Lex specialis

Bivši radnik NBS, i njegovih 700 kolega su dobili spor kojim se njihovo otpuštanje proglašava nezakonitim. Kaže, ukupna odšteta NBS će biti oko 3 milijarde dinara ili oko 40 miliona evra. Đorđe Kovačević dodaje: Šteta je učinjena i nama, zaposlenima, ali i Narodnoj banci...

Đorđe delimično greši, najveća šteta je učinjena poreskim obveznicima koji će da plate račun. NBS nije pretrpela štetu jer se pokazalo da je mogla da radi i bez tih 700 ljudi. Koliko je drugih zapošljeno u međuvremenu je posebna priča, a kolika šteta će tek biti učinjena u narednom periodu kada se još 700 ljudi vrati na posao ostaje da nagađamo.

Sudska odluka je takva kakva je i nema svrhe komentarisati je. Ja sam verovao da je izmenjeni zakon o radnom odnosu za vreme Đinđićeve vlade dozvoljavao poslodavcima veću fleksibilnost, ali izgleda da sam pogrešio (ili su otpušteni pre usvajanja novog zakona). Da li to možda znači da će sada da se pojavljuju fantomi iz prošlosti i da traže poslove u svim javnim, društvenim preduzećima i administraciji iz kojih su otpuštani? Gde je lex specialis kada je stvarno potreban.

Rečenica dana

Пошто ММФ-а као надзорног органа нема, протагонисти наше економске политике почели су да се понашају попут ђака када им учитељица на тренутак изађе из учионице.
Odavde.

Zašto samo sedam?

Čitam novi Ekonomist (pdf, pretplatnici dobijaju petkom).... Održana je konferencija Ekonomist magazina, na kojoj su govorili Dinkić, Đelić i Bubalo. Ima svačega, ali je ovo ubedljivo najbolje: "Bubalo, inače, smatra, da je potrebno postići nacionalni koncenzus o tome da rast BDP u narednim godinama bude sedam odsto."

Nije mi jasno zašto bi se dogovorili oko tako male cifre. Bolje je da postignemo konsenzus da rast bude 20%! Ili 50%, još bolje.

Domaćin

Zašto se u ekonomskim člancima sve češće pojavljuje termin domaćinski? Domaćinski, koliko ja razumem znači transparentno i pošteno. Možda i pametno. IZIT navodi da je zamrzavanje plata nedomaćinski potez. Kažu može da dovede do destabilizacije. U ovom slučaju mi se jako sviđa prospekt nedomaćinskog poslovanja.

Istina IZIT pominje da ne treba zamrzavati plate ali da ih ne treba ni povećavati populističkom politikom. Ipak, pošto su već povećane, zamrzavanje zvuči kao dobro rešenje. Naravno, pravi domaćin bi smanjio broj zaposlenih u državnim firmama.

Na čijoj strani je IZIT? Da li i oni primaju državne plate?

Sintetički porez na dohodak

Pre ili kasnije će se i u Srbiji preći na sistem sintetičkog poreza na dohodak. Koliko sam ja shvatio, to se do sada odlagalo jer se smatralo da je Poreska uprava nedovoljno sposobna da sve to kontroliše, a imala je i prečih stvari, poput uvođenja PDV-a. Osnovna razlika u odnosu na sadašnji sistem će biti to što će poreski obveznik (a ne poslodavac, odnosno isplatilac) periodično sam obračunavati i plaćati porez na sve svoje prihode (platu, kamatu, dividende, prihod od zakupa...).

Relevantno pitanje je da li je to nešto što mi treba da podržavamo, ili ne? Sa jedne strane, porez koji će biti uveden će najverovatnije biti progresivan, što je loše. Sa druge strane, poreski obveznici će konačno biti svesni koliko poreza plaćaju, što je dobro. Da li je korist od transparentnosti veća nego šteta od progresivnosti? Ja mislim da jeste, sve dok je progresivnost relativno niska, odnosno sve dok najviša stopa nije nenormalno visoka (recimo, do 20%).

Jako je teško utvrditi progresivnost postojećeg sistema poreza na prihode. Sam porez na prihod jeste progresivan jer se, pored poreza na platu od valjda 12%, plaća i godišnji porez od 10% na godišnji prihod iznad trostruke plate i 20% na prihod iznad šestostruke plate. Takođe, plata do 5.000 dinara mesečno je oslobođena poreza. Medjutim, na prihod iznad petostruke plate se ne plaćaju doprinosi, tako da je situacija prilično komplikovana i nejasna.

Ako novi sistem ne bi povećao sadašnju navodnu progresivnost, a uveo samo transparetnost, mislim da bi to bilo jako dobro. Konačno bi se javio pravi pritisak na političare da smanje poreze. Očekujem da oni na to reaguju smanjenjem poreza na plate i povećanjem PDV-a i akciza na cigarete i gorivo. Sa druge strane, potpisivanje SAA će na srednji rok skoro potpuno ukinuti naplatu carina (koje su sada skoro 10% budžeta), tako da će finansije biti pod pritiskom.

Što je, naravno, dobro.

Šta će vam novac

Exit festival uvodi sopstvenu valutu. Na festivalu će se piće plaćati isključivo tokenima koje nećete moći da zamenite za novac kasnije. Tim Exit objašnjava da će se time smanjiti gužve na barovima i da će se piće dobijati znatno brže. Tokeni će se kupovati na četrdesetak prodajnih mesta na tvrđavi.

Lično mislim da su dali jako loše objašnjenje za "nekonvertibilnost" tokena. Po njima je zbog naših zakona povraćaj novca jako komplikovan proces. Oni ljudi su u stanju da odrade logistiku za stotine svetskih zvezda i stotine hiljada posetilaca, ali ne mogu da osmisle povraćaj novca. Smešno. Jasno je šta je u pitanju, ali i sa zamenom tokena sigurno je da bi dosta ostalo nepotrošeno što bi takođe bio čist profit egzitovcima. Ponuđeni razlog za uvođenje ove novine takođe ne pije vodu. Možda neće biti gužve na barovima ali će biti gužve na kasama gde se prodaju tokeni. Osim toga ljudi će čekati dva puta umesto jednom. Ko ponese devize tri puta. Predviđam (javlja mi se) dilere tokenima na festivalu.

Izgleda da i dalje veruju da je sramota zarađivati novac, inače se ne bi izvinjavali i davali šuplja obrazloženja kao što to rade u svom soapštenju. Tim Exit vodi privatni festival i ima prava da donese bilo koju odluku vezano za događaj. Kome se ovo ne sviđa ne mora da dođe. Ne verujem da će ovaj potez uticati na broj posetilaca, ali možda hoće na ukupnu ocenu kvaliteta i buduće posete. U svakom slučaju ja bih više voleo da plaćam kešom a ne da racionalizujem koliko ću piva da popijem dva dana unapred.

Pošto mleko?

Kris Edvards je objavio odličan tekst na Kejtovom sajtu. Bavi se cenama mlečnih proizvoda u Americi. Federalna vlada postavlja minimum cene mlečnih proizvoda zbog čega su ovi proizvodi daleko skuplji nego što bi bili na tržištu. Niko ne može da prodaje ispod određene cene. Time se stvara kartel (dogovoreno formiranje cena) što bi bio razlog za kažnjavanje privatnih preduzeća.

Pošto to nije dovoljno, vlada garantuje otkupnu cenu svih proizvedenih mlečnih proizvoda. Ovaj potez dovodi do veće proizvodnje, što spušta cenu. Upravo suprotno efektu koji pokušavaju da imaju održavanjem minimalne cene. Razliku naravno plaćaju poreski obveznici. Šlag na torti je ograničavanje uvoza mlečnih proizvoda na 5 procenata ukupne potrošnje.

OECD je izračunao da na ovaj način vlada uvodi porez od 26% na mlečne proizvode. To je ustvari iznos koji prosečni građani (po njemu siromašniji piju više mleka) plaćaju proizvođačima. Proizvođači koji spuste cene ispod propisanih rizikuju da budu zatvoreni.

Predložene premije na žito će kod nas imati slične posledice, sa razlikom da kod nas ipak tržište određuje cene, ili je možda i to pod znakom pitanja.

Pas koji laje...

Sindikalci prete da izvedu stotine hiljada radnike na ulice, i to na nekoliko dana. Jedan od zahteva je i da se radnička odmarališta izuzmu iz privatizacije preduzeća. Nisu predložili, ali pitam se ko po njima, treba da upravlja ovim odmaralištima? Sindikati?

Mislim da sindikati u Srbiji ne mogu da ispune svoje pretnje jer im većina zaposlenih u Srbiji ne veruje zbog dokazane neefikasnosti, iako plaćaju njihove usluge (ne znam da li je to još uvek obavezno).

Teorijska podrška sindikatima se zasniva na tri pogrešne pretpostavke:

• pojedinac nema izbora kada pregovara sa poslodavcem - netačno jer na slobodnom tržištu pojedinci mogu da biraju poslodavca
• sindikati omogućavaju zaposlenima da komuniciraju sa poslodavcem na jednakoj osnovi - i ovaj argument je netačan jer samo sindikalne vođe u ovom slučaju dobijaju tu privilegiju. Tako da pojedinac umesto da direktno komunicira sa menadžmentom prvo mora da izlobira vođe sindikata ili sve sindikalce. Često, dosta teže nego pregovarati direktno.
• pravo na slobodu udruživanja - sve slobode su ograničene slobodama drugih. Ova sloboda je ograničena narušavanjem sloboda poslodavca.

Sve u svemu, sindikati u Srbiji će se uskoro naći na spisku ugroženih vrsta.

Mario Vargas Ljosa

Jedan od retkih velikih pisaca koji je istovremeno tržišni liberal, čime je verovatno sebi osigurao da nikad ne dobije Nobelovu nagradu za književnost. Ovde je intervju za WSJ.

Ljosini romani nisu angažovana književnost kao kod Ayn Rand, koja piše romane zato da bi prenela ideološku poruku. On nema nameru da podučava čitaoce, a ako ideološka poruka postoji onda je ona nenamerna -- tu je samo zato što su, kao što Ljosa kaže, sve knjige autobiografske. Najveći broj njegovih knjiga je preveden na srpski. Idealno dođu leti.

Fleksigurnost

Flexicurity ili flexible security je nova doktrina EU na tržištu rada. Ideja je da se smanje rigidnosti na tržištu rada (lakše otpuštanje), a zadrže beneficije koje zaposleni imaju. Ovo je samo preporuka Evropske komisije, a države same moraju doneti svoje zakone.

Ali videćemo šta kažu sindikati u Italiji, Nemačkoj i Francuskoj. Poslednjeg koji je u Italiji predložio reformu tržišta rada Crvene brigade su ubile.

Lekarska greška

Tomica Milosavljević kaže da je veliki problem to što lekarska greška nije definisana u našim zakonima, pa stoga takvi slučajevi ne mogu ni da se efikasno procesuiraju.

To me je podsetilo na jednu emisiju na RTS-u, negde u jesen 1996. godine. Doveli su u studio jednog profesora Pravnog fakulteta i pitali ga: "Da li u našem Zakonu o izboru narodnih poslanika postoji pojam izborne krađe?" On je, naravno, rekao da ne postoji. Iz toga je voditelj izvukao zaključak da su onda zahtevi studenata i građana potpuno bespredmetni, jer kako mogu da traže da se zbog izborne krađe priznaju rezultati izbora, kad "izborna krađa" kao pojam uopšte ne postoji.

Nije tržišno, ali jeste rešenje

Konačno je počelo da se ozbiljnije govori o podeli Kosova (skrećem pažnju na to da Jeremić kaže da podela nije prihvatljiva "zato što nije na stolu", a ne zato što je za nas neprihvatljiva). Nažalost, izgleda da je to jedino realno i dugoročno održivo rešenje.

I srpska i albanska (kosovska) strana za sada to rešenje javno odbijaju, ali se tu radi samo o "tvrdom pregovaranju", čini mi se. Poenta je u tome da ni jedna ni druga strana ne smeju da predlože to rešenje jer time navodno potkopavaju svoje argumente. To neće javno da predlože ni Amerikanci (jer bi time narušili princip "nedodirljivosti" avnojevskih granica, što je jedini princip koji i dalje održava BiH, a možda i Makedoniju), a ni Rusi (možda zato što se plaše da bi to stvorilo presedan i za njihova problematična područja). I sada je izgleda situacija takva da većina glavnih igrača želi to rešenje za Kosovo, ali nema ko da ga predloži, kako ne bi pogazio sve što je do sada pričao i našta se obavezao.

Ako se krene tim putem, postoji najmanje pet otvorenih pitanja. Prvo, zašto bi Albanci na to pristali, ako mogu da se nadaju nezavisnom celom Kosovu? Odgovor može da bude da bi, u slučaju dogovora sa Beogradom, oni dobili punu, a ne samo nadziranu nezavisnost. Znači, odmah bi preuzeli punu kontrolu nad teritorijom, ne bi bilo UN-a, EU-a i svih problema sa stranim "guvernerom". Drugo otvoreno pitanje je status Preševske doline. Siguran sam da bi Albanci tražili Preševsku dolinu u zamenu za severno Kosovo. Treće otvoreno, a u ovom slučaju za nas ključno pitanje je - šta će biti sa Srbima koji ostanu sa "one" strane. Postoje dva rešenja - da ih "pomažemo" da ostanu tamo (recimo, 100 evra po osobi mesečno), ili da im "pomognemo" da dođu ovde (sa recimo 10.000 evra po osobi jednokratno). Oba će da nas koštaju, ali mi se čini da je ovo drugo rešenje dugoročno jeftinije i bolje. Četvrto otvoreno pitanje je pitanje srpskih crkava i manastira. Ja lično nisam religiozan, ali potpuno razumem religioznost drugih i činjenicu da crkve i manastiri na Kosovu mnogo znače mnogim građanima Srbije. Na ovo pitanje, čini mi se, nema pravog odgovora. Možda je rešenje određena ekstrateritorijalnost manastira i crkava, mada mi nije baš jasno kako bi to u praksi funkcionisalo. Poslednje, a možda i najteže pitanje je - a gde bi se granica tačno povukla?

Opasne pretpostavke

Jedan od argumenata za odlaganje prodaje NIS je i vladina pretpostavka da će kompanija više vredeti u budućnosti odnosno da će cena nafte nastaviti da raste. Ova pretpostavka je jako rizična. Cene proizvoda (uključujući i naftu) se dugoročno smanjuju. Kratkoročno postoji povećanje cena ali ih u dužem vremenskom periodu tržište uglavnom smanjuje. Neki od razloga su: tehnološki napredak koji omogućava veću ponudu i jeftiniju proizvodnju sa jedne strane i pronalažanje substitutivnih proizvoda sa druge. Primer, bakar i optički kablovi, aluminijum i plastika, i sl.

Da bi ilustrovao ovu teoriju Džulijan Sajmon je 1980. ponudio opkladu Polu Erlihu, koji je predviđao skori kraj industrijske civilizacije zbog smanjenja ponude materijala za proizvodnju. Sajmon je dozvolio Erlihu da izabere koje god hoće materijale za proizvodnju (uključujući i naftu) i da izabere bilo koji datum u budućnosti za kraj opklade. Bez obzira na izbor datuma i proizvoda Sajmon je predvideo da će svi biti jeftiniji. Erlih je dao listu od pet proizvoda i svi do jednog su 1990, deset godina kasnije, zaista bili jeftiniji.

Pogledajte grafikon koji prikazuje cenu nafte od 1869 do danas. Iako je danas nafta oko $70 po buretu, prosečna dugoročna cena je oko $21. Da li će NIS zaista vredeti više za par godina ako se nafta spusti na svoju dugoročnu prosečnu cenu?

Globalno zagrevanje i nestanak nafte

Vilijem Montgomeri piše kolumnu koju uvek sa interesovanjem čitam. U novoj se ne bavi toliko regionom koliko nekim globalnim problemima. Među njima navodi i ova dva iz naslova posta.

Međutim, problem je u tome što su te dve stvari suprotstavljene. Ako verujete u procene zaliha nafte (i u to da će uskoro nestati), onda su IPCC procene o globalnom zagrevanju potpuno pogrešne jer se sagorevanjem zaliha nafte jednostavno ne može stvoriti dovoljno ugljen-dioksida da opravda te procene. Ako verujete u procene IPCC-ja vezane za globalno zagrevanje, onda znači i da verujete da će se doći do novih izvora nafte. Jednostavno, ambasador ne treba da brine zbog obe stvari. Treba da odabere jednu omiljenu i da brine samo o njoj.

O ovome je pre par dana pisao David Friedman.

Čumetova teorija države

“ ... Видиш ли шта раде политичари, гори су од мене 300 пута! Јесам лопов, али за њих сам малолетник.”

To kaže Ljubiša Buha Čume u NIN-u. I od kriminalaca se može nešto naučiti, oni bar znaju s kim imaju posla. Godfather je uostalom pun ovakvih citata.

Ko?

Karlos Slim iz Meksika je pretekao Gejtsa i danas je najbogatiji čovek na svetu. Karlos je, između ostalog, vlasnik najveće telekomunikacione kompanije u Južnoj Americi. Ne znam za vas ali ja sam danas prvi put čuo za čoveka. Koliko mi je poznato Vesna Pešić i on nisu pobratimi.

Ko čeka njemu dvije

Ko kaže da se strpljenje ne isplati. Zastava i RK Beograd idu na tender do kraja godine. Ovim tempom će samo još EPS biti u državnom vlasništvu 2050.

Možda ipak da se više ne zovemo "liberali"

Genijalni ministar Milosavljević (isti onaj koji hoće od PKB-a da napravi gradsko javno preduzeće), za sebe kaže da je "ekonomista liberalno-tržišne orijentacije".

Ekonomska analiza korupcije

Mislim da je ukazivanje na korupciju jedan od najefikasnijih argumenata za povećanje ekonomskih sloboda. Onog trenutka kada građani shvate da je državno mešanje u ekonomiju osnovni generator korupcije, promeniće se i njihov stav prema državnom intervencionizmu.

Zato mi je drago da se od juče na sajtu CLDS-a nalazi nova knjiga Borisa Begovića "Ekonomska analiza korupcije" (imajte u vidu da je pdf fajl veličine oko 4 mb). Knjiga na vrednosno neutralan način analizira korupciju, njene uzroke, mehanizme i posledice i daje pregled savremenih teorija i nalaza, uz relativno jednostavan zaključak - povećavanje ekonomskih sloboda je jedina efikasna antikorupcijska strategija.

Sve u svemu, ako ćete ove godine pročitati samo jednu naučnu knjigu domaćeg autora, mislim da to treba da bude "Ekonomska analiza korupcije".

Sa komentarom

Dragan Đuričin (kao i u prethodnom postu):
Један од терета који носе нови капиталисти свакако је брокерски менталитет –„купи јефтино, продај скупо”. Уколико брже буду прешли на индустријски менталитет понашања, то ће пре доћи и до повећања инвестиција у развој посла. Биће то корисно и за њих и за друштво.

Predsednik Saveza ekonomista Srbije nije shvatio prvu lekciju Adama Smitha, a to je da je ekonomska aktivnost koja je dobra za pojedinca dobra i za društvo (ovo izuzima krađe i slično). Ne zato što privatni trgovac ima dobre namere, nego zato što u tržišnoj ekonomiji ići za sopstvenim interesom znači zadovoljiti druge. Sveži hleb svakog jutra ne dobijamo zbog blagonaklonosti pekara, nego zbog njihove sebične želje da zarade.

Isto je i na berzi. Nema ništa loše u "kupi jeftino, prodaj skupo" filozofiji. Privatno, to je normalan zdrav razum. Društveno ako hoćete, to pomaže alokaciji resursa i dovođenja cena akcija na njihov realni nivo. Recimo, jedna od društveno najkorisnijih aktivnosti je spekulacija robom. Špekulanti kupuju kad je jeftino a prodaju kad je skupo. To dovodi do bolje alokacije u vremenu -- kada ima viška robe nađe se neko da je kupi, a onda kada je nestašica ima nekoga ko je voljan da proda. Špekulacija tako ustvari doprinosi ravnanju cena u vremenu.

Ovo je samo jedan naizgled bezazlen citat iz intervjua, ali iz njega se vidi nerazumevanje osnova tržišne ekonomije. Kada vidite da predsednik Saveza ekonomista to ne razume, nema potrebe da se opterećujete ostatkom intervjua u kojem nas ovaj stručnjak uči da je državni sektor najjača karta i predlaže državno investiranje u energetiku i poljoprivredu i očuvanje "strateških" firmi kao EPS i Telekom u državnom vlasništvu. To je samo zato što je propustio prvi razred.

Bez komentara

Jedna ideja:
Pošto su druge mogućnosti iscrpljene na sto treba izvući najjaču kartu – državni strateški sektor, pre svega energetiku, i poljoprivredu i u njih investirati. Srpska elektroprivreda je gladna investicija, koje su garantovano isplative. EPS sada vredi najmanje 20 milijardi evra, što je dvostruko više od svih privatizacionih prihoda u proteklih 17 godina, proizvodi struju koja svima treba, robu koja ne može da zastari, koja se lako transportuje i koja će biti sve skuplja.

Prevodioci u službi naroda

Prva blogerska žrtva. Voja Brajović najavljuje da će država finansirati prevođenje srpskih pisaca, što je inače ideja Dejana Stankovića sa B92 bloga.

Kad govorim o brizi koja se tiče izdavaštva skrenuo bih pažnju i na prevodilaštvo. Jer, prevodilaštvom predstavljamo našu književnost u svetu.

Lek za zdravstvo

Juče sam se raspravljao oko toga da li lekarima koji rade u državnoj službi treba dozvoliti da rade i u privatnim bolnicama. Tomica Milosavljević takođe priča o tome u današnjem Blicu.

Prvo i osnovno, da u Srbiji država ne drži praktični monopol na zdrastvo ovo pitanje ne bi bilo problem. Tačno je da postoje privatne bolnice u Srbiji ali takođe postoji samo jedno preduzeće koje nudi zdravstveno osiguranje. Državni fond. Kada bi postojalo više kompanija koje nude usluge osiguranja pacijent bi mogao da bira u kojoj bi se bolnici lečio a troškove bi plaćalo osiguranje. Niko ne bi raspravljao o tome da li lekar radi u jednoj ili dve bolnice. Možda bi vlasnici bolnica pričali o tome ali to svakako ne bi bilo pitanje za ministra zdravstva i zakon.

U našem slučaju državni fond veruje da ima monopol i na slobodno vreme lekara. Navodno zbog zloupotreba sistema moraju se ograničiti slobode lekara. Ja se sa tim ne slažem. Nisu lekari krivi zbog takozvanih zloupotreba. Upućivanje pacijenata na privatnu praksu obično štedi vreme i poboljšava uslugu. Pacijenti sami donose odluku da li će otići u privatnu ordinaciju ili ne.

Da li treba zabraniti nastavnicima engleskog da posle škole drže privatne časove? Naravno da ne. Zašto bi lekari bili izuzetak?

Estonija

Neki podaci o Estoniji:
Porezi i doprinosi na plate su 33%,
nema poreza na profit,
državna potrošnja je 37% GDP,
prosečni rast GDP u poslednjih šest godina je 9%.

Tarabići

Ekspert Branko Dragaš:
Realan kurs trebalo bi da bude 160 ili 170 dinara za evro. Trenutno je srpska valuta precenjena, ali sve će to dinar nadoknaditi 2009. godine.

Ovo je do sada rekordno proviđenje. Ostalima se uglavnom javlja 120-130.

Dinar ne da nije precenjen, nego je u meri u kojoj se to uopšte može izračunati, ustvari malo potcenjen. Ovde je naš stari post o tome. Ako se upotrebi Big Mac indeks kojim se služi engleski Economist, evro vredi manje od 80 dinara.

Voajer

Đilas:
Ideja za koju se zalažem jeste da građani vide gde ide novac od privatizacije velikih društvenih preduzeća, da znaju da su u njihovom gradu ta i ta škola, ili bolnica, ili fabrika, finansirani tim sredstvima. Dakle, da vide i pre svega osete boljitak u svom životu.

Naravno, ono što Đilasa ne interesuje, je koji će projekti (pekare, privatne škole, firme) ostati nesagrađani jer je vlada oporezovala i potrošila novac koji bi inače građani uložili. Odnosno šta je sa projektima koji se ne vide. To je manje bitno jer se prilikom otvaranja ovih firmi ne pozivaju ministri da seku vrpce.

JAT

Koliko smo prinudnih sletanja daleko od ukidanja Jatovog monopola? Konkurencija u Indiji cveta. Mislim da je kod nas ova vrsta reklamiranja, gde se kritikuje konkurencija, zabranjena. Šteta, pošto su mi takve reklame omiljene.

I-Phone

Izašao je dugo najavljivani I-Phone. Prodavnice AT&T su u nekim slučajevima prodavale I-Phone samo kupcima koji su spremni da kupe i dodatke za telefon. Pošto je ograničena ponuda trgovci su pokušali da zarade malo više na početku. Ova praksa ne bi trebalo da bude nezakonita ali je svakako nepopularna.

U Americi se niko nije obratio državi za pomoć već je masa ljudi počela da kritikuje praksu AT&T, uglavnom koristeći blogove, dok odluka nije promenjena. Tržište, poput prirode, uglavnom sve radi samo.

Luksuz izbora

Glas:
Analitičari kažu da vlada možda ne bi trebalo da se mnogo obazire na kuknjavu potrošača jer je i vožnja automobila neka vrsta luksuza.

Kao i gazirana pića iz uvoza. Slažemo se. Mene više brine čuveni monopol na uvoz nego povećanje cene nafte na svetskom tržištu, jer na to ne možemo da utičemo. To nije slučaj sa monopolom NIS.

Blogeri B92 dali krv

Ali nećemo ih hvaliti. Sve je to lepo i humano, ali nije rešenje problema.

Prvo treba pitati zašto je uopšte krv deficitarna roba. I hleba ima manje nego što treba kada košta 3 dinara, kao što i u Iranu ovih dana vlada nestašica benzina zato što je cena limitirana. Isto je i sa krvlju. Zabranom trgovanja cena krvi je praktično ograničena na nulu i to je uzrok nestašice. Dok god je tako, ljudi će umirati zbog nedostatka krvi, dok drugi koji krvi imaju dovoljno a kojima bi taj novac značio, neće biti zainteresovani da daju krv.

Tržište je humano. Ukinite zabranu na kupovinu i prodaju krvi i rešićete problem nedostatka krvi jednom za sva vremena.

Giuliani

Ovde je intervju Rudija Đulianija WSJ-u.

Za mene je, moram priznati iznenađenje koliko je on izoštrio svoj politički profil u odnosu na raniji period. On pokušava da se predstavi kao reganovski političar, da uključi ideje fiskalnog konzervativizma, slobodnog tržišta i trgovine, ali da u isti mah ne popusti pred "liberalnom" koncenpcijom izvinjavanja za Irak, Gvantanamo i borbu sa Al Kaidom. Čak je javno rekao da on kao predsednik neće zatvoriti Gvantanamo.

Mislim da to može biti pobednička strategija za njega. Kritikujući Buša za loše rezultate u ekonomskoj politici i jačanje države, on može akceptirati barem jedan deo razočaranih libertarijanskih glasača republikanaca, onih koji su dvaput glasali za Buša zbog male države i fiskalnog konzervativizma, a koji su sada razočarani rezultatima i predsednika i republikanskog Kongresa u tom domenu, a da na drugoj strani ne izgubi podršku tvrdog jezgra republikanskih glasača. Prvo će, mislim, ostvariti zato što libertarijanski birači nemaju alternativu: demokratski Kongres je još gori od republikanskog u pogledu pork barel investicija i rasipništva i niko normalan neće verovati Hilari Klinton, čak i kad bi tako nešto obećala (a mislim da joj ne pada na pamet) da će biti fiskalno odgovorna i zagovornik više ekonomskih sloboda. S druge strane, Đulijani insistira na Patriot Act, nastavku misije u Iraku i borbe protiv Al Kaide čime mislim da ima dobre šanse da rutinski sačuva i neocon establišment i mainstream glasače uz sebe. Jedina Ahilova peta, mada verovatno ne fatalna, može da mu bude pro-choice stav u debati o abortusu. Tu bi mogao izgubiti podršku dela hrišćanskih konzervativaca, posebno ako na tome bude insistirao, što pretpostavljam da neće biti slučaj.

Negativne kalorije

Celer ima negativne kalorije. To znači da organizam potroši više kalorija da ga svari nego što ih celer ima. Subvencije malo podsećaju na celer. Preduzeća koja primaju subvencije imaju manji motiv da snižavaju troškove i uopšte da budu kreativna. Samim tim vremenom postaju nekonkurentnija.

A tradicija?

Ribnikar je tužio Politiku zbog izbacivanja zaglavlja sa imenima četvorice Ribnikara, i tom prilikom kaže: Moralna autorska prava su večna i, nakon smrti autora, njihovi naslednici imaju legitimno pravo da zabrane svaku izmenu autorskog dela kojom se narušava njegova celovitost.

Autorska prava nisu večna već su vremenski ograničena. Uglavnom traju nekoliko godina posle smrti autora. Posle toga, proizvod postaje javno dobro. Stvarno ne znam šta su moralna autorska prava. A pretpostavljam ni gospodin Ribnikar. Mislim da se ovde ne radi o žigu (trademark), u kojem slučaju su prava zaista večna.

Meni se čini da je priča o autorskim pravima ovde još i najmanje bitna. Vlasnici novina su odlučili da promene zaglavlje, nisu koristili autorizovani materijal već nešto izbacili, i tu nema ničeg spornog. Kao kada bi kupili stan pa vas unuk starog vlasnika posle 20 godina tuži jer ste pomerili kauč. I pritom se pozove na večni moral.

Kume, ovo ti je Pariz

Ministar poljoprivrede Milosavljević:
Mi smo narodno ministarstvo i zato ćemo otvoriti pet kancelarija u Srbiji...

Malo je. Da su narodno ministarstvo, kao što tvrde, otvorili bi 25 kancelarija.

On je najavio i akciju pravljenja pet sela u Srbiji po evropskim standardima...

Ako neće sela standardima onda će standardi selima. Ovo je za sada ubedljivo najgluplji predlog nove vlade. O kojim to evropskim standardima čovek priča? Valjda se sela u Francuskoj i Rumuniji razlikuju. Ovo nije mnogo pametnija ideja od organizovanja Kolhoza u Sovjetskom Savezu. Centralni plan i u jednom i drugom slučaju. Milosavljević stvarno misli da od Brestovca može da napravi Pariz ako zasuče rukave. Godspeed.

Čari komunizma

Tužno...

Javna potrošnja

Često ovde pišemo o prevelikoj javnoj potrošnji, ali mislim da to nije najgore što državu može da zadesi.

Zamislimo državu bez vojske i budžeta. Zamislimo i da toj državi preti invazija. Kako da se odbrani? Jedan način je da poveća poreze, sakupi pare i angažuje profesionalce. Drugi način je da uvede vojnu obavezu. Da li je drugi način bolji samo zato što se tako ne povećava javna potrošnja? Naravno da ne.

Zamislimo malo realniji primer. Recimo da birači žele da omoguće svim ljudima u invalidskim kolicima pristup u prodavnice. Jedan način je da država naredi svim prodavnicama da ugrade "rampu" ili lift. Drugi način je da se iz budžeta plati izgradnja rampi. Prvi način ne povećava javnu potrošnju, ali nije sasvim očigledno bolji - ukupni trošak je isti. Čak, sa moralne tačke gledišta, finansiranje iz budžeta je pravičnije, jer se tako ne prenosi ceo trošak na vlasnika radnje, koji i ne treba da ima išta veću obavezu prema invalidima nego ostali poreski obveznici (koji su, btw i želeli da se to uradi, pa treba to i da plate).

Sličan primer je i sledeći. Postoje dva načina da se pomogne Zastavi - jedan su subvencije, drugi je zabrana uvoza. Ako je uvoz zabranjen, javna potrošnja ostaje ista. Ako odluče da dozvole uvoz, a uvedu subvencije, efekat na Zastavu može da bude isti, ali se povećala javna potrošnja.

Ima mnogo ovakvih primera, ali je suština u tome da država može da odluči da li trošak neke politike želi da prebaci na društvo (u engleskom se sve to zove regulations) ili želi da to plaća iz budžeta. Budžet je nekada bolja opcija jer se tako birači primoravaju da razmisle o tome da li nešto baš žele. Problem je u tome što poreski obveznici, kao i političari, imaju podsticaj da dobiju nešto, a da to plati neko drugi, obično firme.

Arhetip zapostavljanja nauke

Profesor sociologije Mladen:
U naučnim je ustanovama premali broj istraživača, a i oni postojeći relativno su slabo plaćeni. Sledi već standardno da je uopšte stanje nauke kod nas katastrofalno i da o naučnicima i nauci niko ne vodi računa. Šmrc.

Ne znam koliko je istraživača optimalno po naučnoj ustanovi ali bih po rezultatima rada istih rekao da ih ima previše. Tokvilova je veći autoritet ali ono što je meni poznato srpski državni naučnici skoro isključivo objavljuju radove u glasnicima svojih instituta, koje ni njihove kolege ne čitaju. Na to zadovoljstvo poreski obveznici troše 100 miliona dolara godišnje, ili 100 miliona previše.

Profesor nikada neće biti zadovoljan državnim fondovima za nauku. Da kojim slučajem radi u EU žalio bi se da Kina ulaže više. Profesor, umesto što bi da zavlači poreskim obveznicima ruku u džep, bi trebalo svojim istraživanjima da privuče privatne investitore. Tada bi im plate sigurno bile veće, ali bi nažalost morali i da proizvode korisne studije a ne one u kojima diskutuju o raznim arhetipovima kao što je jednom prilikom pomenula Tokvilova.

Civilno služenje vojske

Smatram da uvođenje civilnog služenja vojske predstavlja jedan od najznačajnijih poteza u periodu posle 5. oktobra. I to ne samo zbog toga što sam i ja iskoristio tu mogućnost.

Ideja ima smisla, ako već neće da potpuno profesionalizuju vojsku. Umesto da ljudi gube vreme u kasarni, možda mogu i nešto korisno da urade. Ja sam se, recimo, jedno vreme bavio javnim nabavkama, pošto tamo gde sam odrađivao vojsku niko nije znao to da radi. Čuo sam i dosta drugih pozitivnih priča, neki su recimo držali obuku zaposlenima za rad na kompjuterima ili tako nešto slično.

Ali, korišćenje "civilnih vojnika" (kakav oksimoron!) da dežuraju na parkingu za vreme koncerta RHCP-a je prosto neverovatno. Sa jedne strane, ja bih na to pristao, bar možeš da čuješ Peperse. Ali, sa druge strane, korišćenje besplatne radne snage da se obezbeđuje potpuno privatna aktivnost je skandalozno. Ako to već tako može, voleo bih i meni da pošalju 2-3 civilna vojnika, treba da mi iznesu kauč, a nemam lift u zgradi.

The Friedmans

O Miltonu Friedmanu je dosta toga pisano na TR-u, kao o jednom od najuticajnijih ekonomista i libertarijanaca uopšte. O njegovom sinu Dejvidu nešto manje, ali koga zanima, može da pogleda ovde i ovde. Da rezimiram, radi se o jedinom od osnivača "desnog anarhizma" koji je i dalje živ.

Dejvidov sin Patri je očigledno ozbiljno shvatio očeve i dedine ideje i pokašava da ih sprovede, kroz projekat Seastead. Ideja je da se naprave splavovi, koji bi plutali u međunarodnim vodama i bili van jurisdikcije bilo koje države.

Letnja šema - TV Liberty

Vrlo zanimljivo mesto na kome ćete naći svakojake nevaljale filmiće...

Strategija privatizacije

Potpredsednik Vlade kaže da za vreme mandata ove Vlade nijedno veliko javno preduzeće neće biti većinski privatizovano.

Meni u stvari nije jasno kakva je razlika između Telekoma i Mobtela? Zašto su prodali 100% Mobtela ako je telefonija strateška grana? Ako je razlika to što Telekom ima i fiksnu telefoniju, neka onda razdvoje fiksnu i mobilnu i neka prodaju samo mobilnu. Zašto su onda prodali 100% Sartida i skoro svih banaka? Zašto uopšte hoće da prodaju Bor?

Ako je tačno to što Đelić kaže, da će država bolje obezbediti investicije i otvaranje novih radnih mesta, zašto smo onda uopšte započinjali privatizaciju 2001. godine? Zašto smo uopšte skidali petokraku sa zastave?

Kako se spremiti za privatizaciju?

Đelić:
Garantujem da nijedno od velikih javnih preduzeća tokom mandata ove vlade neće proći kroz većinsku privatizaciju, a neka neće ni ući u privatizaciju jer nisu spremna za to.

Kako se preduzeća spremaju za privatizaciju? Hiljade sklekova, hiljade trbušnjaka..? Ovu vladu, nasuprot onome što priča ne brine restrukturiranje ili šminkanje svinje kako kaže Dana Popović. Njih sada muči pitanje da li uopšte privatizovati javna preduzeća ili ne. Sada garantuju da neće.

Naš državni interes je da nadjemo strateške partnere koji će investirati u obnovu sektora, kako bi se kasnije obezbedile investicije za brži razvoj i otvaranje radnih mesta.

Iz ovoga sledi da kada bi, ne daj bože, prodali javna preduzeća u njih novi vlasnik ne bi investirao i ne bi otvarao radna mesta. Glupost. Možda je ovo "državni interes" Božidara Đelića i Draška Petrovića, moj sigurno nije.

Krškomanija

Nuklearna energija je možda najbolje rešenje za očuvanje životne sredine. Najveći zagađivači su upravo termoelektrane koje rade na ugalj. Nuklearne elektrane uopšte ne zagađuju okolinu.

U Francuskoj, jednoj od razvijenih zemalja sa najmanje zagađenja, oko 80% struje se dobija preko nuklearnih elektrana. Uz to struja iz nuklearnih elektrana je jeftinija kada nafta košta preko $40 po buretu. Francuska je i izvoznik struje što bi našim ekonomistima mogao da bude jako privlačan podatak.

Takođe je privlačno to što se nuklearna tehnologija dosta razvila od 1950-ih tako da sada bezbednost ne bi trebalo da nas brine. Da li? U Americi Price-Anderson akt limitira odgovornost nuklearnih elektrana u slučaju katastrofe. Negde oko 10 milijardi dolara ukupno. Ono što mene brine je ako već tržište odnosno osiguravajuće kompanije nisu spremne da garantuju da je Krško bezbedan, a pritom zapošljavaju stručnjake koji se isključivo time bave, zašto bi im građani verovali da je sve baš tako bezbedno kao što tvrde.

Ideja o izgradnji nuklearnih elektrana privatnim sredstvima u Srbiji mi deluje jako privlačno ali me potencijalna limitirana odgovornost u slučaju katastrofe pomalo plaši. Ipak verovatno bih podržao izgradnju ovih elektrana u Srbiji, mada priznajem da to što živim u inostranstvu malo pomaže mom optimizmu.

Srbija do Kjotoa

Dušan Vasiljević iz OEBS predlaže Vladi Srbije da pristupe Kjoto protokolu i time postave limite za ograničavanje emisije gasova u atmosferu. Kjoto postavlja limite koji bi u ovom trenutku bili dobri za Srbiju i omogućava prodaju razlike između kvote i ukupne količine emitovanih gasova. Budžet Srbije bi po ovom osnovou, prema Vasiljeviću, mogao da zaradi stotine miliona evra.

Ovaj sporazum nije savršen. Bušova administracija se često navodi kao razlog globalnog neuspeha Kjoto inicijative. To nije tačno. Još 1997, za vreme Klintonove administracije Senat je jako ubedljivom većinom 95-0 doneo rezoluciju kojom nagoveštava da neće ratifikovati Kjoto sporazum (samo Senat ratifikuje međunarodne sporazume). Veliki ekolozi kao što su Liberman i Gor čak su rekli da neće slati sporazum na ratifikaciju dok se ne ispune određeni preduslovi. Po svoj prilici i da dođe do promene administracije u Vašingtonu, Kjoto neće skoro biti potpisan, jer to nije pitanje koje brine prosečnog američkog glasača a itekako brine lobiste.

Australija takođe nije pristupila inicijativi. Nemačka, iako potpisnik protokola i jedan od većih zagađivača, prošle godine je donela odluku da efektivno izuzme svoju energetsku industriju iz sporazuma.

Pristupanje Srbije Kjoto protokolu bi sigurno uticalo na usporavanje rasta bruto društvenog proizvoda. Ako ne danas onda sigurno u budućnosti, jer bi potencijalni investitori birali zemlje u kojima bi izgradnja industrijskih kompleksa bila neopterećena ovim sporazumom.

Tržište nažalost nema idealno rešenje koje bi čuvalo prirodno okruženje i omogućilo nesmetani rad zagađivača. Doduše, idealno rešenje nema ni država. Ja mislim, neki se verovatno neće složiti, da će država pre ili kasnije morati da primeni neko rešenje za problem zagađenja. Kada taj dan dođe mislim da su takozvani zeleni ili ekološki porezi bolje rešenje od kvota koje propisuje Kjoto. U tom slučaju svako bi mogao da troši koliko hoće "čistog vazduha" ukoliko plati porez. Pošto kvote postavljaju limit na količinu verujem da bi mogle da budu štetnije.

Ivan se dosta bavi klimom i globalnim zagrevanjem. Pogledajte njegov tematski blog ukoliko vas više interesuje ova tema.

Market based management

Charles Koch je direktor i jedan od vlasnika najvećeg DOO-a (neakcionarskog društva) na svetu. Firma se zove Koch Industries i bavi se svim i svačim, od nafte, preko proizvodnje opreme za petrohemijsku i hemijsku industriju do maramica i drugih proizvoda od papira. Ukupan prihod firme je oko 90 milijardi dolara, a ima oko 80.000 zaposlenih. Charles Koch je takođe jedan od najvećih libertarijanskih filantropa u svetu, kroz Charles G. Koch fondaciju.

Međutim, posebno je zanimljiv zbog toga što je on u svoju firmu uveo nešto što on zove market based management. On tvrdi da je u svojoj firmi primenio osnovne ideje slobodnog tržišta i da je to tajna njegovog uspeha. U stvari, sada više nije ni tajna, budući da je objavio knjigu.

Veoma zanimljiv intervju sa njim možete naći ovde.

Opozicija iz bajke

Genijalci iz SPS i SRS su upravo opovrgli ekonomske zakone o ponudi i tražnji i pretpostavku o čoveku kao racionalnom biću.

Blic:
Poslanik SPS-a Rajko Baralić kritikovao je smanjenje akciza na kafu sa 40 na 30 odsto, ocenivši da to neće ništa značiti za građane, ali da bi za budžet mnogo značila ta sredstva.

Građanima smanjenje cena ne odgovara. Pretpostavljam da i kada bi se potpuno ukinula akciza i porez to im takođe ne bi odgovaralo.

Argument da se smanjenje akcize neće odraziti na cenu kafe su neosnovani. Prvo, tržište kafe je konkuretno, tako da će se verovatno odraziti na cenu. Drugo, i da ne dođe do smanjenja cene građani koji su vlasnici preduzeća koje se bave trgovinom kafom će zaraditi i taj novac reinvestirati ga (daj bože u proizvodnu delatnost). Apsolutno svako će taj novac potrošiti bolje od države.

Stvarno me zbunjuje da i dok su u opoziciji pomenute stranke pokazuju ovoliku netaktičnost. Umesto da insistiraju na smanjenju poreza i time pridobijaju glasače oni rade upravo suprotno. Ili sam možda ja naivan pa ne razumem da bi u Srbiji građani voleli da imaju manje para.

Brucošijada

Veliku frku je izazvalo nedavno uputstvo Ministarstva prosvete u vezi sa upisom studenata na državne fakultete:

Pripadnici srpske nacionalne manjine iz susednih zemalja mogu se školovati na fakultetima u Srbiji pod istim uslovima kao i građani Republike Srbije“...“ Susedne zemlje su Mađarska, Rumunija, Bugarska, Republika Srpska, Albanija, Bosna i Hercegovina, Hrvatska, Crna Gora i Slovenija.“ Fakultetima je naloženo da u oba konkursna roka prihvate sve zainteresovane kandidate, a da budući studenti svoju nacionalnu pripadnost potvrđuju samo svojim iskazom.

Čitam uputstvo deset puta, između redova i zareza, tražim podtekst i kontekst...To što „rasejani“ i „izjašnjeni“ Srbi imaju mogućnost da budu tretirani kao državljani Srbije, nije ništa posebno novo ni strašno (pogledati Zakon o Mađarima u susednim državama). Ipak, nesrećno uputstvo je izazvalo paniku nevladinih organizacija kao što su „Hitan antifašistički otpor Srbije“ (HAOS) i „Žene u crnom“. Evo šta za njih znači ovaj potez države:

1. "Uvođenje Velike Srbije na mala vrata".
Hm, da neko hoće na ovaj način da pravi Veliku Srbiju, plaćao bi studije izjašnjenim Srbima u tim susednim državama, a ne bi ih dovlačio u Srbiju...da li su borci i borkinje preskočile lekciju o gramšijevskoj kulturnoj hegemoniji kao najboljem sredstvu revolucije? Valjda tek ako Im posrbimo akademiju, eto nama Velike Srbije.

2. „Onima koji su upravo postali punoletni nameće se iskazivanje srpske nacionalne svesti.
Ignoratio elenchi. Reč je dobrovoljnom činu upisa fakulteta a ne o opštoj građanskoj obavezi. Uputstvo Ministarstva prosvete nikome ništa ne nameće i ne zabranjuje. Svako može da studira na srpskim državnim fakultetima. Ako zna srpski i ako plati.

3. "Zauzvrat dobijaju beneficije na uštrb državljana i poreskih obveznika Srbije.“
Opet zamena teze. Beneficije podrazumevaju da neko ima prednost u odnosu na nekog drugog ko je u istom statusu. Ovi "izjašnjeni Srbi" neće nužno besplatno studirati (što je slučaj kod Mađara u rasejanju po susednim državama, vidi mađarski zakon) već će ići u trku sa ostalim studentima iz Srbije pod istim uslovima. Jeste, oni su povlašćeni u odnosu na prospektivne grčke studente, ali..tu dolazimo do Ustava Republike Srbije koji kaže da je Srbija "država srpskog naroda i svih građana koji u njoj žive..." Šta da radimo, srpski narod je nekako ispao prva rent-sikerska grupa na spisku, bar u ovom Ustavu. Ne treba to shvatiti suviše lično, mada razumem jed nevladinih organizacija. Kada bi samo mogle da gledaju stvar iz libertarijanskog ugla. Jednostavno, "srpski narod" nije ništa drugačiji od ostalih grupa koje "traže" svoja prava i lovu iz budžeta: postoje razne organizacije koje delaju u njeno ime, većina pripadnika kolektiva nema pojma da se dela za njegovu dobrobit, obično upravo te razne samoimenovane zastupničke organizacije najviše koristi izvuku iz borbe za kolektivna prava neke grupe. Prosto je sada tako, srpski narod je iskočio na mesto broj jedan, ispred građana, paintball igrača i uzgajivača nojeva. To ne znači da HAOS i Žene u crnom treba da prestanu da se bore za to da neka druga grupa i njena kolektivna prava postanu hit na Listi prioriteta. Rent-siking će živeti dok živi država. Samo napred! Uostalom, ovaj neobični Ustav svašta dozvoljava uvodeći neverovatne mogućnosti "pozitivne diskriminacije".

Konačno, onaj NVO lament nad trošenjem para „poreskih obveznika Srbije“. To me najviše pogodilo kao ukletog tržištara. Čarolija državnog upravljanja tuđim parama jeste upravo u tome da se njime nužno ne opslužuju poreski obveznici Srbije. Postoje državne politike i državni razlozi, a pare se u skladu sa njima mogu preusmeriti žrtvama cunamija, Paintball savezu ili Železnici Srbije.

Sve ove pomenute brige nevladinog sektora nisu, međutim, ništa prema stavu zamenika glavnog urednika Blica, Milorada Ivanovića. Čovek kaže da se ova silna kritika „nacionalnog studiranja“ usmerava u pogrešnom pravcu:

„U interesu je Srbije da što više pametnih mladih ljudi dođe na naše univerzitete, da se ovde obrazuju, rade, stvaraju porodice. Druge zemlje troše milione dolara ne bi li privukle talente i nikome ne pada na pamet da stavlja barijere i rampe. Pametni, mladi ljudi su dobrodošli u Srbiju, bez obzira na veru i naciju i zadatak ministarstva i Vlade je da im pomogne u ostvarivanju njihovih ciljeva, a ne da ih sputava.“

Jedino što mogu da kažem: „Sedi, jedan! Promašena tema“

Diskretna sugestija Dejanu Stankoviću

Dejan Stanković, B92 bloger, opet sugeriše kako potrošiti više novca poreskih obveznika. Prvo je bila priča o prevodu srpskih knjiga na strane jezike a ovaj put se pominje strategija menjanja imidža Srbije u inostranstvu. Strategija podrazumeva televizijsko reklamiranje.

Moj kolega bloger svakako ima plemenite ideje ali bi bilo jako lepo kada se ti projekti ne bi plaćali novcem poreskih obveznika.

Dizel alternativa

B92:
Predloženo je uvođenje akcize na auto-gas, zbog velike potrošnje tog proizvoda.

Po ovoj logici bi onda trebalo uvesti i akcizu na burek, jogurt, japanke... O očuvanju životne sredine da ne govorimo. Kao da je pretpostavka da će više ljudi sa auto gasa preći na zastavine rolšue a ne na dizel.

Jeste da navijam za njih, ali stvarno...

Dušan Vujošević, trener Partizana, kaže:

"Tamo gde država ne finansira vrhunski sport tako da obezbeđuje prihode iz javnih preduzeća onima koji to rezultatima zaslužuju, jako je teško."

Jeste, i ja sam baš to primetio. Čim je javno preduzeće "Poljoprivredni kombinat Čikago" prestalo da finansira Čikago Bulse, odmah su propali. A vidim i da Lejkersi imaju problema od kad ih ne finansira "LA parking servis". Zato je San Antonio procvetao od kako su našli nove sponzore - "Texas Forests" i "San Antonio International Airport".

E zato treba da se privatizuju i javna preduzeća i svi sportski klubovi, da ne slušamo više ovakve nebuloze.