Rasprava u redu za burek

Prenosim razgovor kojem sam prisustvovao u subotu ujutru u redu za burek. Razgovaraju prodavačica i mušterija (očigledno se poznaju od ranije):

P: Ma ovo ti je bre prvobitna akumulacija kapitala, tražili smo kapitalizam, evo nam ga.
M: Kakav bre kapitalizam, ovo ti je samo malo modifikovani komunizam.
P: Kako komunizam, šta pričaš, gazda može da maltretira radnika koliko hoće.
M: Komunizam, kad ti kažem... Jel se sećaš ono kad su me hapsili prošle godine? Kažu mi u policiji da me hapse zbog zloupotrebe službenog položaja i da sam oštetio firmu. Ej bre, ja sam vlasnik, kako sam oštetio firmu? Raspitao sam se, to nigde u svetu nema, da me juri država za štetu koju sam naneo svojoj firmi. Pitam ja njih, "Pa dobro bre ljudi, moja je firma, mogu valjda da radim šta hoću", a on mi kaže "E, ne možeš burazeru da radiš šta ti hoćeš, već samo šta te država pusti da radiš". Komunizam, kažem ti ja, kakav crni kapitalizam.

Sve to me je podsetilo na nešto o čemu sam i ranije razmišljao - vreme je da se neko ozbiljno pozabavi domaćim krivičnim zakonodavstvom, naročito ovim takozvanim privrednim kriminalom. Kakvih sve tu budalaštinaima ima, verovatno ne mogu ni da zamislim.

Razlika

Kejns je u poslednjem pasosu svoje Opšte teorije napisao da političari, misleći da odluke donose svojom glavom, nisu ni svesni da su robovi misli nekog davno umrlog akademskog piskarala.

Pa da vidimo koja akademska piskarala čitaju političari. U Srbiji je uzorak koji imamo mali, ali znamo da je Dinkić nedavno pominjao Krugmana, i da je Đinđić u vreme svoje vlade čitao Stiglitzovu knjigu "Ekonomska uloga države". Ali evo šta čita Michele Bachmann, američki kongresmen i potencijalni predsednički kandidat:

When I ask who she reads on the subject, she responds that she admires the late Milton Friedman as well as Thomas Sowell and Walter Williams. "I'm also an Art Laffer fiend—we're very close," she adds. "And [Ludwig] von Mises. I love von Mises," getting excited and rattling off some of his classics like "Human Action" and "Bureaucracy." "When I go on vacation and I lay on the beach, I bring von Mises."

O islamizmu

Jedan od najboljih konzervativnih komentatora, Andy McCharty ponovo ima odličan tekst u National Review, ovaj put o Muslimanskoj braći iz Egipta. Najbolje u celom tekstu je to što McCharty jasno pokazuje da su Muslimanska braća moderna, revolucionarna organizacija, a ne nekakvi islamski tradicionalisti i konzervaqtivci, kako zapadni anti-islamski bigoti žele da ih predstave. Hasan Al Bana i Said Kutb, osnivači i najuticajniji lideri ovog društva iz čijeg šinjela je izašao ceo islamistički pokret, nisu bili religiozni mislioci ni klerici, nego sekularni intelektualci pod uticajem zapadnih ideja, prevashodno fašizma i komunizma. Al Bana, sledbenik i poštovalac Hitlera i Musolinija, svojevremeno je čak upozoravao svoje pristalice da najveći otpor očekuju od tradicionalnog religijskog establišmenta, ullama. A Kutb je već čist kripto-komunista:

The Brotherhood’s is a revolutionary program, the political and economic components of which are essentially socialist. It is no accident that Islamists in America are among the staunchest supporters of Obamacare and other redistributionist elements of the Obama agenda. In his "Social Justice in Islam", Qutb concludes that Marx’s system is far superior to capitalism, which Islamists deplore. Communism, he argues, faltered principally in its rigid economic determinism, thus missing the spiritual components of Allah’s totalitarian plan — though Qutb compared it favorably to Christianity, which he saw as insufficiently attentive to earthly concerns.

I deca znaju

Štrumpfovi komunisti?

Imamo i mi teoretičare zavere. Spiegel piše o francuskom profesoru koji u Štrumpfovima vidi komunističku propagandu. Štrumpfovi žive u egalitarnom društvu, rade u kolektivnoj ekonomiji bez privatne svojine, dele sve resurse, imaju nespornog lidera u liku Velikog Štrumpfa koji čak svojom belom bradom podseća na Marksa. Zli i pohlepni Gargamel je sa druge strane oličenje kapitalizma. Tako naizgled bezazleni crtani film pokušava da u glave dece ulije komunistički model.

Evo i Youtube videa o istoj stvari, mada ne znam da li je povezan sa ovim autorom.

Nije sporno da nekih paralela ima, ali mislim da je uzročnost drugačija. Komunizam je već u glavama ljudi, jer smo mi milionima godina živeli u kvazi-komunističkim plemenskim zajednicama. Zato što je naš um evoluirao u takvom, a ne modernom individualističkom i tržišnom okruženju, komunizam je uvek bio tako instinktivno privlačan ljudima. Kreatori crtanih filmova ne moraju da imaju bilo kakve namere ili čak da bilo šta znaju o komunizmu, kao što nije znao ni Platon ili mnogi srednjevekovni proto-komunisti -- jednostavno kada hoće da kreiraju idealnu zajednicu, oni instinktivno smisle nešto nalik komunizmu. To je naša prirodna slika idealne zajednice.

Ekonomski problem sa komunizmom je što taj koncept ne funkcioniše van malih plemenskih zajednica u kojima smo nekada živeli. Ako je par desetina bliskih rođaka u primitivnom plemenu i moglo živeti od deobe plodova i plena, u današnjim milionskim zajednicama nije moguće tako se organizovati.

S guvernerom u Zemlju čuda

NBS nam priprema mere koje mogu date dobre rezultate samo u Zemlji čuda. Odlučna da sistem dinarizuje pripremila je set mera koje će za rezultat imati sistemsko snižavanje blagostanja građana Srbije.

Uvodi se depozit za devizne pozajmice od 30%. Ovo će zaista kratkoročne dinarske kredite učiniti poželjnijom opcijom, ali ne tako što će oni postati jeftiniji, nego što će devizne pozajmice postati skuplje. Poenta je da banke neće promeniti inače ispravnu percepciju kvaliteta dinara, nego će samo plasirati više sredstava kroz dinarske kredite koji su sada skuplji od deviznih. Drugim rečima to je kao kada bi se "problem" relativne skupoće paradajza u odnosu na kupus i želje da se paradajz više koristi rešio administrativnim povećenjem cene kupusa.

Druga mera, za razliku od prve koja će dati rezultate, ali koji će biti loši za građane Srbije, je iz žanra epske fantastike. Da bi se sistem dinarizovao povećava se učešće za hipotekarne kredite u devizama na 20%, a za dinarke hipotekarne kredite neće biti učešća. E sad, to bi bilo lepo, ali u celoj galaksiji, među iole uračunljivim ljudima i ostalim formama vanzemaljskog života ne postoji neko ko bi odobrio dugoročni dinarski kredit, a i ako bi se takav avanturista pronašao sigurno je da bi mu kamatni kišobran bio jakoooooo veeeelikiiiii. Dakle, jedini rezultat biće da će još manje ljudi moći sebi da priušti stambeni kredit jer će morati za iole pristojan stan da skupe učešće od barem 10.000 EUR. Ova mera verovatno povlači i smanjenje subvencija za stambene kredite što je dobar scenario, ali može i dovesti do novih napada populizma i još većih budžetskih izdavanja. Tako se nastavlja tradicionalna politika, "ja u klin, ti u ploču" NBS i fiskusa.

Treće, nema više vezivanja za CHF. Odluka je donesena u lošem trenutku, jer sada ne postoji način da građani gube,imajući u vidu da je CHF rekordno visoko u odnosu na evro. Drugo,uvek se može promeniti CHF za evro. Ali da se ne vraćam na vreme kada regionalizacija nije bila aktuelna nego čudotvorni krediti.

Sveu svemu više rada na kvalitetu dinara, manje bavljenja posledicama bi bio bolji put.

Povuci, potegni

Slučaj izvoza subvencionisane šećerne repe u Hrvatsku je tragičan. Srbija subvencioniše proizvodnju šećerne repe, čiji se deo onda izveze u Hrvatsku za proizvodnju šećera, a odatle dalje u EU.

Ono što meni nije jasno je zašto se javnost sada skandalizuje nad ovim. Vlada Srbije, a bogami i glasači i mnogi ekonomisti, trebalo bi da budu jako zadovoljni ovim slučajem, jer se potpuno uklapa u preovlađujuću državno merkantilnu koncepciju ekonomije. Subvencionišu se obe stvari koje po većini treba subvencionisati: poljoprivreda i izvoz. Zar subvencionisanje šećerne repe ne podstiče proizvodnju šećerne repe? Zar to srpske proizvođače ne čini izvozno konkurentnijim od ostalih? Subvencijama smo pomogli konkurentnost ključne grane i povećali izvoz -- šta ima bolje od toga?

Ovo što se dešava sa repom je ustvari slučaj sa svakim poljoprivrednim i svakim izvoznim subvencijama. To što Srbija radi Hrvatskoj nije ništa drugo nego državno subvencionisani damping. Kada Kina šalje robu po damping cenama u Srbiju (ili SAD ili EU, nigde javnost nije ništa bolja po ovom pitanju), mi umišljamo da Kina vodi mudru politiku, da od toga mi nekako gubimo a Kina dobija. Ali sada se iz konkretnog primera sa repom jasnije vidi da je stvar potpuno obrnuta -- od vaših izvoznih subvencija dobijaju stranci, a gubite vi.

Press je shvatio da je u ovom slučaju Srbija ta koja gubi od sopstvenog subvencionisanja izvozne robe, a Hrvatska ta koja dobija. Samo još treba shvatiti da to što važi u ovom slučaju važi i uopšte. Ako ste protiv subvencionisanja izvozne šećerne repe, morate biti protiv svakog subvencionisanog izvoza, izvoznih kredita, Agencije za promociju izvoza -- jer sve to pomaže građanima i poreskim obveznicima Srbije koliko i ovo slanje subvencionisanje repe u inostranstvo.

Štaviše, ako uviđate od ove politike dobija Hrvatska a Srbija gubi, morali biste biti potpuno otvoreni za uvoz, a naročito za subvencionisani uvoz. Ako strani poreski obveznici hoće da vam pokriju deo prodajne cene, nemate zašto da se protivite.

Nema ni u Srbiji

Portugalci izabrali konzervativnu vlast

Na izborima u Portugalu pobedili su konzervativci. Socijaldemokratska partija, koja se do sada nalazila u opoziciji, porazila je vladajuće socijaliste. 

Socijaldemokrate kao konzervativna opozicija, e ovo nema ni u Srbiji. A nije ni sa Njuza.

Šta je sve ilegalno

U Americi su, u poslednje vreme kažnjeni ljudi zbog:

1. Ilegalnog hranjenja beskućnika (odneo im čovek hranu u park, ali je kažnjen jer je prekršio gradsku odluku o zabrani hranjenja grupa ljudi na javnim površinama)
2. Ilegalnog pecanja (čoveku je nakon poplave bila potopljena cela farma, pa je morao nekako da ukloni ribu)
3. Ilegalnog volontiranja (čovek je nakon tornada otišao da pomogne ljudima sa svojom opremom sa sečenje drveća, ali je kažnjen jer nije imao licencu)
4. Pušenja elektronskih cigareta (za koje, by the way, nisam nikada ni čuo, ali koliko vidim, ne emituju nikakav dim)

Deregulacija tenisa

Decembra 2008. godine Teniski savez Kine u okviru ministarstva za sport dozvolilo je nekolicini tenisera, među kojima je bila i Li Na, da sami biraju svoje trenere i mečeve koje će igrati. Takođe, obeveza da savezu predaju 65% svojih prihoda smanjena je na 8%.

Rekao bih da to ima neke veze sa osvajanjem prvog kineskog Grand Slama u istoriji ovog vikenda.

Najhrabriji libertarijanac u Americi

Neokon Andy McCarthy:

Medicare deserves to be destroyed, and destroying it would be better for current and future generations, young and old. So why not make that case? Other than a committed socialist ideologue, no one in his right mind would vote to implement Medicare today — not if we were on a clean slate and knew what we know now about its ruinous operation...

Medicare is a scam. The people who designed and perpetuated it would be serving more jail time than Bernie Madoff if they pulled a fraud like it in the private sector. As it is for the victims Madoff swindled, so it is for we who’ve been swindled by Washington: The money is gone. We can make provisions for the needy elderly who are about to hit eligibility and have relied on Medicare in their asumptions. But the party is over — and the sooner we grasp that, the fewer victims there will be.

Preserving a scam in the vain hope of making it less offensive may be well-meaning, but it’s not right, and it’s not courageous.

Da čujemo sad ima li "libertarijanca", u Vašingtonu, u Teksasu, bilo gde, spremnog da javno kaže isto što i McCarthy?

Pročitajte ceo tekst - izvanredan je.

Predlog odluke o uvođenju jedinstvene cene krompira

Gradonačelniku Beograda,


Uvažavajući izuzetne zasluge na uvođenju reda u sferi taksi službe u Beogradu, kao i u sferi borbe protiv toksikomanije mladih, ovim javnim dopisom Vam dajemo predlog još jedne odluke koja je potpuno neustavna, ali koja će uvesti red na tržištu krompira u glavnom gradu.

Već duže vremena je prisutna pojava da u Beogradu imamo broj prodavaca krompira koji je potpuno neodgovarajući potrebama dvomilionskog grada i gde pored onih koji godinama prodaju krompire postoji jedan broj divljih prodavaca kojima to nije primarno zanimanje. Višegodišnjim stručnim analizama eksperata za poljoprivredu utvrđeno je da je optimalan broj prodavaca krompira u Beogradu 1872 i da se treba početi sa izdavanjem licenci za prodaju krompira. Dalje, pored javašluka sa neadekvatnim brojem prodavaca krompira primećeno je veliko šarenilo cena, čime se kupci dovode u zabludu jer neki kupuju na Zelenjaku krompir za 100 dinara, dok se sličan krompir prodaje na Cvetkovoj pijaci za 90 dinara. Dalje, mnogi prodavci nude popust na količinu čime nelojalno konkurišu onima koji imaju jedinstvenu cenu krompira koji se ne prodaje na džakove. Da bi se stalo u kraj ovakvim praksama potrebno je utvrditi minimalnu cenu krompira koja bi iznosila 90 dinara po kilogramu i propisati kazne od 50.000 dinara za fizička, odnosno 15 miliona dinara za pravna lica koja daju popuste na količinu ili prodaju krompir jeftinije, posebno na kraju dana.

Konačno, imajući u vidu da osnovci i srednjoškolci često konzumiraju sirov krompir da bi sebi podigli telesnu temperaturu i time neopravdano odsustvovali iz škole, naš predlog je da se svim građanima Beograda zabrani kupovina krompira u periodima u periodima 6-8h, odnosno 11-14h jer je tada najveća verovatnoća zloupotrebe krompira od strane mladih.

U Beogradu, 4. juna

U ime Tržišnog rešenja
Aleksandar Stevanović

Hvala B92 što se uključio u borbu za zaustavljanje krompirske anarhije.

Sljoba živi na Kosovu ravnom

Nakon što je Milošević uspeo da stvori državu Kosovu, sada mu se Kosovci revanširaju baštinjenjem njegove politike idiotskog inata. Odlučili ljudi da uvedu vize Kini i Rusiji, ali neće da kažu pravi razlog, nego se plaše izbeglica iz ove dve zemlje. Ne bi ovo bilo ništa čudno, ako uvedu vize i drugim zemljama kojima treba viza za ulazak u EU ili nešto slično, ali za sada prosperitetni bantustanci svih vrsta mogu bez problema da traže sreću na Kosovu.

Od AVNOJ-a do Haga

Sjajan tekst Borislava Ristića o korenima zločina.

Evo još jednog detalja u prilog njegovom objašnjenju. Pojednostavljena slika mnogih zapadnih analitičara i medija (primeri 1 i 2) koja se posle hapšenja pojavila u medijima baca sav velikosrpski nacionalizam u isti koš, ali Mladić priča potpuno drugu priču -- on se hvali da mu nisu smetali četnički simboli jer je bio izvanredno tolerantan. Ako se hvalite da nešto tolerišete, znači da se tome fundamentalno protivite.

"to što su puštali "Marširala, marširala...", meni nikada nije smetalo. I sada po lokalima se sluša. Niti su mi smetale kokarde koje su prodavali ispred moje kancelarije, ispod zastave SRJ, vojske, komunista... - rekao je Mladić."

Zašto je kriva firma?

B92 piše:

Kamere beleže i ostale prekršaje, a kazne se kreću od 15.000 do 30.000 dinara za fizička lica, dok će firme zbog bahatosti svojih vozača morati da plate od 100.000 do 800.000 dinara. 

Ko je najkorumpiraniji?

RZS je juče objavio nalaze ankete, koji kažu:

Насупрот високој перцепцији распрострањености корупције у одређеним установама/секторима, 8,1% становника старости од 18–64 године имало је искуства са корупцијом у последњих 12 месеци, тј. морало је да да поклон, узврати услугу или да да новац некоме од државних службеника, лично или преко посредника. 

Лица која су имала искуство са корупцијом (8,1%) мито су најчешће давала лекарима (54,8%), полицији (38,5%), медицинским сестрама (25,7%), службеницима катастра (15,5%).

Iz ovoga, novinari zaključuju - lekari i policajci su najkorumpiraniji (B92, Alo, Blic). TO NIJE TAČNO! Zašto?

Zato što lekara, policajaca i medicinskih sestara ima mnogo više nego ostalih, a i građani su mnogo češće u kontaktu sa njima. Evo jednog numeričkog primera, da bude jasnije na šta mislim.

Pretpostavimo da u nekoj zemlji od milion stanovnika prosečan građanin ide jednom godišnje kod lekara i jednom u 10 godina ima nešto da carini. Znači, godišnje ima milion kontakata sa lekarima i 100 hiljada kontakata sa carinicima. Recimo da je 10% lekara korumpirano i 50% carinika. To znači da će, ako postavite pitanje građanima "Kome ste platili mito?" njih 100 hiljada da kaže "Lekaru", a 50.000 će reći "Cariniku".

Dakle, od onih koji su imali iskustvo sa korupcijom (najviše 150.000), 66% bi reklo da je platilo mito lekaru, a 33% bi reklo da je platilo mito cariniku. Novine bi zaključile da su lekari najkorumpiraniji.

Ali, kako su najkorumpiraniji kad je pretpostavka bila da je 10% lekara korumpirano, a čak 50% carinika? Dakle, nisu najkorumpiraniji, samo su građani mnogo češće sa njima u kontaktu, makar u ovom našem primeru.

Dobro, da se vratimo u Srbiju 2011. godine - ko je najkorumpiraniji? Nemam pojma, RZS je za sada objavio samo sumarne nalaze, za odgovor na to pitanje su potrebni detaljniji podaci. Da li će i njih objaviti, ne znam.

Tajni rabat

Idea i Grand kafa ugovorili su tajni rabat od 2% koji ostalim konkurentima nije bio dostupan i to je bio razlog Komisiji za zaštitu konkurencije da ih kazni visokim novčanim kaznama.

Ne mogu da nađem detalje slučaja, ali sve deluje veoma bizarno. Prvo Idea i nije nikakav monopolista, dok Grand kafa izgleda da ima preko 40% tržišnog udela, što je minimum da se bude gonjen ako se položaj zloubotrebi.

Grand je tržišni položaj "zloupotrebio" davanjem rabata koji nije bio dostupan svim konkurentima. Ali svrha ovakvih Komisija je da štite potrošača, ne da štite konkurente jednog od drugih. Naprotiv, konkurenti su tu da konkurišu, proizvodima, cenama, ali i poslovnim politikama i ugovaranjem dilova i popusta. Potrošače ugovor o rabatu između Granda i Idee sigurno nije oštetio, jer je rezultirao nižim, a ne višim cenama.

Iako za kažnjavanje Granda ne postoji uporište u ekonomiji ili zdravom razumu, postoji u antimonopolskoj praksi EU i drugih zemalja -- pošto ima tržišni udeo, Grand je mogao da diskriminiše i sam odlučuje kome da daje popuste, što je po antimonopolskim pravilima nelegalno. Ono što je normalna praksa u bilo kojoj kupoprodaji, davanje popusta na osnovu ukupnih poslovnih odnosa ili ličnih simpatija ili bilo čega, zabranjeno je ako firma ima veći tržišni udeo. Ali uopšte mi nije jasno na osnovu čega je mogla biti kažnjena Idea.

Originalnost

Pogledajte izuzetno zanimljiv video "Everything is a remix: Part 2" o tome koliko se u filmovima može naći originalnog materijala.

Prvi deo filma, koji se bavi muzikom, ali i dodatna dva dela, koja dolaze kasnije, možete naći na everythingisaremix.info

Ja, kiborg

Kiborg- biće sa biološkim i veštačkim (elektronskim ili mehaničkim) delovima tela.




Uopšte ih nisam ovako zamišljao.

Šta bi sa Wikileaks?

Steve Levitt na Freakonomics blogu pita zašto su Wikileaks na kraju imale tako mali uticaj. Po medijima se njihova pojava tretirala kao istorijski, revolucionarni momenat, a i sam Levitt priznaje da je to isto mislio. Ali sada sa distance od nekoliko meseci se vidi da sve to nije imalo nekog posebnog efekta. Ništa nije zataškano, Wikileaks su i dalje dostupni, jednostavno se ispostavilo da su prilično nevažni.

Pa kad sam već počeo seriju samolinkovanja da nastavim -- ovde na TR nam je to bilo jasno od samog početka.

Pa vi i dalje čitajte Freakonomics.

Baltik

Boris Begović o baltičkim zemljama kojima su proroci propasti kapitalizma prošle godine predviđali propast.

Evo i mene od pre godinu i po:

Jedina mana fiksnog kursa je što u slučaju velikih lomova, naglog prestanka priliva kapitala, ako hoćete održati kurs mora se prilagođavati realni sektor. To sada rade baltičke zemlje, i iako imaju odlične ekonomije pad realnog sektora je tamo bio veliki. (To nije njihov problem na dugi rok nego njihova prednost; problem je jedino što se mora proći bolno prilagođavanje. Ali spreman sam da se opkladim da će baltičke zemlje sledeće godine rasti najbrže u Evropi, jer je prilagođavanje prošlo.)

I kakvi su rezultati? Stope rasta u prvom kvartalu su: 6.9% za Litvaniju, 8.0% za Estoniju i 3.1% za Latviju. A najbolje tek dolazi, jer se po preliminarnim podacima rast u drugom kvartalu ubrzava.

Iako ima nekih drugih zemalja sa trenutno uporedivim stopama, poput Slovačke ili Švedske u jeku svojih tržišnih reformi, prosek za evrozonu je 2.5%. Ni Baltičke zemlje, a ni ove druge sa bržim rastom unutar EU nisu imale nikakve kejnzijanske fiskalne stimuluse -- naprotiv, uradile su skroz suprotno, pojačale su štednju.

Bitcoin

Pogledajte video i nekoliko linkova o Bitcoinu.



1. Nedjeljni komentar
2. Free Banking Blog
3. Forbes
4. Slate
5. Techland
6. Washington Post

Programeri zainteresovani za to kako tehnički funkcioniše peer to peer valuta, mogu da pogledaju dokument Bitcoin: A Peer to Peer Electronic Cash System.

Deca đubretari

Ne mogu da procenim, da li je ovo objektivno problem, ili sam ja samo previše osetljiv prema upotrebi dece u ove svrhe? Da se radi o mojoj deci, bio bih ljut. Bio bih mnogo ljut.



Malo sam pogledao, akcija "Očistimo Srbiju" se izgleda dobrim delom oslanja na "dobrovoljni" rad dece:

На подручју Новог Сада око 6.000 учесника очистило је улице, тргове, школе, игралишта и друге површине.  

Takođe:

Министар просвете Жарко Обрадовић указао је да се то Министарство радо одазвало позиву да школе учествују у Великом спремању Србије.

Pogledajte i ovo, evo šta, između ostalog, piše u opisu video fajla

U akciju spremanja grada uključiće se i sve obrazovne ustanove. Sakupljaće pet ambalažu i papir i škola koja najviše otpada sakupi dobiće na poklon sportsku opremu, a vrtići igračke od Pokrajinskog sekreterijata za omladinu i sport.

Alo, vrtići? 

Realista

Portparol MUP-a Srbije se bolje snalazi u visokoj politici. Ovo je savršeno logičan predlog i savršeno sam siguran da će biti ignorisan zbog inercije međunarodne zajednice. Moje mišljenje je da su multietničko Kosovo i ista takva BIH jedno obićno traćenje vremena i novca, ponajviše porekih obveznika EU i SAD. A i teraju nase narode sa izraženom ljubavlju ka multietničnosti da budu licemeri. Ono što ne valja je da se sa ovim malo okasnilo.

Free Banking Blog

Od pre desetak dana je počeo "sa radom" Free Banking Blog, za koji će, po svoj prilici, pisati neki od vodećih ljudi u ovoj oblasti. Evo šta im piše u About strani:

The Free Banking blog is a venue for leading free banking advocates to share their insights with the world. This illustrious cast includes academics, public policy experts, government officials, and rabble rousers. Guest bloggers will feature financial gurus, entrepreneurs, historians, celebrities, and many other different perspectives. 

We hope that making these ideas and conversations more accessible will help educate the lay public, amateur economists, and influential intellectuals. Most importantly we aspire to promote and facilitate the transition to free banking in both developed and developing countries.

Za početak, evo zanimljivog članka George Selgina, profesora sa Univerziteta u Džordžiji.

Definitivno mi ide u Feed.

Predeona politika

Gledajući šta je od novih zakona donela Skupština, naleteh na Zakon o potvrđivanju Evropske konvencije o predelu. Predelu? Šta to uopšte znači? Pročitao sam dokument i i dalje mi mnogo toga nije jasno. Evo jednog člana, pa procenite sami:

Члан 5 – Опште мере

Све Стране потписнице се обавезују да ће:

а)    законом признати предео као битну компоненту људског окружења, као израз разноврсности заједничког културног и природног наслеђа, и темељ њиховог идентитета;

б)    успоставити и спроводити предеоне политике које за циљ имају заштиту, управљање и планирање предела, доношењем посебних мера утврђених чланом 6;

ц)    успоставити процедуре за укључивање најшире јавности, локалних и регионалних власти, као и других страна које су заинтересоване за одређивање и примењивање предеоних политика наведених у ставу б. овога члана;

д)    интегрисати предео у политике просторног (регионалног) и урбанистичког планирања, и у културне, пољопривредне, социјалне, економске и политике животне средине, као и у све остале политике које могу да имају посредан или непосредан утицај на предео.

Crkva, drzava, filatelija

Vole ljudi u Srbiji da se bave tuđim poslom, a o tuđim parama i da ne pričam. Elem, svi građani Srbije, nezavisno da li se krste, klanjaju, petokrače ili rade nešto deseto ima da plate božjem provajderu sa više nego dominantnim učešćem na tržištu religije u Srbije prilikom svake kupovine poštanske usluge. Ne bi mene toliko nerviralo to što mi crkva tu i tamo ulazi u državu, već me nervira što je ovo "dobrovoljno prilaganje" nemoguće izbeći jer državna pošta ima monopol u određenim segmentima i tu nema izbora.
Dalje nije mi jasno, ako se već neka izdvajanja iz budžeta za verske organizacije pravdaju zaštitom kulturno-istorijskog nasleđa, gde je ono kod crkve koja još nije ni završena. Hram Svetog Save koji se gradi decenijama je prava slika i prilika našeg naroda, megalomanije i nerealnih ciljeva. Kada sam ja kao neko ko se uglavnom bavi preispitivanjem ima li boga ili nema i ko ne veruje preterano u etablirane provajdere i sam dao određeni prilog bez pompe pre nekih 15 godina, dobro znam da se tadašnja procena vrednosti radova do kraja i današnja razlikuju za "svega" 10-15 puta.

Fakultet kao signal

Diplomci sa državnih fakulteta i dalje imaju prednost u zapošljavanju, mada veoma blagu:

Poslodavci će ove druge pre zaposliti ako su u pitanju poslovi ekonomiste, menadžera ili novinara, dok će za poslove koji se tiču prava, tehnologije i informatike prednost dati zainteresovanom sa diplomom državnog fakulteta.

Državni fakulteti su u Srbiji verovatno i dalje teži za završavanje, mada to ne znači da se na njima nauči više korisnih ili pametnih stvari. Ali poslodavci, osim u nekim usko specijalizovanim oblastima, a i to na veoma generalnom nivou, ne zapošljavaju zbog znanja koje svršeni student ima. Naprotiv, teorija signalizacije kojom se u poslednje vreme objašnjava veza između obrazovanja i zapošljavanja kaže ovako: poslodavci ne traže završen fakultet zato što su studenti na njima naučili nešto što će znati da upotrebe na poslu, nego zato što završen fakultet daje signal da je osoba koju zapošljavate pametna, vredna i odgovorna.

To naročito važi za oblasti u kojima se konkretni posao koji ćete raditi bolje uči iz prakse nego iz knjiga. Kada poslodavac zaposli studenta sa državnog umesto privatnog ekonomskog ili biznis fakulteta, on ne mora misliti da državni fakultet daje više znanja. Umesto toga, njemu završeni državni fakultet signalizira da je taj kandidat za posao bio vredan, uporan i položio neke teške ispite, bez obzira da li se na njima radilo o upotrebljivom ili irelevantnom znanju.

Sve to može biti slučaj i sa drugim kandidatom, ali većina poslodavaca nema vremena i sredstava da to proverava -- lakše im je da diplomu državnog fakulteta uzmu kao signal.

Imajući u vidu ukorenjene predrasude protiv privatnih fakulteta, rekao bih da u Srbiji signalizacija igra važnu ulogu. I uz sve subvencije državnim, čak je iznenađujuće da privatni imaju ovako dobre, skoro izjednačene rezultate.

O psima i lažima

Neće taj kapitalizam da propadne, pogotovo tamo gde se lepo zapatio. Proroci propasti kapitalizma koji su se nudili da glume spasitelje, umesto da budu svedeni na mizeriju izlapelog proporka propasti sveta koji se opet nešto preračunao u matematičkom modeliranju Svetog pisma, će verovatno da nastave da rade nešto sličnom ovom naslovu. Pravi evropski tigrovi, oni iz Baltika, jesu pali najviše, ali sada najbrže rastu. Pravi balkanski međedi, pali su za zrno manje, a sada istrajno tapkaju u mestu. Jedino što je sigurno je da su i perspektive tigrova i perspektive međeda više nego izvesne. Samo postoji razlika u kvalitetu perspektive.

Ali ako pogledate naše iluzioniste, prenebregavanje gluposti koje su izrečene o baltičkim zemljama je samo mali literarni SF ogled.

Srbija, 21. vek

Rasprava o udžbenicima:


Лично не сматрам да се више научи кад се пише по књизи. Више се постиже када ученик задатак препише у свеску.

Hoću i ja!

Par dobrih blogova na hrvatskom jeziku

1. Relativno novi blog Usporedbe. Za sada deluje odlično, a u linkovima san našao još dva zanimljiva bloga.

2. Referendum protiv pridruživanja EU - autor kaže (nisam siguran da se u potpunosti slažem, ali su mi argumenti vrlo bliski):

Za razliku od ogromne većine (barem u ovom trenutku) domaćih euroskeptika, protivimo se hrvatskom članstvu u EU zato što se protivimo kombinaciji oligarhijske demokracije i socijalne države kakva je trenutno na djelu i u EU i u Hrvatskoj, a zalažemo se za poštivanje temeljnih ljudskih sloboda i slobodnog tržišta.  Smatramo da bi ulaskom u EU uništili svaku priliku za ostvarivanje sloboda čovjeka i tržišta."

 3. Takođe, blog Nedjeljni komentar - o skladu nesklada nesavršenih ljudi.

Zna sa kime ima posla

No, you can't.

Reči koje je Obama uputio Dominik Stros Kanu, u ovoj situaciji.

Istočna Evropa

Bio sam nedavno u Bratislavi i prilično se iznanadio kada sam pročitao da je Bratislava u periodu od 1541. do 1784. veka bila glavni grad Mađarske.

Razmišljajući o tome da onda nije ni čudo što Mađarska i Slovačka ni do danas nisu rešili sve međusobne probleme, pokušao sam da se setim nekog sličnog primera, gde je nekada glavni grad danas postojeće države danas glavni grad neke druge države (ne uzimajući u obzir trivijalne slučajeve poput - London je nekada bio glavni grad SAD i Indije).

Uspeo sam da se setim još tri slučaja, sva tri u ovom delu Evrope, od toga dva direktno vezana za Srbiju. Dakle - Kijev (nekada glavni grad Rusije, danas Ukrajne), Skoplje i Priština (nekada glavni gradovi Srbije). Tu bi verovatno trebalo dodati i Istanbul, koji nije (više) prestonica Turske, a mislim da se slobodno može reći da je bio prestonica Grčke. Takođe, Prag je jedno vreme bio prestonica Svetog Rimskog Carstva,  za koje se možda može tvrditi da je prethodnica Nemačke.

Dakle, da li znate za još neki sličan slučaj, a da nije u Istočnoj Evropi?

PS. Ovo za Prištinu nisam siguran, engleska Vikipedija kaže da jeste, srpska kaže da nije.

Zanimljiv slučaj

Freakonomics blog prenosi vrlo zanimljivu analizu jednog kopirajt slučaja.

Naime, u drugom delu odlične komedije Hangover, jedan od glumaca se budi sa tetovažom na licu koja veoma liči na tetovažu Majka Tajsona (a koji se pojavljuje u prvom delu filma). Tatu majstor Victor Whitmill je pokrenuo spor protiv Warner Brothersa, tvrdeći da su narušena njegova autorska prava. U članku se tvrdi (na moje iznenađenje) da tužilac ima dosta dobre šanse da pobedi na sudu.

Test inteligencije

Danas je predstavljen novi "Test inteligencije za 2011/2012".

Ja se u svemu načelno slažem sa autorom Testa inteligencije 2011/201, osim kada je reč o shvatanju decentralizacije kao prava da se nekima daje više, a nekima manje, a ne prava da se živi u skladu sa onim što se stvori uz davanje instrumenata stvaranja vrednosti svima.

Međutim, ono što je užasavajuće je da ovo govori neko ko je sve radio upravo suprotno od onoga što sada propoveda.

By the way, kao što reče Marko jednom, što vam je niži nivo poređenja regionalne razlike su veće, ako se spustimo na nivo mesnih zajednica biće one i 1:50. To što je Stari grad 15 puta bogatiji od Trgovišta nije primer kakav se ne može naći u EU.

Ko je kupovao grčki dug?

Ovako izgleda stanje grčkog duga u odnosu na ukupnu obećanu pomoć. I golubovi u ruci znaju da će Grčka bankrotirati, jedino EU zvaničnici još uvek negiraju očigledno. Rate otplate koje slede su veće od planirane pomoći EU i MMF i dok je prvobitno planirano da Grčka sama uspe da prikupi tu razliku, to se ne događa. Niti je Grčka uspela da ove godine smanji budžetski deficit i tako barem uspori rast zaduženosti.

Ali kako je do ovoga došlo i koga treba kriviti? Evo kratke rekonstrukcije.

Sa uvođenjem evra, Grčka je početkom decenije odjednom dobila mogućnost da se zadužuje po istorijski niskim kamatnim stopama. Uvek percipirana kao jako rizična zemlja, sa istorijom periodničnih bankrotstava, sa evrom je vlada Grčke dobila mogućnost da se zadužuje po kamatnim stopama beznačajno većim od onih koje je plaćala Nemačka, koja se tradicionalno smatra najmanje rizičnom zemljom u Evropi. Razlika između nemačkih i grčkih kamata skoro da je nestala, što je značilo da su banke i investitori procenili da Grčka nije mnogo rizičnija od Nemačke.

Zašto su banke rešile da pozajmljuju Grčkoj po niskim kamatama? Jedna mogućnost je da su očekivale bržu fiskalnu integraciju EU, usled koje bi finansijski stabilne zemlje kao Nemačka bile automatski odgovorne za dugove zemalja poput Grčke. Ali posle uvođenja evra EU je usporila sa produbljivanjem unije i počela da ide u širinu. I pored toga druge zemlje, ili bar njihovi lideri, su prošle godine bile spremne da pomognu u plaćanju grčkog duga, ali je ta izdašnost imala granica.

Drugi uzrok spremnosti ulaganja u grčki dug po niskim kamatama je bazelska regulacija, kreirana da smanji rizik u finansijskom sistemu. Po bazelskim pravilima banke moraju držati određeni iznos kapitala u odnosu na aktivu ponderisanu rizikom. Takva regulacija ne navodi banke da manipulišu nivoom kapitala, nego strukturom rizika aktive. Po istim pravilima, sa dodatnim interpretacijama nacionalnih regulatora, obveznice svih OECD zemalja su tretirane isto, sa rizikom od 20%. (Sličan mehanizam je postojao kod američke finansijske krize i detaljnije je opisan ovde i ovde.)

Zbog regulatorne arbitraže, manipulisanja rizičnom struktrurom aktive zbog regulatornih zahteva, banke su pohrlile u grčke obveznice. Sada znamo da je Grčka i dalje bila rizičnija -- ali rastuće regulatorno okruženje je poslednjih decenija dovelo do toga da su banke procenu rizika sve više i više prepuštale državi i državno sankcionisanim rejting agencijama. Banke se već odavno manje bave procenom sopstvenog rizika a više zadovoljenjem regulatornih kriterijuma rizika. Kad su se za isti regulatorni rizik mogle kupiti nemačke i grčke obveznice, banke su kupovale profitabilnije grčke dok nisu njihovu kamatnu stopu spustile na nivo sličan nemačkom.

Ovoj ravnodušnosti na rizik u prilog ide i državno garantovanje praktično svih depozita. Kada im država garantuje sve depozite, depozitori banaka nemaju razloga da obraćaju pažnju na to gde banka ulaže novac. Kako ste odabrali banku u kojoj štedite? Kako se banke reklamiraju? Ne po sigurnosti vašeg novca kod njih, nego uslovima kredita. Sve u svemu, u regulatornom sistemu koji se poslednjih decenija razvio i klijenti i banke su procenu rizika uglavnom prepustili državi. Kada je jednom došlo do krize sa otplatom dugova, grčke kamate su naglo skočile, a kreditne agencije su počele da im smanjuju rejting. Ali do tada je već sve bilo očigledno.

Uloga Grčke, i na strani problema i na strani odgovornosti za problem u celoj grčkoj krizi je manja nego što izgleda. Sada kad je dovde već došlo, u problemu je najmanje Grčka, više su to banke koje drže grčki dug i zemlje matice ovih banaka koje će morati da ih ili spasavaju ili isplaćuju depozite.

Isto je i što se tiče odgovornosti. Nesporno je da Grčka decenijama troši više nego što ima, ali njen dug je neko sve vreme kupovao, ne čitajući ekonomsku istoriju ili barem vesti iz Grčke, nego gledajući u regulatorne pondere rizika. Ceo regulatorni sistem zapadnog sveta je aktivno ohrabrivao ulaganje u takav dug.

Suština je da kompleksan sistem sve složenije regulacije uvek dovodi do nepredvidivih efekata. Konkretnih krivaca nema jer, kao i kod početka svetske finansijske krize i hipotekarnih obveznica, malo ko je namerno ulagao u rizične hartije -- pravi problemi su zamagljena situacija, pogrešne percepcije i nespoznaja pravih rizika, a sve zato što je bavljenje rizikom uglavnom prepušteno državi.

To je ugodna pozicija za banke -- one ne snose odgovornost sve dok ispunjavaju regulatorne kriterijume, dok sa druge strane, u slučaju crnih labudova od država očekuju spasavanje. Ugodna je i za političare, a tu su i akademici da dizajniraju nove regulacije. Uopšte, ima vrlo malo naznaka da se ovaj problem spoznaje.

O pozitivnoj diskriminaciji

Kako je šerijatski članak vezan sa temom pozitivne diskriminacije, evo i tu par redaka. Moje mišljenje je da ne postoji pozitivna diskriminacija (možete je zvati kako god hoćete, pa čak i 30% žena u parlamentu) koja je išta drugo nego obična diskriminacija prema onima kojima se uskraćuje nešto što su dobili na legitiman način. Istina je da u srpskom parlamentu inače postoji problem sa poslanicima koji su nekvalitetni, pa uvođenje kvote žena ne bi poremetilo trenutno stanje, odnosno verovatno ne bi bilo ništa gore nego što je sada. Umesto ikebana jednog pola dobili bi ikebane drugog i tu bi se sve završilo. Međutim, zamislimo da se nekim čudom desi da se kvalitet poslanika podigne i da neki kvalitetni poslanici gube svoje mesto samo što su muškog pola ili ko zna šta sve jednog dana, možda ih budemo ukvotavali i po rodu, polu, seksualnom opredeljenju, držanju kućnih mezimaca i sl.. Poenta je da kada se u najvišem telu jedne države uvodi diskriminacija kao pristup sutra bi neko mogao da traži da imamo 30% žena u VS, da bude barem 30% medicinske braće i tu nema kraja želji da se ponište rezultati individualnih preferencija i slobodne razmene u ime društvenog inženjeringa.
Suština je da se kvotama za žene u politici vređaju same žene i njihovi izbori. Ako je Srbiji išta dobro ostalo od komunizma to je odsustvo polne diskriminacije u legislativi i institucionalnom uređenju. Ono što ni komunizam nije mogao da promeni su preferencije - žene imaju drugačije preferencije u životu i one uglavnom ne uključuju tako jaku želju da se bave politikom, kao što je slučaj kod muškaraca. Ja bih lično voleo da ih ima više u politici i nekim sferama gde ih danas nema u velikoj meri, androginost mi nije strana, ali to se ne postiže kvotama i drugim dekretima. Kvote samo stvaraju ikebane i diskriminaciju strane koja se ograničava.

Od korektnosti do debilnosti

Eto opet je Jovanović promoter politčki nekorektnog govora u Srbiji. Kada bi i o nekim drugim temama govorio lišen političke korektnosti imao bi još par Bambija na kontu. I kada se ne bi izvinjavao za sopstveno iznošenje notornih istina koje loše zvuče svetu u kojem je politička korektnost postala alem kamen društva zasnovanog na licemerju i nedotupavnosti.

Zaista, da li ima ikakvog elementa da se neko proziva zato što se zalaže da u Srbiji ne bude ustoličen sistem koji u sebi uvodi tekovine šerijatskog prava? Zar je šerijat nešto što obavezno mora biti prikazivano pozitivno, iako su zemlje u kojima ono danas dominira gotovo listom zemlje u kojima se krše ljudska prava i da ne idem dalje? Da li sada trebamo da budemo afirmativni i prema crkvenom pravu i da uvek pohvalno govorimo o crkvenim pogledima na svet?

Stvar je još gora jer se blasfemija kao neotuđivi deo zapadne kulture sada spontano ukida jer bi se neki divljak u azijskim nedođijama (a bogami i neki rođak istog koji ne bi da se integriše u evropsko društvo), mogao osetiti uvređenim, a potom i lokalni tumač božje reči izdati fatvu kojom bi korišćenje slobode govora u zemlji udaljenoj hiljadama kilometara kažnjavao likvidacijom. Evropska autocenzura kada je reč o islamu i srednjevekovnim praksama u mnogim zemljama u kojima šerijat dominira je barem za mene vrhunac cinizma i negiranja svega onoga što jesu evropske vrednosti. Ako su se crkva i država u Evropi razvele, da li sada treba da se zasnivaju novi polubračni odnosi.

Što lepo ne otpišu kredite?

Skupština će izgleda da usvoji zakon kojim će retroaktivno da izmeni ugovore koje su potpisali klijenti sa svojim bankama.

Koliko godina će proći pre nego što se neki političar seti da bi dosta ljudi za njega glasalo ako ponudi da će se, kad on dođe na vlast, doneti zakon koji će se sve obaveze po osnovu kredita uzetih po "nepravednim" uslovima prosto poništiti?

Linkovi

1. Odlična rasprava u Politici na temu oduzimanja imovine navodno stečene kriminalom. Vlada Todorić se hrabro stavio u nezavidnu ulogu advokata potencijalnih kriminalaca. Odavno je neko u javnosti trebalo da progovori o tome. Pogledajte studiju Policing for Profit, ili ako nemate vremena, pogledajte ovaj video. Ako se takve stvari dešavaju u Americi, mogu samo da zamislim šta se dešava (će se dešavati) u Srbiji.

2. Dobar članak Slobodana Antonića na temu koju smo nekako ovde preskočili - štrajk glađu Tome Nikolića.

3. Zanimljiv članak na blogu Dušana Pavlovića, o srpskoj fiskalnoj politici i članstvu u EU. Otprilike, Dušan smatra da ukoliko Srbija ne sredi svoje javne finansije pre ulaska u EU, članstvo u EU će situaciju samo dodatno pogoršati. Moguće, s tim što ja očekujem da se nivo javnog duga svakako poveća nakon članstva u EU, šta god mi uradili ranije.

4. Regulatorne pristrasnosti, post Robina Hansona

5. Ovaj tip je još uvek kongresmen!

6. Pesma za decu i roditelje. Mislite na vreme.

7. Relativno novi blog Bleeding Heart Libertarians. Nisam ih za sada čitao, stavljam ih u feeder na probnih mesec dana.

8. Spider Jerusalem o rakiji Zozovači i regulaciji. Sjajno...

9. Angus sa Kids Prefer Cheese bloga kaže I don't understand why the PIG countries just don't flat out default and be done with it. They are destroying their economies for the sake of German and French bankers. Uništili bi i mogućnost da se zadužuju u bližoj budućnosti, ali to uopšte ne mora da bude loša stvar.

10. Smešno.

11. The majority rarely asks for liberty, but when it does, it's beautiful. (link)

12. Kako motivisati zaposlene: One of the biggest insurance companies in the world held a party for salesmen where they were rewarded with the services of prostitutes.

13. Prodavao zečeve, sada treba da plati kaznu od 90 hiljada dolara. Kaže: "Da sam prodavao drogu, manja bi bila kazna".

14. OECD Society at a Glance - gomila novih zanimljivih podataka za OECD zemlje.

15. Odličan intervju Željka Obradovića za NIN: Мисли ли неко да је она тројка Саше Ђорђевића у Истанбулу пала с неба? Наравно да није, он је много радио на себи, а на тренинзима смо хиљаде пута поновили оно: трчи у контру, стани, тројка из скок-шута...

16. Za kraj, pročitajte fenomenalni govor predsednika Estonije Tomasa Ilvesa, na nedavno održanoj konferenciji. Stvarno ne mogu da zamislim nijednog domaćeg političara da održi ovakav govor. Ni približno. Evo ga samo jedan citat, od najmanje deset koje sam mogao da izvučem iz teksta:

The EU’s obsession with keeping immigrants out while stubbornly refusing to reform trade policy and the Common Agricultural Policy is intellectually untenable. And morally absurd. Why would we expect people to remain in Northern Africa if they have no work, which will remain the case if we do not provide them or the fruit of their labours with access to our markets?

Šta da radi vlada Južnog Sudana

Dakle, Južni Sudan je postao nezavisan, pa se postavlja pitanje - šta sada? Na Njujork tajmsovom Economix blogu je Dejvid Leonhart postavio ovo pitanje Dufloovoj i Banerdžiju, vodećim ekonomistima koji se bave pitanjima borbe protiv siromaštva. Suštinski, njihov odgovor je bio da je najvažnija stvar koju novonastajuća država treba da uradi vođenje dobre socijalne politike, kroz keš transfere, besplatnu primarnu zdravstvenu zaštitu i obrazovanje.

Na to je Kris Blatman odgovorio doslovno "ja mislim da ove stvari treba da budu poslednje na listi prioriteta nove vlade". On smatra da prioritet treba da bude na bezbednosti, odnosno da pare treba ulagati u vojsku i policiju (koja treba da bude makar minimalno kompetentna i makar malo manje kriminalizovana od kriminalaca) i da treba ulagati u izgradnju puteva. Međutim, meni se čini da je najvažniji Blatmanov predlog (ali i najteže izvodljiv) da se daju maksimalni podsticaji eliti (naročito onoj koja voli da ratuje) da ulaže novac u fiksnu imovinu, čime se na duži rok odvraća od rata.

Banerdži i Duflo odgovaraju. Koliko ja shvatam, sve ovo bi bilo finansirano parama od nafte.

Baš bi bilo lepo kada bih poznavao nekoga u Južnom Sudanu da prati ovaj blog i da mi kaže šta misli o ovim predlozima.

Pomoć prijatelja

Prolazeći kroz Hrvatsku pre 2-3 nedelje, na radiju u kolima sam slušao zanimljivu raspravu vezano za tada najavljeni Zakon o zabrani i sprečavanju neregistrovanih delatnosti. Otprilike, tema je bila da li se pomoć prijatelja treba smatrati "radom na crno" i kako sprečiti izbegavanje plaćanja poreza. "Vrlo zanimljivo, moraću da napišem post o ovome", pomislio sam, ali sam, naravno, zaboravio.

Elem, danas sam se setio pa sam malo istražio po netu, ali nisam uspeo mnogo toga da nađem, osim ovog kratkog članka u Dnevnom avazu. Izgleda da su odustali od najbesmislenijih odredaba.

Bolje od evra

B92 pominje mogućnost da se EU prilikom pregovora usprotivi upotrebi evra u Crnoj Gori.

Za to postoji vrlo jednostavno rešenje. Crna Gora ne mora više da evro ili bilo koju valutu zove zvaničnom. Može umesto toga reći da je plaćanje dozvoljeno u bilo čemu što ugovorne strane odaberu -- evru, dolaru, zlatu, duvanu, školjkama.

U praksi razlike neće biti, jer će se kupoprodaja i isticanje cena posle takve odluke i dalje uglavnom obavljati u evru. I država može vršiti obračune i izvršavati obaveze u evru, a da evro ne deklariše kao svoju zvaničnu valutu.

Naravno, pitanje je zašto bi EU uopšte tražila od Crne Gore tako nešto. Upotreba evra u drugim zemljama ne nanosi nikakvu štetu evrozoni. Naprotiv, od toga Evropska centralna banka ima neznatnu finansijsku korist.

Zona sumraka

Znate li za novu zaveru? Čak je jača i od inflacije u Srbiji - u pitanju je kišna zavera Evrope koja se ujedinila protiv Irana.Ovakvi likovi negde nastupaju u Trećem oku, kod nas su pretprošle decenije bili u udarnim terminima, a negde su na čelu države ili da budem precizan skoro da su na čelu države. Mada je više nego sigurano da bi prva faca Irana bila i grotesknija. Ali da im praštamo jer su nam principijelni saveznici u borbi za guranje prsta u oko celom svetu.

A gde je sada Superdusan?

Nekontrolisani izvoz trešanja, u najavi i izvoz kajsija. Ogroman skok cena na domaćem tržištu. Pride i domaći proizvođači zarađuju masno. Ja očekujem od superministra da primeni istu logiku ili da ukine zabranu za pšenicu, budući da je ovaj "poremećaj" mnogo veći. Doduše trešnje idu u "bratsku" Rusiju, pa da ne cepidlačimo.

Sevdah u kandžama marksista

Ako niste znali:

Ljubavni motivi tako kod Damira Imamovića i njegove publike postaju znaci društvene situacije, koja prvo poziva na reinterpretaciju, a zatim i na pobunu. Sevdalinke Damira Imamovića su eksplozivni paketi značenja: saslušajte jednu, i asocijacije vam neće biti alkoholizirano plakanje i bašte sa cvećem, kafom i baklavama, već krvava realnost sprečavanja, zataškavanja, cenzuriranja i ućutkivanja seksualne i drugih sloboda. Damirove sevdalinke vode u biblioteku, a onda na ulice.

kaže Svetlana Slapšak na Peščaniku.

Dakle, u nebuloznoj "kultur-kritičkoj" vizuri ove ljute marksistkinje, tradicionalnni sevdah je kombinacija estetskog kiča i patrijarhalne opresije. A jedino pomodna, world music prerada, upakovana u bluz aranžmane nam otkriva pravu stvar - emancipatorski potencijal sevdalinke. Da bismo to saznali morao je da dođe mladi pevač Damir Imamović, da svojim improvizacijama otkrije skrivenu revolucionarnu bit sevdalinke: da ona poziva na nekakvu političku pobunu, revoluciju a nije malograđanska zabava i otuđena, larpurlartistička razbibriga viših slojeva. Glupost je neunuištiva, ali ovo spada u rubriku onog što Amerikanci nazivaju "beyond idiocy". Ne samo da je (naj)mlađi Imamović totalno apolitična figura, barem u načinu kako razume svoju umetnost,nego je i njegov povratak sevdahu po sopstvenom samorazumevanju ne zazivanje interpretativnih i filozofskih inovacija, već upravo pokušaj da se sevdah od takvih inovacija očisti, da se vrati senzibilitetu i stilu "poravnog" pevanja iz otomanskih vremena: da se protok vremena u pesmi uspori i vrati što bliže izvornom zvuku i štimungu. Zato su, između ostalog, i njegove verzije standarda sevdaha bar za trećinu duže od onih koje smo najčešće navikli da slušamo. Gde je tu bilo kakva politička "poruka", bilo kakav poziv na "biblioteku" (pretpostavljam na čitanje Marksa i Engelsa), ili ne daj bože, na nekakvu političku revoluciju, to samo um razočarane maoistkinje može da vidi.

Ali, komesarka ima još za čitaoca:

Čitav novi svet subverzije i ironije se otvara na razmeđi kritičkoga čitanja i autentičnog uživanja. “Sneg je pao na behar na voće, neka ljubi ko god koga hoće”, kaže jedna od starih sevdalinki: vreme nije “prirodno”, ciklus plodnosti nije uvek poštovan u prirodi, zašto bi ljubav morala biti ograničena na “prirodno”, heteroseksualno područje? Damir traži verzije pesama, koje govore o drugim, skrivenim realnostima i njihovim žrtvama. Zabranjena područja značenja nas vraćaju pitanjima smisla otpora, kao i verovanju da se ona nikada ne mogu sasvim sakriti. Pobunjenička sevdalinka, oslobođena komercijalne nužde i društvenih okvira koji su je ogrančavali, izlazi iz zabrana i zaborava, i upisuje se u našu kulturu kao mogućni izraz naših potreba i aspiracija, ne samo kao sentimentalno podsećanje na to kako su se naši stari umeli zabavljati.

"LGBT sevdalinka"? Što da ne? Autorka očigledno misli da "neka ljubi ko god koga hoće" za narodnog pevača iz ranog 17 veka ima značenje "neka socijalnu promociju steknu sve seksualne orijentacije, bez govora mržnje i netolerancije", a ne "neka ljubi ko kod koga hoće, hetroseksualno". U vreme i na mestu nastanka sevdalinki, homoseksualizam je smatran bolešću i znakom opsednutosti šejtanom. Možete li da zamilite tradicionalnog, verujućeg muslimana u 16 ili 17 veku koji peva o "seksualnoj emancipaciji"? Kao i uvek kad komesari 21 veka uzmu da izlažu ideal estetskog to je predvidivo: izanđala kič viktimologija plus par natuknica o svetskoj revoluciji i pobuni. Sevdalinka ne peva o ljubavi, dertu, "sevdahu", o ličnoj ili ljubavnoj tragici, ne otkriva ništa o životu u orijentalnom svetu, ona je samo naracija o "žrtvama socijalne opresije" i obećanje moguće LGBT komunističke revolucije u budućnosti.

Ovo nije ništa novo: čudo da smo i dosad čekali na "revolucionarnu", "naprednu" sevdalinku: Fado je već doživeo sličnu sudbinu početkom i sredinom 20 veka, kad su mladi komunistički "kulturni radnici" zaključili da ta muzika svojom apolitičnošću i fiksacijom za ljubavnu tematiku nije na visini istorijskog zadatka. Pa su pokušali da stvore novi, revolucionarno i klasno svesni fado koji bi pevao o bedi radničke klase. Jedini problem je što niko nije hteo da sluša to smeće. Fašistički malograđani, željni jeftinog sentimentalizma Amalije Rodrigueš i Fernanda Mauricija!

Ali to je bar imalo nekog šarma i naivnosti: revolucionari koji veruju da je sve partijsko i političko, uključujući i umetnost. Ali Slapšakova govori iz jedne druge perspektive: to je kombinacija starog komunističkog verovanja da je umetnost pobuna protiv kapitalističke stvarnosti i opresije, ali kombinovano sa dogmama postmoderne dekadence: gej "prava", genderi, "pluralizam", kao i umetnost kao oruđe širenja "tolerancije" i "razumevanja". Kao i mladi portugalski komunisti početkom 20 veka, tako i stara jugoslovenska komunistkinja početkom 21-og, zapravo nije zadovoljna umetnošću, u ovom slučaju umetnošću sevdaha, i načinom kako ona obavlja svoju "društveno-političku funkciju". I investira u imaginarnu postmodernu preobrazbu od strane Damira Imamovića koja bi trebalo da tradicionalni sevdah upodobi kulturnom horiznotu postmodernog politički korektnog zombija, onog za koga ona piše svoj uradak na Peščaniku.

Za vas, evo jedne male enciklopedijske odrednice o sevdahu, kao i jednog primera dekadentnog, seksističkog, opresivnog, larpurlartističkog sevdaha u izvođenju Zaima Imamovića, dede pomenutog Damira (i uz svo uvažavanje Damira, ipak boljeg pevača).

Zašto ne smenjuju ministre?

Boško Mijatović postavlja pitanje u Politici, a i ja se odavno pitam to isto. Recimo Dulić je očigledno i zasluženo nepopularan i Tadić i DS bi dobili nekoliko procenata na rejtingu samo tom jednom smenom, a možda i više nekom jačom merom -- Milošević je svojevremeno uhapiso dvojicu svojih ministara. Ali to se nikako ne dešava. Boško kaže da je unutarstranačkoj oligarhiji, pa u stvari ni Tadić ne može mnogo da uradi.

Protiv libertarijanskog centralizma

Želim sada da demonstriram šta mislim da je na doktrinarnom nivou pogrešno sa modernim libertarijanizmom. Kao što je malo toga novo pod suncem, tako su i greške libertarijanizma samo ponavljanje već više puta viđenih grešaka drugih pravaca u istoriji. Libertarijanizam u celini je izdanak pogrešne teorije države koju je dala etatistička struja klasičnog liberalizma, vizija države koju su nam dali Hobs i Lok, u kojoj je politička vlast viđena kao suverena i homogena struktura koja stoji nasuprot suverenom i homogenom pojedincu.

Najkraće, libertarijanizam se bavi pitanjem granica vlasti i suštine slobode, ali potpuno ignoriše pitanje tehnike dolaska do toga. Moderni libertarijanizam postavlja jedno ključno filozofsko pitanje: koje su legitimne granice vlasti? Naravno, implicirano je niz drugih pitanja povezanih sa slobodom pojedinca, pravdom itd, ali ona nisu nezavisna u odnosu na ovo osnovno pitanje. Osnovni nalaz, osnovni teorijski dezideratum libertarijanske filozofije (kao i jednog značajnog dela starog klasičnog liberalizma) je da je samo negativna sloboda od nasilja ili prevare drugih pojedinaca ili države legitimna sloboda, i da je funkcija države da tu slobodu štiti. Zapazite da libertarijanci uvek govore o državi kao o singularnom, homogenom entitetu, koji stoji nasuprot pojedincu. Pojedinac ima ta i ta prava i "država" treba da ih štiti. "Država" nikad nije labava, zamagljena konfederacija više nezavisnih jurisdikcija, nego homogena politička struktura, apsolutna kraljevina ili moderna demokratija koja raspolaže "monopolom sile na svojoj teritoriji" kako bi rekao Maks Veber. Ova suverenistička premisa je potpuno preuzeta od Hobsa i kasnije Loka, od teoretičara suverene vlasti. Vlast mora biti potpuna i suverena inače nije nikakva vlast, kaže Hobs; pojedinci će se istrebiti međusobno u stanju anarhije. Lok donosi jedan manji amandman ovoj doktrini: vlast jeste suverena i homogena, ali samo u određenim granicama. Suveren ne može imati neograničenu moć da radi šta mu je volja nego moraju postojati opšti zakoni, sudovi, kočnice i protivteže u vidu podele vlasti na tri grane koje će sprečiti tiraniju ilii diktaturu. Šta god bile garancije da će sloboda biti očuvana, za Loka i lokovce je to uvek neki institucionalni trik unutar datog sistema homogene i jedinstvene države.

Treba imati u vidu kontekst u kome pišu Hobs i Lok: to je era apsolutne monarhije, era sumraka sistema koji je u Evropi kreirao slobodu kroz više vekova, sistema decentralizacije i političke rasparčanosti. 17 i 18 vek donose snažnu centralizaciju. Tokvil u "Starom režimu i revoluciji" opisuje kako Francuska revolucija nije donela ništa novo, da je politička centralizacija već bila obavljena pod monarhijom, i da su revolucionari samo izveli teorijske konsekvence iz procesa koji je već bio daleko odmakao. Koliko je veberovska jedinstvena nacionalna država sa monopolom sile (kao apsolutna monarhija ili "demokratska republika" svejedno) ključna za kolektivističku kontrarevoluciju najbolje svedoči Robespijerova izjava da ako se dozvoli autonomija provincija, revolucija u Francuskoj će propasti. Jedan od prvih Hitlerovih "targeta" u Majn Kamfu bio je tradicionalni nemački federalizam. Nemački rajh ne može tolerisati samostalne federalne jedinice, tvrdio je on. Mora postojati homogena centralna vlast. Linkoln je ratovao protiv konfederacije da bi nametnuo jaku centralnu vlast i sprečio secesiju. Jedan od prvih Putinovih koraka u konsolidaciji KGB-ovske vlasti u Rusijji bilo je dokidanje autonomije regiona. MIlošević je startovao svoj pohod ka vlasti ukidanjem autonomija Kosova i Vojvodine i parolom "Srbija iz tri dela ponovo će biti cela". Svuda gde je totalitarna ili autokratska vlast napredovala, jedan od prvih koraka je uvek bivalo eliminisanje lokalne autonomije i svih federalističkih elemenata.

Problem sa libertarijanizmom je što on deli ovu opštu filozofsku paradigmu odnosa vlasti i pojedinca sa Robespijerom, Bizmarkom, Hitlerom, Linkolnom i ostalim šampionima tiranske vlasti. Moderni libertarijanizam je jedna forma doktrine "prosvećenog despotizma”. On sanja o genijalnom Princu, ili komitetu pravnika u Vrhovnom sudu, ili nekoj trenutnoj političkoj eliti koja će da usvoji libertarijansku filozofiju i da je štiti gvozdenom pesnicom. Put ka slobodi nije kroz razmontiravanje struktura centralizovane nacionalne države, nego kroz preuzimanje dizgina te vlasti i postavljanje “naših ljudi” na strateška mesta u njoj. Pitanje zaštite slobode se svodi na problem pronalaska pravog prosvećenog despota koji će da oktroiše ispravan odnos pojedinac-homogena država, pri čemu je jedina greška socijalista u tome što imaju pogrešnu filozofiju upotrebe instrumenta vlasti, što upošljavaju neprosevećene despote. Trebaju nam tehničari vlasti koji će da odbace pogrešnu, kolektivističku, socijalističku upotrebu države Levijatana i prihvate ispravnu, libertarijansku.

Ovaj kontrast između filozofije slobode i neograničenog poverenja u jaku centralnu vladu kod libertarijanaca najbolje se možda vidi u Americi gde je tradicionalno bila najžilavija suprotna klasično-liberalna doktrina – doktrina federalizma i decentralizacije, shvatanje da se moć može ograničiti i sloboda zaštititi samo okretanjem jedne vlasti protiv druge, a ne papirnim filozofskim proklamacijama i pobožnom nadom da će pravi ljudi sedeti u Vašingtonu da sprovedu našu doktrinu. Dominantna struja u američkom libertarijanizmu je “libertarijanizam 14 amandmana” ili “libertarijanski centralizam” kako ga je u jednom svom odličnom radu opisao Gene Healy (pre nego što će i sam preći u vašingtonski Cato institute i postati još samo jedan od tih istih centralista). Oni smatraju da se pobednosni marš države blagostanja i preterane regulacije može zaustaviti samo ako naši ljudi preuzmu Vrhovni sud i političke institucije i nametnu “libertarijanske vrednosti” odozgo. Federalizam i “prava država” predstavljaju pre smetnju i opstrukciju ovom procesu nego njegov sastavni deo. U ove centraliste spadaju Randy Barnett, Richard Epstein ali i James Buchanan kao i mnogi drugi. Ovo nazivam “libertarijanizmom 14 amandmana” zato što ovi teoretičari zasnivaju svoj centralizam na tzv doktrini inkorporacije po kojoj je 14 amandman, originalno zamišljen kao vrlo skroman i ograničen, zapravo federalizovao Bill of Rights, tj sva ograničenja federalnom Kongresu iz prvih 10 amandmana primenio na same države i dao Vrhovnom sudu (i čak Kongresu u “viziji” nekih od centralista) pravo da sprovodi ta ograničenja protiv samih država. 14 amandman se koristi kao kvazi-pravni izgovor za dalekosežnu centralizaciju vlasti, i ironično, koriste ga jednako i libertarijanci i levičari. Ova doktrina je čista istorijska fikcija ali je svejedno danas prihvataju i libertarijanci i kolektivisti, svako iz svojih razloga i da bi nametao svoje “vrednosti”.

Jedna od opsesija libertarijanskih centralista je povratak u tzv Lochner eru pre 1936. To je bio period velikog aktivizma Vrhovnog suda koji se karakterisao poništavanjem velikog broja socijalističkih zakona država koji su se smatrali protivnim “duhu” Ustava: najvažnija odluka po kojoj je i ceo period dobio ime je Lochner vs New York iz 1905 u kome se jedan pekar iz države Njujork žalio na zakon o ograničavanju radnih sati koji je donela ova država, tvrdeći da se time ograničava “sloboda ugovaranja” između njega i njegovih zaposlenih. Iako takva navodna “sloboda” nigde nije postojala u Ustavu, Vrhovni sud je dao za pravo Lochneru. Ceo taj period 1890-1936 se karakteriše naporima Vrhovnog suda da nametne libertarijanske vrednosti odozgo protivno Ustavu, centralizujući vlast, tj federalizujući prava koja nikad nisu bila data federalnoj vladi po Ustavu. Žalbe na “aktivizam” Vrhovnog suda potiču iz tog perioda, i njihovi autori su originalno bili levičari koji su pokušavali da nametnu levičarske politike na državnom nivou, a Vrhovni sud im je bio u tome smetnja svojim protivustavnim sputavanjima. Libertarijanci i konzervativci koji ponavljaju iste pritužbe na aktivizam Vrhovnog suda, sada kada su ga levičari preuzeli, nisu imali nikakvih primedbi u prvim decenijama 20-og veka kad su oni žarili i palili. “Živi Ustav” koji štiti maglovite “vrednosti” i “prava” (a ne striktne pozitivne odredbe) i znači ono što mi danas kažemo da znači je super, ali samo kad naši ljudi odlučuju, i kada štite naše “vrednosti”. Kad su ovi drugi u većini i guraju svoje “vrednosti”, onda je to grozni “aktivizam”.

Osnovna greška libertarijanskih centralista je u tome što veruju da je dovoljno dovesti naše ljude u sedlo da bi sloboda procvetala, i ne vide da time daju sjajan argument levičarima, pretvarajući politiku u permanentni građanski rat oko političkog plena. Ako se sve odluke donose u jednom centru to je uvek borba na sve ili ništa. Sloboda nikad neće biti zaštićena kroz prosvećeni despotizam, nego samo kroz političku fragmentaciju i decentralizaciju. Kroz stvaranje što više sukobljenih fokusa političke moći, od kojih niko nema monopol vlasti. Nije slučajno da je najveći klasični liberal 19 veka Lord Acton pisao generalu Lee-ju da je poraz Juga u Građanskom ratu poraz poslednje nade za slobodu u svetu, a najveći socijalista i zagovornik tiranije u ljudskoj istoriji Karl Marks zdušno navijao za Linkolna i Sever. Jedina šansa za povratak slobodi danas je politička decentralizacija i federalizacija, ne prozelitizam liberalnih ideja koji će prosvetiti despote (tj "demokratske" nacionalne vlade i elite).

Politička forma libertarijanizma koja ima šansu na učinkovitost je zalaganje za separatizam, secesionizam, nulifikaciju federalnih zakona i sve ostale političke instrumente rastakanja moći centralnih vlada. Ne njihovo prevaspitavanje da ostvaruju "libertarijanske vrednosti". I nije više toliko urgentno da mnogo nagvaždamo o pitanjima "šta vlast sme da čini" polazeći od filozofskih principa (to već i vrapci znaju), nego da vidimo kako da PRAKTIČNO obezbedimo da svaka vlast može što manje da čini, u šta god njeni nosioci verovali. Ne da idemo okolo i filozofiramo o libertarijanskim pravima i slobodama (namigujući prosvećenim despotima da ostvare naše snove), nego da se borimo za slabljenje centralnih vlada i političku fragmentaciju i decentralizaciju, uvek i svuda, pod bilo kojim uslovima i sa bilo kojim izgovorom.

Svetovno i sakralno

Neki, ali prilično bitni, Crnogorci imaju krajnje interesantno viđenje odnosa države i crkve. Ne mogu reći ništa drugo nego da je ovakva izjava u 21. veku druga strana medalje Amfilohijevog bavljenja politikom, ali je mnogo više groteskna i opasna jer dolazi od strane nekoga ko ima moć batine u rukama. Padaju mi na pamet neke stvri koje mnogo više ugrožavaju staru/mladu državnost i koje se nalaze u finansijskom sektoru, ali da ne cepidlačim.