Pre više godina smo Slaviša i ja vodili jednu polemiku na Katalaksiji o Ronaldu Kouzu i njegovoj znamenitoj teoremi. (ovde, ovde, ovde i ovde)
Jedna od stvari koje je Slaviša tu pomenuo je dvojnost između "ekonomske" i "vrednosne" kritike Kjoto protokola - može se ukazivati na ekonomske štete od tog Protokola, negativne efekte na ekonomski rast, neefektivnost u smislu uticaja na klimu itd, ali s druge strane i na moralni ili vrednosni status promena koje takve politike nameću, pri čemu je on prevashodno insistirao na ovom tehničkom apsektu. To je tzv. cost-benefit analiza koja je poznata u ekonomskoj teoriji (naravno, povod za tu njegovu generalizaciju je bio spor oko cost-benefit analize kao metoda odlučivanja u slučaju sporova o vlasničkim prava u kontekstu Kouzove teoreme). Moja bojazan je bila opštijeg karaktera - iako sam se slagao i sad se slažem da je ekonomska i ekološka štetnost Kjoto prorokola vrlo važna stvar, na duži rok nije presudno da li bi Kjoto protokol imao negativne efekte po svetsku ekonomiju, a bez vidljivih pozitivnih efekata po klimu (što je danas opšteprihvaćena stvar), već kakav tip institucionalnih i političkih promena zahteva njegova primena; uvođenje jedne vrste centralnog planiranja, arbitrarna procena kolike treba da budu emisije CO2, što podrazumeva promenu tipa društva u kome živimo. Na stranu ogromna korupcija i rent-seeking koji bujaju u trouglu vlada-industrijski lobiji-NGOi, vladi se daju ingerencije da kontroliše i reguliše potrošnju energije i time zapravo ekonomski sistem polako prevodi iz tržišne privrede u režim kontrolisane, planske privrede. Pri svemu tome Kjoto protokol je uzet samo kao cinični izgovor za formiranje globalne nadnacionalne vladavine. Francuski predednik Žak Širak je rekao kako je "Kjoto protokol samo prvi korak kao uspostavi globalne vladavine i da ga treba primeniti i ako ne postoji naučna osnova za njega". Sadašnji britanski ministar inostranih poslova Dejvid Miliband rekao je da "klimatske promene pružaju novi osnov za širenje EU, i da je odnos između EU i klimatskih promena odnos između agenta koji traga za idealom za koji će se boriti i ideala koji čeka nekog da ga sprovede u delo". Jasno je da političarima i birokratima Kjoto protokol i takozvane klimatske promene služe samo kao alibi za ono što oni inače žele da urade iz drugih razloga: da uvedu svetsku vladu, globalnu regulaciju ekonomije ili dalji proces centralizacije EU (ili najčešće sve te stvari zajedno kao deo jedinstvenog projekta).
Međutim, nisu samo promene političko-ekonomskog sistema nužna posledica ambicije da se kontroliše emisija CO2. "Promene u načinu života" su jedna od stvari koje takođe postaju stvarnost, i to ne kao privatna kampanja neke grupe već kao državna politika. IPCC u svom poslednjem izveštaju promenu životnog stila u pravcu manje potrošnje energije smatra jednim od načina izlaska na kraj sa klimatskim promenama, a skoro sve ekološke organizacije ultimativno zahtevaju siromaštvo i skromnost kao uslov "spasenja planete".
Kad pogledate ove dalekosežne socijalne i političke promene koje se nameću pod izgovorom borbe s klimatskim promenama, a zapravo iz razloga koji su mnogo stariji - mržnje prema kapitalizmu i slobodnom tržištu i želje da se oni zamene državnom kontrolom naših života - postaje jasno i da ekonomska cost-benefit analiza ima vrlo ogranično dejstvo u oblikovanju javne politike. Nije reč o borbi sa ekonomsko prosvećivanje masa i donosilaca odluka, već o borbi sa opasnim i destruktivnim idejama koje se promovišu pod krinkom humanizma i spasavanja planete. A to je mnogo teža i neizvesnija borba. Ekonomija kao nauka sve više gravitira ka političkoj, pravnoj pa i filozofskoj analizi društva, posebno ona koja se bavi analizom funkcuionisanja tržišta - realni svet a ne cost-benefit matematički modeli pružaju najbolje objašnjenje zašto kapitalistički sistem funkcioniše,a li i opasnost po taj sistem ne potiče usled nerazumevanja detalja tehničkih argumenata u prilog tržištu, već iz atavističkog moralnog protesta proiv individualizma. To su najboji ekonomisti poput Hajeka, Bjukenena ili Pejovića odavno shvatili.
5 comments:
Ali zasto su te dve stvari suprostavljene? Zasto ne moze da se kaze Kjoto protokol a) ne prolazi test troskova i dobiti; b) poziva na institucionalne promene koje dovode do sve vece kontrole drzave ili nadnacionalnih organizacija nad pojedincem.
Ja bih rekao da je legitimno baviti se ovim pod "a", cost benefit analizom, a institucionalni i politicko-filozofski askpekt pod "b" ostaviti prazno za nekog drugog. (Sto ne znaci da pitanje "b" nije vazno ili dugorocno vaznije od "a"). Jer zamisli obrnutu situaciju, da je pokazano da Kjoto u praksi odlicno funkcionise i da je uz minimalne troskove smanjio emisiju CO2. Bilo bi tesko onda bilo koga ubediti da Kjoto u nekom u sirem smisu nije dobra ideja. Ko bi uopste hteo da cuje za argument pod "b"?
Ili jos gore, ako se zanemari argument "a", onda se od Siraka razlikujemo jedino ideoloski. On voli svetsku vladu, mi ne. Ali to je lose za nas, jer pristalice jake vlade, svetske vlade, UN, EU, itd. su mnogo brojnije od libertarijanaca.
Ne, i ja kazem da nisu suprotstavljene vec komplementarne. Samo mi se cini da u ovom trenutku argument "granicnih troskova koji prevazilaze granicne dobiti" ne deluje mnogo uverljivo, i da je argument "rusenje slobode rusi prosperitet, kao sto znamo iz istorije" ima i mnogo bolju prakticnu prodju.
Ja insistiram na ovome zato sto vecina ljudi koji zagovaraju Kjoto uopste ne veruju u njega. Oni misle da je to samo prvi korak iz koga treba da slede ostali koraci ka centralziaciji i kolektivistickoj kontroli. Dakle, u tom najopstijem smislu borba je na nivou principa a ne an nivou tehnickih detalja. Sto rekao Hajek moze se neko privuci pricom o slobodnoj trgoini, ali ne i 'multuilateralnim popustanjem ogranicenja". Sto ce reci Klausova teza "plava planeta u zelenim lancima" ce osvestiti ljude koji veruju u individualnu slobodu, dok Lomborgova "mozemo korisnije da potrosimo pare nego na Kjoto" nece ubediti pristalice Kjotoa, jer oni i onako ne veruju u njega, vec im je potreban samo kao cinicni izgovor.
Mislim da se od Siraka ne razlikujemo samo ideoloski, jer iz argumenta "b" sledi argument "a". Upravo zato sto je njih vise, nas prevashodni zadatak ne treba da bude da ubedimo tehnicki vecinu da radi ispravnu stvar (ne prihvata Kjoto), vec da branimo stav da ni jedna vecina nema pravo da cini odredjene stvari (formira nadnacionalnu vladu ili regulaciju, pod ovim ili onim izgovorom). Naravno, to nisu ili/ili alternative, ja samo zelim da rehabilitujem i naglasim ovu nacelnu, "ideolosku" alternativu jer ona u suprotstavljanju envajornmentalizmu nije dovoljno prisutna.
Posledice svetske vlade, dakle tela koje ima globalni monopol na primenu sile, jesu kao i u slučaju svake države, siromašniji i teži život stanovništva zbog pljačke i rasipanja opljačkanog bogatstva na neproduktivne ciljeve. Dodatno, svetska vlada onemogućava i tužnu alternativu, "glasanje nogama" jer se nema gde pobeći.
Mi se od Širaka razlikujemo koliko i žrtva od ubice. On voli da pljačka i porobljava a mi volimo slobodu i dobrovoljnu saradnju. "Voleti" znači visoko vrednovati.
Argument pod "a" mogao bi da se primeni i na situaciju u kojoj kriminalna banda reketira neku oblast ali obezbeđuje obrazovne i medicinske usluge stanovništvu, naravno monopolski. Hoćemo li (a) ekonomskim argumentima, grafikonima i bilansima da udarimo na bandine ekonomiste koji opet imaju svoju statistiku i dokazuju da bi bez njih stanovništvo bilo bolesno i neobrazovano? Ili ćemo (b) jednostavno reći da nemaju pravo da pljačkaju ljude?
Andrej, po cijem moralnom zakonu je to pljacka? Mozda po tvojem, ali ne i 97% stanovnika zemljine kugle.
A argument je upucen njima. Javno mnjenje ima eksternalije, svi trpimo posledice javnog mnjenja, od podrske Karadzicu pa do mnjenja o globalnom zagrevanju. Politicari ne "pljackaju" zato sto su mocni, nego zato sto imaju podrsku javnog mnjenja. Zato i uzimaju 40%, jer za toliko imaju podrsku, a da se oni pitaju uzimali bi 100. Obracamo se ljudima cije se vrednosti razlikuju od nasih, koji vole drzavu i superdrzavu. Mozemo ponavljati da smo superiorni u nedogled (mi smo za slobodu, Sirak je za pljacku), ali mogu i oni (Sirak je za red, mir, slogu, organizaciju i liderstvo ka boljem sutra, a anarho-kapitalisti i libertarijanci za anarhiju, haos i dzunglu trzista). I pobedjuju, hands down, oni.
U takvoj situaciji jedino nam ostaju utilitarni argumenti. Njih je malo teze osporiti. Komunizam nije pao zato sto je nehuman, nego zato sto je vodio osiromasenju. Tako jedino vremenom mogu pasti reguacija i intervencionizam, mnogo pre nego na moralnom osnovama.
Ako je ideja da pridobiješ odnosno ubediš što više ljudi, moralni argumenti za libertarijanizam su jednostavniji i stoga razumljiviji mnogo većem broju ljudi nego utilitarni argumenti za libertarijanizam. Na našu nesreću, i moralni i utilitarni kvaziargument za državu i superdržavu mnogo su jednostavniji nego ijedan argument za libertarijanizam. I zbog toga površne ljude (većinu) nikada nećeš pridobiti za libertarijanizam bilo kakvim argumentom. A one koji odluče da malo uključe mozak na tu temu pre ćeš pridobiti jednostavnim, svima razumljivim moralnim argumentom.
Mislim se ja nešto u ovu moju pamet.
Post a Comment