Ovih dana, posle ciklona u Burmi, humanitarci raspravljaju o tome da li je moralna obaveza najrazvijenijih zemalja sveta da pomognu nastradalima čak i u slučaju kada vlada (režim) zemlje tu pomoć ne želi? Postoji li odgovornost da se zaštite žrtve? Drugim rečima da li bi zemlje EU, Amerika i možda Kina trebale da organizuju vojno-humanitarnu intervenciju? Da li bi trebale da isporuče pomoć pa makar to značilo i sukobe sa vojskom Burme?
Benjamin Friedman iz Cato instituta smatra da je to najgora opcija i da treba stvari prepustiti diplomatiji. Podseća na situaciju u Iraku. Ipak, ne odgovara na pitanje da li postoji moralna obaveza da se pomogne ljudima u nevolji. Hiljade života može biti spašeno ovom intervencijom, a činjenica da izgradnja demokratskog Iraka nije najuspešniji projekat ne rešava ovu moralnu dilemu.
Robert Caplan u editorijalu u NYT naginje ka ograničenoj vojnoj intervenciji ali se plaši odgovornosti koju bi velike sile preuzele ukoliko dođe do promene vlasti i mogućeg haosa kasnije. Najveće zemlje EU su odlučnije i otvoreno se zalažu da UN prisilno distribuira pomoć, što znači upotrebu sile. Ipak, ni u EU ne postoji koncenzus oko ovog pitanja.
Ovo moralna dilema mora da jako muči svetske lidere. Verovatno bi svi najradije sačekali da se stvari reše same, ali nažalost trošak odugovlačenja može da se izmeri ljudskim životima. Ukoliko se odluče da intervenišu mogu da stvore slične probleme kao u Iraku. Ukoliko se odluče da ne intervenišu možda dobiju novu Ruandu ili Sudan. Imaju izbor samo između loših i gorih rešenja.
Možda teorija igara može da pomogne. Ukoliko postoji kredibilna pretnja da će Savet Bezbednosti u ovakvim situacijama bezuslovno odobriti vojnu intervenciju verovatno se diktatori ne bi usuđivali da ne dozvole distribuciju pomoći. Problem je sistem donošenja odluka u SB i činjenica da svaki diktator danas verovatno ima podršku bar jedne stalne članice saveta, što bi uticalo na kredibilitet pretnje. Međutim možda bi mogli da se definišu uslovi posle kojih bi se odluka o intervenciji donosila po automatizmu. Nešto kao barijere za zaštitu od poplava u Holandiji koje se automatski zatvaraju ukoliko vremenska prognoza najavi nevreme.
U ovom konkretnom slučaju da sam predsednik jedne od velikih sila verovatno bih se odlučio da zaštitim svoje humanitarce dok dele pomoć, nadajući se da neće biti većih posledica.
3 comments:
sistem koji zrtvuje svoje ljude... ako se stvari tako predstave, resenje nije tesko doneti..
Svu pomoc usmeriti preko kine posto ona ima "najbolje" odnose sa njima od svih ostalih zemalja.
Pitanje je u stvari malo sire od humanitarne pomoci, vec ulazi u sustinu nacela suverenosti. Koliko ja vidim, realnost je da vojne sile imaju punu suverenost, a banana zemlje samo ogranicenu.
Ako strane sile intervenisu u slucaju kada domaca vlast AKTIVNO ubija svoje gradjane, ne vidim zasto ne bi intervenisali i kada domaca vlast PASIVNO ubija ljude.
Naravno, to onda otvara brojna pitanja oko davanja saglasnosti na takve intervencije i upravo to sto ti kazes - Savet bezbednosti jednostavno nema fleksibilnost da tako nesto uradi. Medjutim, cak i ako bi se ukinulo pravo veta u Savetu bezbednosti i pocelo da se o takvim stvarima odlucuje vecinom glasova, siguran sam da bi sve velike sile bile protiv toga.
Jednostavno, ni Amerika ne zeli da dodje u situaciju u kojoj Francuska, Kina i Rusija odluce da posalju 10.000 vojnika u Cikago jer je 50 beskucnika umrlo od hladnoce, a vlada SAD nije nista uradila da to spreci.
Prakticno svima koji o tome odlucuju odgovara ad-hoc odlucivanje.
Post a Comment