Posle dvadeset godina u EU

Prednost Istočne Nemačke nad svim ostalim postkomunističkim zemljama je bila što je odmah, automatski postala deo zapada, ne samo Nemačke nego i Evropske unije. Druga prednost je što zapadna Nemačka već dvadeset godina šalje novčanu pomoć i puni istočni budžet. Do ove godine je sa zapada na istok zemlje transferisano procenjenih 1300 milijardi evra. Plus privatne investicije, mentalitet, prednost znanja jezika. I šta je rezultat -- Istočna Nemačka je rasla najsporije od svih istočnoevropskih zemalja (izvor):

Ovo nam govori da većina zapadnoevropskih zemalja ekonomski raste još samo po inerciji. Istočnoevropske zemlje, poput Češke, Slovačke i Poljske, su imale manje privilegija i slabije početne pozicije, ali su uz pomoć zdravih ekonomskih politika, bez preteranog intervencionizma i sa nižim porezima daleko nadmašile istočnu (i zapadnu) Nemačku. Evropa još može da priušti intervencionizam, regulaciju, visoke poreze i restriktivno radno zakonodavstvo, i da sa rastom od 1-2% održava nekakav standard života. Ali za zemlje kojima je cilj da nekoga dostignu ili prestignu, takav recept je poguban.

Druga pouka je o efektivnosti državnih novčanih transfera. Srpski ministri često pominju fenomenalne transfere od nekoliko stotina miliona koje ćemo dobiti ako postanemo član, pa i samo zvanični kandidat za EU. Pa, istočna Nemačka je dobila 1300 milijardi, ili više nego što je EU dala ili će ikada dati svim članicama ukupno. Ali to očigledno nije pomoglo. Izgleda da ima boljih recepata za razvoj nego što je presipanje para iz budžeta u budžet.

Zid ka unutra

B92 prenosi zanimljiv tekst o preostalim "Berlinskim zidovima" u svetu.

Međutim, iako je tekst zanimljiv, poenta teksta uopšte nije na mestu. Svi ovi zidovi su napravljeni kako bi se sprečio DOLAZAK stranaca. Originalni Berlinski zid je napravljen da bi se sprečio ODLAZAK domaćih građana.

Razlika je ogromna.

Svaka kuća ima ogradu kako bi se otežao ulazak nezvanih gostiju. A samo izuzetno okrutan čovek drži svoju porodicu pod ključem i ne da im da izađu. Reći da se u oba slučaja radi o "prepreci slobodnom kretanju" je faktički tačno, ali potpuno promašuje suštinu.

I fatvu i anatemu

Našim verskim velikodostojnicima koji imaju vremena za sve osim onoga što im je, valjda, misija nije lako. Vesti koje su stigle iz Švedske možda su neke od njih i potajno obradovale, a pokazale su prilično jasno da crkva ne mora nužno biti najveći neprijatelj dobrog života.

Od mislioca pod pseudonimom

Ovo je mala mudrost o regulatorima jednog od dosta čestih kometatora vesti na sajtu B92.

Ja mislim da su od svega najopasniji ovakvi pseudoeksperti koji bi da sve "rangiraju", etiketiraju, kontrolišu, drugim rečima da upravljaju svakim detaljima naših života, i to, molim vas, sve za naše dobro. A još sve to rade za naše rođene pare, jer sami nikada u životu nisu zaradili jedan pošten evro, niti bi to što rade ikada ikome mogli da naplate ili da prodaju. Drugim rečima, ko zna išta o biologiji, sve udžbeničke karakteristike zloćudog parazita.

Kao da gledam našu vladu ili briselsku birokratiju.

Sloboda kretanja

Najbolji indikator kvaliteta života je kretanje ljudi. Ako ljudi iz godine u godinu odlaze iz jedne zemlje u drugu, svakome je jasno da se u toj drugoj zemlji bolje živi. Znali su to i komunisti. Zato su i podigli zid, da se ne bi videlo koliko ljudi želi da napusti socijalistički raj.

Ja sam bio klinac kada je Zid pao. Iskreno, uopšte se ne sećam da sam tada pričao sa bilo kim na tu temu. Zid naravno nisam nikada video, ali sam video granične prelaze. U sećanju mi je ostao jedan prelaz, verovatno između Mađarske i Austrije, 1984. godine. Na ničijoj zemlji napravljene su veoma oštre krivine, rampa je u stvari ogromna betonska bandera, u asfalt su ugrađeni šiljci, osmatračnice sa naoružanim stražarima i reflektori se podrazumevaju. Sve to, naravno, napravljeno da spreči očajnike koji su spremni da se kolima zalete i pobegnu.

Ovde možete videti kako je izgledalo prvo otvaranje Zida, a ovde možete videti čuveni Reganov govor i rečenicu "Mr. Gorbachev, tear down this wall."

Kad smo već kod Gorbačova, ovde možete da vidite reklamu koju je snimio za Pizza Hut, a ovde je poster Gorbačova iz reklamne kampanje Louis Vuittona.

Na ovaj dan, 20 godina ranije

Berlinski zid je pao na isti način kao i sam komunizam. Gorbačov je ušao u reforme ne da bi srušio već da bi spasao komunizam i SSSR, ali su se reforme otrgle njegovoj kontroli. Na kraju je mogao da ih zaustavi jedino silom, ali je za razliku od partijskih tvrdolinijaša odustao od toga. Berlinski zid pao je nakon što je službenik Kominističke partije objavio liberalizaciju restrikcija za putovanje, ali je njegova objava postigla mnogo više nego što je iko tog dana mogao da pretpostavi. Komunizam je među svim zlim režimima jedinstven po tome - i zato verovatno najgori od svih - što ne dopušta ljudima ni tu poslednju preostalu slobodu, slobodu izlaska iz komunističkog raja u slučaju da im se on ne svidi. Izlazak je bio moguć iz SFRJ, ali ne iz SSSR-a i zemalja sovjetskog bloka. Danas nema izlaska iz Severne Koreje i Kube, a još neke zemlje kao Kina i Belorusija imaju izlazne vize. Po tome se komunizam može porediti još jedino sa robovlasništvom. Rob, kao ni proleter, ne može napustiti plantažu. On pripada vlasniku.

Pošto su Mađarska i Čehoslovačka te godine već počele da puštaju istočne Nemce da kroz njihove granice prelaze u Zapadnu Nemačku, službenik istočnonemačke komunističke partije trebalo je da objavi odluku da se restrikcije za izlaz iz zemlje uskoro ukidaju. Pošto nije znao tačno o kakvoj se odluci radi, na pitanje kada odluka o liberalizaciji stupa na snagu, dodao je "odmah". Domaći i nekoliko stranih novinara sa konferencije protumačili su to još malo drugačije i pustili u javnost priču da je izlazak iz zemlje od tog dana potpuno slobodan. Ljudi koji su tih dana već bili počeli da se organizuju po protestima su se u roku od par sati okupili oko zida, zahtevali od stražara da ih puste i na kraju počeli da ga ruše. I tako je počelo. Odluke o rušenju zida nikada nije bilo. Stvar se, kao i perestrojka, otrgla kontroli.

Kriza i regulacija

Godinu dana posle finansijske krize rekao bih da se uzroci znaju dosta pouzdano. Glasovi koji su u početku krivicu svalili na kapitailzam, deregulaciju ili pohlepu su utihnuli. Elokventno trabunjanje o divljem tržištu i zlom kapitalizmu je veoma efektivno, ali njegov domet je ograničen. Retorika bez sadržaja posle nekog vremena dosadi, a ostanu prava, smislena i konkretna uzročno-posledična objašnjenja događaja. Vratiću se na novo sumiranje tačnih uzroka i mehanizama krize u nekoliko narednih postova ili možda jednom većem tekstu, ali pogledajmo za sada samo jedan detalj.

Od svih finansijskih institucija danas su najmanje regulisani hedž fondovi. Kao relativno novi oblik organizovanja ulaganja, zatvoren za širu javnost i otvoren samo većim investitorima, oni su nekako uspeli da izmaknu regulaciji. Do prošle godine glavna finansijsko-makroekonomska tema je bila potreba za regulacijom hedž fondova, jer su ovako nekontrolisani navodno bili podložni riziku i dovodili u opasnost čitav sistem.

Šta se umesto toga desilo? Krizu su ustvari izazvale strogo regulisane investicione i poslovne banke, a neregulisani hedž fondovi ne samo da nisu imali udela u celoj stvari, nego su bili jedine institucije koje su krizu izbegle, koliko god se to u opštoj klimi moglo.

Jedan od razloga za to je što hedž fondovi nisu robovali bazelskim kriterijumima. Banke su sekjuritizaciju hipoteka vršile pre svega da bi ispunile bazelske kriterijume koji regulišu nivo kapitala ponderisan rizikom. Američki regulatori su Bazel upotpunili time što su hipotekarnim obveznicama pripisali manji rizik nego samim hipotekama. Da bi isppunile ovaj kriterijum, smanjle ponder rizika kod dela svoje pasive, banke su prodavale hipoteke, a za uzvrat kupovale hipotekarne obveznice.

Drugi, jako zanimljiv detalj je regulacija plata menadžera. Menadžeri neregulisanih hedž fondova su tipično plaćeni na način koji im omogućuje da učestvuju u stopi profita koji fond napravi, ali ne učestvuju u eventualnom gubitku. To je zato što ovi ulagači svesno hoće menadžera koji je spreman da preduzima određene rizike. Sa takvim ugovorom, on još uvek hoće da stvori profit radije nego gubitak, ali pošto ni eventualni gubitak ne plaća iz svog džepa, nije preterano konzervativan u tome. Menadžerima običnh investicionih fondova, sa druge strane, to regulacija ne dozvoljava. Oni ne mogu da učestvuju u profitu ako istovremeno u jednakoj meri ne učestvuju i u gubitku fonda. Ova regulacija je smišljena da bi se zaštitili ulagači, ali posledica je bila da sa takvim podsticajima niko uopšte neće da upravlja fondom. Umesto toga, menadžeri običnih fondova izbegli su deobu i profita i gubitka i po pravilu odlučili da rade za fiksni procenat ukupnog obima ulaganja.

Šta onda tako plaćeni menadžer maksimizuje? Ne profit, nego ukupan obim portfolia. Glavni cilj menadžera ovih fondova je da ulože novac -- bilo kako, bilo gde. I to je bio jedan od glavnih razloga za nastanak krize. Menadžeri hedž fondova su, ako nisu videli profitabilnu priliku, mogli da to kažu svojim ulagačima i novac uopšte ne ulože. Menadžeri investicionih fondova su pre svega gledali da novac stave u promet. Zato što je regulacija štitila njihove klijente od menadžerskih zloupotreba.

Meni nije poznato da je neko o ovome razmišljao pre krize. Ali u tome i jeste stvar. Nepredvidivost posledica je najvažnija negativna strana regulacije i u isto vreme najpotcenjeniji argument protiv regulacije. Regulacija koja deluje potpuno razumno i benigno ex ante, koju su dizajnirali najbolji stručnjaci iz najboljih namera, može se ispostaviti pogubnom ex post. Mi sistematski potcenjujemo mogućnost samoregulacije (način na koji su hedž fondovi sami sebi uspešno odredili optimalan način plaćanja menadžera), i istovremeno sistematski precenjujemo našu moć saznavanja i razumevanja svih mogućih uzročno-posledičnih veza u ekonomiji i sposobnost njihovog regulisanja.

Uskoro...

Prodjoše i ti izbori. U meri u kojoj nešto iz njih može da se sa sigurnošću zaključi, to je da su priče o značaju Obamine pobede bile krajnje preterane. Obama je pobedio ne zato što je mnogo ljudi u nešto ubedio, nego pre svega kao rezultat protesta protiv politike G.W. Bush-a. Sad kad Demokrate imaju svu vlast, velike su šanse da će i sami biti žrtve istog protesta. To je jako dobro, ako ni zbog čega drugog, da bi se poluge vlasti podelile i usporili Obamini planovi.

Novi izbori (ceo House, trećina senata, i preko 30 guvernerskih mesta) su na redu sledećeg novembra. U medjuvremenu će biti dosta zanimljivih unutarpartijskih trka, naročito u Republikanskoj stranci gde razne vrste ekonomskog liberalizma, ustavobraniteljstva i konzervativnog populizma dozivljavaju novu renesansu. U tom smislu, vodi se za nas nekoliko zanimljivih trka:

Izbori za republikanskog kandidata za senatora u Konektikatu. Ime poznato sa TR-a, Peter Schiff, je jedan od kandidata. U opštim izborima protiv Chrisa Dodda verovatno ima neke šanse (Dodd je ekstremno kompromitovan tokom finansijske krize), ali osvajanje republikanske nominacije će biti veoma teško.

Izbori za republikanskog kandidata za senatora u Kentakiju, gde se republikanski senator Jim Bunning povlači sa scene. Jedan od dva glavna republikanska kandidata je Rand Paul, sin Rona Paula. Republikanski establišment je stao iza Traya Graysona, ali, posle onog što se desilo u NY-23, nijedan partijski apartčik više nije siguran: potuno neočekivano, prema najnovijoj anketi, Paul ima malu prednost u odnosu na Graysona i drži se sasvim solidno protiv potencijalnih kandidata Demokrata.

Izbori za republikanskog kandidata za senatora u Kaliforniji: Chuck deVore vs. Carly Fiorina. De Vore je ustavobranitelj čija je glavna tema uloga države a Fiorina je tipičan RINO, izbor partijskog mejnstrima zbog svojih zasluga u McCainovoj kampanji (?). DeVore ima realne šanse da pobedi Fiorinu, ali teško da bilo ko od njih ima šanse protiv Barbare Boxer (ipak je to Kalifornija).

Ovde je kalendar za sve partijske izbore. Jedno od mesta sa najpouzdanijim procenama šansi je ovde.

Iskreni lekar

Zanimljiv intervju sa Philom Hammondom, engleskim lekarom. Najzanimljivije pitanje i odgovor:

Do doctors take the same advice and drugs they dish out to patients?

Not always. I know plenty of doctors who are overweight, drink too much alcohol, cycle without a helmet, eat bacon sandwiches, have no idea what their cholesterol level or blood pressure is and refuse to have a flu jab. We do this because we know that if you've got a good job in a country that disposes of its shit properly, you're likely to live to 80 unless you're unlucky. And we're prepared to accept a few risks in return for pleasure and freedom.

The drugs and advice we dish out sound impressive applied to the whole population, but the benefits to an individual seem far more marginal. And some of the things that are bad for you in excess (sun, alcohol, wrestling with labradors) are good in moderation. The trick with risk is to suss out the pros and cons of whatever you fancy, and enjoy it without guilt. But if shit happens, accept it, turn it into a good story and move on.

Pretplata

Godišnja pretplata za časopis Vreme košta 150 evra, a za domaći Ekonomist magazin nekih 120 evra, za pretplatu unutar zemlje. Za inostranstvo su cene skoro duplo više, što nije samo odraz različitih troškova, nego i diskriminacije cena (jer za Ekonomist je i samo internet pretplata za inostranstvo duplo viša.) Diskriminacija cena je legitimna poslovna politika, moje pitanje je samo da li je u ovom slučaju ekonomski opravdana.

Sa druge strane, godišnja pretplata na engleski Economist je oko 80 dolara, a za časopise kao Time i Newsweek, koji po debljini i sadržaju više odgovaraju Vremenu, ne više od 30 ili 40 dolara. Čak i ako ih naručite za inostranstvo cene nisu bitno različite. Na kiosku su ovi časopisi dosta skuplji od srpskih pandana, ali da bi vezali kupce, oni daju popuste i do 80% originalne cene za godišnju pretplatu na štampano izdanje. To je logično jer novine imaju visoki fiksni a mali granični trošak -- najteže je proizvesti prvi primerak, odnosno napisati, urediti i prelomiti tekstove, ali kada jednom sve to imate štampa je jeftina.

Ne mogu da otkrijem zašto domaći časopisi ne koriste istu praksu. Prvo, nisam siguran da diskriminacijom cena zarađuju nešto. Tražnja u inostranstvu je možda malo platežno sposobnija, ali tamo je i konkurencija sa stranim časopisima veća.

Drugo, kako to da popust na pretplatu praktično ne postoji? Ako je struktura troškova slična, zašto Newsweek daje 80% popusta, a Vreme blizu nule? Da li se novinari koji vode biznis nisu dosetili, ili ima nekih smislenih razloga zbog kojih je srpsko tržište drugačije?

Tamo daleko

Teofil Pančić je fasciniran sposobnošću evropske birokratije da sprovede u delo kontraproduktivan plan centralizacije kojem se protivi većina gradjana. U zaključku podrcrtava kako bi EU mogla korisno da utiče na Srbiju:

"E sad, ako vam je do zabave, zamislite da je Srbija već u Evropskoj uniji, a njen predsednik, recimo... Velja Ilić. Ili tako neki lik za kojeg je teško poverovati da nije animiran, i da se nije rodio u South Parku. Ala bi to bilo veselo! Samo, kažem vam, dobro je podmazana ta mašinerija, zato i jeste tako potrebna i važna: kad si jednom unutra, sve se lakše podnosi, jer ona tiho i neosetno neutrališe pokušaje animiranih likova da usmeravaju živote stvarnih ljudi".

Bojim se da se ovde radi o pomalo provincijalnoj fascinaciji Evropom te hroničnom precenjivanju mudrosti odluka koje donosi njena "podmazana mašinerija".

Kviz

Koliko poznajete istoriju ekonomskih ideja? Ovde je kviz, na mestu odgovora se ukucava prezime autora, a čak i ako znate sve odgovore izazov je vreme. Ja sam rešio za 48 sekundi, sekund brže od Alexa Tabarroka.

Haos u saobraćaju

Juče sam prisustvovao pravom haosu. Krenem oko 6 sati iz Beograda za Požarevac sa trojicom drugara. Već od Autokomande gužva. Dva sata kasnije, nakon pređenih 5 km, stižemo na NIS-ovu pumpu na brdu. Sneg veje, pala magla. Pumpa ne radi, "pao im je sistem". OK, uzima moj drug plastični balon za vodu i prelazi autoput da kupi naftu sa druge strane. Kolona se proteže i napred i nazad koliko god pogled dostiže. Nakon nekog vremena krećemo dalje. Sat vremena kasnije, nakon pređenih još par kilometara, evo nas na Bubanj Potoku. Odjednom se gužva razilazi i 45 minuta kasnije stižemo kući.

Dobro, gužve i udesi se dešavaju, koga da kriviš?

Evo koga. Nijedna radio stanica ne javlja o tome, čak ni RoadStar, koji je kao namenjen vozačima. Zovem ženu, ona gleda vesti, niko to ni ne pominje. Sajt Automoto saveza (kome sam pristupio sa mobilnog) prenosi samo standardni izveštaj o stanju na putevima. Pozovem 987 da ih pitam da li oni znaju šta se i gde desilo, niko se ne javlja na telefon. Pozovem 011987 (pošto ne znam da li treba pozivni broj), tamo se opet niko ne javlja.

U ovakvim situacijama precizna informacija je ključna. Da smo znali da ćemo čekati 3 sata, išli bi preko Smedereva. Neki ljudi su nam kasnije pričali da su čekali 5 sati da prođu autoputem. Da im je neko rekao da je put neprohodan, ili bi se vratili odakle su pošli, ili bi išli gde su pošli nekim drugim putem. Ali, nije im niko rekao, niti su bilo gde mogli da pronađu odgovarajuću informaciju.

Kako to može da se reši? Ima sigurno mnogo načina (na primer, da AMSS počne da radi svoj posao), ali najočigledniji način je postavljanje elektronskih panela na autoputu koji bi pružali informacije.

Koliko takav sistem može da košta? Ne znam, ali znam da bi se isplatio nakon samo jednog haosa u kojem je po nekoliko sati izgubilo nekoliko hiljada ljudi. Da ne govorim o potrošenom gorivu, izgorelim lamelama i izgubljenim živcima.

Radikali smisleno

Kad smo već na turneji po radikalskim sajtovima, evo šta su nedavno radikali rekli (doduše, ne piše ko je rekao i gde), a vezano za penzijski sistem u Srbiji:

Српска радикална странка оцењује да је консолидација јавних пензијских фондова један од најзначајнијих задатака укупне реформе пензијског система. Реформа треба да буде усмерена ка систему заснованом на три слоја осигурања, а већ увођењем тзв. другог стуба осигурања суштински би се изменио карактер пензијског система у Србији. Националној економији потребан је пензијски систем који неће бити условљен демографским, већ искључиво економским кретањима, а у оквиру макроекономских услова неопходних за уредно функционисање система.

Moj lični stav je da ne volim drugi stub. Nekako mi je "obavezno privatno" oksimoron za koji nisam siguran da bi dobro funkcionisao. Što se mene tiče, prvi (obavezno državno) i treći (dobrovoljno privatno) stub su sasvim dovoljni.

Ali, nije poenta u tome. Poenta je da odavno nisam od radikala čuo nešto smisleno na relevantnu temu. Doduše, i ovo je negde zakopano na njihovom sajtu, ne verujem da će Todorović baš zbog toga napraviti konferenciju za štampu. Na žalost.

Porez na dobit od 100%

Ekonomski stručnjaci Srpske narodne stranke, Jorgovanka Tabaković i Dejan Miljković su na nedavno održanoj konferenciji za štampu objasnili kako je

"Владa Србије крива за губитак пореских прихода од 4,5 милијарди динара на годишњем нивоу, чиме би се могло сачувати 19.000 радних места људи који примају просечну нето плату од 30.000 динара, или 4,5 милијарди динара од 25.000 пензија пензионера који примају месечну пензију од 15.000 динара."

O čemu se radi? Pročitajte celu konferenciju (ako vas ne mrzi), ali ukratko, radi se o tome da su banke prijavile manji profit, po osnovu negativnih kursnih razlika, za 4,5 mlrd dinara. Budući da je stopa poreza na dobit 10%, a ne 100%, ne vidim kako može da

"тих 4,5 милијарди динара смањења, у суштини представља управо оних 4,5 милијарди динара пореских прихода у буџету без којих је Република Србија остала".

Da li to naprednjaci najavljuju stopu poreza na dobit od 100%, ili im je 450 miliona delovalo suviše malo, ne znam. Ili su, što je meni najverovatnije, toliko bili opsednuti da nešto "nađu", da su potpuno prevideli elementarnu stvar.

Maske

"Za zaštitu od virusa sasvim je dovoljna obična maska", piše B92, možda pod uticajem proizvođača maski. Lekari kažu da zaštite maskom imaju ograničenja i da su vam potrebne dve do tri maske dnevno.

CDC, američki državni Centar za prevenciju zaraza, međutim, kaže da maske skoro potpuno neefektivne i izričito ne preporučuje njihovo nošenje. Postoji specijalna maska respirator, ali ona se ne može nositi stalno i preporučuje se samo lekarima koji rade sa pacijentima. Međutim, smatra se da ni ona nije mnogo efikasnija.

Umesto toga, preporuke za zaštitu od gripa su: perite ruke vodom i sapunom; pokrijte lice tkaninom kad kašljete; ne dodirujte usta, oči i nos (Lazare!); i naravno, izbegavajte kontakt sa onima koji pokazuju simptome bilo kakvog gripa.

CDC ovde detaljno analizira maske i još jednom, njihovo nošenje se ne preporučuje.

Ekonomija u jednoj lekciji

Ovo je po mom mišljenju najvažniji ekonomski tekst koji je ikada napisan. On bi trebalo da bude prva lekcija na bilo kom predmetu na studijama ekonomije, a posebno na makroekonomiji. Pre rapsprave o empirijskim procenama veličline fiskalnog multiplikatora prethodno objasniti deci da kad razbiješ prozor, napravio si štetu, a nisi "podstakao proizvodnju".

Privatna inicijativa

I, dok vlada i društvena elita teoretski naklapaju o suzbijanju bele kuge, braća iz Buđeva i još stotine neženja, njihovih vernih sledbenika, putujući do Skadra, samo tragaju za srećom.

Iz teksta u današnjoj Politici. Naravno, država ne bi bila država, kad bi pustila ljude da "samo tragaju za srećom":

Ali, kao i u svakoj priči, ima jedno "ali" koje sreću kvari. Mladi bračni posrednik Ivan prepričava svoje komplikovane posredničke operacije između Srbije i Albanije. Naime, kada se u Skadru sklopi dogovor između familija, mlade podnose zahtev za srpsku vizu u Tirani. Pošto se na vizu čeka mesec dana, Ivan ih sprovodi bez viza u Srbiju na dva načina: pogranične vlasti ponekad padnu na emicije i žmure dok prelistavaju pasoše. Ako to ne upali, Ivanov "rendžo" prolazi kroz šumarke van pogleda pogranične policije, zatim se zaustavlja ispred policijske stanice u Sjenici, gde MUP odobrava dozvole za privremeni boravak srpskih snajki.

Zamena teza

Nepoznati počinilac udario batinu glavom iz sve snage. Da li će se stati na put tom nasilju?

Još jedna u nizu listi koje porede institucije različitih država. U ovom slučaju, dobro je znati obrnutu logiku, jer što je birokratiji razlog za stid to je slobodnom svetu razlog za ponos. Ja bih se ponosio da ova lista prikiva Srbiju na stub srama, i da se nađe u društvu Delavera, Austrije i Švajcarske koje smatraju interese pojedinaca bitnijim od punjenja državnog budžeta.

Umetnost tlapnje

Baš kada sam pomislio da Mrkonjić i Dinkić nemaju ozbiljne konkurente kada je potrebno ispričati fantastičnu bajku građanima Srbije, pojavila se stara garda koja je pokazala da imamo još dobrih zidara Skadra na Bojani. Potpredsednik srpske vlade nam obećava da će za nekoliko godina prosečne penzije biti 50.000 dinara. Meni pada na pamet nekoliko načina kako je to moguće postići:
1. Lingvističkom reformom kojom reč "nekoliko" ima novo značenje ekvivalentno reči "desetak" ili još realnije "petnaestak".
2. Sprovođenjem ekspanzivne monetarne politike koje će za rezultat imati inflaciju od 25% na godišnjem nivou u narednih nekoliko godina.
3. Povećanjem doprinosa za penzije na barem 60%, ako se koristi optimistična stopa poreske evazije.
4. Ostavljenjem istog ministra zdravlja, što će zasigurno uticati na smanjenje broja penzionera (nije dovoljno da se samostalno primenjuje).
5. Neobičnom denominacijom starog za novi dinar.
6. Novom alokacijom budžetskih sredstava kojom bi sva sredstva iz budžeta išla u penzije.
7. Kombinacijom mera 1-6.

Ko kontroliše prošlost kontroliše i budućnost

Kao što je Orvel znao u teoriji, a mnogi od SANU do Staljina i u praksi, ko kontroliše prošlost, kontroliše i budućnost. U Rusiji je sada uhapšen istoričar koji se bavio tretmanom nemačkih ratnih zarobljenika i ruskih folksdojčera tokom II svetskog rata.

Rezultat jednog državnog projekta

Da ispratimo i ovu sezonu državnog vozača:

Srpski vozač Miloš Pavlović zauzeo je 19. mesto na poslednjoj trci ovogodišnjeg šampionata Formule 2 na stazi „Katalunja“ u Španiji. Pavlović je sezonu završio na devetom mestu u generalnom plasmanu sa samo 29 bodova, čak 86 manje od šampiona Endija Součeka iz Španije.

Glavni sponzor ovog prosečnog vozača ali genijalnog lobiste su poreski obveznici Srbije, odlukom Ministarstva omladine i sporta. To su bili i NIS i Telekom Srbije, ali sada ih više nema na zvaničnom sajtu. Dunav osiguranje je međutim i dalje uz njega. I to je sve. Privatnih sponzora nema.

Opravdanje za državne donacije Pavolviću je bilo da ako dobije podršku iz budžeta, on se može plasirati u Formulu 1, što će onda podići međunarodni ugled Srbije do neslućenih visina. Privatni sponzori nikada nisu prepoznali njegov potencijal, a i oni koji su ga finansirali, poput Ceptera, su posle nekog vremena uskratili podršku. U takvoj situaciji većina ljudi bi promenila zanimanje, ali Miloš je umesto toga udario kuknjavu po medijima i tražio da mu država pomogne, odnosno, kako je tada govorio, ne pomogne nego "uloži u njega". Naivni novinari su to podržali, a nedotupava ministarka i korumpirani direktori državnih firmi su mu velikodušno ponudili naše pare.

Nekoliko godina i miliona evra kasnije, svima je već jasno da on u Formulu 1 ne može ući. Čak i to opravdanje, koje i inače nikad nije imalo smisla, je nestalo. Šta ćemo sada kada je očigledno da je projekat propao? Hoće li se ministarka sporta izviniti? Dati ostavku? Vratiti pare? Sve od navedenog?

Demokratski mrak

Dva nagoveštaja obračuna sa slobodom govora i jedan bahato očigledan kafkijanski proces nagoveštavaju da cenzura kuca na velika vrata uvodeći demokratski mrak.

Nakon patetične epizode sa predsednikom i šampanjcem, republički javni tužilac je pronašao uzrok svog zla na tribinama i u okolini fudbalskih stadiona. Naravočenije je da pazite kako se oblačite jer se može desiti da se ne svidite javnom tužiocu. Da dalje komentarišem nema potrebe, optuženi izgrednik je odgovorio bolje nego što bih ja to uradio.

Pored novopečenog cenzora, stari i provereni cenzori iz RRA otkrili su da je emisija Trenutak istine problematična. To je i logično u Srbiji u kojoj je laž vrhunska vrednost, gde mitovi skrajnjuju stvarnost, gde postoji virtuelna i stvarna Srbija... U takvoj zemlji nema mesta činjenicama da su ljudi pohlepni, da muževi biju žene, da ima seksa mimo pravoslavnog, da požuda pokreće mnoge stvari, da je strah utkan u mnoge odnose. Nažalost, kada se našoj mediokritetskoj i ambivalentnoj javnosti servira istina, tu je RRA da razbije ogledalo jer je slika ružna. A da je ne bih bio moralista koji uvodi moral koji je po mojoj meri, a nije po meri već pomenute ambivalentne Srbadije, zadržaću se na jednostavnom argumentu - a ko tera one koji se zgražavaju nad onim što znaju da je istina koja se gura pod tepih da gledaju Pink?

Inače i Raja Rodić je u zatvoru, pa na zdravlje. Nadam se da će i drugi koji su zaboravili da plate dažbine državi tokom 1990-ih imati isti tretman, mada možda ostanemo bez pola vlade.

Žižek, Lenjin, Obama

Možda će neko reći da 'izvlačim iz konteksta', ali prevodim doslovno iz intervjua sa Žižekom:

Ja sam lenjinista. Lenjin se nije plašio da uprlja ruke. Ako možeš da zgrabiš moć, zgrabi je. Uradi sve što je moguće. Zato ja podržavam Obamu.

Citat iz 1970-ih

Richard Nixon, pomoćniku:

"I don’t give a good goddamn what Milton Friedman says. He’s not running for re-election.”

Steven Landsburg bloguje

Landsburg je definitivno jedan od mojih omiljenih ekonomista, a knjige Fair Play i Armchair Economist su mi među najomiljenijima (More Sex is Safer Sex mi se nije preterano svidela, previše je ideja "reciklirano" iz prethodnih knjiga, a Big Questions još nisam pročitao).

Za sada ima samo par postova. Za sjajnu analizu problema u finansiranju zdravstva, kao i za predloge nekih zanimljivih rešenja, pogledajte ovde.

Za entuzijaste

Prvih desetoro koji mi pošalju email na marko.paunovic@gmail.com dobijaju CD Ideas for a Free Society, koji je pripremio International Policy Network.

Spisak tekstova na CD-u možete naći ovde.

Kao što možete videti,tu ima bukvalno svega, od Adama Smitha i Bastiata, preko Hayeka, Misesa i Friedmana, do Johana Norberga i Brucea Yandlea.

Oderi bogataše

Ovih dana se u javnosti, a i kod povremenih i efemernih liberala, mnogo govori o progresivnim porezima kao civilizacijskom dostignuću i o Srbiji danas kao poreskom raju. Ponuđena su i popularna rešenja oličena u demagogiji prema kojoj bi siromašni davali manje, a bogati bi to nadoknadili kroz veća davanja. Međutim, ovo je loša matematika.

Pođimo od prve teze koja govori o Srbiji kao zemlji gde nema progresivnosti. To je poptuno netačno jer postoji neoporezivi deo plate, koji jeste mali, ali je i Srbija relativno siromašna zemlja pa se ne može očekivati da se ta granica postavi na nivou koji je u SAD, na primer. Drugo, progresija od 10% se javlja na kraju godine kod svih onih koji su u proseku zarađivali tri prosečne plate (što je manje-više svako sa dobrim fakultetom i zrnom kreativnosti, ambicioznosti ili spremnosti da radi malo više nego od 9h do 17h). Ako ste se usudili da se izdignete još malo više čeka vas 20% dodatnog izdvajanja. Dakle, ovo je prilično progresivno oporezivanje. Zastupnici progresivnog oporezivanja govore o tome da se na teško dostižnim platnim visinama dešava poreska regresija kod izdvajanja za penzije što je u potpunosti tačno, samo se zaboravlja da postoji i maksimalna penzija, pa je potpuno besmisleno da nema regresije kod izdvajanja.

Druga teza je da je mnogo radnika neprijavljeno jer poslodavci za njih ne mogu da plate dažbine ili se radnici rado dogovore da podele taj "dobitak" od rada na crno. Sa stanovišta fiskusa nema razlike da li neko radi na crno ili je oslobođen poreza. Dalje, da li neko misli da oni koji danas imaju visoke plate sa uvođenjem poreske progresije neće naći načina da dobar deo svoga rada prebace u sivu zonu ili da koristeći mogućnosti koje sistem nudi pretvore platu u dobitak ili neoporezive troškove. Progresija + veća neoporeziva osnovica zasigurno vodi manjem prihodu države. Nije li pravo pitanje zašto se ne vrši reforma penzionog i zdravstvenog sistema - možda bi onda porez za penzije i zdravstvo (jer ovde nema doprinosa, u pitanju su klasični porezi) bio manji.

Treće, hajde da malo zagrebemo izvan paradigme "još para za alavu državu". Da li je cilj poreske politike da zahvati što više ili je cilj da se zahvati manje i da se smanji neracionalno trošenje države. Priča o tome kako je postojeći nivo potrošnje sasvim u redu, a da je samo problem ko tačno finansira taj bahati stil potrošnje države je skretanje pažnje sa suštinskog problema rasipničke i nesposobne države.

Četvrto, da li u Srbiji vredi investirati u obrazovanje i preuzimanje rizika, da li vredi raditi više i produktivnije, ako će država da vas nagradi time što će vam oteti veliki deo plodova vašeg sopstvenog rada? U zemlji koja ima nisku produktivnost, katastrofalan obrazovni sistem i mentalitet kolektivističkog egalitarizma koje prezire lično bogaćenje (uglavnom drugih ljudi) poreska progresija je put u cementiranje lošeg društvenog kapitala.

Peti argument je da je porez na dobit među najnižim. Pitanje je, a šta bi to bilo koga privuklo da investira u Srbiju ako ne nizak porez na dobit? Možda korumpirana vlast, rasipna država, politizovano sudstvo u raspadu, nereformisane institucije, nedostatak ikakvog strateškog planiranja? Da li je cilj da se otvore nova radna mesta ili da se uzme još malo od velikih, ali i malih preduzeća. Ako neko misli da je arhetipski neprijatelj naroda Srbije Mišković problem jer ne doprinosi budžetu, on je takav samo jer su mu političari Srbije to omogućili, baš kao i inim preduzimačima, uljarima, mlekarima i drugim ocrnjenim monopolistima. Ne rešava se problem "društvene odgovornosti" time što se otme od zlih bogataša, nego time što se stvore uslovi za konkurentsku utakmicu. Još jedan deo priče o porezu na dobit je da se do dobitka u Srbiji (osim za jedan odabrani klub)dolazi malo teže nego u zemljama sa poreskom progresijom. Kako nam govore komparativne analize Srbije i malo starijih članica EU, nije isti nivo troškova za mito, troškova beskrajnog čekanja za prevazilaženje administrativnih barijera, troškova monopolizovanog tržišta inputa i slično. Ima i neke razlike u stepenu diskrecije državnih organa, posebno inspekcijskih, u najkraćem u vremenu koje nepotrebno provodite baveći se državom koja vam konstantno stvara probleme umesto da ih uklanja.

Šesto, porez na imovinu je u Srbiji nizak. Ovo je potpuno tačno, ali i tu se postavlja pitanje da li bi za Srbiju bilo bolje da postane omiljena destinacija bogatih ljudi ili još jedna u nizu zemalja gde bogati ne kupuju nekretnine ili investiraju u iste? Da li je bolje da se stimuliše sticanje ili da se stimuliše siromaštvo. Ovde ima mnogo drugih argumenata koje vredi razmotriti, a jedan od njih je da porez na imovinu omogućava da se građevinsko zemljište efikasnije koristi i to je pravi argument za njegovo povećanje (ukidanje umanjenja i oslobođanja različih vrsta), a ne eventualni poreski prihodi.

Sedmi sastojak poreske priče je da poreski sitem nije darežljiv prema siromašnima. To je sušta istina, i to uglavnom iz razloga što je bez preke potrebe preterano darežljiv prema srednjoj klasi koja prima najveći deo transfera (a ostatak, naravno, uglavnom primaju bogati). Istinska briga za siromašne bi se podstakla smanjenjem poreskih zahvatanja i ostavljanjem sredstava za privatno milosrđe. Ovako imamo apsurdan PR političara čije vreme na televiziji posvećeno rešeavanju problema nekog ubogog građanina košta višestruko više od samog transfera, a podizanje humanitarnog ega je toliko visoko kao da isti troše svoje, a ne pare građana Srbije.

Sve u svemu, ne treba našoj poreskoj politici progresija, nego smanjenje troškova države.

O produktivnosti u Srba, 140 godina kasnije

Jedna vest koja ne dokazuje bilo šta, ali otkriva dosta toga.

Konsolidacija demokratije

Čitam ovih dana knjigu Slobodana Antonića i Dušana Pavlovića "Konsolidacija demokratskih ustanova u Srbiji posle 2000. godine" iz 2007. godine i moram priznati da sam veoma prijatno iznenađen.

Nemam sada knjigu kod sebe, tako da ne mogu ništa da citiram, ali ukratko, knjiga predstavlja veoma dobar pokušaj da se objasni šta se i zašto dešavalo u Srbiji nakon 2000. godine. Pretpostavljam da se nekima neće svideti interpretacija autora vezano za događaje u Srbiji za vreme Đinđića, ali koliko sam ja mogao da primetim, oni navode samo činjenice, a ne i svoje lične stavove.

Međutim, ono što je mene privuklo knizi je racionalan pristup politici. Autori se obilato koriste pojmovima poput "racionalni izbor", "granični troškovi i granične koristi", "oportunitetni trošak" (za ovo poslednje koriste, čini mi se, prikladniji izraz "trošak propuštene prilike"). Budući da ne poznajem domaću političku nauku, ne mogu da procenim koliko je korišćenje ekonomske metodologije i izraza uobičajeno. Koliko sam mogao da čujem, pristup u ovoj knjizi je generalno nov u srpskoj političkoj nauci i u tom smislu, čini mi se da knjiga predstavlja korak napred.

Sve u svemu, knjiga koju svakako treba pročitati.

Računica

Bogati Nemci zahtevaju veće poreze, javlja BBC.

Možda nekome izgleda kao paradoks, ali ovo je ustvari savršeno racionalno ponašanje inicijatora peticije Dietera Lehmkuhla. Dieter uvek može dati novac u dobrotvorne svrhe ili čak pokloniti budžetu. (A bio bih jako zainteresovan da vidim koliki je iznos njegovih privatnih donacija. U Americi podaci govore da demokrate, koji se politički zalažu za jednakost, daju značajno manji udeo dohotka u dobrotvorne svrhe od konzervativaca. Pogledajte ovde koliko daje Joe Biden - sve dok nije postao kandidat za potpredsednika i onda višestruko povećao, davao je nekoliko promila svog dohotka.)

Dieter, dakle, može povećati svoje privatne donacije, ali u tom slučaju, trošak donacije nosi on sam, što je neprijatno. Ako Dieter, međutim, odluči da ne poveća svoje lične donacije nego umesto toga pokrene inicijativu da se svima poveća obavezna donacija odnosno porez, najveću korist od toga ima sam Dieter kao pokretač peticije. U slučaju da peticija uspe, on će snositi samo jedan mali deo troška, platiće malo veći porez, ali je prograbio veliki deo koristi. Za jeftine pare kupio je ne samo duševni mir nego i društveni status. Što se mene tiče ovaj čovek je homo economicus.

Muke afričkih lidera

Nagrada Mo Ibrahima za dobro vladanje u Africi (Good governance) koja sa sobom nosi nagradu od 5 miliona dolara i 200,000 dolara doživotne godišnje penzije za lidere koji su dobrovoljno napustili vlast ove godine nije dodeljena. Mo Ibrahim nije precizno obrazložio zašto nagrada nije dodeljena ove godine ali je jasno da dobrih kandidata jednostavno nema. Mnoge zemlje u podsaharskoj africi vode lideri koji su na vlasti decenijama pa nije čudno što nema pobednika. Samo tri lidera su se i kvalifikovala ove godine ali je komitet koji dodeljuje nagradu doveo u pitanje njihove ostvarene rezultate.

Navikli smo da predstavnici vlade pričaju o pravilima ponašanja u okviru privatnih firmi (prevelike plate, korporativna odgovornost i slično) tako da me raduje i ovaj trend u kome pojedinci ili privatne fondacije pokušavaju da utiču na državno uređenje, kao što to godinama rade Soroš i Mo Ibrahim.

Da ja vas nešto naučim

Pretpostavljam da je većina ljudi čula za nebuloznu (najblaže rečeno) odluku Srbijagasa da otkupi akcije Informatike. Nije mi bilo jasno zašto i kako, ali za novi Ekonomist objašnjava Dušan Bajatović, direktor Srbijagasa:

Da ja vas nešto naucim. Za razliku od neoliberalnog modela koji je propao, danas nije važno samo koliko nešto vredi na berzi vec koliki je to resurs.

Što vam to smeta? Uopšte ne razumem zašto je nužno da nešto bude privatno da bi bilo uspešno. U redu, to je vladajuci model, ali šta rade Barak Obama i Angela Merkel? Države intervenišu da bi sacuvale resurse. Zašto bi mi Srbi bili gori?

E sada, istine radi, Informatika nije bila na granici stečaja, pa da je firma spasena preuzimanjem. Radilo se o tome da je neko hteo da "neprijateljski preuzme" Informatiku. Srbijagas znači NIJE spasao firmu od propasti, već nije dozvolio da dođe do promene vlasničke strukture. Pretpostavljam da je kupac hteo da bude neki stranac.

Šta god ja mislio o Obami i Merkelovoj, Obama je pomogao da se realizuje dil između FIATa i Krajslera, kao što je i Merkelova pomogla da se Opel proda kanadsko-ruskom konzorcijumu. Kod njih je motiv bio socijalni, očuvanje radnih mesta, a kod Bajatovića, u najboljem slučaju nacionalistički.

Jasno je meni da "treba sačuvati resurse", samo što uopšte nisam ubeđen da će Bajatović bolje "očuvati resurse" od nekog stranog privatnika.

Sav public choice u jednoj rečenici

Država uzela pare poreskim obveznicima i presipa ih u džepove alavih investitora preko džepova 3.000 "srećnih" građana mlađih od 45 godina, u sred krize pod firmom krova nad glavom i pomoći građevinskoj industriji.

To je Saša Radulović, povremeni liberal.

I kriminalci su ljudi, naročito dok ne dokažeš zločin

Odličan tekst Vlade Todorića u današnjoj Politici.

Naravno, ja ne verujem (a mislim da ni Vlada ne veruje) da je motiv za donošenje Zakona o oduzimanju imovine stečene kriminalom to što treba da se napuni budžet. Mislim da se pravi motiv krije u iskrenoj želji nekih da se izbore sa kriminalom, kao i u iskrenoj želji nekih drugih da mogu da otimaju imovinu kako požele i kome požele.

I want you to be tough, and I want you to be commercial

Navodno je to Obama rekao članovima svog Car Task Forcea kada su razmatrali stečaj Chryslera o potencijalni dil sa Fiatom.

To je iz veoma zanimljivog članka o bailoutima u američkoj auto industriji, iz perspektive Stevena Rattnera, jednog od ljudi koji su osmislili i sproveli bailut.

Superfreakonomics

Nedavno je izašao nastavak Freakonomicsa, pod imenom "Superfreakonomics: Global Cooling, Patriotic Prostitutes, and Why Suicide Bombers Should Buy Life Insurance".

Knjiga je za sada izazvala dosta protesta, a naročito deo koji se bavi globalnim zagrevanjem. Inače, ne sumnjam da je knjiga odlična, prvi Freakonomics je verovatno više uradio na popularizaciji ekonomije i ekonomskog načina razmišljanja od 10 poslednjih Nobelovaca zajedno. Naravno, mnogi će reći da ekonomija i liberalizam nisu jedno te isto, ali imajući u vidu nalaze Bryana Caplana, mislim da je svaki pomak u razmišljanju stanovništva o konceptima poput oportunitetnog troška, podsticaja i komparativne prednosti u suštini dobar.

Šta Levittu i Dubneru zameraju kritičari? Pogledajte Krugmana, DeLonga (i ovde) i dijalog Baumana i Levitta. Ovde je Dubnerov odgovor.

Najzanimljivija mi je sledeća kritika Yorama Baumanna (inače poznatog kao Standup Economist):

"In my opinion this is snarky and the only purpose is to cast doubt on the current scientific consensus. This is bad."

Kako može da bude "bad" bacanje sumnje na trenutni naučni konsenzus? Nauka napreduje upravo tako što se osporavaju naučni konsenzusi. Ovakvu kritiku može da da samo vernik, a ne naučnik. Samo u religiji je kritikovanje dogme loša stvar. Možda Levitt i Dubner nisu u pravu, ali "nisi u pravu" nije isto što "ne valja da kritikuješ dogmu".

Surogati i VR

Gledao sam pre neki dan film Surrogates, sa Bruce Willisom u glavnoj ulozi. Film nije nešto posebno, ali je zanimljiva ideja. Naime, u ne tako dalekoj budućnosti većina ljudi "živi" kroz robote. Dakle, sediš u svojoj kući, ne izlaziš napolje, već kroz realni svet vodiš robota (surogata) i proživljavaš sve što on proživljava. Naravno, ako mu se nešto loše desi (recimo, udare ga kola), kupiš novog i nastaviš dalje. Sve je sjajno dok neko ne nađe način da kroz robota ubije i čoveka, a tu počinje film.

Prosto je nemoguće izbeći poređenje sa virtuelnom stvarnošću. Dakle, ako je već tehnički moguće napraviti savršeni upravljački interfejs (gde mislima pomeraš robota kroz realni svet i doživljavaš šta on doživljava), onda ultra realni VR svet deluje tek privlačno. Konkretno - zašto bi iko šetao androida po Beogradu, kad možeš da na konju jurišaš na olifanta u odbrani Minas Tirita, da se kao Miloš Obilič prikradaš Muratovom šatoru, ili da kao centarfor Brazila šutiraš penal u finalu Svetskog prvenstva?

Poenta je da mi ceo scenario filma ne deluje preterano realno, čak i ako tako nešto postane sasvim moguće. Jednostavno, glavni tehnički problem je napraviti interfejs, da možeš mislima pokretati stvari i da možeš kroz interfejs osećati šta oseća tvoj avatar. Kada to uradiš, zaista ne vidim zašto bi iko želeo da bude "ograničen" realnošću i zakonima fizike.

Zamislimo svet u kojem je VR standard, u kojem dobar deo stanovništva najveći deo dana provodi ubijajući zmajeve, osvajajući Ligu šampiona, mačevajući se svetlosnim sabljama i živeći u Barbie landu. Da li bi to bilo "dobro"? Mislim da bi bilo dobro, sve dok bi bilo moguće u svakom trenutku skinuti naočare i vratiti se u realni svet kad god to poželiš. Ako je to nemoguće (recimo, softver te natera da zaboraviš da realni svet uopšte postoji), onda si u Matrixu, sa svim negativnim posledicama toga.

Kakav bi uticaj svega toga bio "na privredu"? Ne znam, naravno, ali slutim da bi postojeća "industrija uživanja i zabave" (turizam, sport, filmovi, restorani) potpuno izumrla - zašto putovati avionom na Tajland kad možeš da učitaš "Virtual Thailand" DVD? A, ako niko nigde ne putuje, onda šta će ti avioni i automobili? Eto rešenja i za globalno zagrevanje.

Naravno, neko će kritikovati "otuđenost" u takvom svetu, ali ne moraš da Minas Tirit braniš zajedno sa botovima, možeš i sa prijateljima. Golman Italije, protiv koga igraš u finalu Svetskog prvenstva može da bude i tvoj sin, ili kum, ili žena. Ko god da je, posle uspešne odbrane Minas Tirita možete da odete na virtuelno piće u virtuelni restoran na Marsu i razgovarate o bilo čemu.

Sve ovo ima i neke veze sa Experience Machineom, konceptom koji je Robert Nozick koristio u "Anarchy, State and Utopia". Nozickova osnovna teza, kojom je pokušao da opovrgne hedonizam kao ideologiju je da ljudi žele da rade određene stvari, a ne da samo imaju utisak da ih rade. Nisam siguran da me je ubedio.

Tržište religije

Ovaj snimak venčanja odgledalo je 30 miliona ljudi. Jako lepo, ali još zanimljivija stvar je što se sve to dešava u crkvi. Dok se ovakva stvar ne može zamisliti u najvećem delu zapadne i istočne Evrope, to za američke crkve nije ništa neobično. Američke crkve, bilo koje orijentacije, nisu dosadne. Sveštenici govore normalnim, modernim jezikom, unutar crkve ne morate šaputati, a u mnogim od njih su igra i pesma obavezne na nedeljnim misama. I Biblija postoji u nekoliko modernih verzija, pisanih modernim, razumljivim i prijatnim jezikom, čita se kao savremeni roman. Najvažnija posledica svega toga je uspeh religije u Americi, koja je i dalje najreligioznija hrišćanska zemlja.

To nije tako zbog prirode protestantizma. To je tako zato što je američko tržište religijskih ustanova slobodno. Sloboda veroispovesti je bio razlog kolonizacije Amerike i sloboda religije je prva na spisku ustavom garantovanih sloboda. A kada svako može osnovati crkvu bilo kakve orijentacije, onda su crkve primorane da se takmiče u privlačenju klijenata. Kao i na svakom drugom tržištu, slobodna konkurencija dovodi do inovacija i do zadovoljstva potrošača. Inovacije na religijskom tržištu su normalno ponašanje, moderan jezik, i igra i pesma u crkvi, a zadovoljstvo potrošača se ogleda u nesmanjenoj stopi religioznosti u SAD.

Za razliku od toga, pravoslavna crkva u istočnoj Evropi i katolička u zapadnoj, imaju monopole na svojim teritorijama. One ne moraju da se bore za klijente, ne moraju ništa da menjaju, mogu da mrmljaju na latinskom ili staroslovenskom, i opet, ako im niko ne dolazi na mise krivi su ljudi a ne crkva. A iste ove crkve, katolička i pravoslavne, se na teritoriji SAD gde nemaju monopol, gde mogu lako izgubiti klijente, ne dobijaju državne donacije i ne mogu alternativne religije proglasiti za "sekte", ponašaju malo drugačije.

U svakom slučaju pogledajte snimak venčanja, jako je zanimljiv.

Broadband Internet - ljudsko pravo

U Finskoj.

Drug Tito jaše na čelu kolone

Mojt tekst na Katalaksiji povodom 20 oktobra u Srbiji i dolaska Medvedeva.

Ko je zamalo uništio srpski bankarski sistem

E to nikada nećete pogoditi ako vas ne prosvetli Narodna banka Srbije. Odgovor je Milan Lađević, a ako vam nije poznato ko je taj "čovek u crnom" za koga očigledno znaju samo malobrojni, odgovor je još više neočekivan - novinar Kurira. Ako je verovati NBS i njenoj tužbi, on je lično svojim pisanjem srpskom finansijskom sistemu napravio štetu od miljardu evra. Interesantno je da banka o kojoj je pisao nema nameru da ga tuži.

Sve u svemu saznali smo najmanje četiri stvari:

1. Srpski finasijski sistem se raspada pod dejstvom najmanje očekivanih faktora, tako da je svaka mera na njegovoj stabilizaciji bespredmetna - preživi finansijsku krizu, alave političare, a onda se raspadne od dva članka u novinama.
2. Ako se usled pisanja o problemima (i to nevelikim) jedne banka nužno mora raspasti bankarski sistem na osnovu srpskog multiplikatora domino efekta, onda će se on zasigurno raspasti jer ako ne smete da pišete o bilo kakvim nepravilnostima, a da nemate milijardu evra u džepu, banke će svakako raditi šta im je volja i dok si rekao "keks" naš sistem će biti prepun otrovnih plasmana. Osim ako NBS ne smatra da je svemoćna, a da su naše revizije najbolje na svetu.
3. Kako su i drugi pisali na slične teme, očigledno je da samo Kurir ima tu destruktivnu moć i da su njegove analize najcenjenije i najkredibilnije.
4. Samo u Srbiji nije moguće smiriti paniku putem urednih isplata štedišama, iako je srpski bankarski sistem jedan od najkapitalizovanijih i sa najvećim obaveznim rezervama (a pre mera na "unapređenju likvidnosti" i ponude deviza, u vreme pisanja tih tekstova bio je još rigorozniji).

Sve u svemu, naša je sreća što Tr nije hostovan u Srbiji, ali izgleda da ćemo mi koji imamo prebivalište i imovinu u Srbiji morati dobro da razmislimo pre nego što bilo šta napišemo o bankarskom sistemu Srbije. Ja ću skupiti neviđenu hrabrost i reći da je OTP banka zatvorila svoju filijalu u mom kraju, a ako nas tuže spremajte barem 100 miliona evra.

Obmana drugim operaterom

Drago mi je što će konačno doći da liberalizacije fiksne telefonije ali sam i pomalo besan. Dočekali smo da nam Jasna Matić soli pamet: Kad nema konkurencije na tržištu, nema ni povećanja investicija. Ono što će se dogoditi na području interneta pokazuje primer mobilne telefonije - kada je u toj oblasti došlo do konkurencije, cene su pale, a ponuda je postala raznovrsnija.

Licemerno. Ovo tvrdi ista osoba koja je ušla u legendu epskom izjavom o stihijskom i neregulisanom razvoju tržišta i ponosno zaključila: Za liberalizaciju je neophodno napraviti regulativu, pravilnike i strategije.

Liberalizacija je bila propisana Zakonom o telekomunikacijama iz 2003. i poslednji rok za uvođenje novog fiksnog operatera je bio Jun 2005. Danas smo na pragu 2010. i ja ne vidim neki preterani razlog za slavlje, a joše manje imam strpljenja za ministarkine lekcije o divotama slobodnog tržišta. Ne dozvolite da vas prevare, da je vladi stalo do slobodnog tržišta čekali bi 2030. Budžetska kriza je jedini i isključivi razlog zašto baš sada prodaju licencu. Da im je stalo do slobodnog tržišta i jeftine usluge propisali bi uslove i pustili svakoga ko ih ispuni da nudi uslugu fiksne telefonije.

Konačno, prodavanjem samo jedne licence kao što je Aleksandar pre neki dan primetio stvaraju duopol. Situacija koja je daleko od idealne za potrošače. Srbija će i dalje plaćati skuplje usluge fiksne telefonije nego što to rade građani u okruženju a vlada će dokazati da je moguće i pojesti kolač i dalje ga imati.

Da budem iskren da sam u vladi ni ja se ne bih opredelio za propisivanje pravila već bih pokušao da prodam licence jer ne mislim da se trošak licence direktno prenosi na potrošače. Ukoliko postoji konkurencija, za potrebe ovog primera neka bude 5 licenci, cenu će određivati tržište a ne troškovi ulaganja. Nema razloga da se vlada odrekne besplatnog novca još pogotovu ako to neće značajnije uticati na cenu i kvalitet usluga. Na ovaj način, vlada bi dobila novac, možda i više novca nego što dobija prodajom jedne licence ali ne bi istovremeno oštetila građane. Ovo rešenje iako ne skroz tržišno u ovakvoj situaciji deluje optimalno. Nažalost, naša vlada očigledno ne brine o kvalitetu i ceni usluge već isključivo o prvom delu formule.

A što se tiče Jasne Matić, predlažem joj da se dostojanstveno uzdrži od slobodnotržišnog transa i posveti pisanju narednog pravilnika u okviru novog petogodišnjeg plana.

O produktivnosti u Srbalja

Ovako je o našoj produktivnosti u drugoj polovini 19. veka govorio otac srpske statistike Vladimir Jakšić:


Evropski seljaci rade gotovo tri puta marljivije nego naši, a američki barem četiri puta; ali i bez numeričkih dokaza koje smo naveli, dobro je poznata činjenica jasna svima nama da naši poljoprivrednici nisu skloni radu koliko bi trebalo da budu, i u tome su svi Srbi isti, jer gdegod da žive, čak i ostali Sloveni ih daleko nadmašuju u ovom pogledu.

Bitan je utisak

David Friedman je na svom blogu pre par nedelja postavio zanimljivo pitanje. Recimo da se američka privreda oporavi sledeće godine. Koja konstatacija je tačna:

1. Zahvaljujući nadljudskim naporima države (prvo Bušove, a zatim i Obamine administracije) i trošenju nezapamćenih količina para, sprečena je nova Velika depresija.

2. Do oporavka je došlo uprkos trošenju ogromnih para. Da nisu trošili tolike pare, oporavak bi možda bio i brži, a i izbeglo bi se dramatično povećanje javnog duga.

Ne znamo. Na ovakvo pitanje je nemoguće odgovoriti. Slično je i sa sledećim konstatacijama.

1. Zahvaljujući nadljudskim naporima predsednika Buša i sjajnom radu američkih obaveštajnih službi (uz tu i tamo kršenje ljudskih prava i sloboda) sprečen je novi teroristički napad na Ameriku nakon 2001.

2. Terorističkog napada posle 11. septembra ne bi ni bilo.

Tačne odgovore je nemoguće dati. Možete da iznosite argumente u korist svoje teze koliko hoćete, veoma teško ćete bilo koga ubediti u ispravnost svoje pozicije.

Iznenađenje?

Istraživači su zaključili da njujorški zakon, koji je prošlog leta uveo obavezu isticanja kalorijske vrednosti hrane na restoranskim menijima, nije uticao na narudžbine:

"Međutim, kada su pregledali narudžbine, istraživači su zaključili da su ljudi naručivali nešto kaloričnije obroke otkako je stupio na snagu zakon o obaveznom isticanju kalorijske vrednosti hrane, nego pre jula 2008. kada nije postojala takva obaveza."

Da će se to dogoditi, ekonomista je mogao da im kaže i pre uvođenja zakona. Kako? Pa kad bi isticanje kalorija bilo bitno potrošačima, prodavci bi to već odavno bili otkrili i utrkivali se ko će atraktivnije da ih istakne. Ne postoji zakon koji kaže da se mora istaknuti cena, ili geografsko poreklo vina, ili godina proizvodnje polovnog automobila, pa ih prodavci itekako ističu jer znaju da kupci hoće to da znaju. Pošto kalorije nisu isticali, jedini zaključak je mogao biti da potrošačima ta informacija i nije toliko važna. Zato ni najmanje ne čudi da je sada ignorišu.

Zemlje i kompanije

Često se u kontekstu globalizacije kaže da multinacionalne korporacije postaju toliko velike da se to otrglo kontroli, a kao primer se navodi da je prihod nekih od najvećih kompanija veći od GDP-a mnogih zemalja. To je loše poređenje, jer je prihod kompanija njihov ukupan promet, dok GDP zemalja prikazuje samo dodatu vrednost. Ako hoćete da poredite iste veličine, sa GDP-om zemalja treba porediti samo profit kompanija. To je poređenje dodate vrednosti sa dodatom vrednošću.

Sada sam konačno naišao na jedno takvo poređenje, i evo kako izgleda. Najveća svetska kompanija po masi profita je Wall-Mart i ona se na listi zemalja po GDP-u nalazi na 44. mestu. To je jedno mesto iza Čilea, a ispred Češke i Pakistana. Tako izgleda realna slika ekonomske veličine kompanija i zemalja.

Simbolika - kako političari razmišljaju

Pre jedno dve i po godine sam ovde napisao da postoji šansa da Srbija 2014. godine postane član EU:

Glavni argument za 2014. godinu je ipak simboličke prirode i tiče se stogodišnjice sarajevskog atentata i početka I svetskog rata - znači idealno vreme za prijem Bosne i Srbije u EU. Tako bi evropski političari mogli da kažu da je sto godina nakon početka jedne od najvećih tragedija, Balkan postao deo Evrope.

Vršilac dužnosti ministra spoljnih poslova Grčke kaže:

Vremenski okvir u kojem bi ovaj proces trebalo da bude završen je 2014. godina jer se tada obeležava 100 godina od početka Prvog svetskog rata, objasnio je Drucas i ocenio da je EU najveći projekat mira i da Grčka želi da deli iste vrednosti, kao i da otvorena pitanja rešava konsenzusom.

Ideja za reality show

Opština XY, predsednik opštine najavljuje da će 80 ljudi morati da ode bez posla. Kako ih odabrati? SMS-glasanjem!

Recimo, prvo ide Sekretarijat za urbanizam, odakle treba dvoje od desetoro da ostane bez posla. Emisija počinje predstavljanjem svih deset učesnika...

"Ja sam Petar Gvozdenović, referent. Radim u sekteratijatu od 2005. godine, nisam član nijedne stranke." Onda dobaci kolega "Nisi, ali ti je stric predsednik opštinskog odbora XX stranke". Nastavlja Petar "Jeste, ali nisam ja zato ovde, pre nego što sam ovde došao radio sam kao komercijalista u društvenom preduzeću XZ. Svi me znate kao poštenog i vrednog. Jeste da je firma propala, ali znate da nisam ja kriv."

Sledeći je kolega u godinama "Ljudi, ja ovde radim od 1989. godine. Ne znam ništa drugo da radim, a imam dvoje dece, ćerka mi studira u Beogradu, treba stan da se plati. Ne znam šta ću ako ostanem bez posla. Evo, javno obećavam da nikada više neću da tražim da me vodite na ručak da bih vam izdao dozvolu u zakonskom roku."

I onda, kada se svi predstave, pustite narod da glasa... Možda ne bi bilo loše i da se organizuje neka debata, da svi kažu šta imaju o ostalima i zašto oni ne zaslužuju da zadrže posao.

Koliko god da ideja zvuči blesavo, u Srbiji ima preko 150 opština. Ima među 150 gradonačenika makar jedan populista koji ne želi da bude odgovoran za otpuštanja. A koji je bolji način za izbegavanje odgovornosti od "poštovanja volje naroda"?

U stvari, čuo sam da nešto slično postoji na Pinku, valjda, gde narod glasa ko treba da dobije posao. Da budem potpuno neskroman, moja ideja mi deluje bolje. Jel zna neko nekoga u Emotionu?

Nekoliko linkova o novim Nobelovcima

Slaviša je već napisao odličan komentar, ali samo da dodam nekoliko linkova za one koje više zanima o čemu se radi.

1. Alex Tabarrok o Williamsonu

2. Peter Boettke o Elinor Ostrom

3. Tyler Cowen (ima dodatnih linkova u postu)

4. Michael Spence o oboje

5. Steven Levitt

5. Williamsonov tekst "Economics of Governance"

6. Intervju sa Elinor Ostrom od pre 6 godina