Novi biser francuske statolatrije! Očigledno je da dvojac Sego-Sarko ima ozbiljnu frku. Prema IFOP-ovim podacima istraživanja javnog mnjenja: Roajal 23, Bajro 23, Sarkozi 28. Kako pobediti sankilotskog tribuna Bajroa? Sarkozi je smislio novu stvar: osnivanje Ministarstva za imigraciju i nacionalni identitet (Ministère de l'Immigration et de l'Identité nationale). Ovu ideju podržavaju i lepenovci.
Izgleda da centriranje nije pomoglo Sarkoziju, pa mora da zapleše dva-tri koraka udesno. Nije pomoglo očigledno ni "čarobnoj" Segolen (kako o njoj govore neki srpski novinari i novinarke - zaljubljenost je očigledno slabo racionalna). Pretpostavljam da će "Lepotica" morati da krene snažnije ulevo, ne bi li otela Bajroove centrumaše. Npr. možda će napraviti Ministarstvo bistrih potoka, čime bi definitivno zapušila njegova socijal-ekološka usta...
16 March 2007
Posner vs Becker, tržište protiv vodenog socijalizma
Kategorija:
Regulacija
Evo zanimljive polemike na čuvenom Posner-Becker ekonomskom blogu, koji smo mi ovde, mislim s pravom, ranije reklamirali. Tema je nestašica vode, i kako izaći na kraj sa njom u budućnosti.
Beckerovo rešenje je sasvim u duhu tehnicističke cost-benefit analize lišene institucionalnog konteksta. Zbog flate rate cene vode, stimulisani su razni oblici rasipništva, poput ličnih bazena za kupanje i neograničenog komercijalnog eksploatisanja, dok je samo 5% potrošnje vode namenjeno za ličnu upotrebu. I dok je tražnja za vodom u domenu ličnih potreba cenovno neelastična (ljudi ne prestaju da se kupaju, piju vodu i kuvaju hranu sa porastom cene), ona je po Beckeru vrlo elastična kad se radi o luksuzu i o korišćenju z asvrhe navodnjavanja (a na to otpada 95% potrošnje). Zato, po Beckeru treba unutar postojećeg sistema javnog monopola nad vodom, povećati takse na korišćenje vode preko određene granice, tj uvesti ono što se kod nas zove blok tarifa: "The obvious solution is to implement fees that rise with the amount of water demanded". Manji korisnici bi plaćali nižu, ravnu cenu, a ako neko hoće da se luksuzira sa bazenima, ili koristi vodu za irigaciju, taj bi platio daleko višu cenu.
Posnerovo rešenje, kao i dijagnoza problema su vrlo različiti. Po njemu nisu problem nedovoljno visoke takse unutar postojećeg sistema, već sam taj sistem javnog monopola. Po Posneru problem je što tržištu nije dozvoljeno da funkcioniše, jer je vodovodni sistem i dalje u javnom vlasništvu kao navodni "prirodni monopol". Po njemu, rešenje će biti moguće samo dizajniranjem sistema privatnih vlasničkih prava u rapolaganju vodom i tek tada će cene vršiti svoju funkciju - odražavaće retkos resursa o kome je reč. To je moguće učiniti, kaže Posner, po ugledu na to kako su privatna vlasnička prava ustanovljena u drugim industirjama koje se bave eskploatacijom prirodnih resursa, poput naftne industrije i rudarstva: " In short, the solution to water shortages is likely to be privatization and intelligently designed property rights, using the institutional framework of natural resources such as oil, gas, coal, and other mineral resources as a model. This solution seems, moreover, as apt to African nations facing acute water shortages as it is to the milder problems of U.S. water supply".
Ovo me podsetilo na "dijalog" Stojković-Kežman iz Slavišing posta, i pružilo još jedan dokaz da su razmišljanja i principi, pa i greške, isti i kod fudbalera i kod nobelovaca iz ekonomije.
Beckerovo rešenje je sasvim u duhu tehnicističke cost-benefit analize lišene institucionalnog konteksta. Zbog flate rate cene vode, stimulisani su razni oblici rasipništva, poput ličnih bazena za kupanje i neograničenog komercijalnog eksploatisanja, dok je samo 5% potrošnje vode namenjeno za ličnu upotrebu. I dok je tražnja za vodom u domenu ličnih potreba cenovno neelastična (ljudi ne prestaju da se kupaju, piju vodu i kuvaju hranu sa porastom cene), ona je po Beckeru vrlo elastična kad se radi o luksuzu i o korišćenju z asvrhe navodnjavanja (a na to otpada 95% potrošnje). Zato, po Beckeru treba unutar postojećeg sistema javnog monopola nad vodom, povećati takse na korišćenje vode preko određene granice, tj uvesti ono što se kod nas zove blok tarifa: "The obvious solution is to implement fees that rise with the amount of water demanded". Manji korisnici bi plaćali nižu, ravnu cenu, a ako neko hoće da se luksuzira sa bazenima, ili koristi vodu za irigaciju, taj bi platio daleko višu cenu.
Posnerovo rešenje, kao i dijagnoza problema su vrlo različiti. Po njemu nisu problem nedovoljno visoke takse unutar postojećeg sistema, već sam taj sistem javnog monopola. Po Posneru problem je što tržištu nije dozvoljeno da funkcioniše, jer je vodovodni sistem i dalje u javnom vlasništvu kao navodni "prirodni monopol". Po njemu, rešenje će biti moguće samo dizajniranjem sistema privatnih vlasničkih prava u rapolaganju vodom i tek tada će cene vršiti svoju funkciju - odražavaće retkos resursa o kome je reč. To je moguće učiniti, kaže Posner, po ugledu na to kako su privatna vlasnička prava ustanovljena u drugim industirjama koje se bave eskploatacijom prirodnih resursa, poput naftne industrije i rudarstva: " In short, the solution to water shortages is likely to be privatization and intelligently designed property rights, using the institutional framework of natural resources such as oil, gas, coal, and other mineral resources as a model. This solution seems, moreover, as apt to African nations facing acute water shortages as it is to the milder problems of U.S. water supply".
Ovo me podsetilo na "dijalog" Stojković-Kežman iz Slavišing posta, i pružilo još jedan dokaz da su razmišljanja i principi, pa i greške, isti i kod fudbalera i kod nobelovaca iz ekonomije.
15 March 2007
Mediteranski tigar 2 i priključenija
Kategorija:
EU
Nije da sam neki ljubitelj EU, ali mi je jako zanimljiva vest da će Crna Gora danas parafirati Sporazum o asocijaciji i stabilizaciji sa EU. Isti onaj koji Srbija još nije parafirala, a možda će, jednog dana kad Mladić bude isporučen.
Dosta je zagonetno odsustvo komentara u našoj javnosti na ovu vest. Šta li misle velikodržavni patrioti što su tvrdili da je Crnoj Gori bolje sa Srbijom? Ako neko od njih čita TR molim da se javi.
Što se nas ostalih tiče, ovo rađa samo jednu misao: kako se otcepiti od Srbije. Ja, kao Šumadinac sam recimo imao neke ideje o obnavljanju Miloševog carstva sa prestonicom u Kragujevcu, ali osim Cige Kovačevića, malo ima entuzijasta za ovu ideju. Evo ja predlažem sledeće: siguran sam da će se MT kao moja zemljakinja i Slaviša kao Vranjanac složiti da bi najbolje bilo napraviti "koaliciju voljnih", koji bi se otcepili od Beograda i rekli Havieru Solani - mi nemamo ništa sa Mladićem, pritiskajte njih zbog toga, tamo je izvor sveg zla o kome priča Hag. Tamo su Skupština, Vlada, Predsednik, Akademija nauka, tamo je UDBA, KOS, RTS, i sva druga zla. Mi sa tim nemamo ništa.
I da mi onda lepo napravimo konfederaciju sa fiskalnom konkurencijom, nultim carinama i uopšte, jedno off shore ruglo i poreski raj za pranje novca, poput Švajcarske, Hong Konga ili Kajmanskih ostrva. Bez te austrijske selendre koju je Stefan Lazarević dobio na poklon. Mislim da su dobre šanse da Niš pristane, kao i Novi Sad, i ta trojna koalicija, sa svojim regionalnim satelitima bi mogla da nam obezbedi dosta izgledno otcepljenje Srbije od Beograda (Kraguejvac bi možda malo zatezao oko onih carina, al bismo i to rešili - mi iz ostatka Šumadije bismo zapretili otcepljenjem od Kragujevca, što bi bila dovoljna "kredibilna pretnja"). Mislim da se stoga mora zagarantovati i pravo daljeg otcepljenja gradovima od te Srbije bez Beograda, uključujući i pravo svakog da se dvotrećinskom većinom glasova priključi Beogradu ako želi.
Eto, to su moje misli i asocijacije povodom crnogorskog slučaja.
Dosta je zagonetno odsustvo komentara u našoj javnosti na ovu vest. Šta li misle velikodržavni patrioti što su tvrdili da je Crnoj Gori bolje sa Srbijom? Ako neko od njih čita TR molim da se javi.
Što se nas ostalih tiče, ovo rađa samo jednu misao: kako se otcepiti od Srbije. Ja, kao Šumadinac sam recimo imao neke ideje o obnavljanju Miloševog carstva sa prestonicom u Kragujevcu, ali osim Cige Kovačevića, malo ima entuzijasta za ovu ideju. Evo ja predlažem sledeće: siguran sam da će se MT kao moja zemljakinja i Slaviša kao Vranjanac složiti da bi najbolje bilo napraviti "koaliciju voljnih", koji bi se otcepili od Beograda i rekli Havieru Solani - mi nemamo ništa sa Mladićem, pritiskajte njih zbog toga, tamo je izvor sveg zla o kome priča Hag. Tamo su Skupština, Vlada, Predsednik, Akademija nauka, tamo je UDBA, KOS, RTS, i sva druga zla. Mi sa tim nemamo ništa.
I da mi onda lepo napravimo konfederaciju sa fiskalnom konkurencijom, nultim carinama i uopšte, jedno off shore ruglo i poreski raj za pranje novca, poput Švajcarske, Hong Konga ili Kajmanskih ostrva. Bez te austrijske selendre koju je Stefan Lazarević dobio na poklon. Mislim da su dobre šanse da Niš pristane, kao i Novi Sad, i ta trojna koalicija, sa svojim regionalnim satelitima bi mogla da nam obezbedi dosta izgledno otcepljenje Srbije od Beograda (Kraguejvac bi možda malo zatezao oko onih carina, al bismo i to rešili - mi iz ostatka Šumadije bismo zapretili otcepljenjem od Kragujevca, što bi bila dovoljna "kredibilna pretnja"). Mislim da se stoga mora zagarantovati i pravo daljeg otcepljenja gradovima od te Srbije bez Beograda, uključujući i pravo svakog da se dvotrećinskom većinom glasova priključi Beogradu ako želi.
Eto, to su moje misli i asocijacije povodom crnogorskog slučaja.
14 March 2007
Henry Hazlitt o Kejnzu
Kod nas je Henry Hazlitt poznat prevashodno po svojoj izvanrednoj knjizi Ekonomija u jednoj lekciji koju je svojevremeno objavio Global book.
Manje je poznato da je on napisao sjajnu kritiku Kejnzove Opšte teorije još 1946, u vreme njene nepomućene svetske slave. U vreme kada su praktično svi kasniji kritičari Kejnza bili na njegovoj liniji, Hazlitt je objavio knjigu koja je predstavljala pobijanje Kejnzove doktrine tačku po tačku. Tek sa nekoliko decenija zakašnjenja ta kritika će, preko Friedmanovog monetarizma prodreti i u ekonomski mainstream. Inače, Hazlitt je bio žestoki kritičar sporazuma iz Breton Woodsa i čitave ideje sa menadžerisanjem međunarodne ekonomije preko MMF i SB, u čijem kreiranju je aktivno učestovovao Kejnz. U to vreme je bio glavni ekonomski kolumnista New York Times-a, premda nije imao formalne kvalifikacije profesora ekonomije (zli jezici kažu da ga je upravo ta činjenica odsustva akdemskog backgrounda sačuvala od indoktrinacije kejnzijanskom i neoklasičnom ortodoksijom, kojoj su u to vreme podlegli čak i mnogi liberalno misleći ekonomisti, poput Robinsa, Haberlera, Friedmana, Stiglera itd). Bio je inače vrlo blizak prijatelj i učenik Ludwiga von Misesa, i čovek koji je praktično pomogao da Mises uz mnogo muke postane profesor na New York Univerzitetu, u vreme kada su profesori marksizma iz Nemačke i Austrije bili dočekivani crvenim tepihom na Ivy League katedrama.
Kud su Amerika i svet u međuvremenu otišli, najbolje govori fakat da je mesto Henryja Hazlitta U New York Timesu danas zauzeo Pol Krugman!
Ovde je Rothbardov zanimljiv predgovor za jedno od izdanja knjige a ovde sadržaj knjige.
Manje je poznato da je on napisao sjajnu kritiku Kejnzove Opšte teorije još 1946, u vreme njene nepomućene svetske slave. U vreme kada su praktično svi kasniji kritičari Kejnza bili na njegovoj liniji, Hazlitt je objavio knjigu koja je predstavljala pobijanje Kejnzove doktrine tačku po tačku. Tek sa nekoliko decenija zakašnjenja ta kritika će, preko Friedmanovog monetarizma prodreti i u ekonomski mainstream. Inače, Hazlitt je bio žestoki kritičar sporazuma iz Breton Woodsa i čitave ideje sa menadžerisanjem međunarodne ekonomije preko MMF i SB, u čijem kreiranju je aktivno učestovovao Kejnz. U to vreme je bio glavni ekonomski kolumnista New York Times-a, premda nije imao formalne kvalifikacije profesora ekonomije (zli jezici kažu da ga je upravo ta činjenica odsustva akdemskog backgrounda sačuvala od indoktrinacije kejnzijanskom i neoklasičnom ortodoksijom, kojoj su u to vreme podlegli čak i mnogi liberalno misleći ekonomisti, poput Robinsa, Haberlera, Friedmana, Stiglera itd). Bio je inače vrlo blizak prijatelj i učenik Ludwiga von Misesa, i čovek koji je praktično pomogao da Mises uz mnogo muke postane profesor na New York Univerzitetu, u vreme kada su profesori marksizma iz Nemačke i Austrije bili dočekivani crvenim tepihom na Ivy League katedrama.
Kud su Amerika i svet u međuvremenu otišli, najbolje govori fakat da je mesto Henryja Hazlitta U New York Timesu danas zauzeo Pol Krugman!
Ovde je Rothbardov zanimljiv predgovor za jedno od izdanja knjige a ovde sadržaj knjige.
The Great Global Warming Swindle
Odličan dokumentarni film emitovan na britanskom Kanalu 4. Možete ga pogledati ili downloadovati ovde.
Film se bavi osnovnim klimatološkim i ekonomskim aspektima priče o globalnom zagrevanju: učestvuju desetak vodećih naučnika iz oblasti klimatologije, kao i nekoliko bivših aktivista zelenog pokreta koji su ga u međuvremenu napustili. Glavne teze su da CO2 nije uzrok već posledica zagrevanja, da je sunce glavni motor klimatskih promena, da se klima neprekidno kroz istoriju Zemlje menjala i da to nije ništa neobično itd., i da na drugoj strani, zeleni imperijalizam želi da siromašnima kroz priču o ograničenju potrošnje energije onemogući ekonomski razvoj.
Preporučujem film najusrdnije, posebno ako imamo u vidu da je reč o prvom takvom programu koji se poajvio na mainstream medijima, i koji će dovesti u pitanje mnoge oficijalne predrasude o globalnom zagrevanju, ali ništa manje važno, i reći nešto o pravim ekonomskim i političkim motivima koji stoje iza te priče.
Film se bavi osnovnim klimatološkim i ekonomskim aspektima priče o globalnom zagrevanju: učestvuju desetak vodećih naučnika iz oblasti klimatologije, kao i nekoliko bivših aktivista zelenog pokreta koji su ga u međuvremenu napustili. Glavne teze su da CO2 nije uzrok već posledica zagrevanja, da je sunce glavni motor klimatskih promena, da se klima neprekidno kroz istoriju Zemlje menjala i da to nije ništa neobično itd., i da na drugoj strani, zeleni imperijalizam želi da siromašnima kroz priču o ograničenju potrošnje energije onemogući ekonomski razvoj.
Preporučujem film najusrdnije, posebno ako imamo u vidu da je reč o prvom takvom programu koji se poajvio na mainstream medijima, i koji će dovesti u pitanje mnoge oficijalne predrasude o globalnom zagrevanju, ali ništa manje važno, i reći nešto o pravim ekonomskim i političkim motivima koji stoje iza te priče.
13 March 2007
Argumenti
Zanimljivo je kako i politički lideri i nobelovci i fudbaleri na kraju imaju iste argumente, bilo dobre ili loše.
Piksi:
Upravni odbor Crvene zvezde i ja nećemo dozvoliti da bilo ko postane vlasnik kluba. Real iz Madrida i Barselona posluju kao udruženja građana i mi iz Crvene zvezde moramo da budemo u tom rangu. Zvezda ne sme biti vlasništvo jednog čoveka jer je ona nacionalno dobro. Kada se zakon o privatizaciji donosio u Španiji, vlada i skupština su bili jasni u stavu da se Real ne može privatizovati, jer je Real - Španija.
Mateja Kežman:
Najbolje je da klub preuzme jedan gazda, jak privatnik ili kompanija, i da iza njega stane sto posto, da se o klubu brine kao i o svom biznisu. Takav slučaj je sa Romanom Abramovičem i Čelsijem, odnosno sa "Filipsom" i PSV-om iz Ajndhovena. U takvoj situaciji se zna ko odlučuje. Kada imate više manjih akcionara, kao što je slučaj sa španskim klubovima, onda postoji mogućnost da svaki akcionar vuče na svoju stranu, traži svoj interes, ima svoje igrače u timu.
Piksi:
Upravni odbor Crvene zvezde i ja nećemo dozvoliti da bilo ko postane vlasnik kluba. Real iz Madrida i Barselona posluju kao udruženja građana i mi iz Crvene zvezde moramo da budemo u tom rangu. Zvezda ne sme biti vlasništvo jednog čoveka jer je ona nacionalno dobro. Kada se zakon o privatizaciji donosio u Španiji, vlada i skupština su bili jasni u stavu da se Real ne može privatizovati, jer je Real - Španija.
Mateja Kežman:
Najbolje je da klub preuzme jedan gazda, jak privatnik ili kompanija, i da iza njega stane sto posto, da se o klubu brine kao i o svom biznisu. Takav slučaj je sa Romanom Abramovičem i Čelsijem, odnosno sa "Filipsom" i PSV-om iz Ajndhovena. U takvoj situaciji se zna ko odlučuje. Kada imate više manjih akcionara, kao što je slučaj sa španskim klubovima, onda postoji mogućnost da svaki akcionar vuče na svoju stranu, traži svoj interes, ima svoje igrače u timu.
Baciš lubenicu - obereš bostan
Još jedna bizarnost markuzeovskog PC-ja u američkoj akademiji. Nedavno je bio epilog priče o profesoru matematike na jednom Community College-u. Pre godinu dana je profesor Peter Ratener suspendovan jer je napravio matematički zadatak u kome pominje izvesnu Kondolizu koja baca lubenicu...Zadatak je ocenjen kao "rasistički". Nakon nekoliko meseci rasprave, CC je povukao kaznene mere.
Mi imamo sreće. Kod nas Eksperti još uvek prebrojavaju samo: koliko ima dečaka a koliko devojčica u bukvaru, koliko ima muških pisaca udžbenika a koliko ženskih, koliko ima varjača a koliko kamiončića na ilustracijama u udžbenicima...Znam da je pre nekoliko godina ismejan jedan udžbenik sa strogom proporcijom bele i ne-bele dece na ilustracijama. Polako, we are getting there...
Mi imamo sreće. Kod nas Eksperti još uvek prebrojavaju samo: koliko ima dečaka a koliko devojčica u bukvaru, koliko ima muških pisaca udžbenika a koliko ženskih, koliko ima varjača a koliko kamiončića na ilustracijama u udžbenicima...Znam da je pre nekoliko godina ismejan jedan udžbenik sa strogom proporcijom bele i ne-bele dece na ilustracijama. Polako, we are getting there...
12 March 2007
Hong Kong nije ono što je bio
Glavni administrator Donald Tsang je pre nekoliko meseci izjavio da je zemlja odustala od politike neintervencionizma. Stižu i efekti -- Hong Kong će početi da subvencioniše filmsku industriju. Razlog? I ostale zemlje to rade. Ceo tekst je ovde.
09 March 2007
Nije trenutak II
Predsednik PKS Milosavljević u Ekonomistu daje pisani odgovor na pitanje zašto članstvo u PKS nije, kao u slobodnom svetu, dobrovoljno. Prvo ova monumentalna misao:
Kada bi se prešlo na dobrovoljno članstvo, Komora bi morala da reducira deo aktivnosti, koje sada radi besplatno za potrebe privrede.
Kaže besplatno! Samo što je članstvo obavezno!?
A onda mala relativizacija:
... od oko 300.000 preduzeća i preduzetnika, svega 6-7 hiljada plaća članarinu. Nikada u istoriji PKS nije tužila nekoga što ne plaća članarinu.
Znači da Milosavljavić ni sam ne veruje da članstvo stvarno treba da bude obavezno. Da veruje da treba, onda bi insistirao na plaćanju i tužio one koji ne plaćaju -- i tada bi mu se moglo oprostiti, jer može biti da čovek samo ne razume stvari. Ali ovako pokazuje svoju hipokriziju.
I na kraju, pošto u celom tekstu dokazuje da članstvo treba da bude obavezno, obaveštava nas:
PKS se, inače, priprema da u narednih 3-5 godina sama predloži prelazak na dobrovoljno članstvo.
Ne, ne priprema se. Za to nisu potrebne petogodišnje pripreme. Nego nas Milosavljević samo odobrovoljava jer zna da to što radi nije lepo.
Kada bi se prešlo na dobrovoljno članstvo, Komora bi morala da reducira deo aktivnosti, koje sada radi besplatno za potrebe privrede.
Kaže besplatno! Samo što je članstvo obavezno!?
A onda mala relativizacija:
... od oko 300.000 preduzeća i preduzetnika, svega 6-7 hiljada plaća članarinu. Nikada u istoriji PKS nije tužila nekoga što ne plaća članarinu.
Znači da Milosavljavić ni sam ne veruje da članstvo stvarno treba da bude obavezno. Da veruje da treba, onda bi insistirao na plaćanju i tužio one koji ne plaćaju -- i tada bi mu se moglo oprostiti, jer može biti da čovek samo ne razume stvari. Ali ovako pokazuje svoju hipokriziju.
I na kraju, pošto u celom tekstu dokazuje da članstvo treba da bude obavezno, obaveštava nas:
PKS se, inače, priprema da u narednih 3-5 godina sama predloži prelazak na dobrovoljno članstvo.
Ne, ne priprema se. Za to nisu potrebne petogodišnje pripreme. Nego nas Milosavljević samo odobrovoljava jer zna da to što radi nije lepo.
08 March 2007
Janković na III programu o globalnom zagrevanju
Evo, sa malim zakašnjenjem, informacija: od juče se na trećem programu Radio Beograda emituje moj tekst "Alarmistički mitovi o globalnom zagrevanju". Najavu možete pročitati ovde. Večeras počinje u 21 10 h.
07 March 2007
Muzu ljudi jarca
B92: Da li je tačno da je ugovorom Kuprumu dozvoljeno založno pravo od 100% da bi dobio kredit i otplatio ovu cenu, što je vrlo neuobičajeno, cenu koju je ponudio na tenderu?
Parivodić: To je opet detalj, vi mene pitate neke detalje iz ugovora, pitajte Agenciju za privatizaciju.
B92: To je vrlo važno, jer ako je to tako, onda smo mogli i vi i ja da ga kupimo.
Parivodić: Mislite? Nemam baš toliko para. (smeh)
B92: Siguran sam potpuno, ako bismo mogli da založimo kompaniju na osnovu koje... založili bismo RTB Bor koji kupujemo. Dakle, vama to nije poznato?
Parivodić: Nije, ne, ne.
Novinar B92 je uveren da je na tragu velike zavere, a ni Parivodiću nije prijatno. A ustvari se radi o uobičajenom načinu kreditiranja. I u Srbiji se svaki dan stanovi kupuju na kredit koji se dobije uz hipoteku na taj isti stan.
Na kraju krajeva, ako prodavac dobija svojih 400 miliona, zašto ga uopšte interesuje kako je kupac dobio kredit?
Parivodić: To je opet detalj, vi mene pitate neke detalje iz ugovora, pitajte Agenciju za privatizaciju.
B92: To je vrlo važno, jer ako je to tako, onda smo mogli i vi i ja da ga kupimo.
Parivodić: Mislite? Nemam baš toliko para. (smeh)
B92: Siguran sam potpuno, ako bismo mogli da založimo kompaniju na osnovu koje... založili bismo RTB Bor koji kupujemo. Dakle, vama to nije poznato?
Parivodić: Nije, ne, ne.
Novinar B92 je uveren da je na tragu velike zavere, a ni Parivodiću nije prijatno. A ustvari se radi o uobičajenom načinu kreditiranja. I u Srbiji se svaki dan stanovi kupuju na kredit koji se dobije uz hipoteku na taj isti stan.
Na kraju krajeva, ako prodavac dobija svojih 400 miliona, zašto ga uopšte interesuje kako je kupac dobio kredit?
Nije trenutak
Većina privrednih komora u zemljama sa kojima imamo najznačajniju ekonomsku saradnja, poput Nemačke, Austrije, Grčke, Holandije ili Italije, funkcioniše na principu obaveznog članstva. Anglosaksonski model zasnovan na dobrovoljnosti prisutan je u SAD, Velikoj Britaniji i gotovo svim zemljama koje su izašle iz tranzicije. I kod nas se često čuju zahtevi da članstvo u PKS ne bude obavezno, ali (predsednik PKS Slobodan) Milosavljević smatra da još nije trenutak za to. (Danas)
Pa da, kada bi se sada tako naglo ukinula obavezna članarina to bi bilo pogubno za ekonomiju. A za Milosavljevića posebno, izgubio bi posao. Ne možemo čoveka tako da ostavimo na ulici. To bi bila neoliberalna šok terapija. Mora polako, potrebna je strategija za ukidanje prinudnog članstva u komori. Nemojte ono o irskom modelu shvatiti bukvalno, to mi samo pričamo, a radimo po modelu evropskih zemalja koje su još pre 20 godina potpuno prestale da rastu i zapošljavaju. Koje bi, da im se nije desilo otvaranje komunističkog bloka i internet revolucija, sa ovakvom regulativom do sada bile u Velikoj depresiji.
Pa da, kada bi se sada tako naglo ukinula obavezna članarina to bi bilo pogubno za ekonomiju. A za Milosavljevića posebno, izgubio bi posao. Ne možemo čoveka tako da ostavimo na ulici. To bi bila neoliberalna šok terapija. Mora polako, potrebna je strategija za ukidanje prinudnog članstva u komori. Nemojte ono o irskom modelu shvatiti bukvalno, to mi samo pričamo, a radimo po modelu evropskih zemalja koje su još pre 20 godina potpuno prestale da rastu i zapošljavaju. Koje bi, da im se nije desilo otvaranje komunističkog bloka i internet revolucija, sa ovakvom regulativom do sada bile u Velikoj depresiji.
O proširenju Evropske unije
Šest meseci zatvora za kurdskog političara u Turskoj zato što je osuđenog kurdskog lidera Odžalana nazvao gospodinom.
Sa druge strane, engleski Economist uvek i svakome stavlja titulu, makar to bili Mr. Hussein ili Mr. bin Laden.
Sa druge strane, engleski Economist uvek i svakome stavlja titulu, makar to bili Mr. Hussein ili Mr. bin Laden.
06 March 2007
CST i realni kurs
Ovako treba:
Oscilacije kursa potpuno su normalne, smatra Aleksandar Stevanović, saradnik Centra za slobodno tržište, a trenutno pomeranje, kaže, nije spektakularno.
Tako će biti sve dok monetarna vlast vodi restriktivnu monetarnu politiku, a s druge strane, i dok imamo veliki priliv deviza. Prodat je RTB „Bor“, a ovogodišnje zvezde privatizacije najverovatnije će biti i „Dunav osiguranje“, DDOR i neka banka. Kurs je zbog novog načina formiranja sada tržišniji, a na srednji rok mislim da svi koji budu igrali na kartu dinar, neće se opeći - kaže Aleksandar Stevanović.
IZIT i realni kurs
Evro bi trenutno realno trebalo da košta između 120 i 130 dinara, ocenio je juče direktor Instituta za tržišna istraživanja (IZIT) Miloje Kanjevac. ... I saradnik IZIT Saša Đogović je kazao da, gledano sa stanovišta privrede i njene konkurentske pozicije u međunarodnim okvirima, devizni kurs dinara u odnosu na evro nema realno utemeljenje.
Ne znam kako su izračunali ovih 120-130 dinara. Jedan od načina je Big Mac indeks koji je izmislio britanski Economist. Big Mac u SAD košta 3.10$. Pomnoženo sa 60 dinara za dolar to je 186 dinara. Za koliko je u Beogradu Big Mac jeftiniji od toga za toliko je dinar precenjen. (Da li neko zna koliko je?) Naravno, Big Mac se uzima samo kao prečica za opšti nivo cena u zemlji -- potpunije bi bilo meriti sve cene u dve zemlje i uporediti. Ali pošto inače ima dosta problema sa uporedivosti različitih roba, kao i izborom robe koja se obuhvata u merenjima, detaljna i obuhvatna statistička poređenja ne daju mnogo bolje rezultate od ovog Big Mac indeksa.
Ali šta s tim? Realan kurs je samo ideja -- on u stvarnosti ne postoji. To što je dinar danas precenjen ili potcenjen ne govori nam ništa o daljem kretanju kursa. Ako privatizacione prihode zamene druge strane investicije ili povećanje doznaka, turizma, ili priliv deviza po bilo kojem osnovu, kurs može beskonačno ostati ovako nerealan, a može porasti i na još nerealniji nivo. Dalje kretanje kursa dinara je pitanje vaše političke procene o stranim investicijama i prilivu deviza u narednom periodu. Statističke ocene realnog kursa ništa ne govore.
Lako mogu da zamislim IZIT da se u 2012. žali da je kurs još uvek nerealan.
Ne znam kako su izračunali ovih 120-130 dinara. Jedan od načina je Big Mac indeks koji je izmislio britanski Economist. Big Mac u SAD košta 3.10$. Pomnoženo sa 60 dinara za dolar to je 186 dinara. Za koliko je u Beogradu Big Mac jeftiniji od toga za toliko je dinar precenjen. (Da li neko zna koliko je?) Naravno, Big Mac se uzima samo kao prečica za opšti nivo cena u zemlji -- potpunije bi bilo meriti sve cene u dve zemlje i uporediti. Ali pošto inače ima dosta problema sa uporedivosti različitih roba, kao i izborom robe koja se obuhvata u merenjima, detaljna i obuhvatna statistička poređenja ne daju mnogo bolje rezultate od ovog Big Mac indeksa.
Ali šta s tim? Realan kurs je samo ideja -- on u stvarnosti ne postoji. To što je dinar danas precenjen ili potcenjen ne govori nam ništa o daljem kretanju kursa. Ako privatizacione prihode zamene druge strane investicije ili povećanje doznaka, turizma, ili priliv deviza po bilo kojem osnovu, kurs može beskonačno ostati ovako nerealan, a može porasti i na još nerealniji nivo. Dalje kretanje kursa dinara je pitanje vaše političke procene o stranim investicijama i prilivu deviza u narednom periodu. Statističke ocene realnog kursa ništa ne govore.
Lako mogu da zamislim IZIT da se u 2012. žali da je kurs još uvek nerealan.
05 March 2007
Koliko glasova toliko ministarstava
Ovaj princip o kojem DS govori ne može da radi, jer svaka od tri stranke ima veto na sastavljanje vlade. Kad bi stranke bile potpuno racionalne, ishod bi bio da svaka dobije podjednak broj ministarstava, jer svaka ima podjednaku moć ucene. Koliko će DS dobiti više od DSS dobiti više od G17 je mera korekcije te racionalnosti dobrom voljom ili političkom kulturom dve manje stranke. Đelić i DS se pozivaju na političku kulturu i kažu treba svakome proporcionalno prema glasovima. Dinkić ćuti i zna da bez njega nema vlade ništa manje nego bez DS-a ili DSS-a.
Druga zanimljiva stvar je da se izgleda podrazumeva da se DS-u već računa Tadić na mestu predsednika. Iako je on tu poziciju dobio na sasvim drugim izborima, izgleda da i to implicitno ulazi u računicu.
Druga zanimljiva stvar je da se izgleda podrazumeva da se DS-u već računa Tadić na mestu predsednika. Iako je on tu poziciju dobio na sasvim drugim izborima, izgleda da i to implicitno ulazi u računicu.
04 March 2007
Zakon o vinu
Kategorija:
Poljoprivreda,
Trgovina
B92:
Novim zakonom o vinu neće biti dozvoljena proizvodnja od grožđa iz uvoza, što bi trebalo da podstakne razvoj vinogradarstva u Srbiji. Nacrt zakona, koji bi trebalo da se usvoji ove godine...
Tako jeftino vino neke ovdašnje vinarije već nekoliko godina prodaju pod svojom etiketom, pa većina potrosača, po anketi Ministarstva poljoprivrede, ne zna da ono nije iz Srbije, bez obzira što vinarije na poleđini flaše sitnim slovima obeleže njegovo geografsko poreklo, kazao je Jakšić (Ministarstvo poljoprivrede).
Prema njegovom mišljenju, to je "na neki način varanje potrošača, a nije pošteno ni prema vinarijama koje zaista gaje grožđe i proizvode vino poreklom iz Srbije, što je dug i skup proces."
Šta sve piše u ovih nekoliko redova!
-- Da je usvajanje zakona ("trebalo bi da se usvoji ove godine") kojim se ograničava trgovina najobičnija formalnost! Da li će biti nekakve rasprave o ovome, u Vladi, skupštinske, medijske? Može li ovo da prođe u CEFTA?
-- Da će Srbija imati Zakon o vinu. U pravu je bio Zoran Baki Anđelković kada je rekao da mi samo još zakon o zmijama nemamo. Kao i Lao Ce koji je pre milion godina u Kini shvatio "Što više zakona, to više prestupnika."
-- Da su potrošači sistematski glupi -- misle da je iz Srbije iako na etiketi piše da nije.
Ili to možda Ministarstvo ne razume stvari? To što je vaša anketa pokazala da potrošači ne znaju da nije iz Srbije samo znači da njih ne interesuje odakle je. Možda bi ih interesovalo da se radi o skupocenom francuskom ili italijanskom vinu, ali niko ne kupuje vino zato što je iz Srbije. Srbija je u vinogradarstvu dobra koliko i u proizvodnji automobila.
-- Da treba da budemo pošteni prema vinarijama u Srbiji zato što je to je to dug i skup proces! A izbegavamo Makedonce koji isto to proizvode jeftino. Dakle zabrana uvoza kao socijalna politika.
Ako već moramo da pomažemo vinogradare, Zastavu ili bilo koga, bolje je da im damo keš. Kao glumcima. Dajemo im keš iz budžeta i šteta je ograničena na to. Keš subvencija je samo preraspodela od jednih ka drugima, zabrana trgovine je mnogo gora -- efekti zabrane su ista ta preraspodela, plus čist gubitak, isparavanje vrednosti koja se stvara trgovinom. Zamislite kada bi zabranili gledanje stranih filmova da bi podržali domaće glumce.
Novim zakonom o vinu neće biti dozvoljena proizvodnja od grožđa iz uvoza, što bi trebalo da podstakne razvoj vinogradarstva u Srbiji. Nacrt zakona, koji bi trebalo da se usvoji ove godine...
Tako jeftino vino neke ovdašnje vinarije već nekoliko godina prodaju pod svojom etiketom, pa većina potrosača, po anketi Ministarstva poljoprivrede, ne zna da ono nije iz Srbije, bez obzira što vinarije na poleđini flaše sitnim slovima obeleže njegovo geografsko poreklo, kazao je Jakšić (Ministarstvo poljoprivrede).
Prema njegovom mišljenju, to je "na neki način varanje potrošača, a nije pošteno ni prema vinarijama koje zaista gaje grožđe i proizvode vino poreklom iz Srbije, što je dug i skup proces."
Šta sve piše u ovih nekoliko redova!
-- Da je usvajanje zakona ("trebalo bi da se usvoji ove godine") kojim se ograničava trgovina najobičnija formalnost! Da li će biti nekakve rasprave o ovome, u Vladi, skupštinske, medijske? Može li ovo da prođe u CEFTA?
-- Da će Srbija imati Zakon o vinu. U pravu je bio Zoran Baki Anđelković kada je rekao da mi samo još zakon o zmijama nemamo. Kao i Lao Ce koji je pre milion godina u Kini shvatio "Što više zakona, to više prestupnika."
-- Da su potrošači sistematski glupi -- misle da je iz Srbije iako na etiketi piše da nije.
Ili to možda Ministarstvo ne razume stvari? To što je vaša anketa pokazala da potrošači ne znaju da nije iz Srbije samo znači da njih ne interesuje odakle je. Možda bi ih interesovalo da se radi o skupocenom francuskom ili italijanskom vinu, ali niko ne kupuje vino zato što je iz Srbije. Srbija je u vinogradarstvu dobra koliko i u proizvodnji automobila.
-- Da treba da budemo pošteni prema vinarijama u Srbiji zato što je to je to dug i skup proces! A izbegavamo Makedonce koji isto to proizvode jeftino. Dakle zabrana uvoza kao socijalna politika.
Ako već moramo da pomažemo vinogradare, Zastavu ili bilo koga, bolje je da im damo keš. Kao glumcima. Dajemo im keš iz budžeta i šteta je ograničena na to. Keš subvencija je samo preraspodela od jednih ka drugima, zabrana trgovine je mnogo gora -- efekti zabrane su ista ta preraspodela, plus čist gubitak, isparavanje vrednosti koja se stvara trgovinom. Zamislite kada bi zabranili gledanje stranih filmova da bi podržali domaće glumce.
Znak pitanja
Vlada Srbije je odustala od privatizacije poznate kafane "Znak pitanja" u Beogradu i dodelila je gradskoj upravi na rukovođenje, kao "kulturno dobro" od istorijskog značaja. Tim povodom, grupa umetnika, i drugih ljubitelja "pravih vrednosti", koja je ranije pokrenula peticiju da se ta kafana izuzme iz privatizacije, proslavila je tu odluku pre nekih petnaestak dana. Bio je to bal pod maskama koji smo mogli videti na tv, kojom prilikom su prenete oduševljene izjave slavljenika-gostiju
Zanimljivost vezana za tu proslavu koju su notirali skoro svi mediji, ali niko nije dao objašnjenje niti dateljanije istraživao, jeste da je proslavu "pokvario" izvesni Zoran Pavlović, unuk pravog vlasnika te kafane koju su mu komunisti oduzeli 1959 godine. On je pokušao da se obrati "slvaljenicima" i to je po rečiam novinara "izazvalo incident", ali ne znamo šta se zapravo dogodilo i o kakvoj vrsti incidenta je bilo reč. Mediji prosto nisu preneli.
Zanimljivo je, s druge strane, da su svi horski izveštavali o ovom događaju kao o "pobedi građanske inicijative nad samovoljom vlasti", ali niko nije primetio malu začkoljicu da je tom "pobedom građana" zapravo aminovana pljačka privatne imovine koja je izvršena pod komunizmom. I to pljačka onog vida imovine koji nije uopšte menajo svoju prirodu te je vrlo lako vratiti je fizički: kafana je na istom mestu gde je bila pre nacionalizacije, bavi se istom delatnošću kao pre i vrlo je lako vratiti je originalnom vlasniku jer nema novih vlasnika koji bi time bili oštećeni. Potpuno je očigledno da iza sramnog odbijanja restitucije od strane naših vlasti ne stoje nikakvi tehnički razlozi, poput nanošenja štete drugim vlasnicima, već isključivo otvoreni prezir za privatnu svojinu. A takvo ponašanje će biti moguće sve dok mediji i intelektualci budu sekundirali vlastima u tome. Niko od novinara nije našao za potrebno da upita Pavlovića za komentar i to prenese na televiziji. Gomila socijalističkih snobova, dece komunističkih generala naviklih da im je sve dostupno besplatno, od tuđih dedinjskih i terazijskih stanova do tuđih lokala i kafana, predstavljaju za naše novinare "javnost" i "građane" a vlasnik opljačkane imovine je neko ko "izaziva incidente" i čiji komentar ne zaslužuje da bude prikazan na televiziji, zajedno sa degutantnim maskenbalom u "Znaku pitanja". Srbija 2007.
Zanimljivost vezana za tu proslavu koju su notirali skoro svi mediji, ali niko nije dao objašnjenje niti dateljanije istraživao, jeste da je proslavu "pokvario" izvesni Zoran Pavlović, unuk pravog vlasnika te kafane koju su mu komunisti oduzeli 1959 godine. On je pokušao da se obrati "slvaljenicima" i to je po rečiam novinara "izazvalo incident", ali ne znamo šta se zapravo dogodilo i o kakvoj vrsti incidenta je bilo reč. Mediji prosto nisu preneli.
Zanimljivo je, s druge strane, da su svi horski izveštavali o ovom događaju kao o "pobedi građanske inicijative nad samovoljom vlasti", ali niko nije primetio malu začkoljicu da je tom "pobedom građana" zapravo aminovana pljačka privatne imovine koja je izvršena pod komunizmom. I to pljačka onog vida imovine koji nije uopšte menajo svoju prirodu te je vrlo lako vratiti je fizički: kafana je na istom mestu gde je bila pre nacionalizacije, bavi se istom delatnošću kao pre i vrlo je lako vratiti je originalnom vlasniku jer nema novih vlasnika koji bi time bili oštećeni. Potpuno je očigledno da iza sramnog odbijanja restitucije od strane naših vlasti ne stoje nikakvi tehnički razlozi, poput nanošenja štete drugim vlasnicima, već isključivo otvoreni prezir za privatnu svojinu. A takvo ponašanje će biti moguće sve dok mediji i intelektualci budu sekundirali vlastima u tome. Niko od novinara nije našao za potrebno da upita Pavlovića za komentar i to prenese na televiziji. Gomila socijalističkih snobova, dece komunističkih generala naviklih da im je sve dostupno besplatno, od tuđih dedinjskih i terazijskih stanova do tuđih lokala i kafana, predstavljaju za naše novinare "javnost" i "građane" a vlasnik opljačkane imovine je neko ko "izaziva incidente" i čiji komentar ne zaslužuje da bude prikazan na televiziji, zajedno sa degutantnim maskenbalom u "Znaku pitanja". Srbija 2007.
03 March 2007
Zanimanja
Ovako su plaćeni neki poslovi za koje vam ne treba mnogo škole.
Kako to da se isti posao u SAD plaća toliko a u Srbiji 20 puta manje? Odgovor je u eksternim efektima preduzetništva. Vrednost koju stvaraju preduzetnici se preliva na sve ostale koji u tome mnogo ne učestvuju. Kada se to shvati, utisak je da su Warren Buffet ili kreatori Googlea plaćeni manje nego što zaslužuju.
Kako to da se isti posao u SAD plaća toliko a u Srbiji 20 puta manje? Odgovor je u eksternim efektima preduzetništva. Vrednost koju stvaraju preduzetnici se preliva na sve ostale koji u tome mnogo ne učestvuju. Kada se to shvati, utisak je da su Warren Buffet ili kreatori Googlea plaćeni manje nego što zaslužuju.
02 March 2007
McCloskey
Ovo je Donald McCloskey o takozvanoj Coaseovoj teoremi -- članak koji sam hteo da linkujem u komentarima ali link nije radio.
McCloskey je jedan od najboljih pisaca u ekonomiji, naročito u oblasti metodologije. Takođe i veliki erudita, koji drži katedre i objavljuje u mnogo drugih oblasti. Da sve to bude zanimljivije, Donald je pre nekoliko godina postao Deirdre. Više o tome na njenom vebsajtu.
McCloskey je jedan od najboljih pisaca u ekonomiji, naročito u oblasti metodologije. Takođe i veliki erudita, koji drži katedre i objavljuje u mnogo drugih oblasti. Da sve to bude zanimljivije, Donald je pre nekoliko godina postao Deirdre. Više o tome na njenom vebsajtu.
01 March 2007
Agencija za ljudska prava
Kategorija:
EU
EU birokratija je i to uspela da izmisli. Sada samo čekamo da se neko u Srbiji doseti da i nama treba jedna takva. Jer ako Evropa ima...
Skeptički sajtovi
Ko to kaže, ko to laže
Naši mediji kažu da je na protestu za Kosovo bilo 40,000 ljudi, International Herald Tribune kaže 15,000. Broj i nije najvažniji, ključno je ovo:
Očekivao sam bar sto hiljada duša. Ej, bre, na jednoj utakmici ima sto hiljada ljudi, a ovde niko neće da dođe. To je poražavajuće - širi ruke Novica.
Šta god pričali političari, teško da je građanima Srbije ozbiljno stalo do Kosova. Richard Posner, Gary Becker i ostali ekonomisti vulgarne ali ponekad okrutno realne čikaške škole bi stvar hipotetički rešili ovako:
1. Prikupiti dobrovoljne priloge građana Srbije za projekat otkupa Kosova od Albanaca.
2. Prikupiti dobrovoljne priloge kosovskih Albanaca za otkup Kosova od Srbije.
3. Uporediti. Ko je bio spreman da ponudi više, njegovo je.
Tako se najprostije mere preferencije. Meni se čini da je kosovskim Albancima više stalo do Kosova nego Srbiji, barem tako izgleda po brojnosti i prirodi protesta koje su organizovale jedna i druga strana.
Očekivao sam bar sto hiljada duša. Ej, bre, na jednoj utakmici ima sto hiljada ljudi, a ovde niko neće da dođe. To je poražavajuće - širi ruke Novica.
Šta god pričali političari, teško da je građanima Srbije ozbiljno stalo do Kosova. Richard Posner, Gary Becker i ostali ekonomisti vulgarne ali ponekad okrutno realne čikaške škole bi stvar hipotetički rešili ovako:
1. Prikupiti dobrovoljne priloge građana Srbije za projekat otkupa Kosova od Albanaca.
2. Prikupiti dobrovoljne priloge kosovskih Albanaca za otkup Kosova od Srbije.
3. Uporediti. Ko je bio spreman da ponudi više, njegovo je.
Tako se najprostije mere preferencije. Meni se čini da je kosovskim Albancima više stalo do Kosova nego Srbiji, barem tako izgleda po brojnosti i prirodi protesta koje su organizovale jedna i druga strana.
Pikaso
Nije mi jasno zašto se skupocene slike kradu. Na kraju celog lanca lopova i preprodavaca mora da stoji neko ko generiše originalnu tražnju -- neko ko kupuje sliku ne zbog njene materijalne vrednosti, kao investiciju, nego iz čistog užitka. Ali pošto se radi o unikatnim slikama, ko god da vidi ovog Pikasa i malo je čitao vesti, zna da je slika ukradena i vlasnik upada u velike probleme. Dakle iza tražnje za skupocenim slikama stoji ekscentrični milioner koji sliku čuva negde sakrivenu da bi je sam gledao s vremena na vreme i spreman je da zbog toga sa svim milionima koje ima rizikuje zatvor. Nije li to neverovatno?
28 February 2007
Panika
Kriza zbog zapostavljanja 0.03% najpovlašćenijih je dobila takve razmere da se može rešiti samo TV duelom. Ni Super Hik se ne bi toliko uzbudio. Prvi među jednakima je B92:
Neki od građana koji su se javili B92 imaju male bebe, a prodali su automobile za učešće.
Hoće li neko da ih obavesti da ti krediti ne valjaju? Da nema besplatnog ručka? Da država ništa ne može da stvori, nego samo presipa od jednih ka drugima -- ovog puta prema bogatijima? Da rizik ne nestaje nego se preraspodeljuje? Da su zbog jeftinih kredita mlađima od X godina, venčanim parovima itd. svi ostali krediti skuplji?
Ne političare, njih razumem (mada verujem da ni oni ne kapiraju), nego medije.
Neki od građana koji su se javili B92 imaju male bebe, a prodali su automobile za učešće.
Hoće li neko da ih obavesti da ti krediti ne valjaju? Da nema besplatnog ručka? Da država ništa ne može da stvori, nego samo presipa od jednih ka drugima -- ovog puta prema bogatijima? Da rizik ne nestaje nego se preraspodeljuje? Da su zbog jeftinih kredita mlađima od X godina, venčanim parovima itd. svi ostali krediti skuplji?
Ne političare, njih razumem (mada verujem da ni oni ne kapiraju), nego medije.
27 February 2007
Pitanje
Subvencionisane kredite za stanove do sada je uzelo dve i po hiljade građana. Od osam miliona. Pitanje za domaći zadatak kritičarima neoliberalnog fundamentalizma i zagovornicima socijalne opcije, koji su ovoj inicijativi aplaudirali:
Šta mislite, da li ovih 2.5 hiljade ili 0.03% građana pripada najsiromašnijem ili najbogatijem sloju?
Šta mislite, da li ovih 2.5 hiljade ili 0.03% građana pripada najsiromašnijem ili najbogatijem sloju?
Izdvajamo
Vladimir Gligorov:
Kada je reč o kandidatu Vojislavu Koštunici, malo se zna o njegovom ekonomskom programu. U novinama se mogla zapaziti izjava u vezi sa finansiranjem javne potrošnje, koja se svodi na: "Naći će se rešenje". Sve ostale izjave se odnose na Kosovo, gde se strategija svodi na to da propadne plan Martija Ahtisarija. Posle ćemo da tražimo rešenje. Kandidat Božidar Đelić kaže da ima već hiljadu strana o tome šta će da čini njegova vlada. To znači da nema program.
Kada je reč o kandidatu Vojislavu Koštunici, malo se zna o njegovom ekonomskom programu. U novinama se mogla zapaziti izjava u vezi sa finansiranjem javne potrošnje, koja se svodi na: "Naći će se rešenje". Sve ostale izjave se odnose na Kosovo, gde se strategija svodi na to da propadne plan Martija Ahtisarija. Posle ćemo da tražimo rešenje. Kandidat Božidar Đelić kaže da ima već hiljadu strana o tome šta će da čini njegova vlada. To znači da nema program.
26 February 2007
25 February 2007
CEFTA i duvan
Kategorija:
Poljoprivreda,
Trgovina
Polt:
Filip Moris, s pravom, očekuje da srpska vlada ispoštuje ranije preuzete obaveze i da nađe neko rešenje. Ukoliko se to ne desi, onda se šalje poruka nepredvidljivosti za strane investitore. Ovo je važan test za srpsku vladu da pokaže da su ovde uslovi poslovanja predvidljivi, jer ako se to desilo Filip Morisu šta onda može da očekuje neka manja kompanija.
Treba li država da poštuje ranije preuzete obaveze? Ako se obaveze odnose na ograničenje tržišta -- ne. Signal koji se šalje budućim investitorima bi bio da ne sklapaju monopolske dogovore sa državom, jer mogu biti izigrani. Odlično. Monopolski ugovori sa državom i treba da budu ništavni.
Ako Srbija garantuje monopol kompaniji i onda zbog toga dobije veću cenu, dobitak je samo prividan, zemlja je na neto gubitku. Ako je DIN prodat po ceni većoj za 60 miliona nego što bi vredeo bez monopola, to je zato što je Filip Moris od monopolizacije očekivao dodatnu dobit od 100 miliona. Ko onda plaća tu razliku od 40 miliona? Povećana dobit od prodaje je vidljiva za budžet, dobit od monopolizacije je vidljiva za Filip Moris, a trošak nevidljiv jer je raspoređen na potrošače. Štaviše, ovaj ukupan trošak građana je po pravilu veći od tih 40 miliona razlike. Cela transakcija je neto gubitak.
Prema tome, optimalna politika prema Filip Morisu je -- žao nam je, država Srbija monopolske ugovore neće sprovoditi. Budući investitori neka ulažu samo ako hoće da se takmiče na fer tržištu.
Filip Moris, s pravom, očekuje da srpska vlada ispoštuje ranije preuzete obaveze i da nađe neko rešenje. Ukoliko se to ne desi, onda se šalje poruka nepredvidljivosti za strane investitore. Ovo je važan test za srpsku vladu da pokaže da su ovde uslovi poslovanja predvidljivi, jer ako se to desilo Filip Morisu šta onda može da očekuje neka manja kompanija.
Treba li država da poštuje ranije preuzete obaveze? Ako se obaveze odnose na ograničenje tržišta -- ne. Signal koji se šalje budućim investitorima bi bio da ne sklapaju monopolske dogovore sa državom, jer mogu biti izigrani. Odlično. Monopolski ugovori sa državom i treba da budu ništavni.
Ako Srbija garantuje monopol kompaniji i onda zbog toga dobije veću cenu, dobitak je samo prividan, zemlja je na neto gubitku. Ako je DIN prodat po ceni većoj za 60 miliona nego što bi vredeo bez monopola, to je zato što je Filip Moris od monopolizacije očekivao dodatnu dobit od 100 miliona. Ko onda plaća tu razliku od 40 miliona? Povećana dobit od prodaje je vidljiva za budžet, dobit od monopolizacije je vidljiva za Filip Moris, a trošak nevidljiv jer je raspoređen na potrošače. Štaviše, ovaj ukupan trošak građana je po pravilu veći od tih 40 miliona razlike. Cela transakcija je neto gubitak.
Prema tome, optimalna politika prema Filip Morisu je -- žao nam je, država Srbija monopolske ugovore neće sprovoditi. Budući investitori neka ulažu samo ako hoće da se takmiče na fer tržištu.
23 February 2007
Hiršhofera za guvernera
Harald Hiršhofer iz MMF-a već po običaju pozitivan.
Međutim, za razliku od njega ja ne mislim da je budžetski deficit makroekonomski problem -- mislim da je on sada u Srbiji razvojni problem. Smanjenje javne potrošnje je potrebno pre svega da bi privatna ulaganja imala više prostora, a ne zato što utiče na dug, kurs, platni bilans i sve ostalo. Bar je u ovom trenutku tako, jer je priliv kapitala koji imamo dovoljan da finansira sve deficite i još ostane za rast deviznih rezervi.
U tom smislu nije ni budžetski deficit po sebi problem, nego nivo javne potrošnje i prihoda. Pre bih imao deficit na 35%GDP javne potrošnje nego uravnotežen budžet na 45% GDP potrošnje.
Međutim, za razliku od njega ja ne mislim da je budžetski deficit makroekonomski problem -- mislim da je on sada u Srbiji razvojni problem. Smanjenje javne potrošnje je potrebno pre svega da bi privatna ulaganja imala više prostora, a ne zato što utiče na dug, kurs, platni bilans i sve ostalo. Bar je u ovom trenutku tako, jer je priliv kapitala koji imamo dovoljan da finansira sve deficite i još ostane za rast deviznih rezervi.
U tom smislu nije ni budžetski deficit po sebi problem, nego nivo javne potrošnje i prihoda. Pre bih imao deficit na 35%GDP javne potrošnje nego uravnotežen budžet na 45% GDP potrošnje.
22 February 2007
Kragujevac
Zanimljivo pitanje kod ove kupoprodaje diploma je zašto ih kupuju. Po količini novca o kojem se govori očigledno je da je tražnja velika.
Cela poenta obrazovanja je da je to ulaganje u učenje nečega korisnog, što kasnije treba da se isplati. Diploma je samo sertifikat da su određeni standardi zadovoljeni. Ali u slučaju kao ovaj izgleda da se to ulaganje isplati zbog same diplome. Diploma je svrha, a učenje sredstvo. Nema veze ako se upotrebi alternativno sredstvo kao što je novac, diploma opet jednako vredi.
Ovo je moguće samo ako zaposlenje ne zavisi od veština ili znanja koje nas čine korisnim, nego od nečega drugog. Korupcije ima najviše na fakultetima kao što su pravni ili medicinski, zato što je većina pozicija sa ovim diplomama u državnoj službi. Ima mnogo manje smisla kupiti diplomu informatičara ili inženjera, jer je tu državna ponuda posla mnogo manja, a u privatnoj firmi vam nikakva diploma ne pomaže ako ništa ne znate. (Kupovina pojedinačnih ispita ima smisla i na ovim fakultetima ako je ispit bezvredan i ne utiče na praktičnu primenu znanja -- ali i ovo je problem državnih fakulteta jer samo oni imaju takvu vrstu ispita. Prvi primer je Ekonomski u Beogradu.)
Šta su onda poruke ovog incidenta? Da treba juriti profesore i slati još policajaca? Propovedati moral? Ili da nešto fundamentalno ne valja sa državnim fakultetima i državnim zapošljavanjem.
Korupcija na fakultetima se smanjuje:
-- Privatizacijom fakulteta;
-- Zakonskim regulisanjem prijema u državnu službu na osnovu testova, a ne konkursa;
A fakulteti će tako u isto vreme postati i korisniji i lakši.
Cela poenta obrazovanja je da je to ulaganje u učenje nečega korisnog, što kasnije treba da se isplati. Diploma je samo sertifikat da su određeni standardi zadovoljeni. Ali u slučaju kao ovaj izgleda da se to ulaganje isplati zbog same diplome. Diploma je svrha, a učenje sredstvo. Nema veze ako se upotrebi alternativno sredstvo kao što je novac, diploma opet jednako vredi.
Ovo je moguće samo ako zaposlenje ne zavisi od veština ili znanja koje nas čine korisnim, nego od nečega drugog. Korupcije ima najviše na fakultetima kao što su pravni ili medicinski, zato što je većina pozicija sa ovim diplomama u državnoj službi. Ima mnogo manje smisla kupiti diplomu informatičara ili inženjera, jer je tu državna ponuda posla mnogo manja, a u privatnoj firmi vam nikakva diploma ne pomaže ako ništa ne znate. (Kupovina pojedinačnih ispita ima smisla i na ovim fakultetima ako je ispit bezvredan i ne utiče na praktičnu primenu znanja -- ali i ovo je problem državnih fakulteta jer samo oni imaju takvu vrstu ispita. Prvi primer je Ekonomski u Beogradu.)
Šta su onda poruke ovog incidenta? Da treba juriti profesore i slati još policajaca? Propovedati moral? Ili da nešto fundamentalno ne valja sa državnim fakultetima i državnim zapošljavanjem.
Korupcija na fakultetima se smanjuje:
-- Privatizacijom fakulteta;
-- Zakonskim regulisanjem prijema u državnu službu na osnovu testova, a ne konkursa;
A fakulteti će tako u isto vreme postati i korisniji i lakši.
21 February 2007
Levičari u Kini protiv privatizacije
Da, dočekali smo i to. Gnevna skupina ekonomista, javnih radnika i zabrinutih građana, pokrenula je peticiju kojom traže zaustavljanje ubrazane privatizacije državnih preduzeća u Kini. Kažu ljudi da to stvara strašne socijalne razlike i kineske resurse prenosi u ruke stranaca.
Kako sa Iranom?
Ted Carpenter, spoljno-politički ekspert Cato instituta ima rešenje:
Washington should offer to normalize diplomatic and economic relations with Iran, and pledge to refrain from efforts at forcible regime change. In exchange, Tehran would be expected to open its nuclear program to rigorous, on-demand international inspections to guarantee that no nuclear material was diverted from peaceful purposes.
Lenjin je ljude koji ovako razmišljaju o komunizmu nazvao vrlo slikovitim imenom: korisni idioti. Ova ideja o diplomatskom ubeđivanju Teherana da odustane od atomske bombe je manifest korisnog idiotizma u pogledu islamske teokratije u Iranu.
A ako diplomatsko ubeđivanje mula ne uspe, Carpenter ima rešenje i za tu situaciju. Treba prihvatiti Iran kao nuklearnu silu; If all else fails, the choice remains to accept reluctantly Iran as a member of the global nuclear weapons club and rely on the deterrent power of America's vast nuclear arsenal. While that strategy is not without risk, the United States has successfully deterred other volatile and unsavory regimes, most notably Maoist China during the Cultural Revolution. That course, however, could not prevent the proliferation of nuclear weapons throughout the Middle East. Iran's neighbors would seek to counter Tehran's new capability in kind, and Washington would clearly like to avoid that outcome. Prvo, nije jasno šta znači ovo if all else fails, budući da u celom tekstu nema ničeg drugog osim predlaganja ustupaka Iranu i napadanja bilo kakve ideje konfrontiranja s njim. Carpenter ne samo da odbacuje vojnu intervenciju bilo koje vrste i u bilo kom trenutku, već i finansijsku pomoć iranskim disidentima!!! Kaže da im to stvorilo loš imidž i onemogućilo da "jednom" pobede! Na kraju, Bože moj, iransko nuklearno oružje će voditi do trke u naoružanju na Bliskom Istoku, ali šta da se radi...
Osim toga, Carpenter nam preti da ako bude neke intervencije protiv Irana, to bi moglo da stvori sukob civilizacija i da navede Iran da se osveti terorističkim napadima. Ima li igde dna? Pa danas u gradu Bagdadu teroristi koje obučava i naoružava Iran ubijaju po 30-40 ljudi dnevno. Šta je to, terorizam ili igranje kriketa? Al Sadr je sada u Iranu. Pohvatano je više njihovih oficira koji su obučavali kamikaze u Iraku. Sve njihovo oružje je iz Irana. Zamislite cinični osmeh Ahmedinedžada kome se ponudi bezuslovna normalizacija odnosa i da mu se dodatno šest meseci (kako Carpenter inače predlaže!) da dovrši atomsku bombu. Šta bi čovek mogao da zaključi o Amerikancima iz toga, osim da je reč o potpunim idiotima?
Washington should offer to normalize diplomatic and economic relations with Iran, and pledge to refrain from efforts at forcible regime change. In exchange, Tehran would be expected to open its nuclear program to rigorous, on-demand international inspections to guarantee that no nuclear material was diverted from peaceful purposes.
Lenjin je ljude koji ovako razmišljaju o komunizmu nazvao vrlo slikovitim imenom: korisni idioti. Ova ideja o diplomatskom ubeđivanju Teherana da odustane od atomske bombe je manifest korisnog idiotizma u pogledu islamske teokratije u Iranu.
A ako diplomatsko ubeđivanje mula ne uspe, Carpenter ima rešenje i za tu situaciju. Treba prihvatiti Iran kao nuklearnu silu; If all else fails, the choice remains to accept reluctantly Iran as a member of the global nuclear weapons club and rely on the deterrent power of America's vast nuclear arsenal. While that strategy is not without risk, the United States has successfully deterred other volatile and unsavory regimes, most notably Maoist China during the Cultural Revolution. That course, however, could not prevent the proliferation of nuclear weapons throughout the Middle East. Iran's neighbors would seek to counter Tehran's new capability in kind, and Washington would clearly like to avoid that outcome. Prvo, nije jasno šta znači ovo if all else fails, budući da u celom tekstu nema ničeg drugog osim predlaganja ustupaka Iranu i napadanja bilo kakve ideje konfrontiranja s njim. Carpenter ne samo da odbacuje vojnu intervenciju bilo koje vrste i u bilo kom trenutku, već i finansijsku pomoć iranskim disidentima!!! Kaže da im to stvorilo loš imidž i onemogućilo da "jednom" pobede! Na kraju, Bože moj, iransko nuklearno oružje će voditi do trke u naoružanju na Bliskom Istoku, ali šta da se radi...
Osim toga, Carpenter nam preti da ako bude neke intervencije protiv Irana, to bi moglo da stvori sukob civilizacija i da navede Iran da se osveti terorističkim napadima. Ima li igde dna? Pa danas u gradu Bagdadu teroristi koje obučava i naoružava Iran ubijaju po 30-40 ljudi dnevno. Šta je to, terorizam ili igranje kriketa? Al Sadr je sada u Iranu. Pohvatano je više njihovih oficira koji su obučavali kamikaze u Iraku. Sve njihovo oružje je iz Irana. Zamislite cinični osmeh Ahmedinedžada kome se ponudi bezuslovna normalizacija odnosa i da mu se dodatno šest meseci (kako Carpenter inače predlaže!) da dovrši atomsku bombu. Šta bi čovek mogao da zaključi o Amerikancima iz toga, osim da je reč o potpunim idiotima?
20 February 2007
Vukadinović o antisrpskim zaverama
Rečeni gospodin je izgleda prevazišao sam sebe. U skorašnjem tekstu kaže da je super stvar taj patriotski konsenzus koji je postignut oko Kosova i da se samo treba nadati da se više nikad u opoziciji neće pojaviti izdajnici koji će rasprodavati zemlju i tvrditi kako granice nisu važne. Ipse dixit:
"...kako odgovoriti na sledeća pitanja koja, u ovoj ili sličnoj formi, vrzmaju u glavi prosečnog Srbina: Kako to da granice medjunarodno priznate SFRJ nisu bile svetinja, već je, odlukama Badinterove komisije, prednost data pravu naroda na samoopredeljenje? No, ako je to već prihvaćeno kao princip, kako to da se u slučaju Bosne i Hercegovine taj princip menja, njene granice postaju nedodirljive, a volja apsolutne većine srpskog stanovništva u BiH grubo ignoriše? I kako se taj princip nepovredivosti republičkih/državnih granica opet relativizuje i napušta u trenutku kada je reč o granicama Republike Srbije? I kako to da se, sada, na kraju balade, principima kontakt-grupe i poslednjim izjavama generalnog sekretara NATO-a, princip nepovredivosti granica ponovo afirmiše kada je reč o budućim granicama nastajuće kosovske države? Dakle, teritorijalni integritet velike i male Jugoslavije, kao i Republike Srbije, međunarodno priznatih članica Ujedinjenih Nacija, tretiraju se kao alajbegova slama, a za razliku od nedodirljivih granica «multietničke» Bosne i «multikulturalnog» Kosova? Previše je to obrta i previše nelogičnosti da bi se čak i lakovernim Srbima moglo predstaviti kao puki slučaj i sticaj nesrećnih okolnosti.
Voljom svetskih moćnika i odnosom snaga na terenu, Kosovo možda može postati nezavisno, ali to više niko u Srbiji – pa čak ni većina od onih koji glasaju za Jovanovića i njegovu koaliciju – neće smatrati pravednim ishodom i zasluženom kaznom za Miloševićeve, što stvarne, što izmišljene grehe. I to je uglavnom nepovratna, a možda i najvrednija stvar koju će Srbija izvući iz ove kosovske nesreće. Možda DS neće izdržati na ovom «patriotskom kursu», možda se zainteresovane stran(k)e neće dogovoriti oko podele resora i možda projektovane vlade na kraju neće ni biti. Ali je važno da više nikada u vladi – po mogućstvu, ni u opoziciji – ne bude stranke čiji će čelnici govoriti kako granice nisu važne i prema sudbinskim državnim pitanjima se odnositi kao prema dobijenoj ili izgubljenoj partiji basketa. A u tom slučaju, onda više zaista i neće biti toliko važno – sem naravno akterima, članovima njihovih familija i najbližim saradnicima – ko je u vladi, a ko u opoziciji.
Dakle, tu su kao u dobra starta vremena i domaći izdajnici i svetski moćnici. Samo fale nepravedne i ničim izazvane sankcije i vatikansko kominternovska zavera. Pitam se, pa majku mu, šta je falilo tom Miloševiću, kad je tranzicija po Vukadinoviću ionako pljačka i zastranjivanje, a vidimo da je politika Zapada oduvek bila jedna antisrpska zavera - gde je Sloba onda pogrešio, osim što možda nije pobio dovoljno Balija u Srebrenici ili što je uveo "sramnu blokadu na Drini"?
"...kako odgovoriti na sledeća pitanja koja, u ovoj ili sličnoj formi, vrzmaju u glavi prosečnog Srbina: Kako to da granice medjunarodno priznate SFRJ nisu bile svetinja, već je, odlukama Badinterove komisije, prednost data pravu naroda na samoopredeljenje? No, ako je to već prihvaćeno kao princip, kako to da se u slučaju Bosne i Hercegovine taj princip menja, njene granice postaju nedodirljive, a volja apsolutne većine srpskog stanovništva u BiH grubo ignoriše? I kako se taj princip nepovredivosti republičkih/državnih granica opet relativizuje i napušta u trenutku kada je reč o granicama Republike Srbije? I kako to da se, sada, na kraju balade, principima kontakt-grupe i poslednjim izjavama generalnog sekretara NATO-a, princip nepovredivosti granica ponovo afirmiše kada je reč o budućim granicama nastajuće kosovske države? Dakle, teritorijalni integritet velike i male Jugoslavije, kao i Republike Srbije, međunarodno priznatih članica Ujedinjenih Nacija, tretiraju se kao alajbegova slama, a za razliku od nedodirljivih granica «multietničke» Bosne i «multikulturalnog» Kosova? Previše je to obrta i previše nelogičnosti da bi se čak i lakovernim Srbima moglo predstaviti kao puki slučaj i sticaj nesrećnih okolnosti.
Voljom svetskih moćnika i odnosom snaga na terenu, Kosovo možda može postati nezavisno, ali to više niko u Srbiji – pa čak ni većina od onih koji glasaju za Jovanovića i njegovu koaliciju – neće smatrati pravednim ishodom i zasluženom kaznom za Miloševićeve, što stvarne, što izmišljene grehe. I to je uglavnom nepovratna, a možda i najvrednija stvar koju će Srbija izvući iz ove kosovske nesreće. Možda DS neće izdržati na ovom «patriotskom kursu», možda se zainteresovane stran(k)e neće dogovoriti oko podele resora i možda projektovane vlade na kraju neće ni biti. Ali je važno da više nikada u vladi – po mogućstvu, ni u opoziciji – ne bude stranke čiji će čelnici govoriti kako granice nisu važne i prema sudbinskim državnim pitanjima se odnositi kao prema dobijenoj ili izgubljenoj partiji basketa. A u tom slučaju, onda više zaista i neće biti toliko važno – sem naravno akterima, članovima njihovih familija i najbližim saradnicima – ko je u vladi, a ko u opoziciji.
Dakle, tu su kao u dobra starta vremena i domaći izdajnici i svetski moćnici. Samo fale nepravedne i ničim izazvane sankcije i vatikansko kominternovska zavera. Pitam se, pa majku mu, šta je falilo tom Miloševiću, kad je tranzicija po Vukadinoviću ionako pljačka i zastranjivanje, a vidimo da je politika Zapada oduvek bila jedna antisrpska zavera - gde je Sloba onda pogrešio, osim što možda nije pobio dovoljno Balija u Srebrenici ili što je uveo "sramnu blokadu na Drini"?
Deficit i dug
Redovni kolumnista Politike Nebojša Katić pokazuje zavidno nerazumevanje ekonomije:
Истовремено, све што се у Србији производи скупо је и неконкурентно и на светском и на домаћем тржишту. Србија зато има огроман и растући дефицит трговинског и платног биланса.
Na prvi pogled možda izgleda razumno, ali ako izučavanje ekonomije nečemu služi, to je da bi se došlo do protivintuitivnih zaključaka. Jedan njih je da trgovinskih deficit nema nikakve veze sa konkurentošću. Tokovi kapitala su nezavisna promenljiva, suficit-deficit je zavisna. Koliki priliv kapitala toliki deficit, bili konkurentni ili ne.
Ovo brkanje uzroka sa posledicama vodi Katića u naredni pogrešni zaključak:
Србија из године у годину троши много више девиза него што их ствара. Тај јаз не могу покрити ни дознаке емиграната, ни донације, ни продаја државне имовине. Ова разлика се мора финансирати само новим задуживањем у иностранству. Страни кредитори привучени огромним каматама у Србији, радо финансирају српски дефицит.
Katić misli da se deficit nekako stvara sam od sebe (tj. zbog slabe konkurentnosti), pa se mi tek onda, naknadno brinemo kako ćemo ga finansirati. Ustvari deficit postoji baš zato što imamo čime da ga finansiramo. Da li su izgledi da će priliv biti takav i u budućnosti je drugo pitanje. Katić misli da kada devizni priliv prestane, a Srbija ima taj nekako spolja zadati nivo deficita, ulećemo u katastrofalnu finansijsku krizu. Situacija je ustvari mnogo jednostavnija: kada ne bude priliva deviza nećemo uvoziti. Dinar će oslabiti jer plivajući kurs tome i služi.
Sve to ne bi bilo strašno da Katić u celom tekstu ne kritikuje ekonomiste "koji smatraju da su devizni dugovi pojedinaca, preduzeća i banaka samo njihova briga" (jer državni dug inače opada). On očigledno misli da su privatni dugovi briga države. A onda, kada počne i o tome da brine NBS valjda može da zabrani i privatno zaduživanje, jer to je, zaboga, mera Nj. V. Monetarne Politike.
Истовремено, све што се у Србији производи скупо је и неконкурентно и на светском и на домаћем тржишту. Србија зато има огроман и растући дефицит трговинског и платног биланса.
Na prvi pogled možda izgleda razumno, ali ako izučavanje ekonomije nečemu služi, to je da bi se došlo do protivintuitivnih zaključaka. Jedan njih je da trgovinskih deficit nema nikakve veze sa konkurentošću. Tokovi kapitala su nezavisna promenljiva, suficit-deficit je zavisna. Koliki priliv kapitala toliki deficit, bili konkurentni ili ne.
Ovo brkanje uzroka sa posledicama vodi Katića u naredni pogrešni zaključak:
Србија из године у годину троши много више девиза него што их ствара. Тај јаз не могу покрити ни дознаке емиграната, ни донације, ни продаја државне имовине. Ова разлика се мора финансирати само новим задуживањем у иностранству. Страни кредитори привучени огромним каматама у Србији, радо финансирају српски дефицит.
Katić misli da se deficit nekako stvara sam od sebe (tj. zbog slabe konkurentnosti), pa se mi tek onda, naknadno brinemo kako ćemo ga finansirati. Ustvari deficit postoji baš zato što imamo čime da ga finansiramo. Da li su izgledi da će priliv biti takav i u budućnosti je drugo pitanje. Katić misli da kada devizni priliv prestane, a Srbija ima taj nekako spolja zadati nivo deficita, ulećemo u katastrofalnu finansijsku krizu. Situacija je ustvari mnogo jednostavnija: kada ne bude priliva deviza nećemo uvoziti. Dinar će oslabiti jer plivajući kurs tome i služi.
Sve to ne bi bilo strašno da Katić u celom tekstu ne kritikuje ekonomiste "koji smatraju da su devizni dugovi pojedinaca, preduzeća i banaka samo njihova briga" (jer državni dug inače opada). On očigledno misli da su privatni dugovi briga države. A onda, kada počne i o tome da brine NBS valjda može da zabrani i privatno zaduživanje, jer to je, zaboga, mera Nj. V. Monetarne Politike.
18 February 2007
Francusko zdravstvo
Institut Molinari o stanju u francuskom sistemu zdravstvene zaštite. Slika izgleda malo drugačije nego što rekoše Health Consumer Powerhouse i Svetska zdravstvena organizacija
(Pre)vaspitačica
Francuska država je pokazala kako socijalno inženjerstvo ume da bude višeslojno i nadasve pravedno. Kao što znamo, uvedena je fašistoidna totalna zabrana pušenja na javnim mestima (prelazni period do 2008). Država se, kao dobra majka, odlučila da kompenzuje eventualne gubitke lokalima tako što će smanjiti poreze na flipere i slične sprave (umesto 92 biće 5 evra po aparatu). Planira se i podsticanje zapošljavanja u ovom sektoru. Draga mama, i dalje dozvoljava dečici da budu zavisnici! Nema veze što postoje mnogo jači naučni dokazi o aktivno/pasivnoj štetnosti poker-aparata, flipera, igrica i sl. nego od pušenja. Ali, kao što znamo, socijalni inženjering nema veze sa naukom, samo se tako češlja. Retorte su političko sredstvo, ništa više...
17 February 2007
Marx
Kategorija:
Teorija
U raspravi o nacionalnim sportskim penzijama smo logično došli do neizbežnog pitanja treba li ulica Karla Marksa u Potsdamu da promeni ime.
Marks je najuticajniji pojedinačni autor svih vremena. Konkurent mu je jedino Muhamed, ali i to nije sigurno jer je Koran u potpunosti sastavljen tek posle njegove smrti. (To doduše važi i za Marksov Kapital). Posledice znamo, Marks je kriv za ubistvo nekoliko desetina miliona ljudi, ali samo iz nehata. Od Lenjina naovamo komunistički intelektualci su krivi i za saučesništvo. Ali pre 1917. komunizam je bio intelektualni pokret i Marx nije znao šta će se iz toga izroditi.
Da li je mogao znati? Mogao je, ali mogao je još mnogo toga znati pa je pogrešio. Često se čuje kako je Marx i pored svega bio veliki intelektualac. To je tačno u smislu da je mnogo znao i samo u Kapitalu citirao 3,000 knjiga na tri jezika. Ali je došao do nekih, čak i za to vreme očigledno pogrešnih zaključaka, i to uglavnom zbog zaslepljenosti emocijama. Njegova glavna teza je bila da kapitalistički intelektualci zbog klasnih interesa ne vide istinu -- ali ironično upravo je on bio taj koji je bio zaslepljen. Video je da radnici i njihova deca rade po 16 sati dnevno dok se kapitalisti bogate, ali mu nije palo na pamet da radnici u fabrikama ipak žive bolje od kmetova u feudalizmu i sami prelaze sa sela u gradove, a da kapitalisti za razliku feudalaca nešto i rizikuju. Sve osim svoje teorije je proglasio "nenaučnim" i zato nije mogao ni da diskutuje sa ostalima ili shvati argumente drugih ekonomista. Kada bi nailazio na njih kritikovao bi u efektnom novinarskom stilu, duhovito i emotivno, ali ne analitički.
Jedna stvar koju bi bilo interesantno znati je da li je Marks pročitao Mengera, Valrasa i Jevonsa -- trojicu koji su izneli marginalistočku revoluciju i time okrenuli klasičnu ekonomiju naglavačke. Marginalistička revolucija je Kopernikanski obrt u ekonomiji -- objasnila je da je vrednost subjektivna i to je ostao stub ekonomske nauke do današnjeg dana. Kada se to prihvati, cela Marksova ekonomska teorija, oslonjena na radnu teoriju vrednosti pada u vodu. Sva trojica su objavili knjige tokom 1870-ih. Kapital I je objavljen 1867, a Marks je umro 1883. Između marginalne revolucije i Marksove smrti ima nekoliko godina u kojima on ima rukopise za Kapital II i III, ali njih objavljuje tek Engels posle Marksove smrti. Marks se nikada nije izjasnio o marginalnoj revoluciji, a morao je znati za nju. Da li se predomislio? Nije mogao da reši problem i zato nije objavljivao Kapital II i III? Ne znam da li je ovo ikada utvrđeno.
Da li zaslužuje ulicu? Ne, zato što to ima simbolički značaj. Teško je priznati Marksa a ne priznati marksizam i na kraju Pola Pota i Staljina.
Marks je najuticajniji pojedinačni autor svih vremena. Konkurent mu je jedino Muhamed, ali i to nije sigurno jer je Koran u potpunosti sastavljen tek posle njegove smrti. (To doduše važi i za Marksov Kapital). Posledice znamo, Marks je kriv za ubistvo nekoliko desetina miliona ljudi, ali samo iz nehata. Od Lenjina naovamo komunistički intelektualci su krivi i za saučesništvo. Ali pre 1917. komunizam je bio intelektualni pokret i Marx nije znao šta će se iz toga izroditi.
Da li je mogao znati? Mogao je, ali mogao je još mnogo toga znati pa je pogrešio. Često se čuje kako je Marx i pored svega bio veliki intelektualac. To je tačno u smislu da je mnogo znao i samo u Kapitalu citirao 3,000 knjiga na tri jezika. Ali je došao do nekih, čak i za to vreme očigledno pogrešnih zaključaka, i to uglavnom zbog zaslepljenosti emocijama. Njegova glavna teza je bila da kapitalistički intelektualci zbog klasnih interesa ne vide istinu -- ali ironično upravo je on bio taj koji je bio zaslepljen. Video je da radnici i njihova deca rade po 16 sati dnevno dok se kapitalisti bogate, ali mu nije palo na pamet da radnici u fabrikama ipak žive bolje od kmetova u feudalizmu i sami prelaze sa sela u gradove, a da kapitalisti za razliku feudalaca nešto i rizikuju. Sve osim svoje teorije je proglasio "nenaučnim" i zato nije mogao ni da diskutuje sa ostalima ili shvati argumente drugih ekonomista. Kada bi nailazio na njih kritikovao bi u efektnom novinarskom stilu, duhovito i emotivno, ali ne analitički.
Jedna stvar koju bi bilo interesantno znati je da li je Marks pročitao Mengera, Valrasa i Jevonsa -- trojicu koji su izneli marginalistočku revoluciju i time okrenuli klasičnu ekonomiju naglavačke. Marginalistička revolucija je Kopernikanski obrt u ekonomiji -- objasnila je da je vrednost subjektivna i to je ostao stub ekonomske nauke do današnjeg dana. Kada se to prihvati, cela Marksova ekonomska teorija, oslonjena na radnu teoriju vrednosti pada u vodu. Sva trojica su objavili knjige tokom 1870-ih. Kapital I je objavljen 1867, a Marks je umro 1883. Između marginalne revolucije i Marksove smrti ima nekoliko godina u kojima on ima rukopise za Kapital II i III, ali njih objavljuje tek Engels posle Marksove smrti. Marks se nikada nije izjasnio o marginalnoj revoluciji, a morao je znati za nju. Da li se predomislio? Nije mogao da reši problem i zato nije objavljivao Kapital II i III? Ne znam da li je ovo ikada utvrđeno.
Da li zaslužuje ulicu? Ne, zato što to ima simbolički značaj. Teško je priznati Marksa a ne priznati marksizam i na kraju Pola Pota i Staljina.
16 February 2007
Nacionalne sportske penzije
Kategorija:
Socijalna politika,
Sport
To je logički samoporažavajuća politika. Ako sportista vredi, onda je zaradio dovoljno novca da mu ova penzija ne treba. Ako nije zaradio tokom karijere znači da njegov doprinos nije veliki, što znači da penziju ne zaslužuje. U sportu su zasluge jasne, jer se kvalitet proceni lakše nego u drugim zanimanjima, a tržište je slobodno i to na globalnom nivou.
Sada neko može reći "Ali šta je sa malim sportovima koji nisu plaćeni kao fudbal ili košarka?" Ti sportovi su plaćeni baš koliko treba da budu. Koliko ljudi prati boćanje toliko je boćanje plaćeno. To se onda prenosi i na težinu uspevanja u nekom sportu. Lakše je biti prvak sveta u streljaštvu ili osvojiti olimpijsku medalju u veslanju nego postati fudbaler nekog srpskog prvoligaša ili evropskog drugoligaša. Kako znam? Tako što ovi drugi zarađuju više. Ovi koji ne veruju u mudrost tržišta ili misle da se kvalitet ne pretoči uvek u materijalno mogu da se uvere u ovo pešice, ako uporede koliko dece pokuša da igra fudbal a koliko streljaštvo. A onda, koliko ovi izabrani, najtalentovaniji i najsrećniji budući fudbaleri ili košarkaši treba da rade da bi došli do nivoa za drugu ligu.
Uvek se slatko nasmejem kada čujem da je recimo avio-modelar Ivan Kolić proglašen za najboljieg sportistu Srbije, dok je Dejan Stanković na nekom osmom mestu. Jer Kolić je prvak sveta, a Stanković samo jedan od fudbalera Intera. Isto je i sa doprinosima ugledu zemlje (čak iako prihvatimo da to treba nekako preko sporta promovisati). Ko je u svetu ikada čuo za Jasnu Šekarić, bez obzira na sve njene medalje? Nisam bio lenj pa sam na Google fightu za primer uporedio svetskog prvaka Jasnu Šekarić i Marka Pantelića, fudbalera berlinske Herte, koji nikada neće dobiti nacionalnu penziju. Rezultat govori.
Sada neko može reći "Ali šta je sa malim sportovima koji nisu plaćeni kao fudbal ili košarka?" Ti sportovi su plaćeni baš koliko treba da budu. Koliko ljudi prati boćanje toliko je boćanje plaćeno. To se onda prenosi i na težinu uspevanja u nekom sportu. Lakše je biti prvak sveta u streljaštvu ili osvojiti olimpijsku medalju u veslanju nego postati fudbaler nekog srpskog prvoligaša ili evropskog drugoligaša. Kako znam? Tako što ovi drugi zarađuju više. Ovi koji ne veruju u mudrost tržišta ili misle da se kvalitet ne pretoči uvek u materijalno mogu da se uvere u ovo pešice, ako uporede koliko dece pokuša da igra fudbal a koliko streljaštvo. A onda, koliko ovi izabrani, najtalentovaniji i najsrećniji budući fudbaleri ili košarkaši treba da rade da bi došli do nivoa za drugu ligu.
Uvek se slatko nasmejem kada čujem da je recimo avio-modelar Ivan Kolić proglašen za najboljieg sportistu Srbije, dok je Dejan Stanković na nekom osmom mestu. Jer Kolić je prvak sveta, a Stanković samo jedan od fudbalera Intera. Isto je i sa doprinosima ugledu zemlje (čak iako prihvatimo da to treba nekako preko sporta promovisati). Ko je u svetu ikada čuo za Jasnu Šekarić, bez obzira na sve njene medalje? Nisam bio lenj pa sam na Google fightu za primer uporedio svetskog prvaka Jasnu Šekarić i Marka Pantelića, fudbalera berlinske Herte, koji nikada neće dobiti nacionalnu penziju. Rezultat govori.
Optimizam i posledice
Kategorija:
Svet
Još jedan dokument koji pokazuje koliko pogrešno je vlada SAD predvidela razvoj događaja u Iraku. Ništa se nije promenilo još od Kube i Zaliva Svinja kada je Kenedi mislio da može sa dve jedinice da svrgne režim a da će im se oduševljeni Kubanci pridružiti. U stvari su pogrešili ne samo u proceni Kastrove popularnosti nego i u geografskoj veličini ostrva.
Public choice još nije stigao u međunarodne odnose. Još uvek vlada zabluda da države znaju šta rade i imaju neke smislene državne interese. Ali istina je da su odluke zasnovane na ličnim amaterskim procenama političara, pomešanim sa uticajem lobista. A kada SAD mogu redovno da upadaju u ovakve mega zablude šta onda reći o ostalima.
Nije reč o opravdanosti rata u Iraku, nego u pogrešnim procenama koje su dovele do odluka da se a) raspusti vojska, b) nastavi direktno upravljati zemljom još godinu dana pre predavanja vlasti Iračanima. Nikako da shvate da ljudi ne vole strane okupatore. Bili su zahvalni prvih mesec dana zbog svrgavanja Sadama, onda su počeli da napadaju vojnike, pa strance uopšte, i na kraju jedni druge. Do danas je 2.3 miliona ili 10% stanovništva napustilo zemlju i još 1.5 milion je interno raseljen.
Public choice još nije stigao u međunarodne odnose. Još uvek vlada zabluda da države znaju šta rade i imaju neke smislene državne interese. Ali istina je da su odluke zasnovane na ličnim amaterskim procenama političara, pomešanim sa uticajem lobista. A kada SAD mogu redovno da upadaju u ovakve mega zablude šta onda reći o ostalima.
Nije reč o opravdanosti rata u Iraku, nego u pogrešnim procenama koje su dovele do odluka da se a) raspusti vojska, b) nastavi direktno upravljati zemljom još godinu dana pre predavanja vlasti Iračanima. Nikako da shvate da ljudi ne vole strane okupatore. Bili su zahvalni prvih mesec dana zbog svrgavanja Sadama, onda su počeli da napadaju vojnike, pa strance uopšte, i na kraju jedni druge. Do danas je 2.3 miliona ili 10% stanovništva napustilo zemlju i još 1.5 milion je interno raseljen.
15 February 2007
Libertarijanci i njihovi saveznici
Ja sam ranije komentarisao previranja među libertarijancima u Americi. Posebno sam kritikovao ideju nekih ljudi sa Cato da se pravi strateški savez sa demokrattima, odnosno "liberalima". To mi se činilo kao kratkovida i samoubilačka strategija koja, ako se primeni, može samo pretvoriti libertarijance u prirepak levičara, jer među njima nema skoro nikakve dodirne tačke.
Ovde je analiza koja se slaže da su konzervativci mnogo bliži libertarijancima i da se treba potruditi da ta alijansa bude obnovljena.
Ovde je analiza koja se slaže da su konzervativci mnogo bliži libertarijancima i da se treba potruditi da ta alijansa bude obnovljena.
Subscribe to:
Posts (Atom)