Odličan izbor

Dobitnici Nobelove nagrade za ekonomiju su Elinor Ostrom i Oliver Williamson. Pre neki dan sam se u nekom postu žalio da se ekonomisti preterano igraju irelvantnim matematičkim modeliranjem umesto da se bave pravim stvarima, pre svega načinima na koje institucionalni aranžmani utiču na ponašanje ljudi i kakve ekonomske posledice to donosi. Ova nagrada Ostrom i Williamsonu je nagrada za takvu, relevantnu i nepretencioznu, novu institucionalnu ekonomiju. Zove se 'nova', jer je postojala i prethodna, 'stara' institucionalna ekonomija, koja nikada nije dostigla status zaokružene teorije nego je više ličila na zanimljivi literarni tretman ekonomskih pitanja.

Nova institucionalna ekonomija je škola koja negde od 1960-ih pokušava da podigne neoklasičnu ekonomiju na viši nivo, da u modele ponašanja aktera doda institucionalne pretpostavke. Šta to u praksi znači? Uzmite recimo osnovni model ponude i tražnje. To je standardi ekonomski model, ali nova institucionalna ekonomija nam kaže da on postoji samo zato što iza njega postoje, ili u njega su ugrađane, pretpostavke kao što su privatna svojina i sloboda ekonomske akcije. Ponuda i tražnja ne funkcionišu u vakuumu, već funkcionišu zato što su podržani ovim institucijama. Ako ovih institucija nema, ili ako su one drugačije uređene, ponašanje i rezultat biće drugačiji.

Institucije u ovom kontekstu znače formalna ali i neformalna pravila igre. Pravila određuju ponašanje ljudi i zato ekonomski performans na kraju krajeva zavisi od ovih pravila. Ekonomska nauka je, ili treba da bude, studija načina tog uticaja, studija institucija kao pravila igre.

Nova institucionalna ekonomija je ostvarila veliki akademski i politički uticaj. Jedan od mojih omiljenih citata je Ronalda Coasea, koji je pre dvadesetak godina pisao, parafraziram: "Institucionalna ekonomija neće svrgnuti neoklasičnu odjednom, nego će neoklasičari početi polako da shvataju da rezultat pre svega zavisi od pratećih institucija, počeće da uključuju svojinska prava, pravila igre, transakcione troškove, sve to jedno po jedno u svoje modele -- ali kad na kraju sve to urade, sva ekonomija će postati nova institucionalna ekonomija."

Coase je bio u pravu jer se to što je rekao već odavno i dešava. Ako danas pogledate neke od najuticajnijih ekonomista novije generacije, kao na primer Simon Johnson, Daron Acemoglu ili Andrei Shleifer, oni se pre dvadesetak godina ne bi mogli opisati drugačije nego kao novi institucionalni ekonomisti. Danas se, međutim, oni smatraju mejnstrimom. A uspeh jedne škole mišljenja je upravo to, kada prestane da se zove svojim imenom i kada tiho postane mejnstrim. Takođe, na primer, danas Svetska Banka godišnje objavljuje Doing Business izveštaj. Takve stvari su tek od nedavno u modi. Pre dvadesetak godina nije mnogo ljudi mislilo da način osnivanja firme, sprovođenje ugovora ili prepreke biznisu igraju neku ulogu. To jednostavno nije bilo tema za ekonomiste, jer u ne-institucionalnoj ekonomiji toga nema. U ne-institucionalnoj ekonomiji nema transakcionih troškova, neznanja ili prepreka biznisu. Novi institucionalisti su taj neoklasnični pristup nazivali "Nirvana pristup" (Demsetz) ili "blackboard economics" (Coase). Nirvana ekonomista ima i danas, ali stvari su značajno različite.

I eto, nagrada Williamsonu i Ostrom je još jedna potvrda uspeha institucionalnog pristupa u mejnstrimu. Nova institucionalna ekonomija je i ranije dobijala Nobelove nagrade, prvo njen osnivač Ronald Coase (1991), a onda i ekonomski istoričar Douglass North (1994). A u red nekoliko pionira ove škole, uz Coasa, Northa, Alchiana, Demsetza i Williamsona, spada i naš redovni čitalac Steve Pejovich.

Da dodam, za feministkinje, Elinor Ostrom je prva žena dobitnik ove nagrade. Njen suprug Vincent, sa dosta sličnim opusom, je izostavljen.

Važno je bilo svideti se direktoru NIS-a...

...ako ste želeli pevačku karijeru.

Zašto? Zato što je NIS, verovali ili ne, otkupljivao hiljade kaseta i CD-ova. Naravno, na pumpama su se te kasete prodavale, ali očigledno se nije baš vodilo previše računa. Jer, da se vodilo računa, ne bi danas Rusi prodavali 17.000 kaseta Željka Samardžića za 5 dinara po komadu.

Svačega tu još ima... Koga zanima, neka pogleda ovde NIS-ovu Internet prodavnicu neiskorišćene i nelikvidne imovine.

Ulica 226

Eto, ispade da lik i delo Tome Nikolića jednakom brzinom inspirišu i u Južnom (Novom) Sudanu i u Srbiji. Biće da je to odraz neodređenosti statusa obe države i vršljanja liberala sa Tr u obe od njih.

Sporedno pitanje iz već komentarisanog intervjua koje se tiče naziva ulica u Bgd i širom Srbije tradicionalno je otvoreno od 1944. godine. Ako je neko mislio da su neka nova imena razlog za selidbu i loš marketing, naveo bih nekoliko naziva ulica u širem centru Beograda, ili većih ulica, na koje se niko ne obazire, a koje su u domenu kurioziteta, bizarnosti ili neukusa.

1. Baba Višnjina - jedina njena zasluga je što je majka Miloša Obrenovića. Čak ni u doba najvećih majstora preimanovanja ulica nije bilo ulice Marije Broz, možda i zato što se o njoj jako malo zna, baš kao i o baba Višnji.
2. Jelena Ćetković - po zanimanju komunista. Streljana 1943. godine.
3. Save Kovačevića - dve ulice i jedan blok, predratni krijumčar duvana, potom glavni egzekutor tokom lijevih skretanja u Hercegovini. Jednako bi bilo "opravdano" dati Ratku Mladiću ulicu ili blok.
4. Palmiro Toljati - generalni sekretar italijanskih komunista. U najmanju ruku Lepen ili Ahmadinedžat treba da dobiju ulicu u Beogradu, a mislim da bi i imao ko da podrži ovakav predlog.
5. Josipa Broza

Najbolji idu napred reloaded

Toma o ekonomskom programu SNS:

Šta sadrži ekonomski plan SNS? Niste za povećanje PDV?
- Nismo.
Niste ni za otpuštanje radnika?
- Naravno da nismo.
Niti za smanjenje penzija?
- Nismo ni za to.
Kako biste onda izvukli zemlju iz krize?
- Ulaganjem u poljoprivredu i proizvodnju. Srbija je povukla radnu snagu sa sela i odvukla u gradove, gde sada ostaju bez posla. Umiru i selo i grad.

A mi mislili da nemaju plan.

Toma u magli

Današnju naslovnu stranu Kurira dobio je Tomislav Nikolić. Pored već tradicionalno dobrog seciranja nesposobnosti aktuelne vlade i kontinuiteta sa Jeremićevom politikom trpanja EU, Rusije, Irana, SAD, Kine, Kipra i inih država u saveznike jednake (i posledično male) težine, Nikolić pokazuje da nema blage predstave šta bi trebalo da se radi u ekonomskoj sferi. Time se iznova postavlja pitanje da li su za za ideje ekonomske slobode manje štetni novoobučeni radikali koji nemaju ekonomski program, pa posledično mogu da krenu u bilo kom smeru, ili DS&co koji imaju jasan ekonomski program tajkunsko-socijalističke Srbije. Elem, kako sad nema SRS koji bi bili "bad guys", pa nije jedina opcija glasati protiv njih, ja bih se osvrnuo na ekonomske tačke intervjua koje me čine skeptičnim u pogledu kapaciteta SNS da budu promoteri ičega smislenog na polju ekonomske politike.

Prva tačka koja budi sumnju je da Nikolić kaže da bi voleo da uzima kredite koje će ulagati u fabrike i poljoprivredu. To je svakako bolje nego uzimanje kredita za pokrivanje Krkobabićeve megalomanije, ali neko ko hoće da promeni Srbiju bi morao da eventualno kaže "ključne infrastrukturne projekte", a ponajpre da ih neće uzimati uopšte, nego će stvarati uslove za dolazak investitora. Nisam od onih koji bi nipodaštavali nečije obrazovanje i životno iskustvo, ali ni on, ni bilo ko iz SNS sigurno ne zna bolje od investitora šta, koliko i kada treba Srbiji.

Drugo, Nikolić se sprema da izmisli perpetum mobile - nema povećanja PDV, nema otpuštanja, nema smanjenja penzija. To u ovom trenutku nije matematika koja ima ikakve izglede na uspeh, a čak i da ima, osim povećanja PDV ostale stavke uopšte nisu pogrešne, niti nepravedne. Smanjenje penzija bi pre značilo reviziju lažnih invalidskih penzija, smanjenje prava iz porodičnih penzija, kasnije penzionisanje i početak neke smislene reforme. Kada je reč o otpuštanju partijskih kadrova, loših i neradnih prosvetara i medicinskog osoblja, zatvaranju škola i domova zdravlja koji stvaraju višestruko više troškova od koristi,to teško da može biti loš marketinški potez. Tvrditi da su obrazovanje i zdravstvo u Srbiji odlični, da su penzije male, a državna uprava manje-više po meri je u najmanju ruku glupo.

Možda sve ovo ne bi ni napisao da Nikolić spas Srbije ne vidi u povratku na selo. Ovo protivreči razumu i iskustvu svih razvijenih zemalja, a i elementarnoj ekonomskoj logici da sa jednog hektara oranice možete imati oko 7,5 tona pšenice prinosa, pa vam je bolje da od toga živi što manje osoba. Mogućnost da se prinos uveća na 15 tona je ravna nuli. Dakle, ako je ovo prva mera, onda je očigledno da ekonomskog programa nema. Ne valja ni što se govori "ulaganjem u poljoprivredu i proizvodnju" umesto "privlačenjem investicija", a pogotovo ne valja što se proizvodnja glorifikuje u odnosu na usluge koje imaju najveći potencijal rasta, a od sve proizvodnje bira se ona sa najmanjim potencijalom rasta.

Konačno, lakonski odgovor da će se analizirati budžet i videti gde su rupe govori o tome da ga nisu analizirali kako treba, a još manje da su pripremili ikakva rešenja. Ili i ako jesu da svog kanddata za premijera nisu ni najmanje pripremili za rešavanje ekonomskih pitanja.

Neko će reći da Nikolić i ne mora da zna sve o privredi, ali moje mišljenje je da mora znati barem nešto i da ne treba da predlaže stvari koje bi unazadile srpsku privredu. Konačno, ako se pogleda ekipa koja čini ekonomski tim, uvek se javlja ista boljka - odlična analiza onoga što ne štima i kada očekujete poentiranje i dobra rešenja, uvek se začudite kako predlozi mogu biti toliko pogrešni da vam se DS&co čine kao razumna opcija.

Ako ne bude nafte...

... nećemo imati ni problema sa Globanim zagrevanjem.

Politika danas prenosi vest da se takoreći nalazimo na kraju "petrocivilizacije", to jest civilizacije zasnovane na fosilnim gorivima.

Ako je to istina, tek onda borba protiv globalnog zagrevanja nema smisla. Poenta je u tome što u procenjenoj količini nafte u nalazištima nema dovoljno CO2 koji je potreban za generisanje katastrofičnih scenarija o globalnom zagrevanju.

Kao što sam nekada davno napisao na ovom blogu - ne treba da simultano brinete i o globalnom zagrevanju i o nestanku nafte, jer se te dve stvari međusobno isključuju. Treba da odaberete jednu omiljenu i onda brinete samo o njoj.

Breaking news

Nobelovu nagradu za mir dobio je Barak Obama!? Šta je danas, prvi april?

Dopuna:

Krajnji rok za nominacije za nagradu je 1. februar, a uža lista se pravi u februaru i martu. To znači da je Obama bio nominovan deset dana posle početka mandata, a na užu listu stavljen posle otprilike mesec i po dana rada.

Zamrznute cene

"U Sovjetskom Savezu jedan od načina za prevazilaženje kontrole cena bio je da firma uvede novi proizvod -- koji je isti kao stari proizvod samo se drugačije zove -- i onda kod komisije traži dozvolu da ga ponudi po višoj ceni. Potpuno isti metod su primenjivale i američke firme, kada su tokom II sv. rata cene bile zamrznute u SAD."

Uvek su zanimljive ove igre mačke i miša, kad se ljudi dosete da lako zaobiđu regulaciju. Isečak je iz knjige koja će tek u štampu, tako da nema linka.

Nekad i sad

Ovako su nas videli Francuzi i Britanci pre 130 godina. Lepo je da smo narod koji se predano drži tradicije.

"...beogradski trgovci su bankrot smatrali načinom da se brzo obogate. U to vreme ekonomskih teškoća, oslanjali su se na skupštinu, s velikom verovatnoćom uspeha, da će im dugovi biti oprošteni. Mađarski i nemački konzul su savetovali svoje sunarodnike da prestanu da posluju. Beograd je bio pun nerealnih trgovaca sa velikim planovima, ali je bilo relativno malo kuća sa ustanovljenom čestitošću i solventnošću.

...sumnjiva poslovna etika je obuhvatala i različite nivoe vlasti i bila isprepletana sa ksenofobijom. Savetujući britanske firme da ne učestvuju u programu izgradnje 1895. godine (koji je podrazumevao zajam od 10 miliona franaka gradu Beogradu), konzul je primetio da čak ni srpska vlada „nije imala nikakvo poverenje u sposobnost gradske vlasti da takav program sprovedu“. Upozorio je na „nesrećno odsustvo javnog morala u Srbiji“ i „jako iskušenje ka nepoštenom poslovanju“."

Jadan čovek

Komentar nekoga ko se potpisao sa "činovnik" na vest prenetu na B92 da se sindikati protive otpuštanjima u javnom sektoru:

Podrzavam napor sindikata da spreci otpustanja iz javnog sektora,jer gde cu ja da ne radim ako me otpuste!!

Irsko "da" - poraz za EU

"Evropski ustav i Lisabonski sporazum su jedno te isto. Podrška Lisabonskom sporazumu od strane francuskog parlamenta je politički nelegalna zato što u demokratiji zakon koji izglasa parlament ne može poništiti referendum. Ponovni referendumi su pokretani u Zimbabveu i Venecueli, ali takvo ponašanje nije svojstveno istinksim demokratijama."

To je jedan bivši član Evropskog parlamenta, preneto sa Katalaksije. Kao što je Fareed Zakaria pisao, južnoameričke demokratije rade po principu "jedan čovek, jedan glas, jedanput". Kad jednom izglasate omiljenog lidera, gotovo je. Evropa sada podseća na to, oni ponavljaju referendume sve dok ne budu prihvaćeni. Onda ih više ne daju. Prvo su Francuska i Holandija glasale protiv evopskog ustava; onda je taj ustav copy-pasteovan u Lisabonski sporazum; Irci su prošle godine odbacili Lisabonski sporazum, i sada su Irci, na popravnom ispitu, konačno prihvatili Lisabonski sporazum. U međuvremenu su ga parlamenti ostalih zemalja prihvatili kao što srpska skupština glasa za zakone iz evropskog paketa - automatski, po skraćenoj proceduri i bez debate.

Još je čudnije da akademija, novinari, intelektualci, neprofitne organizacije, instituti, uopšte ne reaguju na ovakvo očigledano negiranje konstitucionalizma i demokratije. Razmišljao sam kako da njih razumem, i najbolji metod je možda staviti se za trenutak u njihov položaj -- zamislite da je Evropska Unija ustvari jedan klasično liberalni poredak, koji neprestano promoviše tržišnu privredu, ukida regulacije, smanjuje poreze, privatizuje i dereguliše školstvo i zdravstvo. Onda pitajte, da li bi vam ovakav, ne baš tačno demokratski metod širenja Unije za postizanje ovih ciljeva smetao?

Ja priznajem da meni i ne bi toliko. Objašnjenja bi bilo na pregršt, najbolje među njima, necinično i iskreno, da ljudi obično ne razumeju punu korist od sistema ličnih i tržišnih sloboda i da je naročito ekonomske principe i funkcionisanje tržišne ekonomije posebno teško razumeti ako im niste posvetili posebnu pažnju. Zbog toga, usuđujem se da kažem, većini tržišnih liberala elitizam u ovom slučaju verovatno ne bi toliko smetao. Kranji ciljevi, blagostanje za sve, na dugi rok bi bili vredni ovih malih zaobilaženja demokratskih pravila igre.

To naravno ne opravdava ovo ponašanje EU, ali je možda tako jasnije o čemu se ovde ustvari radi. Oni sprovode svoju politiku i svesno ignorišu demokratsku volju jer misle da su pametniji od ostalih. Misle da je preformulisanje ustava i ponavljanje referenduma u redu jer je kranji cilj vredan toga. Oni su ubeđeni da znaju šta je dobro za nas bolje od nas samih, i hoće to da nam daju i protiv naše volje. Zato im se čini najnormalnije da sredstva iz budžeta EU upotrebljavaju da bi se promovisala ta ista EU. Prvo platite porez, da bi onda neko upotrebio vaš novac da vas ubedi u svoj projekat. Sami finansirate propagandu namenjenu vama.

Ali neki prag tolerancije ovde mora da postoji. I ako ste zagriženi pristalica EU, u nekom trenutku morate preispitati koliko ovoga je dozvoljeno. I za Srbiju, pre svega, zašto tačno hoćete da pripadate jednoj ovakvoj organizaciji.

RS tigar

Dodik:
Javna potrošnja u RS je 38 posto, što je manje od evropskog proseka, a u FBiH je blizu 70 posto! Mi imamo 16 ministara, Federacija više od 100.

Ceo intervju je interesantan ali ovo oko javne potrošnje mi ne deluje verovatno.

Keš za krntije

Po akademskim kredencijalima, Obama ima vrhunski ekonomski tim. Tu su sve sami profesori sa najprestižnijih univerziteta, a predvodi ih Larry Summers, ekonomista sa najboljim pedigreom na svetu (njegovi ujaci su Paul Samuelson i Kenneth Arrow, ne samo Nobelovci nego među najcitiranijim i akademski najuticajnijim ekonomistima 20. veka.) Kako se jednom takvom timu desilo da smisli nešto kao Keš za krntije, program otkupa i uništenja starih automobila, u zamenu za subvenciju za nove automobile? Možda nisu smislili ali su prećutno aminovali, što u tom slučaju više govori o njihovim karakterima nego znanju, ili bolje rečeno zdravom razumu.

Svejedno, program je završen i efekti su sada jasni. Odmah po završetku programa prodaja novih domaćih automobila je drastično opala, za u proseku 25%, što pokazuje da program nije doneo "oživljavanje proizvodnje", nego samo jednokratni porast. Potencijalni kupci su samo vremenski premestili odluke o kupovini i kupili novi automobil nešto ranije nego što su inače mislili, a stari dali na profitabilno uništenje.

Ekonomski neto efekat je čist gubitak. U osnovi programa je stara iluzija razbijenog prozora, ideja da razbijanje prozora ekonomski dobro, jer zapošljava stakloresca. Jeste dobro za stakloresca, ali je u celini neto negativno. Bogatstvo se ne može kreirati uništavanjem imovine.

Čak i ako se uzme u obzir pozitivan ekološki efekat, što je takođe bila ideja programa, on je zanemarljiv. Po jednom računanju ceo program donosi 0.2% uštede benzina godišnje. To je skoro duplo manje od količine benzina koji se potroši za jedan dan.

Ljudi iz Cato instituta su proglasili Cash for clunkers za najgluplji državni program ikada. Potrošeno je 3 milijarde dolara za nula ekonomskog i zanemarljiv ekološki efekat, a ovaj link lepo izlistava i sve ostale efekte. Wall Street Journal je nešto blaži i u uvodniku danas je ovo nazvao jednom od najglupjih ideja ikada.

Rečnik

Svi građani zainteresovani za kupovinu stana, od danas mogu da računaju na kredit uz subvenciju države.

Tako glasi vest na B92. A pošto država nema magični štapić kojim kamenje pretvara u zlato, istu vest je ispravnije napisati ovako:

Svi građani zainteresovani za kupovinu stana, od danas mogu da računaju na kredit uz subvenciju građana koji nisu zainteresovani za kupovinu stana.

Kultura iznad zakona

Nekoliko reditelja je stalo u zaštitu Polanskog i kažu da "smatraju neprihvatljivim da policija za hapšenje koristi međunarodni kulturni događaj - filmski festival na kojem se odaje priznanje jednom od najvećih reditelja."

Očigledno ne smatraju skandaloznim odavanje priznanja nekome ko je već 32 godine u bekstvu! Možda je Polanski, što kaže švajcarski reditelj Oto Weismann "pre 32 godine napravio malu grešku", ali je za 32 godine mogao sto puta da je ispravi.

Ovde se više ne radi o tome da li je ili nije silovao 13-ogodišnju devojčicu. Radi se o tome da se on već 32 godine beži od pravde, a da mu Ciriški festival dodeljuje nagradu za životno delo! Mnogi glumci i reditelji kažu za njega da je "sjajan tip". Možda, ali kakve to veze ima?

Mit o učetvorostručavanju administracije

Nekoliko puta sam čuo (recimo, ovde) da je administracija od 5. oktobra na ovamo porasla sa oko 8 hiljada na 28 hiljada zaposlenih. Glupost.

Tačno je da je broj zaposlenih u republičkoj administraciji znatno porastao. Ono što nije tačno je da su ti ljudi novozaposleni. Radi se, pre svega, o tome što je sa saveznog nivoa preuzet veliki broj ljudi, uključujući i neke kompletne resore, poput Uprave carina sa oko 3.000 zaposlenih, Ministarstva odbrane (plus cela vojska), ili Ministarstva spoljnih poslova.

Evo podataka Republičkog zavoda za statistiku. U prvom delu tabele (kliknite na nju da bi bolje videli) je ono što bi mogli da nazovemo "Uprava i javne službe", a u drugom su "Javna i komunalna preduzeća". Javnim preduzećima nedostaju Železnice (koje su grupisane sa ostalim kopnenim saobraćajem, pa nisam mogao da ih izvučem), verovatno nema ni Srbijašuma ni Srbijavoda, ali oni nisu toliko ni bitni. Takođe, "Telekomunikacije" sada obuhvataju i Telenor i VIP, a možda i privatne internet provajdere.



Poenta je da javni sektor nije "eksplodirao" posle 5. oktobra. Osnovana je gomila novih institucija, od kojih su neke smislene (poput Agencije za privatizaciju), ali su neke, u najmanju ruku problematične, poput Agencije za mirno rešavanje radnih sporova, na primer. Zakon o volontiranju predviđa i osnivanje Agencije za volontiranje.

Ali, i pored svega toga, broj zaposlenih je "tu negde". Najviše se povećao broj zaposlenih u prosveti, što je, sa jedne strane smešno, jer se broj đaka konstantno smanjuje, ali su, sa druge strane, uvedeni novi predmeti, uvedeno je obavezno predškolsko, uče se dva jezika u osnovnoj školi. Ja ovde ne vidim ništa skandalozno, sa aspekta PORASTA.

Međutim, ja ne mogu da budem zadovoljan time što vlasti posle 5. oktobra nisu značajno povećali broj zaposlenih u državnoj službi. Ja sam od njih očekivao značajno smanjenje, a do njega nije došlo.

Potrebe korisnika

Juče smo videli kako JAT vodi računa o svojim putnicima. Evo sličnog primera iz Sovjetskog Saveza. Citat je iz knjige "Dismantling Utopia: How Information Ended the Soviet Union", a prenesi ga David Henderson sa Econloga:

Zapazio sam da su najduži redovi u Moskvi za kupovinu cipela. Prvo sam pomislio da neefikasna sovjetska ekonomija ne proizvodi dovoljno cipela i da zato ljudi čak i u glavnom gradu moraju da čekaju satima u redu da bi ih kupili. Onda sam pogledao statistike.

Nisam bio u pravu. Sovjetski Savez je bio najveći proizvođač cipela na svetu. Proizvodili su 800 miliona pari cipela godišnje - duplo više od Italije, tri puta više od Amerike, četiri puta više od Kine. Proizvodnja je bila dovoljna da svaki građanin SSSR kupi tri para cipela godišnje.

Problem sa cipelama, ispostavilo se, nije u apsolutnoj nestašici. Problem je bio nešto suptilniji. Udobnost, dizajn i veličina cipela toliko nisu bili u skladu sa onim što je ljudima trebalo i što su ljudi želeli, da su bili voljni da stoje satima u redu kako bi kupili par cipela, obično uvoznih, koji im se sviđao.

Kako je Posner postao Kejnzijanac?

Richard Posner je definitivno prolupao. Pročitajte sami.

Bedno i posramljeno

Био сам у ситуацији да у Паризу, где мојој жени спасавају живот, гледам како су у Србији тукли Француза, ни кривог ни дужног, који је потом од тих батина преминуо. И онда сам се осећао најбедније на свету и посрамљено.

Kaže Aleksandar Vučić u intervjuu za Politiku.

Potrebe JAT-ovih putnika

Juče je profesor Gvozdenović, dekan Saobraćajnog fakulteta, na pitanje "Treba li Srbiji JAT?" odgovorio:

"Nacionalna aviokompanija mora da opstane, pre svega, zbog putnika iz Srbije, jer se red letenja pravi po njihovim potrebama."

Danas su svi JAT-ovi letovi otkazani.

Sve mi se nešto čini da potrebe putnika baš i nisu u prvom planu.

Protivporeska paranoja

Monumentalna fraza:

"protivporeska paranoja koja vodi do nedovoljnih javnih ulaganja i hroničnih budžetskih deficita..."

Ne, nije Katić nego Jeffrey Sachs. Neprijatnost koju osećamo kada nas poreznici udare po džepu je dakle paranoja, još malo pa bolest. A normalno, zdravo psihičko stanje, valjda sledi iz toga, je kada volimo što nam poreznici uzimaju pare. Kada poreskoj inspekciji otvaramo vrata sa osmehom na licu, jer se iskreno radujemo kada nam političari uzimaju zarađeno.

U istoj rečenici od Sachsa saznajemo i šta je uzrok budžetskih deficita. Deficit više nije kada država troši preko onoga što ima. Sada je definicija obrnuta -- budžetski deficit je kad poreski obveznici ne plaćaju dovoljno da bi pokrili državnu potrošnju. Odgovornost za deficit je na nama, poreskim obveznicima.

Na strništu

Samostalni sindikat Centra za strna žita u Kragujevcu najavio je da će zbog lošeg stanja u toj ustanovi zaposleni javno spaliti svoje doktorske disertacije, naučne radove, diplome i knjige iz kojih su učili. Tim gestom zaposleni žele da pokažu "neodgovornost države prema njenom vlasništvu i najvažnijem resursu modernog društva - znanju". Poslovni račun Centra je u blokadi, telefoni su isključeni, nedostaju sredstva za obavljenje nadležnih poslova u poljoprivredi, a zaposlenima četiri meseca nisu isplaćene zarade.
Sindikat ukazuje i na problem zemljišta Centra koje je pripremljeno za specijalne namene i izvođenje naučnih ogleda, a oduzima se bez nadoknade i pretvara u građevinsko zemljište. Prema navodima sindikata tim gestom počinje borba za opstanak naučne ustanove stare 111 godina.

Za mene još jedan dokaz više da država ne treba da finansira nauku kako to danas čini, niti da sprečava prelazak sa potpuno neefikasne sitnoseopstveničke poljoprivrede na poljoprivredu privatnih veleposeda. Mada mi se čini da ne treba da simbolički spaljuju godine svog rada nego da pređu u privatni sektor koji će sigurno znati da valorizuje njihova znanja ili eventulno da traže da se njihov institut privatizuje. Moguće je da će se većina iznenaditi, bilo pozitivno, bilo negativno.

Crni flor

Bez želje da poentiram da je naša država pokazala da ne zna da radi ni ono što joj je osnovna funkcija, a to je da zaštiti živote i imovinu svojih građana i stranaca koji žive ili su gosti u Srbiji.

Četvrtak 17h.

Propast domaće poljoprivede

Blic piše o tome kako se u Srbiju uvoze razni poljoprivredni proizvodi koji uspevaju u Srbiji, poput pasulja, belog luka i lešnika.

Komentatori su, naravno, potpuno besni. Uzgred, svi oni bi, naravno, kukali da sutra beli luk poskupi kao posledica zabranjenog uvoza. Sigurno bi im bio kriv Mišković.

Ali, nije to poenta. Poenta je što je Blic dao podatke o količini i iznosu tog skandaloznog uvoza. Ukupno je uvezeno 98t različitih sorti pasulja (13 grama per capita), vrednosti 80 hiljada evra, 710t belog luka (94 grama per capita) vrednosti 240 hiljada evra, a paprike (slatke, u sirćetu) 76t (10 grama per capita), vrednosti 90 hiljada evra.

Na osnovu toga, Milan Prostran iz PSK traži da se ubuduće između 5% i 10% budžeta izdvaja za poljoprivredne subvencije, umesto sadašnjih 2,2%.

O svemu tome imam potpuno drugačije mišljenje.

Srbi nisu Kejnzijanci

Sajt B92 (odeljak Biz) sprovodi anketu sa pitanjem "Koje mere Vlade protiv efekata ekonomske krize će najviše pomoći privrednom oporavku Srbije?" Navedeno je sedam mera plus "nijedna neće pomoći". Raspored odgovora je sledeći (od oko 6.500 pristiglih odgovora):

1. Povećanje poreza i akciza 1%
2. Aranžman sa MMF-om 3%
3. Krediti za samozapošljavanje 4%
4. Krediti za privredu 7,5%
5. Ulaganje u infrastrukturu 13%
6. Smanjenje broja zaposlenih u upravi 17%
7. Nijedna neće pomoći 23%
8. Smanjenje troškova države 32,5%

Znači, 50% od onih koji čitaju sajt B92 i koji su kliknuli na ovu anketu veruju da su najbolje antikrizne mera "smanjenje troškova države" i "smanjenje broja zaposlenih u upravi". Naravno, tu je 23% ovih koji ne veruju da će bilo koja mera pomoći, a zbir onih koji veruju u pozitivne efekte subvencionisanih kredita i ulaganja u infrastrukturu (odgovori 3, 4 i 5) je svega 25%.

Nije loše, mada naravno ostaje otvoreno pitanje reprezentativnosti uzorka.

Vrhovni vladin sud

Ministar policije poziva partnere u vladi da razmotre odluku suda. Da nije strašno bili bi smešno. Još gori su oni iz izvršne vlasti koji se upuštaju u raspravu na tako opasnu i besmilenu temu, osim da mu daju odgovor da je podela vlasti osnov civilizovanog društva.

Lepe vesti

Lepe vesti iz Nemačke.Imao sam dosta prilike da provodim vreme sa ljudima iz FDP i njihove FNF i mogu reći da oni jesu liberali i to sa vrlo malo zadrške. Današnjih 14,7% je neverovatno dobar rezultat.

Najbolji idu napred

Napredna stranka se približava centru. Karlovac Virovitica via Karlobag se više ne pominje već se diskutuje o saradnji na zapadnom Balkanu i to ni manje ni više nego u Woodrow Wilson centru. Dok je to sve jako pohvalno ja bih voleo da čujem Tomu ili Vučića da kažu da je hapšenje Mladića problem svih građana Srbije (i njih dvojice) a ne samo Borisa Tadića. Ne sumnjam da bi ga Toma izručio Hagu da je kojim slučajem premijer ili predsednik u trenutku njegovog hapšenja, ali bi bilo lepo da to i javno kaže.

Konačno, ne bi bilo zgoreg da predstave i program, ekonomski ili bilo koji. SNS još uvek nema nikakav program ali imaju preko 30 procenata glasača. Ja stvarno ne znam što se ostale stranke maltretiraju i predlažu neka rešenja kada to očigledno uopšte nije bitno.

Drzak kao diplomata

Slaviša je davno imao post o istraživanju Raymond Fismana i Edward Miguela koji su uporedili kazne za ilegalno parkirana vozila diplomata u Njujorku i Vašingtonu sa nivoom korupcije u zemlji koju diplomate predstavljaju. Zaključak je da postoji jasna korelacija između broja kazni i ranga na Transparency International CPI listi, odnosno da je korupcija ponajviše stvar kulture. Srbija i Crna Gora su u periodu od 1997 do 2002 bili 20 na listi, odnosno svaki naš diplomata je u proseku imao 38 neplaćenih parking kazni godišnje. Primera radi Kuvajt je imao 246 kazni dok mnoge zemlje, uglavnom evropske, nisu imale nijednu ili jako malo neplaćenih kazni.

Gradonačelnik njujorka Bloomberg je svojevremeno napravio skandal najavivši da će zapleniti vozila diplomatama koji ne plaćaju kazne. Iz straha da bi taj potez doveo do retaliacije drugih zemalja nađeno je rešenje koje su progurali tada njujorški senatori Clinton i Schumer po kojem se iznos ovih kazni odbija od novčane pomoći državama koje ih prave. Neki izvori tvrde da je ovo dovelo do drastičnog smanjenja 90% u broju napisanih kazni ali ne mogu da nađem precizne podatke.

Ono što mene najviše zanima je naravno koliko godišnje potroše diplomate iz Srbije, odnosno koliko se novca odbija od američke pomoći Srbiji. Ovaj podatak nažalost nije baš lako dostupan ali sam uspeo da dođem do cifre od oko 60,000 dolara. Ako je ukupna američka pomoć Srbiji oko 40 - 45 miliona dolara, opet neproveren podatak, znači da nas diplomate koštaju oko 0.15% ukupne pomoći. 60,000 nije neka cifra ali je tužno da se taj novac gubi samo zbog drskosti državnih činovnika. Diplomatama u Americi bi trebalo skrenuti pažnju da će ovakve troškove ubuduće plaćati sami.

William Kamkwamba

William je momak iz Malavija koji je sa 14 godina napravio vetrenjaču od otpadaka i tako osvetlio svoj dom, ali i pokrenuo pumpu za vodu.

Ovde je snimak sa TED konferencije, a ovde je Vilijamov blog.

Radikalna iskrenost

A.J. Jacobs je vrlo zanimljiv tip. Napisao je nekoliko interesantnih knjiga,a poznat je po svojim "eksperimentima". Na primer, godinu dana je živeo potpuno u skladu sa biblijom (iskustvo prezentuje ovde), jednom je autsorsovao u Indiju sve što je mogao, a jednom je na internetu izigravao lepu ženu kako bi analizirao ponašanje muškaraca iz druge perspektive.

Jedan od eksperimenata mu je bio da bude potpuno iskren. Ćlanak (I think you're fat!) opisuje taj njegov pokušaj, a potpuno u skladu sa principima Brada Blantona.

Citat iz teksta:

I have a business breakfast with an editor from Rachael Ray's magazine. As we're sitting together, I tell her that I remember what she wore the first time we met -- a black shirt that revealed her shoulders in a provocative way. I say that I'd try to sleep with her if I were single. I confess to her that I just attempted (unsuccessfully) to look down her shirt during breakfast.

Jedan od najboljih ekonomskih blogova

Libertarianism, from A to Z, Jeffry Mirona.

Šta je čija odgovornost?

Pre nekoliko dana je Saša imao post o Đilasovoj izjavi da će grad popravljati stambene zgrade.

To me je nateralo da razmislim o nekoliko stvari.

Prvo, znam da postoji Zakon o održavanju stambenih zgrada, donet 1995. godine, kojim su (valjda) sve obaveze vezane za održavanje zgrada prenete na vlasnike, preko kućnih saveta. Pominju se hitne intervencije vezano za ugrožavanje bezbednosti, ali se ne kaže jasno ko to plaća - stanari ili opština/grad.

Drugo, te stvari je veoma, veoma teško sprovesti u delo, jer se često radi o klasičnom javnom dobru. Recimo, čak i ako neko ne želi da plaća za čišćenje ulaza, dobiće čist ulaz. Ja imam dosta dobro iskustvo, ali naš kućni savet čini par desetina stanova i jedan dobro motivisani penzioner. Mogu samo da zamislim na šta liči organizovanje više ljudi, različitih materijalnih stanja i interesovanja. Ima ljudi kojima ni čišćenje hodnika nije previše bitno.

Treće, neke od stvari vezane za održavanje zgrada se tiču i ostalih građana, ne samo stanara. Sa jedne strane su ružne fasade, ali sa druge strane su delovi fasade koji mogu da otpadnu i nekoga ubiju.

Očigledno, postoje dva rešenja. Jedno je rešenje za koje se zalaže Saša, "da se vlasnici nekretnina nateraju da ulažu novac u njihovo održavanje". To bi, verovatno, podrazumevalo da, ukoliko recimo padne komad maltera i povredi nekog prolaznika, svi stanari solidarno za to odgovaraju. Teško je proceniti da li iko treba da bude krivično odgovoran (možda predsednik kućnog saveta, ali onda se niko tog posla ne bi prihvatao), ali bi se načelno posmatrano moglo naći neko rešenje. Ali, kakvo god rešenje da se nađe, teško bi bilo sprovodivo. Koji sud će da osudi 50 vlasnika stanova za nešto? Ni samo suđenje ne bi moglo da se organizuje pošto neko od njih 50 sigurno ne bi došao. A čak i da sudija donese presudu, ko će da ide da prinudno pleni imovinu tolikim ljudima?

Drugo očigledno rešenje je da opština "preuzme na sebe" rešavanje problema koji mogu da ugrože bezbednost ostalih ljudi i da se to finansira ili iz opštih poreza ili iz posebnog poreza koji bi bio uveden samo za te namene i koji bi plaćali samo oni koji žive u zgradama.

Ali, problemi sa bezbednošću nisu jedini. Poznate su priče o tome da stanari nižih spratova prosto neće da plate za popravku lifta, ili da za popravku krova želi da plati samo onaj ko živi na poslednjem spratu - onima ispod ne prokišnjava. Kako sve to urediti, a da bude fer i sprovodivo, zaista ne znam.

Po kom osnovu naterati nekoga na prvom spratu da plati popravku lifta ili krova? Ali, čak i da se to napiše u nekom zakonu, da li će zaista da dođe sudski izvršilac da pleni stvari nekoga ko nije platio svoj deo u računu za popravku krova?

Rešenje za nove zgrade je relativno lako. Investitor može da napravi "Statut" zgrade na koji pristaju svi koji kupuju stan. Ako neko kupuje stan na prvom spratu i zna da će morati da plaća za popravku krova, neće kasnije moći da se buni. Ali, šta raditi sa već postojećim zgradama, stvarno ne znam.

Mislim da su sve to bitne stvari o kojima se u javnosti skoro uopšte ne priča. Sa druge strane, možda to upravo znači da se ne radi o previše bitnim stvarima.

Nepredvidivost krize

Pre par nedelja smo imali raspravu vezano za Slavišin post o Isterliju, korišćenju matematike i predviđanju kriza.

U komentarima sam napisao:

"Kada bi svi izracunali da ce berza sutra da padne, pala bi vec danas, pa bi svi pogresili u proracunu."

Na istu temu piše Arnold Kling i citira dvojicu ekonomista koji suštinski kažu isto što i ja. Međutim, Kling se od tog stava delimično ograđuje i kaže:

"Ali, budite pažljivi. Mislim da su ovo dobri argumenti zašto predviđanje u koje svi veruju ne može da bude tačno. Ali postoji dosta prostora za bilo kog pojedinca ili metod da predvidi krizu i ne ubedi dovoljno ljudi u svoje predviđanje, tako da oni ne urade ništa povodom predviđanja."

Znači, jedini način da ispravno predvidiš krizu je da ti niko ne poveruje. Jer, ako ti poveruju, predviđanje neće biti tačno.

Zato se, između ostalog, ekonomija razlikuje od fizike, jer ljudi reaguju na nove informacije. Predviđanje datuma ekonomske krize nije isto što i predviđanje datuma zemljotresa, jer stavovi i akcije ljudi ne utiču na datum zemljotresa, ali itekako utiču na datum krize.

Predviđanje krize ima mnogo više sličnosti sa predviđanjem broja žrtava zemljotresa, jer u obzir ne uzimaš samo verovatnoću samog zemljotresa, već i to kako će ljudi reagovati na tu vest. Treba u obzir da uzmeš ne samo snagu zemljotresa, već i planove evakuacije, širinu autoputa, kapacitet aerodroma, verovatnoću zagađenja vodovoda, verovatnoću požara, pljački, ubistava i gomilu drugih stvari koje zavise od ljudi i generalno su nepredvidive, ili je greška predviđanja toliko velika da je sama prognoza neupotrebljiva (recimo, kolika je šansa da izbiju nemiri?).

Ali, ključna je stvar da je jedan od osnovnih parametara upravo kredibilitet onoga ko saopštava infomaciju. Ukoliko dovoljno ljudi poveruje u najavu o velikom broju žrtava, broj žrtava će biti manji.

Opšti problem sa svim ovim je - kako uopšte izgraditi kredibilitet u sistemu u kojem ako ubediš dosta ljudi da će biti katastrofe, nje ne bude?

PS. Thomas u komentaru skreće pažnju na tekst "Markets are anti-inductive" koji treba da pročitate ako vas je moj post zainteresovao za ovu temu.

I još malo o Titovim demokratama i liberalima

Jedan lep intervjuu nekoga čijih sam se ekonomskih ideja (ako ih je i bilo u koherentnom obliku) gnušao, ali koji je uvek smeo da kaže neke neprijatne istine. Narod koji ne razume ili neće da razume prošlost ima sumornu budućnost.

Oksimoron dana

Zato država ni u jednoj varijanti ne sme da se odrekne svog kontrolnog paketa u njemu, niti da dozvoli da njegova razvojna pitanja ili privatizacija postanu plod političkog nadmudrivanja.

Kaže profesor i savetnik premijera Jurij Bajec za Politiku, a vezano za EPS.

Tražiti da nešto ostane državno, ali da "razvojna pitanja" ne budu politička, je kao kada bi rekli "Hoću sendvić sa šunkom, ali da bude bez svinjetine". To je prosto nemoguće odvojiti jedno od drugog.

Sve dok je EPS državni monopolista, osnovna pitanja razvoja kompanije poput politike cena, izbora menadžmenta, politike plata, kao i realizacije razvojnih projekata, će biti par excellence politička pitanja.

Koliko vredi menadžer?

Velika se dilema vodila oko pitanja da li su plate menadžera visoke. Teško osporiva tvrdnja je da su plate nekih menadžera u srpskim paradržavnim institucijama previsoke i ako su 1 dinar, ali to i nije predmet posta. Pravo pitanje je da li su previsoke plate ako su one milion ili 100 miliona dolara godišnje, odnosno da li menadžeri stvaraju toliku vrednost.

Na ovom blogu su su već dati dobri odgovori, ali meni je još sinoć pao na pamet dobar primer argumenta koji razume cela Srbija, a od nas ponajviše Slaviša.

Koliko bi vredela košarkaška reprezentacija Srbije bez dobrog menadžera na njenom čelu? Drugim rečima meni se čini da je razlika između sunovrata i zvezda samo u dobrom menadžeru koji je od luzera i raštimovane bande stvorio tim vredan najvećeg respekta.

Defile

Svečanim defileom i bacanjem šapki u vazduh najmlađi oficiri Vojske Srbije ispred Doma Narodne skupštine proslavili su dobijanje čina potporučnika. Ponosno su centrom Beograda marširali mladi, novi potporučnici, srećni što su ušli u red profesionalnih vojnika. Tačno 138 šapki poletelo je u vazduh kao znak da su spremni da se u buduće brinu o svojoj zemlji i građanima. Najboljim diplomcima obratio se predsednik Srbije Boris Tadić.

Odmah da kažem da lično nemam ništa protiv profesionalnih vojnika. To što neko hoće da postane oficir vojske Srbije je lični izbor, možda i genetska predodređenost, a sa moje tačke gledišta blaga devijacija ličnosti. Ali šta je tu je, niko ne sme da im zabranjuje da se bave čime hoće. Ono što međutim nije u redu, je dopustiti ovim individuama da se šetaju centrom Beograda, gde naša deca među kojima su potencijalni naučnici, sportisti ili privatni preduzetnici, mogu da vide njihov defile. Neka oni ostanu u svojim kasarnama, neka se druže među sobom i nećemo dirati ni mi njih ni oni nas. Ne kažem da vojnicima, voleli ih ili ne voleli, treba uskratiti pravo na defile. Ali mogli bi da ga organizuju evo recimo na Ušću.

Mit o broju neosiguranih Amerikanaca

U Americi 46 miliona ljudi (17% stanovništva) nema zdravstveno osiguranje. -- piše Svetlana Vukajlović, direktorka Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje.

Ta cifra se besomučno ponavlja godinama, sada je i Obama upotrebio u nedavnom govoru, ali pouzdano nije tačna. Ona se odnosi na ukupan broj ljudi na teritoriji SAD koji nemaju osiguranje. A od te ukupne cifre:

7 miliona su ilegalni imigranti;

12.5 miliona ima pravo na Medicaid ili Medicare, državna osiguranja za starije, decu, siromašne i ugrožene, ali se u njih nije upisalo;

20 miliona ima dohodak duplo veći od nivoa siromaštva ili $41.300 godišnje za četvoročlanu porodicu;

Kada se to oduzme ostaje 6.5 miliona Amerikanaca na koje se ceo svet sažaljeva jer nemaju zdravstveno osiguranje. To je nešto malo preko 2% stanovništva.

Postoji mnogo problema sa američkim zdravstvenim osiguranjem. Jedan od nih je da se individualna kupovina osiguranja oporezuje, zbog čega je osiguranje preko poslodavca jeftinije, zbog čega je osiguranje često vezano za posao i ljudi koji izgube posao izgube i osiguranje. Ali to je posledica državne politike podsticaja poslodavcima da zaposlenima daju osiguranje. Drugi problem je što savezne države imaju različite zdravstvene politike i nameću osiguranjima obavezu pokrivanja pojedinih stvari, zbog čega je kupovina osiguranja van svoje države nemoguća, pa je konkurencija time ograničena. Treći problem je sudska praksa ogromnih obeštećenja u slučaju lekarskih grešaka, zbog čega su i zdravstvene usluge i osiguranje neminovno skuplji. Četvrti je striktna državna regulacija uslova za medicinske usluge, kontrola izgradnje bolnica, ograničenja ulaska u posao i esnaf medicinskih radnika. Sve ove stvari podižu ukupnu cenu zdravstva u SAD, sve proističu iz državno nametnutih obaveza i regulacija i sve su rešive liberalizacijom zdravstva i zdravstvenog osiguranja.

Ali broj neosiguranih građana, ta cifra koja se toliko vrti po medijima, nije jedan od problema američkog zdravestvenog osiguranja. Kada se od navodnih 46 miliona oduzmu ilegalni imigranti, zatim oni koji ustvari već imaju osiguranje, kao i oni koji imaju sredstava da ga kupe ali neće, ostaje 6-7 miliona neosiguranih koji ne mogu da priušte osiguranje.

Ovih 20 miliona koji mogu da kupe osiguranje ali neće, su uglavnom mlađi ljudi sa nižim dohocima, koji se na to svesno odlučuju. I ja sam dugo živeo u Americi bez osiguranja na taj način, jer sam pretpostavljao da mi je u tim godinama rizik teške bolesti dovoljno mali da se ne isplati kupovati osiguranje, a lekove za prehladu uvek mogu kupiti u apoteci. Kupio sam ga kasnije kada je jedan univerzitet ponudio program po nekoj smešnoj subvencionisanoj cifri. I to je normalno, ljudi koji nemaju osiguranje nisu jedni te isti ljudi. Većina ga u nekom trenutku nema a onda kasnije možda odluči da ga kupi, ili ga nema jer čeka da ga dobije sa dobitkom posla. Osiguranje je lična odluka kao i svaka druga kupovina.

Zdravstvena politika i posledice

Politika je ovde.

Posledica je ovde.

Povorka ponosa - šta da radi Čeda?

Da li se Čedi isplati da se pojavi na Povorci ponosa? Ja mislim da ne.

• Čedina podrška se već sastoji od glasača koji se zalažu za društvene slobode. Jedino na koga može da računa su glasači DSa kojima su prava homoseksualaca prioritet a koji do sada nisu glasali za LDP. Verovatno ih nema puno.
  
• Glasači kojima su društvene slobode prioritet su baza LDPa i Čeda u političkom prostoru apsolutno monopoliše tu temu. Ako se ne pojavi na paradi teško da će neki drugi političar da mu preotme bazu. Eventualno Rasim ali i on bi to radio na štetu svoje baze u Novom Pazaru.
  
• LDP treba da širi svoju bazu i da traži podršku i na drugim mestima ako im je cilj da se odlepe od partija koje plutaju oko cenzusa. Recimo od konzervativaca kojima je bliska ekonomska politika za koju se zalaže LDP ali kojima prava homoseksulaca možda predstavljaju moralnu prepreku da bi glasali za Čedu.
  
• Čeda je napisao pismo podrške u kojem se ne bavi moralnošću ovog problema već obavezom države da zaštiti pojedinca. Odlično. To se od njega i očekivalo. Već je podržao bazu nema potrebe da se pojavljuje.
  
• Pojavljivanjem na skupu dovšće sebe u priliku da se slika pored dugine zastave sa grupom homoseksualaca oko sebe. U sledećoj kampanji kritika neće biti neophodna, ta slika će sama po sebi predstavljati branu širenju baze LDPa. Setite se slike Koštunice sa kalašnjikovim u ruci i koliko je ona pomogla da se kreira slika o Voji salonskom nacionalisti. Svi znamo da Čeda podržava povorku, nema potrebe i da se slika.
  
• Slanje predstavnika je dobra alternativa.
  
• Čeda iza sebe ima dugu istoriju zalaganja za jednakost tako da nepojavljivanjem manje gubi nego što dobija.

Ja sam bio na paradi 2001. a podržao bih je i u nedelju da sam u Beogradu. Sa druge strane ja nisam političar i ne moram da brinem o izborima. Razlika između uspešnih i manje uspešnih političara je što je uspešnima jedina ideologija istraživanje javnog mnjenja; otprilike i Kosovo i Evropa. Ko ne može da se prilagodi treba da prihvati cenzus kao najbolji rezultat. Ja zato samo blogujem.

Jedno priznanje

Zanimljivo je što ovo dolazi iz usta partizana i doktrinarnog koministe, šefa beogradske Udbe koja je uhvatila Dražu Mihailovića:

"Srbija je većinom bila za četnike, ne za partizane, to vam ja kažem. Srbija je bila vezana za kralja, dinastiju, crkvu, koja je u duši naroda, i intelektualce kakav je bio Slobodan Jovanović."

Ima još toga u intervjuu.

Regionalizacija i decentralizacija

Ja nisam neki veliki zagovornik ideje regionalizacije Srbije, iz više razloga.

Prvo, Srbija je mala zemlja, nema potrebe uvoditi još jedan "sloj" vlasti. Meni se čini da su opština i Republika dovoljni. Naravno, ako neko baš želi (kao što izgleda da Vojvođani žele) još jedan nivo vlasti, nemam ništa protiv, ako troškove snose sami. Plaćaj dodatne poreze, ako baš želiš razvojnu banku.

Drugo, nisam siguran da organizaciono ima previše smisla. Koje su to tačno nadležnosti koje bi regioni obavljali efikasnije nego opštine ili Republika? Meni na pamet pada samo veoma mali broj primera - regionalne deponije smeća, možda neke regionalne akumulacije vode i možda održavanje nekih puteva. Sve ostalo, čini mi se, mogu bolje da obavljaju Republika ili opština.

Treće, nije ni u skladu sa našom istorijom. Mislim, mnogi se pozivaju na regionalne zemlje poput Nemačke ili Italije, ali tu postoji velika razlika. Ove zemlje su nastale ujedinjavanjem nezavisnih država. Pokrajine Bavarska, ili Pijemont su nekada bile nezavisne države, sa svojom istorijom i tradicijom. Kakvu tradiciju ima Istočna Srbija kao entitet? Kada je Bor bio centar bilo čega? Isto važi i za Niš ili Čačak.

Mislim da je pitanje decentralizacije daleko bitnije od pitanja regionalizacije. Prenošenje nadležnosti, imovine i para sa Republike na opštinu (uz konkurenciju opština da privuku biznis i stanovništvo nižim porezima i boljim uslugama) bi verovatno dovelo do nekih poboljšanja.

Ali, ima tu jedna druga, takođe bitna stvar, a o kojoj ja nisam čuo da bilo ko u javnosti priča - status sela. Praktično, sva sela u Srbiji pripadaju nekoj opštini čije je sedište grad(ić). Sve odluke se donose u Skupštini opštine koja, prirodno, najviše računa vodi o samom gradu. Gradonačelnici naravno imaju neki podsticaj da se po malo bave i selima, ali sve je to nekako uzgred. I sada postoje mesne zajednice na nivou sela, ali one ne raspolažu nikakvim sredstvima.

Moj predlog je da se selima omogući da održavaju izbore za neplaćene seoske savete koji bi raspolagali parama od poreza na imovinu koji se prikupi u samom selu. To ne bi bile velike pare (recimo, ako selo ima 500 kuća, a svaka kuća sa okućnicom vredi 20.000 evra, a stopa je 0,2%, to bi bilo oko 20.000 evra godišnje) ali bi sa tim parama makar nešto mogli da urade, nešto što sada opštinu nikako ne mogu da ubede - da okreče školu, redovno kose travu pored puta, zasade neko cveće, postave bandere i osvetle ulice, zakrpe rupe, plate lekara opšte prakse da jednom nedeljno pregleda pacijente u selu. Opštinski budžeti time ne bi bili oštećeni (male su to pare, a i inače sada praktično ne naplaćuju porez na imovinu na selu), ali bi seljacima dozvolili da sami odluče šta hoće da rade.

Ovo nije beznačajno pitanje, u selima i dalje živi dosta ljudi, po Popisu iz 2002. oko 40%.

Prisustvo oca

Izgleda da je sa TR otišlo u Blic, a odatle na B92.

Norman Borlaug, RIP

Umro je Norman Borlaug, otac Zelene revolucije. Uvođenjem novih tehnologija u poljoprivredi počev od 1960-ih i njihovim širenjem među siromašnijim zemljama, Borlaug je verovatno spasao više ljudskih života nego bilo koji drugi čovek u istoriji. Ovaj grafik pokazuje rast pšeničnih prinosa u siromašnim zemljama posle uvođenja Borlaugovih inovacija.

To je vrsta ljudi koju klasični liberali slave. Kao što kaže David Boaz, istoričari su mnogim masovnim ubicama među vladarima dali prefiks "Veliki", dok ljudi poput Borlauga dobiju malo pažnje u udžbenicima. Mediji oplakuju političare kao poslednjih dana Teda Kennedyja, a jedva da su i javili za Borlaugovu smrt ovog vikenda. Borlaug naravno nije bio ni sasvim nepriznat, 1970. je dobio Nobelovu nagradu za mir.

Subvencije za građevinske firme i državnu administraciju

Vlada Srbije u moru bespotrebnih, smešnih i opasnih obećanja dala je i obećanje da će ponovo početi da subvencioniše stambene kredite. Nastranu da je prethodni program subvencija doveo samo do toga da je kamata stopa na stambene kredite pala za nekoliko procentnih poena, a da je narastujuća tražnja dovela do spektakularnog rasta cena koji je subvencije suštinski prebacio u džepove investitora i partijske birokratije koja je oterala ozbiljne inostrane investitore. Sve u svemu kupci u Srbiji su imali čist neto gubitak od subvencija, da ne govorimo o poreskim obveznicima. Međutim, vlada sada ide korak dalje i kroji jedan nadrealan program subvencija od tri tačke:
1. Vrednost nekretnine može biti veća od 100.000 evra (dakle, reč je o ljudima koji su sve samo ne socijalno ugroženi)
2. Moguće je kupiti isključivo novogradnju
3. Novi element subvencije je da u prve tri godine država plaća kamatu.

Ne znam zašto lepo nisu rekli da je najbolje da stanovi imaju pogled na stariji od dva beogradska tržna centra ili barem tramvajsku garažu. Dobro došli u "priuštivu stanogradnju".

Od kolevke pa do krova

Pare beogradskih poreskih obveznika biće potrošene na popravke privatne imovine, parafraziram gradonačelnika Đilasa. Nikako mi nije jasno gde je interes prosečnog platiše poreza u Beogradu da se njegovim parama popravljaju krovovi u privatnom vlasništvu. Da li će sutra Milojica iz Ralje zakucati na vrata Grada Beograda i reći da mu prokišnjava krov na kući i da ne može da naplati pare od majstora Trajka koji mu je postavljao crep jer je ovaj preminuo pre par godina? Da li bih ja mogao da pozovem gradonačelnika da mi plati popravku notorno loših strujnih instalacija u zgradi u kojoj trenutno živim jer je investiror odavno bankrotirao, a meni je život baš težak zbog loših instalacija, a ne bih da se deranžiram i da plaćam održavanje sopstvene imovine. Eh, da imam trabanta sigurno bih imao i besplatan servis.
Umesto da se gradonačelnik bavi paternalističkim marketingom, bilo bi bolje da se vlasnici nekretnina nateraju da uložu novac u njihovo održavanje, jer je danas moguće da neko više decenija ne investira ni evro u nekretnine koje ima u vlasništvu. Teško mi je i pored najbolje volje da razumem da vlasnici zgrade koja ima četiri ulaza od deset spratova i koja teško da ima manje od 80 stanova i tržišnu vrednost od od minimum 4 miliona evra treba da budu finansirani iz gradske kase za radove vrednosti 16.000 evra. Mislim da im sa ovakvim nekretninskim potencijalom i uz prosečan beogradski standard ne bi bio nikakav problem da dobiju komercijalni kredit.
Odoh kod gradonačelnika da mi zameni gumicu na slavini.

Bihejvioralna ekonomija je propast

Već smo diskutovali o problemima do kojih dovodi preterana matematizacija ekonomije. Ja mislim da je opasnost koja preti od bihejvioralne ekonomije još veća, jer je to ludost u začetku, čiju je terminalnu fazu sada teško zamisliti pa zbog toga može da izgleda bolje od statusa-kvo. Staviše, oni koji kritikuju nivo matematičke apstrakcije u ekonomskoj nauci su često medju najglasnijim zagovornicima bihejvioralne ekonomije, jer to vide kao raskid sa nerealnim pretpostavkama i najbolji način da se ljudska bića realistično opišu.

Radi se o naizgled razumnoj ideji: pošto su u osnovi ekonomskog ponašanja ljudska bića, ekonomisti treba da se prvo bolje upoznaju sa njihovom psihologijom. A najbolji način da se to uradi je da se skoncentrišemo na inkrementalno sakupljanje informacija o ljudskom ponašanju putem laboratorijskih eksperimenata i raznih korelacionih studija, to jest metodološkim ako ne i tematskim pretvaranjem ekonomije u psihologiju. (Ekonomija nije jedina oblast u kojoj se dešava ovaj proces - slična stvar se dešava i u filozofiji pod imenom "eksperimentalna filozofija").

Ovo je, po mom mišljenju, vrlo loša ideja. Ono što je ekonomistima potrebno za dobru teoriju je, u suštini, aproksimacija čoveka, to jest ljudske prirode, koja će istaći njegove, iz perspektive ekonomije, najrelevantnije strane. Psiholozi su do sad prikupili više nego dovoljno podataka da se napravi takva sinteza. Ali, uopšte nije slučajno da posle više od sto godina, ona i dalje ne postoji. Generisanje novih inkrementalnih podataka o ljudskom ponašanju neće voditi ka boljem već lošijem razumevanju suštine čoveka.

Zašto je to tako? Dobrim delom problem se svodi na ono da se "od drveća ne vidi šuma". Kao rezultat svog empiricizma, psiholozi nisu u stanju da odvoje bitno od nebitnog. Svaka pojava, bez obzira koliko praktično irelevantna, je potencijalno poglavlje u udžbeniku psihologije. Jedini uslov je da postoji instrument koji može da je detektuje i izmeri, što omogućava da se nad njom sprovede odgovarajući statistički ritual. U meri u kojoj ekonomisti budu prihvatili metodologiju psihologa i sami će se naći u haosu beznačajnih empirijskih fenomena.

Evo kako to otprilike izgleda u psihologiji. Kao udžbenički primer Kuhnovske "nezrele nauke", psiholozi su podeljeni u klanove specijalizovane za pojedinačne pojave. Ne postoji nikakvo očekivanje da teorija bilo kog takvog klana bude u skladu sa podacima bilo koga ko se ne bavi istovetnom temom. Primera radi, klan koji se bavi "osetljivosću na odbacivanje" ljudi koje su uvredili ili napustili njihovi partneri, ne oseća nikakvu obavezu da se bavi podacima koje su skupili evolucioni psiholozi koji se bave odnosom izmedju polova, osim ako ih ovi direktno ne prozovu. To prozivanje je, medjutim, vrlo malo verovatno jer psiholozi koji misle da je neka pojava irelevantna mnogo češće ignorišu nego što se sukobljavaju sa onima koji se bave tom pojavom. Jednostavno, teško je, a imajući u vidu trenutne metodolške običaje praktično nemoguće, dokazati da nešto nije bitno. Kao rezultat, ekspert za neku psihološku pojavu je skoro bez izuzetka neko ko precenjuje njen značaj.

U svojoj disertaciji (iz psihologije) sam, izmedju ostalog, pokušala da objasnim u kojoj meri je izvikana teorija poput prospect theory u kontradikciji sa fundamentalnim psihološkim fenomenima koji nominalno ne spadaju u oblast 'donošenja odluka' (psihološko ime za bihejvioralnu ekonomiju). Taj primer ilustruje opštiju činjenicu da bihejvioralna ekonomija ne pruža bolju, nego detaljniju ali istovremeno nepotpunu i veoma iskrivljenu sliku ponašanja.

Po meni, što se više ekonomisti budu bavili psihologijom, to će prikupljenje informacije biti ne samo beskorisnije već i štetnije. Kao i u psihologiji, stvoriće se interesne grupe oko pojedinačnih fenomena koje će ignorisati svaku paradigmu koja ne uključuje njihove rezultate. Desiće se ono sto se u psihologiji dešava svaki put kad neko, poput Pinkera, izadje sa velikom sintezom - stotine onih svrsishodnost čijeg rada je dovedena u pitanje će graknuti kako je sve to mnogo komplikovanije i kako je ignorisao xyz.

Kako bi to moglo u praksi da izgleda pokazuje knjiga "Animal spirits" - papazjanija proizvoljno odabranih psiholoških opservacija koje su teorijski nepovezane i čija je relevantnost u opštem slucaju pod znakom pitanja. Zbog toga ću uvek pre da stanem na stranu mejnstrim ekonomista, poput Pesendorfera, nego bihejvioralnih ekonomista koji u osnovi zadržavaju slabosti mejstrim ekonomije a njene vrline zamenjuju slabostima psihologije. Bihejvioralna ekonomija nije bolja vrsta ekonomije, već kombinacija najgorih osobina obe oblasti.

Alternativnim pravcima (poput austrijske skole) bihejvioralna ekonomija će veoma da oteža posao. Delimično zato što će postaviti novi standard "naučnosti" koji ce ih staviti na marginu. A delimično zbog pomeranja naglaska sa ponašanja tj. izbora na verbalni izveštaj i aktivnost delova mozga kao fundamentalnih kriterijuma opravdanosti izbora. Ova tendencija otvara novi prostor za paternalizam jer omogućava "neutralnim" posmatračima da tvrde da osoba nije trebalo da kupi nove cipele budući da sken mozga i popunjeni upitnik ukazuju da se taj izbor nije hedonistički isplatio.

Navedeno su samo neke moguće negativne posledice. Ne treba zanemariti i ogroman oportunitetni trošak - znanja koja neće biti prikupljena zato sto će se ekonomisti zamlaćivati izvodjenjem psiholoških eksperimenata. Ekonomisti treba da se prevashodno bave ekonomijom, a kad konsultuju psihološku literaturu, da se bave sintezom mnogo šireg opsega informacija od onih koje pruža bihejvioralna ekonomija.

Fiskalizacija

Ne samo da moraš da platiš prisustvo porođaju, već ti se obračunava i PDV od 18%.

Pastirica za udaju

Ekonomist magazin: Da li je Jat trebalo privatizovati kad se moglo?

S. Radovanovic (direktor JAT-a): Kako da ne. Vremenom devojka sigurno nece postati lepša i sad moramo malo da je našminkamo i lepo obucemo.

Sve u svemu, retko dobar intervju sa nekim direktorom javnog preduzeća. Ali ovo je zaista sjajno:

Ekonomist magazin: Dokle se stiglo sa konsolidacijom kompanije, da li ste preduzeli dodatne mere štednje i hocete li uspeti da smanjite broj zaposlenih na planiranih 850 do pocetka sledece godine?

S. Radovanovic: U cilju kontrole troškova niko više ne može u kompaniji bilo šta da kupi ili plati dok nalog ne potpišem ja ili neko od cetiri izvršna direktora, u granicama njihove nadležnosti. Neki od njih su se iznenadili kada su videli da Jat placa i veterinarske troškove!?

Ekonomist magazin: Kakvi veterinarski troškovi?

S. Radovanovic: Jat ima i svoje stado ovaca! U Vršcu, gde imamo Pilotsku akademiju na oko 400 hektara - postoji stado ovaca. Kada sam analizirao bilanse video sam stavku „biološka sredstva“. U cudu, u prvi mah pomislio sam da li je moguce da je neko u Jatu kupovao papagaje ili akvarijume, onda su mi objasnili da Jat ima i stado ovaca i da u sistematizaciji radnih mesta postoji i cuvar stada.