега се у 300 случајева радило о збрињавању пијанаца.

Ruska okupacija Gruzije

Ono što je prekjuče počelo kao ograničena ruska invazija separatističkih gruzijskih regiona Osetije i Abhazije, kao "odgovor" na gruzijski napad na Južnu OSetiju, sada je već preraslo u punu invaziju Gruzije, sa otvorenim krajnjim ciljem zbacivanja sadašnjih vlasti i predsednika Sakašvilija. Ruske snage su zašle duboko u gruzijsku teritoriju van Osetije i Abhazije, zauzele su grad Gori, presekle glavni autoput koji vodi od istoka ka zapadu zemlje. U ovom trenutku ruski tenkovi i oklopna vozila koji su krenuli iz Abhazije ušli su oko 50 km u gruzijsku teritoriju, a avijacija stalno bombarduje veći deo zemlje, uključujući i prestonicu Tbilisi. Upravo sam čuo na CNN da su Rusi pozvali Sakašvilija da siđe sa vlasti.

Klika u Kremlju je očigledno izvela svoje zaključke iz poslednjeg samita NATO-u u Bukureštu. Da ne bi kvario odnose sa njima, sa argumentacijom da mu je potreban zbog nafte i zbog Irana, Zapad (predvođen nemačkom kancelarkom) je stopirao prijem Gruzije i Ukrajine u NATO. Putin i njegovi kroniji su to (ispravno, KGB ne greši u takvim stvarima) protumačili kao zeleno svetlo za napad na Gruziju i nastavak pritiska za promenu režima u Ukrajini. Moguće je da će za 30 godina izraz "Bukurešt" biti kolokvijlno korišćen na način na koji se danas kolokvijlno koristi izraz "Minhen" (misleći na Čemberlenovu predaju Čehoslovačke u Minhenu 1938), za opis povlačenja demokratskog sveta pred tiranskim režimom koji okupira male nacije u svojoj okolini.

Da li će tako na kraju i biti mnogo, presudno, zavisi od izbora u Americi. Džon Mekejn je poznat po svom ranijem zalaganju da se Rusija izbaci iz članstva u G 8, a sada je pojačao svoju retoriku i zatražio povlačenje Rusije iz Gruzije, prekid agresije, i zapretio "oštrim posledicama po odnose Rusije sa SAD". Za razliku od njega senator Obama se založio za prekid vatre, oštro "osudio nasilje", pozvao da Savet bezbednosti preuzme odlučujuću ulogu u rešavanju krize, i dodao kako je Amerika okrenuta budućoj saradnji sa Rusijom, ali da Rusija mora da pokaže vođstvo za dobrobit sveta u XXI veku a ne da se vraća na konflitek iz prošlosti". Ovo poslednje je izjavio tek pošto je postalo jasno da je Rusija krenula u operacije daleko izvan područja Južne Osetije. Pretpostavljam da ne treba biti mnogo pametan pa da se zaključi koga u Beloj kući želi Vladimir Putin. I Asad u Siriji. I Ahmedinedžad u Iranu.

UPDATE: Ruski predsednik Medvedev je objavio "kraj ratnih operacija" ali to ne izgleda mnogo impresivno, budući da u istoj rečenici rezerviše pravo ruskih snaga da "odgovore na provokacije", a ne treba sumnjati da neprijatelj uvek provocira.

Kako počinje trgovinski rat?

Već smo pisali o problemu sa tranzitnim dozvolama. Hrvatska vlada je skoro zamrzla neki broj tranzitnih dozvola srpskim autoprevoznicima kao odgovor na zabranu prevoza jednom hrvatskom preduzeću u okviru teritorije Srbije. Srpski prevoznici sada zahtevaju da vlada Srbije sada svim hrvatskim prevoznicima zabrani prevoz iz Srbije u treće zemlje i obrnuto. Kako su krenuli roba će se iz kamiona prepakivati na granicama. Ne znam zašto im nije palo na pamet da traže od vlade da dozvole tom jednom hrvatskom prevozniku da preveze robu u okviru Srbije i time momentalno reše problem. Kao što je Marko već pomenuo izgleda da je uvek lakše tražiti zabrane. Od regulacije transporta štetu imaju svi građani, kako u Srbiji tako i u Hrvatskoj. Najpametnije što vlada može da uradi je da unilateralno odustane od izdavanja bilo kakvih dozvola i da potpuno liberalizuje transport. To bi bio i najbolji argument za zahtevanje liberalizacije od komšija.

Evropske pare

Ako se oko ičega slažu domaći političari, to je da u Evropsku uniju treba ići jer će nam odatle stići velike pare kroz pristupne fondove (a kasnije i kroz strukturne fondove), a svima je jasno da nam bez tih para nema razvoja. Koliku važnost ljudi pridaju evropskim parama možda najbolje svedoči to da su neki mislili (one nedelje dok se pisao Ustav) da Srbija treba da bude uređena kao regionalna država samo zbog toga što će to olakšati pristup evropskim parama. Da li Srbija treba ili ne treba da bude regionalna država je odlično pitanje, ali na odgovor na to pitanje svakako ne treba da utiču trenutne procedure Evropske unije za dobijanje para i NUTS klasifikacija.

Na prvi pogled, zaista deluje po malo čudno (u najmanju ruku) reći - "bolje bi bilo da tih para i nema" ali ja ni ne tvrdim baš to. Ja tvrdim da, o kolikim god parama da se radi, odmah treba odbaciti jedno 50-70%. Institute for Market Economics iz Sofije je izdao izveštaj u kojem kaže i zašto.

Njihov zaključak je da je uticaj EU para na Bugarsku bio minoran, a vrlo moguće čak i štetan. Prvo i osnovno, ipak se radi o relativno malim parama, samo oko 5-6% nacionalnog budžeta (u Srbiji je to još uvek daleko manje, ispod 2%). Drugo, efekti evropskih politika su praktično nikakvi. Na primer, osnovni cilj trošenja "strukturnih para" je da se umanje razlike u ekonomskoj razvijenosti evropskih regiona. Bez ulaženja u osnovanost tako postavljenog cilja, činjenica je da je, od 44 regiona koja su bila siromašna 1989. godine, čak 43 i dalje siromašno. Primer sa položajem Roma u Bugarskoj je možda i bolji. Od kako je Bugarska postala demokratska država, više od 70 miliona evra je uloženo u poboljšanje položaja Roma. Rezultata ne samo da nema, već se niko nije čak ni potrudio da pogleda da li su projekti dali neki efekat. Treće - administracija je stravična. Teško je proceniti koliko ljudi, koji bi inače radili nešto smisleno, radi na popunjavanju i kontroli popunjenosti raznoraznih formulara. Četvrto, korupcija, a tu ne mislim na "lokalnu korupciju". Zanimljivo je da Evropska komora revizora već 13 godina nije pozitivno ocenila završni račun budžeta EU.

Najlakše bi bilo reći - "pa moramo da se postaramo da se pare u Srbiji troše efikasnije nego u Bugarskoj", ali veliko je pitanje da li je to uopšte moguće, jer procedure ne definišu Srbija ili Bugarska, već Evropska komisija. Takođe, teško je reći ko tačno definiše prioritete na koje će se pare trošiti. Država svakako ima nekog uticaja, ali koliki je taj uticaj, teško je reći. Svakako nije preterano reći da, dok se cela procedura završi i dok projekat počne da se implementira u Srbiji, za velikom većinom projekata prosto više nema potrebe jer stvari su ili završene, ili nova Vlada ne želi da radi ono što je htela prethodna.

Da rezimiram. Radi se o relativno malim parama, na čije prioritete Srbija ima malo uticaja, koje zahtevaju ogromne administrativne kapaciteta (čitaj - veliki broj dobro, iz domaćeg budžeta, plaćenih ljudi) i koje imaju veoma malog, ako ikakvog, efekta. Srbija treba da uđe u EU, ali pare koje će za to dobiti ne treba da imaju ikakvog efekta na donošenje odluke o dinamici i uslovima ulaska.

Besplatne akcije, opet

O besplatnim akcijama smo nekoliko puta pisali, recimo ovde. Kao i u tom mom starom postu, Dimitrije Boarov u tekstu za Vreme smatra da je pozitivna stvar cele ove "akcije" to što će birači morati bolje da procenjuju efekte različitih državnih politika, jer će cene akcija javnih preduzeća direktno od toga zavisiti.

Ali, šta to konkretno znači? Sa jedne strane, znači da će poslovanje javnih preduzeća biti pod daleko većim kontrolom javnosti, pa će i zahtevi za transparentnosću poslovanja biti mnogo jači nego do sada. Samim tim i izbor menadžmenta će morati da bude mnogo pažljiviji. Dalje, politika cena će morati da bude liberalnija, jer će postojati politički pritisak za time. Verovatno će postojati i pritisak za smanjenjem troškova (broja zaposlenih). Sve ovo je dobro.

Međutim, sa druge strane se nalazi jedna veoma loša stvar, toliko loša da nisam više siguran da je sve ovo dobra ideja. Naime, neće biti ništa od uvođenja konkurencije, jer bi uvođenje konkurencije, praktično po definiciji, vodilo smanjenju cena akcija koje drže građani Srbije. Kolika je šansa da se uvede konkurencija u proizvodnji struje i fiksne telefonije, ako će to direktno da košta 200 evra svakog građanina Srbije? Ne znam, ali svakako je ta verovatnoća niža nego da je vlasnik EPS-a ili Telekoma neka strana kompanija.

Šta je to optimalna količina novca?

Jedan od osnovnih razloga zašto nikad nisam ekonomiju kao nauku shvatao previše ozbiljno jeste njena nemoć da da ikakvu smislenu teoriju o novcu. Da budem precizan, da objasni potpuni nesklad između takozvane mikroekonomske teorije koja objašnjava da kao posledica porasta ponude i smanjenja troškova, cene individulanih proizvoda teže padu, i makroekonomske teorije koja kaže da cene treba da budu na nivou privrede kao celine ili stabilne ili blago rastuće, zavisno do toga da li slušate monetariste ili kejnzijance. Svi mi svakodnevno svedočimo situaciji da veliki broj proizvoda pojeftinjuje. Lazar je imao odličan post o tome koji pokazuje da čak i u ovo hrnoično inflatorno vreme cene mnogih proizvoda drastično padaju. Ako verujemo ne samo mikroekonomskoj teoriji već i svojim očima, onda se nameće zaključak da je prirodno stanje napredne tržišne privrede deflacija, tj pad opšteg nivoa cena. Ali, makroekonomisti, od Fishera i Keynsa do Friedmana i Luckasa kažu nam da je to loše, da vlada mora da "stabilizuje cene", ili čak da pravi apsolutnu inflaciju stalnim povećanjem količine novca, drugim rečima da deflacija nikako ne valja. Čemu i kome mi treba da verujemo? Kakvom se to neviđenom alhemijom tendencije svih proizvoda u tržišnoj privredi da pojeftinjuju, pretvaraju u tendenciju opšteg nivoa cena da bude stabilan?

Najpre - postavlja se pitanje šta je to optimalna količina novca? U režimu zlatnog standarda stvar je jasna i nekontroverzna - onoliko zlata koliko se iskopa sa datim troškovima proizvodnje je optimalna količina novca kojoj se ponuda dobara prilagođava. To će najčešće značiti deflaciju, jer je ekonomski rast obično brži od porasta ponude zlata (i što je privreda naprednija, to je tendencija ka deflaciji izraženija) ali može značiti i inflaciju ukoliko se pronađu nove velike rezerve zlata ili ako privreda stagnira, ili i jedno i drugo. Ali, kao što je već Adam Smit pokazao, veća količina iskopanog zlata može samo da obogati vlasnike zlatnih predmeta, ogrlica, kašika, posuđa itd, nikako čitavo društvo, tj vlasnike zlata kao novca. Puko povećanje ponude zlata ne utiče na relativne cene, a ako one ostaju iste svejedno je da li neki proizvod košta 200 ili 300 monetarnih jedinica, čitava finansijska struktura ostaje stabilna, i vrednost dobara i usluga nepromenjena, samo se numerički izraz tog odnosa menja. Jedna četvrtina ostaje jedna četvrtina i kad je izrazimo kao dve osmine. O tome govori ona Hjumova genijalna priča o dobroj vili koja preko noći svakome doda u sef po sto ili koliko već dukata, ali sutradan opet niko nije bogatiji nego što je bio, jer je sve u međuvremenu poskupelo za toliko. Na to je i Dejvid Rikardo mislio kad je rekao da je "svaka količina novca optimalna".

E, sad, postavlja se pitanje, kako stoji stvar u režimu dirigovanog novca, i zašto moderni ekonomisti misle da su pametniji od Smita, Hjuma i Rikarda, te veruju da nije svaka količina novca optimalna, već samo ona koja omogućava stabilne cene? Porast količine zlata u sistemu zlatnog standarda nije posledica neke načelne potrebe za porastom novčane mase, već činjenice da je zlato roba koja se može prodati, i shodno tome postoje ekonomski podsticaji za proizvodnju tog dobra, kao i svakog drugog. Međutim, u sistemu dirigovanog novca takvog podsticaja nema - država ima monopol na novac i troškovi štampanja su minimalni. Zašto bi vlada uprkos tome povećavala količinu novca iz godine u godinu, bez obzira da li joj je krajnji cilj da postigne stabilne ili blago rastuće cene? Zašto ne bi postojala konstantna ponuda novca? Zašto svaka vlada mora da svake godine štampa neke dodatne pare?

Ja se bojim da ove imamo repliku situacije sa prirodnim monopolima. Vlada je najpre nacionalizovala prirodne monopole, odnosno prethodno potpuno konkurentske industrije, a iz političkih i lobističkih razloga, a onda su posle 10, 15 godina ekonomisti razvili vrlo sofistikovan ekonomski model koji objašnajva zašto je to bilo ekonomski nužno (subaditivnost funkcije troškova, bla bla). Isto tako ovde su vlade sveta odbacile zlatni standard i prihvatile inflatornu konfeti fiat valutu da bi finansirale rashode bez dodatnih poreza, a ekonomska teorija post-festum razvila tokom XX i XXI vrlo sofistikovane teorijske modele da objasni zašto je i to bilo ekonomski neophodno (recimo, znamenita Fisher-Friedmanova teorija o "monetarnoj stabilizaciji" kao predupređenju poslovnog ciklusa, tj realnih ekonomskih poremećaja).

Dakle, čekamo na odgovor kako iz opadajućih pojedinačnih cena proizvoda i usluga izvodimo ideal stabilnog opšteg nivoa cena. Ćiribu, ćiriba... abraka dabra...

Zašto je počeo rat u Gruziji?

Nemam nameru da analiziram istorijske razloge za početak rata niti posledice koje bi taj rat mogao da ima na ostale problematične regione u svetu. To su već dosta dobro uradili Slaviša i Ivan. Rat je počeo pošto je gruzijska vojska napala (pokušala da oslobodi, svejedno) Južnu Osetiju. Zašto je Sakašvili, predsednik Gruzije odlučio da izvrši napad, kada očigledno nije imao podršku Zapada? Buš je u svom govoru pozvao na vraćanje na status kvo, što dokazuje da je Sakašvili delovao samoinicijativno. Šta je očekivao da postigne? Da možda blic krigom osvoji pokrajnu bez retaliacije od strane Rusije? Naivno? Izgleda, jer danas, tri dana od početka rata, čovek koji je najodgovorniji za njegov početak u intervjuu televiziji BBC praktično nudi predaju. Nema sumnje da je Sakašvili napravio pogrešnu procenu.

To me uopšte ne čudi. U novembru prošle godine, kada je Sakašvili takođe uveo vanredno stanje u Gruziji zbog relativno malih demonstracija, sam zaključio da je čovek očigledan paranoik. Ovaj rat i intervju dat televiziji BBC, u kome Gruziju naziva "mojom demokratijom" to sigurno potvrđuje. Najveći krivac za ovaj sukob je naivnost ili u gorem slučaju mentalno zdravlje predsednika Gruzije.