Angola je interesantna zemlja. Pored semafora koji povremeno pokazuju zeleno i pešacima i vozilima i znakova koji u isto vreme pokazuju da je skretanje i obavezno ali i zabranjeno, ima i nekoliko udžbeničkih primera vođenja loše politike.
Na stranu visoke carina i zabrane iznošenja domaćeg novca iz zemlje o čemu sam već pisao, Angola, ovog meseca najveći proizvođač nafte u Africi, veoma subvencioniše prodaju nafte svojim građanima. Litar benzina se prodaje za oko 20 centi što za posledicu ima veliku potražnju, dugačke redove na benzinskim pumpama (kojih ima jako malo) i povremene nestašice. Pošto od niske cene benzine najviše koristi imaju vlasnici automobila, ova mera predstavlja redistribuciju od siromašnih (koji nemaju automobile) ka bogatima. Povrh toga saobraćajne gužve u Luandi su legendarne pa vam je često isplatljivije da pešačite nego da se vozite. Moj kolega u proseku provede 5-6 sati u prevozu svakog radnog dana i on svakako nije izuzetak. Tržišna cena benzina bi delimično smanjila ove gužve a novac koji bi se zaradio na ovaj način bi mogao da se deli siromašnijim građanima od čega bi imali više koristi nego od jeftinog benzina.
Luanda je prljav grad. Plaža je praktično u centru grada i ulice su kao posledica pokrivene peskom koje vetar i vozila razmazuju po celom gradu. Svakog jutra kada vozim na posao prolazim pored stotina žena koje čiste ulice grada metlama. Posao bi verovatno bio bolje odrađen nabavkom par kamiona za čišćenje grada ali pretpostavljam da se vlada odlučila na radno intenzivnu varijantu da bi zaposlili što više ljudi. Uvek se setim anegdote koju je doneo Milton Friedman iz Kine i pomislim kako bi bilo genijalno da im se umesto metli daju četkice za zube jer bi tako zaposlili još više ljudi.
U suštini Angola je sjajna zemlja sa izvrsnim potencijalom koji bi mogao mnogo brže da dođe do izražaja ukoliko bi vlada odustala od komandne ekonomije i liberalizovala privredu.
No comments:
Post a Comment