Politika je ponovo otvorila temu o napuštanju sela -- jednoj od stvari za koje se novinari i država tradicionalno slažu da je veliki problem. Nije mi jasno zašto, jer mislim da je proces napuštanja neperspektivnih sela odlična stvar. Evo starog posta o tome da smanjenje seoskog stanovništva nema nikakve veze sa razvojom poljoprivrede. Uzročnost je čak suprotna. Poljoprivreda napreduje uvođenjem nove tehnologije, a ne povećanjem broja radnih sati na suncu.
Ova zabrinutost za srpsko selo mi liči na zabrinutost antiglobalista što se afrička plemena ili južnoamerički starosedeoci odriču tradicionalne nošnje, hrane i običaja i dozvoljavaju da ih zapadna kultura "iskvari". Ali ovim ciničnim posmatračima je ustvari najvažnije sopstveno uživanje u posmatranju primitivnh kultura, dok im ne pada na pamet da ti ljudi prihvataju delove zapadne civilizacije upravo zato što im to poboljšava kvalitet života. Od medicine, preko tehnologije, uključivanja u svetsku podelu rada, do mobilnih telefona i koka-kole.
Slično je i sa selom. Ljudi napuštaju nerazvijena područja i odlaze u veća i razvijenija ako hoće da se bave poljoprivredom, ili u gradove ako hoće da se bave nečim drugim. Tako planinska sela nestaju, jer i treba da nestanu. To je proces kreativne destrikcije. Gradovi na drugoj strani rastu. Ali država, uključujući SANU i Ministarstvo za rad i socijalnu politiku misli da je to problem i sada je u akciji sprečavanja ovog prirodnog, korisnog i neminovnog procesa. Ministarstvo je u akciji subvencionisanja ljudi da, protivno svojoj volji i dugoročnim interesima svoje dece, nastave da žive u planinskim selima.
7 comments:
Ovo su dva teksta na zadatu temu.
Tekst 1.
S jedne strane čujemo budućnost Srbije je u poljoprivredi. Sve davno odbegle u gradove vratiti u sela i zaposliti ih u poljoprivredi. Hoćemo li to ikad postići? Da li bi trebalo to postići? Da li je moguće? Hajde da se prisetimo sela u Srbiji pre pedeset i više godina. Svi se prvo sete pesme žetelaca, mirisa vruće pogače, žubora bistre vode, žmirkave svetlosti lampi, priča pored ognjišta, ležaja na paorskoj peći dok napolju zima priča svoju tužnu priču. Međutim, nerado se sećamo teškog rada, deljenja parčeta mesa na sve ukućane, porađanja na njivi i drugog što već generacijama potiskujemo i neželimo da ispričamo.
Kako danas izgleda selo u Srbiji? U nekim krajevima Srbije, u Vojvodni, pomoravlju, Mačvi, blizu velikih gradova sela su velika i još uvek živa. U njima je i škola i crkva. U njima živi po nekoliko hiljada stanovnika, ne baš idealne starosne strukture, ali ipak se u njima čuje dečiji glas. Ovakva sela imaju budućnost, ona će uspeti da žive i da se razvijaju. Nasuprot njima su sela istočne Srbije, sela smeštena na planinama, na Pešterskoj visoravni, južnoj Srbiji. Ova sela na žalost ne odumiru, ona su već mrtva. Na deset do dvadeset sela postoji jedna škola u koju peške po nekoliko kilometara ide desetak đaka. Selo Koritnik sa koga se pruža jedan od najlepših pogleda na Sićevačku klisuru, Nišku banju i Niš nalazi se tek na nekoliko kilometara od Niša. U njemu nema ni struje ni vode, pa samim tim ni stanovnika. Poslednji stanovnik umro je 1998. godine. U Repušnici, opština Knjaževac, živi žena, stara oko 60 godina sa ocem koji ima preko 80 godina i sto ovaca. Prošle godine vukovi su im zaklali preko dvadeset ovaca. Mnogo je sela u koje uđeš i nečuješ ni «psa da zalaje», vidiš zatarabljene kuće, umrlice na vratima i banderama. Pre su mobama rešavali sve, gradili kuće, žnjeli pšenicu, sakupljali letinu, danas i ako ih je ostalo samo par u selu duh zajedništva je teško pronaći. Sećam se posete jednom selu na Staroj Planini u kome žive samo tri stanovnika dve bake i jedan deka. Bake već deset godina ne govore međusobno.
Preostali stanovnici sela sećaju se svoje mladosti, kad je sve bilo lepše «kad si od plate u fabrici za koju godinu mogao da napraviš novu kuću i kupiš traktor». Kako su onda ta sela ostala pusta? Do pre pedesetak godina ona su vrvila od ljudi, od žamora, pesama i razmirica? Šta ih je nateralo da odu iz svojih kuća, sa svojih njiva i odu u neizvesnost gradskog života? Da li su se mladi samo dosetili i otišli u grad?
Tendencija seljenja iz sela u grad prisutna je u celoj Evropi tokom 20. veka, ali u većini evropskih zemalja još uvek postoje sela koja žive i koja imaju budućnost. Ipak, mi jesmo u Evropi, ali se puno od Evrope razlikujemo. Uglavnom za njom u mnogome kasnimo. Mi smo u 20. vek ušli kao seljačka zemlja, sa više od 70% seljačkog stanovništva, bez neophodne infrastrukture, bez puteva i struje. U mnogim odumirućim selima struja je došla tek šezdesetih godina 20. veka, kada su iz njih mladi nezaustavivo odlazili. Tada je opšti trend bio: zaposliti se u gradu, dobiti stan, ne biti seljak, roditi samo dvoje dece, odškolovati ih – pod devizom «uči da ne bi radio». Samo oni koji nisu bili za knjigu ostajali su sa motikom. Upravo ovakav poželjni model stvorio je sliku sela u Srbiji kakvu danas gledamo.
Kako sve ovo popraviti? Kako pomoći čoveku da pobedi u vekovnoj borbi otimanja prostora od prirode? Kako mu pomoći da ponovo preuzme livade koje su podivljale? U stvari bolje je pitanje da li je ovo moguće, da li je ovo unapred izgubljena bitka? Kod nas 44% stanovnika živi na selu. Ako tome dodamo još i nekoliko desetina procenata iz varošica koje bi se pod svim merilima mogle svrstati takodje u ruralno područje, dolazimo do toga da je preko polovine ljudi naseljeno na selu. Ovo je izuzetno visok procenat. Samo nekoliko zemalja u Evropi imaju ovakvu statistiku.
U zemljama EU, interesovanje i odgovornosti za politike ruralnog razvoja prostiru se preko brojnih ministarstava, agencija i nevladinih organizacija. To je razumljivo jer je ruralni razvoj, zapravo složen socio-ekonomski razvoj posebnog tipa regiona koji uključuje čitav niz pitanja kao što je zaposlenost, industrija, poljoprivreda, zdravlje, transport, životna sredina, socijalne službe, obrazovanje, komunikacije, finansije, kulturno nasleđe i slično. A pomoć se ogleda u obezbedjivanju bespovratnih sredstava u odredjenom procentu (od 30% - 50%) na invensticije na selu.
Od 2004. godine Ministartvo poljoprivrede je započelo slične mere i kod nas. Do sada su preko ovih mera obezbedjena sredstva za izgradnju na desetine hladnjača na selu, na stotine farmi, vodovoda, kanalizacija, atarskih puteva, pojačavana je elektro mreža, unapredjivan je ruralni turizam, udruživanje proizvodjača, popravljeni su i gradjeni seoski domovi, osnivani agro biznis centri, podizani vetrozaštitni pojasevi i mnogi drugi projketi i aktivnosti koji se mogu pronaći medju preko 5.000 odobrenih zahteva predloženih od poljoprivrednika, zadruga ili seoskih mesnih zajednica. Samo u protekle tri godine sredstva namenjena za unapredjenje sela su udesetostručena i Strategijom razvoja poljoprivrede Srbije pored lepih reči definisano i konstanto povećanje sredstava namenjenih ruralnom razvoju.
Ali ni to ne znači da će se uspeti zaustaviti migracija.
Ali vredi pokušati.
Tekst 2.
Ne postoji sektor koji je toliko okružen mitovima, brigom, suprotnostima i očekivanjima kao poljoprivreda. Niti postoji sektor koji toliko ujedinjuje sve u lancu, od seljaka do kupca, u jednoj opštoj misli o važnosti poljoprivrede kao aktivnosti koja proizvodi hranu i sela iz kojeg većina nas potiče, da li u jednoj ili deset generacija pre – nije toliko ni važno. Važno je da se na poljoprivredu ne gleda kao na proizvodnju čarapa ili kompjutera niti se na poljoprivrednika gleda kao na nekog ko hoće da nam uvali loš krompir ili paradajz po skupoj ceni. Ne, seljak je neko ko nas hrani i brani.
Istorijski, pre mnogo godina svi su se bavili poljoprivredom. Pa onda malo manje njih, pa još manje i na kraju je ostalo u nekim zemljama samo nekoliko njih, kao na primer u Velikoj Britaniji gde se samo 0.7% populacije nome bavi. Medjutim što se broj smanjivao toliko se povećavala njihova važnost. Postajali su čuvari okoline, tradicije, starih veština znanja i mitova - pravi čuvari vatre. Teoretski da ali ne i praktično. Postali su i preduzetnici, trgovci, veleposednici. Sećanje gradjana o pesmi žetelaca, ognjištu, hlebu iz furune i zapećku paorske peći se sve više pretvorilo u automatizovane štale, klimatizovane traktore i rodjake sa sela koji dolaze češće u grad da ugovaraju posao nego davno odbegli na selo da posete svoj zavičaj.
Upravo ovako danas izgleda naša poljoprivreda i naš poljoprivrednik. Znači i ovako i onako. I staro puno tradicije i moderno puno inovacija i optimizma. Ovakvu suprotnost je sve teže pronaći u zemljama EU. Tamo tinja drugi sukob. Intenzivna poljoprivereda koja zaradjuje pare vs. poljoprivreda u funkciji očuvanja životne okoline koja troši pare. Do sada je pobedjivala prva ali sa novom politikom zacrtanom Agendom 2000 sve više primat dobija povratak na staro što podrazumeva smanjenje proizvodnje i vezivaje poljoprivrede za uslužne delatnosti koje mogu da se obavljaju u ruralnim sredinama i poljoprivreda koja nije u funkciji proizvodnje hrane nego energije.
Čini mi se da su svi u poslednjih nekoliko desetleća odustali od misli da je poljoprivreda delatnost koja može da nosi razvoj jedne zemlje ili pak da se sa ponosom ističe da ste poljoprivredna zemlja. Poljoprivreda jeste sektor koji može da zaradi pare i to se lepo vidi na primeru Holandije koja je druga zemlja izvoznica poljoprivrednih proizvoda sa 60 miliradi EURA godišne ali se još lepše vidi na primeru Holandije, kojoj učešće poljoprivrede u GDP-a iznosi oko 2%, da razvoj zemlje leži u drugim sektorima. Znači poljoprivreda je niskoakumulativna delatnost i ona bi trebala da ima mnogo veću ulogu kao nosioc ruralnog razvoja.
Naša agrarne politika u ovom trenutku traži pristup “korišćenja šansi”. Ovo bi podrazumevalo omogućavaje daljeg razvoja onima koji žele i imaju kapacitete za takmičenje ali i očuvanje postojećih vrednosti oličenih u tradicionalnim proizvodima i očuvanoj životnoj okolini. Trošak očuvanja je uvek manji nego trošak ponovnog uspostavljanja.
Ovoj pristup zahteva poljoprivrednika koji je i za knjigu i za motiku, koji je spreman da sa umesto kolektivne prihvati ličnu odgovornost. A uloga države je da mu omogući uslove za takmičenje, da mu nadomesti sve greške tržišta koje se javljaju, da mu vrednuje i nadohnadi njegov doprinos uticaja na životnu okolinu i očuvanja ruralne sredine, a da onima koji nisu u mogućnosti da se takmiče obezbedi mogućnost za život u funkciji očuvana tradicije i ruralnih vrednosti.
Pa mogo cuveni spisatelj POLITIKE da ode da zivi nekom od tih sela bez telefona puta kanalizacije tv signala lekara pa da nam se sit nauziva i nazaradjuje para od poljoprivrede jer od pisanja nema mnogo koristi kako vidim pero mu je tuzno za :)
Najgenijalniju kritiku svih tih sujevernih kletvi kapitalizma koji rusi tradicionalnu civilizaciju i kvari jadne plemenite divljake napisao je Karl Marks na prvih nekoliko stranica "Manifesta komunisticke partije". To je najbolja i najubojitija kritika antiglobalizma koju sam ja do sada procitao. posebno ismeva te koji kukaju nad nestankom primitivnih obicaja u globalizaovanom svetom. Cak skoro sa sladostrascem naglasava kako kapitalizam ("burzoazija") unistava i obesmisljava sve te primtivne starine.
Sjajni tekstovi Gorane. Pogotovu prvi.
Ma šta bre sjajni!? Otpeva čovek hvalospev trošenju tuđih otetih para na borbu sa vetrenjačama. Šta je tu sjajno, otimanje ili razbacivanje?
Priče andrej. Iz ovih sela. Stvarno su sjajne.
A, dooobro. Bravo za priče. Ua na ekonomiju.
Post a Comment