Prema rečima g. Katića pravi problem je u tome što mi, „beogradski interpretatori” trujemo Srbiju uverenjem da se privatni sektor racionalno zadužuje. To bi, kaže, značilo da „građanin koji je uzeo keš kredit da bi kupio deci patike i mobilni telefon, a zatim ih poslao na letovanje u Tursku, zna šta radi”... dok „država koja bi uzela kredit pa napravila put ili popravila prugu, verovatno ne zna!”.
Da, g. Katiću, mi upravo to tvrdimo.
To Danica Popović demolira Katića, a ovaj citirani detalj je posebno interesantan jer pokazuje razliku između ekonomiste i nadriekonomiste. Nadriekonomista Katić misli da postoji nešto što je objektivno racionalno ili neracionalno. Tako je Katić ubeđen da su letovanje na kredit i kupovina mobilnih telefona deci "neracionalni".
Jedna od prvih lekcija mikroekonomije je da su preferencije pojedinca subjektivne -- racionalno je ono što mi hoćemo. Sve što nam povećava blagostanje, bilo to letovanje na kredit ili uvoz igračaka iz Kine, je racionalno. Blagostanje nije povećanje GDP-ja, nego mogućnost da zadovoljimo želje.
Nadriekonomisti to ne vide, nego misle da se prosperitet ogleda u maksimiziranju makroekonomskih veličina za koje su čuli iz medija. Tako je povećanje GDP-ja uvek dobro, a spoljnotrgovinskog deficita loše.
Pogledajmo slučaj GDP-ja. To je opšteprihvaćeno merilo bogatstva, ali šta tačno GDP meri? On ne meri blagostanje, nego trošak po kojem postižemo neki nivo blagostanja. GDP nije korisnost ili blagostanje po sebi, nego cena koju plaćamo za blagostanje. Prirodno, za dati nivo blagostanja mi hoćemo da nam trošak bude manji, a ne veći. To ne znači da GDP treba minimizirati, ali treba biti svestan da on pre svega meri trošak. Ako možemo postići veće blagostanje uz dati ili čak manji GDP, bolje za nas! Rast GDP-ja je dobar ne sam po sebi, nego samo zato što označava da je trošak našeg blagostanja veći, a pretpostavka je da veći trošak u najvećem broju slučajeva znači i veće blagostanje.
U najvećem broju slučajeva, ali ne i uvek. Na primer, ako nas država sve zaposli da kopamo i zatrpavamo rupe, to povećava GDP. Ali očigledno ne povećava blagostanje, nego ga čak smanjuje jer radimo beskorisnu stvar. Kejns je, gledajući makroekonomske agregate ali ne razumejući mikroekonomiju, mislio da je to dobra ideja. Ili da uzmemo realniji primer, recimo povećanje gužve u saobraćaju povećava GDP. Napravite zakrčenje u saobraćaju i vozači će imati više radnih sati i biće potrošeno više goriva, što sve nesumnjivo povećava društveni proizvod. Ali takvo povećanje GDP-ja smanjuje naše blagostanje u smislu utrošenog vremena i verovatno živaca. Da, rast GDP-ja i rast blagostanja se u najvećem broju slučajeva poklapaju zato što veći trošak znači i veću mogućnost za neku korist, ali treba znati da oni nisu ista stvar.
To je osnova iz koje sledi da je potrošnja na letovanja ili na mobilne telefone dobra stvar. Dobra je po definiciji, jer pojedinci sami biraju da to urade, što znači da im povećava blagostanje. A to je krajnji cilj. Tako Katićeva tvrdnja, a i mnogih drugih nadriekonomista da je neka privatna potrošnja "neracionalna", pada na prvoj lekciji mikroekonomije. Prvo, racionalno je sve što pojedinac hoće jer mu po definiciji povećava blagostanje. Drugo, nema ničeg lošeg u povećanju ličnog blagostanja, čak iako je u suprotnosti sa maksimiziranjem makroekonomskih agregata. Naprotiv, povećanje ličnog blagostanja za što veći broj ljudi je poenta ekonomije.
37 comments:
Nema niceg racionalnog u letovanju na kredit. Ako neko uzima kredit za takvu stvar kao sto je letovanje ili kao sto su to patike, to samo znaci da on to letovanje ne moze sebi da priusti, ali ce zbog svoje gluposti ipak na njega otici i posle toga ga platiti iz izvora u kojima i vise nego oskudeva. Ako uzmemo u obzir i to da ce zbog kamata to letovanje, platiti i vise nego sto realno kosta, to njegovo letovanje moze da ga vodi samo ga jos vecem siromastvu, prema tome nema reci o nekakvom blagostanju.
Onda najbolje da se sirotinji zabrani da ide na letovanje i da kupuje patike i da se zaduzuje?
nije bas tako jednostavno. ljudi imaju problem sa odlaganjem zadovoljenja.
na primer, mnogo zaista zele da smrsaju ili prestanu da puse, pa se trude, pa pokleknu i najedu se /zapale, pa su nesrecni, pa placu kod opre na kaucu pa se vrte u zacaranom krugu i depresiji (neki debeli i neki pusaci, ne svi)
tako da reci da neko pusi zato sto mu pusenje povecava blagostanje te je racionalno je pojednostavljivanje.
kupovina je ponekad isto compulsion. i ljudi se ponekad ubiju jer su u dugovima, pa se ispostavi da im to sto su kupili kada su se zaduzivali ipak dugorocno nije podiglo blagostanje.
naravno, ne mislim, da je "Onda najbolje da se sirotinji zabrani da ide na letovanje i da kupuje patike i da se zaduzuje", niti da drzava treba da razdvaja racionalne od neracionalnih, samo ne bih bas koristila racionalnost kao argument. pre bih rekla, zasto ne bismo dozvolili ljudima da rade na svojoj propasti, tj. kakav je argument u prilog tome da im se isto zabrani?
Gabrijela, kako znaš šta im podiže blagostanje? Koliko vidim, pretpostavljaš na osnovu nekog spoljnog kriterijuma: "ljudi su srećni kada ne puše ili ne troše bezrazložno... ".
Moja poenta je da je blagostanje subjektivna stvar. Kad vidim da ljudi ipak ne prestaju da puše i pored toga što pričaju da hoće, zaključujem da im pušenje to podiže blagostanje. Ne da su "neracionalni" po mojem kriterijumu, nego da imaju drugačiji ukus od mene.
Isto i sa kreditima. Neki ljudi imaju kratak horizont ili vremensku preferenciju, i racionalno im je da uzmu kredit i potroše SADA. U njihovoj šemi preferencija, ili po njihovom ukusu, TO je blagostanje.
Čovek ima pravo da napravi i glup izbor. U ovom slučaju će pojedinac snositi i posledice svojih postupaka. Ako to znači preskakanje bureka i pereca ujutru naredna tri meseca, so be it. Što možeš da potrošiš danas zašto ostaviti za sutra.
Gabrijela, kako znaš šta im podiže blagostanje?
pa, kada je neko u depresiji, place ili se ubije, ja pretpostavljam da bas ne puca od blagostanja.
isto tako kada neko kaze da je nesrecan / ocajan zbog debljine ili dugova ja mu verujem.
Gabriela, okreni pricu 180 stepeni - npr mogu da priustim sebi letovanje od 3000 eur al ipak resavam da stedim jer su mi takve preferencije, tj ocekujem da ce mi taj novac vise koristiti u buducnosti. Jel treba neko da mi kaze - bolje idi na letovanje jer je to racionalno?
"Gabriela, okreni pricu 180 stepeni "
milovane, ako, kao, odgovaras na moj post onda bar procitaj isti, napisala sam:
"naravno, ne mislim, da je "Onda najbolje da se sirotinji zabrani da ide na letovanje i da kupuje patike i da se zaduzuje", niti da drzava treba da razdvaja racionalne od neracionalnih, samo ne bih bas koristila racionalnost kao argument. pre bih rekla, zasto ne bismo dozvolili ljudima da rade na svojoj propasti, tj. kakav je argument u prilog tome da im se isto zabrani?"
znaci, naglasila sam da ne mislim da bilo ko treba drugima da govore sta da rade, jer ne mislim da iko ima za to osnova. rekla sam samo da ne bi koristila "racionalnost" kao argument, nego to da niko drugi nema prerogative da drugom govori kako da zivi.
dakle, ili lupas ili pricas sam sa sobom, ali onda ne znam sto si poceo post sa Gabriela.
Ok, prava i prerogativi su jedno, ali ako i samo ostanemo na nivou racionalnosti opet nisi u pravu.
Eto ti pitanje, ako neko previše štedi, da li je i to neracionalno?
@Slavisa:
da li postoji razlika izmedju austrijske i cikaske skole sto se tice tvoje opservacije o GDP-u?
ova diskusija o subjektivnosti zvuci jako "austrijski". ne?
Eto ti pitanje, ako neko previše štedi, da li je i to neracionalno?
zavisi da li je zbog toga duboko nesrecan, u depresiji, sklon samoubistvu i da li misli da bi mu zivot bio mnogo bolji (=vece blagostanje) kada samo ne bi toliko stedeo, ali ga nesto (addiction) tera da ipak stedi i proklinje svaki dinar koji ustedi.
ako su odgovori na gornja pitanja da, onda da; neracionalan je.
drugim recima: ako bi ljudi za sve sto rade mislili da im povecava blagostanje, nikad se ne bi kajali. pri ovome, ne mislim na ponovnu ocenu situacije u svetlu novih informacija, nego na kajanje zbog necega sto su noseni impulsom uradili.
dakle, ne ono: e da mi je ono vreme, a ovo znanje,
nego: zasto mi je ovo trebalo, mrzim sebe sto sam takav slabic.
Kako se prica o letovanju i mobilnim telefonima pretvorila u pricu o narkomaniji i zavisnosti?
Svakako da postoje ekstremne situacije u kojima je tesko braniti tezu o racionalnosti. Ali je, u daleko najvecem broju slucajeva, pretpostavka da su ljudi racionalni sasvim opravdana.
Gabrijela raspisala si se pa je tesko pratiti svaku tvoju rec. Slavisi hvala sto je Gabrijeli pojasnio moj post posto ona izgleda vise voli da pise nego da razmislja.
"Kako se prica o letovanju i mobilnim telefonima pretvorila u pricu o narkomaniji i zavisnosti?"
tako sto sam ja rekla da je autorov stav, po mom misljenju, smislenije braniti sa pozicije prerogativa nego racionalnosti.
Igore,
Teško pitanje, jer udžbenički čini se da nema razlike. Kad bi pitali starije čikašče ekonomiste, pa čak i sadašnji mejnstrim, nema sumnje da bi složili da je GDP samo trošak, a korisnost ili blagostanje je krajnji cilj. Takođe i da je korisnost subjektivna.
Ali kada pogledate čime se bave u praksi onda se vidi da mejnstrim često zaboravlja sopstveni princip da je korisnost subjektivna. Recimo Coase u svom čuvenom radu o eksternalijama kaže pretpostavimo da je cilj "maksimizacija ukupne proizvodnje". Onda Posnerova struja law & economics je sva u maksimizaciji ovih merljivih veličina. Austrijanci sa druge strane uvek to naglašavaju, subjektivnu korisnost, nemogućnost znanja šta je za nekog drugog racionalno, neuporedivost preferencija različitih pojedinaca.
Bryan Caplan ima tekst sa nazivom valjda "Zašto nisam Austrijanac", gde kaže, kod principa subjektivne korisnosti razlika između mejnstrima i austrijske škole je što Austrijanci više ponavljaju da je korisnost subjektivna. To je u načelu tačno, jer isti princip prihvata cela mejnstrim ekonomija, ali austrijanci ga doslednije primenjuju u praksi. I češće ponavljaju.
Gabrijela,
ko je po tvom misljenju ovlascen da proceni koje ponasanje je "racionalno" a koje nije? Vlada? Centralna banka? Savet za boru protiv korupcije? Savet Beogradskog Univerziteta?
Sto se tice pitanja da li je teorija o subjektivnosti troskova austrijska ili cikaska ja mislim da je dominantno austrijska. Cikaska skola dominantno veruje da su troskovi objektivno merljiva varijabla. To znaci da nisu subjektivni i vezani za trenutak izbora pojedinca (kao sto tvrdi austrijska skola na celu sa Mizesom, Hajekom i Bjukenenom). Kada Kouz govori o internalizovanju eksternalija putem pregovora ili Robert Bork o antitrustnoj agenciji koja mora da uporedi produktivnu i alokativnu efikasnost mergera ili nastavka postojece odbvojene proizvodnje, oni implicitno podrzamuvevaju da su troskovi objektivno merljivi i saznatljivi spoljasnjem posmatracu. Isto pretpostavljaju i oni koji misle da znaju sta je racionalno za potrosaca - neko spolja, planer, genije, optimizator gleda iza trzista i stvarnih odluka ljudi i vidi sta bi bilo "istinski" racionalno.
Slavisa, ja ne verujem da guzve u saobracaju i kopanje i zatrpavanje uopste rupa povecavaju GDP. Vozaci trose vise radnih sati, ali ljudi putuju duze do posla i drugih mesta sto smanjuje njihove radne sate. Oni koji kopaju i zatrpavaju rupe dobijaju neke pare koje mozda ne bi dobili, ali neko placa za to, poreski obveznik, cime se njegov dohodak smanjuje, a ako je poreski obveznik i akcionar, i investicije. Dakle, ti povecas drzavnu potrosnju ali smanjujes druge dve stavke, licnu potrosnju i investicije.
Meni je potpuno glupo proglasavati blagostanje subjektivnim kriterijumom.
Mozemo pricati, na primer o stepenu zadovoljstva, ali blagostanje je objektivni kriterijum... jer ako neko siromasan potrosi pare koje nema na letovanje i mobilni telefon za decu, mozda ce osecati trenutno zadovoljstvo, ali ce ga vrlo brzo stici jos vece nezadovoljstvo i depresija nego one od koje je bezao kupujuci sebi aranzman u Grckoj.
U vezi ovoga slazem se sa Robertom Kijosakijem ("Rich Dad, Poor Dad"), koji u osnovi tvrdi da je razlika izmedju bogatih i siromasnih u nacinu na koji trose novac. Ovako postavljene stvari kao u ovom blogu nikada nece pomoci pojedincu da izadje iz "trke pacova" u kojoj se nalazi. Blagostanje, raspolozenje, njegova licna sreca mogu da se krecu samo nadole u takvom scenariju.
Zakljucak je da nikome ne treba zabranjivati da radi sta hoce sa svojim parama ili kreditima. Slobode jesu dobra stvar, ali proglasavati uzimanje potrosackih kredita za dobru stvar je prilicno lose.
Gorane, ako je blagostanje objektivna kategorija, kako bi ste ga vi merili? Kako bi ste utvrdili, na primer, svoje blagostanje i uporedili ga sa blagostanjem nekog drugog?
Najbitnije je da pojedinac ima slobodu, i on neka tu slobodu koristi da bude racionalan ili neracionalan, da trazi blagostanje ili da ne trazi.
Slobodno drustvo nije ono u kome nekom namece izbor i odluke. U suprotnom mozemo svi da se vratimo u doba Platona.
"ko je po tvom misljenju ovlascen da proceni koje ponasanje je "racionalno" a koje nije? Vlada? Centralna banka? Savet za boru protiv korupcije? Savet Beogradskog Univerziteta?"
da ponovim jos jednom, samo osoba o kojoj je rec. svako zna za sebe da li se ponasao racionalno ili se kaje.
takodje, ja smatram da je "neracionalno" ponasanje, u smislu kojem sam ga definisala, mnogo cesce nego sto vi verujete, i postoji kod svih, ili gotovo svih, a ne samo ekstremnih slucajeva.
dalje, verujem da je skoro u svakom biznisu vazno znati kako se ljudi ponasaju, i verujem da i na moje blagostanje i kolicinu para koju zaradjujem direktno utice moja pravilna ocena o tome kako se ljudi ponasaju i kako razmisljaju i jos mislim i da je moje vidjenje sveta vise odgovara stvarnosti od vaseg.
vi ste slobodni da verujete drugacije. da mislim da imate smisla za humor pozvala bih vas da izmerimo ko je u pravu ;)
ali da zakljucim sa osvrtom na pitanje ko je "ovlascen" - meni nije potrebno da budem "ovlascena" da odlucujem o tudjem ponasanju, dovoljno mi je da ga pravilno ocenim, i onda tu mogu da pravim posao sebi.
@Marko Paunovic
Vidim na sta ciljate, ali cak i
ako posmatramo blagostanje kao _licnu_ srecu i _licni_ dozivljaj stvarnosti, ni onda ne bi ste bili u pravu, jer te kategorije podrazumevaju elementarnu slobodu zivljenja, koja se uzimanjem kredita za stvari koje ne mozemo sebi da pristimo moze samo smanjivati, a nikako povecavati.
Ja sam sklon pod blagostanjem da podrazumevam svoje licne slobode, koje se odnose na kolicinu mogucnosti koje mi se nalaze na raspolaganju. Ovo je u direktnoj sprezi sa kolicinom novca koju imam i socijalnim statusom, tj. polozajem na drustvenoj lestvici. Smatram da su to faktori od kojih u dobroj meri zavisi i moja i sreca u slucaju drugih ljudi. Ako imam vise novca, imam vise slobode, imam vise slobodnog vremena, mogu vise da putujem, vise da trosim vremena na sebe i svoje bliznje. Imam vise izbora jednostavno, jer ja ne moram da putujem ili da iskuliram od posla 20 dana kad mi dune, ali _mogu_ ako to pozelim. Izbor je kljucna rec.
Ne verujem da neko ko nema ovakve izbore, moze smatrati svoj zivot zivotom u blagostanju.
I nisu ovde problem ljudi koji uzimaju potrosacke kredite za letovanja, vec masa ljudi koja je jednostavno primorana da uzima te iste kredite samo za puko prezivljavanje, a time jos vise idu u siromastvo. Omca oko njihovog vrata se sve vise i vise steze, a kolicina izbora koja im stoji na raspolaganju se takodje smanjuje.
I opet, ne kazem da kredite treba zabraniti ili da treba ljudima zabraniti da biraju sta da rade sa zivotom, ali tvrditi da se time podize blagostanje je po meni zaista glupo i nista vise od toga.
Pa ako se neko pokaje sto je uzeo kredit i onda u trenutku otplate mora da se odrice raznih stvari kako bi otplatio ratu, to je njegov licni problem, zar ne? Mnogima se to desava, pa cak i meni.
Surova zakonitost ekonomije je da se uvek mora trositi u skladu sa mogucnostima.
Ali to nema veza s slobodim izbora sta ciniti s svojim novcem.
Gorane:
Postojanje kredita omogucava ljudima da premoste trenutnu nelikvidnost, pa tako povecava ono sto ekonomisti nazivaju "opportunity set", odnosno licnu slobodu izbora. Recimo, umesto da stedis 30 godina, pa onda kupis stan, ti se zaduzis, pa 30 godina vracas dug.
A ako se neko zaduzuje da bi preziveo, pa to je valjda KORIST od kredita, jer da nema kredita on bi umro od gladi.
Pogledajte moje postove. Ja sam se strogo drzao teme i pisao o _kratkorocnim potrosackim kreditima_. Ti krediti sa dugorocnim stambenim kreditima imaju malo veze.
Poenta je moja da ovi prvi ne mogu doprinositi blagostanju, ama bas nikako, za razliku od onog sto se tvrdi u blogu.
A za kredite koje ljudi uzimaju da bi se prehranili nisam napisao nista lose, vec samo da je tragedija da tako nesto uopste mora da postoji. Dobro je imati alternativu, ako se nadjes u takvoj situaciji, ali uzasno lose sto su neki ljudi primorani na takve stvari, jer bi po definiciji svaki posao morao ljudima obezbedjivati bar elementarnu egzistenciju, sto nije slucaj. A, ako to nije slucaj, onda pricamo o nekoj vrsti ropstva, ali to je vec druga tema i izlazi van okvira ovog bloga.
Ja mislim da ljudska "mrznja" prema kreditima i kamatama dolazi upravo od toga sto su nekada krediti (pozajmice) sluzili za prehranjivanje ili za premoscavanje nekog ogromnog problema.
Ali, vec jedno 100 godina se krediti dominantno koriste za investicije, stanove, kola, znaci za neka relativno trajna dobra.
Najveci broj transakcija koje se obavljaju kreditnim karticama nisu "iz nuzde", kao ni krediti za potrosna dobra, poput letovanja ili patika. Ljudi imaju tendenciju da "izravnjaju" svoju potrosnju tokom razliciitih perioda.
I ja mislim da je zalosno sto neko mora da se zaduzi da bi kupio hleb, ali se vracamo na pocetak - sta je tu iracionalno? Imas dve opcije - jedna da umres od gladi, a druga da se zaduzis da ne umres od gladi. Zaduzivanje je tu savrseno RACIONALNA stvar. Isto vazi i za patike.
Gorane, imamo problem sa definicijom.
Ti kažeš: Mozemo pricati, na primer o stepenu zadovoljstva, ali blagostanje je objektivni kriterijum... "
Ja govorim o blagostanju ne u strogo materijalnom nego upravo u smislu tvog "stepena zadovoljstva", za koje i sam kažeš da je subjektivno. U ekonomiji se zove korisnost, samo to zvuči nespretno. Dakle krediti možda ne povećavaju materijalno blagostanje, ali povećavaju subjektivni stepen zadovoljstva. O tome govorimo.
Ne treba zabraniti kredite, tako samo ukidamo ljudima mogucnost izbora. Ako neko ima izbor da do kraja zivota placa kiriju 300 evra (suma se svake godine povecava zavisno od trzisne cene) ili da 30 godina placa ratu za stan 300 evra, svakako da je bolja ova druga varijanta.
Drugi primer, neko ima u porodici starije ljude koji tesko podnose vrucinu od 40 stepeni koja traje 10-20 dana. Moze da stedi do zime i kupi klimu ili da je kupi odmah (u julu) na kredit i placa do zime. Mislim da je ova druga varijanta racionalnija.
Treci primer, nekom se pokvari zub i treba da plati zubaru 50 - 100 evra, a nema kod sebe. Ili ce uci u dozvoljeni minus i popraviti zub ili ce cekati da skupi pare i ostati bez zuba jer se kvar prosirio.
Cetvrti primer, covek sazna da ima pravo na odmor u maju ili junu mesecu. Iz nekog razloga ne moze da uzme odmor u septembru. Moze da digne kredit i plati jeftin odmor u Grckoj za celu porodicu ili da stedi do pocetka avgusta i plati isti takav odmor 3 puta vise. Sta je racionalnije?
Peti primer, mladic zavrsi srednju skolu, iako je odlican djak, nema novca da se skoluje na fakultetu jer je iz siromasne porodice. Moze da nadje neki fizicki posao i da stedi nekoliko godina za studije ili da digne studentski kredit i zavrsi fakultet u roku, a sa platom koja je nekoliko puta veca od one za fizicki posao otplacuje kredit i pristojno zivi.
A mozda je bolje da se zabrane krediti?
Tema su kes krediti koji se neracionalno uzimaju i tvrdnja da povecavaju blagostanje.
Ne znam cemu ova skretanja sa teme. Ko prica o zabrani kredita?
Jedno pitanje...
Dalje, ako nekome ko je siromasan kupovina mobilnog telefona za pare kojima ne raspolaze, pomocu kes kredita, povecava zadovoljstvo. Kako ce mu podici zadovoljstvo cinjenica da ce mu takvo ponasanje u stvari smanjiti broj telefona koje ce promeniti u sledecih pet godina?
Jer objektivno ako bi kupovao mobilne telefone pomocu kes kredita, na svaka tri telefona platio bi kamate u visini cetvrtog, tako da bi u roku od pet godina umesto 8 telefona, ovaj glupak promeniti samo 6.
To znaci da ce manje moci da pozira sa ovim elektronskim ovotarijama, manje da lazira svoj status u drustvu, manje ribica koje ce kresnuti na splavovima pomocu ove glume... itd...
Nije on glupak, nego hoće mobilni telefon SADA. Tvoja preferencija je broj telefona u narednih 5 godina. Njegova je najbolji mobilni telefon SADA. Nisi ti racionalan a on neracionalan, nego imate različite preferencije.
@Goran
Ja isto mislim da je glupo uzeti kredit za mobilni telefon, ali svako ima pravo na svoje misljenje. Takvi potrosaci su osnova kapitalistickog sistema, bas ti neracionalni, koji lako ulaze u kredite za sve i svasta. Takvi ce raditi svakakve poslove i nece se buniti samo da redovno otplacuju kamate i da ih neko ne izbaci iz kuce ili da im ne zapleni automobil. Da ne kazem da ogromne industrije od njih zive. Sta bi bilo kad bi svi potrosaci bili kao nasi penzioneri koji sve sto nije nuzno da se potrosi pretvore u evre pa cuvaju u slamarici ili u banci?
Gorane,
kakvo je tacno znacenje tvrdnje da se kes krediti "uzimaju neracionalno" ako ne zelite da ih zabranite ili ogranicite? Ovde se raspravlja o ekonomskoj politici, a ne o licnim utiscima i sklonostima. Nikud necemo stici sa opravdavanjem ovakve ili onakve politike svojim licnim shvatanjem individualne racionalnosti. Ja ne shvatam zasto vi verujete da ikog zanimaju vasi licni stavovi o ekonomskom ponasanju drugih ljudi.
Ivane,
hajde vi ponovo procitajte moje odgovore pa ponovo napisite odgovor.
Nisam ja rekao da se svi krediti uzimaju neracionalno, vec da su tema ovo bloga "neracionalni kes krediti" i tvrdnja da oni doprinose nekakvom blagostanju, sa cime se ne slazem. Pa samo pocetno brkanje pojmova _blagostanja_ i _sloboda_ bi bilo dovoljno da se ospori teza...
Za bilo kakvo ucesce u ekonomskim raspravama Ivane, preciznost je neophodan uslov.
Post a Comment