Od kolevke pa do krova

Pare beogradskih poreskih obveznika biće potrošene na popravke privatne imovine, parafraziram gradonačelnika Đilasa. Nikako mi nije jasno gde je interes prosečnog platiše poreza u Beogradu da se njegovim parama popravljaju krovovi u privatnom vlasništvu. Da li će sutra Milojica iz Ralje zakucati na vrata Grada Beograda i reći da mu prokišnjava krov na kući i da ne može da naplati pare od majstora Trajka koji mu je postavljao crep jer je ovaj preminuo pre par godina? Da li bih ja mogao da pozovem gradonačelnika da mi plati popravku notorno loših strujnih instalacija u zgradi u kojoj trenutno živim jer je investiror odavno bankrotirao, a meni je život baš težak zbog loših instalacija, a ne bih da se deranžiram i da plaćam održavanje sopstvene imovine. Eh, da imam trabanta sigurno bih imao i besplatan servis.
Umesto da se gradonačelnik bavi paternalističkim marketingom, bilo bi bolje da se vlasnici nekretnina nateraju da uložu novac u njihovo održavanje, jer je danas moguće da neko više decenija ne investira ni evro u nekretnine koje ima u vlasništvu. Teško mi je i pored najbolje volje da razumem da vlasnici zgrade koja ima četiri ulaza od deset spratova i koja teško da ima manje od 80 stanova i tržišnu vrednost od od minimum 4 miliona evra treba da budu finansirani iz gradske kase za radove vrednosti 16.000 evra. Mislim da im sa ovakvim nekretninskim potencijalom i uz prosečan beogradski standard ne bi bio nikakav problem da dobiju komercijalni kredit.
Odoh kod gradonačelnika da mi zameni gumicu na slavini.