Problem iz najboljih namera

Luanda je u suštini mali grad iako ima 4 miliona stanovnika. Većina ljudi živi u naseljima u blizini grada (shantytowns, favelas,), dok sam grad nije mnogo veći od Novog Sada. Kada je grad pravljen, a glavna tvrđava u gradu postoji više od 400 godina iako se grad naravno razvijao kasnije, infrastruktura je osmišljena za populaciju od 400,000 stanovnika (to su priče starosedelaca nemam neku posebnu potvrdu). Ulice su uske, uglavnom imaju samo dve trake, i njihovo širenje je ograničeno kućama i zgradama. Vodovod, kanalizacija i struja su takođe veliki problem jer je sve osmišljeno za značajno manji broj ljudi.

U skoro svim zemljama u Africi, po dobijanju nezavisnosti od tokom šezdesetih godina prošlog veka (Angola 1975), počinju velike migracije stanovništva prema glavnim gradovima. To je delimično bila posledica i industralizacije koje su mahom sve afričke zemlje, ugledajući se na Sovjetski Savez, u to vreme sprovodile. Ni Luanda nije izuzetak. Danas milioni ljudi koji žive oko Luande svakodnevno dolaze na posao u glavni grad. To u ovom inače malom gradu izaziva neviđeni saobraćajni haos. Primera radi, destinacija od moje kuće do kancelarije ne zahteva više od 20 minuta šetnje ali mi često treba i 90 minuta da taj put pređem kolima. Ponekad mi se desi da provedem šest sati u kolima ukoliko idem na sastanak u drugom delu grada (distanca ne veća 4-5 km u jednom pravcu). Definitivno najgori saobraćaj koji sam do sada doživeo, a mislim da sam dosta putovao. Voziti noću po Luandi je pravo uživanje, ne samo što nema gužve već se i grad čini mnogo čistijim.

Jednostavno rešenje za problem saobraćaja jednostavno ne postoji. Ulice su male a ogroman broj ljudi mora da cirkuliše gradom. Gradski prevoz u suštini ne postoji. Pre dve nedelje su počela da rade 300 autobusa gradskog prevoza, ali pošto koriste iste ulice i trake kao i ostala vozila, tu o uštedama vremena nema govora. Metro i druga prevozna sredstva ne postoje jer je grad prilično mali. Postoji voz koji dnevno ide do najvećeg naselja van grada ali ga malo ljudi koristi. Često ne radi a i prilično je opasan zbog kriminala. Praktično jedino rešenje je izgradnja ulica sa više nivoa, mada ne znam koliko je to realistično.

Angolska elita pak smatra da su problem u saobraćaju isključivo neobrazovani vozači i taksi odnosno kombi vozači (kanduljeros) koji su jedini način prevoza za veliku većinu ljudi. Juče su počeli da primenjuju novi zakon koji bi trebalo da uvede red u saobraćaj. Pored standardnih zabrana vožnje pod dejstvom alkohola, pričanja mobilnim telefonom u kolima i povećanja kazni, dosetili su se da uvedu obavezu vezivanja pojaseva na svim sedištima. Šta je tu problem? Pa većina kombi taksija nema pojaseve za sve putnike i uglavnom voze 15 ljudi umesto 8 koliko imaju sedišta. Prvi rezultat novih pravila je da se juče i danas velika većina ljudi ili nije pojavila na poslu ili su stigli sa zakašnjenjem od nekoliko sati. Naime, mnogi kombi vozači u strahu od kazni su prestali da voze. Oni koji voze, mogu da pokupe manje ljudi, pa je cena prevoza skočila između 100 i 200 procenata. Još uvek se ne zna tačna cifra. Do sada je prevoz koštao oko između $0.75 i $1. Iz najboljih namera da reše problem u Luandi je već dva dana pravi haos. Naravno, gužve u gradu nisu manje nego što su bile ranije jer kombi vozači predstavljaju ipak predstavljaju relativno mali broj vozila na ulicama.

Marko je prošle godine pričao o situaciji u Santijagu, pa mi se paralela učinila simpatičnom. Poenta je da u svakom naizgled haosu postoji red, a da pravi haos nastupa kada planski pokušavamo da uvedemo red.