Slobodan Antonić ima itneresantan tekst u Politici na temu rasta ovlašćenja koje zahteva vojvođansko rukovodstvo. Pravilno ocenjuje da se političari zalažu za veću autonomiju isključivo zbog povećanja sopstvenih ovlašćenja ne i zbog dobrobiti stanovnika Vojvodine.
„Dajte nam ono što je naše” danas ne znači ništa drugo do „dajte nama, vojvođanskoj birokratiji, da raspolažemo svom državnom imovinom i prihodima u Vojvodini”. To je tipičan model feudalne decentralizacije. Dažbine koje su do sada išle caru, od sada treba da idu mesnom velmoži. U čemu će život podanika biti bolji?
Antonić ustvari objašnjava da je jedini razlog za rast vojvođanskih ovlašćenja uvod u njeno otcepljenje. To potvrđuje primerima o komplikovanoj raspodeli sredstava za obrazovanje između republike i pokrajine. Zapravo, postoji samo jedan način da se dođe do potpuno „čistih računa”. A to je – posebna država.
To nije tačno. Imali bi čiste račune i kada bi država odnosno političari imali ograničena ovlašćenja na svim nivoima. Ako država ne bi finansirala obrazovanje onda ne bi ni bilo problema o kojima priča Antonić. Konačno, zašto se obrazovanje uopšte finansira iz republičkog budžeta? Meni se čini da je logičnije da se finansira iz budžeta nižih organa vlasti ako se već finansira. Pokrajina, možda regiona, gradova i slično. Konačno, visoko obrazovanje o kojem najviše i priča Antonić, je prvo koje treba da bude skinuto sa svih javnih fondova. Visoko obrazovanje treba da finansiraju oni koji od njega imaju najviše koristi, studenti.
No comments:
Post a Comment