Kako pisati blog, članak ili kolumnu

1. Imajte jasnu ideju o čemu pišete. Idealno je da tema bude važna, zanimljiva i da o njoj imate nešto konkretno da kažete. Ne sedam za sto da „pišem kolumnu“, nego da „pišem o biciklima i tvrdim da su prevaziđeni“. Ako imate jasnu ideju i dobro poznajete temu, 90% vašeg posla je završeno.

2. Usudite se da imate sopstveno mišljenje. Velika boljka u domaćoj pisanoj reči, a još i više u domaćoj nauci, jeste uzdržanost od sopstvenog stava a citiranje nekih autoriteta kojima pridajemo preveliku važnost. Previše je članaka koji prežvakavaju šta je rekao neki engleski ili francuski profesor. Umesto toga, budite kao Žižek: recite šta mislite, tresnite to na sto, makar lupili glupost. Tekst će vam biti zanimljiviji, a i život.

3. Mišljenje mora da bude dobro argumentovano. Mišljenje bez argumenata je samo ukus, a o ukusima nije zanimljivo čitati. Zato treba dobro istražiti temu. Logiku i argumente potkrepite podacima i primerima. 

4. Istovremeno, ne zatrpavajte čitaoca podacima i definicijama. Ne pišete za Statistički godišnjak. Umesto 63.4% recite „dve trećine“. Umesto „Vlada Republike Srbije objavila je“, može „država je rekla“. Žrtvujte nešto preciznosti radi čitljivosti. 

5. Posebno za pisanu reč u Srbiji, čuvajte se kulture pesimizma. Devet od deset domaćih kolumni su lirske jadikovke, generalno ni o čemu. 

6. Pišite kao što govorite. I dobro se potrudite da to uradite, jer ne dolazi prirodno. Najlakše je pisati ovako: „Prema izveštaju Ujedinjenih nacija objavljenom u septembru 2020. godine očekivani životni vek na svetskom nivou ostvario je porast od 2.8 godina u odnosu na 2000. godinu.“ 

Tako niko ne govori. Prijatnije je ovako: „Kao što su Ujedinjene nacije nedavno objavile, ljudi danas žive tri godine duže nego početkom ovog veka“. 

Umesto preciznog, formalnog i opskurnog „uvećanja monetarne baze putem repo operacija“, ja uvek izaberem neprecizno ali suštinski ispravno „štampanje para“. 

7. Nemojte robovati srednjoškolskim pravilima, već osluškujte šta pišete. Sme li rečenica počinjati sa „ma“, „pa“, „ili“ ili „ali“? Apsolutno sme i ponekad treba. Zvuči prirodno i bude efektno. 

Menjajte dužinu rečenica. Najbolje je kada se kratke smenjuju sa dugačkim. 

8.     Neka tekst bude živ i dinamičan. Pasiv je prihvatljiv, aktiv je obično bolji. Glagoli su u tu svrhu bolji od imenica. Umesto „ekonomija je ostvarila rast“, pišemo „ekonomija je porasla“. 

Onda vidite da li može bolje. Možda „privreda je porasla“? Privreda, zato što izvorne reči, kada ih ima, zvuče bolje od uvezenih. Tako je i u drugim jezicima. 

A možda čak i „privreda se trgla“? Trgla, zato što metafore mogu da poprave i stil i razumevanje. Suptilne, jedva primetne metafore su najbolje. Samo ih nemojte, za ime boga, stavljati pod znake navoda! 

9. Obrišite uvodnu rečenicu, obično je suvišna. Bolje je s neba pa u rebra. Nema potrebe za „Mnogo se ovih dana govori o...“, „Razmišljam o...“ ili skandaloznim „Kada me je urednik upitao da nešto napišem, pomislio sam...“. Ali i bolji uvodi su ponekad suvišni. Isto važi i za poslednju rečenicu. Pročitajte je pa razmislite da li je stvarno neophodna.

(Da li sam sa ovog teksta posekao uvod? Jesam. Tu je stajalo neko nakašljavanje o tome kako sam vremenom napisao mnogo kolumni, blogova i novinskih tekstova i nakupio mudrost koju hoću ovom prilikom da podelim. Obrisano.) 

10. Za sve ovo potreban je svestan napor. Svaki tekst treba pročitati i menjati po nekoliko puta. Tada se seku nepotrebne reči, traže bolji izrazi, skraćuje, pojednostavljuje i radi sve ono iz prethodnih tačaka. John Kenneth Galbraight, najbolji pisac među ekonomistima, kaže ovako: tu prepoznatljivu notu spontanosti u pisanju dodam negde oko pete revizije.

Pročitajte neku knjigu o pisanju i stilu. Sve ovde napisano dolazi iz takvih izvora. U njima ćete naći mnogo stvari koje vam nikada nisu pale na pamet.