Velimir Ćurguz Kazimir je imao zanimljiv post na svom blogu, čija je poenta da današnja deca manje čitaju knjige nego u njegovo vreme. I, ne samo da čitaju manje, nego i to što čitaju je nižeg kvaliteta. Post je napisan (ako ga ja dobro kapiram) više iz nekih sentimentalnih nego iz moralističkih razloga.
Naravno, rasprava se pretvorila u to kako su danas deca gora nego ikad, kako je to sve rezultat Pinka, Interneta i Holivuda, kako se male devojčice šminkaju i ulaze u pubertet ranije nego pre. Meni su ovakve priče o dečjoj seksualnosti više nego smešne iz prostog razloga - moja prababa je postala baba u 31. godini. Naime, rodila je moju babu sa nepunih 15 godina, a moja baba je rodila strica u 16. godini. I sve to pre seksualne revolucije i pojave TV-a u Srbiji.
Neki komentatori njegovog posta u književnosti vide način da se deci usade "prave vrednosti". Ja sam, sa druge strane, na književnost uvek gledao kao na zabavu i nisam čitao ono što mi je bilo dosadno, osim ako baš nisam morao. Ne znam kako je obavezna lektira uticala na druge, ali je na mene uticala tako da mi je zgadila čitanje. Trebalo je da prođu godine da bih mogao da o literaturi mislim kao o nečemu potencijalno zanimljivom, a koliko se sećam, prva obavezna knjiga u kojoj sam zaista uživao je bila "Kad su cvetale tikve".
Činjenica je da već u vreme kada sam ja išao u osnovnu školu (sredina i kraj osamdesetih) knjige nisu bile uopšte bitne. Ja se lično ne sećam da mi je u osnovnoj školi ijedan drug preporučio neku knjigu, ili da sam ja bilo kome rekao "E, ovo moraš da pročitaš!" Razmena iskustava se uglavnom svodila na kompjuterske igre, filmove i muziku, eventualno neki strip. Čini mi se da je prva knjiga koju sam nekome preporučio bila "Gospodar prstenova" ili "Autostoperski vodič kroz galaksiju", ne sećam se. Ne mislim da se tu značajno razlikujem od proseka za moju generaciju, a sve je to bilo pre Pinka.
Ja ću prvi da priznam da mi današnja deca nisu jasna. Recimo, Pokemon sam probao da gledam nekoliko puta i ništa mi nije bilo jasno. Ali, to što meni nešto nije jasno, ne znači da je to loše. I moji roditelji su mislili da je celodnevno sedenje za kompjuterom štetno. A onda je ćale kupio kompjuter mom malom bratu čim je ovaj napunio 6 godina, zato što će "mu to trebati u životu". A kad sam mu ja to objašnjavao pre 20 godina, on mi se smejao i verovatno mislio da nešto nije u redu sa mnom i da ceo svet ide dođavola.
Poenta je da su ljudi veoma spremni da osuđuju ono što ne razumeju i da su veoma spremni da kritikuju tuđ (ne)ukus. Ja verujem u to da pristojni ljudi ne treba da ulaze u to šta ko voli, odnosno ne voli da radi, u čemu uživa, a u čemu ne. A ako išta može da me izvede iz takta onda su to saveti na temu kako treba da vaspitavam svoje dete.
No comments:
Post a Comment