Doomsday machine

Britanski TV program Golden Balls je odličan praktičan prikaz zatvoreničke dileme. Takmičari imaju dva izbora, mogu da biraju da li će da podele dobitak ili da ga ukradu. Ako oba igrača izaberu podelu, onda se dobitak deli. Ako jedan izabere krađu, onda taj igrač dobija ceo iznos. Konačno, ako oba igrača izaberu da ukradu dobitak, idu kući sa rukama u džepovima.

U ovoj epizodi jedan igrač bira strategiju kojom protivniku ostavlja samo jedan racionalan izbor. Nešto poput ruske nuklearne strategije iz Dr. Strangelove. 

Da li bi slična strategija mogla da se primeni i u politici? Recimo, guverner bi automatski bio smenjen ako inflacija pređe iznos projektovane inflacije. Nešto slično već postoji na Novom Zelandu. Takođe, ministar finansija bi mogao po automatizmu da bude smenjen ako izvršenje budžeta pređe planirani nivo. Predpostavljam da bi problem bio u fazi donošenja budžeta, jer bi ovakav sistem verovatno imao za rezultat galantno planiranje, ali mi je i to bolja alternativa od gotovo rednovnog budžetskog rebalansiranja. 

(Ne)održiv deficit

Marko je pre par dana pisao o fiskalnoj krizi i lepo je primetio da 6% budžetskog deficita, rastuće kamate i mali ekonomski rast teško da mogu da smanje javni dug sa 50% na propisanih 45% BDP. U suštini postoje tri načina da se javni dug smanji:

Prvi i očigledan način je da se budžet izbalansira, odnosno da se više ne zadužuje.

Drugi način je ekonomski rast. Ako je ekonomski rast veći od kamatne stope na dug onda će se dug smanjivati kao procenat BDP i budžetski deficit je onda održiv. Kada je stopa ekonomskog rasta niža od kamatne stope deficit će dodatno da povećava javni dug. Upravo zato je rast kamata problem jer stvara začarani krug. Viša kamata povećava dug. Veći dug povećava rizik od bankrota što onda dovodi do većih kamata. I tako u krug.

Teorija (Stanley Fischer) je ovde. Odlična simulacija je ovde. Simulaciju je uradio profesor Frederic Malhrebe. Treba vam Excel 2010 na windows platformi da bi simulacija radila. Menjajte stope rasta, kamatne stope i budžetski deficit da bi videli kako razne kombinacije utiču na javni dug. Videćete da je situacija koju je opisao Marko neodrživa.

Treći način je da država finansira budžetski deficit prodajom državne imovine.

Dakle, dok u teoriji postoje tri načina da se javni dug smanji, u Srbiji zbog relativno malog ekonomskog rasta ta trilema ne postoji. Jedini način da se javni dug smanji je da se prestane sa dodatnim zaduživanjem. Vlada može da bira, ili će da izbalasira budžet (smanji rashode, poveća prihode) ili da razliku finansira prodajom imovine. Dodatno zaduživanje nije samo u suprtonosti za Zakonom o budžetskom sistemu već i sa zdravom ekonomskom logikom.

Grčko javno mnjenje

O Nemcima. Toliko se vole, nema sumnje da se radi o optimalnom valutnom prostoru.

Dinar, a konvertibilan

Posle raspada Austrougarske carevine 1918. prestala je da važi i zajednička valuta, austrougarska kruna. Umesto štampaja novih novčanica elegantno rešenje je bilo da zemlje koje su do tada koristile istu valutu samo pečatiraju stare novčanice novim simbolima. Ovo je dovelo do konkurencije među novim krunama i ljudi su logično pokušavali da pečatiraju svoje novčanice u zemljama za koje su smatrali da će imati najjaču valutu. Najkredibilniji izbor je bila Kraljevina SHS koja je i prva odlučila da napusti krunu.

Ako vas zanima više detalja poslušajte Money Planet podcast. Autori tvrde da je to najsvežiji primer napuštanja zajedničke valute, naravno sve u svetlu mogućeg grčkog istupanja iz evra. Podcast im je inače dosta bolje pripremljen od recimo EconTalk koji je ponekad suvoparan. 

Pečatirana austrijska kruna (wikipedia)

Murray Rothbard o strategiji

Pre 20 godina:

Another alternative right-wing strategy is that commonly pursued by many libertarian or conservative think tanks: that of quiet persuasion, not in the groves of academe, but in Washington, D.C., in the corridors of power. This has been called the "Fabian" strategy, with think tanks issuing reports calling for a two percent cut in a tax here, or a tiny drop in a regulation there. The supporters of this strategy often point to the success of the Fabian Society, which, by its detailed empirical researches, gently pushed the British state into a gradual accretion of socialist power.

The flaw here, however, is that what works to increase state power does not work in reverse. For the Fabians were gently nudging the ruling elite precisely in the direction they wanted to travel anyway. Nudging the other way would go strongly against the state's grain, and the result is far more likely to be the state's co-opting and Fabianizing the think-tankers themselves rather than the other way around. This sort of strategy may, of course, be personally very pleasant for the think-tankers, and may be profitable in cushy jobs and contracts from the government. But that is precisely the problem.

And so the proper strategy for the right wing must be what we can call "right-wing populism": exciting, dynamic, tough, and confrontational, rousing, and inspiring not only the exploited masses, but the often shell-shocked right-wing intellectual cadre as well. And in this era where the intellectual and media elites are all establishment liberal-conservatives, all in a deep sense one variety or another of social democrat, all bitterly hostile to a genuine right, we need a dynamic, charismatic leader who has the ability to short-circuit the media elites, and to reach and rouse the masses directly. We need a leadership that can reach the masses and cut through the crippling and distorting hermeneutical fog spread by the media elites.

Srpska čajanka

Sutra u podne, ispred Ministarstva finansija.

Nezavisna Država Evropa, NDE

Kako se stvari brzo odvijaju. Sinoć (pacifičko vreme) čitam nekoliko tekstova (ovde i ovde) u kojima se paniči kad će već Angela Merkel jednom da shvati da evropska super-država nema alternativu, i da prihvati ideju evroobveznica i prenošenja fiskalnog suvereniteta na Brisel. Već jutros Wall Street Journal javlja da taj trenutak izgleda nije daleko: iz nezvaničnih ali pouzdanih izvora se saznaje da je Merkelova spremna da prihvati da nemačka finansira nove bailoute ako se instalira država Evropa. Ali, to će biti proces od više meseci dok se ne donesu amandmani na postojeći Ustav. No, ne treba sumnjati da će to biti usvojeno, neće valjda demokratije i izbori da zaustave progres, iako je WSJ malo zabrinut da će "populisti" da talasaju, galame i sreću kvare.

Interesantno pitanje za mene je - šta treba libertarijanci da rade u ovoj situaciji: ko je prijatelj a ko neprijatelj? Mislim da je česta i instinktivna reakcija mnogih libertarijanaca da se sojuze sa birokratima jer im se čine da su populisti u ovoj situaciji još gori. Dobar primer tog rezonovanja je Jesus Huerta de Soto, po mom sudu jedan od najvažnijih živih ekonomista. Ali pre neki dan piše članak u kome tvrdi da je evro super stvar, zato što prisiljava levičarske vlade da rade ono što ne žele, da smanjuju državnu potrošnju u nedostatku mogućnosti za devalvaciju. On vidi evro kao neku vrstu surograta zlatnog standarda i ukazuje da populistički kritičari evra daju vrlo slične argumente protiv njega koje protiv zlatnog standarda daju svi levičari: da je "rigidan", da ograničava moć države da kreativno reševa probleme, da prisiljava na štednju i "austerity" itd. De Soto ima isti problem kao i mnogi ljudi u Srbiji: on vidi svog premijera koji ne bi uradio ništa od nepopularnih stvari koje je sada prinuđen da radi i onda sklapa pakt sa đavolom: neka je evro fiat valuta, i neka ceo projekat kontrolišu kejnzijanci i levičari, ali makar ove propalitete kući malo da disciplinujemo. Mnogi se i u Srbiji osećaju slično kad MMF ili EU prisile domaću vladu da uradi nešto nepopularno.

To je po mom sudu vrlo površno i opasno rezonovanje. Ono prenaglašava značaj jednog potpuno slučajnog istorijskog fakta: da je upravljanje ECB bilo u rukama nemačke konzervativne ortodoksije stabilnog novca. Zato je evro bio stabilnija i manje inflatorna valuta od dolara i zato je kreditni balon u većini evropskih zemalja bio manji nego u SAD. Ali već sada banka je pod velikim pritiskom da počne da štampa pare, i to se već i dešava u izvesnoj meri. S druge strane, verovati da će posledica ovoga biti da će nacioanlni političari poslušno da sagnu glavu pred disciplinijućmom snagom stabilnog evra i da počnu da demontiraju državu blagostanja da bi izbegli bankrot je naivno do krajnosti. Pogledajte samo vesti poslednjih nekoliko dana i jasno vam je da će "rešenje" biti nađemo u fiskalnoj centralizaciji propraćenoj "aktivnijom" monetarnom politikom, dakle u stvaranju Sjedinjenih evropskih država koja će da omogući izbegavanje svega onoga to čega je i de Sotou i svim ostalim libertarijancima stalo. Ne u konačnom prihvatanju potrebe da se to uradi.

Zato se meni čini da su jedini saveznici u ovoj situaciji esktremisti i populisti koiji harangiraju protiv evra, od Sirize u Grčkoj, desničara u Finskoj, gospođe Le Pen u Francuskoj, i slične lumpen-političke "elite" od koje se respektabilnim analitičarima i vladajućoj kliki u Briselu diže kosa na glavi. Libertarijanci treba oberučke da podržavaju komuniste i fašiste gde god se približe vlasti u Evropi. I što su manje "respektabilni" i luđi - to su bolji i korisniji. Bukvalno, lenjinistička deviza treba da bude i naša: "što gore to bolje". Naravno, ukoliko spadate u fine, umivene, libertarijance koji se groze savezništva sa nesofisticiranim ljudima i veruju u bajku o tome da nije važno kolika je država nego samo da ima "checks and balances" iznutra onda ćete možda imati neku drugu ideju. Možda će vam se učiniti da i nije tako loše da se formira evropska super vlada, jer će onda biti dovoljno samo da formiramo nekoliko "respektabilniih" libertarijanskih thin tankova u Briselu i konvertujemo birokrate u libertarijanizam, korak po korak, fabijanski. Kao što naši prijatelji u Americi, na Catou i Heritageu, sa takvim neviđenim uspehom to rade već decenijama. Ako je tako, onda bi svetska vlada bila još bolja sa libertarijanske tačke gledišta.

Ako se pak slažete sa mnom da je politička decentralizacija jedini način očuvanja slobode (ili onog što je još ostalo od nje) onda je svako ko blokira i ruši projekat evropskog ujedinjavanja, iz ma kog razloga, i sa ma kojom motivacijom, brat najmiliji i saveznik. Tomo Nikoliću, brate Srbine, domaćine, predsedniče, gledam u tvom pravcu. I čekam da ustaneš u odbranu nezavisnoti i slobode srpskog naroda i svih građana Srbije. Sa sve Kosovom u preambuli. Na šta si položio zakletvu.

Plaćeni prijatelji

Pre jedno godinu dana sam imao vrlo kratak post pod nazivom "Šta čeka Andersa Breivika?" u kojem sam dao link na članak o odličnim uslovima života u norveškim zatvorima. Komentator 0vernight je izneo niz zamerki na taj članak. Šta će reći na ovo? :)

Prison to hire person to hang out with Breivik

The Norwegian prison where Anders Behring Breivik may be locked up for massacring 77 people last year will hire people with whom he can socialise, to keep him away from other inmates, media reported Thursday.

 

Španski premijer predlaže samoukidanje

The European Union needs to reinforce its architecture. This entails moving towards more integration, transferring more sovereignty, especially in the fiscal field.

And this means a compromise to create a new European fiscal authority which would guide the fiscal policy in the euro zone, harmonise the fiscal policy of member states and enable a centralised control of (public) finances."

kaže španski premijer Rajoy. Javno, ne tajno. Predsednik vlade suverene zemlje javno nudi da ukine njen suverenitet i preda ga nekom drugom. Da sebe pretvori u lokalnog činovnika centralne evropske vlade. Komentari?

Mediji, elita, demokratija

Zamislite sledeću sutuaciju: 150 vodećih holivudskih glumaca se sastaju svake godine u isto vreme, uz neviđene mere obezbeđenja, u tajnosti, u specijalno odabranom hotelu, koji je prethodno potpuno ispražnjen od svih drugih gostiju. U tišini i tajnosti oni tri dana sastanče, ali ne izdaju nikakva saopštenja, i nikad ništa ne procuri sa njihovih sastanaka. Država troši milione dolara na organizaciju i obezbeđenje ovih sastanaka, kao i na postavljanje barikada i patrola koje će da spreče novinare i radoznale fanove da priđu bliže od 500 metara hotelu. Sve vreme sastanka nad hotelom kruže policijski helikopteri, i ako neko priđe bliže odmah će biti uhapšen.

Šta mislite, kako bi reagovali mediji u takvoj situaciji? Kako biste reagovali vi, ako biste bili poreski obveznik te zemlje? Pretpostavljam da bi prva, najnormalnija reakcija bila - šta oni misle ko su? Jel ovo privatna država? Ali, sledeći korak bi verovatno bilo detaljnije interesovanje za ceo slučaj - kakva je zapravo to ujdurma, šta ti glumci tamo rade, i zašto država obezbeđuje njihove sastanke o trošku poreskog obveznika? I zašto je sve u tajnosti, i ceo hotel mora da bude ispražnjen unapred? Pretpostavljam da bi mediji učinili sve da dođu do bilo kakve informacije, da prošvercuju svoje ljude unutra, da dobiju bilo kakvo obaveštenje o sadržaju razgovora od nekog od učesnika itd.

E, sad, zamislite da imate potpuno istu sitaciju: policijske helikoptere, bespilotne špijunske letelice, barikade i patrole koje preče prilaz hotelu koji je prethodno ispražnjen od gostiju, samo sa jednom razlikom - 150 posetilaca nisu holivudski glumci nego najmoćniji ljudi na svetu, vodeći političari, biznismeni, bankari, diplomati, neki profesori na prestižnim univerzitetima i novinari vodećih televizija i novina. Svi se oni sastaju jednom godišnje u strogoj tajnosti i tri dana razgovaraju i pregovaraju, i onda odu kući i nikom ništa. I zamislite da se to dešava od 1954 godine, svake godine, u Evropi ili Americi.

Ali, postoji samo jedan problem - u ovom drugom slučaju, mediji "nisu zainteresovani". Štaviše, oni ne samo da o tome ne izveštavaju, nego potpuno prećutkuju i pomažu u zataškavanju samog postojanja sastanka. Kad u javnost procuri da ta grupa postoji, i da je organizuju nekoliko vrlo moćnih bankara i političara iz Amerike i Evrope, medijji nastavljaju da to ignorišu i prećutkuju. Najmoćniji ljudi na svetu nastavljaju da imaju privatne sastanke svake godine, o enormnom trošku poreskog obveznika, u strogoj tajnosti i sa zabranom prilaza novinarima a vodeće medijske kuće, od CNN, Fox Newsa, MSNBC, New York Timesa, AP, Wall Street Journala, Washington Posta, Financial Timesa, Economista ne izveštavaju ni jednu reč o tome.

Deluje vam nadrealno? Ne, to je sušta realnost. Upravo ovo što sam opisao se događa svake godine sa tzv. Bilderberg grupom. Privatno udruženje najmoćnijih ljudi na svetu, osnovano 1954 godine, koje se sastaje na tri dana upravo na gore opisani način, i sa reakcijom medija koju sam upravo opisao - ćutanjem, zataškavanjem ili eventualno (ređe) kiselim spominjanjem uz neizostavno minimiziranje značaja sastanka. I kad je događaj spomenut, to će se desiti tek pošto je uveliko završen i kad opasnost od publiciteta prođe, i uz obavezno ismevanje teorija zavere da je sastanak važan. Ovogodišnji sastanak Bilderberg grupe je počeo juče i Virdžiniji, SAD. Pogledajte šta Google pretraga za vesti "Bilderberg 2012" daje: Washington Times jedan izveštaj, jedan reporter Guardiana koji ih prati godinama, i kiseli poluizveštaj Hufington Posta sa sve ismevanjem "teorija zavere".

Odgovor na pitanje zašto glavni mediji ne izveštavaju je vrlo jednostavan: njihovi šefovi su deo iste grupe. Svake godine, veliki broj vodećih novinara, urednika i vlasnika glavnih medija je pozvan da učestvuje. Kao i svi drugi, oni su tamo pod uslovom da ne prozbore ni reč o sadržaju sastanaka. Kakve su reperkusije ovoga po naše teorije o medijima? Znate ono, "medijski pluralizam", "medijsko tržište" i sve ostale trice i kučine, tiraži, senzacionalizam medija itd...Gde se deo senzacionalizam? Ono - "ekskluzivni izveštaj šta najmoćniji ljudi sveta u tajnosti raspravljaju. Samo u našim novinama". Nema. Pojela maca radoznalost. Radoznalost je usmerena na suštinske, filozofske probleme tipa da li je Trig stvarno sin Sare Pejlin, i da li John Edwards ima švalerku ili nema. Ove stvari su suviše ozbiljne. Ima ko vodi računa o tome. Nije tvoje da budeš radoznao.

Ima nekoliko stvari interesantnih u vezi ove grupe: prvo, stari dobri marksisti i publik čojseri bi odmah ovde uzviknuli (tj ukoliko nisu "respektabilni", tj ne plaše se da ih se ne proglasi za drugare sablasnog Moldera zbog samog spominjanja reči "Bilderberg"): "evo dokaza, privatni biznis kontroliše vladu, najmoćniji bankari i industrijalci privode svoje političke marionete da im iziktiraju kakva se politika ima voditi, da im održe bukvicu ukoliko negde greše, promovišu i pohvale poslušne itd. Zašto bi uopšte najmoćniji političari sveta dolazili svake godine na noge nekoj privatnoj grupi bankara i finansijera o kojoj javnost ništa ne zna? Država - transmisioni mehanizam krupne buržoazije"!

Ma koliko na prvi pogled delovalo uverljivo, ovakvo rezonovanje predstavlja opasno pojednostavljivanje, koje potcenjuje ozbilnost problema. Ljudi koji se sastaju na Bilderberg skupovima su svojevrsna sekta koja deli zajednička uverenja, ne samo interese. Iako je grupa organizovana po principu mafije (nekolicina starijih i najuticajnijih članova upravljaju grupom iz senke i vrše selekciju gostiju), glavni kohezioni element grupe su ideje, a ne interesi. Grupu su osnovali, njome upravljali 50 godina i još uvek upravljaju ljudi čija je glavna ideološka motivacija formiranje nadnacionalne iliti svetske vlade. Megafinansijer David Rockfeller koji je jedan od vodećih ljudi grupe ceo svoj život je posvetio ideji svetske vlade. Njegova privatna fondacija je potrošila stotine miliona na promociju socijalizma i "međunarodne kooperacije". U svojim memoarima on s ponosom ističe kako je to njegov životni projekat:

Some even believe we are part of a secret cabal working against the best interests of the United States, characterizing my family and me as ‘internationalists’ and of conspiring with others around the world to build a more integrated global political and economic structure – one world, if you will. If that’s the charge, I stand guilty, and I am proud of it.

Henri Kisindžer je takođe vrlo uticajan i ima u osnovi istu ideologiju. Vrlo uticajan član grupe Denis Hejli kaže:

To say we were striving for a one-world government is exaggerated, but not wholly unfair. Those of us in Bilderberg felt we couldn't go on forever fighting one another for nothing and killing people and rendering millions homeless. So we felt that a single community throughout the world would be a good thing

Dakle, teorija da su to ljudi koji guraju ideju svetske vlade nije nikakva fantazija teoretičara zavere, nego realnost. Najtačnije bi bilo tu grupu opisati kao nadnacionalnu mrežu ljudi koje povezuje ideologija globalnog političkog upravljanja. Dakle, sekta koja doživljava nacionalne granice kao smetnju i koja pravi zajedničke planove kako da unapredi stvar državnog intervencionizma, kontrole i regimentacije na globalnom nivou. Ne treba da podsećam koliko je ljudi bliskih ovoj grupi kroz istoriju zagovaralo javno tu ideju i koliko njih je zagovara danas. Koliko je bilo samo pokušaja da se UN pretvore u zametak svetske vlade, i u kojoj meri je EU zamišljena kao jedan od regionalnih projekata koji u budućnnosti treba da vodi globalnom ujedinjavanju. Kao u mom prethodnom postu, razumeti šta pričaju i kakve odluke donose ljudi na Bilderberg sastancima nije moguće ako robujemo modelu politike koji smatra da su "pluralizam", "nacionalna država" i "demokratija" mnogo važni atributi današnjeg političkog poretka. Bojim se da bi pojmovi nadnacionalnih privatnih elita i neformalnih zavereničkih mreža sa ciljem promocije kolektivizma bili mnogo adekvatniji. Ono šti ljudi tamo rade je zapravo vođenje politike: oni se sastaju u tajnosti ne da bi ćaskalii nego da bi se savetovali i donosili odluke koje će onda sprovoditi. Vrlo jednostavno. To što oni ne objavljuju nikakva saopštenja ni zvanične dokumente je značajno taman koliko i činjenica da šefovi Cosa Nostre na objavljuju saopštenja za štampu posle svojih sastanaka.

Naravno, jedna od tipičnih odbrana Bilderberga koju guraju poslušni mediji jeste da je to samo diskusioni klub, koji je u osnovi dosadan i ne mnogo produktivan, samo jedno mesto za neformalnu razmenu mišljenja, za šta je bolje da se drži privatno, te se stoga novinari ne puštaju unutra. Ali, mi vrlo dobro znamo to kad elita zatvori vrata koliko je to proizvod nevine želje da se slobodno diskutuje. Otprilike, isto kao kod donošenja američkog Ustava u Filadelfiji 1787: prva stvar je bila da se George Washington izabere za predsedavajućeg i zatvore vrata "da bi se slobodnije raspravljalo". A posle dva dana je postalo jasno da je pravi razlog bilo to što su organizatori sastanka pripremili državnni udar: potpunu, funamentalnu promenu političkog sistema potezom pera, iako su prethodno obećali da će smao doneti neke amandmane na postojeći Ustav. I bilo bi vrlo nezgodno ako bi stoka saznala za to pre vremena. Isti stepen verodostojnosti imamo i ovde. Ako ste potpuno operisani od mozga, onda ćete možda i poverovati da Bildeberzi organizuju čitavu armadu helikoptera, naoružanih policajaca s pancirima, agenata tajnih službi, specijalaca, postavljaju barikade na pola kilometra od hotela iz koga su prethodno najurili sve goste dva dana unapred, samo zato da bi mogli da ugodno i neformalno ćaskaju i razmenjuju mišljenja, a bez ikakvih praktičnih posledica. Prosto - ako nema ništa sporno što ne bi rekli u javnosti, onda treba pustiti novinare. Ako ne puštaju nikog, to znači da političari koji su tamo pričaju ili obećavaju nešto za šta misle da javnost ne treba ili ne sme da sazna. Ako je tako, onda je to zloupotreba vlasti najgore vrste za koju se ide u zatvor - sastanci iza zatvornih vrata sa poslovnim ljudima i stranim političarima. Ko je rekao "korupcija"?

U Americi je ta stvar posebno očigledna. Po Loganovom zakonu iz 1799, američki izabrani zvaničnik koji bi vodio tajne razogovore sa predstavnicima stranih vlada koji bi mogli da utiču na njihovu politiku, imao bi se zatvoriti zbog tog zločina na tri godine. John Kerry, Hilary Clinton, Barack Obama, George H. Bush, Rick Perry i desetine drugih izabranih zvaničnika bi trebalo da su već u zatvoru. I što je najgore većina njih su negirali da su ikad bili na ovom sastanku. Pogledajte ovaj smehotresan snimak iz 2008 gde Robert Gibs, Obamin portparol objašnjava sluđenim novinarima da je Obama morao da nestane bez traga na tri dana jer su "neki ljudi želeli privatno da se sastanu sa njim". Ili ovde Tony Blaira koji je svojevremeno lagao da ni jedan član njegove vlade nikad nije prisustovao sednicama Bilderberga, da bi sada priznao da je on bio 1993. Takvih primera ima na desetine. Ako je sve to toliko nevažno, zašto ti ljudi prikrivaju da su bili na tim sastancima, da ne govorimo tome šta su tamo i sa kime razgovarali?

Naravno, sve ovo ne znači da su Bilderberzi i cela ta kolektivistička klika svemoćni. Oni su hteli svetsku vladu 1945. Usvojili su takozvanu Havansku povelju koja je bila zapravo ekonomski Ustav nove svetske vlade, nešto poput EU danas, gde je sve od investicija, poreza, carina, regulativa bilo centralizovano i pod kontrolom UN i Svetske Banke. Stvar je propala jer su republikanski rednekovi pobediki 1948 u Kongresu i minirali stvar. GATT iz koga će proisteći današnja WTO je bio samo jedno poglavlje iz te propale havanske povelje. Kjoto protokol je bio njihov ključni projekat 1990ih, za koji su se, kako je Širak rekao, nadali da će biti zametak svetske vlade, a koji je opet propao zahvaljujući američkoj javnosti i Kongresu. Revolucije u Istočnoj Evropi, posebno Poljskoj i Rumuniji su počele dao posledica dogovora Rokfelera i Kisindžera sa Gorbačovom da će ubediti Kongres da odobri velike zajmove SSSRu ako ovaj dozvoli privid izbora u Istočnoj Evropi koji naranvo neće ugroziti vlast komunista. Stvar se otela kontroli i stoka nerazumna u Istočnoj Evropi je neplanirano zbacila komunizam. Sad moraju da rade težim i zaobilaznim putem preko EU ujedinjenja sa neizvesnim rezultatima.

Ali, sve ove činjenice ne znače da klika fanatika svetske vlade ne postoji i ne radi na ostvarenju svojih ciljeva. I da nije vrlo moćna. Neki teoretičari zavere koji joj pridaju nadnaravne moći zapravo kompromituju legitimne činjenice koje se ne smeju ignorisati.

Vrag odneo šalu

Srpske javne finansije su u potpunom haosu. Posebno plaši to što po svoj prilici političari ne shvataju koliko je stanje loše i koliko su spoljni rizici ozbiljni. Mali broj njih će i baciti pogled na izveštaj Fiskalnog saveta. A izveštaj plaši (o samom Izveštaju možda napišem nešto više narednih dana). Posebno plaše još dve činjenice:

1. Izveštaj su pisali ljudi koji su relativno bliski sadašnjim vlastima, dakle sigurno nisu preuveličavali probleme i dramili bez potrebe.
2. Izveštaj se ne bavi potencijalnim rizicima vezano za propast još neke banke.

Takođe, evro ode na 117 dinara i pored toga što je NBS smanjila devizne rezerve za više od jedne milijarde evra od početka godine. Kurs ne samo da ubija privatne dužnike koji mogu da bankrotiraju i povuku neku banku sa sobom, već ubija i najvećeg deviznog dužnika od svih - državu Srbiju. Troškovi kamata planirani budžetom za 2012. godinu iznose oko 60 mlrd dinara. Uz padajući kurs i nova zaduživanja, troškovi kamata lako mogu da porastu na 10-15% budžeta sledeće godine.

Dakle, stanje u javnim finansijama je veoma loše. Ali, da je danas 2007. godina, ne bih bio previše zabrinut. Međutim, sada je 2012. godina, gde su međunarodne okolnosti takve da bi bilo osnova za zabrinutost čak i da je javni dug na nivou od 30% BDP, a deficit na 3% BDP. Sa zaduženošću od preko 50% BDP, deficitom od oko 6% BDP, evro zonom kojoj preti potpuni kolaps i političarima koji nisu spremni za reforme, postoji mnogo razloga za zabrinutost.

Posebno plaše izjave političara, posebno zato što ih pažljivo slušaju poverioci.

1. Tadić bi da "štedi država, a ne građani". Šta mu to tačno znači, ne znam. Verovatno ne zna ni on.
2. Krkobabić neće dozvoliti da se zamrznu penzije.
3. Dačić bi da ulaže u privredni razvoj i boriće se protiv neoliberalne dogme. Po njemu, lek za preveliku potrošnju je veća potrošnja. Ali, "investiciona", ne neka obična potrošnja.
4. Đelić bi da smanji troškove putovanja.
5. Sa druge strane, trenutni i verovatno budući ministar finansija ćuti, a bilo bi dobro da nešto kaže. Pogledajte samo odsek "Vesti" na sajtu Ministarstva finansija, sve će vam biti jasno.

Narodna banka kaže da je ovoliko deviza prodala zato što očekuje da će sledeća vlada doneti program fiskalne konsolidacije. Ali, na osnovu čega to očekuju, nemam pojma. Sigurno ne na osnovu izjava političara koji će da čine tu vladu.

Biće povećan PDV, to je jasno. Verovatno će biti zamrznute i plate i penzije, i to je jasno. Ali, veliko je pitanje da li će to biti dovoljno. Mi dug otplaćujemo novim zaduživanjem. Pogledajte trend prosečne kamatne stope koju plaćamo na dug (preuzeto iz izveštaja Fiskalnog saveta).




Stopa se duplirala za samo četiri godine. Lako može u narednih par godina da ode na 5% ili 6%, što je trošak od jedne milijarde evra godišnje. Svake godine. To je duplo više u odnosu na ovogodišnje izdvajanje, a pet puta više od izdvajanja pre samo 4 godine. Dakle, moraju da se nađu uštede ne samo kako bi se značajno smanjio deficit, već i kako bi se stvorio prostor za rast troškova otplate kamata, koji je neminovan. To ne može da se postigne smanjenjem putnih troškova i poskupljenjem hrane u skupštinskom restoranu. To mora da košta građane - penzionere, lekare, medicinske sestre, učiteljice, profesore, policajce, sudije, vojnike, građevinare, konsultante, birokrate. Na sve to treba dodati i troškove restitucije i verovatne obaveze po osnovu neisplaćenih penzija građanima Kosova. Da ne govorim o nagomilanim dugovima zdravstvenog fonda, ili o tome da je veliko pitanje da li će iko da se javi na tender za železaru u Smederevu.

Prošlo je vreme za "smanjićemo sivu ekonomiju" i "uštedećemo na javnim nabavkama". "Napredak u pristupanju Evropskoj uniji" , "nastavak borbe protiv organizovanog kriminala i korupcije",  "uklanjanje prepreka biznisu i poboljšanje poslovnog okruženja" takođe neće pomoći na kratak rok. Potrebne su ozibljne i teške reforme pre svega penzijskog, zdravstvenog i obrazovnog sistema. Koliko čujem, za sve te resore će verovatno SPS i PUPS "preuzeti odgovornost", što znači - ništa od reformi. Kako planiraju da se izvuku, nemam pojma.

Thiel's Law

Peter Thiel je više puta pominjan na TR. Jedan od Paypal osnivača, prvih Fejsbuk investitora i libertarijanac. Trenutno drži predavanja na Standfordu o preduzetništvu. Jedan preduzmljivi student objavljuje veoma interesantne belešeke sa predavanja.  "Thiel's Law" je posebno interesanto poglavlje.

Na primer, koja je bila prva ideja za Paypal? Zašto je najbolje da se start-up osnuje kao C-korporacija? Kako se manifestuje "nerd i alpha male" kombinacija? 

Ivo i Toma

Drugi i poslednji put na istu temu, ali mislim da je bitno: Predsednik Hrvatske Ivo Josipović izjavio je danas u Briselu da bi otišao u Beograd na inauguraciju novoizabranog predsednika Srbije Tomislava Nikolića samo ukoliko se on jasno izjasni da napušta ideje četništva i ekspanzije. Ja ovde mogu videti da predsednik Hrvatske nedvosmisleno traži da se sprski predsednik odrekne antifašizma i antikomunizma zbog unutrašnjih potreba Hrvatske. Naravno, moguće je da Josipović misli na instant četništvo kada su partizani & njihovi učenici & potomci 1990-ih navukli kokardu preko petokrake i nastavili ono što najbolje znaju. Ali to je pogrešna upotreba termina. Inače, ekspanzija je davno napuštena kao koncept, ako je istog i bilo u drugarskom prepucavanju pokojnih ratnih drugova, uglavnom preko leđa Srba i Hrvata na prostoru ex-RSK. Dakle, ako je ono prvo uslov, nažalost, Josipović i ne treba da dolazi. Ako je drugo, to je već godinama jasna politika Srbije, a i svih parlamentarnih partija u srbiji. Konacno, ne može se pobeći od svoje prošlosti, pa će biti sitnog prckanja naveliko. Tu će nam izabrani predsednik pokazati koliko je vešt. Recimo, mogao bi da uči upravo od Josipovića kako se može preokrenuti za 180 stepeni, pa od komuniste postati demokrata.

Oštre mere štednje

Najavljuje Božidar Đelić:


On je predložio da bi tako trebalo zabraniti da delegacije Srbije u inostranstvu imaju više od dve do tri člana, da treba ukinuti dnevnice, jer mnogi samo zbog njih putuju u okviru tih delegacija, a predložio je i zabranu odsedanja u hotelima koji imaju više od tri zvezdice, osim za predsednika i premijera Srbije. 

Nije naveo koliki će se tačno efekat ostvariti ovako drakonskom i brutalnom sečom troškova. Ja ga procenjujem na između 0,05 i 0,1 milijarde dinara, čime bi se ovogodišnji deficit sveo sa prevelikih 6% BDP na razumnih i sasvim održivih 5.993% BDP.

Zannimljivosti Evropske Unije

Odličan tekst o budućnosti EU u Daily Telegraphu. Evo ključnog "ulomka" koji se odnosi na projekat evropskih obveznica koji je sada u razmatranju:

"Project bonds", of course, are designed to be a step towards the "eurobonds" being promoted by new French President, Francois Hollande – a euphemism for Germany under-writing everyone else's debts. That would amount, in essence, to fiscal union. It seems to me pretty obvious that, for all the hopes being pinned on such an outcome, it simply isn't going to happen.

The tacit plan seems to be that Berlin will accept full-on European Central Bank debt monetization in return for a German-directed fiscal union, with powers to raise taxes and make large-scale transfers between countries, while issuing joint eurobonds.

The trouble is that Greece is a democracy, Spain is a democracy. France, the world’s fifth-largest economy and one of the most powerful countries on earth, is a democracy – and a pretty feisty one at that. Are all these countries, their electorates supplicant, their future politicians content, really going to subscribe to and live under, for decades to come, a system based on Berlin telling them how much they can borrow and spend? I don’t think so.

Ipak, primetićete jednu nelogičnost ovde: francuski predsednik Hollande, ako je verovati autoru članka, gura projekat evropskih obveznica čija je suština da će EU postepeno prerasti u superdžavu kojom dominira Nemačka. Zašto bi on to radio? Francuski predsednik promoviše nemačku dominaciju Evropom? Jel to vama ima nekog smisla?

Ja mislim da je problem sa celom analizom u tome što nije spremna da se odrekne prevaziđenog teorijskog modela u kome su akteri međunarodne politike na globalnom ali i evropskom nivou "nacionalne države". Ma koliko neintuitivno zvučalo, za svrhe analize EU nije mnogo korisno posmatrati Francois Hollandea kao francuskog predsednika, niti Angelu Merkel kao nemačkog kancelara. Da je tako Hollande ne bi predlagao rešenje koje će na prvi pogled da Nemačku pretvore u hegemona.

Mnogo je bolje i informativnije tretirati ih kao predstavnike jedne ideologije. Mislim da je jedna od najnesrećnijih posledica marksizma bilo to što je sam pojam "ideologije" došao na zao glas, i da on njega teoretičari beže kao đavo od krsta. Ali, u ovom slučaju, ideologija nam je mnogo korisnija za razumevanje šta se zbiva u EU nego isprazne kategorije "demokratije" i "nacionalne države". Već znamo da u Evropi demokratija ne vredi ni po lule duvana. Kad Irska izglasa "ne" na referendumu, isti se ponavlja dok se ne dobije ispravan odgovor. Kad Francuska i Holandija izglasaju ne novom Ustavu, onda se napiše novi koji je isti kao stari, i ukine referendum. Kad Slovačka izglasa "ne" grčkom bailoutu, glasanje se opet ponavlja dok se ne dobije korektan odgovor. U ovom trenutku, dok kolumnista Daily Telegrapha piše o "demokratiji" 90% zakona "suverenim", "demokratskim" zemljama EU diktira neizabrano birokratsko telo zvano Evropska komisija koje ne polaže račune nikome i ne predstavlja nikoga. Govoriti da u takvom sistemu "demokratija" išta znači je komično.

U takvoj situaciji, ideologija Evropskog ujedinjenja je mnogo deskriptvnija kategorija od demokratije. Najbolji način da razumete ponašanje vodećih evropskih političara je da izbore i unutrašnju politiku shvatite kao manje važan fenomen, i kao teškoću i ograničenje koje treba prevazići, a ne kao neku važnu determinantu. Socijalizacija u centrima evropske elite moći je mnogo važnija od nacionalnog interesa: Holland, baš kao i Sarkozi i Merkel, je na prvom mestu žrec ideje evropskog jedinstva, a ne reprezent svoje nacije u međunarodnoj areni, kako bi zastareli modeli politike hteli. Njegova prevashodna lojalnost je lojalnost ideji "evropskog jedinstva" tj evropske super-države. Sve što vodi tom cilju, ili pak cilju sprečavanja da se taj projekat, sruši on će podržati, i odbaciće sve što ide protiv ostvarenja tog cilja. Nije on ni za ni proitv nemačke dominacije u Evropi. To je za ljude poput njega ili Merkelove irelevantno pitanje.

Najbliža analogija ovome bi bili stari zagriženi komunisti. Ili možda čak i mi libertarijanci. Koliko nas koji ovde pišemo bi na mestu Tomislava Nikolićča ili Borisa Tadića vodili politiku tako da ostvarujemo neki srpski "nacionalni interes" koji se definiše kao igra nulte sume sa drugim "nacijama"? Ili bi pre koristili nacionalnu politiku kao arenu za sprovođenje libertarijanskih ideja? I smatrali libertarijance u Finskoj i Hrvatskoj mnogo bližim od Dačića ili Koštunice ovde? Zašto je tako teško prihvatiti činjenicu da evrofanatici na isti način vode i doživljavaju politiku? Da Francois Hollande ne štiti "francuski nacionalni interes" protiv "nemačkog" (ili obrnuto), nego da naprotiv deluje u sistemu francuske nacionalne politike (koji je datost) da ostvari ciljeve evropske superdržave. Šta god to praktično značilo u svakom pojedinačnom trenutku, u smislu posledica po ovu ili onu naciju.

Evo vam zgodne ilustracije ovog fenomena. Financial Times "izbrbljava" što bi rekao drug Lenjin šta je pravi razlog straha od grčkog izlaska iz EU. On nema nikakve veze ni sa ekonomijom, ni sa finansijskom stabilnošću, bankama, zajmovima, ničim sličnim, već isključivo sa politikom, tj kako će se grčki izlazak reperkutovati na budućnost "evropskog jedinstva" i "evropskog projekta":

Suppose that by mid-2013 Greece’s economy is recovering, while the rest of the eurozone remains in recession. The effect on austerity-addled Spain, Portugal and even Italy would be powerful. Voters there would not fail to notice the improving condition of their hitherto scorned Greek neighbour. They would start to ask why their own governments should not follow the Greek path and voice a preference for leaving the eurozone. In other words, the Greek experience could fundamentally alter the incentives for these countries to remain in the eurozone, especially if economic conditions remained grim.

Such a scenario would be rich in irony. Greece is viewed as the pariah polluting the eurozone; its expulsion might make it a far bigger threat to the single currency’s survival. If a eurozone exit creates the conditions for a rebound in Greece, it may prove an infectious model. The ongoing Greek tragedy could yet turn out not too badly for the Greeks. But tragedy it might well be for the eurozone and perhaps for the European project.

Evro je kamen-temeljac projekta evropske super-države. Bez njega, cela građevina pada. Oni su uložili decenije rada da stignu dovde. Ako Grčka izađe, čak i bez ovog optimističkog scenarija koji FT opisuje, evro će verovatno biti na putu bez povratka. A sa njim i ideja Evrope od "Atlantika do Urala". I to je tajna svih bailouta, svog alogičnog "nemačkog finansiranja neradnika", svog tog straha od "ekonomske zaraze" i svih ostalih strašila.

U tajnoj arhivi koju je iz Gorbačovljeve fondacije prošvercovao Pavel Stroilov ima izveštaj o jednom susretu bivšeg francuskog predsednika Žiskar Destena i Gorbačova, negde 1987. I Desten kaže Gorbiju otprilike "za 10 ili 15 godina Evropa će biti jedna država, i vi morate da odlučite kakve ćete odnose da imate sa njom". Pitam se koliko je ljudi u Evropi 1987 uopšte pomišljalo na mogučnost da cela Evropa postane bukvalno jedna država? I još gore, koliko je političara o tome javno govorilo. I gle čuda, 20 godina kasnije, isti proročki Žiskar Desten - glavni pisac Evropskog "Ustava". Da li vi zbilja verujete da je najbolji način da se Žiskar Desten opiše - "bivši francuski predsednik"? Ja mislim da nije. Predsednik jedne nacije ne bi posvetio ceo svoj život projektu utapanja te nacije u nekoj drugoj zar ne? To nas konvencionalni modeli politike i međunarodnih odnosa uče: cilj svake države je opstanak, jačanje i preotimanje moći od drugih država. Ako je tako, objasniste mi Žiskar Destena. Ili FD Ruzvelta, koji je sanjao o svetskoj vladi sa Staljinom i formirao UN kao zametak svetske federacije? Ili 40 američkih senatora, na čelu sa budućim predsednicima J.F Kenedijem i Geraldom Fordom koji 1948 donnose rezoluciju kojom od Trumana traže da pretvori UN u efikasan organ svetske vlade? Ili, konačno, Angelu Merkel koja je spremna pre da izgubi na izborima nego da odbije da nemačkom poreskom obvezniku natovari na vrat stotine milijardo za pokrivanje deficita ljudi koji rade 30 sati, idu u penziju sa 55 godina ili imaju 14 plata?

Kandidat za premijera Somalije

U poslednjih nekoliko sedmica bilo je dirljivo koliko je bilo upinjanja da se dokaže da je nesticanje vrlina u politici, a izgleda i uopšte. I da su oni koji su stekli vrlo prosečan imetak, skoro pa lopovi, nečastivi ili ko zna šta još ne. Rekao bih tipičan kult siromaštva, gde samo onaj koji nema može biti nosilac vrline i koji time dokazuje da je predodređen da brani javne interese. Strašno je koliko je to netačno i štetno za društvo kao što je naše, a bogami i za svako drugo društvo. Prvo, nesticanje koje se izbacuje kao adut iz rukava, jer ne mogu drugačije da zaključim ako se apostrofira sticanje prosečnog imetka kao nešto još malo pa amoralno, meni ne govori išta samo po sebi pozitivno o sposobnostima onoga ko nije sticao. Moguće je da je neko po prirodi skroman i znam mnogo ljudi koji su sposobni, a opet nisu imali želju da stiču, nego su tražili različita druga zadovoljstva u životu. Ali nikada od njih nisam čuo da, osim u šali na svoj račun, to apostrofiraju kao dokaz da su bolji od njima sličnih koji su stekli mnogo više. Međutim, tu je reč o ljudima koji se nikada nisu ni prihvatali da budu top menadžeri, nego su uglavnom bili savetnici, povremeno konsultantni, a većina od njih su intelektualci i posvećeni stvarima koji oni smatraju bitnim. Međutim, ako neko želi biti top menadžer, posebno ako želi da menadžeriše državom i to u trenutku kada je ista u teškim problemima koji će nas tako žestoko zaskočiti u vrlo skoro vreme, nikako ne treba biti lišen želje za sticanjem, a pogotovo rezultata. Onaj koji je stekao dokazao je da ga je društvo percipiralo kao sposobnog i korisnog člana i iznad svega pokazao je stručnosti da upravlja ljudima. Ko nije za sebe, teško da može biti uspešan u kreiranju šansi za druge ljude. Možda na poziciji "predsednika Somalije" to ima i nekog smisla, gde se može govoriti u terminima gore pomenitih "vrlina", ali na izvršnom mestu teško. Ne verujem da će ijedan menadžer banke, velike kompanije, a pogotov vlasnik u svom CV napisati odu o nesticanju. Međutim, recimo da grešim, iako me armija ministara i državnih nameštenika kratkog CV koji uglavnom nije bio ispunjen pozicijama koje su bile sticalačke, a posebno ne u privatnom sektoru, uverava da sam u pravu. Čak i da jedna lasta načini proleće i bude dobar top menadžer, kult siromaštva nas gura dugoročno u još gore sfere. Ako je stav jednog društva da su svi privatnici (a to je pežorativan naziv u Srbiji, po svemu) u najmnju ruku mufljuzi, a u proseku lopuže, a da je nosilac vrline radnik, onda smo mi na opasno lošem koloseku. Čak i u Srbiji gde je oduvek cvetao burazerski kapitalizam, većina imućnih ljudi je svoj imetak zaradila svojom sposobnošću, uprkos, a ne uz pomoć države. Ako se pogledaju mediji, istupi ljudi koji trebaju da kroje našu sudbinu i budu u top menadžmentu, slabe su nam perspektive. Čak i ako se otme od tih omrženih tajkuna, ta imovina ide onima istima koji "uspešno" vode podržavljene firme i banke, uz obilan bafer sa strane koji svi plaćamo iz svog džepa. Dakle, ako neko hoće da apostrofira sticanje koje nije bilo baš bistrovodno nego u nekim mutnijim vodama, onda treba da lupi šakom o sto jasno kaže - od sada marš na slobodno tržište. E to nisam ikada čuo. , I sada kako me ovo može odvesti daleko od teme, ja bih ako mogu da biram neku vladu koja je teška u stotinama miliona. Može neki Ivanišivili, znam da nećemo dobiti takvog (čim je meni došao u sferu Pinočea i Lara, ovde se neće primiti), ali bih zaista radije one koji su nešto stekli i o tome s ponosom govore.

Ljajić popio otkaz

Danas je Adem Ljajić dobio otkaz u reprezentaciji. Prekršio je kodeks koji je sam svojevoljno potpisao, a čija jedna od odrednica kaže da fudbaleri Srbije moraju da pevaju himnu pre utakmice. E ovo je sada divna prilika da se povede diskusija o svemu i svačemu jer Ljajić reče da je ne peva iz ličnih razloga, ali meni se čini da se sve svodi na: a) Svojevoljno si nešto potpisao, ako prekršiš ugovor, pa-pa iz reprezentacije. Ako se nekome ne sviđa himna i to je legitimno, nije obavezno da je građani Srbije pevaju, ali nije obavezno ni igrati za reprezentaciju. Kada ode sadašnji trener, možda će biti novog kodeksa. b) Mimo reprezentacije puna sloboda ili puna sloboda u svim reprezentacijama gde nema tog kodeksa. Inače, ne shvatam one koji dovode taj element državnih znamenja u negativnu konotaciju samo što je himna očigledno namenjena isključivo Srbima i to onima koji su vernici. U vreme kada su himne država starijih od 20 godina nastajale, one su bile isključivo nacionalne i kao takve su nastale kao plod težnje nacija, a ne građana, barem u Evropi. U skladu sa tim su im bili i tekstovi. Ako neko analizira tekstove himni nekih drugih zemalja koje su uređene tržišne demokratije shvatiće zašto ne treba menjati "Bože pravde".

LDP

Pisah ja već o LDP-u i njihovim lutanjima. Nisam hteo dok je bila izborna kampanja jer se držim principa da ako nekada uložiš deo sebe u neku priču, pa makar i pre četiri godine, ne treba da je miniraš u vreme izbora ako nisu aktivno njen deo, posebno ako si odlučio da ti je Maslačak-SSOIG bliži. I verovatno neću više o istima, dok se ne opamete, ako se to ikada desi. Elem, pre nekoliko meseci sam tvrdio da je LDP+SPO bez sinergije. Nisam pogrešio, nikoga to nije privuklo, neke je odbilo, recimo u Beogradu koji je zapamtio kako je SPO vladao i otimao. Drugo, rekao sam da rezultat može do dve cifre, ako se pažljivo napravi širok pokret. Od toga nije bilo ništa, osim što sam sada kada poslanici raspolažu svojim mandatima u dilemi da li će LDP imati i 10 poslanika. Izabrali su partnere koji nemaju ikakvu težinu, a neki ni elementarne kvalitete (osim nekoliko lokalnih lidera u malim mestima i jedne ličnosti kojoj skidam kapu), i kada su sastavili tim koji ne može da ne prođe, loš rezultat se dao naslutiti. A nije da nisu imali ponude koje su bile bolje. Ono što nisam očekivao je da vode izbornu kampanju koja nikome živom nije bila jasna. Preciznije, ne shvatih osnovu marketinga - kome, kada, kako i šta nude. Meni je zvučalo kao loša politička hermetika koja pretenduje da bude avangarda. DSS koji je od marketinga operisan, ostvario je, relativno gledajući, super rezultat, LDP sa sve pompeznom kampanjom, tradicionalnih 5-6%.Osim ako neko nije mislio da je Preokret & Istina, nešto samorazumljivo i samostvarujuće, pa još neraskidivo povezano sa nosiocima kampanje. Zamalo. Kogod da ih savetuje, ne treba da to više radi. Ako je sopstvena pamet, bolje da se manu iste. U vreme kada je DS zabijao autogolove gde je stigao, ne dobiti ijedan glas na kontu toga je gotovo nadrealan uspeh. Možda i nije, jer ih je 90% građana percipiralo kao prirepak DS, što je takođe "uspeh" jer to suštinski nisu bili. Istupanja, predsednika LDP su bila konfuzma, nejasna, osim kada je trebalo da nam predoči stvari koje su nategnute ili netačne, a koje vređaju veliki deo građana Srbije. I istupanje pre dva dana je isto tako. Kogod da ga trenira za javne nastupe ne treba da to radi. Ako ih sam koncipira, ne treba da to radi. Ovim načinom rada na narednim izborima će mu se desiti isto što i sada u Beogradu. Ja ne osećam da je neupeh ovog društva što Tadić nije treći put predsednik Srbije. Ne oseća to ni većina građana Srbije. Ustvari, počinjem sumnjati da je mlađi stariji partner u Preokretu dao savete kako se upropaštava stranka dok kažeš keks. I to bi bilo to. Nije sramota pasti. Ustaneš, osvrneš se i vidiš zašto se desilo i kreneš još odlučnije. E to se nikada nije desilo i sada se napadno ne dešava. A ja više neću o LDP.

Second best - Aferim Slovenci

Kao što je očigledno iz mojih postova, ja sam zastupnik teze da sloboda govora važi i za najveće budaletine. Ako se velikom delu zemalja Evrope koje su dobrano prihvatile ekonomski program fašizma (da, saglasan sam sa Slavišom 100%, a čini mi se da i Basara ne greši previše u svojoj fikciji koja se prožima sa realnošću) ne prihvata zagovaranje u javnosti i ostalih delova fašističke ideologije, najpošteniji je slovenački princip (koji inače nisu oni izmislili, ali je interesantan jer se odnosi na "najvećeg sina naših naroda i narodnosti"). DAkle ako se ne može slaviti Musolinijev ili Hitelerov rođendan, nema razloga da se može slaviti rođendan zastupnika isto tako totalitarne i krvožedne ideologije.

Tutto nello Stato

Država pomaže crkvu, država pomaže LBGT manifestaciju.

Sve u državi, ništa van države, ništa protiv države.

Reč fašizam je dospela na loš glas, ali fašizam je suštinski pobedio. Ne samo u Srbiji.

DS

Analiza Dušana Pavlovića.

Napad na frakciono bankarstvo u Evropskom parlamentu

Da, dobro ste čuli. U govoru u kome kritikuje porez na finansijske transakcije, poslanik britanske Partije za nezavisnost objašnjava da je izvor sve finansijske nestabilnosti, propasti banaka i ekonomskih kriza "kriminalni sistem frakcionog bankarstva u kome banke pozajmljuju novac koji nemaju".

Pravi Mizesovac u Evropskom parlamentu.



HT Omer Bakalović

Stabilan kurs

Ponovo omiljena mantra centralnih bankara:
Za stabilan devizni kurs potreban je samo jedan uslov, a to je jaka privreda.

Ne, ne i ne. Za stabilan devizni kurs potreban je samo jedan uslov, a to je politika stabilnog deviznog kursa. Možete biti najsiromašnija zemlja na svetu i opet imati stabilan devizni kurs. Ne morate uopšte imati nikakvu privredu, možete biti skupljači plodova ili nomadska zajednica, za stabilan kurs potrebno je samo voditi vrlo jednostavnu politiku stabilnog deviznog kursa -- domaću valutu štampati samo na osnovu ulaska deviza u zemlju. To je taj jedan uslov. Privreda je irelevantna.

Kad smo već kod stabilnog kursa, kakva su očekivanja kretanja dinara? Danas i juče je država prodala obveznice u dinarima i u evrima, slične ročnosti. Kod evro obveznica kamatna stopa je bila 6.19%, kod dinarskih 14%. Kamata na dinar je kamata na evro plus očekivani pad dinara. To u praksi znači da ako je evro danas 114 dinara, tržište očekuje da za godinu dana bude oko 123 dinara, za dve oko 133. Čak i ako evro dalje potone, tržište očekuje da dinar padne još niže od njega.

Štednja ili rast?

Ova debata se u svetu nastavlja, ali ovo je samo meta post o samoj debati. 

Prvo, pristalice "rasta" o zemljama evrozone u ovoj debati govore kao o nekim pritajenim tigrovima. Kao da evrozona normalno raste po stopama od 5%, ali ove mere štednje, koliko ih je uopšte bilo, to sada sprečavaju.

Istina je, međutim, da je EU u mnogo fundamentalnijoj krizi od makroekonomske ili krize duga. I u prethodnih dvadesetak godina najveće ekonomije evrozone su rasle po stopama od 1 do 2%, u poređenju sa američkih preko 3%, BRIC da i ne pominjem. A mala razlika u prosečnoj stopi rasta na duži rok znači mnogo. I kad bi sada svi evropski problemi odjednom nestali, najrealnije bi bilo očekivati da se evrozona vrati na svojih 1-2%, što teško da može rešiti problem nagomilanih dugova i sistemskih deficita.

Drugo, obratite pažnju na termine kojima se rutinski operiše. Dilema je, navodno, između "štednje" (austerity) i "rasta".  Ali ovi termini nisu na istim ravnima -- "štednja" je vrsta politike, jedan mogući izbor koji vlade mogu napraviti; "rast" nije politika već samo željeni ishod, jedna moguća posledica.

Dilema ne može biti između "štednje" i "rasta". Može samo biti između "štednje" i "potrošnje". Ili ako se preselimo na teren ishoda ili želja, između možda "rešavanja krize duga" i "rasta" ili "spasavanja evrozone" i "rasta". Ali bitno je porediti izbore sa izborima a želje sa željama. 

Edukovanje

Zahvaljujući sveobuhvatnim majskim izborima naučili smo neke stvari koje do sada nisu bile poznate. Meni su naročito korisne bile one koje su opovrgle neka moja ukorenjena znanja. 1. Saznao sam da sam se 5.10.2000. godine borio da zbacim desetogodišnju diktaturu Vojislava Šešelja i SRS, a da je kap koja je prelila čašu bila drska krađa SRS. 2. Srbija je zemlja koja ima najviše sunčanih sati godišnje u Evropi. 3. Uljasti škriljci su naša nafta. A kada ih potrošimo nema zime, plovićemo Velikom Moravom. 4. Demokratski mrak iz Crnog bombardera postoji, ali ne deluje. 5. Za sada mi dugo najavljivani rat, koji je otpočeo negde oko 21h juče, deluje sasvim prodnošljivo. Sigurno sam još nešto spoznao, ali imam dobru mentalnu higijenu.

Domaće banke

Odličan komentar na NSPM:


"Siromašna i opljačkana država Srbija, u kojoj zbog budžetskog manjka uskoro može doći do kašnjenja isplate plata i penzija, izdvojila je oko 300 miliona evra za spasavanje „Agrobanke”, Privredne banke „Beograd” (PBB) i „Razvojne banke Vojvodine” (RBB), nekadašnje „Metals banke”. Sve pomenute banke sada su u većinskom državnom vlasništvu. Naime, Vlada Srbije usvojila je program pomoći, pa će poreski obveznici u Srbiji sopstvenim novcem spasavati ove banke, koje su upale u ogromne minuse, i to zbog naopakog rukovođenja i davanja kredita kompanijama blisko povezanim s kriminalnim krugovima. Kada takvi klijenti više nisu mogli da vraćaju zajmove – bilo zato što su stavili katanac na preduzeća ili im je pravosuđe konfiskovalo imovinu – banke su ostale s rupama u bilansima, koje će se pokrivati iz državnog budžeta."

Detalji su u nastavku teksta.

Zašto zemlje (ne) uspevaju?

Why Nations Fail, Darona Acemoglua i Jamesa Robinsona je dobila mnogo pažnje u proteklih par meseci. Ovo je još jedna u nizu knjiga koje pokušavaju da objasne fenomen ekonomskog rasta ili njegovog odsustva, da odgovore staro ekonomsko pitanje koje je mučilo još Adama Smitha -- zašto su neke zemlje bogate a druge nisu? Autori su veoma visoko rangirani ekonomisti, posebno Acemoglu je pre nekoliko godina dobio John Bates Clark nagradu za najboljeg ekonomistu ispod 40 godina koja se teže dobija od Nobelove (jer se dodeljuje dvogodišnje i samo jednom dobitniku).

I šta su autori zaključili? Da su za razvoj presudne institucije. Institucije u ekonomskom smilu znače pravila igre i dobre institucije donose rast, a loše donose stagnaciju ili nazadovanje. To je u redu. Ustvari, to je jedan korak ispred mejnstrim neoklasične ekonomije koja je ulogu institucija do nedavno potpuno zanemarivala i na ekonomiju gledala kao na skup varijabli koje jedna sa drugom reaguju u vakuumu. U svojoj logičkoj krajnosti ovaj pogled doveo je do zaključka zapadne akademije, prisutnog sve do kraja 1980-ih, da komunizam može funkcionisati jednako dobro kao kapitalizam -- jer ako se vrsta svojine, zakoni i druga pravila igre zanemare, onda sa istim varijablama, sa istim inputima, komunizam može imati istovetne rezultate kao i kapitalizam. Negde od 1990-ih, shvata se, mada i dalje nije nikako inkorporirano u teoriju, da se institucije, pravila igre, ne smeju zanemarivati. Da je to tako sada shvataju i mejsntrim institucije poput Svetske banke, koja u poslednjih desetak godina meri kvalitet poslovnog okruženja po zemljama. Ranije su to radili samo konzervativni think tankovi sa svojim merenjima ekonomskih sloboda.

Institucije su, dakle, važne. Ali daleko od toga da je to novost. To je znao još Adam Smith, koji je razloge prosperiteta tražio u niskim porezima, dobrom deljenju pravde, slobodnoj trgovini i miru. Znali su i mnogi posle njega, sve dok mejnstrim ekonomija negde od 1930-ih nije krenula u pogrešnom pravcu i izbacila institucionalne pretpostavke da bi ekonomiju mogla modelirati poput inženjera. To nisu uradili svi, austrijski ekonomisti su i dalje insistirali na institucijama (otuda je Mises pisao knjige sa nazivima kao "Birokratija" a Hajek "Pravo, zakonodavstvo i sloboda"), a od 1970-ih i nešto bliže mejnstrimu novi institucionalni ekonomisti kao Coase, Douglas North, Alchian, Pejovich i drugi. 

I sada, 2012. godine, mejnstrim ekonomisti sa MIT-a objavljuju knjigu, uz dosta pompe, pohvalnih prikaza u najvećim medijima, u kojoj tvrde da su institucije osnov ekonomskog rasta. Moja prva reakcija je: dobro jutro! Sa jedne strane, lepo je što je nova institucionalna ekonomija tiho postala mejsntrim. I ekonomisti sa MIT-a su shvatili da je institucionalni okvir ključna stvar i neće više biti udžbenika poput Samuelsonovog (a Samuelsonov udžebenik je do pre 15 godina bio ono što je danas Mankiwov), koji razliku između privatne i državne svojine ne pominje, ali studentima objašnjava da će sovjetska planska ekonomija uskoro prestići američku.  Sa druge, sva ta pompa se diže oko knjige koja tvrdi isto ono što je tvrdio i Adam Smith, što nikad nisu prestali da tvrde austrijanci i što institucionalni ekonomisti u detalje objašnjavaju od 1970-ih? 

Ali dobro, institucije jesu važne, recimo da Acemoglu i Robinson nisu tako originalni kao što misle, ali to ne znači da nisu u pravu i da u knjizi to nisu objasnili na svoj način i na dobrim primerima. Problem nastaje kad A&R pokušaju da objasne zašto su u jednim zemljama institucije dobre a u drugim loše. I objašnjenje je -- loše vlade namerno kreiraju loše institucije koje ne služe opštem prosperitetu nego za lično bogaćenje. Autori to uvijaju u tehnički rečnik, loše institucije su "ekstraktivne", služe samo vladajućoj eliti za crpljenje bogatstva, dobre institucije su "inkluzivne" i imaju ulogu opšteg dobra. Kao i kod prethodnog "otkrića" da su institucije važne, teško je videti šta je ovde novo. Cela public choice teorija od 1960-ih objašnjava kako političari i birokrate maksimiziraju svoje blagostanje, ako to već nije svakome očigledno.

Kod svakog iole složenijeg fenomena postoje stepeni objašnjenja; u prvom stepenu, tačno je da političari slede svoj interes. Ali pitanje koje se onda nameće je kako je moguće da negde političari kreiraju ekstraktivne institucije, dok negde to ne mogu? Zašto ekstraktivne u Brazilu, inkluzivne u Engleskoj? A&R na to nemaju odgovor osim istorijskih incidenata -- Magna Carta, Slavna revolucija i drugi događaji. Koja je uloga javnog mnjenja u ograničavanju vlastodržaca? Zašto u Češkoj figura kao Vaclav Klaus opstaje na vlasti već 20 godina, dok u Srbiji takav nikad ne bi prešao cenzus? Šta ako ljudi, greškom, hoće loše institucije? U Srbiji, čini mi se, javno mnjenje hoće razvojnu banku, hoće Telekom u državnom vlasništvu -- a to su sve tipične ekstraktivne institucije. U Južnoj Americi su nacionalizacije popularne -- zato se to zove populizam. Nije teško videti da je Čavez žedan vlasti i para, teško je objasniti zašto ljudi to tolerišu ili čak aktivno podstiču. Kod A&R nema mesta za greške i zablude, javnog mnjenja ili lidera, kao što nema ni vrednosti, kulture i drugih determinanata javnog mnjenja. Ustvari nema nikakvog sistematskog objašnjenja razlika između institucija, izgleda da je kraj svih objašnjenja u karakterima lidera -- ako vam se desi da imate dobre ljude na vlasti, oni će stvoriti dobre institucije, ako su loši stvoriće loše. 

Ovo je jako zanimljiva tema i ima jako dobrih knjiga o njoj. Kao i u ostatku ove literature, kod A&R ima zanimljivih istorijskih epizoda, ali teorija kojom ih A&R oni povezuju je plitka. Ako vas interesuje ova tema, bolje je čitati neku od brojnih alternativa. David Landes ima Wealth and Poverty of Nations, mislim da je prevedena i na srpski, sa uglavnom kulturološkim objašnjenjem razlika između Evrope i ostatka sveta. Jared Diamond u Guns, Germs and Steel ima najfundamendalnije objašnjenje od svih, pokazuje da su geografski i biološki faktori odredili kasnije razlike u razvoju među kontinentima (sa druge strane, to može da objasni zaostatak Južne Amerike i Afrike, ali ne i razlike unutar Evroazije, kasniji napredak Evrope a stagniranje ostatka Evroazije). Deirdre McCloskey u svojoj seriji od celih šest knjiga (za sada su izašle dve poveće, Bourgeois Virtues i Bourgeois Dignitiy) kaže da je sve u glavama ljudi, u buržoaskim vrednostima koje su Evropljane navele da počnu da tolerišu profit i prihvate trgovinu kao časno zanimanje). Niall Ferguson ima novu knjigu Civilization u kojoj sabira neke od ovih ključnih elemenata, uključujući institucije; William Bernstein ima the Birth of Plenty, takođe lako čitljivu kompilaciju različitih ideja. I Francis Fukuyajma, koji je dobro iskritikovao Acemoglua i Robisnona, takođe ima veoma kvalitetnu novu knjigu, The Origins of Political Orders, o malo drugačijoj ali usko povezanoj temi. Knjiga Acemoglua i Robinsona je popularna ovih dana, ali ako odlučite da čitate nešto na ovu temu, bilo koja od ovih nabrojanih je bolja.

Amerikanac Saverin

Facebook danas izlazi na berzu, videćemo kako će se akcije kretati. 

U međuvremenu, Eduardo Saverin, jedan od osnivača firme, rođen u Brazilu ali naturalizovani Amerikanac, odrekao se američkog državljanstva pre izlaska Facebooka na berzu. Pošto živi u Singapuru gde nema poreza na kapitalnu dobit, odricanje od državljanstva će mu uštedeti oko 500 miliona dolara. 

I sa leva i sa desna digla se buka -- jedne je pogodilo što će se milijarder izvući da ne plati porez, druge što Saverinu nedostaju lojalnost i patriotizam. I demokratski i republikanski senatori izašli su sa predlozima promena zakona kako ovakvih propusta više ne bi bilo.

Što levičari i demokrate žale zbog poreza nije iznenađujuće, Obama odavno traži načine da bolje oporezuje američke državljane i firme sa novcem u inostranstvu. Ali kad konzervativci optužuju Saverina za nedostatak patriotizma -- umesto da ga lepo politički upotrebe kao živi dokaz da porezi imaju posledice -- to pokazuje da su pre svega zaboravili sopstvenu istoriju. SAD su nastale na protivljenju porezima, proglasile su nezavisnost jer ih je engleska kruna oporezivala. Kako je sada postalo neamerički kada pojedinac sam proglasi svoju nezavisnost, a američki je biti ovca za šišanje? Ovim postupkom je Brazilac Saverin samozvanim patriotama održao lekciju iz amerikanizma.

U kolikom je problemu srpski budžet?

Teško je znati, Ministarstvo finansija nije objavilo aprilske podatke, ali koliko čujem od ljudi koji imaju pristup podacima, ukupni deficit u prva četiri meseca je oko 80 mlrd dinara. Do kraja marta je bio oko 49 mlrd.

Ako je to tačno, to znači da, ukoliko se ništa ne uradi, deficit ide preko 6% GDP-ja. Naravno, nemoguće je da mi dostignemo tih 6%, neće niko da nas toliko finansira, tako da će nešto prosto morati da se uradi. Šta će da urade? Pa, povećaće PDV. Pitanje je samo koliko - 2%, 3%, 4%?

Godišnja naplata PDV-a je reda veličine 350 milijardi dinara. Ako pretpostavimo da je efektivna stopa PDV-a oko 12-13% (veliki deo prometa se oporezuje po 8%), to znači da povećanje PDV-a za 1 procentni poen donosi oko 30 mlrd, uz herojsku pretpostavku da povećanje PDV-a neće povećati i sivu ekonomiju. Dakle, meni se čini da će povećati PDV za makar 3%, možda i više. Mislim, tu ima više opcija, mogu da se igraju sa višom i nižom stopom

Da li očekujem da će negde da štede? Da se oni pitaju, sigurno bi uradili sve što mogu da izbegnu štednju, ali ako budu želeli nastavak programa sa MMF-om, moraće. Sada mi već izvesno deluje da će morati da zamrznu plate i penzije. Jednostavno, pošto se plate i penzije indeksiraju inflacijom, povećanje PDV-a bi se dobrim "istrošilo" kroz povećanje plata i penzija, pa bi efekat bio znatno niži. Recimo, ako povećaju PDV za 3%, to donosi novih 90 mlrd u budžet, ali za tih 3% se povećavaju državne plate i penzije, što odmah "odnosi" nekih 25 mlrd, pa je efekat povećanja PDV samo 65 mlrd.

Lepa analiza

Odlična analiza Srbije koja klizi u poluprosvećenu poludiktaturu.

Još jedan crackpot

Koji kaže u svom članku u Wall Street Journalu:

Koliko god zlatni standard bio nesavršen, on je još uvek bolji od svih alternativa... Zlato je Ahilova tetitiva političara koji vole veliku vladu. On je za lopuže i pljačkaše iz vlade isto što su beli luk i sunčeva svetlost za vampire

Velika štednja u Evropi

Jedna od glavnih tema poslednjih meseci, najčešće u kontekstu zemalja poput Grčke je da li su mere radikalne štednje i kresanja državnih izdataka ("austerity") opravdane ili ne. Međutim, retko se operiše tačnim ciframa - kolika su stvarno bila ta famozna kresanja budžeta poslednjih godina koja su izazvala toliko mnogo protesta i lomova u Grčkoj, Francuskoj i drugde, skoro eliminisala mainstream stranke u nekim zemljama i dovela radikalne levičare na vlast, a sada prete i samom opstanku eura.

Ukratko, nije ih bilo. Ako pogledate sledeći grafikon jasno se vidi da je državna potrošnja ili nastavila da raste (kao u slučaju Francuske i Velike Britanije), ili stagnirala kao u slučaju Grčke, Španije ili Italije. Ako uzmemo u obzir da je poslednjih nekoliko godina Grčka u recesiji, može se slobodno reći da je potrošnja kao procenat GDP zapravo porasla od početka tih neviđenih mera "štednje". Dugoročno gledano, državna potrošnja je 2011 godine u najvećem broju zemalja bila za oko trećinu veća a u nekima i duplo veća nego deset godina ranije, uz trend usporavanja rasta poslednjih nekoliko godina.

Mislim da je u pravu Tyler Cowen kad kaže da fama o štednji potiče usled toga što kejnzijanci uzimaju kao normu povećanje potrošnje koje oni smatraju "optimalnim", a onda svako usporavanje u odnosu na taj standard nazivaju "austerity". U Americi isti trik, samo u obrnutom smeru, koriste republikanski političari. Oni prvo prihvate Obaminu dinamiku povećanja budžeta kao "baseline", a onda predlože nešto manji budžet od toga, i kažu kako su oni za "smanjenje državne potrošnje" i "uštede". A u stvari samo predlažu nešto sporiju eksploziju državnih izdataka koja, naravno, predstavlja drastično povećanje čak i u odnosu na budžete G.W. Busha. Otprilike (malo gruba ali tačna analogija) kao kad bi vam lopov ukrao 500 dinara, a onda vratio 200 i rekao kako treba da mu budete zahvalni jer vam je "uštedeo" 200 dinara.

Čemu služe cene?

Nekoliko nedelja pre izbora, na požarevačkom kružnom toku je neka grupa građana (nisam zapamtio ime) postavila štand na kojem se potpisivala peticija da se prestane sa praksom naplaćivanja parkinga pored požerevačke bolnice i pored hitne pomoći. Kada su me pitali da potpišem, rekao sam im da neću. Kada su me pitali zašto neću, rekao sam da neću zato što, ako meni ili nekom meni bliskom pozli, želim da pored hitne pomoći ima mesta za parking. Mislim da nisu imali pojma o čemu pričam.

Dakle, u Požarevcu postoji parking sistem koji je sličan sistemu koji postoji u Beogradu i drugim srpskim gradovima gde se parking plaća SMS-om.

Hitna pomoć se nalazi vrlo blizu centra grada, pa se i tu plaća parking. Dakle, glavni argument za naplatu parkinga kod hitne pomoći je upravo to što je u centru grada. Kada se parking ne bi plaćao, nikada ne bi bilo mesta, jer bi svi tu probali da parkiraju, pa bi onda pacijenti morali dalje da pešače, ili da izleću iz kola koja stoje na sred ulice sa upaljena četiri migavca. Očigledno, nema logike.

Za razliku od hitne pomoći, bolnica je relatitvno daleko od centra grada, tako da definitivno ne postoji opasnost da će neko tamo da se parkira kada ide u centar. Ali, parking mesta kod bolnice ima relativno malo. Ja poznajem ljude koji su ranije išli u bolnicu na po nekoliko dana svojim kolima, koja su ostavljali ispred bolnice, pa često nije bilo mesta. Od kada se plaća parking, to se više ne dešava i ne pamtim kada nisam mogao da nađem mesto za parking.

Suština je u tome da je slobodan parking pored hitne pomoći i bolnice izuzetno vredan resurs, koji ponekada može i život da spase. Upravo zato, umesto da parking pored medicinskih ustanova bude besplatan, ili jeftiniji od ostalih parkinga, on verovatno treba da bude skuplji.

I još jedno ministarstvo

Socioekonomski savet traži formiranje ministarstva koje bi bilo isključivo nadležno za resor građevinarstva "kako bi se sprečilo dalje propadanje te izuzetno važne privredne grane".

Ilustrovani Machinery of Freedom

Pogledajte ilustraciju nekih od centralnih ideja knjige Machinery of Freddom Davida Friedmana.

Opravdano nepopularan

Nije lako biti guverner centralne banke koja ima mandat da kontroliše inflaciju i da pospešuje zaposlenost. Sa jedne strane ste kritikovani što ne pospešujete zaposlenost a sa druge što se inflacije izmiče kontroli. Guverneri se verovatno osećaju kao dete koje nije pozvano na žurku na koju ide skoro celo odeljenje. Pretopstavljam da su zbog toga u Fedu iz San Franciska napravili simulaciju da pokažu da ni njima nije lako.

Šoškić je sa druge strane opravdano nepopularan jer ne može da kontroliše inflaciju iako je to jedini cilj Narodne Banke Srbije. Da bar promene zakon i kažu kako ciljaju i nivo zaposlenosti Šoškića bi možda i pozivali na žurke.

Još jedno ministarstvo

Pisao sam već o zahtevu nekih naučnika da se ponovo osnuje posebno Ministarstvo nauke i o zahtevu nekih nevladinih organizacija da se "sačuva" Ministarstvo omladine. Danas sam od Centra za praktičnu politiku dobio mejl u kojem se traži i "povratak" Ministarstva za ljudska prava:

Osnivanjem ministarstva poslala bi se poruka građanima da ljudska prava jesu jedna od temeljnih vrednosti društva u Srbiji. Ministarstvo bi imalo i politički i tehnički kapacitet da predlaže strategije i politike u oblasti zaštite ljudskih prava, da koordinira akcije sa drugim ministarstvima i da sprovodi konkretne mere i aktivnosti usmerene na unapređenje položaja manjinskih i marginalizovanih grupa i na jačanje kulture ljudskih prava u Srbiji. 

Grčka mora da ostane u evru

Čitam ove vesti i nikako mi nije jasno zašto bi Grčka izlazila iz evra.

Kao prvo, da odmah eliminišem famu o "lenjim Grcima". Tumačenje krize lenštinom je ustvari lenj argument; kao kad vam je za ekonomsku stagnaciju kriva "korupcija". Grčki javni dug pre krize je bio manji od italijanskog, belgijskog ili japanskog, pa nikad nisam čuo da su Belgijanci i naročito Japanci lenji ili neodgovorni. Grci su u vrhu evrozone po radnim satima i njihov javni sektor nije veći od evropskog proseka. Ako hoćete da krivite Grke veći problemi od mitske lenjosti su regulacija, esnafizacija zanimanja i sindikalizam. 

Nego to nije poenta. Od početka je bilo jasno da ekonomski, Grčka ne može ispratiti sporazum o otpisu koji je pre nekoliko meseci prihvatila. Sada je jasno da to ni politički nije moguće. 

Da podsetim, Grčka je bankrotirala na delu duga koji drži privatni sektor. Opcije za dalji bankrot su otpisivanje i preostalog dela duga privatnom sektoru (tj. bankrot na nove obveznice koje su izdali prilikom parcijalnog bankrota u martu) i bankrot na obveznice koje drži javni sektor, pre svega Evropska centralna banka.  Celokupni bankrot bi doveo do prestanka pomoći evrozone i MMF-a, ali bi sa druge strane značio nulte obaveze za isplatu kamata i glavnice. Ako bi se to sada dogodilo Grčka bi i dalje imala budžetski deficit, samo dosta manji jer ne bi morala da otplaćuje dug. Ali pošto onda, zbog bankrota, ne bi mogla da se zadužuje ni za to malo deficita, morala bi da odmah uravnoteži budžet. 

Između opcija da nastavi da plaća i da pored toga bude na ivici bankrota još bar desetak godina (projekcija je da će ako uredno nastavi sa programom, udeo duga u GDP-u 2020. godine biti 160%!), ili odmah bankrotira po cenu da bude prinuđena da odmah uravnoteži budžet, valjda je svima jasno šta treba izabrati. Osim toga, to je jedinstvena prilika da uravnoteženje budžeta bude i politički manje bolna opcija, jer na izborima je postalo jasno da glasači neće nastavak otplate. 

Ono što meni nije jasno je zašto bi bilo ko i pomišljao na opciju izlaska iz evra. Bankrotirane zemlje obično i devalviraju, a pošto Grčka ne može da devalvira evro misli se da je zato potrebno uvođenje drahme. Ali Grčka u evrozoni je potpuno drugačiji slučaj -- za razliku od drugih zemalja koje su u prošlosti bankrotirale ovde se ne radi o devalvaciji, nego o celokupnom izlasku iz valute i onda devalvaciji. I od same devalvacije su koristi sumnjive -- da bi devalvacija uspela potrebno je, pre svega, da nema direktnog prevođenja devalvacije u inflaciju.  Potrebno je da Grci plate i cene računaju u drahmi a ne u evru. To se neće dogoditi -- ni Srbija ne računa u dinaru nego u evru, a Grčka već deset godina ima samo evro. Zašto bi neko očekivao da sada, posle uvođenja drahme Grci odjednom zaborave koliko šta košta u evrima i uhvate se za drahmu kao merilo vrednosti? I kada bi sada bezbolno zamenili sav evro u drahme, svaka devalvacija drahme bi značila inflaciju koja tu devalvaciju obesmišljava. 

I ovo je samo što se tiče pitanja koristi od devalvacije. A to i nije najveći problem -- najveći problem je konverzija iz evra u drahmu. Glavni razlog povratka na drahmu je devalvacija drahme koja će se dogoditi odmah posle konverzije, a kada to znate ne pada vam na pamet da dobrovoljno menjate svoje evre u drahmu. Zbog toga novac već odavno beži iz grčkih banaka, bilo u strane banke bilo u keš, i to je samo po sebi dodatno ugrozilo grčku ekonomiju. Zbog ovog bega valute, Grčka bi, kada bi izlazila iz evra, to morala da uradi iznenadno. Morala bi da tokom vikenda objavi odluku, nakon što prethodno obustavi platni promet sa ostatkom EU i inostranstvom i zabrani podizanje gotovine iz banaka.

To bi, naravno, bila legalna pljačka: svima koji drže evro naređuje se da ga danas zamene za drahmu, uz znanje da će sutra drahma vredeti manje. Osim što je pljačka, to krši i evropske ugovore. Izlazak iz evrozone nije predviđen evropskim sporazumima, pa bi ovde EU eventualno dozvolila ovakav izuzetak Grčkoj, privremeno zatvaranje granica i obustavu tokova novca. I sve to radi krajnje sumnjivih koristi od devalvacije. Da ne govorimo da se ni nakon devalvacije ne bi usrećila sa drahmom -- finansiranje budžetskih deficita bi brzo odvelo u inflatornu spiralu. 

Mnogo je jeftinije da Grčka ostane u evru i pokuša realno prilagođavanje, da ide na smanjenje domaćih cena i plata iskazanih u evrima. Deflacija i snižavanje plata nisu laki, pogotovo ne u zemljama kao što je Grčka, ali da su mogući pokazale su zemlje kao Latvija. Javni sektor i sindikati bi morali makar to da prihvate kad im se već ispunjava želja da zemlja ne vraća dug. 

Grčka može da ostane u evru na dva načina: da lepo ostane u evrozoni, jer evropski ugovori ne regulišu izbacivanje zemlje iz evrozone. Svaki takav pokušaj od strane evrozone bio bi ad hoc. Ili može da izađe iz evrozone ali da ostane u evru, kao Crna Gora.

Ako se EU baš usprotivi tome, što je malo verovatno, Grčka može da bude izbačena i iz EU. Ako mene pitate ni od toga ne bi bilo neke štete -- Grčka već ima usklađene standarde, može da nastavi slobodnu trgovinu sa ostatkom zone, a tek tada može slobodno da ostane u evru.

Nova Demokratija i Pasok su suviše integrisani u evropsku birokratiju da bi im ovako nešto palo na pamet, a ključni igrači u evrozoni naravno ne želi bankrote. Ali sada su obe stranke videle šta glasači hoće, a rejting Sirize posle izbora još i raste. Zato do novih izbora ima još nade da se jedna od te dve stranke, ND posebno, prizove pameti i ponudi ovako nešto. Program ima dve tačke: potpuni bankrot i ostanak u evru, sa evrozonom ili bez nje.

Srpska Siriza

Spekulacija iz prethodnog posta je da su za grčku Sirizu glasali uglavnom insajderi, zaposleni u javnom sektoru ili na drugi način zavisni od postojećeg  sistema, ne iz nekih principijelnih, političkih ili ideoloških razloga nego da bi sačuvali svoje pozicije.

Šta bi bila srpska Siriza? Mislim da bi u Srbiji to bili glasačima URS -- čini mi se da su za tu stranku glasali uglavnom insajderi po raznim opštinama, javnim preduzećima, agencijama i opštinskim javnim preduzećima. URS je tako manje stranka sa distinktnom ideologijom i programom, a više koalicija dobro organizovanih interesnih grupa na lokalnom nivou. Iako je insajdera relativno malo u odnosu na ukupan broj glasača, oni su veoma zainteresovani za svoje pozicije i veoma aktivni. Disciplinovano su izašli na izbore i verovatno ubedili još po nekog da glasa za njihovu opciju.

To povlači još jedan zaključak. Na stranačko zapošljavanje prethodnih godina se gledalo kao na nagradu za učešće u kampanji ili aktivnost u stranci. Ustvari, stranačko zapošljavanje i druge privilegije nisu bili nagrada za minuli rad nego izgradnja glasačke i aktivističke baze za naredne izbore. Ne postavljate svoje ljude na pozicije u javnom sektoru zato što ste im zahvalni za urađeno, već time stvarate armiju zavisnih i zainteresovanih -- gradite političku bazu za naredne izbore.

Grčki izbor

Ekstremna levica ovih dana ume da bude do pola u pravu. Okupatori Wall Streeta su bili do pola u pravu kad su videli da su neke banke privilegovane; jedino nisu shvatili da je država izvor privilegija. Siriza, nova grčka stranka levice koja je de fakto pobedila na poslednjim izborima, takođe je do pola u pravu. Pisali smo ovde ranije da uslovi poslednjeg otpisa nisu dovoljni da Grčka opstane; kao i o tome da Grčka nije jedini krivac -- banke, regulatori, političari, međunarodne birokrate, ekonomisti su stvorili regulatorni konsensuz koji je grčki i portugalski dug tretirao jednako kao i britanski ili nemački i time finansijski podsticao banke da pozajmljuju ovim zemljama bez mnogo razmišljanja i po nerealno niskim kamatama.

Siriza shvata da nastavak otplate nije u interesu Grčke, a i da nije čak ni izvodljiv. Zanimljivo bi bilo videti ko su tačno glasači Sirize, ali jedna spekulacija je da su to insajderi sistema, svi koji ili rade ili zavise od javnog sektora i kojima je u interesu održanje statusa kvo. Drugim rečima, glasači Sirize nisu glasali protiv bailouta ili protiv evra, nego protiv reformi koje bi ugrozile njihove lične pozicije i privilegije. Siriza, koliko sam shvatio, uopšte i nije antievropski ili čak antievro orijentisana -- naprotiv, oni hoće nastavak evropske pomoći, ali sa smanjenim grčkim žrtvovanjem. Što valjda znači više žrtvovanja drugih evropljana. 

Za to je, međutim, potreban nemački kompromis. do kojeg verovatno neće doći. Izglednije je da dođe do ekstremnog razrešenja, izlaska Grčke iz evrozone. Na kladionicama su, posle izbora, izgledi porasli na 41% da neka zemlja napusti evrozonu do kraja 2012. (što je i dalje manje nego na jesen prošle godine, ali manje je i vremena ostalo pa treba verovatnoću prilagoditi tome). 

Siriza je tako dospela u paradoks. Odbacivanje plana i bankrot najverovatnije će značiti i izlazak iz evrozone; ali sa izlaskom iz evrozone neće više biti zaduživanja, bar još nekoliko godina. Ni uvođenje drahme neće pomoći jer će to od početka biti vrlo sumnjiva valuta i svako pokrivanje deficita štampanjem će odmah, bez vremenskog pomaka kao što je slučaj sa boljim valutama, izazvati inflaciju i poništavati efekat. Grčka će onda morati da uravnoteži budžet i smanji javni sektor i bez inostranih pritisaka. I to će, htele ili ne, ako budu na vlasti morati da urade stranke levice.