Sukobi u Odesi

Sve što je pogrešno u konceptu nacionalnih država može da stane u kratku istoriju Odese.

Grad je osnovala Katarina Velika, na tlu gde su nekada živeil stari Grci i čiji su se potomci do tadašnjih dana nalazili tu. Otuda grčki naziv grada, poput Hersona i nekih drugih u toj regiji. Od osnivanja je grad funkcionisao kao slobodna luka i uopšte slobodni grad sa sopstvenom administracijom i sopstvenim pravilima. Ruski car bi imenovao lokalnog guvernera i to je tradicionalno bio stranac. 

Španac De Ribas i Francuz Rišelje (ne čuveni kardinal već njegov potomak) su bili neki od prvih guvernera. Grad koji se već nalazio na raskršću raznih etničkih grupa i teritorija bio je otvoren za svakog i kako to biva sa slobodnim lukama, grad je privlačio sve vrste trgovaca. Tu su, pored Grka, Rusa i Ukrajinaca, živeli Turci, Jermeni, Jevreji, Italijani, poneki Francuz, Nemac, Arap i ko zna ko drugi. 

Do današnjeg dana Odesa je zadržala nazive ulica koje čuvaju tu istoriju. Centralne ulice, iscrtane modernistički pravougano se nižu redom: Francuska, Grčka, Jevrejska, Arnautska, Jermenska. Glavna ulica, ona na kojoj su danas izbili sukobi je Deribaskaja - po guverneru De Ribasu. Tu su i spomenici De Ribasu, Rišeljeu, njihove rezidencije, zgrada opere koju su sagradili italijanski arhitekti, stepenice ovekovečene u ranom sovjetskom filmu Oklopnjača Potemkin (i stepenice i isečke iz filma najbolje je videti iz ovog spota Arcade Fire).

U gradu se i dan danas nalaze džamije, sinagoge i crkve jedna do druge. Takve stvari uvek koegzistiraju u trgovačkim gradovima, gde sitna buržoazija gleda svoja posla, ne piše memorandume i ne bavi se velikim idejama. Lingua franca u ovom gradu ruskih careva nije bio ruski već grčki i italijanski -- a govorili su se još i ruski, jidiš, ukrajinski i štošta drugo. 

Do početka 20. veka grad je cvetao, ne samo materijalno već i kulturno, kao što se u slobodnim i prosperitetnim mestima uvek događa. Opera je bila glavno mesto okupljanja, osnivali su se saloni za književne i intelektualne diskusije. Veliki broj ruskih pisaca je iz Odese ili je neko vreme proveo u Odesi, od Iljifa i Petrova preko Puškina do Babela; izdaje me sećanje ali spisak je poduži. 

Onda se početkom 20. veka nešto promenilo. Za razliku od ostatka Rusije koju je dokrajčila nekompetentna i nefleksibilna carska politika, događaji u Odesi su posledica nacionalnog osvešćivanja, što je u politici pretočeno u impulse ka pojednostavljenjiu, centralizaciji i unitarizaciji. Jevreji su prvi platili cenu, Odesa je postala poprište redovnih pogroma. Ostali su se ili utopili u većinu ili otišli. Status slobodnog grada je nestao i Odesa je inkororporisana u nacionalnu državu. Od tada do danas menjale su se države -- ruska, nakratko rumunska, sovjetska, ukrajinska -- ali to je manje bitno u poređenju sa ključnom promenom u konceptu grada i nacionalne države do koje je već bilo došlo. 

I evo danas, u istoj ulici u kojoj su nekada Grk, Turčin i Jevrejin trgovali na italijanskom a zatim odlazili svako u svoju crkvu, džamiju i sinagogu i na kraju opet sastajali u operi, tuku se lokalni Ukrajinci i Rusi. Oko "zvaničnog" jezika, himne i zastave. A libertarijanci zauzimaju strane.

A zašto je Telenor državni?

Pitanje ovog tipa se često čuje kad se govori o nekoj privatizaciji, a sada o prodaji Telekoma. Na argument da država nije dobar vlasnik kompanija, uvek se nađe neko ko vam citira izuzetak i kaže: aha, a kako može Norveška da ima Telenor?

Ovo je jako površan i tanak argument jer svodi se na navođenje jednog jedinog izuzetka; ali je jednostavan i zvuči efektivno. Ne navode se proseci, tendencije i kauzalne veze, već se ukazuje na nešto vidljivo i opipljivo.

Strpljiv odgovor bi glasio nekako ovako. Vidite, u ekonomiji i politici postoje mnogi izuzeci. Neke državne kompanije dobro funkcionišu. One teže da budu iz zemalja sa visokim nivoom političke kulture, transparentnosti i moralne odgovornosti. Ali čak i u takvim zemljama privatni sektor u proseku bolje funkcioniše od državog. Na svaki Telenor u državnom vlasništvu možete naći na stotine uspešnih kompanija -- Apple, Amazon, Google, Exxon, VW, Verizon, Vodafone, DHL, Ikea, Nordeus -- u privatnom vlasništvu.  Kako onda citiranje jedne uspešne državne firme dokazuje bilo šta? To što je nešto moguće ne znači i da je verovatno.

Ali ne znam koliko je ovakav odgovor efektivan.  Možda je bolje na svaki "A Telenor?" samo odgovarati sa "A Google?" "A Apple?"

Pitanje penzija

Čini mi se da tržišni ekonomisti i liberali uopšte po automatizmu imaju blagonakloni stav prema merama štednje kao što je najavljeno smanjenje penzija. Penzije su deo državne potrošnje, PIO fond je u deficitu, sistem je neodrživ i sve to upućuje na štednju.

Međutim, nije izvesno da bi liberali takve mere uvek trebalo da podrže. Penzije se isplaćuju iz tekućih prihoda, ali su isto tako sadašnji penzioneri tokom svog radnog veka plaćali penziju nekom drugom. Da li su uplaćivali manje ili više od onoga što sada dobijaju niko živ ne može da izračuna. Takve računice su problematične i u zemljama jasnih sistema i stabilnih valuta, a u Srbiji sa nekoliko različitih valuta i inflacionih epozoda, sa fiktivnim radnim mestima od samoupravljanja do danas (na koja se ipak dolazilo i radilo), niko nema predstavu kako bi ta računica mogla da izgleda. A na kraju i nije previše bitno kako izgleda, sistem je pay-as-you-go i u njemu garancija da ćete uplaćene doprinose dobiti nazad u nekom definisanom iznosu nikad nije ni bilo.

Zato smanjenje penzija nije uvek unapred opravdano, niti je uticaj penzijskih rezova na smanjenje budžetskog deficita dovoljan argument po pitanju pravednosti. Umesto toga, sve što znamo je da je ceo PAYG sistem duboko nepravedan. Doprinosi se uplaćuju na gomilu, da bi posle neka vlada, u zavisnosti od izbornih koalicija, svakih par godina proizvoljno odlučivala koliko vam prethodno zarađene penzije sleduje.

Privatizacija penzionog sistema nije samo pitanje održivosti sistema već donosi i depolitizaciju penzija. U sistemu privatnih fondova uplaćujete i kasnije vučete ono što je vaše. Da li su penzije manje ili veće prestaje da bude političko pitanje i prestaje da bude nadležnost vlada. Raspodela se vrši po načelu vlasničkih prava, ne po načelu političke oportunosti, interesa ili milosrđa.

Velika debata

Yuval Levin na mom omiljenom kanalu, Uncommon Knowledge, predstavlja svoju knjigu The Great Debate koja ilustruje istoriju dva velika mislioca iz doba uspostavljanja SAD - Edmunda Burka i Tomasa Pejna. Ovaj video ilustruje osnovne tačka velike debate koju su ova dva mislioca vodila u periodu Američkog rata za nezavisnost i Francuske revolucije. Takođe, ilustrujući preko savremene debate o Obamacare Levin izvlači paralelu o dva sistema mišljenja, dva fundamentalno različita polazišta, gde su oba liberalna, ali dovoljno različita da su osnove današnjih progresivnih i konzervativnih pokreta. Veoma zanimljiv video i veoma zanimljiva istorijska priča.

Indeks Bede

Ekonomista Arthur Okun je sastavio Indeks Bede (misery index) tako sto je sabrao stopu inflacije i nezaposlenosti i uporedio podatke da rankira američke administracije. Steve Hanke od 2006 koristi istu metodologiju da uporedi zemlje. Srbija ima nezavidno treće mesto po zbiru inflacije i nezaposlenosti, iza Venecuele i Irana koji prolaze kroz period hiper inflacije.

Loša vest je da smo skoro najgori u ovim fundamentalnim merama. Dobra vest je da bi mogli relativno lako da popravimo naš status prelaskom na fiksni kurs. 

Češki san

Po mom ukusu i skromnom iskustvu, jedan od najboljih dokumentarnih filmova koje sam gledao, a svakako moj omiljeni je Česky sen (2004). Film je fantastična ilustracija svega i svačega a najdivniji aspekt filma je to što nema jasnu i jedinstvenu poruku, već otvara mnogo polemika o prirodi tranzicionog društva. Prošlo je tačno 10 godina od kada je ovaj film snimljen u Češkoj, i kada sam ga prvi put video 2005, čini mi se na FEST-u, pomislio sam da će tako izgledati Srbija za deset godina. Verovatno sam bio optimističan.

Češki san je priča o dvojci studenata filmske akademije koji se odlučuju da snime svoj projekat lansiranja, reklamiranja i otvaranja nepostojećeg hipermarketa. Studenti prolaze kroz čitav proces priprema, od ličnog sređivanja, treninga, snimanja spotova a sve u cilju pravljenja odlične medijske kampanje za nešto što zapravo ne postoji. Češki san je metafora za lažna obećanja i prevelika očekivanja brzog bogaćenja i napretka u procesu transformacije socijalizma u kapitalizam.

Prelazak iz društva oskudice u društvo izobilja, koje nije uvek lako dostupno, mora biti turbulentan. Decenije potiskivanja osnovnih životnih potreba, i želje za materijalnim, nezgrapno se sudaraju sa novim tržišnim fenomenima, poput hipermarketa, marketinga, korporacija, rasporadaja, socijalne segmentacije, izobilja polu-potrebnih stvari itd. U galopirajućem tempu sustizanja zapada, odsečene komunizmom od baze višedecenijskog razvoja koji bi bio prirodan, te tržišne pojave ispoljavaju i veoma negativne osobine koje na površinu izbacuju licemerje, zavist, pohlepu u rudimentarnim oblicima. Ovaj film oslikava veoma loše osobine komunizma kao i istovremeno mane tranzicionog društva zarobljenog na klackalici kolektivističkih i individualističkih vrednosti. Možda ovaj film nije kritika komunizma, ali sve što se u njemu odigrava, svakako jeste delom posledica tog društvenog poretka.

Ovo je samo jedno tumačenje a siguran sam da ih ima još puno. Značajno sam i sam promenio tumačenje i razumevanje ovog filma tokom godina. Češki san je uticao na mene da upišem ekonomiju, da bih izučavao marketing, a kasnije je sama nauka odvukla moja interesovanja na drugu stranu. Preporučujem toplo da potražite ovaj film i pogledate, jer će barem prouzrokovati da se zamislite šta je poenta i poruka. Možda vas odučevi kao i mene. Evo jednog linka za direktno gledanje preko interneta, mada prepročujem torrent i titlove po želji.

Putinov Vaterlo

Kao što se i moglo očekivati, Putin nastavlja eskalaciju u Ukrajini. Posle anschlusa Krima sada je na red došla oblast Donjecka, koja je industrijska zona i glavna baza pro-Janukovičevih snaga u istočnoj Ukrajini. Po istom modelu kao na Krimu, naoružani ljudi bez oznaka na uniformama okupiraju administrativne zgrade i preuzimaju vlast u najmanje 9 gradova ove oblasti. Oni su proglasili svoju fantomsku "republiku" i traže "referendum" za 11 maj kojim bi se pripojili Rusiji. Napredo sa tim, juče je u Ženevi postignut nekakav "dogovor" između Rusije, SAD i EU da se te oružane grupe rasformiraju i okupirane zgrade i policijske stanice vrate legitimnim vlastima. Naravno, to je sve čisto gubljenje vremena jer Putin nema nameru da vrati nikome ništa; već danas su "gerilci" na terenu rekli, (naravno po nagovoru i uz dozvolu mentora iz Moskve) da njih ništa ne obavezuje Lavrovljev potpis iz Ženeve, i da oni ne odustaju od svojih zahteva da "nelegalna vlada u Kijevu" podnese ostavku. Jasno je da Putin primenjuje taktiku Slobodana Miloševića iz 90ih: "pregovaranje" i "potpisivanje sporazuma" koje nema nameru da poštuje već mu služe za kupovinu vremena dok stvara "realnost na terenu" teritorijalnim osvajanjima i etničkim čišćenjim.

U senci celog ovog pozorišta koje onima što su preživeli 1990e pod Slobodanom Miloševićem mora delovati kao deja vu (Rusija nije u ratu, naš narod je ugrožen i mi ga samo pasivno podržavamo, mi ne izazivamo rat u susednoj zemlji nego je to unutrašnji građanski, verski i religijski rat za koji je kriva njihova vlada koja teroriše našu manjinu, zapadne sankcije nam ne mogu ništa ili su nepravedne i ničim izazvane itd) stoji realnost da je glavni i najveći gubitnik svega ovoga Putinova Rusija. Iza zavese geopolitičkih igara, i hvalospeva raznih zapadnih sikofanata njegovoj veštini manipulacije i ratnom makijavelizmu, stoji čvrsta i nepobitna realnost: cela ova avantura sa Krimom i Ukrajinom predstavlja težak poraz Putinove politike.

To se može videti na više nivoa. Prvi je sama Ukrajina: do pre nekoliko meseci Putin je imao polovinu stanovništva na svojoj strani, koji su glasali za Janukovičevu partiju i gledali vrlo blagonaklono na Rusiju. Danas, posle okupacije Krima i svega ovoga što Putinovi infiltratori rade u istočnoj Ukrajini, po svim sondažama predstavnik Partije regiona neće uću u drugi krug izbora. Ni blizu. Izbor sa kojim će se najverovatnije suočiti Ukrajina u drugom krugu, ako ga uopšte bude je: kapitalista Porošenko koji je podržao demonstracije na Majdanu od početka i koji je podržavao narandžastu revoluciju 2003 i predstavlja najpopularnijeg prozapadnog kandidata, ili Julija Timošenko o čijem odnosu prema Rusiji ne treba mnogo raspravljati. Kandidat Janukovičeve partije sada ima jednocifrenu podršku. To je i glavni razlog zašto Putin mora po svaku cenu da izaziva nasilje i destabilizaciju u istočnoj Ukrajini: da bi minirao i sprečio održavanje izbora koji bi sigurno doveli do teške blamaže i potpunog debakla njegove političke opcije i potpunog geopolitičkog reoirijentisanja Ukrajine. Putin je bespovratno izgubio Ukrajinu, tj većinu stanovništva Ukrajine. Šačica demonstranata koji se pridružuju naoružanim bandama koje preuizimaju upravne zgrade, od kojih su pola dovedeni i plaćeni iz Rusije, ne treba da vas zavaraju: podrška Putinu na istoku Ukrajine je minimalna, svakako jako daleko od većine, čak i među ruskim govornicima.

Drugi i dramatičniji razvoj događaja po Putina je sama ruska ekonomija. Čak i pre celog ovog zapleta sa Ukrajinom i sankcijama koje su uvedene, (i strožim koje su najavljene), ruska ekonomija je bila u vrlo lošem stanju: visoka inflacija i nizak rast, potpuno oslanjanje na propale i neefikasne državne monopole u energetici koji služe političkim ciljevima ucena suseda i širenja imperije; ceo taj "koncept razvoja" je došao u krizu i bez ove nove komplikacije. Ali, nestabilnost u Ukrajini i pretnje sankcijama samo u poslednjih mesec-dva doveli su do dramatičnog pada rublje, pada berze za skoro 20%, rasta prinosa na 10-godišnje obveznice sa 7.5% na 9.5%, odliva nekih 70 milijardi dolara iz zemlje i za sada teško odredivog ali svakako dramatičlnog "hlađenja" investitora koji ili napuštaju zemlju ili smanjuju i ograničavaju svoju "izloženost". Sama ruska vlada koja je ranije prognozirala rast u 2014 godini od 2.5%  objavila je pre neki dan da nikakvog rasta verovatno neće biti. To realno znači da i bez ikakvih daljih sankcija Rusija najverovatnije u 2014 ulazi u recesiju u fazi kad svetska privreda ide uzlaznom putanjom.  Ukoliko se pak žurka u Ukrajini nastavi (vrlo verovatno) i nove i strože sankcije budu uvedene (takođe verovatno)  obična recesija će se pretvoriti u oštru i duboku recesiju bez očiglednog kraja. A ako te strože sankcije uključe neku od "nuklearnih opcija" poput blokade ruskih banaka ili nekih ključnih sektora poput energetike (čime Amerikanci već otvoreno a EU nešto tiše prete) to bi značilo apsolutnu katastrofu i ekonomsku devastaciju Rusije (treba imati u vidu samo da prihodi od nafte i gasa čine više od pola ruskog federalnog budžeta!). Iranci koji su doživeli pravi ekonomski kolaps pod takvim sankcijama u prethodne dve godine upozoravaju Putina privatno da se ne zanosi da bi to mogao da ekonomski preživi. No, čak i bez ove "nuklearne" opcije, bilo kakvo ozbiljnije postrožavanje sankcija (vrlo izgledno u ovom trenutku) imaće dramatično negativne ekonomske efekte.

Ruska pozicija je u ekonomskom smislu nezavidna. Udeo EU u ruskoj spoljnoj trgovni je 45% dok je obrnuta cifra 10%, i to je znatno veća na Istoku nego na Zapadu. To vam govori da će bilo kakve sankcije mnogo više pogoditi Rusiju nego EU, a u EU više istočne članice nego zapadne. I to takođe govori da sadašnje oklevanje zapadnoevropskih zemalja da uvedu strože sankcije nema nikakve veze sa ekonomskim interesom ili strahom od ekonomskih šteta već samo i isključivo sa kukavičlukom i jalovom nadom da će se stvar sama rešiti. Američki i britanski izvoz u Rusiju je samo 1% njihovog ukupnog izvoza, u slučaju Nemačke 3,3%. Tačno je da Nemačka zavisi za 35% svog gasa od Rusije, ali Poljska zavisi za 60% a baltičke republike za 99% pa su one mnogo odlučniji zagovornici sankcija: razlog je jasan, plaše se da bi maskirani oslobodioci bez oznaka mogli da umarširaju i kod njih, posebno u Litvaniju i Estoniju.

Levičarski dekadenti na Zapadu nisu spremni da se tako lako suoče sa nekim kao što je Putin: to je kao da terate pijane rimske aritstokrate pozne imperije da se tuku sa Atilom Hunskim. Posle Slobodana Miloševića u Evropi nije bilo nikog ko bi na tako ciničan način sprovodio teritorijalna osvajanja susednih zemalja i bio istovremeno spreman da koristi sva sredstva u tu svrhu, čak i da ekonomski obogalji sopstvenu zemlju. U suočavanju sa takvom patologijom, evropski dekadenti su prestravljeni i paralisani (fenomen koji niko bolje od Solženjicina nije opisao), i mnogi od njih žele da se samo probude jednog dana i da teški izbor koji je pred njima nestane, da se Putin promeni i postane opet "fini". Ali, naravno, to se nikad neće desiti, i  kad on jednom umaršira u Ukrajinu  da zaštiti rusku goloruku nejač od kijevskih nacista (što će se desiti u narednih nekoliko dana ili nedelja, i što je on  već najavio) neće imati mnogo izbora: što pod američkim pritiskom, što iz straha, moraće da legnu na rudu i odobre mnogo oštrije ekonomske sankcije.

Koliko će sve to imati efekta? Neće li ekonomska izolacija samo ojačati Putina i uopšte autokratske tendencije u Rusiji? Nije li podrška Putinu skočila na rekordnih 80% posle anschlusa Krima?Mislim da su ta razmišljanja, koja opet žiteljima nekadašnje Miloševićeve Srbije svakako zvuče poznato, u osnovi potpuno pogrešna. Da, Putinova popularnost sada je vrlo visoka, ali cena još nije plaćena. Jedno je podržavati nacionalističko šenlučenje na prazno, a drugo istrajavati na njemu kad nestašice, inflacija i dramatičan pad plata i penzija, počnu da "grizu". Putin se sada nalazi otprilike u onom stadijumu u kome je Milošević bio 1997-98: još uvek je čvrsto u sedlu ali se mračni oblaci navlače kojih on nije dovoljno svestan. Taj sklop ličnosti veruje da je moguće slagati, nasankati i prevariti svakoga i sve, uključujući i ekonomsku stvarnost. On veruje u sopstvenu propagandu kao što je i Milošević verovao u svoju. On veruje da je nepobediv i nezamenljiv kao što je i Milošević verovao za sebe, samo što Putin nije "faktor mira i stabilnosti" i "garant Dejtonskog sporazuma", nego nezamenljiv vlasnik gasnih cevi.

Sve to je čista fikcija koja će se urušiti brzo, sa inflacijom, rupama u budžetu, presušivanjem stranog kapitala i daljim odlivom domaćeg, i sve većom nervozom oligarha koji će početi da postavljaju pitanje ima li budućnosti sa Putinom. On je sada popularan zato što još uvek izigrava mačo-diktatora, koji pokazuje srednji prst Zapadu i tetoši poniženi sovjetski šovinizam koji nikad nije preboleo veliku katastrofu iz 1989; ali već sada je izbačen iz G 8 i u velikoj meri izolovan od Zapada. Sa daljom izolacijom, postepenim pretvaranjem njegovog režima u pariju i daljim ekonomskim tonjenjem Rusije počeće da izgleda slabo i nemoćno. Zapad napreduje, kažnjavajući Rusiju nepravednim i ničim izazvanim sankcijama a on je potpuno nemoćan da išta učini. I to će biti trenutak promene svesti, taj trenutak kad Putin bude poražen i ponižen, kad će se većina okrenuti protiv njega. Kao što se većina u Srbiji okrenula protiv Miloševića tek 1999, posle konačnog poraza i poniženja u NATO bombardovanju.

Putin sada kalkuliše da će običan Rus da se bezgranično žrtvuje za njegovu sumanutu zavojevačku politiku, kao što je i Milošević svojevremeno kalkulisao da će prosečan Srbin da ga sledi u bunar i da će na NATO bombe da reaguje zbijanjem redova uz njegov rasklimatani režim. Obojica su se gorko prevarili. Reakcija prosečnog Srbina je bila potpuno suprotna, otprilike ovakva: "ludak Milošević nam je posle svih ratova i sankcija natovario na vrat i bombe NATOa, on je zbilja moron, s njim nema budućnosti". Milošević je prvi put u svojoj karijeri prestao da bude najpopularniji političar u Srbiji posle bombardovanja 1999, i naredne godine je najuren s vlasti (iako je većina Srba i dalje bila daleko od bilo kakvog pro-zapadnog ideološkog stava). Isto tako će reagovati i prosečan Rus u narednih godinu-dve: "ovaj ludak nas je doveo do prosjačkog štapa zarad svojih megalomanskih ambicija". I kao što sam rekao u prethodnom postu na ovu temu, ovo će biti rizičan proces, kao što je i onaj u Srbiji bio rizičan, ali ne vidim kako se može izbeći.

Zašto u Srbiji nema privatnih sudova?

Srbija već osam godina ima, čini mi se, prilično liberalan Zakon o arbitraži, koji omogućava ugovornim stranama da se unapred dogovore oko svih bitnih elemenata ukoliko dođe do spora. Takođe, uslovi za arbitra su praktično nepostojeći - po zakonu svako (oko koga se stranke dogovore) može da bude arbitar, čak ne mora ni da bude pravnik, a i arbitražna odluka je izvršna.

Međutim, nakon razgovora sa par pravnika, saznao sam da u Srbiji praktično ne funkcioniše unutrašnja arbitraža (kada su obe strane domaća lica), već samo međunarodna. Pitanje je - zašto?

Deluje mi da su svi elementi tu - sa jedne strane imamo državno pravosuđe koje je sporo, neefikasno i skupo, a sa druge strane postoji zakon koji omogućava jeftinu i efikasnu privatnu alternativu. Deluje da je tražnja visoka, a i da ponuda može da bude visoka. Zašto onda više ugovora ne predviđa privatnu arbitražu? U čemu je problem?

Jedan od pravnika mi je tvrdio da je jedini problem u tome što biznismeni ne znaju da ova opcija uopšte postoji, ali meni to ne deluje logično. Da li neko od čitalaca zna nešto više o celoj ovoj priči?

Lucije Kornelije Sula i libertarijanci

Lucije Kornelije Sula je bio slavni rimski general iz prvog veka p.n.e koji je u istoriji ostao najviše poznat po tri stvari: prvo po tome što je maršom na Rim uveo diktaturu 82 godine p.n.e., sto godina pošto je bila poslednji put korišćena (za vremen II Punskog rata), drugo po radikalnim reformama koje je sproveo za vreme diktature, i na kraju po iznenađujućoj odluci da se dobrovoljno povuče sa mesta diktatora pošto je obavio reforme. Jedna od vanremenskih mudrosti starih Latina koja je preteranim raubivanjem postala i više od klišea je ona o "istoriji kao učiteljjici života". Priča o neobičnom slučaju generala Sule je najbliže što u antičkoj istoriji možemo naći kao dikretnu pouku i opomenu današnjem libertarijanskom pokretu svuda u svetu.

Sula je bio član rimske aristokratije poznate pod imenom "optimati" iz koje su se tradicionalno regrutovali članovi Senata, grupa kojoj su pripadali Katon, Brut, Ciceron i gomila drugih viđenih ljudi Rimske republike. Prema kraju 2-og i početkom 1 veka p.n.ere republikanske institucije i slavni balans moći između tolikog broja magistrata, skupština i ofisa počinje da slabi. Tendencije ka populizmu i istovremeno tiraniji brinule su mnoge od ovih optimata, i pitanje šta uraditi je bilo vrlo dramatično shvaćeno. Možete zamisliti užasavanje rimskog repulikanca na činjenicu da populat Gaj Marije biva protivustavno biran sedam puta  za konzula! Sula se razlikovao od ostalih što nije samo razmatrao, nego je preduzeo šta treba da se obnovi slavni rimski politički sistem. Ono što je uradio je otprilike ideal koji nam mnogi moderni libertarijanci predlažu da realizujemo danas, samo malo finije i postepenije. Sula je naprosto umarširao sa vojskom u Rim, prinudio Senat da ga proglasi za doživotnog diktatora, suspendovao sve "korumpirane" zakone, dramatično smanjio uticaj magistrata i povećao moć Senata (da bi sistem vratio natrag na stari "aristokratski" model). Glavni motiv je bio da se zauzda moć popularnih tribuna, političkih funkcionera koji reprezentuju plebejsku klasu ("populares"), i koji su po mišljenju optimata glavna opasnost da se tendencije ka populizmu i tiraniji ujedine. Transgresije populata na čelu sa Marijem-sedmostrukim konzulom su uključivale nepoštovanje desetogodišnje pauze pri reizboru pretora i konzula, nametanje izvršnih dekreta kao legitimnih zakona, nametanje neizabranih osoba kao funkcionera-magistrata itd

Marijus i većina lidera populata su bili pobijeni. Jedan od izuzetaka koji je Sula napravio na molbu nekih svojih rođaka je bilo da poštedi mladog, 17-godišnjeg populata po imenu Gaj Julije Cezar. Po priči Tit Livija Sula je upozorio te koji su agitovali za mladog Gaj Julija da će taj doći glave republici. Kako god bilo, posle dve godine prilično krvave diktature, i ispravljanja svih konstitucionalnih krivih Drina, 80 godine p.n. ere, Sula podnosi ostavku na mesto diktatora i penzioniše se, i posle nekoliko godina umire. Umire verujući da je svojom plemenitom kratkotrajnom diktaturom obnovio rimski ustavni sistem, sprečio divljanje populizma, demagogije i autokratskih tendencija svih vrsta.

A šta se desilo u relanosti? U realnosti već sledeće godine novi konzuli Gnej Pompej i Marko Kras prave nagodbu sa populatima: vi nas podržite za konzule mi ćemo ukinuti Sulin Ustav. I tako je i bilo. Međutim, tu se stvar ne završava. Sula je svojom "plemenitom diktaturom" dao ideju mnogim, manje plemenitim a više ciničnim i valstoljubivim političarima šta da urade: nešto što nikome 50 godina ranije ne bi palo na pamet. Iskoristiti vojsku za preuzimanje vlasti, ali ovaj put ne na kratko vreme da bi ispravio ustavne nepravde nego zauvek, da bi proglasio permanentnu diktaturu tj monarhiju. 63eće godine p.n.ere optimat Lucije Sergije Katilina, sa grupom drugih optimata i vojnih veterana napravio je zaveru za ukidanje republike čiji bi rezultat bilo proglašnje njega za doživotnog diktatora. Politika sa kojom nastupa Katilina predstavlja populističke mere opraštanja duga i državnih subvencija veteranima, što je i bio način kako je zadobio podršku i vojnika i populata. Priprema je naravno uključivala dovođenje legija i pretorijanaca u Rim i zauzimanje svih zgrada i ofisa. Sulin primer je široko navođen kao legitimacija celog poduhvata. Ciceron je razotkrio zaveru, primoravši Katilinu da emigrira a veliki broj zaverenika je na kraju bio pogubljen. Jedan od neuspešnih advokata zaverenika je bio Julije Cezar.

I konačno, 49 godine pre nove ere isti taj Gaj Julije Cezar posle pobede u građanskom ratu sa Pompejem proglašava se za doživotnog diktatora i planira dalja osvajanja i teritorijalna širenja. Po Tacitovoj priči, mladi Julije Cezar koji je u Španiji naišao na statutu Aleksandra Makedonskog neutešno je plakao: kad su ga pitali zašto, odgovorio je da je Aleksandar u njegovim godinama već bio osvojio svet. On je sada konačno dobio šansu da pod starije dane ponovi Aleksandrove "podvige". Ipak grupa tvrdoglavih  i zatucanih republikanaca rešava da ga spreči, i predvođeni Markom Junijem Brutom ubijaju ga u Senatu u martu 44 godine p.n.ere. I oni, kao i Sula veruju da su odbranili republiku. Ciceron koji je u egzilu a koga drugovi optimati ne obaveštavaju o zaveri piše posle obavljenog posla: "zašto i mene niste pozvali na ovaj najbolji martovski banket?".No, republika nije spašena: građanski rat koji rezultira iz ubistva Cezara dovodi do konačnog ukidanja republike i proglašenja Imperije Oktavijana Avgusta, 27 godine p.n.ere.

Ova priča je za mene poučna jer baca zanimljivo istorijsko svetlo na ideje modernih američkih libertarijanaca, posebno krila koje ja nazivam "libertarijanskim centralistima", a čiji san je da se simbolički ponovi u Americi Sulina prosvećena i benevolentna diktatura: da se preuzimanjem funkcija federalne vlade, a prevashodno Vrhovnog suda, odozgo nametne izvorni američki Ustav (zapravo ne izvorni, nego individualističi i libertarijanski) svima, i da onda za kolektiviste i levičare bude kasno da išta promene. Oni zato idealizuju jurisprudenciju Lochner ere koja se najviše približava njihovom idealu prosvećene ditature libertarijanskih Filozofa Kraljeva, i maštaju o restituciji tog sistema danas. Njihova glavna teorijska ideja je da koriste 14-i amandman i njegove elastične 'kaučuk' odredbe o "privilegijama i imunitetima" kao i "jednakoj zaštiti zakona" da odozgo nametnu libertarijanski konstitucionalizam koji je od 1930ih "u egzilu", recimo doktrine o "slobodi ugovora" (koja ne postoji u Ustavu) i mnoge druge libertarijanske fiks ideje.

Međutim, ja mislim da je istorija 20og veka već dovoljno pokazala da  su to puste nade, i nadasve opasne iluzije. Na svakog libertarijanskog Sulu u Americi i drugde u svetu, dolazi 20 socijalističkih Katilina, Cezara i Oktavijana Avgusta, dvadeset ideologa koji obožavaju moć i vlast i koji će iste ustavne principe 14og amandmana iskoristiti da nametnu svoje ideje državne svemoći. Na svakog Randy Barneta koji hoće libertarijanski 14i amandman ima dvadeset Cass Sunsteina koji hoće socijalistički 14i amandman koji garantuje državu blagostanja, afirmativnu akciju, minimalne nadnice, abortus, gej brakove i zabranjuje molitve u školama. Da, u periodu 1900-1936 "mi" smo držali Vrhovni sud. Ali posle toga su ga preuzeli "oni". I drže ga i dan danas. I uspeli su da proglase čak i Obamacare ustavnim na osnovu odredbe čije izvorno značenje je bilo da federalna vlada ima pravo da ukine carine i druge barijere koje federalne države uvedu jedna drugoj!

Prosto, ne možeš koristit sredstva koja nisu u skladu sa ciljem. Ako se boriš za slobodu pojedinca svaka uzurpacija vlasti i svaka politička centralizacija radi u korist tvojih neprijatelja jer su u toj igri zloupotrebe moći i vlasti oni uvek bolji. Isto kao što je igra decentralizacije, rasparčavanja jurisdikcija, sistema blokada i vetoa njihova noćna mora. Zato se i svi loši momci toliko boje secesije i nulifikacije i toliko histeričnu propagandu demonizacije vrše protiv ovih doktrina. Oni znaju kao što je i Adolf Hitler znao da ako "regionalne vlade budu suverene sve je izgubljeno". Njihovi dizajni, njihove grandiozne šeme zasnovane ne moći, vlasti, nasilju i diktatu prosto se raspadaju.Ma koliko razočaravajuće zvučalo, Katon mlađi, tragični gubitnik i desperados sjajne prošlosti, je ne samo moralniji, nego i politički efektivniji primer za nas od pobednosnog generala Sule.

Jel je toliko teško pročitati Ustav?

Danas je objavio članak pod naslovom "Policajci mogu da budu stranački opredeljeni?" Između ostalog, u članku piše da je "zakonodavni okvir neprecizan u određivanju ko od zaposlenih u državnim organima sme da bude član političke partije". 

Međutim, evo šta kaže Ustav Srbije, član 55, stav 5:

Sudije Ustavnog suda, sudije, javni tužioci, Zaštitnik građana, pripadnici policije i pripadnici vojske ne mogu buti članovi političkih stranaka.

Mislim da ustavna odredba ne može biti jasnija od ovoga, policajci prosto ne mogu biti članovi političkih stranaka, bez ikakvog izuzetka.

Dva pogleda na sport

U toku je finale američke koledž košarkaške lige, ali meni se to ne da gledati. Koledž liga je u Americi po gledanosti u rangu sa profesionalnom NBA i ljudi će vam često reći da koledž košarku vole više od profesionalne. Na koledžu igrači igraju srcem, za slavu, bore se za tim, verni su svojim timovima-koledžima, dok su u NBA hladni profesionalci pod milionskim ugovorima sa timom koji ih najviše plati.

Ovakav stav je u Evropi malo kome jasan. Razlog je što Evropa - ali možda je bolje da to lokalizujem na Južnu Evropu, Mediteran zajedno sa arapskim svetom i južnoevropske izdanke (Južna Amerika) - ima jedno shvatanje sporta; Severna Amerika, Engleska i anglosaksonski svet uopšte imaju drugo. 

U anglosaksonskom viđenju suština sporta je u borbi, u nadmetanju. Najveće vrline su borbenost, istrajnost, težak rad i pobednički mentalitet. Vrhunski sportisti su idoli ne zbog stvari koje umeju da urade, već zbog toga kako se ponašaju na terenu i van njega. U suprotom, meditaranskom viđenju, suština sporta je u lepoti igre. Sport je u tom smislu samo podvrsta umetnosti. Borbenost i pobednički duh su u redu, ali ono što se stvarno ceni je majstorstvo: znanje, tehnika, inventivnost, ingenioznost.

Kada gledate koledž košarku vi vidite da se oni ubiju od trčanja, borbenosti, bacanja po podu, da imaju veliko srce i žarko žele pobedu. Za sve to imam simpatija ali me nekako ne interesuje. Interesantnije mi je posmatrati majstorstvo, tehničko savršenstvo pokreta makar to bilo i bez bilo kakvog nadmetanja. Lepše mi je gledati običan šuterski trening Reja Alena ili Peđe Stojakovića nego studente u žaru borbe na finalnoj utakmici starih rivalskih univerziteta.

Pogledajte englesku reč za sportistu: to je "athlete". Posebno Amerikanci kada hoće da kažu sportista oni kažu atleta. Sada razmislite, da li biste jednog Ronaldinja ili Bodirogu nazvali "atletama". Bodiroga je u igri više bio nalik šahisti, a Ronaldinjo slikaru, vajaru ili pesniku. Zvati ih "atletama" je promašeno. Još možda zvuči i blago nipodaštavajuće.  Ali reč atleta je u anglosaksonskoj konotaciji sasvim smislena jer u anglosaksonskom viđenju na kraju krajeva nema velike razlike između bacača koplja i fudbalera: i jedni i drugi se takmiče da pobede.

Za kreativne igrače sredine terena u fudbalu Italijani imaju posebne izraze: režiser (regista) kad se radi o malo povučenijem igraču (Pirlo, Xavi); i fantasista -- prevod nepotreban -- ako je reč o isturenijem veznjaku (Baggio, Totti, Savićević). Sve što u engleskom jeziku postoji za bilo šta slično je playmaker. Poneki nadareni atleta je, dakle, i plejmejker -- ali šta je plejmejker prema jednom fantazisti? Rečnik govori mnogo.

Podela koju pravim na anglosaksonsko i mediteransko shvatanje jeste geografska, ali su elementi svega prisutni svuda i čini mi se da se na Mediteranu stvari polako menjaju u korist anglosaksonskog shvatanja. Poslednjih godina često čujem ljude kojima je igra Barselone dosadna: mnogo se dodaju, nema puno golova i tako dalje. Govorim o Srbiji, ali isto to će vam i američki ljubitelj fudbala reći o Barseloni jer to je upravo izraz anglosaksonskog pogleda na sport i fudbal kao srčanog nadmetanja u svrhu pobeđivanja. Pošto je cilj pobediti, poenta igre su golovi, broj golova je kriterijum kvaliteta utakmice, a sve ostalo je buka i šum. Nicanje fudbalskih kladionica na svakom ćošku govori u prilog ovome. Klađenje na fudbalsku utakmicu -- Gorčin Stojanović je ovo odavno napisao u Blicu -- je nešto najgore što možete da uradite fudbalu. Kladi se na konjske trke, ne kladi se na fudbal. Uplatom tiketa izmiče vam suština i pretvarate se u računovođu pobeda i golova.

U mediteranskom shvatanju je obratno, poenta fudbala je igra. Golovi su tu samo kao podsticaj neophodan da bi se mogao proglasiti pobednik, da bi igra imala smer, da bi se izmislio motiv. Naredni podsticaj, posle golova i pobeda, su razni izmišljeni trofeji koji se dobijaju za seriju pobeda. Ali sve to pobeđivanje i osvajanje ovoga ili onoga postoji zbog igre. To su samo sredstva, igra je cilj. Ne igra se fudbal zbog trofeja, već trofeji postoje da bi se igrao fudbal. Nije valjda da je arbitrarno izmišljeni Kup nečega i nečega svrha po sebi, da se toliko znoja prosipa da bi se "osvojio" nekakav srebrni pehar? Obrnuto je.

Kulminacija izvrnutog shvatanja svrhe fudbala je deviza koja se posle važnih finalnih utakmica često čuje: ne pamti se igra, pamte se trofeji.  Navodno, ako igrate bezveze, ružno, čak i bezobrazno, sve je to u redu jer će se to zaboraviti a trofeji ostaju. Zamislite, klubu u vitrini ostao srebrni pehar vredan par hiljada evra. 

Naprotiv, igra je ono što se pamti jer ona i jeste svrha. Mađarska 1950-ih ili Brazil 1980-ih nisu osvojili ništa, pa se o njima i danas ispredaju priče i legende kakve niko ne ispreda o šampionskoj Engleskoj 1966. ili Italiji 1982. U krajnjoj konsekvenci, ne igra se fudbal čak ni zbog golova, mada golovi jesu deo, ponekad i najlepši deo igre. Ali nisu suština. Jedan od najlepših poteza svih vremena je ovaj promašaj.

Ovaj anglosaksonski nedostatak je jedan od razloga zbog kojeg fudbal u Americi ne uspeva i zašto Engleska nikako ne uspeva da ispuni svoj navodni potencijal. Problem je u fundamentalnom shvatanju suštine igre. Setite se slučaja Maradona iz 1994. Maradona je izbačen sa Svetskog prvenstva u SAD, svog poslednjeg svetskog prvenstva, zbog uzimanja kokaina. To je prema pravilima FIFA bilo potpuno opravdano; ali zamislite da se Svetsko prvenstvo odigralo u Španiji ili Brazilu? U SAD je sportista koji uzima kokain loš primer za mlade i na kraju krajeva nije nikakav "atleta" -- naravno da ga treba izbaciti sa takmičenja. U mediteranskom fudbalskom svetu se na ovu Maradoninu epizodu gledalo blagonaklono. On nije uzumao doping da bi brže trčao; naprotiv, on je zbog kokaina igrao slabije nego što bi inače igrao. Njega evropski i južnoamerički fudbalski svet ne osuđuje kao što ne osuđuje ni alkoholičara Hemingveja, ni van Goga koji seče uvo -- umetnici su to, pa možda moraju. Ne razumemo mi to. I da je prvenstvo bilo negde drugde možda bi se stvar zataškala.

Uzmite i primer takozvanog flopinga i glume. U Americi i Engleskoj posebno preziru fudbalere koji posle kontakta olako padnu i glume da su faulirani ili povređeni. Engleski fubaleri zato to ređe rade, a mnogi Amerikanci baš zbog toga naročito ne vole fudbal. Dobro, niko baš ne voli takvu glumu, ali na tu stvar se mnogo blagonaklonije gleda u južnoj Evropi. Na Mediteranu nije vrlina sportiste da bude izdržljiv i stoički podnosi udarce; ali jeste najveći greh zaustavljati umetnika, majstora, znalca, udaranjem po nogama. Izdržljivošću neka se bave maratonci i bokseri.

Radna hipoteza je sledeća: ljubitelji engleske Premijer lige su verovartniji gledaoci američke koledž košarke; ljubitelji španske Primere više vole NBA. Shvatili ste do sad na kojoj sam ja strani. Taj aspekt borbenosti i rivalstva radi pobede i osvajanja trofeja me slabo interesuje. Umesto toga, čekam NBA plej-of, ove koji ne igraju srcem nego rukama, nogama i glavom.

Loše stanje javnih finansija

Pavle Petrović, predsednik Fiskalnog saveta, za Peščanik govori o trenutnom stanju javnih finansija. Izuzetno poštujem profesora, bio je sjajan predavač, vrlo otvoren u komunikaciji i raspravi te stoga uvek s pažnjom pratim njegove izjave i izveštaje Fiskalnog saveta. Situacija je svakako alarmantna ali i tužna.

Tužno je to koliko se para razbacuje na razne gluposti u javnom sektoru. Topla preporuka da odslušate svih 42 minuta. 

THC Eldorado

Miroslav Zdravković piše u prilog legalizacije lakih droga. Logika za ovo je ekonomska, umesto da bude u domenu ličnih sloboda što je mnogo prirodnije. Međutim, mene kao nekoga ko ceni upravo njegovo insistiranje na tačnosti, začuđuje što previđa neke stvari.

Za početak zanemarimo da bi u realnom svetu Srbija trpela vrlo određene i vrlo merljive posledice odluke da postane masovni proizvođač, čak i lake droge. Drugačije, da se izrazim narodnim jezikom, JBNMM. Analiza polazi od sledećih pretpostavki:

1. Godišnje bi u Srbiju dolazilo 10 miliona ljudi iz EU da bi probalo nove autentične srpske proizvode.
2. Prinos od konoplje na 500 hiljada hektara parloga je 10 evra po kvadratnom metru. 50 milijardi godišnje prinosa kada se sve sabere.
3. Svaki posetilac ostavlja 1000 EUR po dolasku u Srbiji. 10 milijardi godišnje ukupno.
4. Nema fizičkog izvoza (logično), jer je zabranjen.

Avaj, cena robe je određena ponudom i tražnjom, u ovom slučaju dominantno tražnjom. Ako proizvodnja indijske konoplje nije zakonski zabranjena, niti država postavlja ograničenja na tržištu, cena po gramu koji je jedinica mikro analize bi bila takva da pokrije troškove proizvodnje i obrade + troškove distribucije + profit koji bi bio na nivou profita u drugim granama. Dakle, sve u svemu maloprodajna cena bi bila izuzetno niska u ovoj formi, s tim što bi različiti tipovi konopolje imali različite cene. Znajući kako se vodi poljoprivreda u Srbiji mi bi imali u ponudi cca 95% generičkog domaćeg proizvoda osrednjeg kvaliteta. Dakle i osrednje niske cene. Za par godina u perspektivi domaći uzgajivači pale konoplju i ištu subvencije.

Drugo, 10 miliona ljudi je optimistična cifra jer činjenica da su negde laki narkotici legalni ne znači momentalnu želju ljudi da tamo i odu zato što mogu da kupe isto što i kod kuće, samo da se malo manje stresiraju i da manje plate. Većina njih ima neke svoje stalne/povremene poslove tako da je vikend tura malo verovatna jer cena avio karte/nekog drugog prevoza i smeštaja teško da može da pokrije razliku u ceni iste robe u dve zemlje. Duže ture su isplatljive, ali teško da ima i milion ljudi koji bi proveli odmor u Srbiji samo zbog marihuane. Za tih 10 dana oni mogu u najboljem slučaju da sprže do 50 grama marihuane, ili drugim rečima da nam ostave ne više od 50 evra. Ako nastavim dalje, to znači da bi uvrh glave mogli  u ZdravkoTHCopiji  da imamo na tržištu prodatih 50 tona konoplje. Jedva i za jedan čestit opštinski parlog.Većina džankija neće trošiti na bilo šta drugo osim pivo i jeftin smeštaj, odnosno masnu pljeskavicu kada ih droga popusti. Dnevna potrošnja bi bila maksimalno 30-ak evra sa sve smeštajem. Dakle, jedno 400 evra po dolasku je plafon i to prihoda, od kojih većina nije od indijske konoplje, a i da dođe milion ljudi to je plafon 400 miliona evra. Koliko bi drugih ljudi izbrisalo zemlju koja je indijsku konoplju pretvorila u razvojnu šansu je pitanje koje lebdi u vazduhu, bez da se desi ono JBNMM sa početka teksta. Ja lično ne bih otišao u takvu zemlju, iako verujem da odrasle osobe imaju pravo da svojom slobodnom voljom rade sa svojim telom štagod hoće. Dobra eksternalija bi bila što bi naši ljudi naučili da malo iskuliraju.

Dakle, analiza je težak promašaj i to nema ikave veze sa time da li se zalažete za legalizaciju lakih droga ili ne. Ovakvo poimanje ekonomije mi budi opravdan strah da i druge Hari Poter varijante imaju u sebi zrno susreta sa Meskalitom, što bi rekao Bajaga. S druge strane, ako neko može mrtav hladan da pravi kanale onda i ovo nije tako strašno. Slobodna forma. Pod uslovom da vam ne određuju život. Stoga je kanal i kanalića uveoci opasniji od ove THC bajke.

Nacionalizam kao umetnički žanr

Sećam se još uvek jednog od najboljih članaka pokojnog Stojana Cerovića iz "Vremena" tokom 1990ih, u kome je dao genijalnu analizu suštine srpskog nacionalizma i njegovih ratnih avantura: to je za njega bio jedan umetnički projekat, neka vrsta "konceptualnog slikarstva" koje odbija da definiše svoje realne konture, da ima neke ciljeve i racionalnu logiku: srpski nacionalizam i Miloševićeva ratna politika kao njegov krunski izraz su oblik bezumne, frenetične aktivnosti, nasilja, smrti i haotičnog rušenja bilo kojeg stabilnog referencijalnog okvira. Nacionalisti ne žele da ostvare nekakve ciljeve putem rata, već žele rat kao samom sebi cilj, kao ekspresivnu formu, kao estetski doživljaj i eksperiment. Žao mi je što ne mogu sada da precizno citiram Cerovića jer je tekst iz pred-internet ere i nisam ga mogao naći, ali verujem da je moj sažetak u osnovi veran originalu (iako je lucidni, klasicistički, hladno-logični Cerovićev stil nemoguće preneti).

Razlog zašto se na ovo pozivam je da pokušam objasniti sledeći fenomen; potpuni cinizam srpskih nacionalista, njihovu blaženu nezainteresovanost ne samo za ideologiju nego i za svaku logiku i konzistentnost. Mnogo puta smo slušali kako Milošević nije bio "pravi" srpski nacionalista nego je samo glumio i zloupotrebljavao nacionalizam da bi opstao na vlasti. Njegova vrdanja, nedoslednosti, njegovi razni salto mortalei koje je činio tokom karijere se uzimaju kao dokaz ovoga. Kakav je to nacionalista koji uvodi sankcije na Drini? I tako redom. Ali, najdublji problem je u tome što je sam srpski nacionalizam zapravo niz sličnih ciničnih saltoa mortale, niz epizoda glumatanja, ciničnog manipulisanja, nedoslednosti; nema nikakve "supstance", nikakvog "tvrdog jezgra" iza nacionalističke ideologije o koje bi se neko mogao ogrešiti. Nacionalizam nije ideologija, u smislu Veberove etike ubeđnja, on je pre jedna bolesna estetika delovanja, estetika bivanja delom jedne apstraktne kolektivističke "duhovne zajednice" i političke mašinerije koja u njeno ime govori i koja se uvek usmerava na neprijatelja, propagandom i verbalnim nasiljem, ili ratom i pravim nasiljem ako treba. Nacionalizam je samo jedna od malignih manifestacija etatizma: država, državni aparat, institucionalne strukture i otelotvorenja "nacije" i njihovi interesi i prestiž su ključni faktor, a tačan razlog u ime koga se taj aparat koristi nije odlučujući, i može se dramatično menjati.

Jedino tako se, recimo, može objasniti fakat da srpski nacionalni vođa postaje Slobodan Milošević, prosvećeni tehnokrata i njujorški bankar, čovek koga Stambolić kao sposobnog menadžera "operisanog" od nacionalističkih gluposti šalje da zavede red na Kosovu 1987. Samo tako možemo shvatiti kako Titov general koji i dan danas ne voli četnike, Ratko Mladić, preko noći postaje navodni srpski genocidni manijak koji gradi Veliku Srbiju na kosturnicama bošnjačkih civila pošto je celog prethodnog života gradio komunizam i bratstvo i jedinstvo (a u julu 1995 preti da će se "jednom zasvagda na ovim prostorima osvetiti Turcima zbog bune na dahije"). Samo tako možemo razumeti kako Mihailo Marković i Ljuba Tadić, radikalni marksistički filozofi pristaju uz srpsku ratnu, "nacionalističku" politiku. Ili kako Momo Kapor, zagrebački urbani pisac lakih nota postaje obožavalac krvi i smrti, koji Vukovar naziva "provincijskim barokom" za koji i nije šteta što je uništen. Kako su takve transformacije moguće? Jedino ako nikakve transformacije zapravo i nema.

Cinizam nacionalističkog "diskursa" jedna je od njegovih određujućih osobina, koja je u dosluhu sa njegovim morbidnim "estetizmom" i "konceptualizmom". Sećam se izjave Tome Nikolića od pre 5 ili 6 godina kako "Srbija nažalost neće biti ruska gubernija". To je bilo u jeku kampanje na "izdajnike" koji ne smatraju da je ''otimanje Kosova'' dovoljan razlog za samo-izolaciju Srbije od zapadnog sveta, a u ime "nacionalnog ponosa" i nezavisnosti.Tako jedan od glavnih čuvara tog kukavnog nacionalnog ponosa otvoreno prostituiše i nudi svoju zemlju drugoj zemlji, i žali se što ti stranci neće da prihvate rečeno prostituisanje (pretavaranje Srbije u rusku "guberniju", tj puku administativnu jedinicu). Mislite da se neki "srpski nacionalista" zgrozio nad time? Ne. Zato što je priča o "nacionalnom dostojanstvu" ionako čista glupost u koju ni "pravi" nacionalisti ne veruju, ništa više nego što je verovao Milošević, već je koriste kao propagandno sredstvo antizapadne politike i mobilizacije protiv trenutno odabranog neprijatelja države.

Ili pogledajte groteskni spektakl kome prisustvujemo ovih dana i nedelja u kome isti ti srpski nacionalisti svesrdno podržavaju Putinovu aneksiju Krima. Pomislićete da je to vrlo iracionalno sa stanovišta samih srpskih nacionalnih interesa koje oni, jelte brane, posebno u kontekstu Kosova. Godinama slušamo naricanja i kukamavke o "teritorijalnom integirtetu i suverenitetu", "rušenju međunarodnog prava" kojim se otima Kosovo, zaklinjanje da se nikad neće pristati na to, uz proklinjanje i napljuvavanje svakog ko nije spreman da se odrekne ulaska u  NATO i EU zbog Kosova, i sad odjednom, puf. Podržavamo identično "nasilno prekrajanje granica" u slučaju Ukrajine, iako smo svesni da će to za sva vremena zacementirati nezavisnost Kosova od Srbije. Umesto šoka i neverice što su nas Rusi tako okrutno ostavili na cedilu legitimišući princip nasilnog otcepljenja, vlada oduševljena podrška Putinovoj avanturi u Ukrajini.

Naravno, sve ovo ima savršenog smisla ako pođemo od pretpostavke da su svi nacionalisti, po definiciji, identični Slobodanu Miloševiću u njegovom slavnom cinizmu, da oni ne daju ni pet para za naciju, nacionalne interese i bilo šta slično, već obožavaju moć, nasilje i akciju za koje je etno-nacionalni interes samo jedan od mogućih okvira i poželjnih objekata.Nije bitan cilj, nego uživanje u putovanju do bilo kog cilja. Sam cilj se može menjati, ponekad i drastično, ali bitno je da žurka traje, da se obračunavamo sa ustašama, balijama, šiptarima, domaćim izdajnicima i stranim plaćenicima, novim svetskim poretkom, uopšte nije važno ko je i šta je tačno "target". Lista srpskih neprijatelja u poslednjih 25 godina seže od slovenačkih šporeta do Nataše Kandić. Ako može, palićemo Vukovar. Ako ne može, palićemo američku ambasadu: ako ne može ni to, navijaćemo da Putin negde nešto zapali i potpali, uinat Zapadu. Emocija da je Vladimir Putin pokazao srednji prst Zapadu kome mi nažalost ne možemo ništa je mnogo važnija od fakta da je sa Rusijom kao saveznikom u pogledu Kosova završeno, kao i sa svakom pričom o Kosovu u Srbiji. Ali, pošto ostanak Kosova u Srbiji nikad nije ni bio cilj, onda je sve to očekivano, i u opisanom, poremećenom i morbidnom smislu, "racionalno". Pošto je nacionalizam umetnički žanr a ne racionalni "diskurs", jasno zašto je taj Putinov srednji prist Zapadu vrhunski srpski nacionalni interes, mnogo važniji od Kosova: zato što je umetnički dojam koji on ostavlja na tužnog srpskog Kalimera u neprijateljskom svetu mnogo bolji nego bilo šta konkretno što srpska vlada može uraditi na unapređenju stvarnog srpskog interesa.

Moji desničarski prijatelji koji znaju filozofiju 20 veka ovde će me verovatno optužiti da navodim vodu na vodenicu Hane Arent koja je napisala ceo treći tom "Izvora totalitarizma" da dokaže kako je manje-više irelevantno šta Hitler i Staljin kažu, a jedino važno ono što rade. A to što rade je identično: frenetična, neprestana, bolesna aktivnost izmišljanja i uništavanja neprijatelja, koji se menjaju dan za danom. Iako je većina konzervativaca jako volela i voli ovu teoriju jer u fundamentalnom smislu izjednačava nacizam i komunizam (što je razlog zbog koga je levičari ne vole), neki smatraju da ona abolira komunističku ideologiju, i svodi priču o nacizmu i o komunizmu na nekakvu materijalističku "tehnologiju vlasti" i analizu funkcionisanja državnog aparata moći: moj "nacionalizam" kako ga ovde prikazujem je jedan derivativ analize Arentove: ja isto kažem da je irelevantno šta nacionalisti kažu, nego je važno šta rade. A to što rade se ni po čemu ne razlikuje od toga šta komunisti, ili fašisti, ili nacisti rade. Nacionalizam kao kategorija je vrlo plitak, zapravo irelevantan. Adam Mihnjik je jednom napisao da je on samo poslednji stadijum komunizma. Ja mislim da je on samo jedan vrlo specifičan, razvodnjen, provincijski oblik totalitarizma 20og veka, zaogrnut u poraz, nemoć, dezorijentaciju i fantazije o prošlosti kao kompenzaciju za osećaj inferiornosti u realnom svetu. Prosta formula nacionalizma je etatizam plus malo sociopatije i ljubavi prema nasilju i "ćeranju" neprijatelja. Ali, kao što vidite, ta mreža je dosta "sitna", hvata i mnogo toga što nije puki etnički nacionalizam.

Šta sme državni službenik da stavi na Fejsbuk?

Danas smo imali prilično dramatičan slučaj poziva na linč preko Fejsbuka, a pre nekog vremena je bio aktuelan slučaj "golišave savetnice" u Ministarstvu spoljnih poslova, čiji je jedini greh, koliko sam shvatio, to što je dobro izgledala i što je stavila neke nazovi provokativne slike na Fejsbuk.

Elem, ne želim da se bavim sa ova dva konkretna slučaja, već da postavim načelno pitanje - šta tačno državni službenici smeju, odnosno šta ne smeju da postave na svoj Fejsbuk profil, u svoje slobodno vreme? Gde počinje privatnost, a završava se službenost? Koliko slobode govora oni uopšte imaju? Tu, čini mi se, postoje dva različita primera.

Prvi je kritika državne politike. Zamislimo nekog pomoćnika ministra, recimo spoljnih poslova, koji smatra da Srbija sada treba da se jasno opredeli povodom krize u Ukrajini, tako što će da podrži pravo na samoopredeljenje Krima. Da li on može da snosi posledice ukoliko na svoj lični FB nalog stavi neki članak iz ruskih novina, uz komentar "Podrška braći Rusima!" On sigurno to sme da kaže na slavi, među prijateljima. i sigurno ne sme da kaže na televiziji, ali da li sme da stavi na FB profil? Jel ima on uopšte pravo da kaže šta misli na FB o nečemu što mu je u opisu posla? A šta ako mu nije u opisu posla, jel sme on da kritikuje recimo Ministarstvo energetike? Nemam pojma.

Drugo je pitanje javnog morala. Recimo, kakvim sankcijama može da bude izložena učiteljica koja na FB nalog postavi slike sa letovanja na kojima je očigledno pijana? Mislim, učiteljima nije zabranjeno da budu pijani na letovanju, nije im zabranjeno da se slikaju dok su pijani, nije im zabranjeno da svojim prijateljima pokazuju svoje slike kada su pijani - da li im je zabranjeno da na FB postavljaju svoje slike kada su pijani? A šta ako nije sama postavila te slike, već ih je postavio neko drugi?

Primer sa Počučom koji je danas pozvao na linč je ekstreman, ali šta je tačno definicija "ekstrema"? Da li je recimo smeo da postavi link na vest i da napiše komentar "Sramota da se ovo dešava u Beogradu"? Da li je smeo da napiše "Sramota, neko treba da ih spreči!"? Gde je tačno granica nakon koje treba da izgubi posao? Gde je granica nakon koje treba i krivično da odgovara? Ko i kako to uopšte utvrđuje? Ne znam, ali bih voleo da mi odgovori neko ko zna.

Dan mrmota

Objavljena je nova lista Top 30 srbomrzaca SNP Nasi. Nisu bili mnogo kreativni, ista se imena vrte. Javnost je reagovala, doduše manje burno nego u neka ranija vremena. I komentari prečesto idu u pravcu da ih treba  zabraniti, kad će te krivične prijave i slično.

Najbolji odgovor je stigao od strane ekipe koja odlično sagledava našu realnost. I to je suština. SNP naši su marginalni fenomen, sa idejama koje su vredne prezira. I tako ih i treba tretirati, sa podsmehom, kao ljude koji su zalutali  u vremenu i prostoru. Razgolititi cinizam onih koji bi sutra ugasili Srbiju kao suverenu državu i predali je drugoj suverenoj državi je jednako bitno. Neke druge analogije oko demokratije i slobode ne treba koristiti, budući da ih SNP Naši ne smatraju vrednostima.

Sve drugo je pogrešno. S jedne strane SNP Naši, koji su prezreni od građana Srbije, dobijaju pažnju jer ih neko shvata za ozbiljno. S druge strane, najglasniji su oni koji su pokazali da nemaju šta posebno da ponude. Onda je dobar i fiktivni fašistički neprijatelj. Stara matrica, ali Srbija 2014. godine funkcioniše potpuno drugačije, problemi su drugačiji, sve je drugačije nego što je bilo u vreme kada su soft varijante besmilica SNP Naši bile mejnstrim politike.

I da zaključim, opet isto. I ove mukice su deo srpske demokratije, pa kao takvi imaju pravo da pokažu kakvi su. Kada budu imali 166 poslanika u skupštini moćiće da sprovedu svoje ideje. Uvek će biti takvih, ali sve dok nikome ne ugrožavaju prava i slobode, neka ih. Kada vas oni ne vole znači da ste barem nešto dobro radili. 

Radulović i tržišna greška

Evo šta se dešava na Twitteru u poslednjih par dana. Saša Radulović hoće da država finansira Venture Capital fondove sa obrazloženjem da je nedostatak VC fondova posledica tržišne greške. Mi smo ušli u tu raspravu, što ovde (skrolujte nekoliko postova unazad), što na Twitteru. Moj argument je, između ostalog, bio da nedostatak fondova nije odraz bilo kakve greške već je racionalna odluka tržišnih učesnika, na šta je Radulović odgovorio da mi (na Twitteru) uopšte ne znamo šta je to tržišna greška.

Stavimo ovo u zagrade -- o konceptu tržišne greške se može raspravljati na dubljem nivou. Može se sporiti i njeno postojanje; i sposobnost države da je uoči; i sposobnost države da je svojom akcijom ispravi. O svemu tome smo ovde i na drugim mestima prethodnih godina raspravljali.  Ali ostavimo teške diskusije po strani. Kraj zagrade. Ovde se ne radi o tome, već o osnovnom, udžbeničkom konceptu tržišne greške.

Naime, Radulović je insistirao da mu damo primer tržišne greške u Srbiji, valjda insinuirajući da je razlog našeg odbijanja da prihvatimo njegovu ideju da je nedostatak VC fondova nečija greška to što smo mi ekstremisti koji odbijaju da prihvate da uopšte postoji tržišna greška. A odmah zatim je otišao i korak dalje tvrdeći da mi čak i ne znamo šta je tržišna greška.

Usledio je njegov ponovljeni zahtev da mu damo primer tržišne greške -- koji sam prvo ignorisao, jer već godinama predajem ekonomiju na univerzitetu, na nekoliko njih, od EU do SAD, jer sam se bavio i malo težim teorijskim stvarima od primera tržišne greške, pa sam se odavno odvikao od toga da me neko na taj način ispituje. Ali to je Twitter i nagodba je otišla u to da ako ja dam primer tržišne greške u Srbiji on će konačno objasniti kako je to nedostatak VC tržišna greška -- pa progutam knedlu i dam najjednostavniji, klasični, standardni, udžbenički primer "tržišne greške".  Ne po nekoj mojoj definiciji, ne onih koje spore samo postojanje koncepta, već udžbenički primer, ono što se predaje studentima prvog kursa mikroekonomije.  Taj prvi primer su u udžbenicima obično eksternalije -- kad fabrika zagađuje okolinu.  Tako odgovorim ja Raduloviću da je jedan primer tržišne greške pančevačka rafinerija jer zagađuje vazduh.

Njegov odgovor? "To sigurno nije:)" "Naravno da nije". "Nađite definiciju, može i Vikipedija da vam pomogne." I tako dalje.

Ostao sam zabezeknut.  As a matter of fact, ako potražite na Vikipediji, ako potražite u bilo kakvom udžbeniku od 1950-ih naovamo, nema sumnje da ćete naći zagađivanje okoline kao klasični primer tržišne greške. Kada fabrika zagađuje okolinu ona time deo svojih troškova prevaljuje na druge. Dim koji proizvodi je trošak, ali taj trošak ne snose vlasnici fabrike već ljudi koji žive u okolini i udišu takav vazduh. To je takozvana tržišna greška. Sasvim precizno, ona nije u samoj nepravednosti raspodele troška, već u neoptimalnoj alokaciji resursa -- pošto ne snosi pun trošak svoje aktivnosti, rafinerija će proizvoditi više nego što je "društveno optimalno".

Rešenje za ovo se traži u nekoj akciji države. To pre svega može da bude oporezivanje zagađivanja. Možete uvesti porez na količinu zagađivanja -- rezon je da porez tačno pokriva deo troška koji fabrika preliva na javnost.  Porezom rafinerija "internalizuje" eksternalije, odnosno, naterana je da snosi pun trošak svoje aktivnosti na ovaj posredan način.

Postoje i drugi primeri; oko nekih nema slaganja da li se mogu tretirati greškom, ali još niko ko smatra da tržišna greška postoji nije tvrdio da zagađivanje okoline to nije.  Niko osim Radulovića.

Šta su zaključci? Prvo, da je Radulović izgleda izuzetno tvrdoglav čovek. Političari i ekonomski intervencionisti uopšte često pate od iluzuje da znaju više nego što znaju, ali to nikad nisam video ovoliko naglašeno. Radulović se stavio u poziciju da druge ispituje o stvarima o kojima, sada je jasno, nema predstavu. I ponavljam, ne govorim o bilo kakvoj ekspertizi, govorim o osnovnim pojmovima. Kako se onda ponaša u ostalim stvarima? Kako se može voditi rasprava sa nekim ko se tako postavlja? Kako se u političkoj stranci može formulisati politika ako na čelu imate nekog ko je ubeđen da već sve unapred zna -- čak i kad je očigledno da ne zna ni osnovne stvari o temi?

Ovo nije prvi slučaj, jednom smo imali kratku raspravu o minimalnoj nadnici. Tu je takođe pominjao neke krive i granične uslove iako je iz komentara bilo vidno da ne zna o čemu govori. I ponavljam, moj problem nije što ne zna o čemu govori, jer to je na kraju krajeva mikroekonomija, nije nuklearna fizika. Nije ni posebno teško, ni posebno važno. Problem je nivo samouverenosti i autoriteta sa kojim ne zna o čemu govori.

Ja sam ovde postovima podržao i njegove poteze dok je bio ministar i listu DJB; Pavlović i Stevanović su mi dugogodišnji prijatelji; ali sada mi se čini da će na dugi rok stranka ili lista imati problem.

Drugi zaključak je generalniji. Čak i ova epizoda nam pomaže da naučimo nešto o političkoj ekonomiji. Ja sam odavno zagovornik teze da kod ekonomske politike nisu interesi nego ideje ono što nam dolazi glave. Korupcija postoji i to niko ne spori, ali više štete nanose pošteni ljudi ubeđeni da znaju nešto što ne znaju. Radulović nije više ministar ali je bio i zamalo uveo fond koji navodno postoji jer je on uvideo "tržišnu grešku".  Tako funkcioniše politička ekonomija: "tržišne greške" ispravljaju ljudi koji čak i ne znaju šta tržišna greška znači.  Od nesuđenog VC fonda, preko Dinkićevog hotela na Staroj Planini, do Obamacarea ili Bušovog rata u Iraku, manje su interesi, korupcija ili sebičnost, a više neznanje i još više iluzija o znanju, iluzija o razumevanju situacije, samouverenost bez pokrića -- "fatalna umišljenost" što bi rekao Hajek -- ono što nam dolazi glave.

Otkriće

Ljudi, zašto me niko nije obavestio da Rodong Sinmun (časopis KP Severne Koreje) ima web stranicu, pa još na engleskom? Pa ovo je fenomenalno! Moto novina je:

Let us raise a fierce wind of making a fresh leap forward on all fronts of building a thriving country filled with confidence in victory!

Evo par vesti:

1. Komiteti za obeležavanje rođendana predsednika Kim Il Sunga su tokom marta osnovani u Nemačkoj, Ukrajini i Mađarskoj.

2. Objavljen je Prvi tom Zbirke Kim Il Sungovih revolucionarnih anegdota. Prvo poglavlje obuhvata rođenje i anegdote o tome kako je od najmlađih dana pokazivao velike talente.

3. Fabrika hrane Ranam je ostvarila plan proizvodnje za prvi kvartal 2014., i uz to su ostvarili uštedu energije i uglja!

4. Ovo prosto moram da prevedem na srpski. Članak pod nazivom "Apsolutno poverenje u Kim Jong Una", objavljen 5. februara 2014. godine (103. godina, po severnokorejskom kalendaru, pošto oni vreme računaju od rođenja Kim Il Sunga, dede današnjeg predsednika):

Započele su nominacije kandidata za poslanike u 13. Vrhovnoj narodnoj skupštini Demokratske Narodne Republike Koreje.

Kim Jong Un, prvi sekretar Radničke partije Koreje, prvi predsednik Nacionalne komisije za odbranu i vrhovni komandant Korejske narodne armije, je nominovan kao kandidat za poslanika na izbornom mestu broj 111.

U tome se ogleda jednoglasna želja i apsolutno poverenje svih članova partije, vojnika i naroda u poštovanog Maršala.

Kim Jong Un je vrhovni vođa naše partije i naroda. Uz bezgraničnu lojalnost revolucionarnoj borbi generalisimusa, uz žarku ljubav prema zemlji i narodu, i uz čvrstu veru i izuzetne liderske veštine, on vodi našu revoluciju i izgradnju uvek ka pobedi.

On predstavlja sudbinu i budućnost naše zemlje i naroda.

Životno iskustvo je naučilo našu vojsku i narod nepromenljivu istinu, da će pobeda i slava uvek biti njihovi ukoliko prate poštovanog Maršala.

Kroz izbore koji slede, oni treba da demonstriraju celom svetu nepobedivu silu njihove zemlje i silu njihovog jednoumnog jedinstva oko vođe.

Izbori će predstavljati i dobru priliku da do kraja pokažu svoje revolucionarne osobine i dodatno ojačaju snagu Republike.

Oni treba da dovedu do velikog porasta proizvodnje i ubrzaju izgradnju napredne države.

Uradimo sve što možemo kako bismo uvećali moć naše Republike predvođene Maršalom Kim Jong Unom, glorifikovali besmrtnu ideju generalisimusa o izgradnji zemlje i demonstrirali večni pobednički duh naše velike zemlje.

Najbolja stvar sa Severnom Korejom je što se uredno zovu "Republika", a vlast je doživotna i nasledna. 

B92, pravopis i stručnjaci

Otvorim B92.net da pogledam vesti, tamo članak sa naslovom:

Srbija "odbacuje" stručnjake

Sa obaveznim znacima navoda na glagolu. Da neko ne bi pomislio da ih Srbija, nekako, bukvalno odbacuje, da ih odbacuje fizički, da ih baca kao loptu, lektori najposećenijeg portala u Srbiji su glagolu odbaciti dodali znake navoda. Kao što uvek rade. Gotovo svakoj metafori a i po nekom glagolu tek onako.

Kad je tako, imam jednu primedbu. Kao što stručnjake niko bukvalno ne odbacije, tako ni Srbija nije fizičko lice koje bi nekoga ili nešto moglo da odbaci.  Ne može Srbija kao takva bilo šta da odbaci, može samo neko konkretno u Srbiji to da uradi. Zato bi, doslednosti radi, trebalo da pišu:

"Srbija" "odbacuje" stručnjake

Ostatak teksta je uglavnom konzistentan. Evo kopiram početak, sa originalnom interpunkcijom:

Srbije je po "odlivu mozogva" u samom evropskom vrhu ... jer se stručnjaci u njoj odbacuju kao "strano telo".  

Shvatate, nije u pitanju pravi odliv mozgova, daleko bilo, a i ovo strano telo je metaforičko. A na metafore, prema novoj srpskoj nepisanoj gramatici čiji je B92 najdosledniji ali ne jedini poštovalac, idu znaci navoda.

Ako uzmete da čitate dalje vidite da se stručnjaci iz teksta nazivaju stručnjacima jer su završili master studije u inostranstvu. Dvoje iz teksta završilo je master studije iz međunarodnih odnosa u zemljama EU i zamislite, po povratku nisu dobili državni posao u Srbiji.  Momak sa diplomom mastera tražio je da radi za, ni manje ni više, nego predsednika Srbije, a korumpirana gamad ga je odbila! Sram ih bilo -- pa zar oni ne znaju da svako ko završi masters u Engleskoj automatski dobija posao u Downing Streetu!

Ovo insistiranje medija da svako ko dođe u posed inostrane diplome ima neotuđuvo pravo da se stavi na teret poreskih obveznika traje poodavno i nikako da se susretne sa realnošću. Evropski masters u proseku znači da ste studirali još jednu godinu, pročitali još nekoliko knjiga i položili još nekoliko ispita -- nešto a-b-c-d pitanja, nešto eseja. A da se ne lažemo, u granama kao što su međunarodni odnosi i slične stvari to nisu nepremostive prepreke.  Ja sam se nešto muvao po raznim univerzitetima u raznim zemljama i mogu da kažem da je svako ko je međunarodne odnose završio na beogradskom FPN morao da prođe kroz osetno teže prepreke. Pa opet diplomci FPN ne idu okolo mašući diplomama i zahtevajući da poreski obveznici uvaže njihovu stručnost. Žao mi je ako je neko mislio da strane master diplome baš toliko vrede i što sada mora da revidira svoja očekivanja, ali ovde ne ciljam na njih nego na medije koji su do sada to već mogli da shvate.

I oprostite na cinizmu, ali doslednosti pravopisa radi sada moram B92 da predložim još i dodatnu korekciju naslova u:

"Srbija" "odbacuje" "stručnjake"

Vesnik monetarne (r)evolucije

Prenosim vam tekst koji sam pisao za sajt Start.it koji je svojevrsni portal za sve ljude koji rade, koje zanimaju tehnološke firme u nastajanju, ili se tako osećaju.

Tekst je posvećen Bitkoinu i njegovom značaju za evoluciju monetarnog sistema. U sledećem tekstu ću se malo više osvrnuti na paralelu između bitkoina, ostalih digitalnih valuta i koncepta free banking. Odlomak:

Svi ljudi koji se bave ICT ili imaju startap moraju razmišljati sa perspektivom integrisanja digitalnih valuta u svoj portfolio usluga ili kao segment proizvoda, ukoliko žele da učestvuju u najvećoj monetarnoj revoluciji od štampanog novca. Najvažniji pokazatelj koji možete pratiti nije trenutna cene neke digitalne valute - ona je dugoročno irelevantna - već ukupnu vrednost svih transakcija koje se obave digitalnim valutama. 

Sigurnost, lakoća transakcija, dobrovoljno učestvovanje, ograničena ponuda i decentralizacija kontrole nad valutom dovešće do istiskivanja konvencionalnih valuta, prvo sa interneta, a potom i iz ostatka ekonomije. 

Geografsko poreklo socijalizma

U ličnoj preblogerskoj eri imao sam priliku da čujem predavanje jednog enologa, koji je vrlo detaljno i opširno, osim kvaliteta vina, objašnjavao i karakteristike i mehanizme EU programa zaštite geografskog porekla vina i drugih proizvoda. Kada sam ga odvukao na stranu i počeo da ispitujem, osnovano sam posumnjao da je čovek nesvesni ekonomski liberal.

Da dovedete običnog, pa čak i edukovanog potrošača do stola, stavite mu povez na oči, i pustite ga da proba, ne bi razlikovao ni sorte vina, pršuta, čokolada, a kamo li stepen kvaliteta. Zapravo, isti taj enolog je priznao da je cela poenta zaštite geografskog porekla, besplatni brending i ekstraprofit za proizvođače. Potrebno je više hektolitara vina iste sorte da vam prođe kroz preko nepca i kroz grlo da biste razlikovali na slepo, flašu od 3 i 15 EUR, a za razliku između 15 i 150 EUR potrebne su desetine hektolitara. Isto važi za pršutu iz Parme, razliku između srpske, bugarske i češke šljivovice, srpskih i poljskih malina, maslinovog ulja iz istre i grčke itd.

Jedan od važnih razloga za postojanje programa kao što su zaštita geografskog porekla je preopterećenost food & beverage biznisa porezima i regulaciom. Kada bi neko samo pomislio da krene da se bavi podrumarstvom, shvatio bi šta znači vinokolj. Dozvole, regulacija uslova, ekološki, sanitetski, zdravstveni standardi, zaštita od požara, pravila o geografskom poreklu, pravila o metodama proizvodnje, izvozne dozvole, uvozne kvote, carinske deklaracije i na kraju, najvažnije, PDV i akcize. Slika gore lepo ilustruje koliko zapravo, od maloprodajne cene vlaše, dobija proizvođač vina. Akciza može iznositi i do 50% maloprodajne cene za jeftinija vina. U duhu teorije javnog izbora, jasno je zbog čega postoji podsticaj da udruženja vinara zagovaraju zaštitu geografskog porekla. Taj mehanizam nudi mandatorni brending, podiže barijere ulasku u industriju, veštački smanjuje konkurenciju sa krajnjim ciljem - da se vino od 5 EUR proceni kao ono od 20 EUR. Nakon 50 godina ljudi zaista počnu da veruju daje razlika u ukusu pet puta vrednija. 

Država protiv naroda

Parazitski sistem, posljedice na poduzetništvo i obrt

Tri dana posle

Srbija je prosla kroz tangentopoli na srpski način koji sam predvideo u postu s kraja februara. Srpska politička scena kakva je postojala do 2012. godine je zbrisana. Kao i u Italiji s početka 1990-ih jedino su crveni preživeli i imaju šansu da budu živahni i na narednim izborima.
Dve demokratske stanke su preživele, jedna isključivo zahvaljujući Ligi, druga zahvaljujući radu Đilasa kao gradonačelnika. Šanse da se i jedna i druga oporave nisu velike, prva zato što nije ponudila ništa novo i što ima sve osim vizije i životne energije, a druga zato što je čeka brutalan poraz u Vojvodini do kraja godine i smena lidera. Nijedna, ovakva kakva je, ne može biti stožer. Obe i dalje više liče na cirkus.
LDP je propao zbog egocentrizma vođstva, sumanutih ideja šta treba predstavljati javnosti, neprilagođenih kampanja i lošeg izbora koalicionih partnera. Posle istinske draškovizacije stranke na pomolu, šanse LDP da bude faktor jači od pomenutog porodičnog pokreta SPO su nikakve. URS će se raspasti, G17 je mrtav, a lokalni šerifi imaju različite sudbine koje su uveliko određene time što su bili deo najštetočinskije stranke u Srbiji od 2000. godine.  DSS ima šansu ako brzo promene rukovodstvo, izaberu normalan svet koga tamo ima i odreknu se guslanja na urbani način i prihvate besperspektivnost jetke anti-EU politike i jalove kosovske politike.
SPS i društvo idu u status kakav su imali 2004-2008. godine, ali sa perpektivom da budu šutnuti u pravu opoziciju ako bude trebalo još krivaca za sve što je činjeno 2008-2014. godine. U tom svojstvu šareno društvo pada na ispod 10% samom objavom rezultata izbora i zaustavljanje na pristojnih 8-9% biće neviđen uspeh.
SNS je tri dana posle popularniji nego što je bio dan pre. Ima politički briljantnog vođu koji je primer kako se treba baviti politikom da bi se postigao uspeh na izborima. Pokupio je odličnu organizaciju od SRS, koristi makijevelistički pristup uz moderne metode, spreman je da uči i da se menja u javnim nastupima i na vreme rešava sve pukotine u SNS. Medije kontroliše na mekan način, ali to radi, tajming mu je odličan. Pronikao je do srži u profil birača i rezultat SNS je direktno ogledalo toga šta je većinska Srbija. Želi da menja Srbiju na bolje, ali u tome neće uspeti jer ne prepoznaje značaj institucija. Svestan je da u SNS duva ozbiljna kadrovska promaja, ali ne koristi ono što dobija sa strane. Najveće je usko grlo u samoj stranci i konsekventno u državi. Ekonomiju ne razume, a ono što je učio nije dobro. Veruje u srebrene metke i da su loši ljudi (što je istina) unišitili srpsko društvo, previđajući da ih je takvim napravio sistem. Ako raspiše izbore za dve godine imaće blizu 110 poslanika, ako se to desi za tri ili četiri godine imaće oko 70-80. Ključno pitanje je da li će SNS postati srpski CDU/PdL/UP ili će biti samo stranka u padu. Bilo bi dobro da bude ovo prvo jer neko mora da vodi profil ljudi koji su hard core SNS, a užas bi bio da jedini imenitelj stranaka na nekim narodnim izborima bude "ne volimo SNS".
Na upražnjen prostor za sada može da uđe DJB i to će se desiti. Za samo 30 dana predanim i vrednim radom SR je uspeo da uradi nešto... zezam se... ali prve analize pokazuju da gdegod je bilo dobro povereništvo i dobra pokrivenost rezultat je u medijskom mraku i faktički beza para bio preko 5%. Dok je drugde muk u DJB se javljaju simpatizeri koji hoće da nastavimo odmah. Tako će i biti. DJB će zauzeti prostor koje zauzimaju stranke koje mogu biti i narodne i liberalne, ali u svakom slučaju koje vole slobodu, kako ličnu, tako i ekonomsku, uz socijalnu funkciju države. Od političke umešnosti sve zavisi, prostora ima.
Dveri će potpuno progutati SRS i postati lider antievropskih i retrogradnih snaga. Kada im se prelije deo glasača SNS koji su glasali za njih samo što su vlast, iako preziru novi evropeizam, Dveri ulaze u parlament na velika vrata.
Prostor za neku novu levicu je oko SPS ako se reformiše ili oko DS/NDS ako se ujedine i krenu da rade nešto smisleno. I naravno, ako ne naprave mnogo grešaka u novoj vladi (NDS) ili ne budu usple da izdrže gubitak vlasti i na lokalu i u Vojvodini i posledično bankrot stranke (DS). Mnogo će im trebati pameti da se to ne desi, a umešnost u opoziciji nisu pokazali.
Sve u svemu, izumiranjem jedne klase otvoren je prostor za nove ideje i ljude. Šta će nastati je otvoreno pitanje na koje svaki politčki pismen građanin treba da sam da odgovor kroz lični angažman.

Subvencije za start-upe

Od pre izbora nam je ostala jedna rasprava nedovršena. Ministarski mandat i dobar deo predizborne kampanje Saše Radulovića obeležilo je protivljenje subvencijama koje je država prethodnih godina dodeljivala raznim investitorima mimo svake računice. U isto vreme, međutim, Radulović se zalaže za subvencije u vidu podrške venture capital (VC) fondovima. Prema ovom planu, država bi sa privatnim fondovima koji ulažu u IT sektor i druge inovacije koinvestirala u iznosima od 20-40% ulaganja.

Ovo bi, nekako, trebalo da bude potpuno drugačije od Dinkićevih subvencija. Argument u prilog tome je da je ovo tržišna alokacija sredstava jer privatni fondovi, a ne država, odlučuju gde ulaganje ide. Država samo dotira fond.

Ovaj argument ne stoji. Subvencije po definiciji ne mogu biti tržišna alokacija resursa. Tržišna alokacija u predlogu subvencija postoji samo u finalnom segmentu, kada fond odlučuje da li da finansira firmu Alfa ili firmu Beta. Ali sama odluka da se sredstava plasiraju u fond je na prvom mestu netržišna. Uzima se novac poreskih obveznika, oporezuju se pekari i lekari, da bi se novac dao VC fondovima. To je po sebi birokratska alokacija resursa. Šta bi sa devizom da je smanjenje poreza najbolja subvencija?

Činjenica da VC fondova nema na srpskom tržištu po sebi znači da su investitori širom sveta procenili da takvo ulaganje nije poželjno. U Srbiji ima mnogo ljudi sa nešto novca, na berzi, u bankama, fondovima, u inostranstvu i mnogi od njih traže povoljne prilike za ulaganje. Ako i pored toga malo ko finansira start-up firme, prva pretpostavka ekonomiste bi trebalo da bude da postoji neki valjan razlog zašto privatni novac to ne radi. Radulovićeveva prva pretpostavka je, obrnuto, da privatni novac greši što ne ulaže u start-upe.

Subvencije se mogu opravdati čak i ako se prizna da njihova alokacija nije tržišna, argumentom da je u pitanu neki vid "tržišne greške" -- koja se definiše kao nešto što tržište propušta da uradi, a za šta mi možemo nekako objektivno utvrditi da bi bilo u kolektivnom interesu uraditi. Taj argument je Radulović izneo u nekim raspravama, kao i ranije kada je prvi put govorio o ovom fondu:
"Problem je u tome što ulaganja u inovacije obično imaju prvih nekoliko godina gubitke i potrebno je vreme dok počnu da stvaraju profit, zbog čega banke ne mogu da finansiraju takve projekte."

Ovo bi, pretpostavljam, trebalo da bude ta tržišna greška. Ona to jasno nije, čak i ako prihvatimo intervencionističku definiciju tržišne greške. Prvo, banke mogu da finansiraju i projekte koje ne donose odmah profit, niko ih u tome ne sprečava. Samo je možda procena konkretnih banaka u Srbiji da to ne treba raditi. To je tržišna procena, tržišna alokacija. Drugo, banke nisu jedini niti glavni finansijeri ovakvih stvari. Ima mnogo privatnog novca, u Srbiji i inostranstvu koji je rad da rizikuje i da čeka. To širom sveta postoji i ako vide interes investitori ulažu. Ako u Srbiji takav novac ne ide u start-upe, to nije tržišna greška -- to je procena hiljada potencijalnih ulagača, gomile dobro inforimasnih ljudi koja se javlja još i pod imenom "tržište".

Otkud ovakav raskorak kolektivne procene tržišta i procene Radulovića i drugih koji podržavaju ove subvencije? Implicitna pretpostavka koju zagovarači subvencija imaju je da je kapital jedini faktor koji Srbiji nedostaje za razvoj inovativnih start-upova. Zato svu pažnju usmeravaju na privlačenje kapitala, jer valjda podrazumevaju da je sve ostalo na mestu. Ja situaciju čitam drugačije -- činjenica da nema privatnog kapitala u tom sektoru je najbolji znak da neke druge stvari nedostaju. Kapital je ovih godina rekordno jeftin. Novac u svetu ne zna gde će da ide pa odlazi u američke i nemačke obveznice sa negativnim realnom prinosom. Ide na svetske berze, čiji indeksi, od američkih do ruskih, indijskih, čak i grčkih sada godinama rastu. Kapitala ima i kada bi srpsko start-up tržište bilo toliko perspektivno nema sumnje da bi ga kapital našao. Treba srediti sve drugo, od tržišta rada preko sudova do obrazovanja; a privlačenje kapitala je poslednje o čemu treba brinuti. 

Top lista za 16.3

1. http://www.youtube.com/watch?v=mjHJ5gl4QCE&list=PL733EAA347BF1B9ED
2. http://www.youtube.com/watch?v=33a71Ldbp3Y&list=PL0CFC99039AE9DE90
3. http://www.youtube.com/watch?v=E2VCwBzGdPM

Danas je divan dan. Divan dan za jedan lep pocetak.

p.s.

Pozdrav za sve kojima se rasizam Tr prividja na Twitteru i pojedinim forumima. Mora da je zesce dobro kada sebe postavis za etalon morala i deljenja para koje su drugi zaradili. Mnogo sam im zahvalan za reklamu bloga i razotkrivanje sopstvenog cinizma.

Domaća lektira

JUTUTUNSKA POLJANA

Desilo se to na Jututunskoj poljani. Ta poljana beše blagorodna, svakojako bilje je raslo po njoj, svekoliki jututunski insekti tražili su sreću pod nebeskim svodom poljane kakve nema nadaleko. Iako poljana beše lepa i blagorodna, iz dana u dan mravi su bivali sve nesrećniji ne videvši smisla u jututunskom životu, ne videvši svetla na kraju mravinjaka nakon dugog svakodnevnog rada. Jednog zimskoga dana Mrav okupi još nekoliko drugih mrava i zboriše oni o tome kako se detelina suši, kako nema više dovoljno cveća, kako trava više nije visoka kao nekada, kako mravi sa drugih poljana žive srećno i berićetno. Reče taj Mrav kako su se neki drugi Jututunci iskvarili, pa sada Cvrčak više i ne pita da li može da dobije hranu i dom tokom zime, kako drugi insekti dolaze svaki dan i uzimaju im iz mravinjaka hranu, a da im za to ne kažu ni hvala. Zborio je dugo Mrav o Jututunskoj poljani.

Slušali su drugi mravi i klimali glavom, tresli antenama, a neki su podizali četiri ruke u vis. Ali, u njihovim očima beše i velika nada i veliki strah. Jedan mrav je zborio da od kada Crni Cvrčak deli sreću i nesreću da mu se svaki dan čini da je poljana lepa i da će da procveta kao nikada do sada, a da se opet ništa ne dešava. Pevao je taj Cvrčak opojno, glas se čuo širom poljane i na sve strane. Rekao je da će na Jututunsku poljanu zasaditi Baobab gde će svi Jututunci i mnogi drugi insekti moći da žive. U pesmi je bio cvrčak kakvog nema, koji je znao izbaviti male bubamare za vreme velike kiše. I kada bi se neko drugi uspeo popeti na najviše bilje, nije mogao da zapeva ni približno opojno. Pričao je Cvrčak da od vremena juhahahe ne beše Jututunska poljana pred lepšom budućnošću. I niko nije imao snage da zapeva neku drugu pesmu. Naočiti Skakavac koji je nekada Jututunce plenio svojom pojavom i lepim gestovima i koji je govorio da je Crni Cvrčak loš pevač, zaboravio je svoju pesmu. I mnogi drugi koji su nekada o Cvrčku govorili loše, pevali su Cvrčkovu pesmu ne videvši kako poljana kopni.

Nekoliko mrava je reklo da se ništa ne može uraditi jer cvrčci, stenice, skakavci, pa čak i neke bubamare stoje na vrhu bilja i niko osim njih ne može da peva, a i ako peva, to je pesma Cvrčkova. Niko ne može promeniti Jututunsku poljanu, svi vole Cvrčka i nema potrebe trošiti vreme. Sve te bube su iste, videli su Skakavca, sećali su se i nekih drugih insekata i uvek su mravi isto živeli. Uvek su im uzimali ono što skupe radeći od jutra do mraka, od marta do kraja novembra.

Mrav je rekao maloj grupi mrava da je još od juhuhahe Jututuncima vladao onaj koga svi insekti izaberu. Bilo je i dana kada su dolazili insekti iz dalekih poljana i tada se dugo pevala jedna pesma, ali već mnogo godina juhuhaha kaže da svi insekti imaju pravo da izaberu da li će ih voditi cvrčak, skakavac, jelenak ili možda i mrav. I reče im da je možda teško druge insekte ubediti, da je opasno Cvrčku na megdan stati, da je pesma Cvrčkova opojna i glasna, da moraju i da rade i da ovu poruku nose. Da je to teško, ali da su mravi čista srca i uzdignutih antena. Mravi moraju da drugim mravima ispričaju priču da će poljana da postane pustinja ako se bude samo pevalo, a ne bude skupljala hrana za narednu zimu. I reče im da će biti naporno, da će trebati vremena da se svi insekti ubede, ali da drugačije ne može.

Mnogi su ga mravi slušali. Mnogi mravi su se dodirnuli svojim antenama i poruka je išla kroz hodnike mravinjaka, kroz mravlje staze ispod visokog bilja. Čuo je i Cvrčak da mravi predano skupljaju hranu, ali i da se megdanu nadaju. I rekao je da se nijedan mrav popeti neće na najviše travke. Avaj, mravi su krenuli i niko ih nije mogao zaustaviti. Bližio se dan kada se okupljaju svi insekti i kada svi podižu svojih četvoro ruku. Behu tu cvrčak, skakavac, jelenak, mnogi drugi insekti i beše tu i Mrav…

1.         Napiši završetak priče.

2.         Zašto su mravi kao vredni stanovnici Jututunske poljane ostali bez nade?

3.         U čemu je razlika načina na koji komuniciraju mravi i načina na koji to radi cvrčak?

4.         Kako biste u najkraćem opisali vrednosti koje mravi zastupaju?
5.   Uporedi Jututunsku poljanu sa Jututunskom narodnom himnom. 

Neefikasnost sistema zdravstva u Srbiji

Evo i mog prvog posta na TR, bio je i red da se oglasim ali ne stigoh da ranije napišem nešto smisleno. U svakom slučaju, drago mi je što sam ovde i zahvaljujem se osnivačima na pozivu.

Zdravstveni sistem u Srbiji je toliko truo, da gde god da pogledate naiđete na trulež. Prema istraživanju o efikasnosti zdravstvenog sistema koji upoređuje kvalitet usluge sa troškovima, Srbija je zaslužila 47. mesto na svetu, a poslednje u Evropi. Ovo istraživanje pokazuje da Srbija u relativnim iznosima izuzetno troši na zdravstvo, čak 12% BDP-a (jedine zemlje koje troše više su Francuska sa 12,5 i Grčka sa 13%). Iako na ovaj pokazatelj najviše utiče prosečna starost stanovnika a Srbija ima jako staru populaciju, Bugarska koja se nalazi u sličnoj situaciji troši samo 7,5% BDP-a. Što se tiče apsoultnih iznosa, može da stoji tvrdnja da ''pošto smo siromašni, moramo da trošimo na zdravstvo više nego drugi u relativnim iznosima jer je u pasolutnim to jako malo'' - godišnje po stanovniku se za zdravstvo u Srbiji troši 622 USD. Bogatije zemlje troše dosta više, npr SAD 8 608 USD, ali uporedive zemlje kao što su Bugarska i Rumunija troše samo 522 i 500 USD a imaju mnogo bolje ocene u ovom indeksu, što samo znači da je efikasnost trošenja sredstava a ne ukupan njihov iznos problem u srpskom zdravstvu. To treba naročito posmatrati u svetlu toga da se pod reformom zdravstvenog sistema u Srbiji od 2000. godine podrazumeva krečenje bolnica ili nabavka novih dušeka, našta svakako treba zahvaliti pre svega bivšem dugogodišnjem ministru iz G17 ali i sadašnoj ministarki iz SPS-a. 

   

Ova slika pozuje gde se tačno nalazi Srbija, sa ukupno 451 poenom od 1000 mogućih. Srbija je svuda jako loša, sa tim što je nešto malo bolja od svog proseka u oblasti prevencije i medikamenata. U svakom slučaju, rezultat je jadan, bedan i definitivno ne zaslužuje ovoliko novca koliko košta. Tako Albanija ima tačno 100 poena više od Srbije, dok Rumunija ima i bolji skor i troši 100 dolara manje od Srbije. 

Interesantna ilustracija neefikasnosti zdravstvenog sistema se može videti i u rasporedu zdravstvenih institucija i lekara u njima. Donji podaci su uzeti za beogradsku opštinu Zvezdara (sasvim nepristrasan uzorak, sa obzirom na to da celog života živim u njoj). Na njenoj teritoriji se nalaze samo KBC Zvezdara, poznatija širom Beogradskog pašaluka kao Gradska bolnica, i dom zdravlja Zvezdara koji ima i ispostavu u Mirijevu. Podaci su preuzeti sa DevInfo baze (a ceo profil opštine možete videti ovde).

Kao što vidite, ukupan broj lekara na opštini jeste zadovoljavajući mereno prema broju stanovnika, ukupno 3,3 lekara na njih 1000. Međutim, kada pogledamo kog profila su ti lekari nailazimo na problem:  nikad manje rođene dece zbog bele kuge a nikad više lekara koji leči decu, jer čak 3/4 ukupnog broja lekara se bavi zdravstvenom zaštitom dece i omladine - 2,5 od 3,3 lekara na 1000 stanovnika. Ostala 1/4 lekara se brine o svim ostalima, računajući i sve specijaliste. Tako da ako ste se ikada zapitali zašto je gužva kod lekara u domovima zdravlja, evo jednog od odgovora.

Ukratko, najveći problemi unutar zdravtsvenog sistema se neće rešiti samo povećanjem izdvajanja za zdravstvo jer će se to završiti samo kao sipanje novca u bunar. Moraju se napraviti velike promene unutar sistema, da bi se povećala efikasnost. Čini mi se da bi pozitivan pomak bio uvođenje konkurencije u sistem tako što se ne bi finansirale više institucije već bi se iz osiguranja finansirale zdravstvene potrebe pacijenata tj lekarski pregledi i tretmani tako da bi se stimulisao ulazak i privatnika u sistem, ali i da bi se same javne zdravstvene ustanove naterale da poboljšaju kvalitet usluge. Mislim da je bilo koja druga promena u sistemu sa trenutnim stanjem javnog mnjenja i preferencijama među biračima praktično nemoguća.