Pogledajte prijateljsku polemiku Boška Mijatovića, liberalnog ekonomiste, i pesnika Miroslava Maksimovića, o umetnosti, slobodnom tržištu i ulozi države.
Po meni je Mijatovic ovde toliko ocigledno u pravu da je nastavljanje rasprave od strane ovog Maksimovica cist bezobrazluk. Ponekad mi sam Mijatovic deluje gotovo ocajno - i podseca me na nasu poziciju ponekad na ovom blogu: 15 puta ponovis jednu istu elementarnu logicku primedbu, a covek i dalje nastavlja sa svojim ideoloskim floskulama, kao da nista nije bilo.
Mislim da je Miajtovic mogao da replicira Tomasom Bernahrdom koga smo mi linkovali ovde, a koji kaze da treba ukinuti svaku finansijsku potporu drzave pesnicima i piscima ("ja im ne bih dao ni cvonjka"), i pravi analogiju izmedju sebe kao prodavca drama i romana i svog dede koji je prodavao sir i kajmak, te tvrdi da drzavne subvencije samo korumpiraju pisce i da nikad nista dobro nije napisano kao posledica drzavne "brige" i dotacija.
Како лепо рече Томас Бернхард: „Само писац који издржава сам себе, који мора да ради, може нешто и да постигне. Али, онај који зна да не мора ништа да ради зато што ће му првог доћи плата од министарства или неке друге институције – то је страшно. Сви седе само као уседелице и чекају да им стигне од министарства, и плету.“
Ja sam stekao utisak da njih dvojica pišu o različitim temama. Mislim da je ova razmena pre predstavlja nezavisna razmišljanja o tržištu i poeziji nego što je stvarno billo neke polemike. Ustvari kao da je u celoj priči učestvovalo pet a ne samo dva autora.
Nije lako diskutovati sa pesnicima, i sumnjam da će Boško imati nerava da ikada ponovi nešto slično.
3 comments:
Po meni je Mijatovic ovde toliko ocigledno u pravu da je nastavljanje rasprave od strane ovog Maksimovica cist bezobrazluk. Ponekad mi sam Mijatovic deluje gotovo ocajno - i podseca me na nasu poziciju ponekad na ovom blogu: 15 puta ponovis jednu istu elementarnu logicku primedbu, a covek i dalje nastavlja sa svojim ideoloskim floskulama, kao da nista nije bilo.
Mislim da je Miajtovic mogao da replicira Tomasom Bernahrdom koga smo mi linkovali ovde, a koji kaze da treba ukinuti svaku finansijsku potporu drzave pesnicima i piscima ("ja im ne bih dao ni cvonjka"), i pravi analogiju izmedju sebe kao prodavca drama i romana i svog dede koji je prodavao sir i kajmak, te tvrdi da drzavne subvencije samo korumpiraju pisce i da nikad nista dobro nije napisano kao posledica drzavne "brige" i dotacija.
Pomenuo je Boško Tomasa:
Како лепо рече Томас Бернхард: „Само писац који издржава сам себе, који мора да ради, може нешто и да постигне. Али, онај који зна да не мора ништа да ради зато што ће му првог доћи плата од министарства или неке друге институције – то је страшно. Сви седе само као уседелице и чекају да им стигне од министарства, и плету.“
Ja sam stekao utisak da njih dvojica pišu o različitim temama. Mislim da je ova razmena pre predstavlja nezavisna razmišljanja o tržištu i poeziji nego što je stvarno billo neke polemike. Ustvari kao da je u celoj priči učestvovalo pet a ne samo dva autora.
Nije lako diskutovati sa pesnicima, i sumnjam da će Boško imati nerava da ikada ponovi nešto slično.
Post a Comment