Ukinut najgluplji zakon za koji sam čuo

Nakon 60 godina čekanja, stanovnici Nju Džersija od pre nekoliko meseci mogu sami da sipaju benzin u svoja kola.

Sa druge strane, Oregon ne odustaje!

Vesti iz Hondurasa

Prenosi AP:

Investors can begin construction in six months on three privately run cities in Honduras that will have their own police, laws, government and tax systems now that the government has signed a memorandum of agreement approving the project.

An international group of investors and government representatives signed the memorandum Tuesday for the project that some say will bring badly needed economic growth to this small Central American country and that at least one detractor describes as "a catastrophe.

Ovo je nastavak priče o slobodnim gradovima, o kojima smo pisali ranije.

Online učenje

Danas je blog Marginal Revolution objavio da su dva blogera, Tyler Cowen i Alex Tabarrok, postavili sajt pod nazivom Marginal Revolution University, na kojem planiraju da postavljaju "kurseve". Budući da njihov blog pratim već jedno 8 godina, odmah sam se prijavio za prvi kurs, Development Economics. Siguran sam da će biti zanimljivo.

Ali, kada sam već kod ove teme, da kažem da sam pre neki dan odlučio i da vidim šta ima da ponudi Coursera, pa sam se i tamo prijavio za sedam kurseva (ne idu svi u isto vreme, gledao sam da nema prevelikih preklapanja). Stvarno ima vrlo zanimljivih stvari, a kurseve nude zaista vrhunski univerziteti poput Princetona, Dukea i sličnih. Ako vas zanima, ja sam se prijavio za History of the World since 1300, Introduction to Astronomy, Introductory Human Physiology, Energy 101, Fundamentals of Online Education, Nanotechnology: The Basics i Planet Earth.

Naravno, ne planiram da ih sve "završim", čisto hoću da vidim na šta sve to liči, a ako me nešto baš zainteresuje, možda i završim.

Pored Coursere postoji i Udacity. Problem (za mene, nekome je to možda prednost) je što su tamo teme skoro isključivo vezane za IT. Drugo, kaže mi drug koji je "slušao" predmete i na Udacityju i na Courseri, da je Udacity suviše opušten, dok kod Coursere postoji ritam koji mora da se prati, postoje domaći zadaci i slično. Budući da znam vrlo dobro sa kim imam posla, ovaj striktniji način će me verovatno više motivisati. Videćemo. Napisaću nešto o tom iskustvu nakon što 17. septembra počne kurs iz Istorije sveta od 1300. godine.

Deo motivacije za ovaj moj "eksperiment" sa online učenjem u stvari dobrim delom proizlazi iz toga što ja mislim da online učenje može zaista fundamentalno da promeni način na koj i se pruža usluga obrazovanja. Obrazovanje kakvo je danas (profesor, učionica, tabla, učenik, sveska, olovka) izgleda praktično isto već hiljadama godina. Neke stvari se jesu promenile (rekao bih da je glavnu revoluciju uveo Gutenberg sa jefitnim knjigama, ali je i od tada prošlo više od 500 godina), ali je suština i dalje ista: svake godine, u isto vreme, milioni nastavnika na svetu ponavljaju istu stvar. Zašto je potrebno da, na primer, 2.000 nastavnika biologije u Srbiji 15. oktobra svake godine predaje mitozu i mejozu, kad je moguće snimiti predavanje najboljeg od njih i pustiti stotinama hiljada dece? Zašto to ne staviti na Youtube i omogućiti i onima koji su bili bolesni da odgledaju predavanje?

Neko će reći - ne može video snimak da zameni nastavnika. Možda. Zato sam se i prijavio za sve ove predmete, da vidim sam.

Na kraju, jasno je da uloga nastavnika nije samo obrazovna. Nastavnik je tu i da disciplinuje decu, da ih testira, oceni, odgovori na pitanja. Neke od tih funkcija, online obrazovanje svakako ne može da obavi. Ali neke verovatno može i bolje.

MMF podržava 100% rezerve?

U novom radu koji izdaje MMF razmatra se stari predlog za uspostavu bankarstva sa 100% rezervama, koji je prvi dao Irvign Fisher, a podržli između ostalih i Henry Simons i Milton Friedman (zato se ideja često zove "čikaški plan"). Članak zaključuje da bi ovaj predlog bio vrlo dobar za američku ekonomiju i doneo stope rasta od skoro 10% (model tako kaže:)).

 U svakom slučaju, ovde ima dve interesantne stvari. Prvo, ideja o 100% bankarstvu nije neka luda, filozofska izmišljotina Murray Rothbarda i njegovih sledbenika, nego su istu ideju zagovarali i mnogi "respektabilni" ekonomisti, poput Fishera i Friedmana. I drugo, MMF izlazi sa idejom ukidanja frakcionog bankarstva, što je vrlo neobično i bar za mene neočekivano. Evo apstrakta:

At the height of the Great Depression a number of leading U.S. economists advanced a proposal for monetary reform that became known as the Chicago Plan. It envisaged the separation of the monetary and credit functions of the banking system, by requiring 100% reserve backing for deposits. Irving Fisher (1936) claimed the following advantages for this plan: (1) Much better control of a major source of business cycle fluctuations, sudden increases and contractions of bank credit and of the supply of bank-created money. (2) Complete elimination of bank runs. (3) Dramatic reduction of the (net) public debt. (4) Dramatic reduction of private debt, as money creation no longer requires simultaneous debt creation. We study these claims by embedding a comprehensive and carefully calibrated model of the banking system in a DSGE model of the U.S. economy. We find support for all four of Fisher's claims. Furthermore, output gains approach 10 percent, and steady state inflation can drop to zero without posing problems for the conduct of monetary policy.

Ludwig von Mises koji je podržavao 100% rezerve bez centralne banke u svojoj knjizi Human Action (str. 442) odbacuje ovaj "čikaški predlog", sa obrazloženjem da on ostavlja vladi suviše velika ovlašćenja.

In carrying the idea implied in the Currency Theory to its full logical conclusion, one could suggest that all banks be forced by law to keep against the total amount of money-substitutes (banknotes plus demand deposits) a 100 per cent money reserve. This is the core of Professor Irving Fisher’s 100 per cent plan. But Professor Fisher combined his plan with his proposals concerning the adoption of an index-number standard. It has been pointed out already why such a scheme is illusory and tantamount to open approval of the government’s power to manipulate purchasing power according to the appetites of powerful pressure groups. But even if the 100 percent reserve plan were to be adopted on the basis of the unadulterated gold standard, it would not entirely remove the drawbacks inherent in every kind of government interference with banking. What is needed to prevent any further credit expansion is to place the banking business under the general rules of commercial and civil laws compelling every individual and firm to fulfill all obligations in full compliance with the terms of the contract.

Toma i dalje u magli

Danas je predsednik pokazao da ne poznaje ekonomiju i da mu je konsekventno najbolje da ne mudruje o onome o čemu ima ograničena ili pogrešna znanja, a uz to mu nikako ne spada u domen nadležnosti. Takvim izjavama samo kvari veoma dobru praksu, a to je da za ova tri meseca ni po čemu ne liči na ranijeg omnipotentnog predsednika.

Prvo je navođenje da je EBRD dobar primer kako banka treba da deli sudbinu firme. Banka uvek deli sudbinu firme u koju je uložila jer ako je dala kredit lošoj firmi onda mora da reprogramira kredit i/ili menja uslove kreditiranja, uglavnom smanjujući svoju zaradu od plasiranih sredstava, a na kraju ako se sve iscrpi mora ući u vlasništvo nad takvom firmom. Nijedna banka na kugli zemaljskoj ne funkcioniše drugačije, naravno ako nije neko državno čedo. Komercijalne banke ne postaju ciljano vlasnici, to rade investicione banke koje kod nisu baš nešto zaživele.

Druga je teza o špekulacijama kao lošim. Prvo same špekulacije su normalan deo tržišne privrede i u njima nema ništa loše i o tome smo već mnogo puta pisali. Drugo, glavni partner u špekulacijama je onda država jer njene hartije od vrednosti čine najveći deo aktive kojom se trguje na tržištu hartija od vrednosti. Ne znam da li predsednik možda poziva banke da ne kupuju državne hartije.

Kada je reč o finansiranju sumnjivih ili nepostojećih projekata naš bankarski sektor ima probleme te vrste, a u tome ubedljivo prednjače institucije poput Fonda za razvoj, Agrobanke i druge državne čeljadi. Dakle, takvu praksu treba sistemski sprečiti i tu je predsednik u pravu. Takve banke i fondovi pod državnim skutima su istinski način da samo povlašćeni dobiju povlašćena sredstva, a da građani plaćaju sumnjive projekte iz svog džepa. Stoga je Razvojna banka najgori put da se ostvari ono što predsednik hoće kao cilj, osim ako predsednik ne misli da je korupcija u Srbiji problem nesistematskog karaktera, a vrapci na grani dobro znaju da nije tako.

Za kraj, privrednicima nije cilj da propadnu, pa nepropadanje ne može biti uspeh sam po sebi (mada Victoria jeste veoma uspešna, i na tržištu i mimo njega). Stvaranje elitne kaste burazera propalih firmi i odličnih ličnih računa je posledica jednog lošeg modela privatizacije i zaštite domaćeg tržišta i tu će se prepoznati hrabra vlada, ako je nekada bude.

Principijelno, Razvojna

Kada je osnovana Razvojna banka Vojvodine Pajtić je objašnjavao kako će "finansijski potencijal Razvojne banke biti usmeravan pre svega u otvaranje novih radnih mesta, kao i za podršku izvozu i poljoprivredi pokrajine". Onda je, u sebi, dodao da se banka osniva između ostalog i da kreditira kampanju DS-a u iznosu od 3.5 miliona evra, jer je DS nesumnjivo najveći izvozni potencijal Vojvodine.

Od kolevke pa do groba

Pogledajte na koje sve načine Barack Obama pomaže maloj Juliji.

Kafana Srbija

Prof. Danica Popović o kafani.

Dva aspekta

Broker Nenad Gujaničić pita trebaju li Srbiji državne banke:

Sa aspekta partijskih moćnika, brojnih nameštenika koji su zahvaljujući ovim prvima pronašli posao, njima povezanih lica koji na ovaj ili onaj način imaju kakve lukrativne koristi, spomenuta dilema zasigurno ne postoji. Za njih, ne samo da je poželjno postojanje ovakvih privrednih subjekata već imaju sasvim racionalne razloge za odbranu ovakvog stanja stvari. 

U praksi, pak, od ovakvih banaka obični građani teško da mogu imati ikakve koristi: ni jeftinije kredite, niti povoljnije uslove za štednju, niti privreda, generalno gledano, može od ovakvih učesnika ostvariti kakvu vajdu. Štaviše, sa aspekta korisnika usluga, gle čuda, ove banke su veoma često nekonkurentnije od svojih takmaca na tržištu. 

Dakle, državi su potrebne banke u njenom vlasništvu isto koliko i fabrika bicikala, s tim da bi u potonjem slučaju bilo samo malo više poderanih kolena usled nekvalitetnih dvotočkaša. U prvom, ovom našem otužnom slučaju, gomilaju se neefikasni projekti, finansiraju propala preduzeća što u krajnjoj liniji vodi sve većim dubiozama u džepovima građana.

Lionel Robbins o bihevioralnoj ekonomiji

Pre 80 godina, u verovatno najboljoj metodološkoj studiji o ekonomiji ikad napisanoj (čitajte ovo, prvo izdanje iz 1932, ostala su lošija). Meni zvuči kao da je danas pisano, da se odnosi na sve te beskrajne laboratorijske nalaze i kontranalaze o racionalnosti, sebičnosti, altruizmu, kognitivnim i inim "bajasima" i svim ostalim aporijama "homo economicusa" koje "dovode u pitanje ekonomsku ortodoksiju" (ako izuzmemo da bi danas bilo neozbiljno očekivati da ekonomski pisac bude ovako briljantni stilista):

In pure Economics we examine the implication of the existence of scarce means with alternative uses. The assumption of scales of relative valuation is the foundation of all subsequent complications. It is sometimes thought, even at the present day, that this notion of scales of relative valuation depends upon the validity of particular psychological doctrines. The borderlands of Economics are the happy hunting ground of the charlatan and the quack, and, in these ambiguous regions, in recent years, endless time has been devoted to the acquisition of cheap notoriety by attacks on the alleged psychological assumptions of Economic Science. Psychology, it is said, advances very rapidly. If, therefore, Economics rests upon particular psychological doctrines, there is no task more ready to hand for the intellectually sterile, than every five years or so to write sharp polemics showing that, since psychology has changed its fashion, Economics needs "rewriting from the foundations upwards". As might be expected, the opportunity has not been neglected.

Danas se ova knjiga skoro uopšte ne čita. Već i na osnovu ovog citata možete pomalo da naslutite zašto: ona definiše ekonomsku teoriju kao dedukciju iz prvih principa, kao razjašnjavanje implikacija osnovnog postulata retkosti resursa i hipoteze ljudskog delovanja kao ekonomisanja retkim resursima: Robbins otvoreno kaže da ekonomski zakoni nikada ne mogu biti dokazani ili provereni pozivanjem na empirijske podatke, koje on na tragu svog tadašnjeg uzora Mizesa posprdno naziva "istorijom", već da su oni derivacije samoočiglednih "prakseoloških" istina. I da, što je posebno važno, ekonomska racionalnost i teleologija nemaju nikakve veze sa psihološkom "racionalnošću" ili "iracionalnošću" ljudi, da ekonomija proučava odnos sredstvo-cilj, a ne moralni, psihološki ili drugi karakter ili opravdanost bilo sredstava bilo ciljeva.

Knjiga dokazuje, suprotno danas uvreženom gledištu nastalom pod uticajem Friedmanovog eseja  iz 1953, a u skladu sa starijom tradicijom klasične ekonomije, da je ekonomija grana filozofije (moralne filozofije kako bi rekao Adam Smit), a ne još jedna kvazi-prirodna nauka koja kandiduje hipoteze i drži ih se dok ne pronađe "empirijsku evidenciju" protiv njih. Stoga je u potpunom raskoraku sa svim onim što profesori ekonomije u ogromnoj većini danas definišu kao "ekonomsku nauku".

Hladni rat je bio bolji

Kaže Miroslav Lazanski.

Evo šta kažu podaci:

Mislim da slika govori više od 20 kolumni.

Cena vozačke dozvole

Novosti: Budući vozači za dozvolu i 850 evra.

Instruktori tamo objašnjavaju koliko mora da košta čas vožnje, ali najveća glupost je što uopšte postoji obaveza uzimanja časova. U pitanju je klasičan državno-privatni reket koji se toliko ustalio da se retko postavlja pitanje njegove opravdanosti.

U Americi, gde je izdavanje dozvola višestruko jeftinije nego u Srbiji čak i pre ovog poskupljenja (20-50$), ta obaveza ne postoji. Niti postoji lekarsko uverenje i slične izmišljotine. Važno je položiti testove, pismeni i praktični vozački. A kako ćete se spremiti za testove je vaša stvar -- ljude obično poduči neko iz porodice ili uzmu nekoliko časova u auto školi. A kad su časovi u auto školi stvar izbora, onda većina ljudi uzme samo koliko im treba i pametno ih upotrebi -- ne čitavih 40 kao što je obaveza u Srbiji, od kojih je veći deo čisto gubljenje novca i vremena.

I pismeni testovi su u Srbiji dosta teški. Koliko se sećam, bilo mi je potrebno neko ozbiljnije spremanje i ljudi su znali da po nekoliko puta padnu na testu, koji se svaki put plaća. Kasnije sam u SAD opet polagao pismeni i za to je bilo dovoljno malo pre testa prelistati brošuru.

Kad bi stroži režim izdavanja dozvola značio veću bezbednost onda bi se još i moglo raspravljati. Ali bezbednost u saobraćaju teško da zavisi od broja časova sa instruktorom ili od težine saobraćajnih problema na pismenim testovima. Bezbednost je stvar kulture, svesti, obzira prema drugima, zavisi i od stanja na putevima, saobraćajnih pravilia i oznaka, a ako je vozač ekonomista onda i od stope diskontovanja života (ta stopa je viša gde je očekivani životni vek kraći, kao u Africi, pa tamo vozači voze sa više rizika).

Ukinite obavezu uzimanja časova, pa neka auto štole same računaju koliko im iznose troškovi i koliko mogu naplaćivati časove. Samo nemojte nikoga primoravati da ih uzima. 

Malović©

Snežana Malović tvrdi da je zakon koji je SNS podneo u skupštini plagijat njenog zakona.

Sve građane Srbije želim da obavestim da je to zakon koje je Ministarstvo pravde 31.januaru preko vlade podnelo parlamentu na usvajanje. S obzirom na promene u vladi ovaj zakon je povučen i sada je predložen od strane jedne poslaničke grupe, a ne vlade ili ministarstva, što je pravni nonsens.

Ne razumem Snežanu. Prvo, treba da joj bude drago što nova većina ima nameru da izglasa zakon koji je prethodna vlada uradila. Nema većeg priznanja od toga da vam politički protivnici internalizuju ideje. Drugo, ja zaista ne razumem šta je ovde pravni nonsens. Najveći nonsens je činjenica da u Srbiji parlament, de facto, nije zakonodavno telo jer se usvajaju isključivo zakoni koje predlaže vlada. Činjenica da je ovaj zakon predložio SNS a ne vlada je, makar formalno, korak u dobrom pravcu. Konačno, ne sumnjam da je 99% zakona plagijat nekog ranijeg ili uvoznog rešenja. Čemu ustvari vodi ova diskusija - uvođenju autorskih prava na zakonska rešenja?

Predlažem bivšoj ministarki da ubedi DS da glasa za zakon i da se pritom zahvale SNSu na pokrenutoj inicijativi. 

Čemu služe sindikati?

Vrlo je jednostavno. Evo šta kaže sindikalac-prosvetar:

Za početak kontrole zapošljavanja u školama zaslužni su sindikati prosvete. Prve rang-liste viškova i potreba u školama nastale su u Beogradu septembra 2008, da se stane na put zapošljavanju novih kadrova, kao i da se zaštite postojeći nastavnici koji nemaju punu normu. 

Državno finansiranje klubova

Kada država i javna preduzeća finansiraju sportske klubove, onda je svaka odluka o finansiranju klubova po definiciji politička odluka. Političari mogu bukvalno da stvore i unište klubove.

Epilog svega toga je novo dno domaćeg sporta po kojem se ovih dana vuku Duško Vujošević i Nebojša Čović.

Legalizacija

Zanimljiva rasprava u Politici na temu legalizacije, u kojoj je gradonačelnik Paraćina rekao malo, ali pametno. Između ostalog:

Нема ручка за џабе.

Svetski prvaci bez penzije

Čitajući vest da je naša reprezentacija u basketu osvojila Svetsko prvenstvo, prvo sam pomislio - "Koliko će to da nas košta?" pa sam našao Uredbu o nacionalnim priznanjima i nagradama za poseban doprinos razvoju i afirmaciji sporta (AKA "sportska penzija"). Izgleda da momci, iako svetski prvaci, nemaju pravo na penziju, jer basket tri na tri nije olimpijski sport (doduše, nije ni šah, pa zato svuda u uredbi moraju posebno da ga naglašavaju). Evo šta kaže Uredba, vezano za iznos:

Nacionalno sportsko priznanje dodeljuje se u vidu diplome i doživotnog mesečnog novčanog primanja u visini:

1. tri prosecne neto zarade u Republici Srbiji za mesec decembar prethodne godine, prema podacima organa nadležnog za poslove statistike, za zlatnu medalju na Olimpijskim igrama, Paraolimpijskim igrama, Šahovskoj olimpijadi ili za svetski rekord u olimpijskom sportu;
2. dve i po prosečne neto zarade u Republici Srbiji za mesec decembar prethodne godine, prema podacima organa nadležnog za poslove statistike, za srebrnu medalju na Olimpijskim igrama, Paraolimpijskim igrama, Šahovskoj olimpijadi ili za zlatnu medalju na svetskom prvenstvu u olimpijskom sportu;
3. dve prosečne neto zarade u Republici Srbiji za mesec decembar prethodne godine, prema podacima organa nadležnog za poslove statistike, za bronzanu medalju na Olimpijskim igrama, Paraolimpijskim igrama, Šahovskoj olimpijadi ili za srebrnu medalju u olimpijskom sportu ili za zlatnu medalju na evropskom prvenstvu u olimpijskom sportu;
4. jednu i po prosečnu neto zaradu u Republici Srbiji za mesec decembar prethodne godine, prema podacima organa nadležnog za poslove statistike, za bronzanu medalju na svetskom prvenstvu u olimpijskom sportu ili za srebrnu medalju na evropskom prvenstvu u olimpijskom sportu;
5. jednu prosečnu neto zaradu u Republici Srbiji za mesec decembar prethodne godine, prema podacima organa nadležnom za poslove statistike, za bronzanu medalju na evropskom prvenstvu u olimpijskom sportu.

Takođe, uredba predviđa i neke fiksne nagrade odmah, a ako mene pitate, vrhunska budlaština je da se za zlatnu olimpijsku medalju u fudbalu dodeljuje veća nagrada nego za zlatnu medalju na Svetskom prvenstvu (400.000 EUR vs 250.000 EUR).

Doduše, sada vidim da ova Uredba ostavlja mogućnost Vladi da podstiče i neolimpijske sportove:

Član 8.
Nagrade za poseban doprinos razvoju i afirmaciji neolimpijskog sporta i kriterijumi za njihovu dodelu urediće se posebnim aktom Vlade.

Možda ipak ima nade za basketaše.

Oliver Dulev

Pretpostavljam da se tako zove bugarski ministar poljoprivrede, jer: Bugarsko ministarstvo poljoprivrede platilo je privatnoj firmi 25.000 evra za otvaranje i vođenje Facebook i Twitter profila Ministarstva.

Evo i tenderske dokumentacije, na bugarskom.

Olakšavajuća okolnost je što su za to potrošeni fondovi Evropske unije. Olakšavajuća za Bugarsku, ne za EU.

Vera u besplatan ručak i kratice

Kaže Saša Radulović:

Mislim da je drugi suštinski problem to što ni ministar ni većina naših ekonomista ne veruju da se lokomotiva koja će nas izvući iz krize zove: preduzetni građani Srbije i njihova mala i srednja preduzeća, uspešni domaćini i njihova poljoprivredna gazdinstva. Oni veruju u strane investitore i državu, reindustrijalizaciju, strateške partnere, partijske kadrove i ostale stvari u našem iskrivljenom sistemu vrednosti. Naša vera u besplatan ručak i kratice nema granica.

Zaštita zaposlenih

Ne sme biti otpuštanja trudnica, rekao je premijer Dačić i zadužio nadležna ministarstva da problem reše.

Radno zakonodavstvo je oblast gde je možda najizraženiji nesklad između dobrih namera i neželjenih posledica. U ovom konkretnom slučaju, neki zakon ili uredba koji bi dodatno otežali otpuštanje trudnica, za posledicu bi imali još veću sumnjičavost poslodavaca prema mlađim ženama za koje se pretpostavlja da bi mogle uskoro da zatrudne. Takva mera bi pomogla samo potencijalnim trudnicama koje već jesu stalno zaposlene, ali bi odmogla svima koje traže ili koje će u narednim godinama i narednim generacijama tražiti posao. Tipična posledica takve mere je da nezaposlenost među mlađim ženama poraste, protiv njihove volje. Poslodavcima će biti bolje da zaposle muškarca kojeg, ako imaju razlog za to, mogu i da otpuste.

U Americi je 1990-ih uveden zakon koji otežava otpuštanje osoba sa invaliditetom. Dvojica poznatih ekonomista su pokušala da izmere efekte ovog zakona i zaključak je bio da je zakon upravo povećao stopu nezaposlenosti među ciljnom grupom koji je nameravao da zaštiti. Mehanizam je isti -- zašto rizikovati zapošljavanje nekoga koga kasnije nećete moći da otpustite. Opet, zakonom jeste zaštićena jedna grupa, oni  koji su već imali posao. Ali osobe sa invaliditetom u celini su, zakonom koji je nepromišljeno donesen sa namerom da im se pomogne, samo izgubile.

Tom Woods o Rothbardu

Lična beleška: taj jedini "Evropljanin" od koga je izgubio u šahu prošle godine sam bio ja. :)

Cena sujete

U interesantnom članku John Kay poredi troškove izgradnje kapitalnih projekata pre stotinak godina i danas. Daje primer mosta u Škotskoj. Prvi je izgrađen 1890 za 3 miliona, drugi most 1960ih za 20 miliona. Treći most, na istom mestu čija se izgradnja planira, se procenjuje na 1,600 miliona. Treći most otprilike kosta 10 puta vise nego trošak inflacije za proteklih pedesetak godina.

Kay navodi par razloga za značajno veće cene: više bezbednosne standarde, neznanje državnih činovnika ali ponajviše tehnološko preterivanje. Zarad marginalnih unapređenja sumnjivih praktičnih vrednosti, cene projekata se drastično povećavaju. 

Reči mudrosti

Your America is doing many things in the economic field which we found out caused us so much trouble. You are trying to control peoples' wages and prices — peoples' work. If you do that you must control peoples' lives. And no country can do that part way. I tried and it failed. Nor can any country do it all the way either. I tried that too and it failed. You are no better planners than we. I should think your economists would read what happened here.

Reichsmarschal Hermann Goering, u razgovoru sa jednim američkim novinarom. Izvor ovde.

Srbija zemlja bez korupcije

Ako je neprijavljivanje vlasništva nad jednom desetinom stana od 63m2 najveći slučaj korupcije u Srbiji, onda korupcije u Srbiji nema. Ako je neprijavljivanje sticanja imetka od cca 10.000 EUR najveće dostignuće Agencije za borbu protiv korupcije, i oni mogu na jedan duži odmor. Glupavo je jer se vrlo lako može dokazati da ovde nema nikave zle namere pošto se takav imetak može lako steći sa dve natprosečne plate (na koje su svakako plaćene sve obaveze državi) ili steći na druge legalne načine te da je u pitanju beznačjna nemarnost.

Happy hour

Ministar energetike misli da je jeftina tarifa kao neki happy hour. Ili da ona postoji da bi siromašnima, a bogami i onima koji se greju na struju (što je sa energetskog stanovišta neefikasno grejanje)troškovi korišćenja elekrične energije bili niži, a i da se ne smaraju da budu budni do kasno ili ustaju rano ujutro. Ova mera je još jedan u nizu populizama, ne zato što ja mislim da je struja u Srbiji neverovatno jeftina (nije nešto preterano kada trošite veću količinu ili kada imate veću snagu), već zbog toga što viša i niža tarifa nisu socijalne kategorije. Ako sam siguran da je EPS loše vođena firma, takoreći krava muzara na izvolite, sa elementima besplatnog doručka za male i one veće magupe, jedna od retkih odluka koje su čisto tržišne je odnos više i niže tarife. Struja se ne može skladištiti, TENT ne može da se ugasi tokom noći, tako da je za EPS prvorazredno pitanje kome da proda struju tokom perioda manje potrošnje. I on, stoga, stimuliše potrošače da troše struju noću, čak sa četiri puta nižim cenama. Tokom dana nema potrebe za tim jer nema padova potrošnje. Šta više, u vreme kada je naš elektroenergetski sistem blizu kolapasa (kao što bejaše februara prošle godine), uvođenje jeftine dnevne struje je siguran put da se kolaps desi.
Dakle, umesto nazovi socijale gde će najveće subvencije dobiti oni koji najviše troše, a to nisu socijalni slučajevi, nek izvoli njen širokogrudi kolega da uradi socijalne karte i da onda onima koji su u problemu da keš da plate tu razliku u odnosu jeftine i visoke tarife koju namerava da im pokloni kroz ta dva sata. To bi bila smešno mala svota, a posledice ovakvog širokog čašćavanja mogu da budu velike. Imali smo prilike videti i još uvek gledamo šta su posledice demagoške cene struje koje se ogledaju u neizgranji novih pogona, a u vreme 1990-ih raubovanje EPS kroz značajno umanjenje tekućeg održavanja gotovo je uništilo naš elektroenergetski sistem. Samo što nam ovaj put to neće platiti/jeftino finansirati međunarodna zajednica ako to ponovo učinimo sami sebi.
I za kraj, mnogo bi bolje bilo da se elektrodistribucijama odreše ruke u naplati, a za velike patetičare da se uvede humano isključenje (sa minimalnom snagom i tačno određenim iznosom električne energije). Mislim da bi EPS onda vrlo rado prodao gratis 300 dinara struje socijalnim slučajevima (koliko je maksimalna ušteda od ove mere domaćinstva koje je siromašno i troši u skladu sa svojim mogućnostima, jer pretpostavljam da odnos preko dana neće biti 1:4). Ja im ipak predlažem da ovu razliku plate tako što bi podigli cenu eksploatacija nafte u Srbije na nivo koji je uobičajen u uređenim državama ili barem na pola tog nivoa.

Štrajk čuvara "monetarne stabilnosti"

Zaposleni u brazilskoj centralnoj banci su u štrajku. Traže povećanje plata od 23%, da bi se kompenzovali efekti inflacije u prethodnih nekoliko godina!

Šerif od Notingema postao Robin Hud

Dnevnik 24 časa ima članak pod nazivom "Španija: Gradonačelnik "Robin Hud" organizovao krađu namirnica za siromašne".

Već sam ranije pisao na ovu temu, ali Robin Hud nije pljačkao bogate i davao siromašnima, on je pljačkao bogate sakupljače poreza i crkvu i vraćao pare siromašnim ljudima kojima su pare otete. Ja ne znam za primer da je Robin Hud opljačkao nekog gostioničara, trgovca, zanatliju ili kovača.

U pričama o Robinu Hudu njegov arhineprijatelj nije lokalni bogataš, nego lokalni šerif, čovek koji predstavlja državu (kralja) i u njeno ime sakuplja poreze, čuva divljač od lovokradica, bori se protiv razbojnika (u koje svrstava i Robina Huda) i slično. Danas bi ga verovatno nazvali "gradonačelnikom".

Legenda kaže i da svaki put kada nekog političara nazovu Robinom Hudom po jedno drvo u Šervudskoj šumi uvene.

Država protiv vrabaca

Jedan od komentatora na Krstićevo pismo Đilasu postavlja link na Youtube video o kineskoj kampanji protiv vrabaca 1957. godine.

Evo šta su tih dana pisale šangajske novine:

On the early morning of December 13, the citywide battle to destroy the sparrows began.  In large and small streets, red flags were waving.  On the buildings and in the courtyards, open spaces, roads and rural farm fields, there were numerous scarecrows, sentries, elementary and middle school students, government office employees, factory workers, farmers and People's Liberation Army shouting their war cries.  In the Xincheng district, they produced more than 80,000 scarecrows and more than 100,000 colorful flags overnight.  The residents of Xietu road, Xuhui distrct and Yangpu road Yulin district also produced a large number of motion scarecrows.  In the city and the outskirts, almost half of the labor force was mobilized into the anti-sparrow army.  Usually, the young people were responsible for trapping, poisoning and attacking the sparrows while the old people and the children kept sentry watch.  The factories in the city committed themselves into the war effort even as they guaranteed that they would maintain production levels.  In the parks, cemeteries and hot houses where there are fewer people around, 150 free-fire zones were set up for shooting the sparrows.  The Nanyang Girls Middle School rifle team received training in the techniques for shooting birds.  Thus the citizens fought a total war against the sparrows.  By 8pm tonight, it is estimated that a total of 194,432 sparrows have been killed.

Često me potpuno fascinira bizarnost totalitarnih režima.

Nevidljiva ruka uzvraća udarac. "Frackingom"

"Debata" oko globalnog zagrevanja, tj klimatskih promena, tj klimatskih poremećaja je pomalo zamrla, što pod utiskom odbijanja majke prirode da sarađuje sa katastrofičkim predviđanjima, što pod teretom skandala poput Climategatea koji su poprilično narušili kredbilitet proroka smaka sveta, što pod uticajem nezainteresovanosti javnog mnenja na Zapadu, a posebno u Americi, za dalje propovedi o bilo kakvom, a najmanje klimatskom, smaku sveta.

Ipak, meni se čini da je po dugoročne šanse zelenih da ovo pitanje vrate na dnevni red mnogo ubitačniji sledeći malo komentarisani fakat: od 2007 naovamo emisija CO2 u SAD stalno pada, i projekcije do kraja ove godine kažu da bi emisija trebalo da padne na nivo iz 1990 godine (u ovom trenutku je negde na nivou iz 1995)! Dakle, bez ikakvog regulatornog ograničenja, bez Kjotoa, bez klimatskih indulgencija i cele ostale mašinerije organizovane centralno-planske pljačke, SAD su smanjile emisiju opakog CO2 sa oko 6 miliona metričkih tona na jedva nešto više od 5 miliona metričkih tona! Praktično dostigle kvotu koja je bila propisana nesrećnim Kjoto protokolom. Obama se obavezao propalim Kopenhagen sporazumom da smanji emisiju 17% ispod nivoa 2005 do 20020. Već sad je Amerika dostigla Obaminu kvotu. Nismo videli nikakvo slavlje u Beloj kući. Zašto?

Odgovor je vrlo jasan i  glasi - ovo se desilo bez ikakve zasluge vlade, zapravo uprkos svemu što je vlada učnnila. Za ovaj veliki pad emisija CO2 odgovorna je stara dobra i ubitačna nevidljiva ruka slobodnog tržišta. Razlog što se gas života sve manje emituje u SAD je što elektrane na ugalj sve više izlaze iz upotrebe, a izlaze iz upotrebe jer se prirodni gas pokazuje mnogo jeftinijim od uglja. A pokazuje se jeftinijim od uglja zbog supermoderne tehnike bušenja zvane "hidrauličko lomljenje" ili od milja "fracking", koja omogućava da se dođe do neuporedivo većih rezervi prirodnog gasa nego sa starim tehnikama bušenja. Zato ponuda prirodnog gasa dramatično raste, cena pada, i ugalj postaje sve skuplji i nerentabilniji. A pošto se pri korišćenju prirodnog gasa emituju minorne količine CO2, njegova ukupna emisija dramatično pada. I zato levičari, na čelu sa američkim predsednikom, ne vole da se o ovome priča, jer je vrlo blamantno po njihovu teoriju i praksu. Njihov cilj nikad nije ni bio da se smanji emisija CO2 nego da se ona iskoristi kao izgovor za nametanje državne kontrole proizvodnje i potrošnje energije, i time indirektno stavljanje pod državnu šapu što većeg dela ekonomije i ljudskog života. Ovaj novi razvoj pokazuje ogoljeno svu totalitarnost njihovih ambicija.

I što je najbolje i za ive krugove najnepodnošljivije, ceo ovaj urnebesni, slobodno tržišni hiper-Kjoto se dešava uz povećanje potrošnje i smanjenje cene energije, dakle bez racionisanja, bez kontrole, bez centralnog planiranja ili žrtvovanja bilo koje vrste. To je potpuno nepodnošljivo. Što je najgore,  i sve druge vodeće svetske sile (osim Evropljana koji su ionako jedna umereno- klimatska banana republika) okreću se "frackingu". Najveće rezerve prirodnog gasa osim SAD, Kanade i Rusije nalaze se u Kini. I Kinezi su maksimalno "napaljeni" na fracking, već su u toku niz projekata da se počne sa ekploatacijom na veliko. I za razliku od Zapada, kod njih nema nekih "regulatornih ograničenja". Oni se bave biznisom, ne spasavanjem planete. Projekcije (po pravilu konzervativne) kažu da će oslanjanje na ovu tehniku dobijanja prirodnog gasa znatno smanjiti njegovu cenu, i kad se Kinezi i Rusi ozbiljnije uključe verovatno u brzom roku desetkovati globalnu emisiju CO2.

Ovo bi trebalo da je odlična vest za envajornmentaliste, ne? Bez po muke se nazire rešenje "problema klimatskih promena". A, ne, ne budite naivni. Na Zapadu već postoji anti-fracking lobi. Procedura je opasna, potencijalno može da zagadi vodu, zemljište, ljudsko zdarvlje i treba je ili zabraniti ili ograničiti. Kao i svaki zaista efikasan izvor energije koji povećava standard i ljudima olakšava život i ovaj je "neprijatelj životne sredine". Nuklearna energija je najbezbedniji i najčistiji oblik dobijanja energije: upravo zato je stavljena na krst i praktično zabranjena u najvećem delu sveta. Fracking je taze proizvod koji enormno brzo napreduje: zeleni zapravo nisu ni imali vremena da shvate šta ih je snašlo jer se ceo ovaj trend o kome govorim dogodio u poslednjih 4 godine; pre toga je fracking igrao marginalnu ulogu. Samo jedan podatak će to zorno posvedočiti: 2000 godine udeo uglja u emisiji CO2 u Americi je bio 52%, da bi do 2008 pao na oko 48%. A onda je za samo tri godine do 2011 sa 48% pao na 32%, dok je prirodni gas porastao na 32%! Tako da oni nisu imali vremena da razviju dovoljno snažan anti-fracking lobi. Još uvek nisu podigli dovoljnu prašinu i paniku u javnosti oko "opasnosti" koje od njega prete. Delimično i zato što se posledice ove tehnike po smanjenje CO2 još ne naglašavaju dovoljno. Ali, nemajte sumnje, u narednim godinama kad ovo pitanje postane mnogo šire komentarisano, i kad postane jasno kakvu smrtnu pretnju po ekološko-industrijski kompleks predstavlja ova nova tehnologija, treba očekivati veliku ofanzivu protiv nje, sličnu onoj protiv nuklearne energije.

Fracking je smrtna opasnost za ekološke mračnjake, fracking znači život za najsiromašnije i bolji standard i jeftiniju energiju za sve ostale. Štaviše, posledice njegovog korišćenja još jednom demonstriraju moć nevidljive ruke i spontanog razvoja društva, kao i iluzornost, jalovost i destruktivnost socijalnog inžinejringa,  i političkog upravljanja društvom. Liberali bi trebalo od frackinga da naprave "posterchild" superiornosti kapitalizma i bankrota socijalističkog planiranja.