Naši mediji kažu da je na protestu za Kosovo bilo 40,000 ljudi, International Herald Tribune kaže 15,000. Broj i nije najvažniji, ključno je ovo:
Očekivao sam bar sto hiljada duša. Ej, bre, na jednoj utakmici ima sto hiljada ljudi, a ovde niko neće da dođe. To je poražavajuće - širi ruke Novica.
Šta god pričali političari, teško da je građanima Srbije ozbiljno stalo do Kosova. Richard Posner, Gary Becker i ostali ekonomisti vulgarne ali ponekad okrutno realne čikaške škole bi stvar hipotetički rešili ovako:
1. Prikupiti dobrovoljne priloge građana Srbije za projekat otkupa Kosova od Albanaca.
2. Prikupiti dobrovoljne priloge kosovskih Albanaca za otkup Kosova od Srbije.
3. Uporediti. Ko je bio spreman da ponudi više, njegovo je.
Tako se najprostije mere preferencije. Meni se čini da je kosovskim Albancima više stalo do Kosova nego Srbiji, barem tako izgleda po brojnosti i prirodi protesta koje su organizovale jedna i druga strana.
4 comments:
Da, teorijiski be se to moglo tako postaviti: ko je spreman da plati vise - njegovo je. Medjutim, to vazi u situaciji kada postoji neki treci prodavac koji organizuje prodaju. Jedan odgovor je - pa naravno da postoji, a zove se Dzordz Bus (ili, alternativno, Vladimir Putin).
Ali, ja ipak mislim da pitanje pregovora o Kosovu nije "ko je spreman vise da plati da Kosovo bude njgovo", nego "ko kome u stvari treba da plati (cije je Kosovo)". Ali, imajuci u vidu Kouzovu teoremu, pitanje - "cije je Kosovo" je potpuno irelevantno. Ako Srbi vise vrednuju Kosovo od Albanaca, pruza im se mogucnost da ga naknadno kupe, cak i ako se Albancima sada prizna vlasnistvo.
Naravno, ako Albanci vise cene Kosovo (a ja verujem da da) Kouzova teorema sugerise da ce ono ce biti njihovo, kako god da se zavrse pregovori - inicijalna raspodela svojinskih prava je potpuno irelevantna.
Ali krajnja konsekvenca Kouzove teoreme, tačnije kako je vide Posner i ekipa je upravo to da ko je spreman da više plati, TREBA da bude njegovo.
Ako se zaustaviš na tome da ko je spreman da više plati BIĆE njegovo, onda je teorema trivijalna, odnosno ne govori ništa drugo nego da resursi idu onome ko je spreman da najviše plati, a to je poznato, to je opšti zakon tržišta. Ali ako se uvede normativna dimenzija, da TREBA da pripadne onome ko bi bio voljan da plati najviše onda Kouzoa teorema ima značaj, kao kriterijum pravde (dobar ili loš je drugo pitanje).
Ja nisam shvatio da Koazova teorema uopste ima normativni aspekt. Ja ne verujem da je Posner ikada rekao - jednome treba uzeti i dati drugome zato sto on to vise ceni.
Ja sam je shvatio jednostavno kao - pocetna raspodela vlasnickih prava ne utice na to ko ce koristiti imovinu vec samo utvrdjuje ko kome treba da plati. Ovaj drugi aspekt je irelevantan sa drustvenog aspekta (radi se samo o transferu), ali je sa aspekta te dve individue i te kako bitan. Kada se radi o dve drzave, onda jos i vise. I mislim da se o tome u ovim pregovorima radi.
Medjutim, mislim da u svom orginalnom komentaru ipak nisi bio dovoljno cinican. Pretpostavio si da bi trebalo GRADJANE okupiti i pitati ih koliko su spremni da plate. Ali, ove pregovore ipak vode politicari.
Njih uglavnom ne interesuje intenzitet preferencija (spremnost da se plati), nego samo znak preferencije (za ili protiv). Tako da mozes lako da budes u situaciji (u kojoj smo mi mozda danas) da zaista imas vecinu ljudi koja je ZA opstanak Kosova u Srbiji, ali da nije za to spremna da mnogo plati.
Sve u svemu, kao sto je neko na ovom blogu rekao, public choice na zalost jos uvek nije dovoljno usao u medjunarodne odnose.
Precizno, sama teorema, onako kako je Stigler definisao, nije normativna -- ali je zbog toga nije ni mnogo značajna. Jer šta je novo u tome da će vlasnik na kraju biti onaj ko najviše plati? Pogledaj ovo o tome, sjajan članak: http://www.findarticles.com/p/articles/mi_qa3620/is_199807/ai_n8789471
E sad Posner i ostali iz njegove škole ne spominju mnogo teoremu, ali bukvalno izvlače normativni zaključak da vlasnik treba da bude ko najviše plati. I pozivaju se na Kouzov članak iz 1960. kao početak svega toga, a ne na teoremu. Vlasnička prava naravno postoje, ne bi ni Posner rekao da treba oduzimati -- ali tamo gde su nejasna i gde ima transakcionih troškova pregovaranja oko njih, predlažu da se proceni ko bi najviše platio ili bolje upotrebio resurs i na osnovu toga odredi vlasništvo. Pravo na eksternalije naravno kao prvi primer.
Post a Comment