Biometrijski dokumenti

Objektivnost naših političkih i medijskih krugova kada je reč o ovom pitanju na veoma je niskom nivou - kako inače tumačiti činjenicu da se svakog dana u javnosti kao mantra ponavlja da je biometrijski pasoš uslov za bezvizni režim za građane Srbije, a da nijednom nije prokomentarisana nepopularna činjenica da Hrvatska nema takav pasoš, a godinama ima bezvizni režim sa većinom članica EU i paradoks da Makedonija više od godinu dana ima uveden biometrijski pasoš, a od bezviznog režima nema ni početno „b"?

Piše đakon Oliver Subotić u odličnom tesktu na sajtu Srpske Pravoslavne Crkve.

Joe Biden, jedan detalj

Libertarijancima je Joe Biden, Obamin potpresednički kandidat, najpoznatiji po slučaju sa saslušanja sudije Vrhovnog suda Clarencea Thomasa početkom 90-ih. Kao šef Pravnog komiteta u Senatu Biden je ispitivao sudiju Thomasa nominovanog za Vrhovni sud, i u jednom trenutku izvadio knjigu "Takings", najpoznatijeg libertarijanskog pravnika Richarda Epsteina sa Univerziteta u Čikagu, i pitao Thomasa: "Da li verujete u ovu knjigu?" Tačan odgovor je, po Bidenu trebalo da bude "ne". Epstein se u knjizi iz 1985. protivi konceptu eksproprijacije privatnog vlasništva u javne svrhe, poznato kao takings ili kao eminent domain. Takings je predviđen i američkim ustavom, ali malo slobodnije tumačenje ustavne klauzule je dovelo do toga da lokalne vlasti mogu narediti vlasniku da proda svoju imovinu (kuću, dvorište) kompaniji, pod izgovorom da će kompanija tu investirati i razviti celo područje. U ovakvim slučajevima liberali, libertarijanci ili neoliberali brane privatno vlasništvo pojedinca od vlasti i kompanija koje zajednički nastupaju pod plaštom ekonomske efikasnosti i navodnih pozitivnih efekata za ceo region. Jedan takav slučaj, Kelo, je dospeo da Vrhovnog suda, ali je Sud potvrdio pravo na eksproprijaciju (još o tome u ovom ranijem postu).

Elem, Biden je mahao knjigom koja se zalaže za nepovredivost privatnog vlasništva kao da je u pitanju Meinkampf. Clarence Thomas veruje u nedodirljivost privatnog vlasništva i uprkos protivljenju Bidena je bio izabran u Sud, mada je tamo i dalje u manjini.

Najpoznatiji slučaj u kojem jedan političar maše klasičnom liberalnom knjigom je Margaret Thatcher, koja je izvadila Hayekov poredak slobode na sto i rekla "U ovo mi verujemo!". Joe Biden sa Epsteinovim "Takings", ali u negativnom smislu, verovatno na drugom mestu.

Upravljanje zemljištem

U National Geographicu je objavljen veoma zanimljiv članak o upropašćavanju zemljišta erozijom i raznim pokušajima da se zemljište učini plodnijim.

Prvo, upropašćivanje zemljišta erozijom, na kineski način - kroz veliki plan. Naime, Mau se mnogo svidelo to što su radili ljudi u selu koje se zove Dazhai, pa je naredio svima da to rade. Tehnika se svodila na izgradnju stepenika na brdima, kako bi mogle i na brdima da se gaje žitarice. Nakon nekoliko godina dobrih prinosa, kiša bi ispirala sve hranljive sastojke iz zemlje, pa bi prinosi naglo opadali. Pošto niko nije smeo da kaže da je Mao debelo zeznuo stvar, nastavili su sa tom praksom do nedavno. Tek su od skoro počeli da tu zemlju ponovo pretvaraju u brda.

A onda i jedan uspeh u Nigeru, u Africi. Tamo je ceo jedan pojas koji se zove Sahel (predeo između Sahare i savana) postao tokom sedamdesetih potpuno suv i neupotrebljiv za poljoprivredu, jer se zemlja prosto stvrdnula od suše. Milioni ljudi su umrli od gladi. A onda je izvesni Sawadogo, farmer iz Burkine Faso, doveo do revolucije:

"Tokom sušne sezone on je iskopao hiljade rupa u zemlji —zaï, (kako se zove tehnika za koju je čuo od svojih roditelja). Sawadogo je svaku rupu napunio balegom, koja je privukla termite. Termiti su razgrađivali organske sastojke, obogaćujući zemljište. Takođe, insekti su kopali tunele kroz zemlju. Kada su došle kiše, voda je prolazila kroz tunele i tamo se zadržavala." To je počelo da radi nekoliko miliona ljudi i zaključak je "Skoro bez ikakve podrške ili uputstva od vlade ili međunarodnih agencija za razvoj, lokalni farmeri su korišćenjem pijuka i lopata regenerisali više od 19.000 kvadratnih milja zemljišta."

I, ključna stvar: "Tokom devedesetih, Vlada Nigera, koja je do tada raspoređivala zemljište na totalitaran način, počela je da dozvoljava seljacima da imaju punu kontrolu nad svojim zemljištem. Ljudi su počeli da veruju da mogu da investiraju u svoje zemljište uz mali rizik da će im ono biti oduzeto."

Sve u svemu, dajte ljudima zemlju i već će se oni nekako snaći.

Neviđena glupost u inače solidnom tekstu

U novom The New York Times Magazineu je izašao tekst o ekonomskoj filozofiji Baracka Obame. Autor ga u nekoliko navrata naziva "Chicago School Democratom", zbog toga što je Obama 12 godina bio predavač na Čikaškom univerzitetu. Opšta ocena autora je da Obama nije toliki levičar koliko to na prvi pogled izgleda, možda i zato što se u Čikagu družio sa nekim ekonomistima.

Ali, jedna rečenica u tekstu je skandalozna. Obratite pažnju: "Ipak laissez-faire kapitalizam nije doneo sve što su njegovi zastupnici obećavali. Stvorio je velike budžetske deficite, najizraženiju nejednakost dohotka od 1920-ih i trenutnu finansijsku krizu." Hajde još i da prihvatim ovo za nejednakost i za finansijsku krizu, ali budžetski deficit? Kako je to kapitalizam zasnovan na slobodnom tržištu doveo do velikog budžetskog deficita? Potpuna glupost.

Ipak, ostatak teksta je dosta dobar i koga zanima čemu se može nadati od Obame, treba da ga pročita.

Pesimizam glasača

Na tekst Boška Mijatovića u Politici u kome govori o ekonomskom napretku za poslednjih sedam godina je ostavljeno 13 komentara. Nijedan pozitivan. Mijatović je u tekstu izneo činjenice koje nijedan komentator ne osporava (realni rast plata i penzija, izostanak rasta nejednakosti i slično), ali mu uglavnom zemaraju da se previše oslanja na statistiku a ne na osećaj za feeling. Pozivaju se i na autoritet Nebojše Katića da bi dokazali da je situacija katastrofalna.

Bryan Caplan kaže da je jedan od razloga za generalnu popularnost loših ekonomskih mera i pesimizam glasača, odnosno da prosečan glasač veruje da je ekonomska situacija gora nego što jeste. Sudeći samo po komentarima u Politici, Caplan je apsolutno u pravu.

Ja bih tražio 3.000

Mi smo uputili i zahtev resornom ministarstvu da razmotri mogućnost povećanja subvencija sa 120 na 250 evra, pozivajući se na iskustvo zemalja u okruženju koje isplaćuju 300 evra po hektaru - izjavio je za Danas Veselin Lazić, iz Udruženja paora 100 P plus.

Ne znam zašto su zahtevi naših ljudi uvek ograničeni onime što se radi "u okruženju". Ako su te subvencije po hektaru tako super, zašto se rukovoditi primerom Hrvatske pa davati samo po 300 evra? Zašto mi ne bismo bili bolji od njih pa dali svakom paoru po 3.000 evra po hektaru?

Kada su jednom prilikom pitali Hayeka kakav amandman bi trebalo dodati američkom Ustavu kako bi postao liberalniji, on je rekao da treba samo dodati amandman sledeće sadržine "Kongres neće donositi zakone koji će biti diskriminatorni."

Tako nešto bi trebalo staviti i u srpski Ustav, jer bi to značilo da država ne može nekome da daje pare samo zato što je poljoprivrednik, radnik, naučnik, sportista, muško, žensko, nacionalna manjina, ili Srbin. Svaka mera bi morala da se odnosi na SVE građane podjednako. Ako nekome želiš da daš 100 evra, morao bi da daš svakome. Onda ovakvih zahteva ne bi ni bilo.

Vanstranački stručnjaci

LDP ima zadatak da pronađe nestranačke kadrove, između ostalog, za Apotekarsku ustanovu Beograd, Beograd put i Infostan.

Zar LDP ne bi umesto toga trebalo da podnese inicijativu za privatizaciju ovih preduzeća? Zašto se država bavi apotekarstvom?

Problem sa socijalizmom nije bio što su na vlasti bili nedovoljno kompetentni ljudi, nego što sam sistem ne funkcioniše. Dovedite najboljeg urednika na čelo RTS-a i opet će od te kuće građani videti više troška nego koristi. Dovedite najboljeg apotekarskog menadžera na čelo državnih apoteka i one opet neće raditi kao što bi radile privatne apoteke uz liberalan režim uvoza lekova i izdavadnja licenci. Nije poenta dovesti stručnjake umesto političara, nego povući državu iz poslova koje ne treba da radi.

Evo i starog posta o vanstranačkim stručnjacima.

Tamna materija

Jedan od svakako najzanimljivijih radova iz makroekonomije koji sam pročitao u poslednje vreme je rad Hausmanna i Sturzneggera o nečemu što oni nazivaju "tamna materija".

Problem je sledeći. SAD je u prethodnih 25 godina akumulirala više od 4,5 hiljada milijardi dolara duga, ako posmatrate trgovinske tokove. Znači, kada saberete sve spoljnotrgovinske deficite od 1980. do 2005. godine, dobijete oko 4,5 hiljada milijardi dolara. Budući da je ukupni dug 1980. godine bio negativnih 365 milijardi (SAD je bila neto kreditor), to znači da Amerika danas treba da bude neto dužnik u iznosu od oko 4,1 hiljade milijardi, odnosno da svake godine treba svojim poveriocima da neto plaća iznos od oko 200 milijardi dolara (ako je kamatna stopa oko 5%). Međutim, kada pogledate stvarni podatak o neto prihodima, vidite da su oni pozitivni i da iznose oko 30 milijardi dolara, odnosno da je SAD u stvari neto poverilac.

Da rezimiram - SAD je bila neto poverilac u iznosu od 365 milijardi, zadužila se 4,5 hiljada milijardi i opet je neto poverilac, od oko 600 milijardi! Kako je to moguće? Moguće je zato što je međunarodni knjigovodstveni sistem potpuno neadekvatan, jer ne uzima u obzir "tamnu materiju", odnosno investicije vrednuje po knjigovodstvenim, a ne realnim cenama.

Šta je "tamna materija"? Najlakše je objasniti kroz primer. Recimo da McDonalds napravi restoran u Pekingu za milion dolara i da taj restoran pravi godišnji profit od 500.000 dolara. Takođe, pretpostavimo da kineska vlada kupi obveznice američke vlade u vrednosti od milion dolara, koje nose prinos od 5% (50.000 dolara) godišnje. Sa aspekta knjigovodstva, saldo Amerike i Kine je nula, jer koliko je Amerika investirala u Kinu, toliko je i Kina investirala u Ameriku. Ali, ako gledate prinose, vidite da će u stvari 450.000 dolara izlaziti iz Kine svake godine, odnosno da Kina duguje Americi 9 miliona. Pravi problem je u tome što, iako je stvarna investicija McDonaldsa iznosila 1 milion dolara, njena realna vrednost (vrednost koja bi bila potrebna da se uz kamatnu stopu od 5% ostvari 500.000 zarade) u stvari 10 miliona dolara. Razlika između 1 i 10 miliona je "tamna materija".

Teško je preceniti značaj nekog koncepta koji od duga "teškog" 4,1 hiljade milijardi dolara pravi potraživanje od 600 milijardi. Ali, koliko ja mogu da zaključim, autori su potpuno u pravu. Zašto je sve to bitno? Bitno je pre svega zbog toga što, ako se u obzir uzme i "tamna materija" svet deluje mnogo uravnoteženije nego ako posmatrate samo zvanične knjigovodstvene podatke i nema skoro nikakvog razloga za zabrinutost.

Autori kažu: "Globalizacija je učinila tokove tamne materije veoma bitnim, a zato i tradicionalne mere deficita računa tekućih transakcija pokazuju veoma iskrivljenu sliku sveta. To dovodi do toga da se stalno ukazuje na debalanse kojih u stvari i nema i da analitičari predviđaju krize koje, iz dobrog razloga, nikako da se pojave."

E sad, koliko ja mogu da procenim, sve ovo je ili irelevantno sa aspekta Srbije, ili je čak negativno, jer smo mi ti koji uglavnom "kupuju" tamnu materiju.

Država protiv naroda

Ministarka telekomunikacija Jasna Matić kaže da je VoIP protivzakonit i da "kašnjenje sa donošenjem regulative za posledicu ima to da se tržište razvija stihijski i neregulisano".

Stihijski i neregulisani VoIP je poznat i kao najjeftiniji način telefoniranja, posebno sa inostranstvom. Ne znam kako misle da ga regulišu, ali ako pokušaju to će biti klasičan primer državne pljačke naroda. Da bi zaštitila prohode svog Telekoma, država "reguliše", odnosno namerno usporava razvoj novih tehnologija u privatnom sektoru koje štede ogroman novac običnim građanima. Država Srbija svesno zaustavlja razvoj interneta generalno, a sada i VoIP posebno.

Ima li još nekog ko veruje da je "jedina gora stvar od državnog monopola privatni monopol?" Privatni monopol nad telekomunikacijama bi do sada odavno bio eliminisan brzim razvojem interneta i sve većom upotrebom Skypea i drugih VoIP softvera.

Najmanje i najviše uspešna država u sportu

Očigledno najneuspešnija država u sportu je Indija, koja sa preko 1,1 milijarde stanovnika ima samo 18 olimpijskih medalja u istoriji, od toga 11 u hokeju na travi. U Pekingu su za sada osvojili jednu, doduše zlatnu.

Ako pogledate ovu tabelu, pa je složite po broju medalja, shvatite koliko su pare bitne za uspeh u sportu. Tabelom dominiraju ili bogate države (poput SAD, Velike Britanije, Francuske, Italije i Nemačke) ili komunističke države koje su ulagale mnogo para u sport (poput Sovjetskog saveza, Bugarske, Rumunije, ili Istočne Nemačke).

Onako, na prvi pogled, deluje da su daleko najuspešnije sportske države na svetu Finska, Švedska i Norveška (uspešna je i Danska, ali mnogo manje). Finci su sa nešto više od 5 miliona stanovnika uspeli da osvoje čak 295 medalja na letnjim olimpijadama (12. na svetu), 151 na zimskim (6. na svetu), odnosno 446 ukupno (11. na svetu). Za Norvežane, ti brojevi su 135, 280, 415, a za Šveđane 470, 118, 588. To znači da su Finci osvojili jednu olimpijsku medalju na manje od 12.000 stanovnika, Norvežani jednu na oko 11.000 stanovnika, a Šveđani jednu na oko 15.500 stanovnika.

Kod Indije je taj odnos oko 1 na 60 miliona, u SAD oko 1 na 125 hiljada.

Za Srbiju je odnos praktično nemoguće izračunati, ali recimo da se SFRJ nikada nije raspala i da njoj pripišemo sve medalje koje su nakon raspada osvojili Srbi, Hrvati, Slovenci i Makedonci (Bosanci i Crnogorci nisu još uvek uzeli medalju). Ukupan broj osvojenih medalja bi bio 128, što dođe oko 1 na 170.000 stanovnika.

Sve jedno, siguran sam da nema nikakve šanse ubediti prosečnog Srbina ili Hrvata da su Finci, Šveđani i Norvežani bolji sportisti.

Antisprska zavera u plivanju

Komentatori na vestima na sajtu RTS ne veruju da je Michael Phelps zaiasta osvojio 7 zlatnu medalju u plivanju, a naš Milorad Čavić izgubio za samo stotinku, kako pokazuju zvanični rezultati. Štaviše, uvereni su 100 posto da je i to antisrpska zavera, ovaj put orkestrirana do strane domaćina Kineza koji su "namestili" da "izgleda" kao da je Phelps pobedio, a u stvari je Čavić. Neka nam se logika skloni s puta, jer imamo jače argumente!

"Poljska nikad nije dala kvislinga"

Mislim da ova vest zaključuje našu raspravu na prethodnom postu, kao i mnoge druge slične rasprave. Dakle, važan ruski general preti, a niko od političara ne demantuje, da će Rusija u slučaju instaliranja radara i protivraketnih sistema u Poljskoj "100%" napasti Poljsku NUKLEARNIM oružjem. Kaže general da ruska vojna doktrina dozvoljava upotrebu nuklearnog oružja protiv zemalja koje "na određeni način pomažu zemljama sa nuklearnim arsenalom". Jasno, Poljska pomaže nuklearnu silu Ameriku na način koji se Moskvi i njenoj vojnoj doktrini ne sviđa, dakle na Poljsku treba baciti atomsku bombu.

Ne znam da li su Rusi toliko ludi da bi zaista napali Poljsku bilo kakvim, nekmoli atomskim oružjem. Gledajući reakcije Zapada na njihovu invaziju Gruzije, ne bi me ni to najcrnje začudilo. Da recimo gađaju radare nekim konvencionalnim raketma ili umarširaju malo tenkovima iz Belorusije da naprave "tampon zonu" prema neprijatelju, kao u Gruziji.

Dobri čovek Donald Tusk, liberal i pacifista, (inače poljski premijer) zabrinut je zbog iskustva sa ruskom invazijom Gruzije, i traži jače garancije od NATO-a. Smatra da je mobilizacija protiv Rusa bila vrlo spora i da može proći dva-tri dana dok NATO reaguje u slučaju napada na Poljsku. "Mrtvim ljudima ne treba pomoć", kaže Tusk.

Da podsetim, Amerikanci nameravaju da postave radare i defanzivne rakete u Poljskoj i Češkoj, koji po tvrdnji samih Rusa nisu nikakva odbrana protiv ruskog ofanzivnog oružja, već protiv napada iz zemalja kao što je Iran. Ipak, Rusi prete da će da pretvare Poljsku u palačinku.

P.S. Ovde je tekst lidera ruske opozicije (zabranjene) Gari Kasparova o situaciji u Gruziji.

Gruzija, Srbija, nagoveštaj raspleta

U jednom postu pre nekoliko dana ja sam spekulisao da će Rusi verovatno priznati Osetiju i Abhaziju u dogledno vreme. Izgleda da smo danas dobili potvrdu toga. Ruski predsednik Medvedev je najavio da će Rusija podržati odluku naroda Osetije i Abhazije o svom statusu, kakva god da ona bude". Dodatno, Ministar spoljnih poslova Lavrov je rekao da Zapad "treba da zaboravi na priču o integritetu Gruzije".

Ove dve izjave, date u roku od nekoliko sati, jasno pokazuju da će Rusija priznati nezavisnost ove dve separatističke gruzijske pokrajine. Uzimajući u obzir izveštaje da su Rusi ušli u gruzijsku teritoriju van same Osetije i da drže strateški važan gradić Gor, nejasno je još uvek šta je njihov konačni cilj. Izgleda da bi barem u ovom trenutku zauzimanje Tbilisija i okupacija cele Gruzije po uzoru na Čehoslovačku 1968 bilo previše, što ne znači da će se oni zaista povući van Gruzije kako predviđa sporazum koji su potpisali sa Sarkozijem.

Posle inicijalnog kukavičkog povlačenja i davanja zelenog svetla Putinu da nastavi sa osvajanjem Gruzije, barem Amerikanci su se sada malo trgnuli (čak je i građninin sveta Obama morao da procedi nešto o "agresiji" iako se dobro pazio da ne predloži nikakvu konkretnu meru). Predsednik Buš i Kondoliza Rajs su odaslali oštre poruke da će Rusija trpeti zbog "agresije na Gruziju", podržali teritorijalni integritet ove zemlje i njenu "demokratski izabranu vladu". Međutim, ni oni još nisu proslovili ono što je Mekejn obećao, a što jedino ima smisla, a to je izbacivanje Rusije iz G8 i podrška Gruziji da ubrzano uđe u NATO.

Na prvi pogled, Zapad ne može da učini mnogo da disciplinuje Putina i njegovu kliku. Rusija je jedna od najjačih nuklearnih sila na svetu, koja je izašla iz najgore ekonomske krize zahvaljujući prevashodno višim cenama nafte, koja snabdeva dobrim delom Evropu energijom, i ima uticaj na Iran u pogledu nuklearnog programa itd. Putin na sve to računa, i misli da je svaka pretnja sa Zapada blef. On misli da je on Zapadu važniji od sudbine Gruzije, i da praktično ima odrešene ruke da radi šta god mu je volja.

Ovo bi se na duži rok moglo ispostaviti kao vrlo pogrešna kalkulacija. Putin podseća na Čarobnjaka iz Oza: on mnogo galami, gestikulira, preti, ali njegov pravi značaj je sve manji u svetskim okvirima: Rusija je jedna drugorazredna, bankrotirana, diktatorska država koja živi od pljačke prirodnih bogatstava od strane privilegovane klike poslušnika Kremlja, koja je razjurila veliki deo stranih investitora. Pre neki dan ruska berza je pala 9 % u jednom danu kada je Putin nagovestio, optužbom za utaju poreza (znak da je firma u velikom sosu i zrela za pljačku od strane kremaljskih kronija) da će nacionalizovati veliku privatnu energetsku firmu. Priča o "uzdizanju" i "vraćanju Rusije na veliku scenu" je priča za malu decu: to je jedna siromašna, opljačkana, feudalizovana država, neka vrsta Saudijske Arabije sa nuklearnim projektilima, zemlja u kojoj milion ljudi godišnje više umre nego što se rodi, u kojoj vlast ubija novinare i političke protivnike i čija štampa nije ništa manje propagandno odeljenje valde nego u vreme Brežnjeva, i u kojoj skoro celokupnom ekonomijom vlada ekipa korumpiranih insajdera iz KGB. Korupcija je endemska i upravo neverovatna. GDP per capita Rusije u terminima PPP je 14 000 dolara (56 mesto na svetu, između Kazahstana, Libije i Antigve)) a stope ekonomskog rasta poslednjih godina sa enormnim porastom cene energenata oko 5%. U narednih 50 godina Rusija će u ekonomskom smislu u odnosu na zemlje poput Kine, Indije ili Brazila postajati rastuće ekonomski ireleventna. I danas je njihov uticaj na svetsku ekonomiju minoran, jer je njihov ukupni GDP manji od indijskog i skoro 4 puta manji od kineskog, a jedva nešto veći od brazilskog. I kad ne bi ušli u WTO, ili kad bi ih izbacili iz G8, to bi imalo neuporedivo manje uticaja na svetsku privredu od izostanka Kine ili Indije. Dakle, dugoročno računanje na to da je Rusija nekakva važna "sila u uzdizanju" je velika zabluda. To je drugorazredna i sve irelevantnija zemlja.

Što se tiče Irana, šta je Putin do sada učinio da pomogne Zapadu, osim što mulama isporučuje visoku vojnu tehnologiju i sprečava u SB bilo kakve sankcije Iranu? Jedno veliko ništa. Iran će verovatno i imati atomsku bombu, upravo zato što ga Rusi podržavaju i daju mu tehnologiju, i okretanje leđa Zapada Putinu neće ništa tu promeniti. Zapad neće trpeti nikakve troškove promene politike, jer sada nema nikakvih dobitaka od podrške Putinu.

Iako ispoljava izuzetnu aroganciju i agresivnost, Putin je zapravo vrlo, vrlo osetljiv na svoj imidž i prestiž na Zapadu. On može da radi sve ovo što radi samo zato što ga zapadne vođe indirektno podržavaju, a većina medija mu se uvlače pričom o "ruskoj mooći", očigledno željni nekog ko će da se usprotivi njihovoj noćnoj mori iz Bele kuće. Putin može da preti i okupira susede, da podržava Iran dok cinično sebe proglašava za faktora rešenja, samo zato što mu je to, bez ijednog valjanog razloga, dozvoljeno.

Zapad može sutra da izbaci Rusiju iz G8. EU može sutra da osudi kršenja ljudskih prava u Rusiji, da traži slobodu štampe i slobodne izbore kao uslov bilo kakvgo ozbiljnijeg dijaloga sa Rusijuom. Ili za početak bar da zaštiti svoje firme u Rusiji koje Putin pljačka i ekspropriše sve redom. Ili da Savet Evrope, Evropska Komisija ili ne znam ko već, donese rezoluciju kojom će da osudi agresiju Rusije na Gruziju, podrži teritorijalnu celovitost ove zemlje i pozove Ruse da se povuku iz Gruzije. Sve to bi jako, jako zabolelo Putina. Rusija bi postala država lupež sa kojom niko pristojan neće da se druži i ozbiljno sarađuje, iako rusku ekonomiju niko ne bi blokirao. Vrlo brzo bi on jako smekšao.

Ništa od ovoga što sam napisao ne podrazumeva hladnoratovsku konfrontaciju: Putinu je Zapad mnogo potrebniji nego on Zapadu. Oštra politika prema njemu bi nosila daleko veće rizike po Putinov položaj u samoj Rusiji nego po Zapad. Popuštanje i appeasment Putina od strane zapadnih lidera nemaju nikakve racionalne razloge; to je naprosto jedna fascinacija zlom i moralna kapitulacija pred njim. Kakvim racioanalnim razlozima se moglo opravdati popuštanje Hitleru? Nikakvim. Isto tako, mnogi na Zapadu su danas fascinirani Putinom i trude se da mu ugode što više. Naravno, logika zla je takva da ono tim više napreduje što mu se više povlađuje. I tim je kasnije nužno otrežnjenje bolnije. Izgleda da okupacija delova Gruzije nije bila dovoljna da Zapad doživi otrežnjenje. Ali, ono će doći, u to ne sumnjajte. Da li će to biti okupacija cele Gruzije, ili napad na Ukrajniu, direktan ili preko neke ruske SAO, ili nešto treće, to je manje važno. Ključno je da će trenutak kad će narativ o "ponovo jakoj Rusiji" da se zgusne u narativ o Sovjetskom Savezu koji širi svoju "snagu" na razne Gruzije i Čehoslovačke na gusenicama svojih tenkova, sigurno doći u ne tako dalekoj budućnosti, jer je kramaljski car vrlo samouveren i veruje da mu je sve dozvoljeno. I kad će se mnogi kojima je danas Putin simpatičan jer se protivi zlom Bušu, i koji pevaju odurne, udvoričke hvalospeve ruskoj "moći" kao izgubljenom/nađenom leku na ranu američkog imperijalizma, otrezniti jako bolno. Ali, cena otrežnjenja će biti skuplja nego što bi bila danas. I neće je platiti ni Nemci ni Amerikanci, nego, oni koju su je platili i pre 60 godina i koji su plaćali sve vreme, i koji plaćaju danas. Zato su i predsednici Poljske, Litvanije, Estonije, Ukrajine bili svi u Tbilisiju sa Sakašvilijem na javnom mitingu (šta god mislili o njemu samom).

Što se tiče Srbije, jasno je ko dan da su srpski idioti bili upotrebljeni kao geopolitički toalet papir; da je rusko itneresovanje za Srbiju i Kosovo bilo onoliko koliko se time moglo napakostiti Zapadu i iskoristiti kao pion u širim igrama. Ali, pioni su tu da se žrtvuju "za kvalitet". Sada su došle važnije teme za njih, i sada će priznati nezavisnot Osetije i Abhazije da bi dobili "kvalitet" u partiji o kojoj pričamo, ostavljajući svoje srpske siročiće da se sami bore za ideje "međunarodnog prava i poštovanja suverentiteta i teritorijalnog integriteta država članica OUN". Poslednji je trenutak, ako iko ima gram mozga u srpskoj vlasti, da oteraju Ruse, i da se konačno i u potpunosti okrenu Zapadu. No, umesto toga, imamo imbecilnu tužbu Sudu u Hagu koja može samo da uspori, oteža ili, što je najverovatnije, na neodređeno vreme onemogući bilo kakvo približavanje Srbije EU i NATO. Ali, ko vodi politiku u Srbiji (vidi sliku, sitna ali se sećate iz medija), ništa smislenije se nije dalo ni očekivati .

Ima da te košta, debeli!

Francuska povećava PDV na masnu i slatku hranu, piše Blic.

Mada, ne znam koliko im je to pametno. Ako narod zaista počne da se bolje hrani, ima i duže da živi, a to znači i veću emisiju ugljen dioksida...

Globalno zagrevanje i imigracija

Ivan je već ukazao na genijalnu studiju koja dokazuje da je vožnja bicikle štetna jer produžava ljudski život, pa samim tim povećava i ukupnu emisiju ugljen dioksida.

Sada saznajemo i da emigracija iz siromašnih u bogate države takođe dovodi do povećanja emisije ugljen dioksida. Tako barem tvrdi Center for Immigration Studies u novoj studiji, a sve je to, koliko mogu da zaključim, sasvim tačno i potpuno logično, jer bogati emituju više ugljen dioksida nego siromašni.

Center for Immigration Studies i ostali mizantropi u stvari tvrde da je kratak život proveden u siromaštvu bolji od dugog života provedenog u bogatstvu. Iz toga sledi da treba da uradimo šta god možemo da što veći broj ljudi zadržimo u bedi i siromaštvu, ali, ako je to moguće, da im taj život što kraće traje. Jer, siguran sam da bi bilo koja objektivna studija pokazala da malarija, time što ubija milione ljudi godišnje, dovodi do smanjenja emisije ugljen dioksida. A tek infarkt! On je posebno dobar, pošto pretežno ubija one u razvijenim zemljama, dakle one koji emituju posebno mnogo ugljen dioksida.

Nadam se da to makar malo unosi nespokoj u one koji smatraju da je ugljen dioksid problem koji treba pod hitno rešavati.

Olimpijada - sportovi

Ima mnogo dobrih stvari oko olimpijade, ali jedna koja me uvek nervira je izjednačavanje sportova po važnosti. Kad se broj medalja svrstava po zemljama, ukida se razlika između sportova, pa tako košarka i mačevanje nose isti ponder. Većina sportova koji su danas na Olimpijadi u normalnim okolnostima, van olimpijada, ima vrlo malo gledalaca, a dobar deo njih ne bi ni postojao kada ih države ne bi subvencionisale. Za mene je veliko razočarenje bilo što je zastavu Srbije na otvaranju nosila Jasna Šekarić. Odgovorno tvrdim da je teže postati standardni prvotimac bilo kog time sprske prve lige u fudbalu nego biti višestruki prvak sveta u streljaštvu. Dosta dobar pokazatelj važnosti jednog sporta i težine uspeha u jednom sportu je zarada.

Slična je i situacija sa Michaelom Phelpsom, koji se univerzalno smatra za najveću olimpijsku zvezdu danas i čak u istoriji sporta. Prvo, dvanaesti igrač košarkaškog tima ne SAD nego Španije ili Grčke, na slobodnom tržištu verovatno zarađuje više od Phelpsa, što govori nešto i o važnosti i težini uspeha. A drugo, i u samom plivanju, koliko sam shvatio gledajući ovih par dana, Phelps osvaja zlatne medalje uglavnom u isfabrikovanim disciplinama -- 200 metara ovako, 400 metara onako. U disciplinama koje zaista znače da je neko najbrži plivač na svetu -- 50 i 100 metara slobodnim stilom, Phelps nije ni rekorder a uopšte ni kandidat za medalju: bitka će se voditi između Eamona Sullivana i Alaina Bernarda, možda Jasona Lezaka. To su najbrži plivači današnjice i u istoriji. Phelps je naravno sjajan, ali on je veliki šampion pre svega zahvaljujući inflaciji disciplina u plivanju.

Olimpijada - organizatori

Nisam sumnjao da će Kinezi napraviti najgrandiozniju ceremoniju otvaranja svih vremena. Kinesko rukovodstvo toliko hoće da zadivi svet, da se spremni to da urade po svaku cenu. Još pre nekoliko nedelja su uveli restrikcije vožnje automobila po gradu da bi pročistili vazduh. Kada se budu sabirali troškovi i koristi od pekinške olimpijade Kina će sasvim sigurno biti u debelom minusu, ali koga to još brine. Važno im je da su "pokazali" svetu šta mogu da urade.

A dokle su spremni da idu pokazuje i ovaj slučaj. Devojčica koja je nastupala na ceremoniji otvaranja je pevala na plejbek. Glas je pozajmljen od druge devojčice koja nije bila na bini zato što ne izgleda dovoljno dobro. Pa da bi zadivili svet i stasom i glasom rukovodstvo je smislilo malu prevaru. Dizajner ceremonije je objasnio: "To je bilo u nacionalnom interesu."

Dole pojedinac, živeo nacionalni interes. Ili Kulturna revolucija light.

Socijalizovano zdravstvo

Politika:
Лекари Дома здравља у Гучи интервенисали су 456 пута, од чега се у 300 случајева радило о збрињавању пијанаца.

Ruska okupacija Gruzije

Ono što je prekjuče počelo kao ograničena ruska invazija separatističkih gruzijskih regiona Osetije i Abhazije, kao "odgovor" na gruzijski napad na Južnu OSetiju, sada je već preraslo u punu invaziju Gruzije, sa otvorenim krajnjim ciljem zbacivanja sadašnjih vlasti i predsednika Sakašvilija. Ruske snage su zašle duboko u gruzijsku teritoriju van Osetije i Abhazije, zauzele su grad Gori, presekle glavni autoput koji vodi od istoka ka zapadu zemlje. U ovom trenutku ruski tenkovi i oklopna vozila koji su krenuli iz Abhazije ušli su oko 50 km u gruzijsku teritoriju, a avijacija stalno bombarduje veći deo zemlje, uključujući i prestonicu Tbilisi. Upravo sam čuo na CNN da su Rusi pozvali Sakašvilija da siđe sa vlasti.

Klika u Kremlju je očigledno izvela svoje zaključke iz poslednjeg samita NATO-u u Bukureštu. Da ne bi kvario odnose sa njima, sa argumentacijom da mu je potreban zbog nafte i zbog Irana, Zapad (predvođen nemačkom kancelarkom) je stopirao prijem Gruzije i Ukrajine u NATO. Putin i njegovi kroniji su to (ispravno, KGB ne greši u takvim stvarima) protumačili kao zeleno svetlo za napad na Gruziju i nastavak pritiska za promenu režima u Ukrajini. Moguće je da će za 30 godina izraz "Bukurešt" biti kolokvijlno korišćen na način na koji se danas kolokvijlno koristi izraz "Minhen" (misleći na Čemberlenovu predaju Čehoslovačke u Minhenu 1938), za opis povlačenja demokratskog sveta pred tiranskim režimom koji okupira male nacije u svojoj okolini.

Da li će tako na kraju i biti mnogo, presudno, zavisi od izbora u Americi. Džon Mekejn je poznat po svom ranijem zalaganju da se Rusija izbaci iz članstva u G 8, a sada je pojačao svoju retoriku i zatražio povlačenje Rusije iz Gruzije, prekid agresije, i zapretio "oštrim posledicama po odnose Rusije sa SAD". Za razliku od njega senator Obama se založio za prekid vatre, oštro "osudio nasilje", pozvao da Savet bezbednosti preuzme odlučujuću ulogu u rešavanju krize, i dodao kako je Amerika okrenuta budućoj saradnji sa Rusijom, ali da Rusija mora da pokaže vođstvo za dobrobit sveta u XXI veku a ne da se vraća na konflitek iz prošlosti". Ovo poslednje je izjavio tek pošto je postalo jasno da je Rusija krenula u operacije daleko izvan područja Južne Osetije. Pretpostavljam da ne treba biti mnogo pametan pa da se zaključi koga u Beloj kući želi Vladimir Putin. I Asad u Siriji. I Ahmedinedžad u Iranu.

UPDATE: Ruski predsednik Medvedev je objavio "kraj ratnih operacija" ali to ne izgleda mnogo impresivno, budući da u istoj rečenici rezerviše pravo ruskih snaga da "odgovore na provokacije", a ne treba sumnjati da neprijatelj uvek provocira.

Kako počinje trgovinski rat?

Već smo pisali o problemu sa tranzitnim dozvolama. Hrvatska vlada je skoro zamrzla neki broj tranzitnih dozvola srpskim autoprevoznicima kao odgovor na zabranu prevoza jednom hrvatskom preduzeću u okviru teritorije Srbije. Srpski prevoznici sada zahtevaju da vlada Srbije sada svim hrvatskim prevoznicima zabrani prevoz iz Srbije u treće zemlje i obrnuto. Kako su krenuli roba će se iz kamiona prepakivati na granicama. Ne znam zašto im nije palo na pamet da traže od vlade da dozvole tom jednom hrvatskom prevozniku da preveze robu u okviru Srbije i time momentalno reše problem. Kao što je Marko već pomenuo izgleda da je uvek lakše tražiti zabrane. Od regulacije transporta štetu imaju svi građani, kako u Srbiji tako i u Hrvatskoj. Najpametnije što vlada može da uradi je da unilateralno odustane od izdavanja bilo kakvih dozvola i da potpuno liberalizuje transport. To bi bio i najbolji argument za zahtevanje liberalizacije od komšija.

Evropske pare

Ako se oko ičega slažu domaći političari, to je da u Evropsku uniju treba ići jer će nam odatle stići velike pare kroz pristupne fondove (a kasnije i kroz strukturne fondove), a svima je jasno da nam bez tih para nema razvoja. Koliku važnost ljudi pridaju evropskim parama možda najbolje svedoči to da su neki mislili (one nedelje dok se pisao Ustav) da Srbija treba da bude uređena kao regionalna država samo zbog toga što će to olakšati pristup evropskim parama. Da li Srbija treba ili ne treba da bude regionalna država je odlično pitanje, ali na odgovor na to pitanje svakako ne treba da utiču trenutne procedure Evropske unije za dobijanje para i NUTS klasifikacija.

Na prvi pogled, zaista deluje po malo čudno (u najmanju ruku) reći - "bolje bi bilo da tih para i nema" ali ja ni ne tvrdim baš to. Ja tvrdim da, o kolikim god parama da se radi, odmah treba odbaciti jedno 50-70%. Institute for Market Economics iz Sofije je izdao izveštaj u kojem kaže i zašto.

Njihov zaključak je da je uticaj EU para na Bugarsku bio minoran, a vrlo moguće čak i štetan. Prvo i osnovno, ipak se radi o relativno malim parama, samo oko 5-6% nacionalnog budžeta (u Srbiji je to još uvek daleko manje, ispod 2%). Drugo, efekti evropskih politika su praktično nikakvi. Na primer, osnovni cilj trošenja "strukturnih para" je da se umanje razlike u ekonomskoj razvijenosti evropskih regiona. Bez ulaženja u osnovanost tako postavljenog cilja, činjenica je da je, od 44 regiona koja su bila siromašna 1989. godine, čak 43 i dalje siromašno. Primer sa položajem Roma u Bugarskoj je možda i bolji. Od kako je Bugarska postala demokratska država, više od 70 miliona evra je uloženo u poboljšanje položaja Roma. Rezultata ne samo da nema, već se niko nije čak ni potrudio da pogleda da li su projekti dali neki efekat. Treće - administracija je stravična. Teško je proceniti koliko ljudi, koji bi inače radili nešto smisleno, radi na popunjavanju i kontroli popunjenosti raznoraznih formulara. Četvrto, korupcija, a tu ne mislim na "lokalnu korupciju". Zanimljivo je da Evropska komora revizora već 13 godina nije pozitivno ocenila završni račun budžeta EU.

Najlakše bi bilo reći - "pa moramo da se postaramo da se pare u Srbiji troše efikasnije nego u Bugarskoj", ali veliko je pitanje da li je to uopšte moguće, jer procedure ne definišu Srbija ili Bugarska, već Evropska komisija. Takođe, teško je reći ko tačno definiše prioritete na koje će se pare trošiti. Država svakako ima nekog uticaja, ali koliki je taj uticaj, teško je reći. Svakako nije preterano reći da, dok se cela procedura završi i dok projekat počne da se implementira u Srbiji, za velikom većinom projekata prosto više nema potrebe jer stvari su ili završene, ili nova Vlada ne želi da radi ono što je htela prethodna.

Da rezimiram. Radi se o relativno malim parama, na čije prioritete Srbija ima malo uticaja, koje zahtevaju ogromne administrativne kapaciteta (čitaj - veliki broj dobro, iz domaćeg budžeta, plaćenih ljudi) i koje imaju veoma malog, ako ikakvog, efekta. Srbija treba da uđe u EU, ali pare koje će za to dobiti ne treba da imaju ikakvog efekta na donošenje odluke o dinamici i uslovima ulaska.

Besplatne akcije, opet

O besplatnim akcijama smo nekoliko puta pisali, recimo ovde. Kao i u tom mom starom postu, Dimitrije Boarov u tekstu za Vreme smatra da je pozitivna stvar cele ove "akcije" to što će birači morati bolje da procenjuju efekte različitih državnih politika, jer će cene akcija javnih preduzeća direktno od toga zavisiti.

Ali, šta to konkretno znači? Sa jedne strane, znači da će poslovanje javnih preduzeća biti pod daleko većim kontrolom javnosti, pa će i zahtevi za transparentnosću poslovanja biti mnogo jači nego do sada. Samim tim i izbor menadžmenta će morati da bude mnogo pažljiviji. Dalje, politika cena će morati da bude liberalnija, jer će postojati politički pritisak za time. Verovatno će postojati i pritisak za smanjenjem troškova (broja zaposlenih). Sve ovo je dobro.

Međutim, sa druge strane se nalazi jedna veoma loša stvar, toliko loša da nisam više siguran da je sve ovo dobra ideja. Naime, neće biti ništa od uvođenja konkurencije, jer bi uvođenje konkurencije, praktično po definiciji, vodilo smanjenju cena akcija koje drže građani Srbije. Kolika je šansa da se uvede konkurencija u proizvodnji struje i fiksne telefonije, ako će to direktno da košta 200 evra svakog građanina Srbije? Ne znam, ali svakako je ta verovatnoća niža nego da je vlasnik EPS-a ili Telekoma neka strana kompanija.

Šta je to optimalna količina novca?

Jedan od osnovnih razloga zašto nikad nisam ekonomiju kao nauku shvatao previše ozbiljno jeste njena nemoć da da ikakvu smislenu teoriju o novcu. Da budem precizan, da objasni potpuni nesklad između takozvane mikroekonomske teorije koja objašnjava da kao posledica porasta ponude i smanjenja troškova, cene individulanih proizvoda teže padu, i makroekonomske teorije koja kaže da cene treba da budu na nivou privrede kao celine ili stabilne ili blago rastuće, zavisno do toga da li slušate monetariste ili kejnzijance. Svi mi svakodnevno svedočimo situaciji da veliki broj proizvoda pojeftinjuje. Lazar je imao odličan post o tome koji pokazuje da čak i u ovo hrnoično inflatorno vreme cene mnogih proizvoda drastično padaju. Ako verujemo ne samo mikroekonomskoj teoriji već i svojim očima, onda se nameće zaključak da je prirodno stanje napredne tržišne privrede deflacija, tj pad opšteg nivoa cena. Ali, makroekonomisti, od Fishera i Keynsa do Friedmana i Luckasa kažu nam da je to loše, da vlada mora da "stabilizuje cene", ili čak da pravi apsolutnu inflaciju stalnim povećanjem količine novca, drugim rečima da deflacija nikako ne valja. Čemu i kome mi treba da verujemo? Kakvom se to neviđenom alhemijom tendencije svih proizvoda u tržišnoj privredi da pojeftinjuju, pretvaraju u tendenciju opšteg nivoa cena da bude stabilan?

Najpre - postavlja se pitanje šta je to optimalna količina novca? U režimu zlatnog standarda stvar je jasna i nekontroverzna - onoliko zlata koliko se iskopa sa datim troškovima proizvodnje je optimalna količina novca kojoj se ponuda dobara prilagođava. To će najčešće značiti deflaciju, jer je ekonomski rast obično brži od porasta ponude zlata (i što je privreda naprednija, to je tendencija ka deflaciji izraženija) ali može značiti i inflaciju ukoliko se pronađu nove velike rezerve zlata ili ako privreda stagnira, ili i jedno i drugo. Ali, kao što je već Adam Smit pokazao, veća količina iskopanog zlata može samo da obogati vlasnike zlatnih predmeta, ogrlica, kašika, posuđa itd, nikako čitavo društvo, tj vlasnike zlata kao novca. Puko povećanje ponude zlata ne utiče na relativne cene, a ako one ostaju iste svejedno je da li neki proizvod košta 200 ili 300 monetarnih jedinica, čitava finansijska struktura ostaje stabilna, i vrednost dobara i usluga nepromenjena, samo se numerički izraz tog odnosa menja. Jedna četvrtina ostaje jedna četvrtina i kad je izrazimo kao dve osmine. O tome govori ona Hjumova genijalna priča o dobroj vili koja preko noći svakome doda u sef po sto ili koliko već dukata, ali sutradan opet niko nije bogatiji nego što je bio, jer je sve u međuvremenu poskupelo za toliko. Na to je i Dejvid Rikardo mislio kad je rekao da je "svaka količina novca optimalna".

E, sad, postavlja se pitanje, kako stoji stvar u režimu dirigovanog novca, i zašto moderni ekonomisti misle da su pametniji od Smita, Hjuma i Rikarda, te veruju da nije svaka količina novca optimalna, već samo ona koja omogućava stabilne cene? Porast količine zlata u sistemu zlatnog standarda nije posledica neke načelne potrebe za porastom novčane mase, već činjenice da je zlato roba koja se može prodati, i shodno tome postoje ekonomski podsticaji za proizvodnju tog dobra, kao i svakog drugog. Međutim, u sistemu dirigovanog novca takvog podsticaja nema - država ima monopol na novac i troškovi štampanja su minimalni. Zašto bi vlada uprkos tome povećavala količinu novca iz godine u godinu, bez obzira da li joj je krajnji cilj da postigne stabilne ili blago rastuće cene? Zašto ne bi postojala konstantna ponuda novca? Zašto svaka vlada mora da svake godine štampa neke dodatne pare?

Ja se bojim da ove imamo repliku situacije sa prirodnim monopolima. Vlada je najpre nacionalizovala prirodne monopole, odnosno prethodno potpuno konkurentske industrije, a iz političkih i lobističkih razloga, a onda su posle 10, 15 godina ekonomisti razvili vrlo sofistikovan ekonomski model koji objašnajva zašto je to bilo ekonomski nužno (subaditivnost funkcije troškova, bla bla). Isto tako ovde su vlade sveta odbacile zlatni standard i prihvatile inflatornu konfeti fiat valutu da bi finansirale rashode bez dodatnih poreza, a ekonomska teorija post-festum razvila tokom XX i XXI vrlo sofistikovane teorijske modele da objasni zašto je i to bilo ekonomski neophodno (recimo, znamenita Fisher-Friedmanova teorija o "monetarnoj stabilizaciji" kao predupređenju poslovnog ciklusa, tj realnih ekonomskih poremećaja).

Dakle, čekamo na odgovor kako iz opadajućih pojedinačnih cena proizvoda i usluga izvodimo ideal stabilnog opšteg nivoa cena. Ćiribu, ćiriba... abraka dabra...

Zašto je počeo rat u Gruziji?

Nemam nameru da analiziram istorijske razloge za početak rata niti posledice koje bi taj rat mogao da ima na ostale problematične regione u svetu. To su već dosta dobro uradili Slaviša i Ivan. Rat je počeo pošto je gruzijska vojska napala (pokušala da oslobodi, svejedno) Južnu Osetiju. Zašto je Sakašvili, predsednik Gruzije odlučio da izvrši napad, kada očigledno nije imao podršku Zapada? Buš je u svom govoru pozvao na vraćanje na status kvo, što dokazuje da je Sakašvili delovao samoinicijativno. Šta je očekivao da postigne? Da možda blic krigom osvoji pokrajnu bez retaliacije od strane Rusije? Naivno? Izgleda, jer danas, tri dana od početka rata, čovek koji je najodgovorniji za njegov početak u intervjuu televiziji BBC praktično nudi predaju. Nema sumnje da je Sakašvili napravio pogrešnu procenu.

To me uopšte ne čudi. U novembru prošle godine, kada je Sakašvili takođe uveo vanredno stanje u Gruziji zbog relativno malih demonstracija, sam zaključio da je čovek očigledan paranoik. Ovaj rat i intervju dat televiziji BBC, u kome Gruziju naziva "mojom demokratijom" to sigurno potvrđuje. Najveći krivac za ovaj sukob je naivnost ili u gorem slučaju mentalno zdravlje predsednika Gruzije.

Harvard protiv jeftine nafte

Uvek se iznova zaprepastim kad pročitam pisanija nekih poznatih ekonomista o cenama energije i najboljoj energetskoj politici: Greg Mankiw sa Harvarda, pisac jednog od najčitanijih ekonomskih blogova (i raniji šef Bušovog ekonomskog tima!) je opsednut time kako da se veštački poveća cena energije da bi se postigli nekoliki (po njemu) korisni ciljevi. "Osnovao" je i održava Pigu klub, tj klub ekonomista koji zagovaraju uvođenje dodatnih poreza na potrošnju energije da bi se "rešio" niz problema, od globalnog zagrevanja, preko smanjenja gužve u saobraćaju, do zagađenja i sličnih teškoća urbanog života u civilizaciji, ali i popunjavanja rupa u budžetu, recimo penzionom programu! (I kad bih pokušao da smislim goru besmilicu od ove teško da bih uspeo - treba uvesti dodatni porez da bi se fundirao neodrživi i uskoro bankrotirani budžetski program preraspodele dohotka). Mankiw obrazlaže da bi veći porezi na energiju bili dobri i zato što bi rasteretili državu kontrole emisionih standarda kod automobila. Naprosto, ne bi vlada morala da veštačkim standardima obeshrabruje ili onemogućava proizvodnju i prodaju SUV-ova, već bi to isto ekonomisti postigli višim porezima. Zbog njih bi benzin bio suviše skup i ljudi ne bi vozili SUV-ove, već malolitražna kola. Ima li čega divnijeg i "elegantnijeg" od "piguovskog poreza"?

E, sad, jedan Mankiwov drugar sa Harvarda, takođe veliki ljubitelj visokih cena i visokih poreza, ima i adekvatno obrazloženje zašto su visoke cene energije ne samo dobre, već i neizbežne, tj zašto su pokušaji da se one smanje "ludački" Kaže taj genije: High prices may be painful, but they convey a key nugget of information: Energy is scarce; use it wisely. If the government uses tax policy to artificially reduce energy prices, then the government will only deter private individuals from appropriate conservation." Je li? Ja sam baš mislio da su cene energije visoke zato što američka vlada zabranjuje bušenje nafte u priobalju i Arktiku, ili što mnoge vlade pod paskom ekoloških lobija drastično ograničavaju korišćenje nuklearne energije. Kolika bi bila cena nafte da se ukloni zabrana kopanja u Americi (što sada mnogi političari zagovaraju)? Ili da se dozvoli izgradnja nekoliko stotina velikih nuklearnih centrala u svetu? Dakle, aktuelne cene energije ne pokazuju njenu dragocenost, nego veštačku nestašicu koju stvara vlada svojim regulacijama i zabranama. Smanjite regulacije i zabrane, i smanjiće se drastično i cena energije. Ali, to se franjevcima sa Harvarda ne bi svidelo, jer bi poremetilo "piguovsko" uravnoteženje troškova i koristi korišćenja energije, i dozvolilo ljudima da i dalje žive u svom bezbožničkom obilju, da voze SUV-ove, žive u predgrađima, putuju svojim kolima umesto da se svi tiskaju u državnom metrou ili autobusima, i naravno da nastave da uništavaju planetu emitovanjem CO2.

Pri tome, ovaj drugi piguovac sa Harvarda je smrtno preplašenn da neko slučajno ne smanji poreze kao odgovor na visoke cene. To bi bila katastrofa, jer: "Standardna akonomska analiza pokazuje da su glavni korisnici manjih poreza na energiju naftne kompanije". Ja sam opet naivno mislio da su glavni beneficijeri nižih cena bilo čega, a posebno energije, siromašni građani koji plaćaju manje račune za proizvode i usluge. Ali, ako ste slučajno propustili da se upecate na "tržišni" argument da visoka cena energije odslikava njenu retkost, a tržište se, jelte, ne sme narušavati (skupoća je nužna), svakako nećete propustiti da se upecate na ovaj drugi "argument" dostojan Naomi Klajn i Ralfa Nejdera: ako smanjimo poreze samo će zli naftaši da se obogate, a ti obični goljo, jel tako, ne želiš da vidiš da se naftaši bogate a ti propadaš zbog niskih cena nafte, kao što si propadao još od Rokfelera i Standard Oila do danšnjeg Exona. Naftaš je esencija zla i ne sme mu se dozvoliti nekontrolisano bogaćenje. Pa makar i snižavao cene. Posebno onda.

Ja lično gubim volju da se bavim Tomicom Milosavljević i Božom Đelićem, kojima smo se mi ovde puno bavili kao kreatorima najgorih ekonomskih besmilica. Podjednako su genijalni i inspirativni i profesori sa Harvarda. Opraštam sve Tomici. Ako mogu ovi, što ne bi i on.

Otcepljenja

Rusija podržava samoopredeljenje Južne Osetije, a SAD pravo na celovitost Gruzije. Pre šest meseci sa Kosovom su obe strane imale potpuno suprotna mišljenja od svojih sadašnjih. Ali razočaran je samo onaj ko je uopšte očekivao neku principijelnost od političara, demokratskih ili nedemokratskih svejedno.

Nisu svi slučajevi isti, ali intelektualno pošteno je jedino zauzeti jedan principijalni stav po pitanju otcepljenja teritorija od suverene države: ili za ili protiv. A posle principilejnog stava se može raspravljati o detaljima konkretnog slučaja. Dominantan princip kod Ujedinjenih nacija i današnjoj diplomatiji uopšte je naravno nepromenjivost granica, iako je u poslednje vreme bio par puta prekršen (Istočni Timor, Kosovo).

Problem sa principom nepromenjivosti granica je što se kosi sa jednom silom koja je bila sistematski potcenjena i koja ostaje potcenjena iako stalno demonstrira svoju snagu širom sveta: snaga nacionalizma. Liberalni zapad i posebno SAD kao centar intelektualnog sveta, nikad nisu razumeli kakvu realnu snagu ima ideja etničke pripadnosti u većem delu ostatka sveta. Ni ja ne razumem zašto je to tako, zašto je ljudima potrebna kolektivna identifikacija na tako apstraknom nivou kao što je narod. Ali to je pitanje za psihologiju ili evolucionu biologiju. Politički, dovoljno je pogledati šta se dešava u svetu da bi bilo jasno kakva je snaga ideje etničkog nacionalizma. Može se reći da je od početka dvadesetog veka pa do danas, svet u jednom velikom procesu etničkog čišćenja i pregrupisavanja teritorija po etničkom principu. Prvi i drugi svetski rat su ustvari bili samo jedan produženi period stvaranja etnički čistih teritorija širom Evrope i Azije. Površinski gledano uzroci rata su drugačiji, ali rezultati rata su etničko definisanje teritorija, putem osvajanja, masovnog ubijanja ili razmena stanovništva. Odbijanje da se to razume rezultira konfuzijom oko uzroka ovih ratova – tako su Prvi i Drugi svetski rat nazvani nepotrebnim, kod objašnjenja Prvog su u pomoć prizivane apstraktne "vekovne težnje" i "interesi" velikih sila, a za Drugi je cela krivica svaljena na jednu osobu. Kao da se šestogodišnji svetski rat može objasniti samovoljom jednog ludaka. Možda je umesto toga bolje pogledati etničke mape, pre i posle rata (ili bolje rečeno serije regionalnih ratova 1914-1945), i na osnovu rezultata tih ratova zaključiti nešto o njihovim uzrocima. Balkanski ratovi 1990-ih su to isto – možda samo nastavak Drugog svetskog rata koji je komunizam na nekoliko decenija suspendovao. U Foreign Affairs je nedavno izašao odličan članak Jerryja Mullera koji tvrdi da Evropa nije mirna i jedinstvena zato što je kulturološki i civilizaciono iznad etno-nacionalizma, nego zato što je probleme već rešila i to krvavo, u prvoj polovini 20. veka. Tako će za dvadesetak godina i balkanske zemlje živeti u miru i slozi, trgovati i ujedinjavati se. Ali to će biti ne zato što su nešto naučile, nego zato što su se obračunale 1990-ih i što su danas etnički čiste.

To je tužna realnost. Priznanje da je nacionalizam snaga koja se ne sme zanemariti ne treba brkati sa opravdanjem nacionalizma. To je samo priznanje realnosti, koje nam može pomoći da razumemo svet i formiramo stavove o događajima. Meni ovo saznanje o snazi nacionalizma pomaže u formiranju stava u prilog slobodnom otcepljenju teritorija. Podržavam otcepljenje Južne Osetije, Kosova, Republike Srpske, Tibeta, Kurdistana, svih koji hoće. Razlika ima, nekad je to agresivna manjina koja teroriše ostatak svog naroda kao baskijski separatisti, nekada većina nije tako velika, ali svejedno kao principijelni stav predlažem slobodu otcepljenja. Orbnuto od sadašnjeg sistema nepovredivosti granica, koji je u međunarodnom odnosima uspeo da se nametne. Ne moramo razumeti zašto ljudi ne vole da žive sa drugim narodina, ali činjenica je da uglavnom ne vole. Zato je bolje ne terati ih silom. Iskustvo govori da se etničke tenzije neće smiriti razumnim argumentima. Ni u Evropi se nisu smirile posle dijaloga, nego posle tridesetogodišnjeg masakra. Čak je i jedna Belgija, liberalna demokratija u srcu evropske civilizacije, u stalnoj političkoj krizi. Kad se već ljudi ne vole, dozvolite da se mirno razjedine, jer izgleda da jedino na taj način mogu da se ponovo ujedine na zdravim osnovama. Studija slučaja neka bude Evropska unija, ali ne počev od 1957. – relevantne godine za posmatranje su od 1914. naovamo. Dozvolite otcepljenja da bi sprečili produžetak nasilja.

Rat u Gruziji

U Gruziji je počeo rat. Gruzijska vojska je napala otcepljenu pokrajinu Južnu Osetiju, posle neuspeha pregovora. U pokrajini žive uglavnom Rusi i žele da se pripoje Rusiji. Ruska vojska se "uključila" u konflikt tako što je bombardovala neke krajeve Južne Osetije i što ušla na teoritoriju Gruzije tenkovima: To je Sakašvili nazvao "aktom otvorene agresije", dok Rusi najavljuju da će razmotriti priznanje Južne Osetije.

Najzanimljiviji su mi komentari domaćih rusofila koji "navijaju" za Rusiju u ovom konfliktu, a istovremeno se nadaju ruskoj pomoći oko Kosova. Ali, to je vrlo glupa računica. U Gruziji je na delu separatistički pokret koji je sličan onom na Kosovu - stanovništvo jedne pokrajine koje većinski želi da se otcepi od matične države. I Rusi će po svoj prilici to priznati. I sad srpski rusofili očekuju da će Rusija istovremeno da nastavi u međunarodnim forumima da brani njihovu politiku oko Kosova - "teritorijalni itnegritet i suverenitet", dok će s druge strane da ima potpuno suprotnu politiku priznajući Južnu Osetiju. Naravno, Zapad koji podržava Gruziju je takođe nedosledan jer je priznao Kosovo a Južnu Osetiju neće, ali oni bar imaju neku teoriju, neko objašnjenje - Kosovo je "poseban slučaj" zbog njegovg istorijata i nasilja koje je Miloševićev režim tamo sprovodio (ne kažem da je to obrazloženje uverljivo, ili čak iskreno, kažem samo da za njega postoji osnov i u Rezoluciji 1244 koja Kosovo zaista definiše kao "poseban slučaj" u odnosu na sve druge separatističke regione). Rusi nemaju nikakvo slično objašnjenje koje se ne bi moglo primeniti i na Kosovo, osim golog realpolitičkog cinizma - hoćemo tako. Stoga, oni svakako neće žrtvovati Južnu Osetiju zarad Kosova. Njihova argumentacija će verovatno izgledati ovako: "mi smo protiv separatizma, načelno i svuda, zato smo se borili protiv nezavisnosti Kosova, ali kad ste vi već napravili taj strašni presedan i priznali ga, mi sada nemamo ni jedan argument da zauzdamo separatiste u Osetiji. Zato moramo da ih priznamo."

I naravno, srpski nacionalisti će (kao i uvek) ostati kratkih rukava, i za nekoliko meseci ruski "principijelni stav u Savetu Bezbednosti" će postati malo manje "principijelan", i na kraju će oni tiho izgubiti interes za Kosovo, koje će priznati skoro sve zemlje sveta, uključujući moguće i samu Rusiju na kraju.

Dakle, ma kako zvučalo paradoksalno, onaj ko se uzda u rusku podršku oko Kosova, trebalo bi da "navija" za Gruziju, tj da se nada da Rusi nikada neće priznati severnu Osetiju.

Knjige i naša deca

Velimir Ćurguz Kazimir je imao zanimljiv post na svom blogu, čija je poenta da današnja deca manje čitaju knjige nego u njegovo vreme. I, ne samo da čitaju manje, nego i to što čitaju je nižeg kvaliteta. Post je napisan (ako ga ja dobro kapiram) više iz nekih sentimentalnih nego iz moralističkih razloga.

Naravno, rasprava se pretvorila u to kako su danas deca gora nego ikad, kako je to sve rezultat Pinka, Interneta i Holivuda, kako se male devojčice šminkaju i ulaze u pubertet ranije nego pre. Meni su ovakve priče o dečjoj seksualnosti više nego smešne iz prostog razloga - moja prababa je postala baba u 31. godini. Naime, rodila je moju babu sa nepunih 15 godina, a moja baba je rodila strica u 16. godini. I sve to pre seksualne revolucije i pojave TV-a u Srbiji.

Neki komentatori njegovog posta u književnosti vide način da se deci usade "prave vrednosti". Ja sam, sa druge strane, na književnost uvek gledao kao na zabavu i nisam čitao ono što mi je bilo dosadno, osim ako baš nisam morao. Ne znam kako je obavezna lektira uticala na druge, ali je na mene uticala tako da mi je zgadila čitanje. Trebalo je da prođu godine da bih mogao da o literaturi mislim kao o nečemu potencijalno zanimljivom, a koliko se sećam, prva obavezna knjiga u kojoj sam zaista uživao je bila "Kad su cvetale tikve".

Činjenica je da već u vreme kada sam ja išao u osnovnu školu (sredina i kraj osamdesetih) knjige nisu bile uopšte bitne. Ja se lično ne sećam da mi je u osnovnoj školi ijedan drug preporučio neku knjigu, ili da sam ja bilo kome rekao "E, ovo moraš da pročitaš!" Razmena iskustava se uglavnom svodila na kompjuterske igre, filmove i muziku, eventualno neki strip. Čini mi se da je prva knjiga koju sam nekome preporučio bila "Gospodar prstenova" ili "Autostoperski vodič kroz galaksiju", ne sećam se. Ne mislim da se tu značajno razlikujem od proseka za moju generaciju, a sve je to bilo pre Pinka.

Ja ću prvi da priznam da mi današnja deca nisu jasna. Recimo, Pokemon sam probao da gledam nekoliko puta i ništa mi nije bilo jasno. Ali, to što meni nešto nije jasno, ne znači da je to loše. I moji roditelji su mislili da je celodnevno sedenje za kompjuterom štetno. A onda je ćale kupio kompjuter mom malom bratu čim je ovaj napunio 6 godina, zato što će "mu to trebati u životu". A kad sam mu ja to objašnjavao pre 20 godina, on mi se smejao i verovatno mislio da nešto nije u redu sa mnom i da ceo svet ide dođavola.

Poenta je da su ljudi veoma spremni da osuđuju ono što ne razumeju i da su veoma spremni da kritikuju tuđ (ne)ukus. Ja verujem u to da pristojni ljudi ne treba da ulaze u to šta ko voli, odnosno ne voli da radi, u čemu uživa, a u čemu ne. A ako išta može da me izvede iz takta onda su to saveti na temu kako treba da vaspitavam svoje dete.

Država će investirati u JAT?

Država će investirati u JAT? Tako kaže ministar Dinkić:

"Ako ne bude zainteresovanih za kupovinu Jata neće se ići na snižavanje cene već na promenu strategije i restrukturiranje kompanije. Ili će Jat dobiti ozbiljnog investitora ili će država morati da odreši kesu i investira sama."

Ministre Dinkiću, država je i do sada investirala u JAT. Zato JAT ima rezultate kakve ima. Ne možete čak kriviti ni neku drugu, nesposobnu, vladu, jer ste vi bili u vladi u poslednjih osam godina. Ma ko bio u vladi, propadanje je neminovno kada komercijalnim preduzećima upravlja država. Odakle vam onda ideja da će baš sada, posle 50 godina promašaja, državne investicije postati isplative? Rezultati državnog upravljanja JAT-om su ovo: JAT ima 16 aviona i 52 predstavništva -- 3.25 predstavništva po avionu! Tako država investira.

Dajte JAT ako treba i besplatno, samo nemojte više investirati iz džepova građana.

Nikome nije jasno zašto....

Džon Mekejn je izašao u javnost sa stavom da je on protiv subvencija poljoprivrednicima, a posebno je protiv subvencija za etanol. To je, očigledno, zaprepastilo većinu analitičara i političara. Nikome nije jasno zašto je zauzeo ovakav stav, budući da je jasno da će ga to politički koštati na Srednjem Zapadu, gde se uzgaja najveći deo američkog kukuruza.

Recimo, kaže senator iz Ajove, inače republikanac: "Da li bi mogao da izgubi u Ajovi, Minesoti i Viskonsinu i da ipak bude izabran za predsednika? Da, ali mu ja ne bih savetovao da to proba da uradi." Drugi senator iz Ajove, demokrata, kaže:"Nikada mi nije bilo jasno zašto se senator Mekejn toliko trudi da govori i glasa protiv politika koje su bitne za gornji Srednji Zapad".

Profesor političkih nauka Golford kaže: "U suštini, on se vraća na standardnu republikansku priču o supply side ekonomiji", a guverner Ajove (demokrata koji je podržao Obamu) kaže: "Predsednik Bush i ja smo upravo imali veoma dobar razgovor o tome koliko je etanol kritično važan i kako je Ajova dobro pozicionirana da predvodi celu naciju. Nije mi jasno zašto Mekejn ne podržava ovu ideju. Imaće štete u Indijani, u Misuriju i Ohaju, jer to nije poruka koju bilo ko od nas želi sada da čuje."

I zašto je posle Obama "čovek promena", a McCain "čovek sistema", meni nije jasno.

Liberalna fasada

Iz nove kolumne Slobodana Antonića, vezano za komentare na miting Radikala od prošle nedelje :

"Не само да се још једном показало да се иза либералне фасаде неких наших еврореформиста често крије ауторитарно лице. Показало се да они не разумеју ни елементарна начела демократије. Они су против забрана, укидања и репресије над опозицијом само ако то чини ,„туђа” влада. Али, ако неку владу виде као „своју”, они одмах почињу да је подстичу да управо такве ствари уради. Но ни то им није довољно, већ би они врло радо видели владу како једнако приљежно чисти и медије, школе и универзитете."

U pravu je. Pozivi na zabranjivanje političkih stranaka, nevladinih organizacija i pokreta, disciplinovanje neposlušnih profesora univerziteta, akademika i novinara, nemaju ništa zajedničko sa liberalizmom. Ako je neko divljao i razbijao izloge, treba da ide u zatvor.

I to je to. Ništa manje i ništa više od toga. Nema ni zabranjivanja, ni "promene vrednosnog sistema". Jer, čim neko želi da "promeni vrednosni sistem", on u stvari želi da nametne svoj vrednosni sistem. A vrednosni sistem onoga ko želi da svoj vrednosni sistem nametne svima ostalima svakako nije liberalan, pa makar se kleo u evropske vrednosti, demokratiju i liberalizam.

Slobode govora, okupljanja, savesti i misli su garantovane čak i našim Ustavom. Zahtevi da se ove slobode smanje ili čak ukinu za one sa kojima se ne slažete nemaju veze sa liberalizmom.

Solženjicin R.I.P.

Umro je Aleksandar Solženjicin. Kada se danas analizira ko je najviše doprineo brzom slomu komunizma krajem XX veka najčešće se pominju tri osobe - Ronald Regan, Margeret Tačer i Papa Vojtila. Ja bih svakako toj listi dodao Aleksandra Solženjicina. Knjiga Arhipelag Gulag je predstavljala pravu atomsku bombu ne samo za komunistički režim u Rusiji, već jednako za levičare i simpatizere komunizma na Zapadu. Razotrkivanje razmera i bestijalnosti zločina sovjetskog sistema, unitšavanje svake distinkcije na idealističke početke Lenjina i Trockog i Staljinova "izopačenja" predstavljali su možda najsnažniju moralnu i intelektualnu delegitimaciju komunizma u njegovoj istoriji. Iako je bilo više autora koji su još pre II svetskog rata iz vlastitog logoraškog isustva opisali užase ruskog komunizma, poput Hrvata Ante Cilige ili Borisa Suvarina, niko pre Solženjicina nije uspeo da naiđe na tako široku recepciju na Zapadu, možda zbog snage fascinacije kolektivizmom u vreme kada su Ciliga i Suvarin pisali (1930-ih). Solženjicin - robijaš iz Gulaga, koji je to iskustvo opisao iz prve ruke, stavio je tačku na pretenziju komunizma na univerzalnost i "progresivnost". Posle Arhipelega, komunizam je bio samo totalitarni zločinački režim. Rezervati vernika na Zapadu postajali su sve manji i izolovaniji.

Ipak, Solženjicin je u prvom trenutku primljen sa otvorenim neprijateljstvom od strane zapadne Inteligentsie. Njegov čuveni govor na Harvardu 1978 godine potpuno je šokirao američki "liberalni establišment". Optužujući Zapad ne samo za dekadenciju, mlakost i duhovnu lenjost (Solženjicin inače nije bio ni liberal ni konzervativac u američkom smislu, niti je išta razumeo do ekonomije, već neka vrsta religiozno orijentisanog monarhiste), otišao je toliko daleko da je opravdavao rat u Vijetnamu, i osuđivao američke "pacifiste" i "antiratni" pokret zbog stradanja i genocida koji su izazvali u jugoističnoj Aziji, izdajom i prepuštanjem svojih saveznika u Vijetnamu komunistima. Čovek iz Gulaga je očigledno mnogo bolje znao šta je komunizam od razmažene levičarske inteligencije sa Istočne obale.

Poslednjih godina života Solženjicin je doživeo, barem po mom mišljenju izuzetan moralni pad, dodvoravanjem autokrati Vladimiru Putinu, bivšem KGB aparatčiku i čoveku koji propast Sovjetskog Saveza smatra "najvećom geopolitičkom greškom XX veka", i koji nikad nije osudio komunizam i njegove zločine, uključujući i one nad Solženjicinom i sličnima. Čoveku koji je neka vrsta oličenja sistema u kome je Solženjicin, zajedno sa milionima drugih patio. No niko nije savršen. Počivaj u miru, Aleksandre Solženjicin.

Boudreaux o zdravstvenom osiguranju

Moj omiljeni ekonomista Donald Boudreaux ima genijalnu ideju kako da poveže libertarijanizam sa multikulturalizmom.

Da neko ne pomisli

MMF, tržišni fundamentalista, je još jednom, kao i prošle godine, opomenuo Japan da podigne poreze. Dosledno.

Balon?

Investitori pišu da je ulaganje u nekretnine siguran dobitak. Možda su u pravu, ali čudi me da niko i ne pomišlja na mogućnost precenjene vrednosti nekretnina u Beogradu. I to posebno sada kada se ispostavilo da su cene nekretnina u Americi, Irskoj, Španiji i drugim zemljama Evrope bile prenaduvane. Balon niko ne može da predvidi, ali pomislili bi da su ova iskustva podsetila da cene nekretnina ne moraju da rastu u nedogled.

Glavni razlog za visoke cene stanova je ograničenje ponude od strane Direkcije za građevinsko zemljište, dok je na strani tražnje rast cena je bio stimulisan jeftinim stambenim kreditima, subvencionisanim od države. Tržište zato nije potpuno slobodno nego dosta zavisi od ponašanja države i posebno gradskih vlasti, ali za početak primetno je da su cene u Beogradu već prestigle cene drugih evropskih prestonica. Takođe, postoji i velika disproprcija između renti i cena nekretnina. Cene su rasle mnogo brže od renti, a jedan mogući razlog za to je da su cene špekulativne, odnosno formirane ne na realnim faktorima nego na očekivanju njihovog daljeg rasta. Pa se iz straha (ili u nadi) daljeg rasta ne pita za cenu.

Zanimljivo je da posle ovolikog rasta niko i ne pominje mogućnost da je u pitanju balon. U berzu se sumnjalo mnogo pre nego što je počela da stagnira ili pada, a od nekretnina se zbog nečega očekuje da beskonačno rastu.

Minimalna zarada

Biznis piše o povećanju minimalne zarade u Americi:

Minimalna zarada u najbogatijoj zemlji sveta upravo je porasla za 12 odsto, što izgleda kao priličan napredak za one sa dna ekonomske lestvice.

Nažalost, regulisanje minimalne zarade ne predstavlja napredak za one sa dna ekonomske lestvice, nego samo za one koji su malo iznad dna lestvice i koji već imaju sigurni posao. Na dnu ekonomske lestvice su oni koji bi na slobodnom tržištu primali zaradu koja je ispod državno određene minimalne, a koji kad se uvede obavezna minimalna zarada najverovatnije gube posao.

Kada država administrativnom merom poveća minimalnu zaradu, dešava se isto kao i kada se silom odredi minimum bilo koje druge cene - ostanu viškovi koje niko neće kupi. Deo radnika čija tržišna vrednost je ispod minimalne plate ostane nezaposlen, jer niko nema interesa da ih zaposli po višoj ceni. A pošto to formira dodatnu armiju nezaposlenih i spremnih da uskoče na posao, onda oni koji već imaju posao ali su relativno nisko u hijerarhiji i blizu minimalne zarade, moraju da rade malo više da ne bi bili otpušteni.

Ukupni efekat je da oni koji su na dnu ekonomske lestvice ili ostanu nezaposleni ili postanu nezaposleni ili budu primorani da strahuju za posao koji imaju. Bez obzira da li iza povećanja obavezne minimalne plate stoje najbolje namere, efekti su najgori upravo po one kojima država navodno hoće da pomogne.

Pristalicama minimalne plate tako možemo pripisati neznanje, ali se nadati da sve to ipak rade iz dobrih namera. Ali ova stvar nije toliko komplikovana da svako ko joj posveti par minuta ne bi mogao razumeti. Dovoljno je uporediti stope nezaposlenosti u Evropi sa minimalnim platama i preregulisanim tržištem radne snage i Americi gde je uprkos ovom povećanju minimalna plata još uvek relativno niska i tržište radne snage slobodnije. Pre će biti da su političari svesni šta ova mera postiže, ali im je važnija organizovana podrška sindikata nego interes siromašnih radnika koji ionako ne razumeju krajnji efekat minimalne plate. Uostalom, Sidney Webb, jedan od viđenijih engleskih fabijanaca s početka 20. veka i kolega lorda Kejnza iz Bloomsburry grupe je pisao o minimalnoj plati kao instrumentu genetskog pročišćavanja stanovništva, u doba kad je eugenika bila popularna među progresivistima, i savršeno dobro je razumeo efekte: sa regulisanom minimalnom platom najmanje sposobni radnici će biti sistematski potiskivani sa tržišta radne snage, što će se onda odraziti na stopu reprodukcije i tako polako jačati genetski materijal stanovništva. Tako je glasio jedan od prvih argumenata za minimalnu platu, jednog od intelektualnih predaka današnjih socijaldemokrata. Bar je ekonomiju dobro razumeo.

Bez obzira na proklamovane namere današnjih zagovornika minimalne plate, efekti su isti. Ako im oprostimo neznanje, moramo ih optužiti za nemar prema najsiromašnijima i smišljeno povećanje nezaposlenosti među najmanje obrazovanim radnicima. Neka biraju između ta dva - ali zakon ponude i tražnje ne mogu dekretom ukinuti.

Privatizacija

Mi ćemo ostati upamćeni kao zemlja koja je najduže na svetu sprovodila privatizaciju. Prva privatizacija je počela 1988. godine, a evo još nije gotova.

I mnogo drugih dobrih poenti o javnim preduzećima i privatizaciji Milana R. Kovačevića.

Poštanska kočija

Nedavno sam ponovo gledao jedan od klasika vesterna, John Fordovu "Poštansku kočiju" (Stagecoach), iz 1939 godine.

Obično se film "Tačno u podne" sa Gari Kuperom u glavnoj ulozi smatra klasičnim "levičarskim" ostvarenjem, zapravo nekom vrstom implicitne kritike makartizma u Americi (dok je recimo "Rio Bravo" sa Džon Vejnom klasični "desničarski" odgovor na "Tačno u podne").

Međutim, pri gledanju "Poštanske kočije" shvatate da je taj film zapravo manifest progrestičke ideologije u Americi; on je toliko doktrinaran i ideološki da ponekad liči na dečju slikovnicu. Radnja je ukratko sledeća: poštanska kočija ide za grad Lordsburg, preko teritorije pobunjenih Apača, prevozeći raznoliku "galeriju tipova" američkog divljeg Zapada, a zapravo američkog društva. Način na koji su ti likovi formirani otkriva John Forda, nepogrešivog levičarskog doktrinara koji svojim filmom želi da pošalje prevashodno jednu političku poruku (iako će u jednoj prilici ironično reći da on poruke šalje poštom, a ne putem filmova, i što su ga uprkos deklarisanom progresizmu, kasnijih godina često sumnjičili da je pod uticajem John Waynea i Jamesa Stewarta s kojima se družio i snimao filmove i sam pomalo "skrenuo udesno").

Likovi u ovom filmu su skoro matematički precizno podeljeni u dve grupe - izrazite pozitivce i izrazite negativce. Logika karakterizacije svih likova je vrlo jednostavna - oni koji pripadaju "establišmentu", "višim klasama drustva" i tradicionalnoj Americi su negativci i čak zlikovci, a pripadnici marginalnih grupa ili onih koje društvo kriminalizuje, su izraziti pozitivci, esencija dobrote i ljudskosti. Zapravo jedini pravi pozitivci u filmu su kurva, doktor-pijanac i bivši robijaš koji hoće da se osveti ubicama oca i brata. Jedini neutralni lik, gospođa Malori koja je ćerka južnjačkog generala je zapravo samo oruđe putem koga će ovi politički pozitivci da još zornije demonstriraju svoju neviđenu humanost i dobrotu. Ta gospođa koja putuje kočijom da bi se pridružila mužu i koja učestvuje u velikom broju dijaloga zapravo je potpuno nevažna. Ona je reditelju potrebna samo da tokom puta rodi dete što će doktoru i kurvi omogućiti da se istaknu svojom brigom za nju ali i dete, a razbojniku da shvati da briga bivše kurve za dete dokazuje da je ona prava žena za njega. Gospođa Malori niti ima ikakav karakter, niti saznajemo šta se s njom i njenim mužem na kraju zbiva - ona je tu samo da bi mogla da promeni mišljenje o problematičnim likovima koje Ford želi da glorifikuje i time tu glorifikaciju dodatno potcrta i ojača. Ringo Kid, razbojnik, koga glumi Džon Vejn kompletira trijadu pozitivaca sa dna socijalne lestvice: Da ne znate iz konteksta da je Ringo ubica i razbojnik upravo izašao iz zatvora pomislili biste da je srednjovekovni vitez. Ne zna se da li je više nadahnut plemenitošću ili pravdoljubljem. Kao što se za Dalas, kurvu iz nekog bordela, ne zna da li je humanija prema ljudima uopšte ili tankoćutnija i istančanija u odnosima s muškarcima. Da ne znate prvi deo priče pomislili biste da je Mihailovićeva Petrija i Sena iz "Oca na službenom putu" istovremeno! Naravno, pogađate da se ovo dvoje simbola progresivne Amerike zaljubljuju i da se njihova priča lepo završava (pošto plemeniti razbojnik prethodno pobije zlikovce u Lordsburgu, a šerif, kao i svaki progresivni šerif, progleda mu kroz prste iz razloga višeg interesa (kreativnog tumačenja living Constitution danas bi rekli Fordovi istomišljenici), i pusti ga da pobegne sa svojm nevestom.

Naravno, nećete mnogo lutati ni u identifikovanju glavnih negativcaca - to su biznismen (bankar) i Južnjak, kockar i revolveraš, koji se u ratu borio u puku oca gospođe Malori. Bankar beži u Lordsburg, na kraju saznajemo, zbog optužbi za proneveru (i biva uhvaćen, a i kako bi). Inače, on je američki patriota (ponosan je na momke u konjici koji prate kočiju) i zagovornik minimalne vlade. U raspravama u samoj kočiji ogorčen je na federalnu birokratiju, visoke poreze i veliku regulaciju biznisa ("oni misle da ja ne umem da vodim svoje knjige"). Misli da političari umesto da štite biznis mešaju se u njega, i zagovara da biznismen dođe na čelo vlade. Dakle, lik sa takvim političkim ubeđenjima predstavljen je kao matori, antipatični, bezosećajni debeljko, lopov, prevarant, bigot, nesposoban za minimalno milosrđe i empatiju. Jednom rečju, zagovornik laissez-faire iz marksističkih bukvara. Drugi arhinegativac je južnjački aristokrata i separatista koji je postao kockar i revolveraš posle Građanskog rata. Za razliku od humanog i osećajnog doktora Buna, koga je iskustvo rata na strani Severa psihički uništilo te je postao akoholičar, ali nije uništilo njegovu toplu ljudsku, ali i progresivnu suštinu (još uvek mu oči zasijaju kao se pomene Linkoln), Hitklif (južnjak) je ubica s leđa (a ne plemenit i uzvišen ubica kao Ringo), što jasno metaforički pokazuje suštinu južnjačke pobune.

Jednom je Mirko Kovač napisao da prezire filmaše jer smatra da su ogromna većina njih glupaci, tročetvrtinske glave i polupismeni ljudi koji zaziru od literature i filozofije. John Ford je jedan od najboljih režisera svih vremena koji je uticao na generacije. Ipak, njegove političke konstrukcije i poruke su toliko smešne, predvidive, nemaštovite, providne i glupo-tendenciozne, da skoro poverujem u tu kovačevsku mudrost...

Oni sa bržim internetom film mogu skinuti ovde besplatno. Mogu se naći i srpski i engleski titlovi na internetu lako. Uživajte.

Globalni rizici

Lepo je kada neku zanimljivu knjigu uređuje naš čovek. Tako je Milan Ćirković (koji radi u beogradskoj opservatoriji, a ima i blog na B92) jedan od urednika zbornika "Globalni katastrofalni rizici". Knjiga predstavlja skup eseja o velikom broju rizika sa kojima se čovečanstvo suočava, od prirodnih katastrofa, poput globalnog zagrevanja ili erupcija supervulkana, do globalne totalitarne vlade.

Knjiga samo što je izašla i meni lično deluje veoma zanimljivo (uvod možete pročitati ovde). Milan Ćirković takođe deluje kao zanimljiv lik, što govori i moto koji mu stoji na sajtu: "Najveći je uspeh zamagliti liniju između posla i igre." Koliko vidim, Milanu to uspeva.

Jedan od često pominjanih ekonomista na ovom blogu, Bryan Caplan, je autor poglavlja o mogućnosti formiranja globalne totalitarne vlade. Na temu odnosa globalne vlade i globalnih rizika, Caplan kaže (a ceo tekst je sjajan):

"Jedna od najvećih lekcija u istoriji totalitarizma je da su umerenost i tromost u delovanju veoma potcenjeni. Malo problema na kraju ispadne toliko nepodnošljivo kao što se činilo u početku, a i mnoga rešenja su često bila lošija od samog problema. Na primer, države koje nisu ništa radile u borbi protiv siromaštva tokom 20. veka su često postajale bogate kroz postepeni ekonomski rast. Sa druge strane, države koje su vojevale totalni rat protiv siromaštva najčešće su, ne samo ugušile ekonomski rast, već i gladovale.

Imajući to na umu, jedan posebno zastrašujući scenario je da preterani kataklizmički strahovi postanu opravdanje za uvođenje svetske vlasti, trasirajući put za neanticipiranu globalnu katastrofu: totalitarizam. Oni koji pozivaju sve zemlje sveta da se ujedine protiv neke opasnosti treba ozbiljno da razmotre mogućnost da je samo ujedinjavanje država zbog rešavanja problema veća opasnost nego sam problem."

Liberalni socijalisti

Press prenosi izjavu Mila Đukanovića, vezano za mogući pad Vlade Crne Gore:

On je kazao da SDP preterano insistira na državnom vlasništvu a da sa druge strane DPS smatra da je manje važno da li je nesto u privatnom ili državnom vlasništvu već da je važno da li će dovesti do ekonomskog blagostanja.

Govoreći o Predlogu zakona o koncesijama koji sinoć skupština nije usvojila jer mu se usprotivila SDP zbog dužine vremena na koju se daju koncesije, Đukanović je kazao da je taj predlog "originalan" i da kao takav ne postoji u svetu ali da mu je cilj da "liberalizmom" privuče strane investitore.

Mislim da je stvarno krajnje vreme da Đukanovićeva stranka prestane da se zove Demokratska partija socijalista. Na svu sreću, tu od socijalizma nije ostalo ništa, a može samo da zbuni nekoga.

Za to vreme, naši socijalisti igraju basket.

Nelojalna konkurencija

Piše Press:

Predstavnici Crvene zvezde Božidar Maljković i Slobodan Vučićević otišli su posle razgovora sa Čovićem u Vladu Srbije, gde su sa čelnicima Partizana Predragom Danilovićem i Duškom Vujoševićem održali sastanak sa ministarkom sporta Snežanom Samardžić-Marković. Na sastanku je dogovoreno da Ministarstvo finansijski pomogne najtrofejnije srpske košarkaške klubove sa po 20 miliona dinara (250.000 evra) pred početak nove sezone.

Da ne ulazim u to koliko su ovakve stvari loše, ali zamislite kako se osećaju navijači Hemofarma, FMP-a ili Vojvodine, kada znaju da se pare koje su kroz poreze njima uzete idu za finansiranje sportskih rivala. To je nelojalna konkurencija - kad država pomaže samo nekima.

Šta bi sa inflacijom?

Julska inflacija je bila 0.1%. To odgovara godišnjoj inflaciji od oko 1.5% -- manjoj od evropske.

Šta je onda bilo sa pričama o nemogućnosti zaustavljanja inflacije zbog visoke javne potrošnje ili o vezanim rukama NBS zbog tražnje iz inostranstva? Javna potrošnja se u julu ili prethodnih meseci nije smanjila, a priliv deviza je zbog letnje sezone još i veći nego ranije. Otkud onda skoro nulta inflacija?

Ovo je prva potvrda da je bilo u pitanju nešto drugo, a mislim da će slične cifre narednih meseci to dalje potvrđivati. Ovde i ovde su prethodni postovi na temu koji su pratili tačne brojeve. Ukratko, monetarna politika NBS tokom prethodne dve godine, suprotno opštem mišljenju, nije bila restriktivna nego ekspanzivna. Iako je referentna kamatna stopa bila visoka, realna referntna kamatna stopa je bila niska ili negativna. U skladu sa tim je novčana masa merena agregatima M2 i M3 rasla po visokim stopama. To je uzrokovalo rast cena.

Tek od početka 2008. i posebno u martu je subsekventnim povećanjima referentne kamatne stope, monetarna politika postala restriktivna. I kao što smo tada predvideli, inflacija se sada smanjuje. Referentna kamatna stopa je od 9.5% postepeno povećana na 15,75%, i to je glavni razlog eliminisanja inflacije. Posledično, ako se pogleda kretanje M2 i M3, vidi se da od početka godine M3 raste dosta sporije nego ranije, a M2 se čak i smanjuje.

Restriktivna monetarna politika je brzo rezultirala smanjenjem inflacije. Treba li ponoviti da je inflacija svuda i uvek monetarni fenomen?

Dajte nešto konkretno

Jasno je bilo da se zahtevi novinara za posebnim tretmanom i zaštitom neće završiti samo zahtevom za službenim statusom. Službeni status se ipak ne maže na hleb.

Zato predsednik Nezavisnog udruženja novinara Vojvodine traži beneficirani radni staž za novinare, odnosno traži da im se godina rada računa kao dve. Dakle, da odu u penziju sa 45 godina.

Citat: "Ako se nadležni već toliko hvale svojom brigom za novinare i našu profesiju, neka sada pokažu i konkretnu naklonost kroz konkretnu pomoć."

Da sam novinar, bilo bi me sramota.

Obavezno osiguranje

Andrej Kocič, predsednik uprave grupe Triglav, osiguravajuće kompanije, se žali na konkurenciju u Srbiji. Izgleda da mu smeta što neko nudi jeftinije osiguranje automobila: "Važno je da nema dampinga, da se ne ide ispod cene koja je dugoročno neizdrživa." Naravno poziva državu u pomoć. Traži bolju kontrolu od strane NBS - izgleda da je uvek neko drugi kriv. Pored toga mu smeta što ne postoji obavezno osiguranje imovine, ali taj se zakon bar očekuje uskoro. Super.

Šta se desilo sa individualnom odgovornošću? Evo kako je jedan farmer sa američkog srednjeg zapada prokomentarisao poplavu koja mu je uništila imovinu: We’ve always lived our life that we’re responsible for our own choices, our own destiny. And we chose not to carry the flood insurance. That was our responsibility. …[O]f course, we are going to need help, but do I expect it? No. We’ll start over. That’s all I know right now.

Austrijska škola i mejnstrim

Branko Milanović na primeru izbora između rada i slobodnog vremena opisuje suštinu neoklasične ekonomije:

"Економска теорија даје одговор на то који је оптимални избор: докле год добитак од рецимо више новца који зарађујемо на уштрб мање слободног времена претеже, треба да наставимо са радом. Али, у тачки где је новчани добитак од додатног рада једнак губитку задовољства услед мање слободног времена, треба да престанемо са радом. То је та оптимална, равнотежна, тачка."

Ključna razlika sa austrijskom školom je u reči "treba". Milanović je u pasosu opisao kako razmišlja neoklasična ekonomija ili ekonomski mejnstrim. Ekonomija nam, po ovom gledištu, daje odgovor koji je optimalan izbor. Na osnovu teorije, mi navodno znamo šta treba da uradimo da bi ostvarili najbolji rezultat.

Ali da li nam zaista treba ekonomska nauka da bi znali odgovor kad treba da prestanemo sa radom? Ili kako da napravimo neki drugi izbor. Da li stvarno, bez ekonomske teorije koja nam kaže šta je optimalna tačka, mi sami ne bi mogli da zaključimo šta da uradimo? Ustvari, da li ekonomska nauka uopšte može bilo šta da nam kaže o našim izborima? Ona nam kaže da na margini treba izjednačiti troškove i koristi, ali kako znamo te troškove i koristi?

Zato austrijska škola posmatra stvari potpuno obratno: činjenica da smo u nekom trenutku odlučili da prestanemo sa radom govori da je taj trenutak optimalna tačka. Ne govori ekonomija nama, nego mi govorimo ekonomiji. Mi svoj izbor pravimo iz subjektivnih, ko zna kakvih razloga. A činjenica da smo nešto izabrali, govori da je taj izbor za nas (bio) optimalan.

Optimalna tačka je teorijski ista u oba slučaja, i u neoklasičnoj i u austrijskoj varijanti -- tamo gde se naši granični troškovi izjednačavaju sa graničnim koristima. Ali uzročnost je drugačija. Neoklasičari podrazumevaju da nauka nekako spolja utvrđuje šta je optimalan izbor, pa nas onda o tome informiše. Austrijanci kažu suprotno. Samo činjenica da smo izvršili nekakav izbor može dati informaciju da je izbor bio optimalan. A troškove i koristi, koji su uvek strogo subjektivni, smo nekako već izmerili sami.

Ovo možda izgleda kao obična sholastička zavrzlama, ali praktične posledice su ogromne. Najpoznatija i najveća je debata o mogućnosti funkcionisanja socijalizma, koju su Mises i Hayek vodili sa neoklasičarima od 1920-ih do 1940-ih. Debata je istovremeno definisala ovu razliku koja prethodno nije bila tako jasna, označila raskid dve škole, i nažalost potisikivanje austrijske u drugi plan. Neoklasičari su, uglavnom, tvrdili da socijalizam može funkcionisati, i to tako što će centralni planeri proceniti granične troškove i koristi, i onda na osnovu njih izračunati potrebni nivo proizvodnje svakog artikla. Hayekov austrijski pogled je bio da stvar kao što su granični troškovi i granične koristi ne postoje nezavisno od aktera koji ih snose. Ne odlučuje firma ili pojedinac da nešto kupi ili proda na osnovu toga što je izmerio troškove i koristi, nego obrnuto -- samo na osnovu toga što je kupio ili prodao mi možemo reći da je njegova korist veća od troška. Iako najveći broj ekonomista nije prihvatio, a neoklasična ekonomija očigledno ni dalje ne razume ili ne prihvata ovaj argument u potpunosti, vreme je pokazalo ko je bio u pravu. Socijalizam nije bio samo neefikasan, nego je od početka patio od hroničnih viškova i nestašica. Što je pokazalo da centralni planeri nisu mogli imati ni blagu predstavu o tome šta, kome, koliko i o kojoj ceni treba.

Milanovićev tekst je o nečem sasvim drugom, ali ova početna definicija me je podsetila kako austrijanci drugačije gledaju na stvari i kako male razlike u osnovnim konceptima vode do velikih razlika u zaključcima.

That's all folks!

Cekić i Vasić su smenjeni sa čela Radiodifuzne agencije odakle su godinama maltretirali medije i građane Srbije. O incidentu zbog kojeg su smenjeni smo već pisali početkom jula. Ispravna odluka. Sledeći korak bi trebalo da bude ukidanje ovlašćenja RRA koja im dozvoljavaju da praktično vode uređivačku politiku svih medija u Srbiji. Naravno, privatizovanje RTS bi bilo posebno korisno.

Šta treba da brine ekonomiste

Pre više godina smo Slaviša i ja vodili jednu polemiku na Katalaksiji o Ronaldu Kouzu i njegovoj znamenitoj teoremi. (ovde, ovde, ovde i ovde)

Jedna od stvari koje je Slaviša tu pomenuo je dvojnost između "ekonomske" i "vrednosne" kritike Kjoto protokola - može se ukazivati na ekonomske štete od tog Protokola, negativne efekte na ekonomski rast, neefektivnost u smislu uticaja na klimu itd, ali s druge strane i na moralni ili vrednosni status promena koje takve politike nameću, pri čemu je on prevashodno insistirao na ovom tehničkom apsektu. To je tzv. cost-benefit analiza koja je poznata u ekonomskoj teoriji (naravno, povod za tu njegovu generalizaciju je bio spor oko cost-benefit analize kao metoda odlučivanja u slučaju sporova o vlasničkim prava u kontekstu Kouzove teoreme). Moja bojazan je bila opštijeg karaktera - iako sam se slagao i sad se slažem da je ekonomska i ekološka štetnost Kjoto prorokola vrlo važna stvar, na duži rok nije presudno da li bi Kjoto protokol imao negativne efekte po svetsku ekonomiju, a bez vidljivih pozitivnih efekata po klimu (što je danas opšteprihvaćena stvar), već kakav tip institucionalnih i političkih promena zahteva njegova primena; uvođenje jedne vrste centralnog planiranja, arbitrarna procena kolike treba da budu emisije CO2, što podrazumeva promenu tipa društva u kome živimo. Na stranu ogromna korupcija i rent-seeking koji bujaju u trouglu vlada-industrijski lobiji-NGOi, vladi se daju ingerencije da kontroliše i reguliše potrošnju energije i time zapravo ekonomski sistem polako prevodi iz tržišne privrede u režim kontrolisane, planske privrede. Pri svemu tome Kjoto protokol je uzet samo kao cinični izgovor za formiranje globalne nadnacionalne vladavine. Francuski predednik Žak Širak je rekao kako je "Kjoto protokol samo prvi korak kao uspostavi globalne vladavine i da ga treba primeniti i ako ne postoji naučna osnova za njega". Sadašnji britanski ministar inostranih poslova Dejvid Miliband rekao je da "klimatske promene pružaju novi osnov za širenje EU, i da je odnos između EU i klimatskih promena odnos između agenta koji traga za idealom za koji će se boriti i ideala koji čeka nekog da ga sprovede u delo". Jasno je da političarima i birokratima Kjoto protokol i takozvane klimatske promene služe samo kao alibi za ono što oni inače žele da urade iz drugih razloga: da uvedu svetsku vladu, globalnu regulaciju ekonomije ili dalji proces centralizacije EU (ili najčešće sve te stvari zajedno kao deo jedinstvenog projekta).

Međutim, nisu samo promene političko-ekonomskog sistema nužna posledica ambicije da se kontroliše emisija CO2. "Promene u načinu života" su jedna od stvari koje takođe postaju stvarnost, i to ne kao privatna kampanja neke grupe već kao državna politika. IPCC u svom poslednjem izveštaju promenu životnog stila u pravcu manje potrošnje energije smatra jednim od načina izlaska na kraj sa klimatskim promenama, a skoro sve ekološke organizacije ultimativno zahtevaju siromaštvo i skromnost kao uslov "spasenja planete".

Kad pogledate ove dalekosežne socijalne i političke promene koje se nameću pod izgovorom borbe s klimatskim promenama, a zapravo iz razloga koji su mnogo stariji - mržnje prema kapitalizmu i slobodnom tržištu i želje da se oni zamene državnom kontrolom naših života - postaje jasno i da ekonomska cost-benefit analiza ima vrlo ogranično dejstvo u oblikovanju javne politike. Nije reč o borbi sa ekonomsko prosvećivanje masa i donosilaca odluka, već o borbi sa opasnim i destruktivnim idejama koje se promovišu pod krinkom humanizma i spasavanja planete. A to je mnogo teža i neizvesnija borba. Ekonomija kao nauka sve više gravitira ka političkoj, pravnoj pa i filozofskoj analizi društva, posebno ona koja se bavi analizom funkcuionisanja tržišta - realni svet a ne cost-benefit matematički modeli pružaju najbolje objašnjenje zašto kapitalistički sistem funkcioniše,a li i opasnost po taj sistem ne potiče usled nerazumevanja detalja tehničkih argumenata u prilog tržištu, već iz atavističkog moralnog protesta proiv individualizma. To su najboji ekonomisti poput Hajeka, Bjukenena ili Pejovića odavno shvatili.

Seoska idila

Politika je ponovo otvorila temu o napuštanju sela -- jednoj od stvari za koje se novinari i država tradicionalno slažu da je veliki problem. Nije mi jasno zašto, jer mislim da je proces napuštanja neperspektivnih sela odlična stvar. Evo starog posta o tome da smanjenje seoskog stanovništva nema nikakve veze sa razvojom poljoprivrede. Uzročnost je čak suprotna. Poljoprivreda napreduje uvođenjem nove tehnologije, a ne povećanjem broja radnih sati na suncu.

Ova zabrinutost za srpsko selo mi liči na zabrinutost antiglobalista što se afrička plemena ili južnoamerički starosedeoci odriču tradicionalne nošnje, hrane i običaja i dozvoljavaju da ih zapadna kultura "iskvari". Ali ovim ciničnim posmatračima je ustvari najvažnije sopstveno uživanje u posmatranju primitivnh kultura, dok im ne pada na pamet da ti ljudi prihvataju delove zapadne civilizacije upravo zato što im to poboljšava kvalitet života. Od medicine, preko tehnologije, uključivanja u svetsku podelu rada, do mobilnih telefona i koka-kole.

Slično je i sa selom. Ljudi napuštaju nerazvijena područja i odlaze u veća i razvijenija ako hoće da se bave poljoprivredom, ili u gradove ako hoće da se bave nečim drugim. Tako planinska sela nestaju, jer i treba da nestanu. To je proces kreativne destrikcije. Gradovi na drugoj strani rastu. Ali država, uključujući SANU i Ministarstvo za rad i socijalnu politiku misli da je to problem i sada je u akciji sprečavanja ovog prirodnog, korisnog i neminovnog procesa. Ministarstvo je u akciji subvencionisanja ljudi da, protivno svojoj volji i dugoročnim interesima svoje dece, nastave da žive u planinskim selima.