Nije tržišno, ali jeste rešenje

Konačno je počelo da se ozbiljnije govori o podeli Kosova (skrećem pažnju na to da Jeremić kaže da podela nije prihvatljiva "zato što nije na stolu", a ne zato što je za nas neprihvatljiva). Nažalost, izgleda da je to jedino realno i dugoročno održivo rešenje.

I srpska i albanska (kosovska) strana za sada to rešenje javno odbijaju, ali se tu radi samo o "tvrdom pregovaranju", čini mi se. Poenta je u tome da ni jedna ni druga strana ne smeju da predlože to rešenje jer time navodno potkopavaju svoje argumente. To neće javno da predlože ni Amerikanci (jer bi time narušili princip "nedodirljivosti" avnojevskih granica, što je jedini princip koji i dalje održava BiH, a možda i Makedoniju), a ni Rusi (možda zato što se plaše da bi to stvorilo presedan i za njihova problematična područja). I sada je izgleda situacija takva da većina glavnih igrača želi to rešenje za Kosovo, ali nema ko da ga predloži, kako ne bi pogazio sve što je do sada pričao i našta se obavezao.

Ako se krene tim putem, postoji najmanje pet otvorenih pitanja. Prvo, zašto bi Albanci na to pristali, ako mogu da se nadaju nezavisnom celom Kosovu? Odgovor može da bude da bi, u slučaju dogovora sa Beogradom, oni dobili punu, a ne samo nadziranu nezavisnost. Znači, odmah bi preuzeli punu kontrolu nad teritorijom, ne bi bilo UN-a, EU-a i svih problema sa stranim "guvernerom". Drugo otvoreno pitanje je status Preševske doline. Siguran sam da bi Albanci tražili Preševsku dolinu u zamenu za severno Kosovo. Treće otvoreno, a u ovom slučaju za nas ključno pitanje je - šta će biti sa Srbima koji ostanu sa "one" strane. Postoje dva rešenja - da ih "pomažemo" da ostanu tamo (recimo, 100 evra po osobi mesečno), ili da im "pomognemo" da dođu ovde (sa recimo 10.000 evra po osobi jednokratno). Oba će da nas koštaju, ali mi se čini da je ovo drugo rešenje dugoročno jeftinije i bolje. Četvrto otvoreno pitanje je pitanje srpskih crkava i manastira. Ja lično nisam religiozan, ali potpuno razumem religioznost drugih i činjenicu da crkve i manastiri na Kosovu mnogo znače mnogim građanima Srbije. Na ovo pitanje, čini mi se, nema pravog odgovora. Možda je rešenje određena ekstrateritorijalnost manastira i crkava, mada mi nije baš jasno kako bi to u praksi funkcionisalo. Poslednje, a možda i najteže pitanje je - a gde bi se granica tačno povukla?

Opasne pretpostavke

Jedan od argumenata za odlaganje prodaje NIS je i vladina pretpostavka da će kompanija više vredeti u budućnosti odnosno da će cena nafte nastaviti da raste. Ova pretpostavka je jako rizična. Cene proizvoda (uključujući i naftu) se dugoročno smanjuju. Kratkoročno postoji povećanje cena ali ih u dužem vremenskom periodu tržište uglavnom smanjuje. Neki od razloga su: tehnološki napredak koji omogućava veću ponudu i jeftiniju proizvodnju sa jedne strane i pronalažanje substitutivnih proizvoda sa druge. Primer, bakar i optički kablovi, aluminijum i plastika, i sl.

Da bi ilustrovao ovu teoriju Džulijan Sajmon je 1980. ponudio opkladu Polu Erlihu, koji je predviđao skori kraj industrijske civilizacije zbog smanjenja ponude materijala za proizvodnju. Sajmon je dozvolio Erlihu da izabere koje god hoće materijale za proizvodnju (uključujući i naftu) i da izabere bilo koji datum u budućnosti za kraj opklade. Bez obzira na izbor datuma i proizvoda Sajmon je predvideo da će svi biti jeftiniji. Erlih je dao listu od pet proizvoda i svi do jednog su 1990, deset godina kasnije, zaista bili jeftiniji.

Pogledajte grafikon koji prikazuje cenu nafte od 1869 do danas. Iako je danas nafta oko $70 po buretu, prosečna dugoročna cena je oko $21. Da li će NIS zaista vredeti više za par godina ako se nafta spusti na svoju dugoročnu prosečnu cenu?

Globalno zagrevanje i nestanak nafte

Vilijem Montgomeri piše kolumnu koju uvek sa interesovanjem čitam. U novoj se ne bavi toliko regionom koliko nekim globalnim problemima. Među njima navodi i ova dva iz naslova posta.

Međutim, problem je u tome što su te dve stvari suprotstavljene. Ako verujete u procene zaliha nafte (i u to da će uskoro nestati), onda su IPCC procene o globalnom zagrevanju potpuno pogrešne jer se sagorevanjem zaliha nafte jednostavno ne može stvoriti dovoljno ugljen-dioksida da opravda te procene. Ako verujete u procene IPCC-ja vezane za globalno zagrevanje, onda znači i da verujete da će se doći do novih izvora nafte. Jednostavno, ambasador ne treba da brine zbog obe stvari. Treba da odabere jednu omiljenu i da brine samo o njoj.

O ovome je pre par dana pisao David Friedman.

Čumetova teorija države

“ ... Видиш ли шта раде политичари, гори су од мене 300 пута! Јесам лопов, али за њих сам малолетник.”

To kaže Ljubiša Buha Čume u NIN-u. I od kriminalaca se može nešto naučiti, oni bar znaju s kim imaju posla. Godfather je uostalom pun ovakvih citata.

Ko?

Karlos Slim iz Meksika je pretekao Gejtsa i danas je najbogatiji čovek na svetu. Karlos je, između ostalog, vlasnik najveće telekomunikacione kompanije u Južnoj Americi. Ne znam za vas ali ja sam danas prvi put čuo za čoveka. Koliko mi je poznato Vesna Pešić i on nisu pobratimi.

Ko čeka njemu dvije

Ko kaže da se strpljenje ne isplati. Zastava i RK Beograd idu na tender do kraja godine. Ovim tempom će samo još EPS biti u državnom vlasništvu 2050.

Možda ipak da se više ne zovemo "liberali"

Genijalni ministar Milosavljević (isti onaj koji hoće od PKB-a da napravi gradsko javno preduzeće), za sebe kaže da je "ekonomista liberalno-tržišne orijentacije".

Ekonomska analiza korupcije

Mislim da je ukazivanje na korupciju jedan od najefikasnijih argumenata za povećanje ekonomskih sloboda. Onog trenutka kada građani shvate da je državno mešanje u ekonomiju osnovni generator korupcije, promeniće se i njihov stav prema državnom intervencionizmu.

Zato mi je drago da se od juče na sajtu CLDS-a nalazi nova knjiga Borisa Begovića "Ekonomska analiza korupcije" (imajte u vidu da je pdf fajl veličine oko 4 mb). Knjiga na vrednosno neutralan način analizira korupciju, njene uzroke, mehanizme i posledice i daje pregled savremenih teorija i nalaza, uz relativno jednostavan zaključak - povećavanje ekonomskih sloboda je jedina efikasna antikorupcijska strategija.

Sve u svemu, ako ćete ove godine pročitati samo jednu naučnu knjigu domaćeg autora, mislim da to treba da bude "Ekonomska analiza korupcije".

Sa komentarom

Dragan Đuričin (kao i u prethodnom postu):
Један од терета који носе нови капиталисти свакако је брокерски менталитет –„купи јефтино, продај скупо”. Уколико брже буду прешли на индустријски менталитет понашања, то ће пре доћи и до повећања инвестиција у развој посла. Биће то корисно и за њих и за друштво.

Predsednik Saveza ekonomista Srbije nije shvatio prvu lekciju Adama Smitha, a to je da je ekonomska aktivnost koja je dobra za pojedinca dobra i za društvo (ovo izuzima krađe i slično). Ne zato što privatni trgovac ima dobre namere, nego zato što u tržišnoj ekonomiji ići za sopstvenim interesom znači zadovoljiti druge. Sveži hleb svakog jutra ne dobijamo zbog blagonaklonosti pekara, nego zbog njihove sebične želje da zarade.

Isto je i na berzi. Nema ništa loše u "kupi jeftino, prodaj skupo" filozofiji. Privatno, to je normalan zdrav razum. Društveno ako hoćete, to pomaže alokaciji resursa i dovođenja cena akcija na njihov realni nivo. Recimo, jedna od društveno najkorisnijih aktivnosti je spekulacija robom. Špekulanti kupuju kad je jeftino a prodaju kad je skupo. To dovodi do bolje alokacije u vremenu -- kada ima viška robe nađe se neko da je kupi, a onda kada je nestašica ima nekoga ko je voljan da proda. Špekulacija tako ustvari doprinosi ravnanju cena u vremenu.

Ovo je samo jedan naizgled bezazlen citat iz intervjua, ali iz njega se vidi nerazumevanje osnova tržišne ekonomije. Kada vidite da predsednik Saveza ekonomista to ne razume, nema potrebe da se opterećujete ostatkom intervjua u kojem nas ovaj stručnjak uči da je državni sektor najjača karta i predlaže državno investiranje u energetiku i poljoprivredu i očuvanje "strateških" firmi kao EPS i Telekom u državnom vlasništvu. To je samo zato što je propustio prvi razred.

Bez komentara

Jedna ideja:
Pošto su druge mogućnosti iscrpljene na sto treba izvući najjaču kartu – državni strateški sektor, pre svega energetiku, i poljoprivredu i u njih investirati. Srpska elektroprivreda je gladna investicija, koje su garantovano isplative. EPS sada vredi najmanje 20 milijardi evra, što je dvostruko više od svih privatizacionih prihoda u proteklih 17 godina, proizvodi struju koja svima treba, robu koja ne može da zastari, koja se lako transportuje i koja će biti sve skuplja.

Prevodioci u službi naroda

Prva blogerska žrtva. Voja Brajović najavljuje da će država finansirati prevođenje srpskih pisaca, što je inače ideja Dejana Stankovića sa B92 bloga.

Kad govorim o brizi koja se tiče izdavaštva skrenuo bih pažnju i na prevodilaštvo. Jer, prevodilaštvom predstavljamo našu književnost u svetu.

Lek za zdravstvo

Juče sam se raspravljao oko toga da li lekarima koji rade u državnoj službi treba dozvoliti da rade i u privatnim bolnicama. Tomica Milosavljević takođe priča o tome u današnjem Blicu.

Prvo i osnovno, da u Srbiji država ne drži praktični monopol na zdrastvo ovo pitanje ne bi bilo problem. Tačno je da postoje privatne bolnice u Srbiji ali takođe postoji samo jedno preduzeće koje nudi zdravstveno osiguranje. Državni fond. Kada bi postojalo više kompanija koje nude usluge osiguranja pacijent bi mogao da bira u kojoj bi se bolnici lečio a troškove bi plaćalo osiguranje. Niko ne bi raspravljao o tome da li lekar radi u jednoj ili dve bolnice. Možda bi vlasnici bolnica pričali o tome ali to svakako ne bi bilo pitanje za ministra zdravstva i zakon.

U našem slučaju državni fond veruje da ima monopol i na slobodno vreme lekara. Navodno zbog zloupotreba sistema moraju se ograničiti slobode lekara. Ja se sa tim ne slažem. Nisu lekari krivi zbog takozvanih zloupotreba. Upućivanje pacijenata na privatnu praksu obično štedi vreme i poboljšava uslugu. Pacijenti sami donose odluku da li će otići u privatnu ordinaciju ili ne.

Da li treba zabraniti nastavnicima engleskog da posle škole drže privatne časove? Naravno da ne. Zašto bi lekari bili izuzetak?

Estonija

Neki podaci o Estoniji:
Porezi i doprinosi na plate su 33%,
nema poreza na profit,
državna potrošnja je 37% GDP,
prosečni rast GDP u poslednjih šest godina je 9%.

Tarabići

Ekspert Branko Dragaš:
Realan kurs trebalo bi da bude 160 ili 170 dinara za evro. Trenutno je srpska valuta precenjena, ali sve će to dinar nadoknaditi 2009. godine.

Ovo je do sada rekordno proviđenje. Ostalima se uglavnom javlja 120-130.

Dinar ne da nije precenjen, nego je u meri u kojoj se to uopšte može izračunati, ustvari malo potcenjen. Ovde je naš stari post o tome. Ako se upotrebi Big Mac indeks kojim se služi engleski Economist, evro vredi manje od 80 dinara.

Voajer

Đilas:
Ideja za koju se zalažem jeste da građani vide gde ide novac od privatizacije velikih društvenih preduzeća, da znaju da su u njihovom gradu ta i ta škola, ili bolnica, ili fabrika, finansirani tim sredstvima. Dakle, da vide i pre svega osete boljitak u svom životu.

Naravno, ono što Đilasa ne interesuje, je koji će projekti (pekare, privatne škole, firme) ostati nesagrađani jer je vlada oporezovala i potrošila novac koji bi inače građani uložili. Odnosno šta je sa projektima koji se ne vide. To je manje bitno jer se prilikom otvaranja ovih firmi ne pozivaju ministri da seku vrpce.

JAT

Koliko smo prinudnih sletanja daleko od ukidanja Jatovog monopola? Konkurencija u Indiji cveta. Mislim da je kod nas ova vrsta reklamiranja, gde se kritikuje konkurencija, zabranjena. Šteta, pošto su mi takve reklame omiljene.

I-Phone

Izašao je dugo najavljivani I-Phone. Prodavnice AT&T su u nekim slučajevima prodavale I-Phone samo kupcima koji su spremni da kupe i dodatke za telefon. Pošto je ograničena ponuda trgovci su pokušali da zarade malo više na početku. Ova praksa ne bi trebalo da bude nezakonita ali je svakako nepopularna.

U Americi se niko nije obratio državi za pomoć već je masa ljudi počela da kritikuje praksu AT&T, uglavnom koristeći blogove, dok odluka nije promenjena. Tržište, poput prirode, uglavnom sve radi samo.

Luksuz izbora

Glas:
Analitičari kažu da vlada možda ne bi trebalo da se mnogo obazire na kuknjavu potrošača jer je i vožnja automobila neka vrsta luksuza.

Kao i gazirana pića iz uvoza. Slažemo se. Mene više brine čuveni monopol na uvoz nego povećanje cene nafte na svetskom tržištu, jer na to ne možemo da utičemo. To nije slučaj sa monopolom NIS.

Blogeri B92 dali krv

Ali nećemo ih hvaliti. Sve je to lepo i humano, ali nije rešenje problema.

Prvo treba pitati zašto je uopšte krv deficitarna roba. I hleba ima manje nego što treba kada košta 3 dinara, kao što i u Iranu ovih dana vlada nestašica benzina zato što je cena limitirana. Isto je i sa krvlju. Zabranom trgovanja cena krvi je praktično ograničena na nulu i to je uzrok nestašice. Dok god je tako, ljudi će umirati zbog nedostatka krvi, dok drugi koji krvi imaju dovoljno a kojima bi taj novac značio, neće biti zainteresovani da daju krv.

Tržište je humano. Ukinite zabranu na kupovinu i prodaju krvi i rešićete problem nedostatka krvi jednom za sva vremena.

Giuliani

Ovde je intervju Rudija Đulianija WSJ-u.

Za mene je, moram priznati iznenađenje koliko je on izoštrio svoj politički profil u odnosu na raniji period. On pokušava da se predstavi kao reganovski političar, da uključi ideje fiskalnog konzervativizma, slobodnog tržišta i trgovine, ali da u isti mah ne popusti pred "liberalnom" koncenpcijom izvinjavanja za Irak, Gvantanamo i borbu sa Al Kaidom. Čak je javno rekao da on kao predsednik neće zatvoriti Gvantanamo.

Mislim da to može biti pobednička strategija za njega. Kritikujući Buša za loše rezultate u ekonomskoj politici i jačanje države, on može akceptirati barem jedan deo razočaranih libertarijanskih glasača republikanaca, onih koji su dvaput glasali za Buša zbog male države i fiskalnog konzervativizma, a koji su sada razočarani rezultatima i predsednika i republikanskog Kongresa u tom domenu, a da na drugoj strani ne izgubi podršku tvrdog jezgra republikanskih glasača. Prvo će, mislim, ostvariti zato što libertarijanski birači nemaju alternativu: demokratski Kongres je još gori od republikanskog u pogledu pork barel investicija i rasipništva i niko normalan neće verovati Hilari Klinton, čak i kad bi tako nešto obećala (a mislim da joj ne pada na pamet) da će biti fiskalno odgovorna i zagovornik više ekonomskih sloboda. S druge strane, Đulijani insistira na Patriot Act, nastavku misije u Iraku i borbe protiv Al Kaide čime mislim da ima dobre šanse da rutinski sačuva i neocon establišment i mainstream glasače uz sebe. Jedina Ahilova peta, mada verovatno ne fatalna, može da mu bude pro-choice stav u debati o abortusu. Tu bi mogao izgubiti podršku dela hrišćanskih konzervativaca, posebno ako na tome bude insistirao, što pretpostavljam da neće biti slučaj.

Negativne kalorije

Celer ima negativne kalorije. To znači da organizam potroši više kalorija da ga svari nego što ih celer ima. Subvencije malo podsećaju na celer. Preduzeća koja primaju subvencije imaju manji motiv da snižavaju troškove i uopšte da budu kreativna. Samim tim vremenom postaju nekonkurentnija.

A tradicija?

Ribnikar je tužio Politiku zbog izbacivanja zaglavlja sa imenima četvorice Ribnikara, i tom prilikom kaže: Moralna autorska prava su večna i, nakon smrti autora, njihovi naslednici imaju legitimno pravo da zabrane svaku izmenu autorskog dela kojom se narušava njegova celovitost.

Autorska prava nisu večna već su vremenski ograničena. Uglavnom traju nekoliko godina posle smrti autora. Posle toga, proizvod postaje javno dobro. Stvarno ne znam šta su moralna autorska prava. A pretpostavljam ni gospodin Ribnikar. Mislim da se ovde ne radi o žigu (trademark), u kojem slučaju su prava zaista večna.

Meni se čini da je priča o autorskim pravima ovde još i najmanje bitna. Vlasnici novina su odlučili da promene zaglavlje, nisu koristili autorizovani materijal već nešto izbacili, i tu nema ničeg spornog. Kao kada bi kupili stan pa vas unuk starog vlasnika posle 20 godina tuži jer ste pomerili kauč. I pritom se pozove na večni moral.

Kume, ovo ti je Pariz

Ministar poljoprivrede Milosavljević:
Mi smo narodno ministarstvo i zato ćemo otvoriti pet kancelarija u Srbiji...

Malo je. Da su narodno ministarstvo, kao što tvrde, otvorili bi 25 kancelarija.

On je najavio i akciju pravljenja pet sela u Srbiji po evropskim standardima...

Ako neće sela standardima onda će standardi selima. Ovo je za sada ubedljivo najgluplji predlog nove vlade. O kojim to evropskim standardima čovek priča? Valjda se sela u Francuskoj i Rumuniji razlikuju. Ovo nije mnogo pametnija ideja od organizovanja Kolhoza u Sovjetskom Savezu. Centralni plan i u jednom i drugom slučaju. Milosavljević stvarno misli da od Brestovca može da napravi Pariz ako zasuče rukave. Godspeed.

Čari komunizma

Tužno...

Javna potrošnja

Često ovde pišemo o prevelikoj javnoj potrošnji, ali mislim da to nije najgore što državu može da zadesi.

Zamislimo državu bez vojske i budžeta. Zamislimo i da toj državi preti invazija. Kako da se odbrani? Jedan način je da poveća poreze, sakupi pare i angažuje profesionalce. Drugi način je da uvede vojnu obavezu. Da li je drugi način bolji samo zato što se tako ne povećava javna potrošnja? Naravno da ne.

Zamislimo malo realniji primer. Recimo da birači žele da omoguće svim ljudima u invalidskim kolicima pristup u prodavnice. Jedan način je da država naredi svim prodavnicama da ugrade "rampu" ili lift. Drugi način je da se iz budžeta plati izgradnja rampi. Prvi način ne povećava javnu potrošnju, ali nije sasvim očigledno bolji - ukupni trošak je isti. Čak, sa moralne tačke gledišta, finansiranje iz budžeta je pravičnije, jer se tako ne prenosi ceo trošak na vlasnika radnje, koji i ne treba da ima išta veću obavezu prema invalidima nego ostali poreski obveznici (koji su, btw i želeli da se to uradi, pa treba to i da plate).

Sličan primer je i sledeći. Postoje dva načina da se pomogne Zastavi - jedan su subvencije, drugi je zabrana uvoza. Ako je uvoz zabranjen, javna potrošnja ostaje ista. Ako odluče da dozvole uvoz, a uvedu subvencije, efekat na Zastavu može da bude isti, ali se povećala javna potrošnja.

Ima mnogo ovakvih primera, ali je suština u tome da država može da odluči da li trošak neke politike želi da prebaci na društvo (u engleskom se sve to zove regulations) ili želi da to plaća iz budžeta. Budžet je nekada bolja opcija jer se tako birači primoravaju da razmisle o tome da li nešto baš žele. Problem je u tome što poreski obveznici, kao i političari, imaju podsticaj da dobiju nešto, a da to plati neko drugi, obično firme.

Arhetip zapostavljanja nauke

Profesor sociologije Mladen:
U naučnim je ustanovama premali broj istraživača, a i oni postojeći relativno su slabo plaćeni. Sledi već standardno da je uopšte stanje nauke kod nas katastrofalno i da o naučnicima i nauci niko ne vodi računa. Šmrc.

Ne znam koliko je istraživača optimalno po naučnoj ustanovi ali bih po rezultatima rada istih rekao da ih ima previše. Tokvilova je veći autoritet ali ono što je meni poznato srpski državni naučnici skoro isključivo objavljuju radove u glasnicima svojih instituta, koje ni njihove kolege ne čitaju. Na to zadovoljstvo poreski obveznici troše 100 miliona dolara godišnje, ili 100 miliona previše.

Profesor nikada neće biti zadovoljan državnim fondovima za nauku. Da kojim slučajem radi u EU žalio bi se da Kina ulaže više. Profesor, umesto što bi da zavlači poreskim obveznicima ruku u džep, bi trebalo svojim istraživanjima da privuče privatne investitore. Tada bi im plate sigurno bile veće, ali bi nažalost morali i da proizvode korisne studije a ne one u kojima diskutuju o raznim arhetipovima kao što je jednom prilikom pomenula Tokvilova.

Civilno služenje vojske

Smatram da uvođenje civilnog služenja vojske predstavlja jedan od najznačajnijih poteza u periodu posle 5. oktobra. I to ne samo zbog toga što sam i ja iskoristio tu mogućnost.

Ideja ima smisla, ako već neće da potpuno profesionalizuju vojsku. Umesto da ljudi gube vreme u kasarni, možda mogu i nešto korisno da urade. Ja sam se, recimo, jedno vreme bavio javnim nabavkama, pošto tamo gde sam odrađivao vojsku niko nije znao to da radi. Čuo sam i dosta drugih pozitivnih priča, neki su recimo držali obuku zaposlenima za rad na kompjuterima ili tako nešto slično.

Ali, korišćenje "civilnih vojnika" (kakav oksimoron!) da dežuraju na parkingu za vreme koncerta RHCP-a je prosto neverovatno. Sa jedne strane, ja bih na to pristao, bar možeš da čuješ Peperse. Ali, sa druge strane, korišćenje besplatne radne snage da se obezbeđuje potpuno privatna aktivnost je skandalozno. Ako to već tako može, voleo bih i meni da pošalju 2-3 civilna vojnika, treba da mi iznesu kauč, a nemam lift u zgradi.

The Friedmans

O Miltonu Friedmanu je dosta toga pisano na TR-u, kao o jednom od najuticajnijih ekonomista i libertarijanaca uopšte. O njegovom sinu Dejvidu nešto manje, ali koga zanima, može da pogleda ovde i ovde. Da rezimiram, radi se o jedinom od osnivača "desnog anarhizma" koji je i dalje živ.

Dejvidov sin Patri je očigledno ozbiljno shvatio očeve i dedine ideje i pokašava da ih sprovede, kroz projekat Seastead. Ideja je da se naprave splavovi, koji bi plutali u međunarodnim vodama i bili van jurisdikcije bilo koje države.

Letnja šema - TV Liberty

Vrlo zanimljivo mesto na kome ćete naći svakojake nevaljale filmiće...

Strategija privatizacije

Potpredsednik Vlade kaže da za vreme mandata ove Vlade nijedno veliko javno preduzeće neće biti većinski privatizovano.

Meni u stvari nije jasno kakva je razlika između Telekoma i Mobtela? Zašto su prodali 100% Mobtela ako je telefonija strateška grana? Ako je razlika to što Telekom ima i fiksnu telefoniju, neka onda razdvoje fiksnu i mobilnu i neka prodaju samo mobilnu. Zašto su onda prodali 100% Sartida i skoro svih banaka? Zašto uopšte hoće da prodaju Bor?

Ako je tačno to što Đelić kaže, da će država bolje obezbediti investicije i otvaranje novih radnih mesta, zašto smo onda uopšte započinjali privatizaciju 2001. godine? Zašto smo uopšte skidali petokraku sa zastave?

Kako se spremiti za privatizaciju?

Đelić:
Garantujem da nijedno od velikih javnih preduzeća tokom mandata ove vlade neće proći kroz većinsku privatizaciju, a neka neće ni ući u privatizaciju jer nisu spremna za to.

Kako se preduzeća spremaju za privatizaciju? Hiljade sklekova, hiljade trbušnjaka..? Ovu vladu, nasuprot onome što priča ne brine restrukturiranje ili šminkanje svinje kako kaže Dana Popović. Njih sada muči pitanje da li uopšte privatizovati javna preduzeća ili ne. Sada garantuju da neće.

Naš državni interes je da nadjemo strateške partnere koji će investirati u obnovu sektora, kako bi se kasnije obezbedile investicije za brži razvoj i otvaranje radnih mesta.

Iz ovoga sledi da kada bi, ne daj bože, prodali javna preduzeća u njih novi vlasnik ne bi investirao i ne bi otvarao radna mesta. Glupost. Možda je ovo "državni interes" Božidara Đelića i Draška Petrovića, moj sigurno nije.

Krškomanija

Nuklearna energija je možda najbolje rešenje za očuvanje životne sredine. Najveći zagađivači su upravo termoelektrane koje rade na ugalj. Nuklearne elektrane uopšte ne zagađuju okolinu.

U Francuskoj, jednoj od razvijenih zemalja sa najmanje zagađenja, oko 80% struje se dobija preko nuklearnih elektrana. Uz to struja iz nuklearnih elektrana je jeftinija kada nafta košta preko $40 po buretu. Francuska je i izvoznik struje što bi našim ekonomistima mogao da bude jako privlačan podatak.

Takođe je privlačno to što se nuklearna tehnologija dosta razvila od 1950-ih tako da sada bezbednost ne bi trebalo da nas brine. Da li? U Americi Price-Anderson akt limitira odgovornost nuklearnih elektrana u slučaju katastrofe. Negde oko 10 milijardi dolara ukupno. Ono što mene brine je ako već tržište odnosno osiguravajuće kompanije nisu spremne da garantuju da je Krško bezbedan, a pritom zapošljavaju stručnjake koji se isključivo time bave, zašto bi im građani verovali da je sve baš tako bezbedno kao što tvrde.

Ideja o izgradnji nuklearnih elektrana privatnim sredstvima u Srbiji mi deluje jako privlačno ali me potencijalna limitirana odgovornost u slučaju katastrofe pomalo plaši. Ipak verovatno bih podržao izgradnju ovih elektrana u Srbiji, mada priznajem da to što živim u inostranstvu malo pomaže mom optimizmu.

Srbija do Kjotoa

Dušan Vasiljević iz OEBS predlaže Vladi Srbije da pristupe Kjoto protokolu i time postave limite za ograničavanje emisije gasova u atmosferu. Kjoto postavlja limite koji bi u ovom trenutku bili dobri za Srbiju i omogućava prodaju razlike između kvote i ukupne količine emitovanih gasova. Budžet Srbije bi po ovom osnovou, prema Vasiljeviću, mogao da zaradi stotine miliona evra.

Ovaj sporazum nije savršen. Bušova administracija se često navodi kao razlog globalnog neuspeha Kjoto inicijative. To nije tačno. Još 1997, za vreme Klintonove administracije Senat je jako ubedljivom većinom 95-0 doneo rezoluciju kojom nagoveštava da neće ratifikovati Kjoto sporazum (samo Senat ratifikuje međunarodne sporazume). Veliki ekolozi kao što su Liberman i Gor čak su rekli da neće slati sporazum na ratifikaciju dok se ne ispune određeni preduslovi. Po svoj prilici i da dođe do promene administracije u Vašingtonu, Kjoto neće skoro biti potpisan, jer to nije pitanje koje brine prosečnog američkog glasača a itekako brine lobiste.

Australija takođe nije pristupila inicijativi. Nemačka, iako potpisnik protokola i jedan od većih zagađivača, prošle godine je donela odluku da efektivno izuzme svoju energetsku industriju iz sporazuma.

Pristupanje Srbije Kjoto protokolu bi sigurno uticalo na usporavanje rasta bruto društvenog proizvoda. Ako ne danas onda sigurno u budućnosti, jer bi potencijalni investitori birali zemlje u kojima bi izgradnja industrijskih kompleksa bila neopterećena ovim sporazumom.

Tržište nažalost nema idealno rešenje koje bi čuvalo prirodno okruženje i omogućilo nesmetani rad zagađivača. Doduše, idealno rešenje nema ni država. Ja mislim, neki se verovatno neće složiti, da će država pre ili kasnije morati da primeni neko rešenje za problem zagađenja. Kada taj dan dođe mislim da su takozvani zeleni ili ekološki porezi bolje rešenje od kvota koje propisuje Kjoto. U tom slučaju svako bi mogao da troši koliko hoće "čistog vazduha" ukoliko plati porez. Pošto kvote postavljaju limit na količinu verujem da bi mogle da budu štetnije.

Ivan se dosta bavi klimom i globalnim zagrevanjem. Pogledajte njegov tematski blog ukoliko vas više interesuje ova tema.

Market based management

Charles Koch je direktor i jedan od vlasnika najvećeg DOO-a (neakcionarskog društva) na svetu. Firma se zove Koch Industries i bavi se svim i svačim, od nafte, preko proizvodnje opreme za petrohemijsku i hemijsku industriju do maramica i drugih proizvoda od papira. Ukupan prihod firme je oko 90 milijardi dolara, a ima oko 80.000 zaposlenih. Charles Koch je takođe jedan od najvećih libertarijanskih filantropa u svetu, kroz Charles G. Koch fondaciju.

Međutim, posebno je zanimljiv zbog toga što je on u svoju firmu uveo nešto što on zove market based management. On tvrdi da je u svojoj firmi primenio osnovne ideje slobodnog tržišta i da je to tajna njegovog uspeha. U stvari, sada više nije ni tajna, budući da je objavio knjigu.

Veoma zanimljiv intervju sa njim možete naći ovde.

Opozicija iz bajke

Genijalci iz SPS i SRS su upravo opovrgli ekonomske zakone o ponudi i tražnji i pretpostavku o čoveku kao racionalnom biću.

Blic:
Poslanik SPS-a Rajko Baralić kritikovao je smanjenje akciza na kafu sa 40 na 30 odsto, ocenivši da to neće ništa značiti za građane, ali da bi za budžet mnogo značila ta sredstva.

Građanima smanjenje cena ne odgovara. Pretpostavljam da i kada bi se potpuno ukinula akciza i porez to im takođe ne bi odgovaralo.

Argument da se smanjenje akcize neće odraziti na cenu kafe su neosnovani. Prvo, tržište kafe je konkuretno, tako da će se verovatno odraziti na cenu. Drugo, i da ne dođe do smanjenja cene građani koji su vlasnici preduzeća koje se bave trgovinom kafom će zaraditi i taj novac reinvestirati ga (daj bože u proizvodnu delatnost). Apsolutno svako će taj novac potrošiti bolje od države.

Stvarno me zbunjuje da i dok su u opoziciji pomenute stranke pokazuju ovoliku netaktičnost. Umesto da insistiraju na smanjenju poreza i time pridobijaju glasače oni rade upravo suprotno. Ili sam možda ja naivan pa ne razumem da bi u Srbiji građani voleli da imaju manje para.

Brucošijada

Veliku frku je izazvalo nedavno uputstvo Ministarstva prosvete u vezi sa upisom studenata na državne fakultete:

Pripadnici srpske nacionalne manjine iz susednih zemalja mogu se školovati na fakultetima u Srbiji pod istim uslovima kao i građani Republike Srbije“...“ Susedne zemlje su Mađarska, Rumunija, Bugarska, Republika Srpska, Albanija, Bosna i Hercegovina, Hrvatska, Crna Gora i Slovenija.“ Fakultetima je naloženo da u oba konkursna roka prihvate sve zainteresovane kandidate, a da budući studenti svoju nacionalnu pripadnost potvrđuju samo svojim iskazom.

Čitam uputstvo deset puta, između redova i zareza, tražim podtekst i kontekst...To što „rasejani“ i „izjašnjeni“ Srbi imaju mogućnost da budu tretirani kao državljani Srbije, nije ništa posebno novo ni strašno (pogledati Zakon o Mađarima u susednim državama). Ipak, nesrećno uputstvo je izazvalo paniku nevladinih organizacija kao što su „Hitan antifašistički otpor Srbije“ (HAOS) i „Žene u crnom“. Evo šta za njih znači ovaj potez države:

1. "Uvođenje Velike Srbije na mala vrata".
Hm, da neko hoće na ovaj način da pravi Veliku Srbiju, plaćao bi studije izjašnjenim Srbima u tim susednim državama, a ne bi ih dovlačio u Srbiju...da li su borci i borkinje preskočile lekciju o gramšijevskoj kulturnoj hegemoniji kao najboljem sredstvu revolucije? Valjda tek ako Im posrbimo akademiju, eto nama Velike Srbije.

2. „Onima koji su upravo postali punoletni nameće se iskazivanje srpske nacionalne svesti.
Ignoratio elenchi. Reč je dobrovoljnom činu upisa fakulteta a ne o opštoj građanskoj obavezi. Uputstvo Ministarstva prosvete nikome ništa ne nameće i ne zabranjuje. Svako može da studira na srpskim državnim fakultetima. Ako zna srpski i ako plati.

3. "Zauzvrat dobijaju beneficije na uštrb državljana i poreskih obveznika Srbije.“
Opet zamena teze. Beneficije podrazumevaju da neko ima prednost u odnosu na nekog drugog ko je u istom statusu. Ovi "izjašnjeni Srbi" neće nužno besplatno studirati (što je slučaj kod Mađara u rasejanju po susednim državama, vidi mađarski zakon) već će ići u trku sa ostalim studentima iz Srbije pod istim uslovima. Jeste, oni su povlašćeni u odnosu na prospektivne grčke studente, ali..tu dolazimo do Ustava Republike Srbije koji kaže da je Srbija "država srpskog naroda i svih građana koji u njoj žive..." Šta da radimo, srpski narod je nekako ispao prva rent-sikerska grupa na spisku, bar u ovom Ustavu. Ne treba to shvatiti suviše lično, mada razumem jed nevladinih organizacija. Kada bi samo mogle da gledaju stvar iz libertarijanskog ugla. Jednostavno, "srpski narod" nije ništa drugačiji od ostalih grupa koje "traže" svoja prava i lovu iz budžeta: postoje razne organizacije koje delaju u njeno ime, većina pripadnika kolektiva nema pojma da se dela za njegovu dobrobit, obično upravo te razne samoimenovane zastupničke organizacije najviše koristi izvuku iz borbe za kolektivna prava neke grupe. Prosto je sada tako, srpski narod je iskočio na mesto broj jedan, ispred građana, paintball igrača i uzgajivača nojeva. To ne znači da HAOS i Žene u crnom treba da prestanu da se bore za to da neka druga grupa i njena kolektivna prava postanu hit na Listi prioriteta. Rent-siking će živeti dok živi država. Samo napred! Uostalom, ovaj neobični Ustav svašta dozvoljava uvodeći neverovatne mogućnosti "pozitivne diskriminacije".

Konačno, onaj NVO lament nad trošenjem para „poreskih obveznika Srbije“. To me najviše pogodilo kao ukletog tržištara. Čarolija državnog upravljanja tuđim parama jeste upravo u tome da se njime nužno ne opslužuju poreski obveznici Srbije. Postoje državne politike i državni razlozi, a pare se u skladu sa njima mogu preusmeriti žrtvama cunamija, Paintball savezu ili Železnici Srbije.

Sve ove pomenute brige nevladinog sektora nisu, međutim, ništa prema stavu zamenika glavnog urednika Blica, Milorada Ivanovića. Čovek kaže da se ova silna kritika „nacionalnog studiranja“ usmerava u pogrešnom pravcu:

„U interesu je Srbije da što više pametnih mladih ljudi dođe na naše univerzitete, da se ovde obrazuju, rade, stvaraju porodice. Druge zemlje troše milione dolara ne bi li privukle talente i nikome ne pada na pamet da stavlja barijere i rampe. Pametni, mladi ljudi su dobrodošli u Srbiju, bez obzira na veru i naciju i zadatak ministarstva i Vlade je da im pomogne u ostvarivanju njihovih ciljeva, a ne da ih sputava.“

Jedino što mogu da kažem: „Sedi, jedan! Promašena tema“

Diskretna sugestija Dejanu Stankoviću

Dejan Stanković, B92 bloger, opet sugeriše kako potrošiti više novca poreskih obveznika. Prvo je bila priča o prevodu srpskih knjiga na strane jezike a ovaj put se pominje strategija menjanja imidža Srbije u inostranstvu. Strategija podrazumeva televizijsko reklamiranje.

Moj kolega bloger svakako ima plemenite ideje ali bi bilo jako lepo kada se ti projekti ne bi plaćali novcem poreskih obveznika.

Dizel alternativa

B92:
Predloženo je uvođenje akcize na auto-gas, zbog velike potrošnje tog proizvoda.

Po ovoj logici bi onda trebalo uvesti i akcizu na burek, jogurt, japanke... O očuvanju životne sredine da ne govorimo. Kao da je pretpostavka da će više ljudi sa auto gasa preći na zastavine rolšue a ne na dizel.

Jeste da navijam za njih, ali stvarno...

Dušan Vujošević, trener Partizana, kaže:

"Tamo gde država ne finansira vrhunski sport tako da obezbeđuje prihode iz javnih preduzeća onima koji to rezultatima zaslužuju, jako je teško."

Jeste, i ja sam baš to primetio. Čim je javno preduzeće "Poljoprivredni kombinat Čikago" prestalo da finansira Čikago Bulse, odmah su propali. A vidim i da Lejkersi imaju problema od kad ih ne finansira "LA parking servis". Zato je San Antonio procvetao od kako su našli nove sponzore - "Texas Forests" i "San Antonio International Airport".

E zato treba da se privatizuju i javna preduzeća i svi sportski klubovi, da ne slušamo više ovakve nebuloze.

Skromni i štedljivi

Tako predsednik Narodne skupštine Oliver Dulić karakteriše poslanike i Skupštinu.

Prvo, činjenica je da od 50-ak parlamenata kojo sam video (uključujući i state capitol-e u Americi) nisam video ružniju zgradu skupštine nego što je naša. Mislim na republički, a ne bivši savezni parlament. Samo je makedonski tu negde po ružnoći. Samim tim, slažem se sa predlogom da u Kralja Milana ostanu stručne službe, poslanički klubovi i šta god, a da se sednice održavaju u bivšoj Saveznoj skupštini (sada se valjda zove Dom Narodne skupštine). I slažem se da obe zgrade treba renovirati, a Dom i osvetliti.

Međutim, ideja predsednika Dulića da se između dve zgrade napravi tunel je potpuno, ali potpuno luda. Prvo i osnovno, to mnogo košta. Drugo, šta će im? Šetnja između te dve zgrade je jedna od najlepših u Beogradu, preko Andrićevog venca, pa kroz Pionirski (jel se još tako zove?) park, a sve ukupno nema više od 300-400 metara. Treće, prolazio bi tačno ispod Tadićevog kabineta.

New Deal

Čitam "Anđele i demone" Dan Brown-a. Hteo sam da sačuvam za leto, za plažu, ali izgleda da neću na more, pa rekoh, ajde da pročitam sada. I tako, na jednoj strani se pominje New Deal, a u fusnoti otprilike piše: "ekonomski program koji je sproveo predsednik Ruzvelt i koji je izvukao Ameriku iz depresije (prim.prev.)". I tu shvatim koliko je ozbiljan problem sa kojim se liberali danas susreću (kako u Srbiji, tako i u drugim zemljama). Sve dok obrazovani i pametni ljudi (kao što je nesumnjivo ovaj prevodilac) budu verovali u takve mitove, biće jako teško ubediti ljude da je NIP loš i da je državno vlasništvo nad firmama još lošije (vidi slučaj PKB-a).

Siguran sam da ima političara koji NIP vide kao priliku da uzmu provizije kod javnih nabavki. Ali, isto sam tako siguran da takvih nema više od 2-3. Ubedljiva većina njih iskreno veruje da radi nešto korisno. Pitanje je samo kakva će fusnota biti uz NIP u udžbeniku iz istorije za sto godina, u lekciji "Rani 21. vek u Srbiji".

Zanimljiv tekst o američkom New Dealu se može naći ovde.

Loša vest

Blic prenosi da će PKB uskoro postati gradsko javno preduzeće! Pored prevozom, upravljanjem pijacama, grobljima, vodovodom i građevinskim zemljištem, Grad Beograd će se u buduće baviti i gajenjem paradajza, kornišona i belog luka.

Ne znam koji deo odluke je gluplji - da li onaj da se na PKB ne primenjuje Zakon o poljoprivrednom zemljištu, ili onaj kojim se upravljanje prenosi sa Republike na Grad. Republika barem ima Ministarstvo poljoprivrede.

Argumentacija? A da, time se sprečava monopolizacija i tajkunizacija poljoprivrede.

Glasaj tupane

Ekonomist je prošle nedelje objavio recenziju knjige Mit o racionalnom glasaču Brajana Kaplana, profesora sa Džorž Mejson univerziteta. Kaplan pokušava da dokaže tezu da su glasači glupi. To je zaključio na osnovu sledećih zabluda (grub prevod):

• Protivtržišno opredeljenje glasača - ljudi ne razumeju da privatni interes često proizvodi opšti napredak
• Animozitet prema strancima - potcenjuju korist saradnje (trgovine) sa strancima
• Radno mesto i rad - izjednačavaju napredak sa zaposlenjem umesto produktivnošću
• Pesimizam - pretpostavljaju da je ekonomska situacija daleko lošija nego što jeste

Iako mislim da su sve Kaplanove pretpostavke tačne ne mislim da to čini glasače idiotima. Neke od gore navednih zabluda nisu baš tako očigledne. Ne treba očekivati od slabije obrazovanih glasača da ih razumeju. Sa druge strane stvarno je tužno što u Srbiji mnogi ekonomisti spadaju u ovu kategoriju.

Kasandra

Za one koji su propustili Ljubiša Rajić se prepoznao u tekstu Đorđa Vukadinovića od utorka pa mu je danas odgovorio. Tema je patriotizam ili ne. Komentatori politike su, predvidljivo, odabrali stranu.

Mislim da nastavak nećemo dugo čekati jer je previše ličnih podataka već izneto. Stan na poklon od socijalističkog režima, američke i ruske zastavice spremne za doček okupatora, statiranje u demokratskim promenama, krug dvojke, turbo folk, pivo, Dušan Silni, Audi i sveti evro su samo neki od elemenata koji garantuju da će nova sezona Srećnih ljudi biti vanserijski hit.

Tihi o medijima

Voja Brajović odlučio da prekine direktno budžetsko finansiranje medija. Navodno četiri javna preduzeća iz ove industrije su budžetski korisnici. Jasno mi je da ovo nije isključivo Vojina odluka, ali mi je drago da je to prva vest iz ovog ministarstva.

Pisaćemo još o Voji kada počnu da se snimaju filmovi od državnih para. Za sada, hvala Tihi, mnogo mi je drago.

Usput ako neko zna koji su mediji u pitanju bilo bi lepo da to podeli sa ostalima.

Visoka literatura

U svojoj kolumni u danasu, Nataša B. Odalović, koju ponekad volim da pročitam, se žali na sve veću najezdu političkih komentatora u štampanim medijima. Blogere još nije zakačila.

Po njoj, veći broj političkih kolumni će uticati na odumiranje onih kvalitetnih. Neće. Veći broj kolumni i kolumnista će samo izgurati u prvi plan one zaista kvalitetne. Takođe sadašnji sindikalizovani kolumnisti, ako već nisu dovoljno kvalitetni a ima i takvih, će morati da se potrude da pišu bolje da bi zadržali čitaoce. Sve u svemu čitaoci će biti na dobitku.

Članak me je podsetio na plač "legalnog" beogradskog taksiste koji priča o hiljadama divljaka zbog kojih u Beogradu ne postoji dobra taksi usluga. Nataša i taksista ili brkaju posledice veće ponude na kvalitet ili se plaše da sami nisu dovoljno dobri da izdrže konkurenciju.

Odbili a nisu

Novosti pišu kako su Đilas i Đelić odbili plate a prenose i komentare drugih političara koji ih zbog toga nazivaju demagozima. To je preterivanje. Ja mislim da je jako lepo što političari kao što su Đilas i Đelić poklanjaju plate u dobrotvorne svrhe. Verujem im da to ne rade iz demagoških već iz humanih razloga.

Ipak, nije u redu da se hvale kako su odbili plate (ili to mediji pogrešno prenose u šta sumnjam). Platu podignu pa potroše, doduše ne na piće i muziku kao Velja (ne kritikujem, poštujem)nego daju novac u dobrotvorne svrhe. Odbiti platu znači ne podići je i bar teorijski je vratiti poreskim obveznicima. I to je humano.

Koncesija - tajna ili ne

Već duže vreme se Bojan Kostreš i vlada natežu oko objavljivanja sadržaja koncesionog ugovora Horgoš - Požega. Obe strane imaju dobre argumente. Bojan Kostreš kaže da narod (Vojvodine) ima prava da zna a vlada da se ugovorom štite prava koncesionara i da je moguće da će odustati od posla ukoliko se objavi sadržaj ugovora.

Na prvi pogled mi se čini da je Kostreš u pravu. Lično smatram da bi sve što vlada radi trebalo da bude javno. Međutim, tipičnim ugovorom o koncesiji ne troši se novac poreskih obveznika. Kompanija napravi put i dobija vlasništvo na određeno vreme.

Ugovori između dve privatne kompanije često nisu javno dostupni. Poslovna tajna. Da li ugovor između države i privatnog preduzeća, kada se ne troši novac poreskih obveznika, treba da dobije isti tretman? Da li treba štititi poslovne tajne španskog koncesionara iako sarađuje sa državom a ne sa drugom privatnom kompanijom?

Meni se čini da privatne firme koje rade sa državom moraju da imaju drugačije standarde tajnosti nego kad rade sa drugim privatnim firmama. Vlada ima obavezu prema građanima da radi transparentno dok privatna preduzeća nemaju. Mislim da bi kod nas vlada trebalo da ubuduće obaveže koncesionara da pristane na veći nivo transparentnosti ukoliko želi da dobije posao.

U ovom konkretnom slučaju, zaista nisam siguran kako treba odreagovati. Iako ne razumem šta to koncesionar konkretno gubi, ako je vlada obećala tajnost onda možda ima smisla to obećanje i ispoštovati.

Književnicu nema ko da čita

U Politici:
Када је реч, на пример, о књижевности, мада не само о њој, све земље осим Србије имају разрађен систем подстицања онога што сматрају својом књижевношћу. Осим стипендија, мноштва плаћених пројеката и других начина да уметник не ствара у гладовању, одређене су и месечне своте за „стимуланс у раду”. Тако се то зове. Дакле, не помоћ.

Književnici koji ne mogu da žive od pisanja, umesto da nađu pošteni posao, traže pare od države i još hoće da se to ne zove pomoć. Pobesneo sam i ostavio komentar i tamo na sajtu.

Teorija relativiteta

Svake godine slušamo kako je prijemni ispit bio "težak" ili "lak" ili da je jedan predmet bio teži ili lakši od drugog. Sada u Blicu naslov kaže da je "Matematika lakša od srpskog".

Koliko ja znam ti prijemni ispiti su klasifikacioni, jer sva mesta u srednjim školama na kraju budu popunjena. To znači da uopšte nije bitno koliki je broj bodova neko dobio, nego kako je neko uradio u odnosu na ostale. Prema tome, pošto su isti za sve, prijemni ispiti ne mogu biti "teški" ili "laki" (odnosno mogu, ali je to nebitno). Može samo konkurencija da bude velika ili mala u odnosu na broj mesta.