Birokratski um

Opšte je poznato da su zaposleni u državnoj administraciji tradicionalno motivisani da ne donose odluke. Naime svaka donešena odluka podrazumeva i moguću odgovornost ali isključuje nagradu. U državnoj upravi je bezbednije ne raditi ništa, jer nema apsolutno nikakve kazne za nerad, nego donositi odluke jer za taj dodatni preuziti rizik ne sleduje nikakva nagrada, a moguće je da sledi kazna za poteze koji se pokažu kao loši. Zašto bi činovnik bilo šta rešavao ako su alternative: kazna ili status quo. U privatnim preduzećima sa druge strane motivacija je zdravija: kazna ili nagrada, što objašnjava veću produktivnost. Problem pogrešne motivacije naravno nije prisutan samo u Srbiji već u svim državnim institucijama.

Svaki državni činovnik će odložiti donošenje iole nestandarne odluke dok ne dobije naredbu odozgo. Često u pisanoj formi. Meni su kolege u jednom ministarstvu iz kancelarije preko puta moje, tražile potpisan zahtev od ministra da bi mi dali neke cifre koje bi trebalo da budu javni podaci. Nisu ni ministri imuni na taj problem. Sada je već legendarna priča da je Dušan Mihajlović svojevremeno na nekom sastanku gde mu je Đinđić tražio informacije zahtevao od premijera da mu pošalje pismeni zahtev na koji će u najkraćem roku odgovoriti.

Najsvežiji primer je odluka gradske vlade u Nišu u vezi preimenovanja jedne ulice u Bulevar Šabana Bajramovića. Iako je najnormalnije da odluke o imenima ulica budu usvojene u lokalnoj samoupravi, neki činovnik se uplašio za svoju fotelju pošto je primio peticiju građana protiv izmene naziva ulice. Da ne bi rizikovao on je zahtevao rešenje od Ministarstva za lokalnu samoupravu. Kako je krenulo možda će na kraju morati Tadić da preseče. Ne znam zašto uopšte biramo lokalne samouprave ako oni odbijaju da donose čak i odluke koje su isključivo u njihovoj nadležnosti. Birokrate Mile Ilić i Nebojša Krstić treba da podnesu ostavke i prepuste ta mesta ljudima koji nisu u strahu da obavljaju taj posao.