Srpski sportisti traže rešenje...tržišno

Na jednom od foruma domaćih sportskih penjača (tačnije, slobodnih penjača, ako se misli na tehniku) naleteh na ovakvo mišljenje:

"...Mislim da 95% penjaca ne interesuju sukobi saveza, niti imaju volje da se zamaraju time. Nas jedini cilj je da imamo sto kvalitetnije penjace, takmicenja, bolje uslove, a da li to organizuje Mika ili Pera je totalno ne bitno...Realno gledano, zbog cega je ovakva situacija, podela na vise saveza i sl.? Ne samo kod nas nego i u drugim sportovima. Mislim da je to jasno ko dan, a glavni razlog je NOVAC. Svi bi zeleli da vladaju, da budu sto blize vatri. Mozda jedini nacin da se rese neke stvari je da drzava prekine dotiranje klubova, saveza,... Jedino tako nas sport moze da se resi ovih pijavica koje nista drugo sem novca ne interesuje.Mozda na taj nacin uspemo da procistimo domaci sport i podignemo ga na visi nivo.Svaka cast pojedincima." (moj kurziv)

Autentično i logično. A možda ima veze sa tim što je reč o slobodnim penjačima :)

Na Katalaksiji...

Novi tekst na Katalaksiji. Ovaj put je to kritika liberalizma u vidu 11 teza Vlade Milutinovića. Moram da priznam da imam želju da napišem nekakav odgovor na te kritike, ali da dosta toga zapravo ne razumem. Iako sam kao filozof izdrilovan u snalaženju u onakvom jeziku, ima delova gde apsolutno nisam u stanju da pohvatam konce, tj. šta pesnik hoće da kaže.

Pogledajte i sami.

Novi ustav Srbije (II) - socijala i zdravstvo

U većini stvari novi ustav se ne razlikuje od ustava drugih zemalja: deklarativni karakter, dosadna legalistička mantra (u skladu sa zakonom, uređuje se zakonom, shall be governed by an Act...) Ne razlikuju se ni suštinske stvari. Manje ili više. Oba naša ustava su, doduše, mnogo detaljnije razložila socijalnu i zdravstvenu zaštitu, za razliku od ustava nekih mnogo socijalističkijih zemalja (opet ja o Finskoj). Naročito nema ni slova o natalitetnoj politici, a jedina porodica koja se, eventualno pominje, jeste Royal Family (opet ja o Norveškoj). Pošto mi je sektor majka&dete mnogo inspirativan, o tome sutra...

Kako je uređeno područje socijale i zdravstva u Novom i Starom?

1. Zdravlje - Stari je kratko u jednoj rečenici definisao zdravlje, Novi se razmahao pominjući i pomaganje sporta i fizičke kulture. Stari kaže da svako ima pravo na zaštitu zdravlja a Novi da svako ima pravo na zaštitu fizičkog i psihičkog zdravlja. Nisu se baš držali ni definicije SZO (koja jeste dozlaboga debilna sa dodatnom odrednicom o socijalnom zdravlju?!) Problem je u tome što te zabavne kategorije (zdravlje, blagostanje itd.) postaju prava pošast kada im se dozvoli da budu definisane. Tako može neki konstrukcionistički orijentisani teoretičar da se doseti kako je okrutna ova dekartijanska podela, pa da zahteva izmenu ustava (što će, valjda, biti laganica) i ubacivanje seksualnog ili duhovnog zdravlja.

2. Penzioneri - Stari uopšte ne pominje penzionere posebno, osim u kontekstu obaveznog osiguranja, onako bizmarkovski. Novi ima poseban član koji se zove Penzijsko osiguranje. Ovo se može objasniti isključivo marketinškim svrhama. Ivan Janković je to pre nekoliko dana dobro primetio. To da je reč o mamljenju biračke mase srpskih bejbi-bumera, uverava me onaj član 70. "Republika Srbija stara se o ekonomskoj sigurnosti penzionera." Dakle, ovaj ustav obećava da će država iz bužeta finansirati penzije. Kao, ako zafali novca, a naravno da će tako biti, pošto će bejbi-bum generacija odlaziti u penziju još 15 godina!

3. Socijala - Ako je suditi po detaljisanju u Novom, u odnosu na Stari (+ one penzije) eto nama velfer-stejta! Naročito mi je zabavan deo iz člana 69. "Građani i porodice kojima je neophodna društvena pomoć radi savladavanja socijalnih i životnih teškoća i stvaranja uslova za zadovoljavanje osnovnih životnih potreba, imaju pravo na socijalnu zaštitu, čije se pružanje zasniva na načelima socijalne pravde, humanizma i poštovanja ljudskog dostojanstva (moj bold)." Nisam sigurna da Gidens nije sedeo sa njima kada su pisali Ustav.

Mizes i profit

Mislim da bi studije ekonomije morale da počinju studiranjem ovakvih tekstova.

Preventivni napad

Ovde je jedna par meseci stara vest o saopštenju severnokorejske armije da "Severna Koreja zadržava pravo na preventivni napad ako proceni da joj preti opasnost".

Saopštenje je izdato negde u vreme Izralesko-libanskog rata ove godine. Sada kada Severna Koreja testira atomsku bombu možda se jasnije vide posledice nejednakog tretmana zemalja u međunarodnim odnosima, odnosno neobjašnjive povlašćenosti Izraela. Kada Izrael ima pravo na preventivne napade, a u međunarodnom pravu zemlje se tretiraju kao jednake bez obzira da li su po unutrašnjem uređenju demokratije ili religiozne ili komunističke tiranije, teško je ubediti Iran ili Severnu Koreju da oni nemaju. Teško Japanu.

Nobel 2006

Dobitnik je Edmund Phelps, uglavnom za radove o monetarnoj politici 1960-ih.

U ekonomiji je tada bila popularna Filipsova kriva koja pokazuje da postoji trade-off između inflacije i nezaposlenosti. Filipsova kriva je primer kako pogrešna metodologija lako dovodi do pogrešnih zaključaka. Filips je do nje došao empirijski; izmerio je stope inflacije i nezaposlenost u V. Britaniji u prethodnih stotinak godina i izveo zaključak da je to uvek tako i da postoji uzročno-posledični odnos: manja inflacija - veća nezaposlenost, i obratno.

Edmund Phelps i Milton Friedman su, nezavisno jedan od drugog, pokazali da to nije tačno. Odnosno da se zaposlenost može kratkotrajno podstaknuti štampanjem para, što onda izazove inflaciju, ali se u dugom roku zaposlenost opet smanji, a inflacija ostane. Ili ako zaposlenost hoće da se održi, inflacija mora stalno da se povećava. A dugi rok se vremenom skraćuje tako da štampanje para mora da postane sve češće a inflacija sve veća. Sada je to svima jasno, ali tada očigledno nije bilo.

Za razliku od Friedmana i ostalih monetarista koji su 60-ih vodili velike debate sa kejnzijanicma (pristalicama Filipsove krive), Phelps se uglavnom nije zalagao za smanjenje uloge države u ekonomiji. Ovde je novniski članak u kojem se protivi Bušovom smanjenju poreza.

Novi ustav Srbije (I) - something old, something new, something borrowed...

Moderni ustavi koje sam čitala (nisam mnogo, priznajem) podsećaju na damu u večernjoj haljini na fudbalskom terenu, što znači da se može i tako obučena igrati levo krilo, ali je nekako komplikovano, zapetljano, žuljevito i otežava realizaciju. Hoću da kažem da su ustavi nekakve kićene deklaracije koje treba da vrše funkciju zakona, što nije lako pošto njihovu konciznost, nedvosmislenost i smislenost pokrivaju teške krinoline ljudskih prava, ravnopravnosti, tradicije, morala, socijalne pravde, časti (vidi nečasne radnje na tržištu u čl. 90. novog srpskog Ustava)...To je tako u srpskim ustavima, u finskom itd. Sve vrvi od lepih nenaučnih, apstraktnih, nedefinisanih pojmova.

No ima tu uvek još nešto kada se razgrne čipka: realna pravila koja će otežavati ili olakšavati naše živote narednih godina.

Hajde da malo kompariramo stari (u daljem tekstu Stari) i novi (u daljem tekstu Novi) Ustav. Uzmimo obrazovanje, socijalu, zdravstvo and all this damned ‘welfare’ kako je pisao A. Bennett u Pretty Lady... Naglašavam da se ovde bavim naracijom i tekstom, a ne realizacijom ustavnog zaveta, osim povremeno, kada je to ekstra zabavno.

Sredstva za realizaciju lepih obećanja
Imam utisak da je Novi pisao neki teški fiskalac, budući da se nigde ne kaže (bar forme radi) čemu služi stvar zvana Budžet. Kaže se lepo da postoji Budžet i odmah se razvezuje o Trezoru i završnom računu. Suprotno tome, Stari ima član 68. gde se kaže da se "sredstva za ostvarivanje Ustavom zajemčenih prava...zdravstvene zaštite, socijalne zaštite, ...obrazovanja, kulture...obezbeđuju se u Budžetu RS". Ok, znam ja da će moje pare ići na damned zasluž(e)ne penzije kulturokratije, činovničke stanove, festival piva i skakaonicu na Staroj planini. Ali volim da mi se kaže, makar da znam toliko da mojim parama neće finansirati put do Andromede.

Na nekom meta nivou budžetske filozofije, ispada da je Stari okrenut ishodu (pošto se uopšte ne definiše šta se radi sa lovom, nema revizije ni sličnih stvari) a Novi procesu (pomenuh šta se sve definiše). Da parodiram, Stari je obećavao da nećete leteti do druge galaksije ali nije garantovao da pare neće skembati neki MMarjanović ili obični seoski direktor škole. Novi garantuje da će put dinara biti strogo kontrolisan ali ne garantuje da Andromeda neće biti u NIP-u. Čini mi se da već sada neki projekti koje finansira Budžet imaju potencijal Andromede...

Super je deo o javnom dugu. Novi lepo daje pravo lokalnoj samoupravi da se zadužuje ali Novi obećava i staranje o ravnomernom regionalnom razvoju. To znači valjda da se, recimo, Malo Crniće fino zadužuje, a mi svi pazimo da slučajno ne bankrotira i poremeti ravnotežno-održivi razvoj?

O ustavu u desetercu

Ovde.

Ustav i penzije

Novopredloženi Ustav je prava galerija besmislica. Jedna od najgorih osobina obog teksta je stalno izbegavanje da se išta normira preciznije, uz napominjanje da će se to i to "urediti zakonom". Samo u šest-sedam članova koji se bave socijalnom i zdravstvernom zaštitom, obrazovanjem, penzijama itd, ima valjda na petnaest mesta napomena da se to i to "reguliše zakonom". Evo samo nekoliko karakterističnih primera

"Prava zaposlenih i njihovih porodica na socijalno obezbeđenje i osiguranje uređuju se zakonom." član 69;

Zdravstveno osiguranje, zdravstvena zaštita i osnivanje zdravstvenih fondova uređuju se zakonom. član 68;

Osnivanje škola i univerziteta uređuje se zakonom. član 71.

i tako dalje i tako dalje.

Ili, pogledajte ovaj član: Penzijsko osiguranje uređuje se zakonom. Republika Srbija stara se o ekonomskoj sigurnosti penzionera. (član 70) Nagradno pitanje - šta je pesnik hteo da kaže? Kakav penzioni sistem Srbija treba da ima? I da li će recimo delimična ili potpuna privatizacija istog biti protivustavna? Ili će biti proivustanvo zadržavanje postojećeg bankrotiranog sistema gde se pola para za penzije dobija iz budžeta, jer se u takvom sistemu očigledno dovodi u pitanje blagostanje penzionera o kome je Vladi po Ustavu naloženo da "brine"? Ako se ne može odlučiti, što je onda uopšte ubačen ovaj član? Da se penzioneri ne ljute što ih nema u Ustavu, pa ne izađu na Referendum i onda izgubimo "Kosmet"?

Pri pogledu na ovakva rešenja, skoro da pomislimo da ovoj zemlji Ustav i nije potreban, pošto se sva pitanja uređuju zakonom. Ustav bi trebalo da bude metapravni dokument, onaj koji omeđava delokrug svakog mogućeg zakonodavstva, dakle granicu zakonondavne vlasti. Uporno ponavljanje da se sva pitanja rešavaju zakonom zapravo znači direktno priznanje nemoći ovog Ustava, koji nijednu vlast neće sprečiti da uradi ono što želi, tj da donese "zakon" kojim će "urediti" bilo šta, onako kako se njoj sviđa. Da se u Ustavu recimo kaže da je formiranje privatnih škola i Univerziteta slobodno i da ne podleže odobrenju o strane Vlade (umesto formulacije člana 71 o "uređenju zakonom") onda bi bilo koji zakon koji proba da reguliše oblast obrazovanja bio protivustavan! Ili da se kaže da je zabranjeno formirati privatne škole, onda niko to ne bi ni pokušavao jer bi bilo protivustavno. Ovako je ustavno i protivustavno ono što trenutna većina poželi. Konstitucionalna država znači ekstenzivan i jasan Ustav (ne nužno i dugačak) i uske granice zakonodavstva. Kod nas je potpuno obrnuto. I pored logoreičnosti ovog Ustava koji je duplo duži od Miloševićevog, većina teksta predstavlja politički korektno fraziranje o ovoj ili onoj vrsti garantovanih "prava" i "vrednosti" bez ikakvog jasnog smisla i mehanizma ostvarenja ("održivi razvoj", "socijalna pravda", "pravo na informisanost", i destine sličnih), i naravno, desetine i desetine upućivanja da će sve biti rešeno zakonom, tj. onako kako se dogovore političari u Skupštini. Ustavopisac neće mnogo da se meša u svoj posao. On daje carte blanshe političarima da oni odrede značenje pojmova, vrednosti i ustanova ovog društva.

TV Avala i Ministar Jočić

Posle emisije "Pogled sa Avale" koja je prošle srede emitovana na TV Avala, sama emisija i novinarka koja ju je vodila, skinuti su sa programske šeme. U pomenutoj emisiji bivši šef BIA-e za vreme Vlade Zorana Đinđića Goran Petrović i sadašnji šef generalnog inspektorata MUP-a Vladimir Božović, oštro su kritikovali minstra policije Dragana Jočića.

Urednik informativnog programa ove televizije, Vladan Alempijević pozvao je novinarku iste večeri i rekao joj da su "u velikom problemu" jer je Jočić zvao telefonom i pretio im, te da zato moraju da sklone emisiju sa programa.

Šta nam ovo govori? Neko bi se možda sada prisetio vremena Miloševića, i toga da ova vlast restituiše mnogo toga od nasleđa Miloševićevog režima, pa sada pokušava ono što Đinđićeva vlada nije nikad radila - direktnu kontrolu medija.

Ne gospodo, problem je mnogo dublji i sistematskiji! Setimo se da je ista TV Avala dobila, pod dosad nerazjašnjenim okonostima i iz nepoznatih razloga, od paradržavne Agencije za radiodifuziju na korišćenje takozvanu nacionalnu frekvenciju, tj pravo da emituje na celoj teritoriji. Mi ne znamo kakvi su dogovori bili u pitanju i ko je kakve obaveze preuzeo, ali je jasno da Ministar ima moć da ucenjuje i kontroliše privatnu televizijsku stanicu.

To je zakonita posledica sistema u kome Vlada ima u svom vlasništvu frekvencije i dodeljuje ih privatnim firmama na "korišćenje". Ako može da emituje samo onaj kome Vlada preko svoje transmisije u "nezavisnom regulatornom telu" da dozvolu, onda će taj po definiciji biti poslušnik Vlade. Imun na vladin uticaj može biti samo onaj ko ni finansijski ni politički ni pravno ne zavisi od nje. A preduslov za sve to je da ima frekvenciju za emitovanje u svom vlasništvu.

Ovaj slučaj sa TV Avalaom samo potcrtava stratešku grešku u pristupu naših političara "reformi radiodifuzije". Umesto zakonskih regulacija i režima dodeljivanja dovola na osnovu dosta rastegljivih kriterijuma, treba organizovati prodaju frekvencija na tenderu ili aukciji. Ko da više nejgova je i on onda s njom može da radi šta god hoće. Da pravi obrazovni program, da vrši propagandu protiv vlade, za vladu, da je proda nekom drugom i tako redom.

Monopol države na informacije je samo promenio formu u odnosu na Miloševićevo vreme, i više se ne ogleda u zabrani privatnih medija, ili njihovom zakonskom globljenju i proizvoljnom finansijskom uništavanju, već u korišćenju doktrine "zakonskog uređenja medijskog prostora" za uvođenje indirektne kontrole i poslušništva kroz regulaciju i režim dodle dozvola za rad. Bez ukidanja zakona o radiodifuziji, raspuštanja Agencije, oduzimanja Vladi bilo kakvih ingerencija u oblasti informisanja i prodaje svih radio i TV frekvencija na javnoj aukciji ili tenderu, neće biti potpune slobode u Srbiji!

Ukrajina

"We have seen what lowering taxes, securing private prosperity and liberalizing trade have done for our neighbors in Europe. Our government is going to be pro-business and committed to building an economy that will be competitive in world markets."

To kaže Viktor Janukovič, kandidat starog režima na prošlogodišnjim spornim izborima i sadašnji ukrajinski premijer. Ne znam šta će da uradi, ali lepo je samo i čuti da premijer tako govori. I to jedan pro-ruski tip.

A srpski političari se utrkuju u socijalizmu. Od onoga što sam čuo u poslednjih 6 godina možda samo Vlahović i Parivodić imaju protržišnu retoriku.

Kompulzivno solidarno

Neko je definisao solidarnost kao jedinstvo interesa i ciljeva, zasnovano na naklonosti među članovima jedne grupe. Ona sadrži element prinudnosti, obaveznosti, opet zasnovih na pripadnosti nekom kolektivu. Voljnom odricanju! To je suština.

Od kada država gura solidarnost kao vrednost, solidarnost je postala smešna, skupa, uvredljiva i besmislena. Evo kako nas država uči da budemo solidarni: Blic navodi da "od 14. do 21. septembra obeležavala se Nedelja solidarnosti, a prema Zakonu o Crvenom krstu, usvojenom u decembru prošle godine, za to vreme obavezno se naplaćuje uz svaku prodatu putničku kartu u međunarodnom avionskom, železničkom, brodskom i autobuskom saobraćaju, dodatnih tri odsto od cene karte...Da putnici moraju u periodu od 2. do 8. oktobra izdvajati 24 dinara, što važi i za kupce CD-ova, Vlada je odlučila 8. septembra 2006. godine, tako što je donela uredbu o otuđivanju posebnih iznosa za vreme trajanja Dečje nedelje." Prijatelji solidarnosti iz nevladine organizacije Prijatelji dece Srbije kažu: "Mi smo nadležni za program Dečje nedelje, a organizatori su „Prijatelji dece Srbije“. Sakupljeni novac biće refundiran toj organizaciji za sportske, kulturne i druge manifestacije koje će se održavati tokom Nedelje..."

Više o ovome čitajte u Blicu. Pa nakon toga, voljno solidarno, idemo peške!

Ćirilica

Zašto je ćirilica jedino zvanično pismo? Pretpostavljam da je briga za očuvanje nacionalne tradicije tačan odgovor.

Ali zašto je dobro čuvati tradiciju? Da li je tradicija nekakva vrednost po sebi? Ako jeste, onda bi trebalo da u Srbiju vratimo lapot i u Crnu Goru krvnu osvetu i ozakonimo ih. Jer je i to nacionalna tradicija, koja je po definiciji dobra.

Izgleda da tradicije i običaji uopšte nemaju vrednost kao takve, nego je njihova vrednost samo instrumentalna. Što znači da ih treba ostaviti da se menjaju tokom vremena, da dobre ostaju a one koje gube vrednost polako nestaju.

Ako je Vukova reformisana ćirilica imala ulogu u opismenjavanju naroda pre 150-200 godina (mada Basara ne misli tako), možda sada polako gubi vednost. U međuvremenu su se desila dva svetska rata, globalizacija, internet, evropske integracije... I što je najvažnije, veliki broj građana koristi latinicu. Ima li odgovora zašto se tačno forsira ćirilica, a da to nije konzervisanje tradicije radi tradicije?

Predsednik misli svojom glavom

Ivana Dulić-Marković na B92 za bojkot ustavnog referenduma. Svaka čast.

Ali evo šta kaže predsednik Tadić:
"Ako Evropska unija podržava donošenje ustava, važno je da mi ne budemo veći kritičari u procesu evropskih integracija od te Evropske unije u koju želimo da uđemo", smatra Tadić.

Ranije sam, u vezi sa nekom drugom stvari, linkovao tekst Slobodana Antonića koji počinje ovako:
" 'To od nas traži EU'. 'Svi u Evropi to već imaju'. Sa ove dve rečenice u Srbiju možete uvesti bilo koju glupost."

Posle 6 godina tranzicije

1) Dana Popović u Politici, odličan teskt o NIP-u i irskom modelu kod nas.

2) Gligorov u Blicu o srpskoj tranziciji: "Gotovo sav napredak sastoji se u liberalizaciji spoljne trgovine i u povećanom značaju privatnog sektora. I u tome se postiglo manje nego srednjoevropske zemlje u tranziciji u uporedivom periodu vremena."

3) Jedna lepa vest - liberalizacija naftnih derivata. Dobro, carine su zadržane, ali je barem monopol NIS-a ukinut.

Stiglitz i Luskin

Joe Stiglitz u New York Timesu objašnjava "How to Fix the Global Economy". A investitor i bloger Donald Luskin se pita: What's wrong with it in the first place?

Stiglitz je naravno Nobelovac, a Luskin je napustio koledž posle prvog semestra. Koga od njih biste pitali za mišljenje o globalnoj ekonomiji? Ja Luskina.

Anti-holesterol džihad

Kako je stvarnost maštovitija od antiutopijske mašte nas sanjara!

Pre nedelju-dve sam u polemičkom žaru jedne rasprave glede američke rastuće sklonosti za orvelovskom kontrolom celog društva, tvrdio da verovatno nije daleko dan kad će se džihadu protiv pušenja, pridružiti i sveti rat protiv svinjskog mesa kao još jednog faktora rizika za zdravlje ljudi. Da će oni biti prvi koji će zabraniti svinjetinu jer vlada mora da brine mnogo sveobuhvatnije o zdravlju ljudi.

Avaj, kako je polemička fikcija ispala bedna u poređenju sa stvarnošću. Ne samo svinjetina, nego i pomfrit će da budu zabranjeni, barem u gradu Njujorku. Izgleda, naime, da grad Njurok već priprema zabranu služenja svih vrsta masne hrane u restoranima. Uskoro bi, ako neka njihova birokratska agencija za promociju zdravlja to odobri, mogla da bude uvedena zabrana restoranima da služe pomfrit, pileća krilca, pljeskavice i takve stvari. Anti-holesterol džihad na delu! Nećete majci vi da jedete šta vi hoćete, nego samo ono što je zdravo za vas!

Ne treba sumnjati da će ostatak sveta, koji je spreman da uvozi iz Amerike samo "napredne" idiotizme poput antitrusta, anti-smoking-a, environmentalisma i sličnog, raširenih ruku dočekati još jednu orvelovštinu odatle.

Nemam kuda no nazad Tokvilu (po sećanju, parafrazirajući), koji je pre 150 godina video sve, gle ironije, u knjizi "Demokratija u Americi": "Iznad modernih naraštaja se uzdiže brižna paternalistička vlast, koja dela, misli, odlučuje umesto njih. Žali bože što ne može i da živi umesto njih".

Još jednom, dobrodošli u Vrli novi svet!

Najtraženiji na svetu

Posle ulaska Ane Ivanović i Jelene Janković u prvih 20 na WTA imamo i dvojicu u prvih pet ovde.

Još i član 84

"Zabranjeni su akti kojima se, suprotno zakonu, ograničava slobodna konkurencija, stvaranjem ili zloupotrebom monopolskog ili dominantnog položaja."

Šta to znači? Da Telekom gubi monopol na fiksnu telefoniju i internet? Ili NIS na uvoz derivata nafte? Državne firme koje se bave klasičnim privatnim poslovima.

Ili ipak samo odrešene ruke Komisiji da kažnjava privatne firme koje ostvare veliki udeo na tržištu?

Ustav 2006

Plusevi:
1) Što je donet.
2) Osnovna prava i slobode su dobro regulisani.

Minusevi:
1) Razlozi zbog kojih je donet su dnevno politički.
2) Smešno i napadno isticanje Kosova kao sastavnog dela teritorije, a da referenduma neće ni biti na teritoriji Kosova.
3) Lako se menja, sama Skupština ga može promeniti sa 2/3 glasova.
4) Član 20 je besmislen: "Ljudska i manjinska prava zajemčena Ustavom mogu zakonom biti ograničena ako ograničenje dopušta Ustav... ". Znači zajamčena su Ustavom, a mogu se zakonom ograničiti. A onda su se setili da to nikako ne može, pa su dodali "ako ograničenje dopušta Ustav". Što onda znači da ta prava ipak nisu zajamčena Ustavom, jer on sam dopušta njihovo ograničenje.
5) Ćirilica kao jedino zvanično pismo iako (mi se čini da) većina piše latinicom.
6) Bespotrebno pominjanje pripadnosti evropskim vrednostima, socijalne države, pozitivne diskriminacije i sl. Etiopija je čuveni primer gde je hipermoderni ustav regulisao sve od socijalnih prava do afirmativne akcije, i eto kako im je lepo pomogao.

Francuski predsednički izbori - liberalni kandidat

Postoje šanse da na francuskim predsedničkim izborima iduće godine "sloboda" dobije svog kandidata. Davno zaboravljeni element francuske tripartitne formule liberté, egalité... zagovaraće Eduar Filijas (Edouard Fillias), 27-godišnji stručnjak za menadžment i nove tehnologije. Filijas je predsednik francuske partije Alternative libérale (osnovana u martu ove godine). On kaže da je kandidat koji se bori za slobodu izbora, reformu francuskog socijalnog modela itd. Za sada stranka još nije sakupila potrebnih 500 potpisa za kandidaturu (iz redova poslanika, gradonačelnika i sličnih "postavljenih" lica), ali krenuli su u žestoku kampanju...

Savet za borbu protiv korupcije

Nejednakost u SAD

Grafik je sa sajta Greg Mankiwa i Wall Street Journala i pokazuje da se nejednakost merena razlikom u dohotku najbogatije i najsiromašnije petine povećala u poslednjih 30 godina.

Prvi skok se desio 80-ih i moguće je da je posledica Reganove konzervativne politike. Ali drugi i veći se dešava 90-ih i nije posledica politike nego informatičke revolucije. Nejednakost se uvek povećava u vreme velikih tehnoloških promena, jer se veliki dobitnici kao Gates ili osnivači Googlea izdvajaju od ostalih.

Ali ne treba zaboraviti da u najbogatijoj i najsiromašnijoj petini nisu stalno isti ljudi, a da je u Americi prelazak iz jedne u drugu klasu brži nego na većini drugih mesta. Kao i da u podele nisu uključene godine. U donjoj petini su uglavnom novozaposleni koji se vremenom pomeraju nagore.

Hilari Klinton i peticija proizođača sveća

Svima je dobro poznata satirična priča Frederika Bastije (Bastiat) nazvana "Peticija proizvođaća sveća". Francuski proizvođači sveća traže od vlade da zabrani nelojalnu konkurenciju sunca u pružanju ljudima svetla, tako što će narediti da se sva vrata, prozori i zavese pozatvaraju i veštački zamrači ljudima životni prostor, što će povećati tražnju za svećama, a to će neslućeno uvećati blagostanje francuskog društva, jer će proizvodnja sveća pospešiti ostalu poljoprivrednu proizvodnju.

Pre nekoliko meseci, senator i budući verovatni kandidat za američkog predsednika Demokratske stranke, Hilari Klinton, napisala je sa još nekolicinom svojih kolega novu sličnu peticiju. Samo što ovaj put nije u pitanju podlo sunce koje nelojalno konkuriše domaćim svećarima, već kineski konkurenti koji "dampuju" cene, te tako domaćim manufakturistima ne daju da ljudi žive. Zato je uvedena, na predlog senatorke i njenih kolega, carina na uvoz sveća iz Kine u iznosu od 108%. "Princip je isti, ostalo su nijanse", što reče Panonski Mornar.

Nema bolje preporuke za budućeg američkog predsednika! Jedva čekam da vidim koliko će je Ivy league nobelovaca iz ekonomije podržati!

Kolega

Iranski predsednik Mahmud Ahmadinedžad ima blog. Ima na persijskom, arapskom i engleskom.

A ovde je istorijska mapa Bliskog istoka, u flashu.

Velika zavera kafenih tajkuna !!!

Kao savesni građanin, vazda budan i na sve podvale i marifetluke korporacija pripravan, saopštavam da sam razotkrio još jednu njihovu antisocijalnu rabotu. Naime, pronašao sam još jednu oblast (pored trgovine, piva, banaka i svega ostalog) gde je domaće tržište monopolizovano, a to je tržište kafe. A sama monopolizacija ovog tržišta je izvedena na najpodmukliji i najopasniji mogući način - podlim kartelskim dogovorom dominantnih firmi o kontroli cena.

Naime, ko uđe na sajt Maxi-ja (ako već nije stalni kupac kafe), moći će da vidi da su tri najveća dilera kafe kod nas - Grand, Donkafe i Centroproizvod, u najvećoj konspiraciji u modernoj poslovnoj istoriji, tajnim dogovorom odredili zajedničku cenu za 100 grama kafe od 54,50 dinara! Što je za svakog ko poznaje osnove politike konkurencije očigledan dokaz prekršaja zvanog price-fixing iliti "zajedničko određivanje cena".

Ovaj dopis ću uputiti direktno Komisiji za zaštitu konkurencije, očekujući promptnu reakciju na ovaj neviđeni akt narušavanja konkurencije i ugrožavanja blagostanja potrošača. Tim više što firme koje su upletene u ovu očiglednu zaveru kontrolišu zajedno verovatno preko 70% tržišta kafe, čime su antikonkurentski i antipotrošački efekti njihovog monopolističkog ponašanja mnogo veći.

I ubuduće ću nastaviti da pratim pojave monopolizacije tržišta u našoj zemlji i da uredno o svojim nalazima izveštavam nedležne komisije i agencije. I apelujem na druge građane da i oni pokažu malo više aktivizma, građanske svesti i socijalne odgovornosti za blagostanje potrošača, tj svoje. A od Komisije očekujem da otvori jedan telefon gde bismo mogli da zovemo sa prijavama protiv prekršilaca.

We the people...

Pa i Zakon o javnim skijalištima je dobrih godinu dana stajao na sajtu Ministarstva turizma pre nego što je bio usvojen. Zato je bio i javno debatovan.

A ustav je usvojen rekordnom roku, pre nego što ga je iko video.

Evo ključnih reči:

...Kosovo i Metohija sastavni deo Srbije.

Predsednik Republike bira se na neposrednim izborima tajnim glasanjem, na mandat od pet godina, a prilikom stupanja na dužnost pred Narodnom skupštinom polaže zakletvu: "Zaklinjem se da ću sve svoje snage posvetiti očuvanju suverenosti i celine teritorije Republike Srbije, uključujući i Kosovo i Metohiju kao njen sastavni deo ... "

Tako i u ustavu Palestine piše da im je Jerusalem glavni grad.

Donald Boudreaux i doktrina trgovinskog bilansa

Ekonomistima je poznato Smitovo opovrgavanje doktrine trgovinskog bilansa, po kojoj je bolje izvoziti što više a uvoziti što manje. To Smit naziva "sofisterijom kojom su advokati proizvođača pomutili zdrav razum čovečanstva", a opovrgava je dokazivanjem da svako od nas želi da dobije što više a proizvede što manje, a da "što je mudrost u vođenju jednog domaćinstva jedva može biti ludost u upravljanju velikim kraljevstvom". To bi značilo da je uvoz odlična stvar, a izvoz samo cena koju plaćamo da bi mogli da uvozimo ono što nam nedostaje. Međutim, i danas, 230 godina posle Bogatstva naroda, stara 17-vekovna merkantilistička glupost o štetnosti uvoza dominira glavama i naših i stranih kreatora ekonomske politike.

Želim na podelim sa vama način, lucidan, otrovan i jezgrovit kao i uvek, na koji se Donald Boudreaux potpuno smitovski obračunava sa jednim ovakvim zahtevom u Americi. Pošto je u Washington Timesu jedan analitičar njihovog "Poslovno-industrijskog saveta", ponovo izneo zebnje zbog "masivnog talasa uvoza iz Azije" i "masivnog odliva kapitala i tehnologija ka Pekingu", Bodreaux šalje Washington Timesu pismo sledeće sadržine:

24 September 2006

Editor, The Washington Times

Dear Editor:

By lamenting American imports ("NAFTA highway or new silk road?" Sept. 24), William Hawkins implies that trade's benefits are measured in exports and its costs measured in imports. But if the purpose of economic activity truly were to produce and sell as much as possible in exchange for as few goods and services as possible, workers would clamor to work longer hours for lower wages - and they'd applaud whenever the purchasing power of their wages falls.

I suggest that you test the consistency of Hawkins's belief by paying for all of his future contributions to your newspaper with Monopoly money. If he really believes what he writes, Hawkins will be thrilled to exchange the fruits of his labor for scrip that he can never exchange for goods and services.

Sincerely, Donald J. Boudreaux

Razmišljam - ako bi se ovaj Boudreaux-ov predlog šire primenio, mislim da bi proizvođači Monopola napravili strašne profite u Srbiji!

Ustav Srbije i decentralizacija

Izgleda da su se političari u Srbiji dogovorili oko Ustava.

Osim Kosova u preambuli, velika polemika je vođena oko pozicije Vojvodine. Na kraju je nađeno rešenje da se obezbedi određena finansijka autonomija Vojvodine, ali ne i sopstvena poreska uprava i prihodi od akciza, što je zagovarala Demokratska stranka, kako kaže Dinkić.

Iako svi nagoveštavaju da su učinjeni pomaci u decentralizaciji, nejasno je šta oni tačno obuhvataju. Da li će pokrajina i lokalne samouprave određivati neke poreske stope i prikupljati poreze, i ako da - koje? Ništa još ne znamo, a meni se nekako čini da tu neće biti velikih promena u odnosu na sadašnje stanje. Bilo bi dobro da se ovo nagađanje ne ostvari.

Međutim, ja ne verujem mnogo da je nešto mnogo učinjeno. DS nije imala nikakav suštinski prigovor na ustavnu centralizaciju Srbije. Njihov jedini motiv da prigovaraju oko Vojvodine bilo je to što su na vlasti u Pokrajini sa Čankovim "autnonomašima", a ovi prete da će da prave probleme, ukljujući i antiustavnu kampanju, ako ne "dobiju veću autonomiju" (pod čim oni naravno misle na veća ovlašćenja vlade u Novom Sadu, ne na spuštanje fisklane vlasti što niže) . Pa su demokrate morale da probaju da im "izboksuju" nešto, videćemo tek šta i koliko.

Begović o Crnoj Gori

Boris Begović, novopečeni saradnik Independent Instituta, u svom članku na njihovom sajtu, piše o reformama u Crnoj Gori.

Kaže da je precenjen domet ekonomske liberalizacije u Crnoj Gori, i da su "ravnotežne cene" (omiljeni izraz neoklasičara za cene) mnogih uvoznih dobara tamo često više nego u protekcionističkoj Srbiji. A kao dokaz navodi banane koje su u Crnoj Gori skuplje 5% nego u Srbiji. Međutim, u istoj rečenici Begović kaže da se na banane plaća carina od 15%. Ali, to je sad čudna konstrukcija, jer se kao krunski dokaz nedelotvornosti liberalizacije spoljne trgovine u Crnoj Gori uzima artikal čiji uvoz zapravo nije liberalizovan (srednja carinska stopa u Crnoj Gori je 2,5%)!

Dalje, kaže se da je cena tone šećera uporediva s cenom u EU, a da je mnogo viša od cene šećera iz Brazila, a zahvaljujući "monopolskom položaju" uvoznika šećera u Crnoj Gori. Taj položaj "stvara barijere ulasku" za nove konkurente, a "rente" monopolistima, što onemogućava funkcionisanje konkurencije i povećava cene. U tekstu se ne precizira kako su rente tj barijere kreirane - da li je "monopolista" (ili oligopolista") državna firma, ili privatna firma koju država privileguje u odnosu na konkurenciju (recimo režimom dodele dozvola itd), ili pak samo dominantna firma koja ima najveći udeo na tržištu bez pomoći vlasti. Ako su prva dva, onda problem nije u "barijerama ulasku", koje su samo posledica državnog uplitanja, već u samom tom uplitanju u uvoz šećera koje treba ukinuti, a ako je treće onda ne postoji problem, jer su "barijere ulasku" samo drugi izraz za veću efikasnosti te "monopolističke" firme, a "rente" njen zasluženi profit.

Karakteristična ambivalentnost u pogledu toga šta treba uraditi dobro se vidi u Begovićevom članku. Na nivou retorike, sve to liči na kritiku nedovoljne liberalizacije, reformi i otvaranja prema svetu (napada "insajdere", korupciju, netransparentnost, nedovoljnu liberalizaciju čak itd). Ali, kad krene sa "stručnim" opaskama o barijerama ulasku, iskrivljenim "ravnotežnim cenama", konfliktima interesa, "rentama" za koej se ne zna odakle su itd, sve nekako počne da liči na teoriju da Crnoj Gori fali samo jedan dobar, strog ali pravedan i oštro primenjen antimonopolski zakon, da ukloni barijere ulasku i tržište vrati u "ravnotežu", kao i nekoliko "nezavisnih regulatornih tela" da uspostave "transparentnost" i eliminišu korupciju.

U svakom slučaju, zaključujemo zajedno s Begovićem iz crnogorskog slučaja, liberalizacija i reforme su trice i kučine ako cene nisu "ravnotežne" ili "parametarske" bolje reći, a " barijere ulasku" nulte ili minimalne.

Rođendan

Ludwig von Mises, jedan od najznačajnijih ekonomista svih vremena rođen je na današnji dan 1881.

Peter Boettke sa GMU kaže da će, za 50-ak godina kada se bude shvatio njegov značaj, Mises biti ono što je danas Adam Smith. Friedman će ostati zapamćen uglavnom kao popularizator reda Fredericka Bastiata, dok će Keynes biti neki opskurni lik sa čudnim teorijama, kao što se danas misli o Robertu Malthusu.

Ali veliki ekonomista Mises bio je i veliki libertarijanac. Na prvom i osnivačkom sastanku libertarijanskog Mont Pelerin društva se u toku sesije o socijalnoj politici naljutio, ustao i rekao ostalima: "You are all a bunch of socialists!" I napustio sobu u kojoj su bili socijalisti kao Hayek, Friedman, Stigler, itd.

To potvrđuje Friedman, verovatno poslednji živi učesnik originalnog Mont Pelerin sastanka.

Ahtisari

Politički nekorektni Marti Ahtisari je prema kladionicama drugi najozbiljniji kandidat za Nobelovu nagradu za mir 2006. Kvota 1:5.

Jedan smer?

I travelled the route from Far Left to libertarian. I think that quite a few libertarians have travelled that route, and yet I cannot think of anyone who has gone the other direction. This leads me to suspect that:

1. Far Leftists and libertarianism have much in common.
2. Libertarians know something that Far Leftists do not.

Ostatak članka je Arnolda Klinga je ovde. Izgleda da je u pravu, mislim da svako može da se seti mnogih koji pređu put, ako ne sa krajnje levice onda iz socijaldemokratije do libertarijanizma. A za obratni slučaj nikad nisam čuo.

Libertarec

Libertarec je slovenački tržišno liberalni blog.

Treba ga pratiti da bi se izbliza videlo koliko se slovenačka država meša u ekonomiju.

Jedna logička greška se često pravi u Srbiji je: "Pogledajte Sloveniju, tamo država ima mnogo veću ulogu, i zato im ide odlično".

Post hoc ergo propter hoc. Sloveniji ustvari ide dobro iako se država previše meša u ekonomiju.

Milton Friedman hor

Bizarno.

Medicina u Americi II

40 miliona ljudi u Americi nema zdravstveno osiguranje! To je najčešća primedba na američki (uglavnom) privatni sistem zdravstvenog osiguranja.

Razmislimo sada o ciframa. Prosečna plata u SAD je oko 36,000$. Posle poreza na dohodak (u proseku 20%, mada je tačna računica složena jer su stope progresivne i razlikuju se po državama), to je oko 2,400$ mesečno.

Oni koji kupuju zdravstveno osiguranje u proseku ga plaćaju 350$ mesečno individualno, ili 950$ mesečno ako je plan za četvoročlanu porodicu.

To su u proseku planovi koji se kupuju, a možete izabrati i jeftinije. Ako potražite na Googleu zdravstveno osiguranje dobićete ponude od 120$ mesečno pa nagore.

U SAD je nezaposlenost 5%, a prosečna plata 2,400$. Ko onda tamo nema zdravstveno osiguranje? Samo onaj ko neće. Ko je sklon riziku ili veruje da je zdrav a da andol može i sam da kupi u apoteci.

Dobro, postoji i druga grupa, a to su oni koji nemaju da izdvoje ni tih 120$ mesečno. Ali oni ionako dobijaju Medicaid, osiguranje za ograničeno sposobne, siromašnu decu i slično.

Socijalizovana medicina u Americi

Odlična analiza pokušaja da se u Americi uvede sistem zdravstvenog osiguranja sličan evropskom, što zagovaraju mnogi političari Demokratske stranke, kao i "liberalna" javnost.

Konkurentnost

Izašao je novi Global Competitiveness Report koji izdaje Svetski ekonomski forum.

Srbija i Crna Gora je na 87. mestu od 125 zemalja, što je mali pad sa prošlogodišnjeg 85-og.

Mada Svetski ekonomski forum i mnogi drugi očigledno ne misle tako, sam pojam konkurentnosti nema mnogo smisla. Preciznije, nema smisla na nacionalnom nivou. Šta znači da je jedna zemlja konkurentnija od druge? Znači da može da proizvede veću vrednost, odnosno da je u proseku produktivnija. Produktovnost se meri u količini proizvoda po jedinici radne snage, pa reći da je jedna zemlja produktivnija od druge ne znači ništa drugo nego reći da je bogatija.

A bogatstvo zemalja se mnogo lakše i pouzdanije meri direktno, merama kao što su GDP, nacionalni dohodak i slično (koje nisu savršene, ali mere bogatstvo, odnosno novostvoreno bogatstvo). Merenje konkurentnosti je tako samo merenje bogatstva zemlje zaobilaznim putem.

Konkurentnost ima smisla na nivou firme ili grane. Ima smisla reći da je Nemačka konkurentna u proizvodnji automobila ili Srbija u prozvodnji malina. Ali ako hoćete meriti celokupnu konkurentnost jedne zemlje u svemu, onda morate obuhvatiti sve što utiče na bogatstvo te zemlje -- od infrastrukture, preko političkog okruženja i pravnih institucija, kvaliteta radne snage, makroekonomske politike, itd. -- broj faktora je neograničen. A kada jedna mera obuhvata sve što utiče na bogatstvo, onda je suvišna -- jer dovoljno je direktno izmeriti bogatstvo te zemlje i na osnovu toga znati koliko je konkurentna.

Indikativno je da su ove godine autori promenili metodologiju i obuhvatili veći broj faktora. Kada ih na kraju obuhvate sve, shvatiće da "konkurentnost" nije ništa drugo nego produktivnost, odnosno GDP po jedinici radne snage ili po stanovniku.

Stojan Stamenković i Kant

Ima u Kantovoj "Kritici čistog uma", negde na samom početku, jedna legendarna anegdota. Kant opisuje spor između racionalista i empirista, gde jedni brane određeno gledište iz pogrešnih razloga, a drugi ga napadaju, opet iz pogrešnih razloge. Kaže Kant, kao da "jedni muzu jarca a drugi podmeću sito".

Pogledajte članak Stojana Stamenkovića u novom broju Ekonomist magazina i videćete najnoviju verziju ove kantovske anegdote. Pravni tim koji radi za kompaniju Delta tvrdi da ne treba primenjivati antimonopolske zakone još neko vreme, dok ne ojača domaća industrija i domaći brendovi. Muzu ljudi jarca. A Stojan podmeće sito - ne, to je loše, treba odmah početi s primenom tih zakona, jer će u protivnom monopoli srozati kvalitet proizvoda i životni standard stanovništva.

Umesto podmetanja sita, bolje bi bilo da je rekao ovima da počnu da muzu kozu, a ne jarca, tj. da odustanu od protekcionističkih priča o "domaćim brendovima", i da shvate da te zakone o zaštiti konkurencije ne bi uopšte trebalo primenjivati, kako sad tako ni ubuduće.

EBRD i privatizacija

"EBRD (Evropska banka za obnovu i razvoj) će Čačansku banku dokapitalizovati sa 15 milona evra, čime će ukupni kapital te banke "popeti" na oko 40 miliona evra. Republika Srbija sa 39 odsto akcija Čačanske banke i EBRD sa 25 procenata imaju kontrolni paket akcija, ističući da je cena koju će EBRD platiti 2,1 puta viša od knjigovodstvene vrednosti akcija.

Ideja je da se u naredne tri godine banka razvija i da se tada akcije Vlade i EBRD ponude tržištu."

Ova vest iz Danasa je primer kako strana pomoć može i negativno da deluje na razvoj. Da se EBRD ne meša, Vlada bi možda Čačansku banku do sada i privatizovala. Ali EBRD, koja i nije banka nego međunarodna institucija finansirana od strane država EU, dokapitalizuje banke i tako im produžava život u državnom sektoru.

To da će Vlada i međudržavna kvazibanka EBRD za tri godine razviti Čačansku banku i povećati joj vrednost je besmislica. Jer ako vlada stvarno ume da upravlja bankama i preduzećima, zašto ih onda uopšte prodaje kad im uveća vrednost? Neka samo nastavi da im uvećava vrednost.

Pijte alkohol

Oni koji piju alkohol zarađuju 10-14% više od onih koji ne piju.

Ovde je jedan kratak izveštaj sa linkom za ceo članak ako hoćete, a ovde je abstrakt drugog članka o tome.

Moguća objašnjenja?

1 -- Klasična ekonometrijska zabluda - to što postoji zavisnost ne znači da je alkohol uzrok. Možda je obratno, oni koji zarađuju više mogu da priušte da više potroše na alkohol. Ili je cela korelacija sasvim slučajna, uzrokovana nekim trećim razlogom.

2 -- Alkohol je dobar za socijalni kapital. Oni koji piju se više druže po kafanama, grade poznanstva koja kasnije pomažu u nalaženju posla ili nekom biznisu... A pošto se jedna od ovih studija odnosi na mlađe koji piju, možda znači da oni koji se tako razviju usput steknu i neke dobre socijalne osobine koje se kasnije isplate.

UN-ova eksplicitna andragogija

Još jedna od UN-ovih akcija tipa "isterivanje duhova siromaštva" traje. Retorika, dramaturgija, ikonografija standardna. Zove se STAND UP (Against Poverty and for the Millennium Development Goals). Klimaks je planiran za 15. i 16. oktobar, kada će biti oboren rekord u broju ljudi koji će ustati (kako kažu, fizički i simbolički) protiv siromaštva. Ništa novo, još jedan flash mobbing od un-o-kratski ujedinjenih poreskih para...

Ova kampanja me podstakla na razmišljanje o Milenijumskoj deklaraciji iz 2000. godine. Očigledno je da aktivnosti u okviru MDG (Millennium Development Goals) asociraju na koješta: performans, konceptualizam...To je, nekako, jasno na prvi pogled. No ima još jedna moguća, neobična asocijacija: MDG liči na staromodni centralizovani školski plan i program, u daljem tekstu P&P (tj. kurikulum, za novogovorne čistunce). Evo kako ja to vidim:

1. Očekivani ishod ovoga P&P jeste iskorenjivanje siromaštva do 2015. godine. Realizacija osam (8) postavljenih ciljeva treba da izazove alhemijsku transformaciju koja će iskoreniti siromaštvo na planeti. Ovaj logički okvir, pak, ima greške. Npr. osiguranje održivosti prirodne sredine (cilj broj 7) neće sigurno iskoreniti siromaštvo. Pre će biti da je obratno. Da bi postojao održivi razvoj treba prvo da postoji neodrživi razvoj... No ova greška je tipična za centralizovane kurikulume! Ishodi su lepe želje a ne proverene relacije (sećate se izgradnje svestrano razvijene samoupravne ličnosti?)

2. Milenijumsku deklaraciju potpisali su zajedno "bogati Sever" i "siromašni Jug", ali jasno je da je P&P namenjen zemljama u kojima se ne smatra da devojčice treba da idu školu ili u kojima je petina stanovništva zaražena HIV-om (ili i jedno i drugo). Dakle, logika MDG jeste ono što se u pedagogiji naziva kolaborativno učenje. Odlikaš Sever i ponovac Jug rade zajedno, a UN-najdraža-učiteljica nadgleda ishode (obrazovne i razvojne). Uostalom, u Agendi se navodi da Milenijumska deklaracija nije još-jedna-od, pošto ima razvijen monitoring... i indikatore! A za praćenje indikatora u ponavljačkim državama (kao što rekoh) potrebni su odlikaši. Razni - dolaze iz država ponovaca i država odlikaša. Evo posla, za ceo milenijum...

3. Osnovni metod nastave jeste uniforman, one-size-fits-all. Kome trebaju moderne budalaštine o kurikulumu pravljenom prema meri pojedinačnog korisnika! Problemi diskriminacije devojčica u obrazovanju, malarije, smrtnosti odojčadi, duga Trećeg sveta - sve je to proizašlo iz Siromaštva (asocijacija sa starim dobrim Beveridžom!) a ne, možda, iz nekakvih diskriminativnih verovanja (religija, pre svega!) ili korumpiranih aktera (državnih, pre svega). Zanimljivo je da UN nije osavremenio svoju metodiku nastave ni za jednu jedinu malecku lekciju zasnovanu na, recimo, kritičkom mišljenju. Onda bi se mogla razložiti ta svemoćna varijabla Siromaštvo.

4. Sadržaj nastave ne menja se, ima tome već nekoliko školskih reformi. Omiljeni predmet je Kampanja. Učestvuju svi: mladi, novorođeni, predubertetlije, adolescenti, hip-hoperi, autostoperi... Šta radimo: crtamo, pevamo, šetamo...Crteži su gotovo isti kao pre dvadeset godina (sećate se tadašnjih akcija za mir i sl.) a ovaj Koraksov crtež je prava klasika (sećate se golubova mira iz Tik-Taka?).

5. MDG kurikulum dosledan je na nivou implementacije: politički lideri treba da...svetski lideri su se obavezali da...vladine agencije radiće na...vlade su se dogovorile da...Hm, znajući dosadašnje uspehe Vlade Implementatora u isterivanju duha siromaštva - realizacija MDG će stvarno trajati ceo milenijum, a ne do 2015. godine.

Nagađanja se nastavljaju

Inflacija u avustu je bila 13.1% na godišnjem nivou, objavio je guverner Jelašić.

Viceguvenrer je prošle nedelje u Ekonomistu tvrdila da će godišnja inflacija biti 7-9%.

Ovakva neizvesnost oko inflacije je štetnija od same inflacije. Ovde je moj članak o tome -- prošlogodišnji, ali očigledno da se ništa nije promenilo.

Teorije preraspodele

Isečak sa Economist's View bloga:
Adam Smith was a Rawlsian before the philosopher John Rawls, proclaiming:
"No society can surely be flourishing and happy, of which the far greater part of the members are poor and miserable. It is but equity, besides, that they who feed, clothe and lodge the whole body of the people, should have such a share of the product of their own labour as to be themselves tolerably well fed, clothed and lodged."

Državna intervencija u ekonomiji se može uglavnom podeliti na preraspodelu i regulaciju. Iako se ekonomisti stalno bave njome, o preraspodeli ne mogu da mislim kao o ekonomskoj temi. Jer stav koje neko ima prema preraspodeli, pa i Adam Smith, ne proizlazi iz razuma nego iz emocija. Racionalno se nikakva prerapsodela ne može opravdati – pravedna raposdela je ona koja je dogodi na tržištu.

Ali stalno imamo pokušaje da se taj emotivni stav prema nejednakosti racionalizuje i predstavi kao teorija. Najbolji primer je Rawls. On ima kriterijume socijalne pravde, koji su ipak potpuno proizvoljni: ukratko, predlaže da se pretpostavi neka početna situacija u društvu, u kojoj postoji tzv. veo neznanja o sopstvenom društvenom položaju – onda u toj poziciji, pre nego što znamo da li ćemo kasnije biti sposobni ili nesposobni, bogati ili siromašni, mi biramo buduća pravila igre, odnosno model preraspodele. Onda kaže da, ako se pretpostavi to početno stanje, budući da niko ne zna kako će mu biti, društvo bi izabralo pravila igre koja obezbeđuju preraspodelu prema siromašnima jer se svako boji da je možda baš on među njima.

Rawls misli da je tako izveo nezavisan, racionalan, vrednosno neutralan kriterijum pravde. Meni se čini da je samo, uz pomoć proizvoljnih pomagala kao što su «početna pozicija» pokrivena «velom neznanja», pokušao da racionalizuje svoj emotivni (ideološki) stav prema nejednakosti.

Zbog toga ekonomisti uopšte ne bi trebalo ni da se bave ovim, jer se o tome ne može racionalno raspravljati. A bave ste stalno, eto počev od Adama Smitha. Poslednjih stotinak godina imaju čak i celu granu koju zovu ekonomija blagostanja (welfare economics) i nazivaju to naukom.

Jedna fantastična prezentacija

Ovde.

Pre svega način na koji je tehnički izvedena. O razvoju, siromaštvu i zdravstvu u svetu.

Samoubliački instinkt poslovne zajednice

Pod gornjim naslovom je Milton Fridman opisao ono što rade američke korporacije, finansirajući kroz razne dobrotvorne fondacije levičarske grupe, od human rights do ekologa.

Nervirajući se zbog sramne pristrasnosti Wikipedie u opisivanju navodnih ili stvarnih veza skeptika u vezi globalnog zagrevanja sa naftaškim lobijima, uzeo sam malo da istražujem ko finansira zelene. I vratio sam se na Fridmanovu poentu o samoubilačkom institnktu. Američke korporacije finansiraju leve ngo-e u odnosu na desne 15:1.

Na wikipediji ima ceo odeljak o naftaškim plaćenicima među skepticima, ali se među kredibilne izvore, bez komentara, ubraja "Union of concerned Scientists", recimo. A oni su direktno povezani sa nuklearnim lobijem. Kad su pre neku godinu slali neku peticiju u New York Times, ona je imala dve strane: prvu sa "apelom" da se "nešto učini" oko klime i globalnog zagrevanja, i drugu, koja je sadržavala pravio laudatio nuklearnoj energiji kao budućnosti čovečanstva. U NYT su naravno izbacili drugu stranu, i objavili samo "apel"! Mislili su da bi objavljivanje druge bilo loše "po stvar".

Ili, uzmite recimo čuveni Sierra club. Njih finansira između ostalih i General Motors, sa preko milion dolara u poslednjih dve-tri godine. A prvi su u galami protiv fosilnih goriva i automobila.

Samoubličaki instinkt poslovne zajednice na delu.

Zaslužni umetnici

Iz Blica:

Umetnici Srbije, oni koje predloži posebna komisija, po najnovijoj odluci Vlade, imaće pravo na doživotnu nacionalnu penziju i bezbrižnu starost jer će, prema prvim računicama, ček odabranih vredeti najmanje 100.000 dinara. Status najzaslužnijih sticaće se prema precizno određenim kriterijumima. To će procenjivati devetočlana komisija koju će imenovati Vlada Srbije.

Sve reakcije citirane u Blicu su pozitivne. Omiljena mi je ova:

Mileta Prodanivić, profesor FLU:
"Vrlo lep potez Vlade. Na neki način njime se nastavlja dobra sovjetska (Sic!) tradicija državnih umetnika, ali ja ne vidim kako bi to tehnički moglo da se izvede... Ne znam ni kako bi Vlada našla pouzdane ljude da izmere nečiji doprinos."

Evo kako Vlada može naći pouzdane ljude da izmere nečiji doprinos. Neka svih 8 miliona ljudi u Srbiji stalno procenjuje ko im koliko vredi tako što će plaćati pozorišne i koncertne ulaznice, kupovati slike, knjige, itd. Oni čiji se predstave, koncerti, knjige prodaju najbolje će otprilike i zaraditi najviše. A onda mogu nešto uplaćivati i u privatni penzioni fond za dodatnu, (dostojanstvenu) penziju ako hoće.

A oni koji ne mogu tako da zarade, razmislili bi o promeni zanimanja.

Sarkozi i Amerika

Toni Bler će kroz nekoliko meseci napustiti kormilo britanske vlade, a i Laburističke stranke. Gordon Braun, koji je verovatni naslednik, ima mnogo rezervisaniji stav prema alijansi sa Bušovom spoljnom politikom. Sličnog stava je i opozicioni lider Dejvid Kameron, o kome je već bilo reči na ovom blogu, i koji svoju politiku temelji na distanciranju od Tačerkinog nasleđa, i njene free market politike. Tako izgleda da britnasko-američko savezništvo polako bledi.

Ipak, dešava se nešto zanimljivo. Glavni favorit za idućeg francuskog predsednika, Nikola Sarkozi ne krije svoje pro-američke stavove. Na to ukazuje i analitičarka Heritage fondacije Helle Dale u svom novom članku. U govoru koji je održao 12 septembra u Americi, Sarkozi je hvalio heroje 11. septembra, govorio o bliskosti dva naroda, hvalio američko liderstvo u svetskoj kulturi i nauci (što je za francuske šoviniste mnogo gore nego da je hvalio američku politiku ili ekonomiju!). Osim toga, Sarkozi je, o užasa, rekao da antimerikanizam "jednog dela francuske elite" potiče iz njene zavisti prema Americi, a na pitanje da li misli da će mu optužbe da je proamerički čovek štetiti u kampanji, odgovario je prkosno da on nije kukavica, da se ne plaši francuskih nacionalista i da mu ne pada na pamet da se odriče ni jednog svog stava.

Da li je na pomolu američko-francuska alijansa, umesto američko-engleske - pita se Helle Dale? Moram da priznam da mi to deluje dosta malo veovatno na nekom širem socijalnom planu, zbog velikih razlika između dve političke kulture. Ali na nekom užem političkom planu, to je vrlo moguće, ne samo zbog Sarkozijevih pro-američkih stavova, već i njegovog pragmatizma.

Janković u "Vremenu"

Evo samoreklamera.

Reč je o komentaru istog onog teksta Milana Nikolića o Irskoj, koji je objavljen u prošlom "Vremenu", a ovde ga je Slaviša već komentarisao.

Neki linkovi

1) Lep tekst Zorana Ćirjakovića na NSPM. Slično u sarajevskim Danima od pre nekoliko godina. A zna i Wikipedia.

2) Jedan komentar o prijemu Agima Čekua kod Condoleezze Rice.

3) Najmanji politički kviz na svetu.