Geoinženjering

Obamin savetnik za nauku John Holdren je izjavio da su "sva moguća rešenja za problem klimatskih promena na stolu", uključujući i geoinženjering.

Ideja deluje relativno jednostavno - ako se Zemlja zagreva, dobar način da je ohladimo je da sprečimo Sunčeve zrake da dođu do Zemlje, tako što ćemo u više slojeve atmosfere lansirati razne reflektivne čestice. Na prvi pogled, meni ova ideja deluje dobro. Deluje mi znatno jeftinija od radikalnog smanjenja korišćenja fosilnih goriva. Još ako je moguće i povlačenje tih čestica ukoliko se ukaže potreba, onda super. Takođe, za razliku od smanjenja fosilnih goriva, ovo rešenje ne zavisi od razloga Zemljinog zagrevanja. Jer, ako se Zemlja ne zagreva zbog CO2, nego zbog nečeg drugog, smanjenje emisije CO2 verovatno ne bi pomoglo, ali bi emitovanje reflektivnih čestica pomoglo. Sve u svemu, čini mi se da je ovo najjeftiniji način da se globalno zagrevanje, ako je uopšte realan problem, zaustavi.

Da li ima šanse da se ovo i desi? Grubo posmatrano, postoje dve grupe ljudi - oni koji smatraju da je GZ realni problem i oni koji smatraju da je cela priča oko GZ-a prenaduvana. Ovi drugi svakako neće podržati predlog. Ali, ja mislim da ni oni prvi neće podržati predlog. Zašto? Pa, zato što za većinu njih borba protiv GZ nije cilj, već sredstvo. Oni ne žele jednostavna i jeftina, visokotehnološka rešenja, koja nam omogućavaju da nastavimo da spaljujemo naftu i gas - oni žele da mi radikalno promenimo svoj način života, a GZ je tu samo korisno sredstvo.

Tako da mislim da od geoinženjeringa nema ništa.

Eh Miško

Delta agrar traži od države da daje povoljne agrokredite i da dodatno subvencioniše proizvodnju jabuka. Veliki dobrotvori iz Delte bi onda otkupili 100 procenata tih jabuka (proizvedenih po njihovim standardima) i plasirali ih u Rusiju. Delta ne bi dobila subvencije ali bi dobila jeftinije jabuke. Dobitnici u ovom poslu bi bili: stotinak proizvođača jabuka, Delta i kupci jabuka u Rusiji. Gubitnici: svi građani Srbije.

Naslov u Blicu je pritom genijalan: Šansa srpske ekonomije je izvoz jabuka u Rusiju. Primereniji naslov bi bio: Poreski obveznici u panici - Delta planira otimačinu.

Problem nisu velike porodice već velika država

Već smo pričali o Malthusu i njegovoj teoriji koja otprilike krivi veliki prirodni priraštaj za sprečavanje ekonomskog razvoja. Mi smo više puta skrenuli pažnju na ovu zabludu jer prirodni priraštaj ograničava relativno bogatstvo pojedinca (porodice) dok je sveukupno (zajedničko) bogatstvo irelevantno.

U Africi sa druge strane postoji objektivni problem. Neke zemlje poput Južne Afrike imaju recimo desetine hiljada novih ljudi koji se svake godine pojavljuju na tržištu rada. Neke cifre kažu da ih ima oko 150.000 godišnje. Ja ne znam koliko je to tačno. Video sam jedan podatak da je nezaposlenost porasla sa 33 na preko 40 procenata od nezavisnosti do 2002. Ipak, pošto država ne treba da zapošljava ljude, što veruju i u Južnoj Africi, onda je to pre svega lični problem. Sa druge strane, u većini afričkih zemalja koje imaju socijalistički sistem funkcionisanja i gde su mnoge kompanije državne onda to zaista postaje i državni problem. Znači nije problem priraštaj već državno uređenje.

Problem je još izraženiji u slučaju zdravstva i obrazovanja. Ako neka zemlja ima recimo prirodni priraštaj od 4% godišnje, da bi potrošnja po učeniku ili osobi (bolesniku) ostala otprilike na istom nivou, onda je neophodno da država troši isto 4% više na obrazovanje i zdravstvo. Naravno pretpostavka je da je kvalitet obrazovanja i zdravstva imaju direktnu korelaciju sa potrošnjom, što ne mora da bude tačno. Kako afričke zemlje nemaju dovoljno visok rast one ne mogu značajno da povećaju potrošnju na godišnjem nivou. To je rezultiralo činjenicom da su usluge u skoro svim afričkim zemljama lošije nego što su bile u prvim godinama od sticanja nezavisnosti.

Skoro sve afričke zemlje imaju ovaj problem jer sve nude državno obrazovanje i zdravstvo. I u ovom slučaju je krivo državno uređenje, jer da država ne nudi ove usluge besplatno, obrazovanje i zdravstvo bi bili problemi pojedinca. Malthus nije u pravu kada kaže da je prirodni priraštaj problem ekonomskom razvoju. Pravi problem su velike države koje nažalost ne nude dobro rešenje za tradicionalno velike afričke porodice.

Ko želi da se informiše o političkoj situaciji u Africi od nezavisnosti do danas, predlažem mu sjajnu knjigu Martin Mereditha, The Fate of Africa. Definitivno najbolja knjiga koju sam našao na tu temu.

Da li je moguće...

... da prosečna kuća u Detroitu košta 13 hiljada dolara?

Da, znam na šta liči Detroit, ali sve jedno.

Srbija treba da uvede evro

Kaže MMF.

Ovde je jedan od naših prethodnih postova na tu temu.

Ponekad je pametnije ćutati

Za to vreme, niko se ne usuđuje da zatraži nacionalizaciju „Delte” ili bar izvuče zaključak da nikada više ne smemo dopustiti jednom čoveku da od njega zavisi privreda Srbije. Kaže Aleksandar Vulin sa setom se sećajući vremena kada je cela privreda zavisila od jedne žene.

Agitprop komesar poziva svakog ponaosob da ponovo razmisli i da sam sebi odgovori ima li hrabrosti da ćuti.

Dva članka

Okačio sam na SSRN dva članka koja sam poslao akademskim žurnalima, pa mazohisti mogu da skinu i pročitaju.

Prvi, malo kraći i lakši, je o razlozima rasta intervencionizma u ekonomiji i kritika postojećeg public choice objašnjenja.

Drugi je o ulozi različitih ustava i različitih ustavnih sudova u ekonomiji, uglavnom poređenje američke sa kontinentalnom evropskom praksom kroz istoriju i danas.

Ekonomista opet predlaže zamrzavanje cena

Dejan Miljković koji je predložio zamrzavanje cena, se sada brani od napada i daje neka pojašnjenja. Njegov predlog se u suštini svodi na to da cene treba zamrznuti iz spoljnotrgovinskih razloga. Mehanizam je ovakav: kad bi se zamrzle cene, a kurs dinara ostavio da polako pada, za neko vreme bi domaće cene postale realno niže u odnosu na inostrane. Takve, realno niže cene bi onda podstakle kupovinu domaćih proizvoda kod kuće, kao i izvoz, a destimulisale uvoz. Tako je zamrzavanje cena ustvari sredstvo povećanja domaće konkurentnosti. Kada se to desi, onda se cene mogu odmurznuti.

Miljković piše: "stručna rasprava sa određenim brojem kolega povodom predloženog koncepta rezultirala je procenom da bi se očekivani efekat mogao proizvesti u periodu od 3 do 6 meseci".

Pa evo da i ja dam doprinos stručnoj raspravi, postaviću pitanje zašto onda čekati da dinar vremenom padne da bi postali cenovno konkurentni? Zašto, umesto fiksiranja cena i čekanja, ne izdati naredbu da svi domaći prodavci odmah smanje cene za 10%?

To je potpuno isti mehanizam koji predlaže Miljković, samo što bi efekat ovako bio mnogo brži. Ne treba čekati 3-6 meseci, nego bi domaće cene odmah, od ponedeljka, bile niže od stranih. U zemlji bi odmah više kupovali domaće, a i naš izvoz bi bio odmah jeftiniji i više tražen. Logika je identična.

A ako bi baš da glumim Bastiata, pitao bih zašto onda stati na smanjenju od samo 10%, kad možemo biti još konkurentniji -- zašto ne narediti domaćim proizvođačima i prodavcima da smanje cene za celih 100%? Da cene padnu na nulu, da nam svima daju sve besplatno i da besplatno robu šalju i u inostranstvo. Tako bi uvoz pao na nulu, a izvoz težio beskonačnom.

Balkanski špijun i demokratija

Mancur Olson je u sjajnoj knjizi "Logika kolektivne akcije" zaključio da dobro organizovana i zainteresovana manjina može u potpuno demokratskom sistemu da lako pobedi neorganizovanu, podeljenu i nedovoljno zainteresovanu većinu.

Dobar primer ovog nalaza je proglašavanje Balkanskog špijuna za najbolju komediju svih vremena na sajtu Internet Movie Data Base, vodećem filmskom sajtu.

Prilično je očigledno da su za Balkanskog špijuna glasali isključivo ljudi sa ovih prostora. Ono što iznenađuje je da su u svim ostalim kategorijama pobedili američki filmovi, odnosno iznenađuje to da nijedna druga etnička grupa nije uspela da progura neki svoj film.

Posle kažu da Srbi ne znaju da se organizuju!

Niski porezi

Kad imate niske poreze poput Švajcarske, čak se i kompanija u kojoj su suvlasnici dve države registruje kod vas!

Čudni su putevi Laferovi.

Cigarete na komad i lobiranje

Dosta novina je javilo da je, usled krize, jedan kiosk u Kuršumliji počeo da prodaje cigarete na komad. Međutim, vlasniku kioska verovatno nije ni palo na pamet da je to zabranjeno. Naime, članom 89. Zakona o duvanu je predviđeno da će za prodaju cigareta u pakovanju manjem od 20 komada preduzetnik biti kažnjen sa 5.000 do 500.000 dinara.

Deluje prilično besmisleno, jel da? Zašto bi država zakonom propisivala koliko cigareta mora da bude u paklici? Međutim, deluje besmisleno samo na prvi pogled.

Radi se o tome da je, kada je pisan Zakon o duvanu, jedna firma (Firma A) počela da prodaje skuplje cigarete u pakovanju od 10 komada. Firma B se uplašila da će im pasti prodaja njihovih jeftinijih cigareta, ali je imala vezu u državnoj upravi i skrenula im je pažnju da u 10-ak evropskih zemalja postoji zabrana prodaja paklica sa manje od 20 cigareta. I tako i bi. I još je to proglašeno "usaglašavanjem sa evropskim pravilima".

Proces

Danas je policajac Nedeljko Stefanović koji me je 2003. godine pretukao u stanici policije Majke Jevrosime, osuđen prvostepenom presudom na 4 meseca zatvora uslovno na dve godine. Osuđen je za zloupotrebu službenog položaja i nanošenje telesnih povreda. Pravosnažna presuda mora da bude donešena do avgusta ove godine ili preti zastarevanje.

Pravda je spora ali dostižna nije moja omiljena deviza. Ne razumem zašto je ovaj proces trajao šest godina? U tih šest godina nijedan novi dokaz nije razmatran niti se desilo bilo šta što bi trebalo da utiče na odluku suda. Jedini razlog je nepojavljivanje optuženog na suđenju. Bio je verovatno bolestan, službeno odsutan a mnogo puta je zakazala i pošta pa nije uspeo da primi pozive. Bilo je i dana kada pretpostavljeni u policijskoj stanici potpiše poziv ali ga nekom čudnom koincidencijom okrivljeni ne primi. Ne razumem zašto se trajanje procesa ne ograniči vremenski na par meseci. Ukoliko se neko ne pojavi danas, sud može da odloži suđenje za sutra i da odmah naredi privođenje. Zakazivanjem saslušanja na svakih 3 do 6 meseci se praktično priziva zastarevanje.

Ne mislim da su sudije krive, već mislim da sistem treba da se promeni. Ne može se efikasnost zapostaviti zarad pravde, jer pravda sa 10 godina zakašnjenja i nije neka pravda. Slaviša je jednom prilikom rekao da se liberali ne zalažu za slabu državu, već za jaku državu u segmentima kojima bi trebalo da se bavi. Sprovođenje pravde je definitivno jedan od tih segmenata.

U svakom slučaju, jako sam srećan što je jedan bahati predstavnik države osuđen u prvostepenom postupku. Nadam se da će više sudske instance uspeti da potvrde presudu na vreme u slučaju žalbe.

Odgovori slobode

Libertarijanski Klub Libek, o kome smo pisali ranije, je uradio poučan film Odgovori slobode o libertarijanizmu. Film su prikazali u LDP-u, pričali su o aktivnostima organizacije na Studiu B, a planiraju i prezentaciju na FPN-u. Njihov sajt je od danas i u preporučenim linkovima Tržišnog rešenja.

Fasizam u svojoj epohi

"Trying to handle the crisis, ... government nationalized the holdings of large banks which had accrued significant industrial securities. The government also issued new securities to provide a source of credit for the banks and began enlisting the help of various cartels…. The government offered recognition and support to these organizations in exchange for promises that they would manipulate prices in accordance with government priorities. A number of mixed entities were formed… whose purpose it was to bring together representatives of the government and of the major businesses.… This economic model based on a partnership between government and business was soon extended to the political sphere, in what came to be known as corporatism.… They began to impose significant tariffs and other trade barriers.… Various banking and industrial companies were financially supported by the state.… The national leader created the New Governmental Entity….which soon controlled 20% of the nation's industry through government-linked companies.… The national leader also adopted a Keynesian policy of government spending on public works to stimulate the economy.… Public works spending tripled to overtake defense spending as the largest item of government expenditure."

Ako mislite da je ovo opis Amerike pod Obamom, jako se varate. To je opis Italije pod Musolinijem, onako kako ga pruza Wikipedija (uz malo mog editovanja nekoliko imenica koje bi otkrile "prevaru").

Citat je zapravo preuzet iz pomalo zastrasujuceg clanka Il Duce, Redux, objavljenog na sajtu American Spectator. On me je podsetio na jedan raniji odlican clanak koji se sam linkovao vec, a koji se bavi istom temom - Obamom kao nekom vrstom "novog Ducea".

Libertarijansko slobodoumlje, pravo

Pre nekoliko dana sam se zalio na nedoslednost mnogih libertarijanaca u pogledu legalizacije droga. Hteli bi da budu slobodoumni, ali ne previse. Gene Heley sa libertarijanskog Cato instituta koga sam citirao iznosi "hrabar" predlog da se legalizuje marihuana u medicinske svrhe, sa komicnim obrazlozenjem da niko nema prava da se postavlja izmedju doktora i pacijenata (ali ima izmedju pojedinca i njega samog, tj njegove slobodne odluke da kupi naprimer heroin. Ili izmedju lekara i pacijenta koji bi da koriste opijum umesto marihuane:)).

Evo sad pravog libertarijanca na malo ocekivanom mestu, Univerzitetu Harvard. Profesor ekonomije na Harvardu Jeffry Miron, zalaze se za legalizaciju svih droga, od lakih do teskih: " Legalization is desirable for all drugs, not just marijuana. The health risks of marijuana are lower than those of many other drugs, but that is not the crucial issue. Much of the traffic from Mexico or Colombia is for cocaine, heroin and other drugs, while marijuana production is increasingly domestic. Legalizing only marijuana would therefore fail to achieve many benefits of broader legalization.

It is impossible to reconcile respect for individual liberty with drug prohibition. The U.S. has been at the forefront of this puritanical policy for almost a century, with disastrous consequences at home and abroad."

Ocigledno, dosadni profesor sa Harvarda se ne plasi, poput mladih i slobodoumnih libertarijskih aktivista, da kaze kako heroin i kokain treba legalizovati, zajedno sa marihuanom. I zato i ima krediblitet da kaze da je zabrana droga "suprotna individualnoj slobodi" ili cak ustavnim principima.

Ali, nije to najfascinantnije u njegovom clanku. Zapravo, kad procitate ceo taj clanak vidite sijaset prakticnih cost-benefit argumentata za legalizaciju teskih droga, od njihovog podsticanja nasilja, terorizma, kriminala, suzavanja gradjanskih sloboda, kontraproduktivnosti, katastrofalnih ekonomskih efekata itd. Stvar koja najvise razocarava kod "boraca za legalizaciju marihuane" nije to sto oni koriste cost-benefit analizu, a ne argument slobode, kada obrazlazu taj svoj predlog, nego sto ne primenjuju cost-benefit analizu i na teske droge (kao Miron). Umesto toga, oni precutno prihvataju konzervativni tabu vezan za ove droge.

Slika govori više od hiljadu reči

A film govori više od hiljadu slika. Ili, to je barem teorija Hansa Roslinga, koji pokušava da udahne život u do bola dosadne Power Point prezentacije. Naime, Hans je razvio poseban software, koji se zove Gapminder i čiji je cilj da dinamizuje statističke podatke. Primer sjajne prezentacije možete videti u Roslingovom obraćanju na TED konferenciji.

Posebno je zanimljivo to što je Google otkupio prava na taj software i učinio ga besplatnim preko servisa Google Docs. Nakon 15 minuta igranja, uspeo sam da napravim ovo.

Kada kliknete na link, dobićete grafikon sa krugovima. Svaki krug predstavlja jednu od zemalja u tranziciji. Različitim bojama su obojeni različiti regioni, što se vidi u gornjem desnom delu grafikona. Na X-osi se nalazi EBRD-jeva ocena napretka u tranziciji, a na Y-osi je GDP per capita. U polju select možete odabrati zemlje koje želite da pratite. Odaberite Srbiju, onda pustite PLAY dugme u donjem levom uglu ekrana. Videćete kretanje Srbije u ovom koordinantnom sistemu, kroz vreme.

Ono što se na prvi pogled vidi je koliko dugo kružić koji označava Srbiju stoji u mestu, čak i ide na dole-levo, dok manje-više svi ostali kružići, praktično svih boja (osim Belorusije i Centralne Azije) idu na gore-desno. Tek od 2000. i "naš" kružić kreće na desno veoma brzo, a onda, od 2002.-2003. usporava...

Možete odabrati i više zemalja i porediti ih. Probajte kombinaciju Hrvatska-Srbija, ili Slovenija-Srbija, ako baš hoćete da se deprimirate.

Država nikada za nas nije ništa uradila, ali bolje i to nego privatizacija

Pročitajte tekst u današnjoj Politici. U njemu Ljiljana Đurić, predsednica Koordinacionog odbora umetničkih udruženja Srbije, iznosi mnogo optužbi na račun države. Te ne stara se dovoljno o kulturi, te umetnici su svedeni na prosjački štap, te posebno su ugroženi slobodni umetnici.

Sve je to možda tačno. Ali, da se država tako ophodi prema mojoj struci, ja bih tražio privatizaciju, jer bih, posle 20 godina lošeg iskustva, valjda shvatio da ne mogu od države da se nadam nekom rešenju. A umetnici kažu da "privatizacija može da ugrozi postojanje kulturnih institucija". Malo mi liči na ono "nismo imali ništa, a onda su došli Nemci i sve nam uzeli".

U tekstu ima mnogo bisera. Na primer, problem starih balerina. Naime, zakonom je (navodno) propisano da je granica za odlazak u penziju 50 godina, a ključni argument za žalbu je "žena od 50 godina ne može da igra Žizelu". Pa, ne mogu ni ja da igram Žizelu, pa ne tražim penziju. U penziju ne ide onaj ko ne može da igra Žizelu, nego onaj ko je suviše star ili bolestan da nešto radi. Zamislite neku gimnastičarku koja u 22. godini traži da ode u penziju jer je prestara za gimnastiku.

Takođe, iznosi se problem slikara koji "mogu da održe jednu izložbu godišnje, za koju dobiju 50.000 dinara, a od te sume se ne može živeti". Odmah se setim jedne moje drugarice koja je mnogo želela da studira istoriju umetnosti, ali mi je rekla "ali tu nemam šansi da nađem pristojan posao..." I upisala žena Pravni fakultet i sad je advokat. Poenta je da umetnike niko nije terao da se bave slikarstvom, glumom ili baletom. Zašto bi sada svi mi ostali bili dužni da plaćamo za njihove greške u izboru karijere?

Umetnost je kao sport - nekoliko ljudi je veoma uspešno i zarađuje veoma mnogo para, a velika većina ne uspe da se probije. Ali, ako neka propala fudbalska nada, nakon 15 godina igranja u beton ligi završi karijeru, pa nađe običan posao, zašto to ne bi mogli da rade i umetnici?

Tržište u turizmu

Skoro sam bio u jednom game parku (safari parku) u Keniji pa mi je palo na pamet da napišem post o ekonomiji značajnih turističkih mesta, kao što su recimo piramide, Angkor Wat, Petra ili razni game parkovi po Africi. Svako od ovih mesta koje privlače stotine hiljada turista godišnje predstavljaju ozbiljan izvor prihoda za ljude koji žive u neposrednoj blizini, i meni je po pravilu interesantnije da pričam sa ljudima koji zarađuju od prevoza ili pružanja usluga turističkog vodiča nego samo razgledanje.

U Petri na primer uslugu prevoza mogu da pružaju samo beduini i to isključivo sa magarcima, konjima i kamilama. Broj magaraca je neograničen, a samim tim je i cena najpovoljnija. Broj konja je ograničen ali je situacija sa konjima ipak liberalnija nego sa kamilama kojih može da ima najviše 30. Ne mogu sada tačno da se setim ali mislim da vlasnici kamila takođe ne mogu da se menjaju. U suštini, od svake kamile godišnje u Petri može da se zaradi (ako se pravilno sećam) i preko $30,000, što je za Jordan ogromna cifra. Naravno, u Petri kao i u skoro svakom taksi prevozu na u razvijenom svetu, ne postoji slobodno tržište zbog čega turisti plaćaju relativno visoke cene prevoza.

Angkor Wat u Kambodži, omiljeno mesto Angeline Jolie, mi je bio pogotovu interesantan jer se u vreme mog boravka u tom delu sveta vršila transformacija sistema prevoza. Dugi niz godina su prevoz u parku nudili tuk tuk vozači, mogle su da se iznajme bicikle (ranije i motori) a za najegzotičnije turiste bili su u ponudi slonovi. Pod pritiskom ekocentrista vlada je u jednom trenutku donela odluku da zabrani prevoz tuk tuk vozačima i da uprava parka kupi neki broj vozila na struju. Naime, većina dušebrižnika tvrdi da izduvni gasovi izjedaju ruševene. To je naravno izazvalo ogromne proteste jer su pokušali da zamene prilično liberalan sistem prevoza gde svaki tuk tuk plaća fiksnu cenu po turi, hteli da zamene zabranom rada. Kako veliki broj ljudi u Sim Ripu živi od prevoza ta odluka dok sam ja bio tamo je bila privremeno zamrznuta. Ne znam koja je situacija sada. Uglavnom, u Angkor Watu nije bilo velikih ograničenja i tržište je funkcionisalo prilično slobodno, kao što je uostalom slučaj u Kambodži uopšte.

Amboseli game park u podnožju Kilimandžara u Keniji je u državnom vlasništvu. Pitanje prevoza je prilično dobro uređeno, svako može da dođe čim hoće, od automobila do aviona, i za svako vozilo postoji tarifa. Ono što je interesantno je da postoje različite cene za strance i za rezidente. Ne dovodim u pitanje drugačiju cenovnu politiku, ali kako je park u državnom vlasništvu osoblje nacionalnog parka registruje veliki broj poseta stranaca kao posete rezidenata. Iz najbolje namere da naplate što je više novca moguće, otvorili su prostor za korupciju, koja eto postoji i u predivnim parkovima prirode.

Za prevoz do piramida u Kairu se obavezno koriste konji ili kamile. Tu je situacija prilično liberalna po pitanju broja životinja, ali uslugu mogu da pružaju samo preduzetnici koji imaju štale u neposrednoj blizini, tako da je i tu ulazak na tržište pomalo ograničen iako generalno postoji konkurencija.

Jedan savet: Usluge turističkih vodiča često deluju skupo. Mogu da idu i do 50 dolara. Bez obzira koliko znate ili ne znate o mestu, moje je iskustvo da od vodiča uvek naučite više nego da se šetate sa otvorenim travel guidom u ruci. Uvek će vam reći zanimljive detalje ne samo o mestu koje obilazite već i o načinu života ljudi koji žive u okolini. Ako već potrošite ogroman novac na put do neke lokacije, nemojte štedeti novac na vodiču. Sigurno će vam učiniti posetu interesantnijom.

Problem iz najboljih namera

Luanda je u suštini mali grad iako ima 4 miliona stanovnika. Većina ljudi živi u naseljima u blizini grada (shantytowns, favelas,), dok sam grad nije mnogo veći od Novog Sada. Kada je grad pravljen, a glavna tvrđava u gradu postoji više od 400 godina iako se grad naravno razvijao kasnije, infrastruktura je osmišljena za populaciju od 400,000 stanovnika (to su priče starosedelaca nemam neku posebnu potvrdu). Ulice su uske, uglavnom imaju samo dve trake, i njihovo širenje je ograničeno kućama i zgradama. Vodovod, kanalizacija i struja su takođe veliki problem jer je sve osmišljeno za značajno manji broj ljudi.

U skoro svim zemljama u Africi, po dobijanju nezavisnosti od tokom šezdesetih godina prošlog veka (Angola 1975), počinju velike migracije stanovništva prema glavnim gradovima. To je delimično bila posledica i industralizacije koje su mahom sve afričke zemlje, ugledajući se na Sovjetski Savez, u to vreme sprovodile. Ni Luanda nije izuzetak. Danas milioni ljudi koji žive oko Luande svakodnevno dolaze na posao u glavni grad. To u ovom inače malom gradu izaziva neviđeni saobraćajni haos. Primera radi, destinacija od moje kuće do kancelarije ne zahteva više od 20 minuta šetnje ali mi često treba i 90 minuta da taj put pređem kolima. Ponekad mi se desi da provedem šest sati u kolima ukoliko idem na sastanak u drugom delu grada (distanca ne veća 4-5 km u jednom pravcu). Definitivno najgori saobraćaj koji sam do sada doživeo, a mislim da sam dosta putovao. Voziti noću po Luandi je pravo uživanje, ne samo što nema gužve već se i grad čini mnogo čistijim.

Jednostavno rešenje za problem saobraćaja jednostavno ne postoji. Ulice su male a ogroman broj ljudi mora da cirkuliše gradom. Gradski prevoz u suštini ne postoji. Pre dve nedelje su počela da rade 300 autobusa gradskog prevoza, ali pošto koriste iste ulice i trake kao i ostala vozila, tu o uštedama vremena nema govora. Metro i druga prevozna sredstva ne postoje jer je grad prilično mali. Postoji voz koji dnevno ide do najvećeg naselja van grada ali ga malo ljudi koristi. Često ne radi a i prilično je opasan zbog kriminala. Praktično jedino rešenje je izgradnja ulica sa više nivoa, mada ne znam koliko je to realistično.

Angolska elita pak smatra da su problem u saobraćaju isključivo neobrazovani vozači i taksi odnosno kombi vozači (kanduljeros) koji su jedini način prevoza za veliku većinu ljudi. Juče su počeli da primenjuju novi zakon koji bi trebalo da uvede red u saobraćaj. Pored standardnih zabrana vožnje pod dejstvom alkohola, pričanja mobilnim telefonom u kolima i povećanja kazni, dosetili su se da uvedu obavezu vezivanja pojaseva na svim sedištima. Šta je tu problem? Pa većina kombi taksija nema pojaseve za sve putnike i uglavnom voze 15 ljudi umesto 8 koliko imaju sedišta. Prvi rezultat novih pravila je da se juče i danas velika većina ljudi ili nije pojavila na poslu ili su stigli sa zakašnjenjem od nekoliko sati. Naime, mnogi kombi vozači u strahu od kazni su prestali da voze. Oni koji voze, mogu da pokupe manje ljudi, pa je cena prevoza skočila između 100 i 200 procenata. Još uvek se ne zna tačna cifra. Do sada je prevoz koštao oko između $0.75 i $1. Iz najboljih namera da reše problem u Luandi je već dva dana pravi haos. Naravno, gužve u gradu nisu manje nego što su bile ranije jer kombi vozači predstavljaju ipak predstavljaju relativno mali broj vozila na ulicama.

Marko je prošle godine pričao o situaciji u Santijagu, pa mi se paralela učinila simpatičnom. Poenta je da u svakom naizgled haosu postoji red, a da pravi haos nastupa kada planski pokušavamo da uvedemo red.

Tehnologija i magija

Jedan od čuvena tri zakona Arthura C. Clarka je "Svaka dovoljno napredna tehnologija se ne razlikuje od magije."

Ovoga sam se setio gledajući prezentaciju Pattie Maes iz MIT Media Labsa, koju je održala na TED konferenciji u februaru. Predstavila je sistem koji se sastoji od veb kamere, malog projektora i mobilnog telefona, a koji služi za... Pa, teško je ukratko opisati čemu služi, a oni ga definišu kao "interfejs koji povezuje fizički svet oko nas sa digitalnim informacijama".

Suštinski, veb kamera služi da prepoznaje oblike i tekst, mobilni služi da na internetu nađe neku informaciju, a projektor služi da tu informaciju prezentuje. Na primer, gledate knjige u knjižari, kamera pročita naslov knjige, preko mobilnog se nađe ta knjiga na Amazonu, a projektor prikaže komentare sa Amazona. Posebno zanimljivo je to što kamera prati prste korisnika i tako se sistemu šalju naredbe.

Sve to prilično liči na scenu iz Minority Reporta u kojoj Tom Cruise pregleda mesto zločina. Sve u svemu, veoma, veoma zanimljivo

Jos jedan eko-mentol

Prijatelji su me kritikovali sto koristim izraz "eko-mentoli" za "envajornemntaliste". Kazu, to je uvredljiv izraz. OK, ja reših da odustanem od tog termina i umesto njega koristim anglicizam "eko-mentalisti".

A onda sam procitao sledeći tekst na nasem slobodarskom Pescaniku koji je moju odluku iz temelja poljuljao. Zove se "Ekonomija vs životna sredina". Autor je izvesni David Owen i njegova teza je da je ekonomska kriza dobra za zivotnu sredinu jer smanjuje emisije CO2 (iz nekog nepoznatog razloga, prevodilac stalno pise SO2, ali to je drugi gas, sumpor-dioksid, koji je, za razliku od CO2, zaista otrovan, i ne bi ga trebalo mešati s prvim).

Dakle, ovaj autor je za razliku od mnogih svojih saboraca kristalno jasan i iskren. Osnovni problem zašto životna sredina propada i recimo Kjoto protokol ne moze da se ostvari, po njemu je - prosperitet. Jedini način da se privedemo pameti je ekonomsko propadanje. On stoga jako hvali zdrave ekološke efekte kolapsa socijalističkih privreda s početka tranzicije, ali mu je mila i ova najnovija racesija u Americi i na Zapadu. Samo kad bi duže potrajala! Ljudi manje voze, manje se greju, neki manje jedu, mozda će početi i da umiru tu i tamo, manje gladnih usta, manje traktora i kombajna koji brekću i pumpaju CO2 da bi proizveli žito i krompir da ih nahrane. Divota! Planeta u ravnoteži! Cveće cveta, ptičice pevaju. Slušajte kako zvuči Jevandjelje Regresa: "Iz dimnjaka zatvorenih fabrika ne kulja SO2, nezaposleni ređe voze i manje uključuju peći, rashladne uređaje i grejače za bazene. Društva i porodice koji se nađu u finasijskim nevoljama štede na avio-transportu. Čak i bogatiji ljudi za vreme recesije manje kupuju.". Amen! Ima li vece srece, blagodeti i nadahnuca za jednog eko-mentola (bip bip) od siromastva i propadanja ljudi?

Ali, umesto da pomognu ovaj blagorodnni proces spasavanja planete uništenjem civilizacije i coveka kroz ekonomski kolaps, vlade ljudskih zemalja se potpuno neobjašnjivo trude da podstaknu potrosnju i poprave stanje ekonomije. Ne shvataju koliko planeta voli kad ljudi pate:

"Korist koju životna sredina ima od propadanja ekonomije je, iako realna, mala, jer je podložna intervencijama vlade koja, razumljivo, želi da vrati ljude na posao i postara se da oni opet počnu da kupuju čak i proizvode koji im nisu neophodni. Vlada to čini pomoću programa za oživljavanje potrošnje kod prosečnih kupaca i pomoću javnih radova, kao što je izgradnja novih puteva i aerodroma. Naše najbolje namere povodom zaštite prirode i smanjenja emisije SO2 tope se u sudaru sa realnošću ekonomskog propadanja, bankrotiranih firmi i nezaposlenosti. Kako da ljudi manje voze, jer je to neophodno za oporavak životne sredine, kada ih istovremeno podstičemo da kupovinom novih automobila pomognu našoj posustaloj ekonomiji?"

Da, zaista, slaba vajda od kolapsa koji se ne može trajno održati! Kako da cementiramo blagodeti ekonomskog propadanja na dugi rok, kad ljudi stalno hoće više i ne žele da pocrkaju, ili se barem vrate u pećinu? I kao da ove kejznijanske nihilisticke abrakadabre za povratak na posao nisu dovoljne, u zaveru uništenja okoline putem povladjivanja želji naroda da ždere i vozika se, uključila se čak i industrija obnovljivih goriva, jer hoce da smanji cenu goriva! A to je loše. Taman je cena goriva tokom prosle godine porasla dvostruko, i ljudi manje voze i vise se muče, a oni vec tragaju za načinima da nađu efikasnije supstitute, i time praktično ponište sve humanističke efekte skupe nafte. Oh, kada bismo samo mogli da poskupimo naftu sto puta, a da sprečimo bilo kakav tehnološki proboj koji bi to nadomestio novim oblicima energije: "Dvostruko povećanje cene benzina podstaklo je vozače da manje voze, što je za životnu sredinu dragoceno. To je smanjilo potrošnju i kilometražu, podstaklo ulaganje u obnovljive oblike energije, povećalo broj biciklista na ulicama i smanjilo buku. Ali dvostruko ekonomičniji utrošak goriva bi učinio da ovaj podsticaj nestane. Prelaženje više milja pomoću iste količine benzina ne pomaže oporavku životne sredine. To samo dovodi do povećanja vožnje kolima, jer odgovor vozača na sniženje troškova vožnje je da više voze. Povećanje iskoristivosti goriva može imati loš uticaj na životnu sredinu, sem ako nije praćeno kontrapodsticajima koji primoravaju vozače da pronađu druge načine prelaženja razdaljina do sto milja. A nacionalna politika o ugljen dioksidu će, ukoliko želi da nešto stvarno postigne, morati da vrati cene američkog goriva bar na nivo na kojem su bile leta 2008. Električni automobili nisu magično rešenje, i to ne samo zbog toga što struja koja ih pokreće negde mora da bude proizvedena, već i zbog toga što smanjenje troškova vožnje pospešuje kretanje ljudi po čitavoj planeti. Na taj način se promovišu oblici razvoja koji su sa stanovišta zaštite životne sredine destruktivni."

Osim čistog ludila, ovaj citat sadrži i jednu kognitivnu dimenziju - on pokazuje u cistom obliku ono sto mnogi eko-mentalisti povremeno prikrivaju, a to je da je ostvarenje "zelenih" ideala moguce samo radikalnim odricanjem od bilo kakve energije i siromasenjem. Nikako se ne sme dozvoliti tehnološki progres, jer on omogucava evoluciju načina korišćenja energije koja samo perpetuira užas civilizacije. Tu više nema nikakve oblande "ekološki privhatljivih" oblika energije. Svaka nova tehnologija je loša, čak i električni automobili, jer podstiče kobno "šetanje ljudi tamo amo po planeti" sto pospešuje oblike razvoja koji su sa stanovišta okoline destruktivni". Hm, pretpostavljam da bi ljudi trebalo da sede u svom selu, ili svom delu šume, kao sto su sedeli tokom hiljada godina kamenog doba, i sve do unazad 100 ili 200 godina, pre pocetka ove apokalipse. Dal bi mozda voljeni autor prvi prihvatio život u pećini, bez erkondisna, vakcina, automobila, kompjutera na kome kuca svoje idiotizme, šik odece od sintetičkih vlakana koja greje ili hladi i svega ostalog sto sada verovatno ima? Nesto sumnjam, ali cak i da jeste, voleo bih da govori u svoje i u ime slicnih ludaka, a ne i svih nas.

Zakljucak mu je, kako i dolikuje, tacka na I: "Konačni uspeh ili poraz Obaminog programa koji će biti predstavljen u Kopenhagenu ove godine zavisiće od snage naše volje da onoga trenutka kada globalna ekonomija prestane da se tetura ne prihvatimo politiku koja će nas ponovo gurnuti u ambis.". Dakle, ekonomski napredak je "ambis" i jedini nacin da se spasimo jeste da sprečimo svim mogućim sredstvima bilo kakav ekonomski razvoj. Recimo, jednim opštim nuklearnim ratom koji bi zbrisao civilizaciju i sveo broj ljudi na jedno 100 miliona. To bi u dogledno vreme sprečilo padanje u kobni ambis ekonomskog i opšteg progresa i povecanja emisija CO2. Ili bar kao skromniji korak da naredimo vladama da bombarduju polovinu infrastrukture i fabrika, te da sravne sa zemljom noću stambene kvartove jedno pet-šest svetskih megalopolisa. Sve to bi svakako na izvesno vreme takodje desetkovalo emisije CO2 kao i onaj radikalniji i dosledniji predlog (iako bi se nesto energije potrosilo na letove aviona, ali, sta ćemo, to je cena spasenja od prpgresa). Problem ne bi bio rešen trajno, ali mora se uciniti makar nesto.

Žao mi je sto krsim obecanje, ali po mom skromnom sudu ovaj autor nije čak ni eko-mentol, nego samo mentol, i to vrlo mračan (mozda depresivan, vrag bi ga znao).

Birokratski um

Opšte je poznato da su zaposleni u državnoj administraciji tradicionalno motivisani da ne donose odluke. Naime svaka donešena odluka podrazumeva i moguću odgovornost ali isključuje nagradu. U državnoj upravi je bezbednije ne raditi ništa, jer nema apsolutno nikakve kazne za nerad, nego donositi odluke jer za taj dodatni preuziti rizik ne sleduje nikakva nagrada, a moguće je da sledi kazna za poteze koji se pokažu kao loši. Zašto bi činovnik bilo šta rešavao ako su alternative: kazna ili status quo. U privatnim preduzećima sa druge strane motivacija je zdravija: kazna ili nagrada, što objašnjava veću produktivnost. Problem pogrešne motivacije naravno nije prisutan samo u Srbiji već u svim državnim institucijama.

Svaki državni činovnik će odložiti donošenje iole nestandarne odluke dok ne dobije naredbu odozgo. Često u pisanoj formi. Meni su kolege u jednom ministarstvu iz kancelarije preko puta moje, tražile potpisan zahtev od ministra da bi mi dali neke cifre koje bi trebalo da budu javni podaci. Nisu ni ministri imuni na taj problem. Sada je već legendarna priča da je Dušan Mihajlović svojevremeno na nekom sastanku gde mu je Đinđić tražio informacije zahtevao od premijera da mu pošalje pismeni zahtev na koji će u najkraćem roku odgovoriti.

Najsvežiji primer je odluka gradske vlade u Nišu u vezi preimenovanja jedne ulice u Bulevar Šabana Bajramovića. Iako je najnormalnije da odluke o imenima ulica budu usvojene u lokalnoj samoupravi, neki činovnik se uplašio za svoju fotelju pošto je primio peticiju građana protiv izmene naziva ulice. Da ne bi rizikovao on je zahtevao rešenje od Ministarstva za lokalnu samoupravu. Kako je krenulo možda će na kraju morati Tadić da preseče. Ne znam zašto uopšte biramo lokalne samouprave ako oni odbijaju da donose čak i odluke koje su isključivo u njihovoj nadležnosti. Birokrate Mile Ilić i Nebojša Krstić treba da podnesu ostavke i prepuste ta mesta ljudima koji nisu u strahu da obavljaju taj posao.

Heavy metal blues

Nexus nam je u komentarima predložio temu za post. Suština priče je da "neregistrovani" bendovi iz Srbije odnosno bendovi koji nemaju licencu Estradnih umetnika Srbije ne mogu da nastupaju u Hrvatskoj. Bend Consecration je zbog nedostatka dokumenata kolektivno dobio zabranu ulaska u Hrvatsku.

Mislim da je ovo pre tema za liberale iz Hrvatske jer njihova država sprečava razmenu, verovatno pod pritiskom raznih estradnih udruženja. Svako sprečavanje protoka kapitala i ljudi je samo po sebi loše o čemu je ovde mnogo puta bilo reči. Kliknite na link Trgovina i naći će te mnogo tekstova na tu temu. Estradni umetnici Srbije, koji su pretpostavljam privatna asocijacija, deluju kao standardna parazitska organizacija koja živi od svojih političkih konekcija. Ko god želi licencu mora da plati godišnju nadoknadu (11,200 din) i da položi ispit muzikalnosti, jer bi bilo nelogično da u inostranstvu nastupaju i prestavljaju zemlju muzičari koji ne prođu komisijsku kontrolu. Ne daj bože da neki bend predstavlja Srbiju bez pečata odobrenja "priznatih" muzičkih autoriteta. Ipak, to je više problem Hrvatske vlade nego ovog udruženja. Njihovo je da pokušaju a na hrvatskoj vladi da ih odbije.

Bend Consecration i drugi ispravno postupaju što pokušavaju da podignu prašinu oko ovog slučaja u Srbiji, međutim neophodno je da se ta priča pokrene i u Hrvatskoj. Najgore što bi naši bendovi mogli da urade je da pozovu Vladu Srbije na reciprocitet, kao što su skoro radile kamiondžije. Sloboda se ne brani ukidanjem iste.

Ekonomista predlaze zastitu industrija u povoju

Na blogu Greg Mankiwa ima link ka zanimljivoj listi najboljih mladih ekonomista u Americi. I sta cu, ja kliknem na prvog (najbolje rangiranog), neki sa Prinstona, da pogledam sta covek radi i o cemu pise. I odmah mi zapadne za oko naslov: "When and how inflant industries should be protected". Pomislim na trenutak "majku mu da nije retoricko pitanje", ali cim bacim pogled na apstrakt sve postaje jasno. Covek razradjuje pravila za optimalnu politiku zastite "industrija u povoju". Obecava da ce model koji on razvije "drzavni planer" moci da koristi u odabiru firmi koje ce stititi, kao i toga kako najbolje da ih zastiti. Pocinje optimisticki: "A government planner can protect the infant industry using domestic production subsidies, tariffs, or quotas in order to maximize domestic welfare over time.", kaze nas decko koji obecava. Dobro, to shvatamo, to znaju i Pit Buchanan i Aleksandar Vucic. Ali, onda sledi neverovatan obrt: "protection is not always optimal". Da, stvarno, ko bi rekao da je i tako sta moguce. Da bi otklonio ovaj mali problem "infantilnog" protekcionizma, nasa mlada nada razvija svoj sopstveni model koji po njegovim recima treba da pruzi smernice drzavnom planeru, i ciji su osnovne znacajke sledece:

1. Prilikom dizajniranja protekcionisticke politike za infantilne industrije drzavni planer treba da vodi racuna o "krivi ucenja" domace firme, i o mogucnosti supstitucije izmedju domacih i stranih dobara, i

2. Kvote su mnogo bolje od carina, jer povecavaju ukupno ekonomsko blagostanje toliko da nadoknadjuju gubitak carinskih prihoda.

Slavisa se u prethodnom postu cudio kako jedan ekonomista moze da zagovara zamrzavanje cena kao lek za ekonomsku krizu. Ali, ako "vodeci mladi americki ekonomista" po sopstvenom samorazumevanju pise prirucnike za drzavne planere, i veruje da su protekcionisticke kvote za "firme u povoju" vrlo efikasno sredstvo "unapredjenja drustvenog blagostanja", sto onda neki opskurni lik iz Beograda koga su ekonomiji ucili profesori marksizma ne bi verovao u kontrolu cena?

Ekonomista predlaže zamrzavanje cena

Šta uče studente na Ekonomskom fakultetu u Beogradu? Dejan Miljković, profesor Ekonomskog fakulteta, predlaže nešto što se zove Novi ekonomski koncept za prevazilaženje krize u Srbiji. Stomak mi ne dozvoljava da čitam ceo tekst, ali pogledajmo sledeći tačku njegovog plana:

-- zamrzavanje cena domaćih proizvoda najmanje na period od 9 meseci nakon uspostavljanja novog koncepta; I obrazlaže:

Zamrzavanje cena domaćih proizvoda verovatno će se protumačiti kao neverovatan potez, posebno od pristalica neoliberalizma i pobornika slobodnog tržišta. Ali ne vidim zašto bi to bilo toliko neverovatno, i zašto je to manje prihvatljivo od zamrzavanja plata, ili recimo vođenja ekonomije na principu „časna reč“? Kada ideja bude predstavljena kroz konkretan ekonomski mehanizam uočiće se smisao ovog „neverovatnog“ poteza.

Jeste neverovatan potez i još je neverovatnije da ga predlaže jedan ekonomista. Ali potez nije neverovatan za "pristalice neoliberalizma i pobornike slobodnog tržišta", nego za sve one koji imaju OSNOVNO ekonomsko obrazovanje. Pitajte Krugmana ili Stiglitza ili bilo kog drugog socijalističkog ekonomistu koji poznaje osnove ekonomije šta misli o zamrzavanju cena i vidite gde će vas poslati.

Kako je to drugačije od zamrzavanja plata? On očigledno nije shvatio da se predlozi zamrzavanja plata koji figuriraju u javnosti odnose samo na javni sektor, na državne službenike, a ne na privatni.

Ja se ne sećam da smo na ovom blogu ikada i kritikovali koncept zamrzavanja cena, jer smo mislili da se tako nešto zdravorazumski podrazumeva. Ali evo, za one profesore Ekonomskog fakulteta koji to ne razumeju, ukratko šta bi bili efekti jedne takve mere:

1. Prvo će se formirati redovi, a onda će sve što je ispod realne tržišne cene biti razgrabljeno iz prodavnica i rafovi će biti prazni kao '93;
2. Prodavci neće više ni donositi novu robu, proizvođači neće proizvoditi, što će uništiti ekonomiju u zemlji;
3. Nasilje nad privatnom svojinom koje tako bude izvršeno će zaustaviti bilo kakva dalja ulaganja u Srbiju, domaća ili strana;
4. Kad se kontrola cena jednom podigne, cene će jednokratno skočiti na nivo na kojem bi inače bile, što će svu prethodnu štetu koju ste napravili učiniti uzaludnom.

To će se dogotiti, kao što kažu osnove mikroekonomije i kao što kaže iskustvo sa ovih prostora prethodnih decenija. Plan koji Miljković naziva "Novi koncept... ", kao da je izašao iz kabineta Mike Špiljka, jer komunističke vlasti su do kraja 1980-ih to više puta to probale i nijednom nije upalilo. Ivica Dačić to verovatno zna i razume problem. Kad pomislim kakvi su nam pojedini ekonomisti koji u medijima nastupaju kao javni intelektualci, prestanem da se žalim na vladu.

Infostan prevara i muzičari

Saša Radulović ima sjajan post.

Svetski muzičari se žale na zarade u Beogradskoj filharmoniji a ne nude pare.

Losa vest: naucnici prave jefitn benzin iz uglja

Ovo nije nikakva sala ni satira, nego doslovan prevod naslova teksta iz casopisa Wired Science. Autor teksta je ocajan jer su americki naucnici izgleda pronasli tehnoloski vrlo efikasan nacin da dobiju naftu i benzin iz uglja. Iako je tehnoloski proces pretvaranja uglja u tecno gorivo i do sada bio poznat, proces je bio toliko skup da je celu ideju cinio vrlo neprofitabilnom. Ali, sa novim procesom koji zahteva tri puta manje energije nego do sada, nafta iz uglja bi sa svakim sledecim znacajnim skokom cena konvencionalne sirove nafte mogla da postane vrlo profitabilna. U ovom biznisu svaka i najmanja usteda energije ima velikog uticaja na profitabilnost, a ova usteda je ogromna. SAD imaju enormne rezerve uglja, tako da bi zapadni svet u u celini mogao da ima stabilan i pouzdan izvor energije, i da ne zavisi od raznih ludaka i korumpiranih kleptokrata sa Bliskog IStoka.

Pa zasto su ona eko-mentoli tuzni? Nije tesko pogoditi. Ova nova tehnologija ce potencijalno prekinuti razvoj neefikasnih i skupih programa poput etanola, solarnih ploca, vetrenjaca i ostalih "zelenih" igracki. I nastavice se tenedencija pumpanja opakog otrova ugljen-dioksida u atmosferu. I industrijska civilizacija nece biti unistena. I ljudi ce nastaviti ne samo da greju bazene nego i da voze kola. Mozda jos i vise nego sada, jer ce zli naucnici da im obezbede jeftin benzin iz uglja. I beli medvedi ce da nestanu, i biblijski potop da se sruci na nas, i uragani, a sve kao posledica globalnog zagrevanja, pardon klimatskih promena...

Update: Zaboravio sam da dam jendu napomenu tj izraz zahvalnosti blogeru Dejanu koji je predlozio izraz eko-mentol kao prevod engleskog izraza "environmentalist". Za one koji se pitaju sta znaci "eko-mentol" to je samo srbizovani prevod izraza "ecomentalist", koji znaci prakticno isto sto i environmentalist, osoba opsednuta prirodnom koja je spremna da zrtvuje ljudsko blagostanje zarad svog staticnog shvatanja prirode.

Predlog za smanjenje broja ministarstava

Naravno da smanjenje broja ministarstava neće samo po sebi dovesti do značajnih ušteda. Ali, to nikako ne znači da je nebitno kako su ministarstva napravljena. Nažalost, kod nas se ministarstva prave preko noći, kao posledica koalicionog sporazuma. Koliko ja znam, nikada nije urađena detaljna studija o tome na koji način treba organizovati ministarstva i koji sektori treba da se nađu u kom ministarstvu.

Osnovni cilj ovog posta je da dam nekoliko alternativa (nadam se razumnih) za svođenje broja ministarstava na manje od 15. Olakšaću sebi posao i potpuno ću zanemariti stranački aspekt.

Prvo, jedna opšta napomena. Srbija ima previše ministarstava koja se bave ekonomijom. To je, verovatno, relikt socijalizma, gde je svaki sektor imao "svoje" ministarstvo, pa tako imamo ministarstva rudarstva i energetike, saobraćaja, telekomunikacija, trgovine i usluga, ekonomije, finansija, prostornog planiranja (suštinski, građevinarstva), NIP.

Mislim da se to može svesti na dva (ekonomije i finansija), eventualno tri - ekonomije, finansija i infrastrukture. Ako uzmemo manje radikalnu opciju, sa tri ministarstva, NIP bi prešao u Finansije, Trgovina u Ekonomiju, Prostorno planiranje u Infrastrukturu, a Energetika i Telekomunikacije u Ekonomiju ili Infrastrukturu. Time smo ukinuli pet ministarstva (ako Ekologiju prebacimo u Zdravstvo, što bi imalo smisla, ili u Poljoprivredu).

Dijaspora u Spoljne poslove, Ljudska i manjinska prava u Pravdu, kao i deo Državne uprave, ovaj koji se bavi državnom upravom. Deo koji se bavi lokalnom samoupravom treba da ode u Finansije. Time smo ukinuli još tri ministarstva.

Omladina i sport, kao i Nauka mogu ili u Prosvetu, ili u Kulturu. Time smo došli na 14ministarstava, a da nismo ukinuli Veru i KiM! Ako i Veru prebacimo u Kulturu, a KiM u Unutrašnje poslove (ili Spoljne?) sveli smo na 12 ministarstava. Dakle, šta nam ostaje?

Ostaju Odbrana, Unutrašnji poslovi, Spoljni poslovi, Pravda, Finansije, Ekonomija, Infrastruktura, Prosveta, Zdravlje, Kultura, Socijalna politika i Poljoprivreda. Deluje mi razumno.

Sasvim slučajno, predlog deluje i politički realan - DS ima 6, G17 i SPS po 3 ministarstva. Samo treba još nekako "namiriti" SPO i Krkobabića...

Libertarijansko slobodoumlje 2.0

Verovatno sto covek vise stari, za sve vise stvari mu se cini da "nisu kao nekad", ili da se ovo ili ono "iskvarilo".

Moj "sindrom starenja" se ponekad ogleda u nedoljivom utisku kvarenja i kompromitivanja libertarijanizma kao filozofije. Kad kazemo libertarijanizam, najcesce mislimo na savremenu americku verziju klasicnog liberalizma iz Evrope, mislimo na pisce i mislioce kao sto su Ludwig von Mises, Milton Friedman, Ayn Rand, Murray Rothbard...likove koje biste mogli optuziti za sve i svasta, ali za jednu stvar nikako - za odsustvo radikalizma, intelektualnog integriteta i smelosti da se ideje guraju do njihovog logicki konsekventnog dovrsenja, koliko god to moglo biti nepopularno ili neprijatno po same autore.

Koliko je moderni libertarijanizam u ovom pogledu degradirao svedoci izmedju ostalih stvari i vrlo prominentno mesto legalizacije lakih droga u "diskursu" mladje generacije libertarijanaca. Oni istovremeno veruju u klasicni liberalizam/libertarijanizam i vole u americkom smislu "liberalne" stilove zivota. Dopada im se ideja da Lokova filozofija na proskribuje "vutra", te sa novim elanom i sampouzdanjem zagovaraju recimo ukidanje zabrane koriscenja marihuane, u licne i medicinske svrhe. Ali, kao sto cemo videti, "ne idu narocito daleko" sa tom logikom, sto bi rekla Ayn Rand.

Iako ja licno inkliniram konzervativnijim zivotnim stilovima, i u mom svetu "vutra" nikad nije igrala nikakvu cak ni relaksacionu ulogu, ne mogu nista da prigovorim ideji njene legalizacije. Ko sam ja da u ime drugih ljudi odlucujem sta je dobro za njih i odredjujem kakve supstance oni mogu da koriste za svoju licnu upotrebu? Ali, stvar koja meni smeta kod novih libertarijanaca je odsustvo radikalizma i hrabrosti. U ime cega su oni protiv zabrane marihuane ali ne i heroina i kokaina? Ako sloboda pojedinca nalaze da marihuana bude dostupna zasto ne i "dope" naprimer? Mnogi bi hteli da svojim zalaganjem za legalizaciju marihuane pokazu nevidjeno libertarijansko slobodoumlje, ali da istovremeno ustuknu pred nezgodnim logickim konsekvencama takvog izbora: da umesto principa, argument zasnuju da emprijiskim studijama koje pokazuju da recimo "nema dokaza da pusenje marihuane vodi u zavisnost i ka tezim drogama" (pusti sad slobodu...). Da budu u isto vreme i nevidjeni slobodari i rusitelji tabua a la Ejn Rand, ali i skromni birokrati koji igraju po argumentativnim i filofofskim pravilima establismenta, i trude se da dokazu da njihov predlog ne vodi u anarhiju vec u ostvarivanje "drustveno optimalnog nivoa slobode" za sve podanike!

Ovu perverziju mozete vrlo belodano i zaostreno videti u skorasnjoj argumentaciji Gene Healeya sa Cato, koji zagovara legalizaciju marihuane u medicinske svrhe, a sa sledeceim obrazlozenjem: "Thousands of Americans use marijuana to treat glaucoma, cancer, and other diseases. The federal government has no business coming between them and their doctors." Ovo bi valjda trebalo da znaci da sloboda vazi samo za bolesne, jer drzava ocigledno ima prava da se postavi izmedju ljudi i prodavaca marihuane i svih drugih droga inace. Da stvar bude zanimljivija, Heley zabranu koriscenja marihuane koju je ranije donela Bushova administracija naziva "suprotnom ustavnom principu". Potpuno je nejasno kakav je i koji to "ustavni princip" kome je suprotstavljena samo zabrana medicinskog koriscenja jedne droge, ali ne i medicinskog i nemedicinskog koriscenja drugih droga, kao i ne-medicinskog, "relaksacionog" koriscenje te iste?!

Do II svetskog rata opijum je bio potpuno legalni lek u SAD. Mogli ste da ga kupite u svakoj apoteci i mnogi lekari su ga propisivali kao analgetik (i to nije dovelo do opste narkomanije kao danas, kad vlada trosi milijarde na "borbu" protiv nje). On verovatno olaksava bolove pacijentima mnogo vise od marihuane. Zasto nas politicki korektni libertarijanac ne kaze da treba legalizovati opijum? Ukinuti "protivustavnu" zabranu njegove slobodne prodaje? Ko je federalna vlada da se u pogledu opijuma "postavi izmedju doktora i pacijenata"?

Ništa nije moje, ništa nije tvoje - sve je naše

Meštani Parka prirode - Mokra Gora opet protestuju zbog proširenja parka. Нико од нас не мрзи Кустурицу, само га последњи пут молимо да не отима оно што није његово. Нико нас није питао, нити звао да нам саопшти да је донета таква одлука. Извређао нас је, по медијима нас назива „неуким сељацима" и „примитивним пијандурама"! Зашто? Замислите да вам сутра неко уђе у стан и саопшти да то више није ваше, хоће да нас продају као ситну стоку.

Uredba vlade od 4. septembra 2008. širi prostor parka na skoro 11.000 hektara od čega je samo oko 4.000 hektara u državnom vlasništvu dok je preko 6.000 hektara u privatnoj ili drugoj svojini (pretpostavljam društvenoj). Kusturica brani projekat i krivi lošu informisanost: Та структура је нешто хтела да ућари за себе, а уствари дигла је буку и довела мештане у заблуду, јер су једну најобичнију уредбу Владе поистоветили са експропријацијом земљишта. Побуна је настала због лоших информација, које су у медијима намерно погрешно интерпретиране.

Nažalost ja nisam mogao da nađem originalnu uredbu ili zakon koji su objavljeni u Službenom Glasniku 52/05 i 105/05, da bih mogao tačno da kažem kakve posledice proglašenje parka prirode ima na privatnu svojinu. Koliko mi je poznato pretpostavljam da se radi između ostalog o ograničenju gradnje, odnosno da svaka gradnja na teritoriji parka mora da bude odobrena od strane direktora parka. Drugim rečima, vlasnicima koji žive u tom kraju je ugroženo pravo raspolaganja svojom privatnom svojinom. Ako neko može da pogleda originalnu uredbu i ovo potvrdi ili demantuje bilo bi korisno.

Ovi problemi ne postoje samo kod nas. U Americi se vlasnici zemlje plaše da im se na njihovom posedu ne otkrije nešto od prirodnog značaja, tipa retka vrsta životinja ili ptica, koje bi sa sobom povuklo ograničenje razvoja prostora koje, verujem, izdaje federalna Agencija za zaštitu okoline. Beogradski primer sa ratnim ostrvom je takođe interesantan. Zbog ptica koje migriraju na jug ograničena je gradnja. U Kairu su upravo najskuplje nekretnine i hoteli na ostrvu koje je sličnih dimenzija kao ratno ostrvo. Ono je povezano sa jednim ili dva mosta sa obe obale gde su izgrađeni mnogi stambeno ugostiteljski kompleksi. Mislim da bi to moglo da bude i sjajno rešenje za Ratno ostrvo.

Kako je slučaj Mokra Gora sada pred vrhovnim sudom, nadam se da će sud proceniti da je raspolaganje privatnom imovinom od većeg značaja od očuvanja privatne svojine, što naravno ne znači propast Mokre Gore već samo ograničava bahatost izabranih predstavnika vlasti.

Kako zakrpiti rupe?

Posle svake zime, ulice i putevi su puni rupa. Budući da će Republika, kao meru štednje, smanjiti transfere lokalnim samoupravama, verovatno ćemo lomiti kola negde do avgusta.

Rešenje za rupe može biti i tržišno - reklamiranje. Naime, KFC je preuzeo na sebe obavezu da zakrpi rupe u Luisvilu u Kentakiju, a grad im dozvoljava da na asfalt stave svoj logo.

Tužna i vesela vest

1) Prava vest za danas kada treba da odlučite da li da ugasite ili upalite svetla (vidi post ispod). Kalifornijski zakonodavci razmatraju mogućnost da zabrane automobile crne boje. Naime, tamne boje privlače sunce, usled čega se ovi automobili zagrevaju brže od svetlih, što onda zahteva veću upotrebu energije za klima uređaje u njima. Vidite, kada jednom pustite duh iz boce, sve nebuloznija opravdanja će biti uzimana za ozbiljno i neka od njih već uspevaju da postanu zakon. Ovo još nije dostiglo onog ekonomistu koji je dokazivao da je bicikl loš za okolinu jer ljudima produžava životni vek zbog čega emitujemo više ugljen-dioksida, ali ovakvi slučajevi se gomilaju, sve su manje smešni i polako ali sigurno klizimo u apsurd.

2) Sa svetlije strane, konačno jedan skeč u rangu sa Monti Pajtonovim fudbalskim mečom filozofa: Onion javlja da je praški aerodrom "Franc Kafka" proglašen za najotuđujući aerodrom na svetu.

Dva praznika

Sutra u 20 30h po lokalnim vremenima milioni eko-mentola sirom sveta na primeren nacin ce demonstrirati sustinu svoje filozofije tako sto ce na sat vremena pogasiti sva svetla i ostaviti zemlju u mraku. Mracnajci ce izmedju ostalog pogasiti svetla na Empajer Stejt Blidingu u Njujorku, na Ajfelovoj kuli u Parizu, Golden Gejt mostu u San Francisku i drugim brojnim spomenicima svetla ljudske kreativnosti i genijalnosti.

Nasuprot ovom satu horora i mraka koji treba da najavi buducnost koja nas s eko-mentolima ceka, paralelno ce biti organizovan "Sat ljudskih dostignuca". Poziv na ovaj spektakl je uputio think tank Cometitive Enterprise Instiute, a prihvatili brojni pojedinci i institucije. Ovaj praznik je zamisljen kao sat svetla. U sklopu njega, ljudi ce biti pozvani da popale sva svetla koja mogu tokom tog istog sata, da voze kola, pojacaju grejanje, odu na veceru s prijateljima i slicno. To ce biti proslava svetla i energije koja daje zivot. Nadasve proslava dostignuca coveka i civilizacije.

Citajte Trzisno Resenje sutra uvece po vasem lokalnom vremenu, pod jasnim svetlom. I osvetlite i kucu lepo. I ne dozvolite da vam bude hladno. I nabacite neki komad svinjetine na tiganj. Dok jos mozete...

Reintegracija monstruma

Jozef Fricl, bečki tamničar, silovatelj i ubica bebe, će kaznu služiti ne u zatvoru nego u psihijatrijskoj ustanovi; po zakonu je imao pravo da izabere jednu od tri ponuđene ustanove; i izabrao je jednu u podnožju Alpa, sa čistim vazduhom, gde će moći da uživa u pogodnostima biblioteke i fitnes centra, da se pridruži horu i uzima časove tenisa. Pogledajte ovde.

Objašnjenje jednog zvaničnika je da austrijsko društvo nema za cilj da kažnjava osuđenike, nego da ih reintegriše. Suprotno moralnim normama, zdravom razumu i nauci, koja potpuno odbacuje ideju da se monstrum od četvrt veka, verovatno rođeni monstrum, može nekako popraviti.

Suprotno i ekonomsko-pravnom rezonu, jer i monstrumi su racionalna bića i kao takva sada vrlo dobro znaju da ih posle ovakvih stvari ne čeka električna stolica nego Alpi. A nema sumnje da se i sam Fricl svih ovih godina uzdao u to.

Ali to je za kvaziintelektualne evropske progresivce vrhunac civilizacije.

Blistavi um u borbi protiv divljaka

Niš je imao najveći porast broja nezaposlenih posle Novog Sada u Januaru mesecu kada je registrovano još 1,064 nezaposlena. Niška vlada se krajnje kreativno uhvatila u koštac sa problemom. Odlučili su da zabrane rad.

Ovde su stari postovi na taksi temu. Sve je već rečeno.

Zločin bez žrtve

Republičko javno tužilaštvo će pokrenuti istragu protiv devojke koja je u kvizu Trenutak istine rekla da daje pare na kamatu. Zelenašenje je nažalost krivično delo. Meni je njeno objašnjenje sasvim logično: To su moje pare, nisam ih ukrala! Svaki dinar sam pošteno zaradila od striptiza! Tačno je da sam nekim ljudima pozajmljivala novac kad im je bio potreban... Recimo, ja im dam 500 evra, a oni meni na taj iznos daju 50 evra. Pare su moje i mogu s njima da radim šta hoću.

Inače pozajmljivanje novca uz kamatu je zabranjeno u islamskim državama jer se smatra nemoralnim. Nisu muslimani ništa specijalni po tom pitanju, i katolicima je to jako dugo bilo zabranjeno (mislim do reforme crkve) pa su sav novac pozajmljivali od jevreja. Konačno i jevrejima su svete knjige ovo nemoralno ponašanje dozvoljavale samo prema strancima ne i braći po religiji. Jevreji nisu postali finansijski uticajna manjina samo zbog posebnog talenta (mada je verovatno i to bilo bitno) već zbog besmislenih pravila koje su ostalima nametale crkve i države.

Vrlo bizarno

Američki sistem poreza na dohodak je, po mom mišljenju, komplikovan do apsurda. Nivo komplikovanosti je toliki da se veliki broj ljudi svake godine plaši revizije poreskih organa, čak i ako su sve popunili najbolje što su znali, bez ikakve namere da ne plate porez. Jednostavno, ko će znati sve detalje?

Kao dobar primer komplikacije, Marginal Revolution linkuje na član poreskog zakona koji precizira u kojim slučajevima možete kidnapovano dete da prijavite kao odbitnu stavku. Mrzi me da prevodim, pa evo teksta na engleskom:

You may be eligible to file as head of household even if the child who is your qualifying person has been kidnapped. You can claim head of household filing status if all the following statements are true.

1. The child must be presumed by law enforcement authorities to have been kidnapped by someone who is not a member of your family or the child's family.
2. In the year of the kidnapping, the child lived with you for more than half the part of the year before the kidnapping.
3. You would have qualified for head of household filing status if the child had not been kidnapped.

This treatment applies for all years until the child is returned. However, the last year this treatment can apply is the earlier of:

1. The year there is a determination that the child is dead, or
2. The year the child would have reached age 18.

Kraj recesije?

Sve je vise znakova da je, barem sto se SAD tice, recesija pri kraju, odnosno da je ekonomska aktivnost, kako to ekonomisti kazu "dotakla dno" i da pocinje da se oporavlja.

Cene kuca su tokom januara porasle 1,7%, prvi put posle skoro dve godine, pri cemu je u februaru prodaja kuca porasla 4,7%. To je prvi znak da je najgore proslo i da je najboljnija faza prilagodjavanja iza nas. Drugi vazan indikator koliko je kraj recesije blizu su industrije trajnih kapitalnih dobara jer one, pored gradjevine i kuca, bivaju najteze pogodjene recesijama. Posle visemesecnog kontinuiranog pada, koji je u januaru ove godine iznosio preko 7%, proizvodnja trajnih industrijskih dobara je u februaru porasla 3,4%. Posto su ova dobra u velikoj meri nespecificna proizvodna dobra, veliki porast njihove proizvodnje oznacava otpimizam poslovne zajednice u pogledu buducih performansi citave ekonomije (npr. kad prozivodnja celika i alumijuma raste to znaci da automobilska, traktorska i avionska industrija povecavaju naruzbine). Ekspanzija (izgleda) pocinje opet.

Kako je to zabavno. "Majka svih kriza", najgora ekonomska katastrofa posle Velike Depresije, koja je pokazala da je kapitalizam propao, zbog koje su marksisti poverovali da je ponovo svanulo njihovih pet minuta, prolazi posle nekoliko meseci, takoreci sama od sebe, pre nego sto je i jedna jedina mera predsednika Obame iz njegovog novog Njudila pocela da deluje. Stimulus plan od 800 milijardi dolara koji je trebalo da "spasi americku privredu od propasti" i "pokrene proizvodnju" je donet pre nesto vise od mesec dana, a podaci kazu da je privreda pocela da se oporavlja sama od sebe pre toga, otprilike u vreme dok je Obama polagao zakletvu, ili cak i nesto pre toga. Da ironija bude potpuna, jedine pare koje je federalna vlada vec potrosila na "resavanje krize" jesu Busovi i Obamini pokusaji da se lose banke spasu ubrizgavanjem skoro 1000 milijardi svezeg kapitala, sto je politika za koju postoji skoro opsti konsenzus da je bila cist fijasko, koji je samo pogorsao stvar.

Ovo samo dodatno pokazuje do koje mere je recesija iskoriscena kao izgovor za stvari koje je vlada htela da ucini i inace, ali ne bi bile popularne ili bi bih bilo teze prodati u normalnim uslovima: nacionalizacija zdravstvenog osiguranja, povecanje izdataka za obrazovanje, subvencije za zelenu energiju i jacanje sindikata. Obama je cak u jednom trenutku okrivio lose zdravstveno osiguranje i nedostatak cape-and-trade rezima za recesiju! Da ponovo parafraziramo sefa njegovog kabineta: "ne treba protraciti krizu". Ova kriza u tom smislu svakako nije protracena.

Pričajte sa predsednikom

Barak Obama je pokrenuo veoma zanimljivu stvar - preko sajta Bele kuće možete mu postaviti pitanja, kao i glasati za pitanja koja su postavili drugi ljudi. Predsednik će sutra odgovarati na neka od najpopularnijih.

Naravno, skeptik će odmah posumnjati da se radi o nameštenim pitanjima, ali, sve jedno, čak i ako je tako, mislim da ovu inicijativu treba pozdraviti. 

Što me dovodi do sledećeg sci-fi scenarija koji, čini mi se, nije tako daleko... Umesto da se TV program prekida kako bi nas informisali kako možemo da izbacimo nekoga iz kuće Velikog brata, Operacije trijumf, ili kako bi se prijavili za kviz, program se prekida uz sledeći tekst "Ukoliko ste za privatizaciju Telekoma Srbija, posaljite DA na 9991, a ukoliko ste protiv privatizacije pošaljite NE na 9991.". A onda, tri meseca nakon što su građani glasali za privatizaciju, na RTS-u se u 8 uveče organizuje emisija "Otvaranje ponuda" gde se otvaraju tri pristigle ponude, narod zatim glasa, a odabira se ona koja je dobila najviše glasova.

Pitanje koje se samo nameće je - da li bi takva direktna demokratija bila bolja od postojeće, reprezentativne?

Opasnost solarne energije

Vrlo poucan clanak u New York Timesu. Dve grupe environmentalista se spore oko postavljanja solarnih ploca u pustinji Mojave u Kaliforniji. Naravno, sam reporter sve vreme spor pokusava da predstavi kao razumno neslaganje medju dobrim momcima, koje je izazvano realnim problemom konkurentskih ciljeva (obezbedjivanjem energije uz istovremenu zastitu okoline) i predvidja da ce se sporovi "uskoro razresiti".

Ali, u jednom trenutku stvarnost progovara uprkos njegovim zeljama; naime, on citira clana organizacije Sierra Club iz tog kraja (inace jedne od najmocnijih ekoloskih grupa za pritisak u Kaliforniji ali i SAD u celini). Taj ovako obrazlaze svoje protivljenje postavljanju ogromnog broja solarnih ploca u pustinji: "Deserts don’t need to be sacrificed so that people in L.A. can keep heating their swimming pools".

Problem sa envajornmentalistima nije zivotna sredina nego drustvo. I zato je u pravu Klaus kad kaze da nije ugrozena okolina nego sloboda. Predstavniku Sierra Cluba smeta to sto ljudi imaju energije, sto imaju cime da greju bazene, nervira ga bogatstvo i civilizacija, on misli da je nepromnjen izgled pustinje vredniji kao cilj od bilo kakvog ljudskog blagostanja. Siromastvo nije za njih cena koja se mora platiti jer dostupnih "cistih" izvora energije nema dovoljno da podrze na odrzivom nivou postojeci stil i standard zivota. Ne, oni misle da je siromastvo cilj samo po sebi, a civilizacija prokletstvo (nastavak kulta Franje Asiskog u modernom obliku), i protivice se svakom izvoru energije koji je efikasan, bile to solarne ploce u pustinji, nuklearne centrale, ugalj, nafta, gas, bilo sta.

Da biste stekli jasniju sliku o cemu govorim, evo nekoliko jednostavnih podataka koji sve govore. U ovom trenutku, ugalj, hidro i nuklearna energija su potpuno ekonomski odrzivi oblici energije. U Americi dobijaju subvencije od 0,44 centa do najvise 1,59 dolara po megavat/satu proizvedene energije. Zajedno sa prirodnim gasom, obezbeduju 99,5% energetskih potreba SAD (naravno uz uvoznu naftu). S druge strane, prozivodnja solarne energije dobija decenijama subvencije od oko 23 $ po megavat/satu a energija vetra oko 24$, dakle, 20 do 40 puta vise. Uprkos tome, njihov udeo u proizvodnji energije je jos uvek oko 0,5%. Sto ce reci da su groteskno neefikasni i nesposobni da konkurisu konvencionalnim izvorima energije.

Zbog toga je i "podeljenost" envajornmentalista oko obnovljivih izvora o kojoj govori clanak u NYT dosta varljiva. Jedni misle da nije steta zaradjivati milione na konto ekoloskog aktivizma i jacati svoj politicki profil i uticaj, uz lagano davljenje proizvodnje energije kroz cap-and-trade, jer "resenja" koja zagovaras ("renewables") ionako ne mogu funkcionisati kao zamena za ono sto unistavas, tako da kapitalizam kakvim znamo svakako nece opstati, dok drugo, fundamentalistickije krilo, veruje da ne sme biti nikakvog kompromisa ni odlaganja u pogledu unistenja civilizacije i da bazeni imaju biti zartpani u ime slobode kojota i pustinjskih kornjaca da setaju bez tih ploca koje bi ih nervirale. Sve je to u ovom trenutku bura u casi vode. Ako jednog dana solarna ili energija vetra zaista postanu realna alternativa konvencionalnim energijama, ovi "sporovi" ce nestati, budite sigurni u to. Solarne ploce ce univerzalno biti oglasene za neprijatelje zivotne sredine. Samo zato sto ce postati pouzdan prijatelj coveka. Ovaj ekstremista iz Sierra Cluba nagovestava ono sto bi mozda jednog dana moglo da postane opsti stav.

Fer trgovina

Nebojša Katić postavlja pitanje u novoj Politici "Da li je slobodna trgovina fer"? U tekstu ne daje baš sasvim jasan odgovor, ali izgleda da sugeriše da jeste, odnosno da se zahtevi za "fer trgovinom", zaštitom životne sredine i poboljšanjem položaja radnika u siromašnim zemljama svode na najobičniji protekcionizam razvijenih zemalja.

Jedna od retkih stvari sa kojima se ne slažem je tvrdnja da će se u najtežoj poziciji naći "države poput Srbije, koje su van regionalnih integracija, ekonomski beznačajne i zato bez jakog pregovaračkog aduta". Odnosno, tvrdnja je verovatno tačna, ali ne vidim Srbiju u toj grupi zemalja. Naime, Srbija nije van regionalnih integracija (bar ne u ekonomskom smislu) jer ima sporazume o slobodnoj trgovini sa celom EU (koji EU suštinski primenjuje od 2000. godine, a Srbija od 2009.), sa svim zemljama regiona, sa Rusijom, a pregovara se sa zemljama EFTA (Norveška, Island, Švajcarska, valjda Lihtenštajn), sa Belorusijom i Turskom. Sve u svemu, za nekoliko godina će Srbija imati skoro potpuno slobodnu trgovinu sa bukvalno celom Evropom, čak i ako nikada ne postane članica EU.

Naročito mi nije jasno zašto je Katić, ako već ovako razmišlja, bio protiv primene SAA? Da li misli da je moguće biti "regionalno integrisan", ali samo na izvoznoj strani?

Drug Wars

Glavna tema londonskog The Economista od 7. marta je bio rat protiv droge. U tekstu How to stop the drug wars, uredništvo poziva svetske lidere da legalizuju, a zatim regulišu, proizvodnju i promet narkotika.

Odličan tekst i vrlo hrabar potez za jedan ugledni mainstream nedeljnik.

Peticija

Ali, činjenica da protekcionizam uništava blagostanje nije njegova najgora osobina. Protekcionizam uništava mir. To je razlog zbog koga bi svi ljudi dobre volje, svi prijatelji civilizacije, trebalo da ustanu glasno i otvoreno protiv ekonomskog nacionalizma, te ideologije sukoba, zasnovane na neznanju i sprovedene u delo putem protekcionizma.

To je iz peticije za slobodnu trgovinu koju je pokrenuo poznati libertarijanski aktivista Tom Palmer. Ceo tekst peticije, uključujući i srpski prevod, možete videti i potpisati ovde.

Milan Tarot - državni neprijatelj broj 1

Ili tako bar kaže Radiodifuzna agencija. Ko nam je kriv kada nismo na vreme shvatili njihove prave namere. Umesto da uvode red u radiodifuzni sektor da sprečavaju mešanje frekvencija (što je takođe besmisleno), oni se bave cenzurom sadržaja kablovskih kanala. Prvo su zabranili BK preko kablovske a sada i sve programe sa "nehrišćanskim" sadržajem. Šta je sledeće, zabraniće saopštenja određenih političkih stranaka?

Porezima protiv krize

Ideja Vlade Srbije je sumanuta, naročito što je jasno da porez nije populistički usmeren na bogate, nego bi obuhvatio skoro sve. Klasična makroekonomska politika, bilo monetaristička bilo kejnzijanska je da se na krizu reaguje fiskalnom ekspanzijom, što znači ili smanjenjem poreza ili, u zavisnosti od ideologije, povećanjem potrošenje uz deficit. Od ta dva, u poslednje vreme je i u ekonomskom mejnstrimu, koji je ideološki levo od centra, smanjenje poreza uglavnom prihvaćeno kao bolje rešenje. Ali u svakom slučaju, konsenzus je da fiskalna politika mora biti ekspanzivna -- ili smanjenje poreza ili nemenjanje poreza a povećanje deficitarne potrošnje. Tako kažu osnovne makroekonomske teorije, a u praksi je povećanje poreza je kao opcija u krizi ubedljivo diskreditovano još od 1930-ih, kada je Herbert Huver na američku recesiju reagovao povećanjem poreza i carinske zaštite i tako po opštem mišljenju gurnuo zemlju u još dublju krizu. (FDR je posle dokrajčio.)

Jasno je da Vlada Srbije porez povećava pre svega da bi dobila kredit od MMF-a, a MMF kao i obično insistira na ograničenom deficitu. Ako nekome naložite da smanji deficit a ne tražite smanjenje potrošnje, time ga ustvari pozivate da poveća poreze. U nekim drugim slučajevima, MMF je povećanje poreza preporučivao i direktno. U raznim izveštajima oni povremeno govore o potrebi smanjenja državne potrošnje, ali kad dođe do pregovora za zajam, iz meni potpuno nerazumljivih teorijskih ili praktičnih razloga, uhvate se samo za deficit. Moguće je da većina makroekonomista ne razmišlja mnogo u terminima podsticaja i zato propušta da shvati koliko je sama visina poreskog opterećenja privrede važna. Ali čak i ako je tako, po bilo kojoj makroekonomskoj teoriji bi u slučaju ovakve krize trebalo da insistiraju ili na smanjenju poreza ili da olabave svoju opsesiju deficitom. Zašto MMF insistira na budžetskom deficitu po skoro svaku cenu i u bilo kojim uslovima, meni uopšte nije jasno i voleo bih da znam geneologiju te opsesije.

Kao u Kini

Centralno planiranje u praksi:
Vranjske vlasti tvrde da su od Ministarstva rada i socijalne politike dobile zahtev da taj grad preuzme "svoje" Rome koji žive ispod beogradskog mosta Gazela.

Posle ovoga Ministarstvo će možda da sprovede prisilno kastriranje? Nehumano je rešavanje problema Gazela prinudnim preseljenjem u Vranje. Pretpostavljam da Romi koji tamo žive spadaju u socijalne slučajeve. Rešenje je da im grad plati iznajmljivanje stanova (izdavanjem vaučera). Izgradnjom novih naselja za Rome bi se samo nastavila njihova getoizacija. Već smo pisali o izgradnji socijalnih stanova.

Istiskivanjem posrednika se ne istiskuju njihovi troškovi

Zanimljiva rasprava u komentarima na Markov post o ceni mleka. Pitanje je da li bi svima bilo bolje da se zaobiđu posrednici?

Ruža:
Mleko je skupo zbog posrednika, koji zaradjuju na preprodaji mleka. Takvih je pojava u našoj državi mnogo u oblasti poljoprivrede. Kada npr. seljak kupuje veštačko đubrivo, njemu je đubrivo skupo iz istih razloga. Istisnuti otkupne stanice i firme koje odkupljuju mleko od seljaka pa ga preprodaju mlekarama.

Dejan:
Posrednici mogu da smanje troškove transakcija tako što efikasno obavljaju određene usluge ili funkcije. Čak i kad su proizvođači i kupci u istom gradu, transakcija između njih nosi svoj trošak. Ako npr. 4 kupca traže proizvode od 4 proizvođača, moguć broj transakcija je 16. Ako jedan posrednik opslužuje i proizvođače i kupce, broj transakcija se smanjuje na osam. Posrednici su specijalisti u omogućavanju transakcija (razmena). Oni pružaju vrednu uslugu zbog svog pristupa i kontrole važnih resursa koji se koriste u ispravnom funkcionisanju marketinških kanala.

Prilika za MMF

Pregovori vlade i MMF-a ulaze u završnu fazu. Vlada ima dva izbora ili da poveća prihode ili da smanji rashode. Iako na prvi pogled porez solidarnosti utiče na prihodnu stranu on će de facto uticati i na smanjivanje rashoda za plate u javnom sektoru, ali je politički bezbednije smanjivanje plata nazvati porezom solidarnosti. Moram priznati da kreativnosti vlade nema kraja.

Šteta je što se porez solidarnosti uvodi celoj privredi a ne samo budžetskim korisnicima. Ljudi koji rade u privatnom sektoru verovatno već osećaju posledice i ovo će za njih biti dodatan namet za razliku od garantovanih zarada budžetskih korisnika koje će po prvi put biti smanjene.

Dodatan razlog za smanjivanjem rashoda je i činjenica da ima sve manje zainteresovanih za državne obveznice. Samo 26% od ponuđenih državnih zapisa je prodato na poslednjoj aukciji. Ekonomija.org pravilno kritikuje Ministarstvo finansija i zbog ne objavljivanja detaljne statistike odnosno broja zainteresovanih kupaca, što je do sada bila praksa. MMF je sada u situaciji da pritisne vladu i zahteva dalje smanjenje rashoda jer alternativa praktično nema. Biće šteta ako propuste priliku i daju novac bez zahtevanja ozbiljnijeg smanjivanja javne potrošnje.

Elephant in the room

Dan Tana napušta Zvezdu. Kaže i da bi se klub da dolazi iz neke zapadne zemlje odavno ugasio. Ono što želi da kaže je da se zna ko je vlasnik ovakav raspad sistema se ne bi tolerisao. Uopšte me ne iznenađuje činjenica da veliki privrednik Dan Tana nije uspeo da izvuče Zvezdu iz krize kao što je pre samo pet meseci obećavao. Zvezdin problem nije bilo loše rukovodstvo već sistem, odnosno vlasnička struktura kluba.

Ono što Dan Tana i njegov podjednako optimistačan i neuspešan prethodnik Toplica Spasojević očigledno ne razumeju, je Cepteru kristalno jasno. Ne tvrdim da ima neke korelacije, ali ne čudi me što je Cepter uspešniji i kao preduzetnik.

Precenjena nezavisnost

I mediji su stali u red:
Glavni i odgovorni urednik nedeljnika NIN Slobodan Reljić smatra da će pomoć medijima biti neophodna, ali je ujedno izrazio i sumnju da će se država, ukoliko pomogne medijima, odreći učešća u vlasništvu.

Pored toga ispada da je nezavisnost medija uslovljena i željom privrednika da se oglašavaju. Ako je ta pretpostavka tačna onda znači da građanima nije stalo do nezavisnih informacija. Naime, da su građanima nezavisne informacije prioritet onda bi bili spremni da plate više za njih. Pošto niko ne pomišlja da zarad nezavisnost svoje novine prodaje skuplje od nekog ustanovljenog standarda, onda sledi da građani ne cene posebno nezavisne informacije ili bar smatraju da su i sada informacije zadovoljavajućeg kvaliteta.

Pre će biti da je problem isti kao u Americi. Zbog pada ekonomske aktivnosti firmama se više ne isplati da se reklamiraju pa se tamo novine zatvaraju. Čisto poslovni razlozi. Ipak, nekako je lakše tražiti pomoć od vlade ako ih ubedite da su za sve krivi pokvareni tajkuni a ne loša poslovna politika.