Ekonomista Goran Nikolić:
Spoljni dug iznosi 20,2 mlrd. dolara (od toga spoljni dug privatnog sektora iznosi čak 11,8 mlrd dolara), što je blag rast u odnosu na kraj 2006...
Privatni dug, iako ne opterećuje budžet, posredno utiče na platni bilans i stanje deviznih rezervi kao i monetarnu i kursnu stabilnost.
Što bi rekao Stiv Pejović, razlika između mikro i makro ekonomije je što makro ne postoji. Važno je samo šta pojedinci odlučuju i kako pojedinci ostvaruju svoje ciljeve. Kakve se cifre dobiju kada se sve to sabere u nekakvu agregatnu makroekonomsku veličinu ustvari nije bitno ni za kog pojedinca. Za koga je važno što je privatni spoljni dug porastao? Samo za one koji su dužni. Nema nikakvog smisla sabirati privatne dugove za celu zemlju. Slično je i sa uvozom i izvozom. Koga tačno pogađa što je zbir uvoza manji ili veći od zbira izvoza? To nema smisla sabirati.
Makroekonomija nije ni postojala dok ekonomisti nisu počeli da se mešaju u privredu. Makroekonomiju je izmislio Kejnz. Sada, sa državnim mešanjem takvo kakvo je svuda, moramo pratiti veličine kao što su državna potrošnja, inflacija ili nezaposlenost na agregatnom nivou. Ali sabiranje posledica privatnih odluka kao što su zaduživanje ili trgovina često dovodi do veće štete nego koristi. Kad ekonomisti jednom saberu, političarima lako padne na pamet da tu nešto treba ispravljati.
No comments:
Post a Comment