Klanje svinja i uništavanje kola

Ovde smo već naširoko anlaizirali zašto je sama kejnzijanska koncenpcija izlaska iz recesije putem povećanja državne potrošnje i zaduživanja samo oblik zablude razbijenog prozora.

No, američki političari su sada spremni da primene kejnzijansku ideju menadžerisanja tražnje i na konkretne svakodnevne primere, tj da zorno pokažu koliko je cela ideja ludačka. Naime, kao deo ovog Obaminog "stimulusa", predviđeno je po predlogu datom u Kongresu, da država daje subvencije za kupovinu novih kola onim građanima koji su spremni da zazvrat pristanu da unište svoja sadašnja kola!!! Objašnjenje je da će se na taj način povećati tražnja za kolima i time stimulisati proizvodnja u detroitskim gigantima, a uzgred pozitivno uticati na okolinu jer nova kola imaju bolje ekološke standarde: "Crushing the old car has two benefits. First, it ensures that the consumer’s purchase of a more efficient vehicle actually has a net environmental benefit. Second, it prevents a glut of used cars on the market, which would reduce trade-in values for new car buyers, which would cut into the sales incentive effect." Da ne znam da je ovo ozbiljan predlog bliskih saveznika predsednika koji donosi nadu i promenu Americi, pomislio bih da je reč o nekoj morbidnoj šali Monti-Pajtonovaca.

No, Obama i njegovi saveznici nisu originalni ni u ovome. Ova incijativa jako podseća na čuvenu politiku FDR iz vremena New Deala kada je vlada davala subvencije farmerima da zakolju oko 6 miliona prasića i unište meso, kao i da preoru polovinu oranica u SAD da bi "stabilizovali cene poljoprivrednih proizvoda", tj "podstakli poljoprivrednu proizvodnju". Jedini rezultat bio je glad među najsiromašnijim slojevima.

Ja imam jednu još bolju ideju. Pošto je tržište nekretnina u vrlo lošem stanju i cene dramatično nastavljaju da padaju, mislim da vlada može da počne da deli subvencije građanima da dižu u vazduh sopstvene kuće, čak možda i da im obezbeđuje besplatan eksploziv za tu svrhu. Na taj način će se kobni trend pada cena zaustaviti i tržište nekretnina "stabilizovati", uz dodatno stimulisanje građevinske industrije. A da ne govorimo da će se time stimulisati i vojna industrija, jer bombe više neće morati da se prave samo za spoljne ratove, nego i za unutrašnjuu upotrebu. A neki ekonomisti ionako kažu da je multiplikator najveći za vojnu industriju. Stoga mislim da je ova linija razmišljanja najperspektivnija

Koliko vidim, u Americi se, osim prethodnih, razmatra i čitav niz drugih, podjednako korisnih i kreativnih incijativa za stimulisanje domaće agregatne tražnje, poput protekcionizma ili dodatnih bailouta, ovaj put za vlasnike kuća. To je zdrava i kreativna debata, takoreći "javna upotreba uma". I to samo pokazuje koliko je u pravu bio Vladimir Gligorov kada je tvrdio da je ogromna količina ljudskog kapitala, tj akademskog znanja skoncentrisanog na univerzitetima i u političkoj klasi, sigurna garancija da će Amerika uvek pronaći neki pametan izlaz iz svake krize.

UPDATE: G. Vladimir Gligorov je u komentaru na ovaj post zatražio da objasnim kada je rekao ono što mu pripisujem u poslednjem pasusu. Zbog toga sam u tom pasusu kod reči "tvrdio" dodao link ka jednom njegovom tekstu na Peščaniku, i u odeljku za komentare objasnio detaljnije zašto mislim da je moje pripisvanje njemu tvrđenja o kome je reč bilo opravdano. O istom njegovom tekstu imao sam zaseban post ovde ranije.

Vreme za evroizaciju

Kurs je ovih dana, kao i u ne tako davnoj prošlosti, popularna tema. Promena vrednosti dinara, u bilo kom smeru, uvek nekoga stavlja u nezavidni položaj. Jačanje dinara ne odgovara izvoznicima a slabljenje praktično svim ostalim. Značajne oscilacije ne odgovaraju nikome. Bez obzira na ohrabrivanja iz Narodne banke Srbije danas niko ne zna koliko će dinar vredeti za šest meseci što je ogroman problem za srpsku privredu i građane. Najbolje rešenje je samoinicijativni prelazak na evro.

Koje su prednosti uvođenja evra kao valute?

Prelaskom na evro bio bi eliminisan valutni rizik. Preduzeća danas ulažu novac i vreme pokušavajući da se zaštite od ovog rizika. Umesto da pričaju o novim proizvodima, tehnologijama ili tržištima vreme se gubi na rasprave o idealnom trenutku za kupovinu i prodaju evra. Kreditni rejting Srbije bi se popravio jer bi Srbija, bez valutnog rizika, postala manje rizična zemlja za ulganje. Manji rizik znači niže kamate, što znači više jeftinijih kredita za građane i preduzeća. To bi značilo više investicija, kako stranih tako i domaćih, a samim tim i veću zaposlenost i ekonomski rast.

Rizik od depresijacije, koji je ovih dana sveprisutan bi bio eliminisan. Odliv kapitala iz zemlje više ne bi predstavljao problem koji može da ugrozi monternu stabilnost, pa shodno tome građani bi mogli da iznose iz zemlje koliko god kapitala žele a ne da za svaki iznos koji ne staje u džep tesnih farmerki traže odobrenje NBS. Više ne bi bilo straha od trgovinskog deficita pa bi mogle da se smanje carine što bi veliki broj proizvoda učinilo jeftinijim. Evroizacija bi pomogla i izvoznicima jer se troškovi proizvodnje ne bi menjali sa čestom promenom kursa.

Prelaskom na evro sprečili bi NBS da u slučaju sloma bankarskog sistema štampa novac da bi finansirala banke u problemu. Na taj način banke ne bi bile motivisane da ulaze u rizične projekte jer podrška NBS ne bi bila garantovana i bila bi ograničena količinom rezervi ne i brzinom rada štamparije. Evro doduše ne bi sprečio vladu da garantuje kredite i spašava banke, ali bi u tom slučaju bar trošak te politike bio očigledan a ne prikriven.

Konačno, bilo bi lakše finansirati budžetski deficit. Kamate na obveznice republike Srbije bi uvođenjem evra one bile znatno niže. Drugim rečima bilo bi jeftinije finansirati naš glomazni državni aparat.

Šta Srbija gubi evroizacijom?

Čelnici NBS bi najviše izgubili evroizacijom. Srbija više ne bi mogla da vodi monetarnu politiku, što bi jako smanjilo uticaj koji NBS danas ima. Više ne bi mogli da određuju kamatne stope niti da trgovanjem deviznim rezervama utiču na kurs valute. Ove osnovne karakteristike NBS bi bile stvar prošlosti i ona, ili neka nova institucija, bi se isključivo bavile regulacijom i kontrolom bankarskog tržišta. Ovo je možda i najveća prepreka evroizaciji jer bi do sada moćna politička pozicija guvernera bila pretvorena u relativno nevažnu činovničku funkciju bez značajnijeg uticaja. Pošto zbog lošeg iskustva sa NBS i razmišljamo o promeni valute, za građane Srbije bi ovo bila pozitivna promena.

Takođe NBS bi izgubila mogućnost zarade koju ostvaruje kroz emisionu dobit, što predstavlja razliku između kamatnih stopa po kojima NBS daje novac bankama i troškova štampanja istog. U pitanju su značajne sume novca kojih bi se unilateralnim uvođenjem evra bez sumnje odrekli, ali nedovoljno značajne da bi bile dobar argument za ostanak na dinaru.

Da li je moguće zameniti dinar evrom?

NBS ima devizne rezerve od oko 9 milijardi (evra?)dok je ukupna dinarska novčana masa (M2) nešto preko 4 milijardi. Tu bi trebalo dodati i sve obaveze u dinarima kao što su dinarske obveznice ali očigledno je da Srbija ima dovoljno deviznih sredstava za zamenu. Štaviše, nešto bi i preteklo za rezerve koje bi mogle biti korišćene za moguću stabilizaciju finansijskog tržišta.

Iako EU nema mehanizam kojim može da spreči Srbiju da uvede evro guvernera i neki ekonomisti veruju da bi samoinicijativnim uvođenjem evra Srbija prizivala političke sankcije. U svetu trenutno postoji 31 država, odnosno teritorija, koje koriste tuđu valutu i nijednoj sankcije nisu uvedene. Ako šest država odnosno teritorija u Evropi već koristi evro bez posledica, pozivati se na političke sankcije kao jedini izgovor protiv evroizacije je u najmanju ruku neubedljivo.

Konačno, finansijska kriza je ozbiljno uzdrmala valute nekoliko istočnoevropskih zemalja. Ne bi bilo neverovatno i da EU sama promeni kriterijume oko pristupa monetarnoj uniji ne bi li pomogla zemljama članicama ili kandidatima kojima finansijska kriza preti da ozbiljnije ugrozi vrednost valuta Ukoliko zaista dođe do toga Srbija bi trebala da iskoristi šansu i prelaskom na evro ponudi građanima ukus stabilnosti. Ako je evro budućnost Srbije, onda nema dobrih razloga da budućnost ne počne odmah.

Panenka i krizne mere

Zašto je Vlada Srbije preduzela mere? Kao što Marko implicira ispod, najvažniji motiv je bio da se zadovolji javnost. Novinari i analitičari su već bili počeli da se sablažnjavaju nad pasivnošću Vlade i oni su shvatili da je bolje da nekako, bilo kako, "odgovore" na krizu. Sada su svi zadovoljni i bez posebnog ispitivanja o kakvim se merama radi i kakvi su mogući efekti.

Evo jednog rada koji objašnjava zašto je to tako:

Analiza 286 penala u vrhunskim fudbalskim ligama pokazala je da je, u odnosu na raspored udaraca, za golmane najbolja strategija da ostanu u mestu, na sredini gola. Golmani se, međutim, skoro uvek kod penala bacaju levo ili desno.

Zaključak autora je da postoji pristrasnost prema akciji. Pošto se od golmana očekuje intervencija, bolje im je da se bace, iako su iz iskustva mogli naučiti da se dobar deo penala puca po sredini i da im je statistički bolje da prosto tu ostanu. Problem je što ako ostane u mestu, a fudbaler šutira levo ili desno, golman se oseća strašno loše što ništa nije uradio. Ako se pak baci, makar i primio gol, zna da je barem nešto uradio, a tako misli i publika, igrači, trener. Zato golman reaguje neracionalno, to jest pristrasno.

Tako je u ekonomskoj politici, pristrasnost prema akciji je na svakom koraku. Nije bitno šta se radi, najvažnije je da se nešto uradi. Na krizu mora da se 'reaguje', bez obzira što je u tom trenutku možda najbolje ne menjati ništa. Ali javnost zahteva reakciju, političari sami verovatno misle isto, i na kraju se svi složimo da je dobro da je nešto urađeno.

Ili evo kako je Panenka to mnogo bolje objasnio. Samo što posle penala golman odmah shvati da nije trebalo da se baca, a u ekonomiji su efekti mnogo manje jasni pa je teško ubediti ljude da nije trebalo reagovati.

Tyler Cowen o merama Vlade Srbije

Naravno, nije govorio BAŠ o merama Vlade Srbije, ali kao da jeste:

"ukoliko je osnovni problem strah, to govori u prilog placebo politike. Pod time podrazumevam incijative koje deluju hrabro i imaju veliku simboličku vrednost, ali koje nas ne koštaju mnogo."

Ja tako nekako gledam na ove mere Vlade - zadovoljna privreda, zadovoljni bankari, zadovoljna javnost, sve to za 20-ak miliona evra.

Subvencionisanje kamata

Merama su predviđeni krediti za subvencionisanje likvidnosti privrede (40 milijardi dinara), investicioni krediti (17 milijardi), subvencionisani potrošački krediti (20 milijardi)... Novcem koji će izdvojiti država bankama biće plaćan deo kamata, tako da će kamatna stopa biti najviše 5,5 odsto godišnje.

Šta se dešava kada subvencionišete kamatnu stopu?

Tri relevantne veličine su ponuda, tražnja i cena (cena kredita je kamatna stopa).

Ukupna ponuda kredita ostaje nepromenjena. Ponuda kredita zavisi od ukupne količine novca koja je bankama na raspolaganju, što je u krajnjoj liniji određeno politikom centralne banke. Ponuda ovim merama ostaje nepromenjena.

Tražnja za kreditima će porasti. Kao i kod bilo koje kupovine, ako će vam država ili neko drugi platiti pola cene, isplati vam se da kupite više. Veći broj preduzeća, bio im kredit potreban ili ne, će sada pohrliti da kredit sa subvencionisanom kamatom dobije.

I na kraju, šta se dešava sa cenom odnosno kamatom? Pošto ponuda kredita ostaje ista a tražnja raste, to znači da cena mora porasti do nivoa koji izjednačuje ponudu sa tražnjom. Osim ovih koji će dobiti subvenciju, prosečna kamatna stopa za kredit u privredi će porasti.

Sve u svemu, efekat vladine mere za smanjenje kamata biće -- povećanje kamate.

Ups.

Lobiranje

Vrlo, vrlo zanimljiva situacija oko cigara i akciza, gde je veoma teško reći ko je u pravu.

Suština je, za one kojima nije jasno, u pitanju strukture akciza na cigare - koliki će deo biti ad valorem (procentualni), a koliki specifičan. Kratak primer, za one koji ne razumeju. Pretpostavimo da postoje samo dve vrste cigara - "Krdža" i "Royal", čije su cene 10 dinara i 100 dinara. Ako je akciza isključivo ad valorem 50%, nove cene su 15 dinara i 150 dinara, što postavlja skuplje cigare u nešto lošiji položaj. A ako je specifična akciza 20 dinara, nove cene su 30 i 120 dinara, što ide više u prilog skupljih cigara (ranije ste za jednu paklicu skupih mogli da kupite ceo boks jeftinih, a sada samo četiri paklice). Ekstreman primer ovakve politike je EU gde su visoke akcize dovele do toga da se prodaju isključivo skupe, visokokvalitetne cigare.

Predlog Vlade je upravo bio da se specifični deo poveća u odnosu na ad valorem, što ide u korist proizvođača skupljih cigara a na štetu proizvođača jeftinih. Međutim, nije uopšte očigledno da država treba da vodi takvu politiku akciza, odnosno da sada treba da budemo ljuti na SPS, LSV i SVM jer su nekako radili na štetu javnog interesa. Dakle, čisto sa nekog "moralnog" stanovišta, nije jasno zašto bi draži trebali da nam budu PM, BAT i JT od Peconija. Čak i ako mi lično imamo neke simpatije, država ne bi smela da ima takve simpatije.

Što me dovodi do "dogovora" sa proizvođačima koji je, navodno, postignut. Prvo, šta ima država da se dogovara oko akcizne politike sa proizvođačima? Koliko ja znam, nijednim zakonom nije predviđena ta vrsta "konsultacija". A, ako već javno kažu da su se dogovorili sa proizvođačima (doduše, samo nekima), zašto je onda problem ako su se poslanici SPS i ostali dogovorili sa Peconijem? Koja je tačno razlika između "Ministarstvo finansija je obećalo nešto nekome" i "poslanici SPS su obećali nešto nekome"? Zašto je ovo prvo dogovor koji se mora poštovati jer u suprotnom pokazujemo da nismo ozbiljna zemlja, a ovo drugo polulegalno lobiranje?

Znači, u načelu, ja ne vidim problem sa svim ovim... Neki proizvođači su kod Vlade izlobirali nešto što njima odgovara, a neko drugi je u Skupštini izlobirao nešto što njemu odgovara.

Jedan argument, koji inače uglavnom podržavam je - "ali Vlada je to obećala stranim investitorima". Problem je što BAT, PM i JT nisu više strani investitori, već domaće firme kao i svaka druga i ne uživaju nikakvu posebnu zaštitu. Dakle, dogovor sa stranim investitorom u trenutku investicije nije isto što i dogovor sa stranim investitorom 5 godina kasnije. Po meni, prvi dogovor se treba posebno poštovati, a drugi se mora poštovati samo u meri u kojoj se inače poštuju obećanja koja daju raznorazni ministri - znači, ne baš mnogo.

Dinkić u Vašingtonu

Uskoro će Kongres glasati o "stimulusu" kome Obamina administracija planira da podvrgne američku ekonomiju.

Ovde i ovde imate zanimljive preglede pojedinačnih stavki iz tog plana, odnosno na šta će sve američka vlada narednih godina potrošiti preko 800 milijardi dolara para svojih poreskih obveznika. Osim činjenice da najveći deo tog paketa obuhvata povećanje izdataka, a samo manji deo smanjenje poreza, zabavno je videti i sledeeće:

- Kongres će da potroši dodatnih 600 miliona za svoj vozni park, a 3 milijarde za renoviranje federalnih zgrada!

- novih 420 miliona će se dati za ispitivanja klime a 140 miliona za razvoj klimatskih modela (jadni nezaposleni klimatski modeleri pri NASA-i kojima treba stimulus).

-2,4 milijarde na razvoj tehnologija za skladištenje CO2!

Osim ovakvih kurioziteta koji već podsećaju na Dinkića, lista stvari na koje će se povećati izdaci tokom narednih godina jasno pokazuje da je reč o korišćenju krize kao izgovora za nezabeležno povećanje federalne potrošnje (nije reč ni o kakvom "privremenom" stimulusu), čime se trajno menja ekonomski i politički pejzaž Amerike, pretvarajući je postepeno u Novu Francusku - preregulisanu, polusocijalističku banana-republiku u sred zapadnog sveta.

Heritage Fondacija i Cato Institute su kao i obično u prvim redovima odbrane od ovoga. Nova peticija koju je pokrenuo Cato protiv Obaminog fiskalnog stimulusa, sa potpisima velikog broja viđenijih ekonomista, biće danas objavljena u New York Timesu i Washington Postu. Tekst peticije:

"Notwithstanding reports that all economists are now Keynesians and that we all support a big increase in the burden of government, we do not believe that more government spending is a way to improve economic performance. More government spending by Hoover and Roosevelt did not pull the United States economy out of the Great Depression in the 1930s. More government spending did not solve Japan's "lost decade" in the 1990s. As such, it is a triumph of hope over experience to believe that more government spending will help the U.S. today. To improve the economy, policy makers should focus on reforms that remove impediments to work, saving, investment and production. Lower tax rates and a reduction in the burden of government are the best ways of using fiscal policy to boost growth".

Kao ohrabrujući znak, kokus konzervativnih republikanaca koji broji preko 100 članova u Kongresu, predložiće zakon koji je gotovo citat preporuka i mera iz gornje peticije. Iako naravno nema šansu da prođe zbog demokratske većine u oba doma, on uliva nadu da politička elita republikanske stranke nije uništena i da Obama i demokratski kongresmeni neće dugo smatrati Rush Limbaugha svojim najvećim protivnikom.

Ne dajmo pare belcima!

Pogledajte ovaj zaista šokantan video.

U njemu Obamin ekonomski savetnik Robert Reich pred kongresnim komitetom kojim predsedava Charlie Rengel, objašnjava zašto novac od stimulusa za infrastrukturne radove ne treba da ide "kvalifikovanim profesionalcima niti belim muškarcima u građevinskom biznisu" nego sirotinji, nezaposlenima i manjinama! I da se moraju uspostaviti neki objektivni kriterijumi koji bi takav ishod obezbedili. Na to mu šef komiteta odgovara da je to sjajno i da nema šta da brine, jer srednja klasa je u ovim teškim vremenima toliko zauzeta obezbeđivanjem osnovnih životnih potrepština, da neće ni primetiti takvu prevaru.

Drugim rečima, "investicije" u infrastrukturu su samo još jedan novi redistributivni program federalne vlade (i to sa neskrivenim rasističkim prizvukom), a ne neka "antirecesiona" politika.

Fobija od totalitarizma

Danas je skoro svako odstupanje od „normalnog“ ponašanja, čitaj srećnog i prilagođenog, klasifikovano kao neka vrsta mentalne bolesti. Bolesno je biti tužan, bolesno je biti ljut, bolesno je biti stidljiv. Evo malopre je jedna žena iz Ministarstva zdravlja na televiziji rekla da su pušači „teški bolesnici“ koji su „neuračunljivi“ i „ne znaju šta je dobro za njih“, ali da će „jednog dana shvatiti“, milom ili silom. Dok ja ovo pišem možda se upravo na listu mentalnih bolesti dodaje i moja „fobija“ od totalitarizma.

To je Jovana Papan iz vrlo dobrog odgovora u polemici o usvajanju dece, ali još više o puzajućem totalitarizmu iz labaratorija društvenih naučnika.

Zašto ne fiksni kurs?

Smatram da NBS mora da napravi zaokret u tekućoj politici i da umesto targetiranja inflacije doda još jedno nominalno sidro u vidu deviznog kursa, koje bi ojačalo kredibilitet sistema. To svakako ne bi trebalo da znači politiku fiksnog deviznog kursa, već neki od oblika rukovođenog upravljanja koji ne bi dozvoljavao veće oscilacije deviznog kursa od nivoa koji odgovara razlici u inflaciji između Srbije i Evropske monetarne unije.

Ekonomista Nikola Fabris navodi neke dobre razloge protiv fluktuirajućeg kursa, ali nije mi jasno zašto se onda ne odluči za potpuno fiksni, umesto rukovođeno fluktuirajućeg kao srednjeg rešenja. Slobodno fluktuirajući kurs i potpuno fiksni kurs su jedina dva oblika tržišno određenog kursa. Prvi zato što cenu dinara određuje ponuda i tražnja, drugi zato šte je cena dinara identitet sa frakcijom cene evra, koju određuje ponuda i tražnja. A srednja rešenja kao što su rukovođeno fluktuirajući ili prividno fiksni (pegged) su kursevi zavisni od arbitrarne volje centralnih bankara. Koje su prednosti takvog kursa u odnosnu na potpuno fiksni? Ja ih ne vidim, osim ako se pod prednošću ne smatra mogućnost vođenja samostalne monetarne politike. Sa fiksnim kursom monetarne politike nema jer se novac štampa-povlači samo na osnovu ulaska-izlaska deviza, pa centralna banka nema mnogo prostora za kreativnost. Ali nemogućnost samostalne monetarne politike bi u zemlji koja ni posle osam godina demokratske tranzicije ne može da spusti inflaciju ispod 10-15% trebalo da bude prednost, a ne mana.

Dakle Fabrisove razloge protiv fluktuirajućeg kursa razumem. Ali zašto onda ne ići na vezivanje za evro, nego ostavljati NBS da se igra rukovođenim kursom i monetarnom politikom? Još nisam čuo dobar razlog za to.

Banke

Kliknite ovde za sliku o tržišnoj kapitalizaciji nekih od najvećih svetskih banaka sredinom 2008. i danas.

Vukadinović o Koštunici

Đorđe Vukadinović pravi neku vrstu istorijskog epiloga/euloga politike Vojislava Koštunice. Možda deluje iznenađujuiće, ali to nije (samo) apologija, nego pre kritika. Osim već očekivanih žalopojki nad Koštuničinom preteranom dobrotom, nesposobnošću da se nosi sa medijskim i inim mahinacijama "žutih" i "slepog podređivanja interesa stranke interesima države" (sve stare, dobro poznate Vukadinovićeve "kritike" na račun Koštunice poznate još iz Đinđićevog vremena) sada imamo i dodatne, ozbiljnije kritičke zaplete. Koštunica, naime, nije bio dovoljno dobar nacionalista, nije dovoljno ozbiljno shvatio sopstvenu kosovsku retoriku.

Kaže Vukadinović: "Коштуница се понашао, расписивао изборе и са власти одлазио као да је политичар у једној нормалној ("досадној") демократској земљи. Али је, с друге стране, његова политика и реторика, нарочито последњих година, одговарала опису опседнуте, угрожене и полуокупиране земље и народа који се бори за своју територију и голи опстанак. И то је, рекао бих, суштинска, најдубља и, заправо, неопростива противречност политике коју су Коштуница и ДСС водили последњих година, и из које су онда произашле све остале нелогичности и проблеми те политике.

Није чак сада пресудно ни то која је од ове две слике реалистичнија и тачнија. Обе су највероватније мало претеране, али је јасно да је, по мом виђењу, истини далеко ближа ова друга ("опседнута земља")."

Zaista "neoprostivo". Dakle, umesto da glumi kako je sve normalno, a on političar u jednoj normalnoj, običnoj zemlji koji raspisuje izbore i na njima dolazi na vlast i sa nje odlazi itd, Koštunica je po Vukadinoviću morao da ozbiljno shvati sopstvenu (po Vukadinoviću "daleko tačniju od one prve") paradigmu Srbije kao "poluokupirane i opsednute zemlje" i da se ponaša u skladu sa njom. Jasno, kad je zemlja "poluokupirana" i "opsednuta" sa svih strana neprijateljima, onda se čovek ne ponaša kao Koštunica-mlakonja knjiški demokrata, legalista, nego...Hm, da pogađamo, možda kao Slobodan Milošević. Bingo. I on je, kao i Koštunica, vladao, i to skoro 15 godina, zemljom koja je takođe stalno bila "opsednuta" i na meti svih mogućih neprijatelja, do CIA-e i Vatikana, do Novog Svetskog Poretka. Ali on, naravno, nije napravio kobnu Koštuničiinu grešku da se ponaša i raspisuje izbore kao da živi u Švajcarskoj. Nikako. On je pokazao mnogo više državničke odgovornosti prema ideji okupirane i opsednute zemlje, u kojoj nema mnogo mesta za te švajcarske trice i kučine.

Naviknut godinama da moj mentor Vukadinović :) brani Koštunicu kao treću, srednju liniju između Miloševića i Đinđića, između "autističnog nacionalizma" i "eklektičkog nacionalizma, bio sam silno iznenađen kada je on pre nekoliko godina potpuno "preumio" i postao otvoreni miloševićevac (ili radikal, kako vam je volja) i stao da kaštiguje Koštunicu što nije dovoljno dobar miloševićevac, tj radikal. Posle toga je izgledalo da je Koštunica poslušao, shvatio da je sve bilo zabluda, da se mora vratiti svetlim tradicijama Gazimestana 1989 i srpske slobodarske politike iz 1990-ih. No, izgleda da u tom smislu ipak nije učinio dovoljno da usreći i Vukadinovića...Jedan je Sloba...

Propovednici i muvatori u SAD, ponovo

Na odličnom novom blogu Master Resource koji se bavi ekonomskom analizom energetskih pitanja, a posebno klimatskih promena, sledeći post govori o jednom fenomenu koji je već opisan u literaturi :) kao eko-industrijski kompleks, ili kartel u Americi - koalicija propovednika i muvatora (Baptists and bootleggers), odnosno velikih korporacija koje proizvode alterantvine energije i ekoloških grupa za pritisak i NGO-ova.

Novi predlog anti-karbon kartela uvodi neke specifične inovacije. Osim zahtevanja ograničenja emisija CO2 i davanja dodatnih dozvola onima koji su "rano delovali" na smanjenju CO2 (njima samima) sada dodaju još neka zgodna oruđa uz pomoć kojih mogu da fino zarade: 1) odredbu da termocentrale koje se izgrade posle 2015 ne smeju da emituju više od polovine CO2 koji se sada smatra normalnim da te centrale emituju, i 2. Svaka centrala koja već sada radi mora do 2015 da se prepravi tako da zadovoljava ove standarde.

Šta ovo praktično znači? Znači regulatorno desetkovanje termocentrala na ugalj. Koliki procenat njih će do 2015 moći da zadovolji ove standarde (da duplo smanji emisiju CO2)? Verujem vrlo malo njih. Dakle, Costa Nostri nije bilo dosta da se ukupne emisije CO2 ograniče, i da se oni nagrade dodatnim dozvolama, već sada žele da nametnu tehnološke standarde koji će veliki deo termocentrala na ugalj praktično staviti van zakona posle 2015 godine! Koliko će onda vredeti turbine na vetar General Electrica?

Da li je recesija problem?

I kad ljudi kritikuju planove kejnzijanaca da povećanjem državne potrošnje izađu na kraj sa recesijom, oni nekako podrazumevaju da je recesija problem koji treba rešiti, samo što sumnjaju da je fiskalna ekspanzija države to spasonosno rešenje. Neki pribegavaju veri u čarobne moći monetarne politike (dovoljno kreditne inflacije sprečiće dalju deflaciju i kontrakciju), dok najmalodušniji kažu - ne može se ništa učiniti, mora se podneti recesija bez nekih političkih intervencija. Dignimo ruke i čekajmo da nepogoda prođe.

Međutim, ono što sve ove reakcije spaja jeste uverenje da je recesija problem; samo se ne slažu da li se i kako taj problem uopšte može rešiti. Ludvig von Mises ima drugačiji stav, i njime po mom sudu još jednom pokazuje zašto je reč o najvećem ekonomisti XX veka:

"It has been pointed out already in what respect we are free to call an improvement in the quality and an increase in the quantity of products economic progress. If we apply this yardstick to the various phases of the cyclical fluctuations of business, we must call the boom retrogression and the depression progress. The boom squanders through malinvestment scarce factors of production and reduces the stock available through overconsumption; its alleged blessings are paid for by impoverishment. The depression, on the other hand, is the way back to a state of affairs in which all factors of production are employed for the best possible satisfaction of the most urgent needs of the consumers." (Human Action)

Dakle, depresija nije "problem" koji čeka da bude "rešen", već rešenje problema. Ona je samo suočavanje s realnošću, likvidiranje neodrživih investicija stvorenih pogrešnim preusmeravanjem kapitala u kapitalno intenzivnije projekte putem veštačkog sniženja kamatnih stopa. Borba protiv recesije je zapravo borba protiv prirodnog procesa samo-korigovanja privrede. Država ne treba da interveniše tokom recesije, i to ne zato što "fiskalni stimulus ne funkcioniše", ili što je "monetarna politika neefikasna zbog zamke likvidnosti", već zato što je recesija/depresija u stvari pozitivna faza ekonomskog ozdravljenja, period eliminisanja loših investicija. Glupo je pokušavati da sprečiš ozdravljenje privrede.

David Prytchitko na blogu Austrian Economists duhovito komentariše:
"Eto zašto sam uvek bum nazivao "krizom" a recesiju "korekcijom". Naša kriza se dogodila tokom proteklih godina; a sadašnje stanje je borba protiv korekcije"

Putuj Evropo 3

Odmah pošto je Le Penu u Francuskoj potvrđena kazna za tvrdnju da nacizam u Francuskoj nije bio toliko nehuman, podignuta je optužnica protiv holandskog poslanika koji je snimio film uvredljiv za islam. Sud je, pogledajte ovaj cinizam, "uporedio težinu njegovih jednostranih generalizacija sa pravom na slobodu govora" i zaključio je to što je rekao u filmu toliko loše da sloboda govora nije dovoljna da ga zaštiti.

Ali čemu onda služi sloboda govora ako ne da nam omogući da kažemo baš to što je za druge neprihvatljivo? Ako sloboda govora važi samo dok govorimo ono što se sviđa režimu ili demokratskoj većini, onda ona nema nikakvog smisla. Cela poenta slobode govora je da ona važi bez obzira na sadržaj izrečenog i mišljenje većine o tome. Bez tog uslova ona striktno gledano ne postoji.

Ali holandskog poslanika mi nije žao, jer je isti prethodno izjavljivao da "Koran treba zabraniti isto kao što se zabranjuje Majn Kampf". Znači da ni on sam nije ljubitelj slobode govora, misli i štampe nego se, naprotiv, sa svojim tamničarima slaže u tome da stvari treba zabranjivati i ljude hapsiti zbog onoga što govore, pišu ili snimaju. Na principijlnom nivou su saglasni, jedino se ne slažu oko sadržaja koji treba zabranjivati.

Skeptici

Iako ima mnogo priče o povratku kejnzijanizma, mnogo američkih mainstream ekonomista su vrlo skeptični kako prema Obaminom stimulusu, tako i njegovim kejnzijanskim teorijskim osnovama. To je dovelo do toga da se nobelovac Krugman jako uzbudi zbog stanja ekonomske nauke u SAD koja ne uspeva da prepozna svu genijalnost kejnzijanizma kao rešenja problema recesije.

Evo provizornog spiska samo nekih od poznatijih skeptika među ekonomistima:

Robert Lucas, Chicago

Gary Backer, Chicago.

Robert Barro, Harvard

Eugene Fama, Chicago

Casey Muligan, Chicago

Greg Mankiw, Harvard.

Mario Rizzo, New York University

Alberto Alesina i Luigi Zingales, Chicago.

Donald Boudreaux, George Mason.

John Cochrane i Thomas Sargent, (Chicago i New York)

Arnold Kling, George Mason.

Iako bi se lista mogla proširiti mnogim ekonomistima koji ne predaju na fakultetima, vrlo je upadljivo da su glavni skeptici skoncentrisani na samo tri ili četiri univerziteta.

Videla žaba...

Zna li uopšte Vlada Srbije šta radi? Videvši da to rade neke druge zemlje, Cvetković je najavio paket pomoći privredi od 100 mlrd dinara da bi se prevazišla recesija.

Politike koje SAD i neke evropske zemlje sada sprovode su kejnzijanske, što znači da je njihova glavna ideja da se ekspanzivnom fiskalnom politikom podstakne tražnja. Ekspanzivna fiskalna politika je drugačije rečeno ulazak u budžetski deficit, odnosno zaduživanje ili odricanje od buduće potrošnje, u zamenu za sadašnju potrošnju. Bez obzira što to nije dobro trajno rešenje, to je ideja iza kejnzijanske politike. Zato što navodno ne može da se ublaži ekspanzivnom monetarnom politikom zbog lošeg funckionisanja kreditnog tržišta, recesija se ublažava ekspanzivnom fiskalnom politikom. Otuda stimulusi.

A Vlada Srbije potpuno promašuje temu i ne ulazi ni u kakav fiskalni deficit, jer je sama sebe prethodno ograničila sporazumom sa MMF-om, i umesto toga jednostavno odlučuje da deo budžeta preusmeri na pomoć privredi. Dakle nije u pitanju ekspanzivna fiskalna politika, nego prosto budžetska potrošnja na pomoć privredi zato što se misli da država može da pomogne privredi. Ako to tako može da funkcioniše, zašto i do sada nisu pomagali privredi, kreditirali, mešali se u posao banaka i određivali prioritete? Nije im bila potrebna recesija, mogli su jednostavno da svojim merama podstiču privredu da ostvaruje fenomenalan rast.

Da je Vlada sada rekla da će povećati potrošnju i deficit, to bi bilo razumljivo. Ne i ispravno, ali eto po kejnzijanskom receptu po ugledu na druge zemlje i u svrhu kratkoročnog ublažavanja recesije dok ne stigne račun. Ali oni ne rade to nego samo povećavaju državnu ulogu i čak vode obrnutu fiskalnu politiku. Ako ima neke fiskalne politike onda je to restriktivna, jer je deficit ograničen, a nagoveštava se i mogućnost podizanja PDV-a. Obe politike su pogrešne, kejnzijanska i ova Vlada Srbije, ali razlika između njih je što zapadne zemlje postupaju po makroekonmskom receptu iza kojeg barem stoji ideja fiskalne ekspanzije kako privremene reakcije na recesiju. A Vlada Srbije ne vodi fiskalnu politiku nego prosto preusmerava budžetska sredstva u dirigovanje privredom, misleći da će doneti bolje odluke nego banke i firme same. To nije čak ni kejnzijanizam.

Magic Magic Johnson

Jedan od najvećih igrača košarke svih vremena, Magic Johnson iz L.A. Lakersa, sada je već 15 godina sportski penzioner i vrlo uspešan poslovni čovek, sa investicijama u nekretnine, ugostiteljstvo itd, sa ukupnim kapitalom preko 1 milijarde. Pošto mu je ranih 1990-ih dijagnostifikovan AIDS, Magic se povukao iz sporta, ali je, hvala Bogu, do sada zadržao dobro zdravlje i kako vidimo vrlo zdrav preduzetnički dar.

Međutim, osim preduzetničkog dara Magic ima i smisla za humor, ali bogami i za libertarijanizam. Pošto je novi predsednik predložio da se kuglana u Beloj Kući pretvori koršarkaško igralište, novinari su pitali Magica da li bi pristao na partiju basketa sa novim predsednikom. Nema problema, kaže Magic. A da li bi "pustio" malo novog predsednika u igri. Magic na to kaže:

"I will take it easy on him, if he takes it easy on my taxes".

Putuj, Evropo 2

Politika prenosi vest da će nemački osnovci morati jednom godišnje da obilaze koncentracione logore. Ministar unutrašnjih poslova Joakim Herman je rekao da je njihov cilj "da odgoje decu tako da mogu da se odupru svim pokušajima ekstremne desnice da ih zavede".

Lično, imam nekoliko problema sa ovim pristupom. Prvo i osnovno, nije posao države, već roditelja, da odgaja decu. Drugo, zašto se ograničiti na ekstremnu desnicu? Ekstremna levica je u Nemačkoj 70-ih godina izvršila nekoliko stotina terorističkih napada. Zašto ne voditi decu da obiđe žrtve? Da ne pominjemo desetine miliona žrtava komunističkih režima u različitim zemljama, između ostalih baš u Istočnoj Nemačkoj.

Treće, kakav je efekat ovoga? Možda se nemačka deca znatno razlikuju od srpske, ali kada sam ja bio klinac, svaki pokušaj popovanja (bilo da se radilo o sidi, pranju zuba, bezbednosti u saobraćaju, polnim bolestima i slično) je nama bio smešan i vrlo moguće kontraproduktivan.

Četvrto, kakav efekat na dečju psihu može da ima izloženost slikama i pričama o zlostavljanju, mučenju, izgladnjivanju i ubijanju?

Poenta je da ako deca sama spoznaju strahote fašizma, njihova emocija će biti mnogo jača i trajnija. Ako ih danas neko natera da nauče da je fašizam najgora stvar u 20. veku, sutra će isto tako neko moći da ih natera da nauče da je fašizam najbolja stvar koja se desila u 20. veku.

A smejao sam se kada sam gledao epizodu South Parka "Death Camp of Tolerance".

Globalno zagrevanje u raljama života

Novi predsednik Amerike je za svog savetnika za nauku postavio osvedočenog alarmistu Johna Holdrena koji je bliski prijatelj i koautor čuvenog maltuzijanca Pola Erlicha koji je 1970-ih predviđao da će se Amerika zbog nedostatka hrane izazvanog demografskom eksplozijom u svetu vratiti u kameno doba do početka XXI veka. Obama se od početka zalaže za "agresivno ograničenje emisija CO2" i obećava stotine milijardi dolara subvencija zelenim firmama u sklopu svog fiskalnog stimulusa. No, i Obamin protiv-kandidat Mekejn je takođe ništa manji alarmista, koji se jednako zalagao za cap-and-trade i borbu sa "klimatskim promenama". Čak i sada već bivši predsednik Buš, koji je dugo vremena zauzimao razuman stav po ovom pitanju, pred kraj mandata je prihvatio tu idiotsku priču o antropogenoj klimatskoj katastrofi, i nazvao globalno zagrevanje "ozbiljnim problemom koji zahteva ozbiljan odgovor". To je navelo Luboša Motla da u svom duhovitom stilu Buša nazove "umerenim alarmistom".

Ipak, izgleda da su i u ovoj stvari Amerikanci mnogo pametniji od svojih lidera. Po novom Rasmussenovom istraživanju samo 41% Amerikanaca misli da je čovek krivac za globalno zagrevanje, dok njih 44% misli da su uzroci prirodni faktori. Samo u aprilu ove godine 47% njih je verovalo u čovekovu krivicu a samo 36% u prirodne faktore. Izgleda da sva galama, besprimerna propaganda glavnih medija, zloupotreba nauke od strane naučnika i medija, milijarde lobističkih para kompanija zainteresovanih za ograničenje emisija CO2 nisu bili dovoljni. Možda je ova zima koja je do sada na severnoj hemisferi bila jedna od najgorih u poslednjih 30-ak godina ima uticaja u tom osvešćivanju. Ili to što je 2008 godina najhladnija u XXI stoleću.

Pred ekološkim fanaticima u Americi (na čelu sa predsednikovim savetnikom za nauku) stoje dva teška problema. Prvi je recesija koja preti da se dodatno produbi tokom 2009. To nije idealno ozračje za skupe operacije ograničenja CO2 čija će predvidiva posledica biti dodatno i oštro smanjenje proizvodnje i GDP. Opcija izbora za novog preddsednika je da odbaci bilo kakav skupi cap-and-trade program, ali da namiri lobiste (firme poput General Electric, DuPont, Alcoa, i sl) milijardama subvencija. To je jedino što može učiniti, ali to će dramatično potkopati njegov kredibilitet u očima ekoloških talibana: Recimo Jim Hansen tvrdi da imamo samo 10 godina da spasemo planetu fundamentalnom transformacijom civilizacije u pravcu smenjenja potrošnje energije, a Obama samo nekoliko godina da sprovede drastične redukcije CO2 u Americi. Ako Obama odbije da pogura u dogledno vreme agresivni cap-and-trade i porez na CO2 tušta i tma ovih ekoloških Talibana će se ustremiti na njega.

Drugi problem koji treba rešiti jeste drsko odbijanje planete zemlje da se zagreje. Od 1995 do danas nema statistički signifikantnog zagrevanja. Od 1998/99 postoji blago globalno zahlađenje, a od 2002 vrlo drastično zahlađenje, koje se kreće po satelistkim podacima oko 0,3 stepena C po dekadi. Drugim rečima, ako bi se trendovi temeprature iz poslednjih 7 godina nastavili do kraja stoleća planeta bi bila hladnija za 3 stepena C i blizu novog ledenog doba. Biće sve teže objasniti ljudima protiv čega se to borimo smanjenjem emisija CO2, posebno što i NASA sada predviđa da narednih nekoliko decenija neće biti nikakvog zagrevanja. A klimatski modeli su jasni - zagrevanje, kada jednom počne, mora da se dešava manje-više po konstantnoj stopi, na dekadnom nivou.

Kejnz 4

Ovaj put, jedan moj stari, do sada neobjavljeni tekst pisan povodom 60 godina od Kejnzove smrti. List koji mi je tada (2006) tekst naručio (Reporter), odbio je da ga objavi.

Putuj Evropo

Sve je manje razloga za Srbiju da se priključi ovakvoj Evropskoj uniji.

Le Penu je potrvđena kazna od 10 hiljada evra i uslovni zatvor od tri meseca za izjavu da nacistička okupacija u Francuskoj "nije bila preterano nehumana". Proverio sam par drugih sajtova i da, to je sve što je rekao, da "nije bila preterano nehumana" i to je u slobodarskoj Evropi dovoljno za zatvor. Ako je uopšte i bitno šta je rekao, jer nikakva kazna se ne sme izreći za bilo šta što je neko rekao.

Da budem sasvim precizan, u Americi recimo možete biti kažnjeni ako u prepunom bioskopu vičete "Vatra!" i izazovete nesreću. I to je sve -- o istoriji, nacistima, fašistima, komunistima, predsedniku, pričajte šta hoćete.

Sada će se Le Pen žaliti Evropskom sudu za ljudska prava, ali videćemo šta će on reći. Evropa je smislila ustav od 300 strana, u njemu impate pravo na stanovanje i dečiji dodatak, ali nemate pravo da kažete šta hoćete. Pustite ekonomske slobode, pa Evropa još uvek nema ni slobodu govora.

I slučaj Le Pena nije usamljen, evo jednog spiska verbalnih delikta za koje su evropske zemlje u poslednjih par godina kažnjavale.

Prednosti centralizacije

Obavezno pogledajte tekst Slobodana Antonića: Vojvodina duplih okruga. Sjajan komentar na temu rasta državne administracije.

Članom 32 statuta AP Vojvodine, međutim, uporedo sa tih sedam republičkih upravnih okruga stvara se još sedam pokrajinskih upravnih okruga! Oni će se razlikovati od republičkih po svojim granicama. U republici, tri upravna okruga se nalaze u Bačkoj, a dva u Banatu. U pokrajini, dva upravna okruga će da postoje u Bačkoj, a tri u Banatu.

Sa druge strane žao mi je što još uvek nisam čuo Antonića da kritikuje glomaznu državnu administraciju sem kada je u pitanju secesionistička Vojvodina. Veliki državni rashodi mu smetaju samo onda kada se povećavaju rashodi nižih nivoa vlasti, pogotovu u severnoj nam pokrajni. Logično bi bilo da se zalažemo za smanjivanje republičke administracije jer je po definiciji lakše uticati na vladu koja je bliža građanima.

Ako niste znali

U Srbiji se cene određuju dogovorom:
Jelašić je... podsetio da je NBS sa vladom potpisala Memorandum prema kojem bi ukupan rast potrošačkih cena trebalo da iznosi između 11 i 15 odsto na godišnjem nivou.

Da vodim Komisiju za zaštitu konkurencije principijelno bih reagovao.

Ima nade za Marlboro

Najmoćniji čovek sveta je strastveni pušač. Kao i Marko i on bezuspešno pokušava da ostavi duvan. Ono što je interesantno je da su se tokom kampanje novinari vrlo detaljno bavili zdravstvenim kartonima John McCaina dok su pušenje Baraka Obame svesno zanemarili.

Sumnjam da će ova činjenica uticati na bolji tretman pušača. Ideologija je ipak pretpostavljena navikama.

Pronađite uljeza

Ili kako prepoznati političku i ekonomsku filozofiju američkih predsednika iz ključnih rečenica u inauguracionim govorima:

Reagan: "Država nije rešenje problema; država je deo problema."

Clinton: "Era velike države je završena."

Obama: "Pitanje koje postavljamo danas nije da li je država prevelika ili premala, nego kako radi."

Kejnz 3

Nastavljamo serijal o kejnzijanskim lekovima protiv recesije. Pošto smo ranije tretirali investicije u infrastrukturu, danas prelazimo na drugi kamen temeljac kejnzijanizma - povećanje socijalnih transfera siromašnima tokom krize (socijalna davanja, osiguranje za nezaposlene, ili "poreski krediti" kao u slučaju novog Obaminog stimulusa). Veruje se da ovaj skup mera takođe podstiče proizvodnju, jer podstiče potrošnju.

Rezonovanje iza teorije o socijalnim transferima kao antirecesionoj meri je jednostavno; Kejnz u tom rezonovanju nije uopšte "socijalno osetljiv", on ne želi da pomogne siromašnima da prebrode krizu. Njegovi razlozi su mnogo ciničniji. Naime, siromašni ljudi imaju mnogo višu "graničnu sklonost potrošnji" od bogatih ljudi. To znači da će oni od svakog dodatnog dolara dohotka mnogo veći procenat potrošiti, a mnogo manji uštedeti u odnosu na one koji imaju više (znamo da je štednja glavni problem). Stoga je jednostavan recept za državnu politiku - neka vlada da još para siromašnima. Siromašni troše jer nemaju dovoljno roba i usluga, industrija čije proizvode kupuju biva stimulisana i proizvodnja raste, to se dalje preliva na druge, i recesija prolazi.

Možda će vam delovati iznenađujuće, ali Bušova amdinistracija je tokom 2008 godine potrošila u dva navrata ukupno skoro 200 milijardi dolara na pokušaje da na ovaj način stimuliše potrošnju siromašnijih domaćinstava i time predupredi ili zaustavi recesiju. Ko bi rekao da je zli tržišni fundamentalista Buš do te mere doktrinarni kejnzijanac. I kakav je rezultat bio? Umesto da poraste potrošnja, porasla je štednja i otplata dugova najsiromašnijih slojeva stavništva, koji su dobili milijarde poreskih subvencija, a ne potrošnja.

I kakav zaključak su političari u Vašingtonu izvukli iz ovog fijaska sa Bušovom kejnzijanskom anti-recesionom politikom? Pa da je 200 milijardi bilo nedovoljno, da treba još 300 milijardi koliko Obama predviđa za poreske stimulacije (koje se najvećim delom svode na budžetske subvencije jer najsiromašniji ne plaćaju porez na dohodak).

Da je Buš zaista tržišni fundamentalista kao što nije, on je mogao znati da je plan sa socijalnim transferima osuđen na propast. A to je mogao znati da je pročitao ili u svom okruženju imao nekog ko je pročitao knjigu Miltona Friedmana o ovom problemu, u kojoj on izlaže svoju teoriju permanentnog dohotka. Ta teorija, koja je svakako Friedmanov najveći doprinos ekonomskoj teoriji, pokazuje da se obrazac potrošnje domaćinstava i pojedinaca ne formira u skladu sa kratkoročnim keš-bilansima, tj filozofijom ili "od danas do sutra" ("svi smo na dugi rok mrtvi"), kako kejnzijanci veruju. Naprotiv, objašnajva Friedman, ljudi troše u skladu sa svojom anticipacijom željenog permanentnog, tj trajnog dohotka. Oni troše onoliko koliko mogu u odnosu na dugoročnu perspektivu koju sebi mogu da priušte, a ne u odnosu na to koliko danas imaju. Naprimer, ako je privreda u recesiji, i oni dobiju neku sumu para od vlade, oni neće direktno ići u prodavnice i kupovati robu do iznemoglosti, nego će značajan procenat uštedeti za zdravstveno osiguranje, za školovanje dece, za otplatu kredita ili neke druge dugoročne izdatke. Ljudi ne žive od danas do sutra nego u skladu sa dugoročnom perspektivom. Zato je besmisleno verovati da siromašni ljudi imaju veću graničnu sklonost potrošnji (iako imaju veću opštu sklonnost potrošnji). I zato je jasno kako je bilo moguće da 80% Bušovog fiskalnog stimulusa bude upotrebljeno za štednju i otplatu dugova, a ne kako se želelo, potrošnju.

Ukratko, i bogati i siromašni troše i štede u skladu sa permanentnim a ne trenutnim dohotkom. Ako se dugoročni obrazac potrošnje, tj shvatanje permanentog dohotka pojedinaca ne menja, neće se promeniti ni kratkoročni obrasci potrošnje. A fiskalni stimulusi, koliki god bili, ne mogu da promene permanentni dohodak, jer on zavisi od ličnog bogatstva u nekretninama, akcijama itd, kao i obrazovanja i preduzetničkog talenta, tako da fiskalni stimulus ne može da utiče na kratkoročno povećanje potrošnje domaćinstva, te time ni da bude efektivna antirecesiona mera. QED.

Land of the free and home of the brave

Pogledajte kratak film na Youtubeu o tome šta su sve pokušali (a nešto i uspeli) da zabrane negde u Americi prošle godine.

Da im se u himni ne spominje da su zemlja slobodnih i dom hrabrih, rekao bih da su gomila kukavica, koja se odrekla svojih sloboda.

Kako drugačije objasniti suspendovanje (i smenjivanje sa mesta potpredsednika odeljenske zajednice) jednog osnovca zbog toga što je u školu doneo bombonice, ili zabranjivanje reklame za GTA IV, ili zabranu hot doga sa slaninom u LA-u, osim ako ga prodaješ iz kioska koji košta 26 hiljada dolara? Prilično bizarnu priču žene koja je provela u zatvoru 45 dana jer je prodavala bacon dog možete pogledati ovde.

Krunisanje, javni radovi....

Dok krunisanje novog Cara/Mesije u Vašingotnu traje, mi ćemo ovde razmatrati mnogo prozaičnije i, usuđujem se reći, profanije, ovozemaljskije teme. Naime, pošto smo prethodno videli koji sve razlozi kejnzijansko ekonomsko planiranje čine ništa boljim od lenjinističkog, današnje vesti nude još jedan razlog koji ja do sada nisam pominjao.

Asociated Press javlja da će samo oko 7% od celokupnog iznosa Obaminog fiskalnog stimulusa predviđenog za infrastrukturna ulaganja biti realizovano tokom 2009 godine. Jasno, da bi se infrastrukturni radovi tog obima sproveli potrebno je uložiti ogroman napor u koncipiranje projekata, cost-benefit analizu, pravljenje i sklapanje ugovora s "izvođačima radova" i sve ostalo. To traži vreme. Drugim rečima, dok birokrati naprave plan, recesija će sama proći. Kad god da je recesija u Americi počela, skoro sva predviđanja kažu da će se ona verovatno završiti negde u drugoj polovini 2009. Dakle, ogroman deo državnih ulaganja u infrastrukturu uopšte neće biti potrošen dok recesija ne prođe sama od sebe!

Očigledan zaključak odavde je da je recesija samo vrlo loš i providan izgovor za ono što političari u Vašingtonu i njihovi novinari i intelektualci zapravo žele iz drugih razloga - dramatično povećanje državne uloge u ekonomiji, a prevashodno državne potrošnje. Recesija samo služi da se neukom narodu, zastrašenom "ekonomskim kolapsom" i "neviđenom krizom" lakše proda ekonomska agenda njudilovskog kolektivizma. Niko nije toliko glup da veruje u ekonomsku bajku o "fiskalnom stimulusu" kao leku za recesiju (koliko vidimo, čak i mainstream mediji su shvatili) . Radi se o znamenitom "nedozovljavanju da kriza prođe neiskorišćena" kako se izvoleo izraziti drug Šef Kabineta.

Kejnz I

Već je ovde bilo rasprave koliko je Kejnzova teorija uzrok a koliko posledica kolektivizma. Ovih dana, njegovo ime je ponovo u centru pažnje zbog toga što izgleda da se mnogi ekonomisti sada okreću njegovoj teoriji u nameri da opravdaju nezabeleženi porast državnih intervencija i posebno državne potrošnje kao leka za recesiju. Ja planiram da sada, upravo zbog novootkrivene popularnosti Kejnzovih ideja, napravim mali serijal o greškama kejnzijanske ekonomije. Danas počinjemo generalnim uvodom, uz osvrt na ideju fiskalnog stimulusa i Kejnzovo generalno neshvatanje teoreme razbijenog prozora, a narednih dana ćemo se baviti i nekim specifičnijim detaljima.

Kada pogledate njegovu teoriju vidite da je Kejnz samo reciklirao najgore praznoverice merkantilista iz XVII veka, i preveo ih u jedan nepodnošljivi visokoparni, kvazi-učenjački žargon (što je i jedina "inovacija" u njegovoj teoriji). Mislim da je najraniju i verovatno najbolju sveobuhvatnu kritiku Kejnza koja ovo jasno pokazuje napisao Henri Hazlit 1959 godine u knjizi "Failure of New Economics".

Šta je osnovna Kejnzova ideja? Štednja je loša i do kriza dolazi zbog previsoke stope štednje a premalo investicija i potrošnje, što uglavnom nastaje kao posledica psiholoških faktora, "pesimizma" poslovnih ljudi itd. U skladu sa Kejnzovim žargonom to se zove "nedovoljna agregatna tražnja" koja se karakteriše povećanom nezaposlenošću i hiperprodukcijom. Kad je agregatna tražnja nedovoljna šta treba uraditi? Treba da država investira u one projekte za koje privatni sektor nije zainteresovan. Po mogućstvu, to treba da budu neisplative, loše investicije koje neće stvoriti nikakvu tržišno vrednu ponudu, jer bi se time zadržao kobni "debalans" između agregatne ponude i tražnje. Država plati nezaposlenima da rade bilo šta, recimo kopaju kanale ili grade mostove i puteve koji nikom ne trebaju; onda radnici kupuju robe i usluge, stimulišući njihove proizvođače, ovi onda povećavaju kupovine od svojih dobavljača, stimulišući njih, i tako redom, blagostanje se širi kroz celu ekonomiju.

Dakle, celokupno uveravanje američkih i evropskih političara da će fiskalni stimulus finansirati korisne projekte sa Kejnzovog stanovišta je čista glupost. Ono što treba tokom recesije nije da vlada glumi i podražava tržište, nego da uliva pare u bilo kakve projekte da bi zaposlila ljude, i efektom multiplikatora prelila blagostanje u sve sektore ekonomije. Kejnzov omiljeni istorijski primer uspešne anticiklične politike koji daje u svojoj "Opštoj teoriji..." je izgradnja piramida. Zapošljavanje hiljada i hiljada ljudi na potpuno beskorisnim poslovima gradnje državnih mauzoleja vladara. Ne treba nikakva cost-benefit analiza projekata da bi smo vodili kejnzijansku anticikličnu politiku. Onaj čuveni drugi primer sa plaćanjem ljudima da kopaju i zatrpavaju rupe, koji se često smatra preteranim, je sa kejnzijanaskog stanovišta idealan oblik fiskalnog stimulusa. Što se vlada više trudi da investicije budu racionalne to efektivnost celog stimulusa slabi, jer reprodukuje neravnotežu između ponude i tražnje.

Kejnz je potpuno ozbiljno verovao u ove budalaštine. Prilikom jedne posete Americi u hotelu, on je pred prijateljima umesto da obriše lice jednim peškirom uzeo ceo set peškira, bacio na pod i izgazio, objašnjavajući da time povećava tražnju za uslugama sobarica. On je bezupitno verovao da društvo postaje bogatije kad klinac razbije izlog bakalnice. Današnjim obožavaocima Kejnza je blam da kažu to otvoreno, da tip ekonomske teorije koji nam oni serviraju kao spas iz ekonomske krize zahteva da plaćamo ljude da kopaju i zatrpavaju rupe (ili uništavaju inventar po hotelima :)), već radije delimično falsifikuju teoriju, pretvaranjem da država treba da investira isključivo u korisne projekte, da bi sačuvali njen osovni etatistički i kolektivistički impuls - zahtev za povećanjem državne potrošnje kao "leku" za recesiju.

Kejnz je bio rđav ekonomista iz jednog osnovnog razloga - što nije razumeo osnovnu poentu ekonomije da nema besplatnog ručka i da se razbijanjem prozora ne povećava blagostanje društva. Drugim rečima, da državno trošenje mora da se plati, porezima, zaduživanjem i manjim privatnim trošenjem (kao što više para za staklara znači manje para za obućara, u Bastijinoj priči). Štednja je loša, potrošnja nije posledica nego uzrok bogatstva, kamatna stopa zavisi od psiholoških faktora, protekcionizam je ekonomski superioran u odnosu na slobodnu trgovinu i bolje promoviše mir u svetu, da je kamatna stopa na tržištu skoro uvek "previsoka" i da su zakoni protiv "zelenašenja" savršeno opravdani, i gomila sličnih idiotizama, sve se to može naći u Kejnzovoj "Opštoj teoriji...". Činjenica da takva jedna kompletna besmislica kao što je Kejnzova ekonomska teorija (čiji su merkantilistički duplikati u XVIII i XIX veku služili samo za sprdnju ljudima poput Adama Smita, Dejvida Hjuma, J.S.Mila ili Dejvida Rikarda) zauzima tako prominentno mesto na današnjim univerzitetima i utiče na ekonomsku politiku toliko zemalja, govori samo o stepenu do koga je došla razgradnja intelektualnih standarda zapadne civilizacije u prethodnih stotinak godina.

Heritage indeks '09

Novi Indeks ekonomskih sloboda Heritage fondacije, sa podnovljenim, elegantnim sajtom.

Od 183 zemlje Srbija je 109., Crna Gora malo bolja na 94. mestu, Hrvatska iznenađujuće slabija 116. Na Balkanu su najbolje Bugarska i Albanija koja nekako ima državnu potrošnju od samo 28% GDP-ja.

Hong Kong i Singapur imaju po 15% i poslednji put kad sam proverio privreda im nije bila uništena zbog nedostatka podrške.

Fiskalni stimulus

Upravo je objavljeno da su Obamini savetnici koncipirali plan od najmanje 825 milijardi dolara fiskalnog stimulusa koji će ponuditi Kongresu na usvajanje.

Naravno, ne treba se čuditi kada političari beskrupulozno koriste povoljne okolnosti za širenje prave orgije državne potrošnje. Ali, je svakako neverovatan fenomen do koje mere su ekonomisti glavnog toka spremni da im u tom poslu sekundiraju. I koliko su spremni da prenebregavaju ne samo ekonomske doktrine kojih su se do juče držali, već pre svega elementarni zdrav razum i logiku.

Kada se o fiskalnom stimulusu radi, jednostavno pitanje koje ne možete naći u komentarima većine ekonomista je - kako se finansira fiskalni stimulus? Svi će se složiti načelno-teorijski da nema besplatnog ručka. Osim, nekako kad je reč o fiskalnom stimulisanju ekonomije, gde se veruje da država može obezbediti neke pogodnosti bez troškova, zapravo sa dodatnim koristima.

No, odakle dolaze pare? Odgovor - od poreza, od povećanog državnog zaduživanja ili od štampanja para. Nema četvrtog načina. Porezi u Americi neće biti povećani već smanjeni ili slični kao sada. Dakle, to nije izvor. Da li je zaduživanje izvor sredstava? Vrlo verovatno. Samo ni to ne ide besplatno. Kinezi, Japanci i svi ostali koji drže obveznice američkog Trezora neće neograničeno pokrivati američki dug. Ako zaduženost raste, rastu kamatne stope i na kraju dolazi do istiskivanja privatnih investicija (što na kraju može odvesti u inflaciju kao poslednje očajničko "rešenje"). Vlada ne može da se zadužuje i da povećava potrošnju a da se to ne odrazi negativno na privatne investicije. Ako može, zašto onda ne poveća državni dug 10 puta i ne uvede stimulus od 10 000 milijardi? Ako se bogatstvo "multiplikuje" (a ne istiskuje), povećajmo onda stimulus 50 ili 100 ili 1000 puta? Koji je teorijski argument protiv takvog povećanja?

Osim toga, pitanje je kriterijuma za donošenje investicionih odluka. Američka vlada će da potroši skoro 900 milijardi dolara tokom sledeće godine na infrastrukturu, obnovljive izvore energije, zdravstveno osiguranje i tako redom. To znači da će ta vlada morati da donosi enorman broj osetljivih investicionih odluka, i to dalje znači da onaj ko predlaže taj plan i onaj ko ga kao ekonomista podržava, veruju da vlada ima bolje informacije, moć predviđanja i podsticaje za ulaganje od tržišta, i da će ona superiorno da alocira tih 900 milijardi. Kada neko prigovori da je to apsurdno, jer ako je država bolji investitor od privatnika onda nije trebalo ukidati socijalizam, kolektivisti odgovaraju da je to slučaj samo u depresiji ili recesiji kad privatna tržišta presuše. Dakle, tržište je inače superiorno u odnosu na vladu, ali kad ono "otkaže" onda vlada postaje genijalna, i sposobna za sve ono za šta inače nije sposobna - da bude dobar investitor i kapitalista. Koja je teorijska osnova za takvo idiotsko verovanje u prestabiliranu harmoniju između političara i biznismena (kad prvi "zna" drugi ne "zna", i obrnuto)? Ja do sada nisam čuo ništa na tu temu. Voleo bih da ako je neko od čitalaca upoznat sa bilo kakvom argumentacijom tog tipa, da me sa njom upozna.

Političari i birokrati u federalnim telima će, dakle, na osnovu svojih recesijom mistički zadobijenih moći predviđanja i procenjivanja, na brzinu morati da evaluiraju stotine i stotine projekata tokom naredne godine, i da odluče koji od njih zavređuju pare poreskih obveznika a koji ne. Oni će u odsustvu tržišnih signala da smisle bolju upotrebu ogromnih resursa u odnosu na ono što bi privatne individue bile u stanju same da učine. Kog kvaliteta će da bude njihova cost-benefit analiza predloženih projekata, i po kom kriterjumu će političari moći da pretpostave šta treba a šta ne treba finansirati (čak i da ostavimo po strani notorne public choice prigovore da će najveći deo para biti potrošen na pork-barel, korupciju i podmićivanje interesnih grupa)? Kako će oni da razlikuju "koristan" od "štetnog" projekta? Vrlo sam radoznao za teorijsko razjašnjenje i ovog problema, te molim čitaoce da se uključe.

Jedna od mojih najtrajnijih fascinacija stanjem ekonomske teorije je količina idiotskih tvrđenja koja podrazumevaju mogućnost centralnog planiranja i njegovu veću efikanost u odnosu na tržište, i istovremeno blaženo neuviđanje ogromnog broja ekonomista protivrečnosti između tih tvrđenja i načelne odanosti tržišnoj privredi; da ne možeš istovremeno biti zagovornik tržišne privrede i fiskalnnog stimulusa, jer ovo drugo podrazumeva verovanje da su državni birokrati epsitemološki i informaciono privilegovani u odnosu na tržišne aktere. Ako u to veruješ, onda moraš principijelno biti protiv kapitalizma kao takvog. Ne sme se dozvoliti da tolika ogromna količina novca ostaje na privatnim tržištima, pošto bi ljudi u ofisima i nadleštvima u prestonici mogli korisnije da ih upotrebe. A ako se ne slažeš sa tom propozicijom, onda moraš smatrati fiskalni stimulus čistim traćenjem para. Nema trećeg.

GWB, kraj mandata

Kejns je u jednom bio u pravu. U poslednjem pasosu Opšte teorije kaže da nisu skriveni interesi nego ideje te koje su opasne i koje na kraju naprave razliku između dobra i zla.

Predsedništvo Georga W. Busha je takav slučaj. Od tolike buke koju prave svi njegovi profesionalni neprijatelji, previđa se činjenica da on za osam godina nije imao ni jednu važniju kompromitujuću aferu, ličnu, finansijsku ili političku. Uporedite to sa Billom Clintonom koji je ne samo lagao pod zakletvom oko slučaja Levinski, nego je bio upleten u nerazjašnjene finansijske dilove, poslednjeg dana mandata amnestirao pomagače u ovim aferama i svog kriminalnog polubrata, a na kraju još i pokušao da pokrade nameštaj i umetničke vrednosti iz Bele Kuće. Obama pre nego što je i postao predsednik ima više afera nego što je Bush za sve ovo vreme imao. Kao i Reagan, GWB nije svetski džet-seter nego dobar konzervativac koji letuje na svom teksaškom ranču, voli da sam obavlja kućne i rančerske poslove i to planira da radi i sada po završetku mandata.

Ali pogrešne ideje su ono što su od njegovog predsedništva napravile debakl. Negde između osvajanja vlasti i 11. septembra 2001. priklanja se idejama male grupe neokonzervativaca okupljene oko potpresednika Cheneya. Neokonzervativci su bivši trockisti. Trockijev ideal je bila permanentna svetska revolucija u cilju uspostavljanja komunizma, a neokonsi su u istoj stvari samo zamenili ciljeve i umesto komunizma stavili demokratiju. Svetska revolucija je ostala. A šta je unutrašnja ekonomska politika naspram večnosti, ona se može zanemariti, a da bi se javno mnjenje pridobilo za veliku stvar možemo im još i povlađivati i davati šargarepe koje traže. Tako Bush skoro do kraja mandata nije stavio nijedan veto na potrošnju i po stepenu povećanja državne potrošnje, čak i ako se isključi vojni deo budžeta, spada u najrasipljivije predsednike ikada.

Dakle ideje, a ne skriveni interesi. Jesu Hulliburton i neke firme dobile ugovore, ali to se moglo raditi sa bilo kakvim javnim nabavkama i bez započinjanja rata. Niti je reč o naftnim interesima, jer prihod od iračke nafte ide iračkoj vladi i nikom drugom. U pitanju je, pre svega, bila zabluda, pogrešna ideja da svi ljudi vole lične slobode i da će za tako nešto glasati kad im se pruži prilika. Videćemo šta će se dalje dešavati, možda Irak zaista postane stabilna demokratija, a možda se i raspadne u nastavku građanskog rata. Ali ako treba sumirati predsedništvo GWB, to bi bilo da je on kao čovek imao vrlo malo sebičnih interesa, da je imao jak karakter i insistirao da uradi ono što smatra da je ispravno, makar to platio i padom popularnosti. Problem nije bio on lično, nego ideologija velikodržavnog konzervativizma koju je u toku mandata prihvatio i koja je na kraju obeležila i spoljnu i unutrašnju politiku u poslednjih osam godina.

Vaclav Klaus

Ne dirajte tržište, kaže najliberalniji evropski predsednik u tekstu prevedenom na NSPM.

Češka je jedina zemlja na svetu gde je prosečan građanin čuo za Misesa i Hayeka, i to je naravno zbog Klausa koji se sve ove godine na njih dvojicu rutinski poziva u političkim govorima i intervjuima.

Sa druge strane, češki liberalni ekonomisti kažu da je Klaus mnogo više voleo da priča o Misesu i Hayeku nego da njihove ideje sprovodi u praksi -- za vreme premijerskih mandata podržao je državne banke, državne monopole, kontrole stanarina, vojnu obavezu i druge antiliberalne ideje. Ako vas ta strana medalje interesuje, ovo (pdf) je članak Jozefa Šime, ekonomiste austrijske orijentacije koji je uspeo da postane direktor ekonomskog fakulteta Karlovog Univerziteta u Pragu.

Koliko vredi CEO?

Dan pošto je Steve Jobs objavio da zbog bolesti uzima petomesečno odsustvo, akcije Applea su pale za 5.7%. Pošto je ukupna kapitalizacija Applea trenutno oko $72 mlrd, to bi značilo da je tržište procenilo vrednost samog Stevea Jobsa za Apple na preko 4 milijarde dolara!

I to u najblažoj verziji, jer se za sada radi samo o privremenom odsustvu, ne o konačnom odlasku.

Pet dana pred inauguraciju...

Ovde se tokom američke kampanje vodila debata oko konačnog smisla pobede Baraka Obame. Većina blogera i komentatora je, kao i većina libertarijanaca u SAD (kad nije direktno ili indirektno podržavala Obamu), ukazivala da je njegova levičarska i radikalno kolektivistička retorika samo mamac za glasače, a da kad dobije izbore, on će, kao navodni pragmatista, "vladati iz centra". Ja sam predstavljao manjinsko gledište da je Obama doktrinarni kolektivista sa koledža koji ima neodustajni plan da u Ameriku uvede radikalni državni socijalizam, i da njegove programske proklamacije nisu prazna priča nego odraz stvarne namere.

Kada su izbori prošli, i Obama povukao prve poteze naimenovanjem ekonomskih i spoljno-političkih savetnika i funkcionera svoje nadolazeće administracije, izgledalo da je smo mi alarmisti pogrešili, a da je većina bila u pravu. U ekonomski tim, novi predsednik je izabrao što Klinotonove najbliže ljude sa pro-tržišnom reputacijom, poput Lari Samersa, što ljude bliske Bušovoj ekipi (sekretar trezora Geithner) i čak jednog ekonomistu supply-side usmerenja, Kristinu Romer.Ekonomisti i blogeri su odmah počeli da se utrkuju ko će više da pohvali mudre izbore novog predsednika, a kad je on u svoj spoljno-politički tim izabrao ljude od kojih ni Džon Mekejn ne bi mogao da smisli bolje jastrebove (zadržavajući Bušovog ministra odbrane, imenujući Hilari za državnog sekretara i na ključna mesta u spoljno-političkom timu postavljajući ljude Buša starijeg) oduševljenju javnosti nije bilo kraja. To je išlo dotle da je Obaminu mudrost i "centrizam" počeo da hvali i sam Karl Rove.

Ali, naravno, nije prošlo dugo i postalo je potpuno jasno u kakvoj su kolosalnoj iluziji bili svi koji su verovali u priče o umerenom Obami. To posebno važi za ekonomiste koji su ulagali nade u pro-tržišni potencijal Larija Samersa i Kristine Somers. Lari Samers je bio 1990-ih naklonjen finansijskoj deregulaciji i slobodnoj trgovini, i kreator je tih vrlo usperšnih Kllintonovih politika, dok je Kristina Romer akademski ekonomista čija istraživanja pokazuju da je kejnzijanska filozofija lečenja recesija povećanjem državne potrošnje neefikasna i da smanjenje poreza ima izrazito povoljne efekte po ekomomiju.

Međutim, Obamin ekonomski tim predvođen upravo pomenutim dvojcem "pro-tržišnih" iluminata razvio je plan povećanja državne potrošnje tokom naredne godine za najmanje 1 000 milijardi dolara (pošto je shvatio da prethodni plan od 700 milijardi nije bio dovoljan) i takozvano smanjenje poreza koje se uglavnom svodi na povećanje subvencija siromašnima (poreske kredite), što će reći, državne potrošnje! Najmanje 250 milijardi će ići na pork-barel subvencije za zelene tehnologije a ostatak u infrastrukturu, zdravstveno osiguranje, druge subvencije i ko zna šta sve još. O liberalizaciji slobodne trgovine nema ni govora. Neće se ratifikovati ni postojeći sporazumi popout onog sa Kolumbijom ili Južnom Korejom, da ne govorimo o novim, a i NAFTA može doći pod udar. Finansijska tržišta čeka najveći talas regulacije posle Velike Depresije, ili barem posle 2002godine. Sindikalno zakonodavstvo čeka ukidanje tajnog glasanja i najveće jačanje njihove moći posle New Deala, sa predvidivim posledicama po nezaposlenost.

Neko bi se mogao upitati, gde su predsednikovi ekonomski savetnici koji u svojim teorijskim radovima, a neki i u prethodnoj političkoj praksi, zagovaraju slobodno tržište, primat privatnog nad državnim investiranjem, slobodnu trgovinu i ostale slične stvari? Zar je moguće da su svi, kako kaže jedan moj prijatelj "pobudalili" za tako kratko vreme?

Nažalost, moguće je. I da, jesu pobudalili, i to radikalno. Samo onaj ko nije pratio politiku poslednjih godina može da bude iznenađen time. Lari Samers jeste radio i govorio mnoge pro-tržišne stvari tokom 1990-ih. Ali, to je tada radio i Džefri Saks. Uzalud citiranje Samersovih članaka i postignuća iz tog vremena, kada je on danas sve to praktično odbacio i privhatio potpuno levičarsku Obaminu filozofiju. Na početku Klintonovog prvog mandata on je upozoravao na opasnost od deficita kao ključnu stvar i sve politike uspešno usmerio na njegovo smanjenje. Danas kad je deficit duplo veći nego tada Samers zagovara 1000 milijardi nove nepokrivene državne potrošnje! Sa kojim obrazloženjem? Nema ga (osim ako sledeće vulgarno kejnzijanske mantre ne smatrate "objašnjenjem"). Svako ko je pročitao i jedan od njegovih članaka u Financial Timesu poslednjih godina zna da je Samers revidirao radikalno svoje stavove iz prošlosti. Čak ni slobodnu trgovinu ni globalizaciju više ne privhata kao neupitnu vrednost, već se predaje trabunjanjima o "uzimanju u obzir šireg skupa stejkholdera", "stimulisanju domaće tražnje i produktivnosti", što su samo eufemistički, orvelovski izrazi za trgovinski protekcionizam i intervencionizam. Mit o njemu kao tržišnom osloncu je izraz pustih snova onih koji i dalje žele da se uljuljkuju praznim pričama da stvar nije strašna koliko jeste. Mnogi nekad liberalni ekonomisti su promenili ploču poslednjih godina, a posebno poslednjih meseci. To je očekivani i mnogo puta osvedočeni obrazac prisutan uvek kad dolazi do većih promena intelektualne klime i javnog mnenja. "Svi smo mi danas socijalisti", nije parola SPS sa nekih izbora 1990-ih, već izreka jednog britanskog političara s početka XIX veka. I danas svi postaju socijalisti sve više, pa i Lari Samers. Samo najveći intelekti poput Hajeka, Fridmana ili Mizesa su mogli u takvim uslovima da zadrže beskompromisni stav odanosti razumu i istini (često poželim da je Fridman danas živ. Siguran sam da ne bi bilo tako depresivno kao što jeste, barem u intelektualnom svetu).

Ne treba se uljuljkivati nikakvim iluzijama – Obama ima plan da bude novi i radikalniji FDR. Izjave njegovog šefa kabineta da se sme propustiti prilika, Obamine najave radikalne rekonstrukcije američkog društva samo su naznaka onog što sledi. Sadžaj tih promena je prilično jasno objašnjen. Obamu neće zanimati spoljna politika. Tu stvari samo treba održati kako jesu da mu ne bi smetale unutra. A pravi prgram je uvođenje socijalizma u Ameriku kroz:

-radikalnu regulaciju emisija CO2 i hiljade milijardi poreskih para za zelenu industriju čime će se razviti eko-industrijski kompleks čije razmere mi danas ne možemo ni da zamislimo.

-nacionalizaciju zdravstvenog osiguranja, najpre kroz uvođenje opšteg državnog osiguranja koje će zbog moći vlade da prevali na poreskog obveznika troškove (tj svoje "niže" cene) postepeo istiskivati privatno osiguranje. U drugom koraku, vremenom će nasatati sistem sa državom kao jedinim pružaocem usluga osiguranja (Obama kaže da mu je single payer sistem cilj, i da ne može da ga ostvari direktnim dekretom, nego postupnim gušenjem privatnog). To je i danas jedan od najregulisanijih biznisa, a Obama planira potpunu nacionalizaciju i prelazak posla vrednog hiljade milijarde dolara direktno u ruke državi.

-nastavak i ubrzanje nacionalizacije bankarstva i industrije koje je započeo Buš, putem finansijskih bailouta, subvencija "eko" projektima koje povećavaju ulogu države u korporativnom upravljanju, primene kanona "socijalne odgovornosti" koji već upravljanje firmama potpuno izmeštaju iz njih samih itd. Ideal je što je više smanjiti prostor privatne incijative, i sve građane što je moguće više učintii klijentima i slugama države.

Opšta ambicija Obame koju njegove i izjave njegovih savetnika otkrivaju jeste da iskoristi trenutnu krizu ili "krizu" kao povod i izgovor za neslućeno povećanje obima i moći države, da radikalno transformiše američko društvo u pravcu socijalizma. I ne vidim ko će u tome da ga zaustavi (možda Kongres ili Senat, ili "free market" ekonomisti?). Mesija je održao govor od svih mesta na Univerzitetu George Mason (gde li su demonstrativni tekstovi profesora?) u kome je jasno, da ne može biti jasnije, izložio svoj socijalistički Manifest. I mnogi "libertarijanski" profesori sa tog fakulteta su mu aplaudirali, recimo Alex Tabarook sa Marginal Revolution. To samo pokazuje da nas čeka duga i tamna noć, možda slična onoj iz prve polovine i sredine XX veka...

Ministarstvo za državnu upravu

Ne znam da li je ovo tačno ali S. Antonić piše:

U Srbiji se, trenutno, za plate državne uprave izdvaja 10 odsto BDP-a, a u Bugarskoj 3,5 odsto.

U Srbiji je 2000. godine u državnoj upravi radilo 8.000 ljudi, a danas 28.000.

Ministarstvo za propagandu

EU godišnje potroši 2.4 milijarde evra za propagandu u pravcu daljeg ujedinjavanja unije. To je više nego što Coca Cola potroši na reklamiranje.

Kakav kriminal -- oporezivati ljude i onda njihove sopstvene pare trošiti na propagandu nad njima.

Malo da se hvalim

U nedavno objavljenom izveštaju Think Tanks and Civil Societies Programa sa Pensilvanijskog univerziteta, Centar za liberalno-demokratske studije iz Beograda je svrstan među 25 najboljih think-tankova u Istočnoj Evropi (koja ovde obuhvata ceo bivši SSSR, sve nove članice EU, ex-Yu države i Grčku).

Za najbolji think tank na svetu je proglašen Brookings Institution, a najinovativniji je Cato.

Friedman

Niko ne objašnjava principe tržišta i lične slobode bolje od Miltona Friedmana. Na Youtubeu sam naišao na nekoliko snimaka, počev od ove fiktivne rasrpave sa nesrećnom Naomi Klein, a onda se drugi otvaraju sami.

Dve vrste menadžera

Ovo su konstruisani indeksi sposobnosti članova upravnih odbora nemačkih banaka, privatnih i državnih. Redom idu obrazovanje, finansijsko iskustvo, menadžment iskustvo i ukupan indeks kod jednih i drugih.

Najveća zabluda kod državnih preduzeća i službi uopšte je da ona mogu raditi dobro, samo kad bi njima urpavljali sposobni ljudi. A druga najveća zabluda je da u nekim evropskim zemljama to uspeva, jer su vlade dobre i odgovorne, pa izaberu stručne, kvalitetne, nestranačke menadžere. Evo kako je u Nemačkoj, jednoj od zemalja sa najboljom državnom birokratijom na svetu. I tu se direktori postavljaju po političkoj, rođačkoj ili nekoj drugoj liniji, jer po znanju i iskustvu očigledno nisu dorasli menadžerima privatnih banaka.

Indeks je odavde.

Kejns i kriza

Poslednjih meseci dosta čujemo priče o vraćanju Kejnsovim idejama, pored ostalih evo i od Stiglitza. Države se u praksi nikada nisu ni odrekle kejnzijanskih politika, ali nezavisno od toga, sada se posebno čuju priče o pobedi kejnzijanske teorije nad alternativnim viđenjima ekonomije. Tako se stvara utisak da je Kejns bio ekonomista koji je smislio nekakvu teoriju, koja je onda primenjena na realni svet i tako ga izvukla iz krize, te je sada možda vreme za istu. Popularna verzija priče je ustvari uvek tako i glasila, Kejns je navodno došao do nekih vanrednih saznanja i smislio neke genijalne ideje, koje su onda veliki lideri poput Ruzvelta sproveli.

Istorija međutim nije išla tako. Trend intervencionizma u evropskim i američkim ekonomijama je počeo još krajem 19. veka i ubrzao se posle Prvog svetskog rata. Pošto je kontekst već bio stvoren, odmah posle krize krajem 1920-ih obimna intervencija, javni radovi i državno podsticanje tražnje su bili instiktivna reakcija većine nacionalnih vlada. I za to političarima nije bila potrebna posebna teorija, nego su se istih mera za povećanje državne moći uz privremeno veštačko podsticanje proizvodnje dosetili i sami. Hitler je bio kejnzijanac pre Kejnsa, a isto važi i za Ruzvelta i vodeće sprovodioce New Deala. Čak je i svoju ključnu knjigu, "Opštu teoriju zaposlenosti, kamate i novca" Kejns objavio 1936., nekoliko godina nakon što su krize otpočele i reakcije već uzele maha. Bio je u javnosti i pre toga, pisao je razne stvari i zastupao slične ideje privatno, u novinama i esejima, ali samu veliku teoriju državne intervencije na kojoj je navodno sve zasnovano, izneo je tek u knjizi.

U tom smislu Kejnsova teorija nije bila inspiracija novim politikama, nego njihova racionalizacija. Kejns nije ponudio nove, nepoznate recepte, nego je za ono što su Hitler, Musolini i Ruzvelt već naveliko radili dao nekakvo naučno ili "naučno" opravdanje. A same intervencije su bile posledica nečeg drugog, rasta kolektivizma, masovne politike i progresivističkih ideja. Naročito je progresivistima sa obe strane okeana bilo potrebno da se za svu tu državnu silu da još i naučno objašnjenje, i Kejns je došao kao poručen. Možemo ići i dalje i razmišljati kako se Kejns i kao ličnost uklopio u idealan tip heroja koji se tražio, elitista, društveni krem, socijalni liberal i rušitelj tabua, ljubitelj umetnosti i pozorišta, koji eto ima i naučno objašnjenje zašto nama stručnjacima, umesto priprostim biznismenima, treba dati da upravljamo ekonomijom.

Najmanje se dakle tu radilo o ekonomskim idejama, jer su se za to fašisti i socijalisti pobrinuli i pre Kejnsa. Tako je i danas, ako se kaže da se Kejnsove ideje u nekom smislu stvarno vraćaju, nemojmo se zavaravati da je to zbog superiornosti tih ekonomskih teorija. Njegove teorije su bankrotirale. Christina Romer, glavna Obamina ekonomska savetnica koja nije nikakav tržišni fundamentalista, je pre mnogo godina istraživala efekte različitih fiskalnih stimulusa za ekonomiju i izračunala da su efekti smanjivanja poreza mnogo bolji od efekata povećane državne potrošnje -- dakle direktno demantovala Kejnsov recept. Sada Obamina administracija ima dve opcije stimulusa, da smanji poreze ili da poveća potrošnju. Ako se odluče na povećanje potrošnje, a glavna ekonomska savetnica objavljivala da treba suprotno, nemojte pomisliti da je posredi nekakva ekonomska teorija. Povratak Kejnsa pre svega znači povratak etatizma i kolektivizma, njegova ekonomska teorija to samo prati.

Tadprom

Boško Jakšić kritikuje Tadića što nije obezbedio značajnije rezerve gasa. Nažalost u pravu je jer je u Srbiji posao države, odnosno državnih firmi, između ostalog i da uvozi i čuva gas, što je naravno pogrešno. Ne razumem kako političari ne shvataju da bi za njih bilo bolje da građani nemaju priliku da ih kritikuju zbog neefikasnoti u poslu koji na prvom mestu ne bi trebali ni da rade. Zašto bi pored brojnih problema sa kojim se suočavaju još upuštali u diplomatsku "borbu" za svaki kubni metar gasa? Zašto daju priliku Jakšiću da ih kritikuje bez preke potrebe?

Slažem se sa Jakšićem i po pitanju spora Rusije i Ukrajine. Rusija stvarno ne bi trebala da bude u obavezi da prodaje gas jeftinije nego što on vredi na tržištu. Sa druge strane saosećam i sa kolegama liberalima u Rusiji gde Gazprom, nekada ministarstvo energetike a danas kompanija mutant, ima monopol nad ovim poslom. Naravno ne vidim ništa sporno ni u nameri Ukrajine da podigne tranzitne takse za svoj gasovod kada im istekne sadašnji ugovor.

Već par dana Politika objavljuje tekstove sa nadnaslovom "Kako sprečiti otkaze?" Mislim da je Politika pogrešno formulisala pitanje. Bolje bi bilo pitati "Da li treba sprečavati otkaze?" Danas Danica Popović objašnjava razliku. Komentatori su po tradiciji nezadovoljni pa je čak i autorka morala da reaguje.

Filibuster

Srpski parlament razmatra izmene poslovnika koje bi onemogućile blokiranje rada parlamenta. Jedna od mera o kojima se trenutno raspravlja je premeštanje rasprave o amandmanima u glavnoj sali parlamenta u skupštinske odbore.

Praksa opstrukcije rada parlamenta, filibuster, postoji u svim značajnijim demokratskim državama. U Senatu, na primer, je moguće blokirati raspravu višečasovnim držanjem podijuma. Senator može da priča satima, da čita kuvar ako želi, i na taj način praktično spreči usvajanje zakona. U praksi je dovoljno da neki senator kaže da ima nameru da blokira rad Senata da bi se od predloga odustalo. Jedino što može da spreči senatore da vrše opstrukciju je odluka Senata da spreči raspravu za šta je potrebna većina od 3/5 senatora. Filibuster budžetskih zakona je zabranjen. Na poslednjim izborima neostvareni cilj demokrata je bio da osvoje 60 senatorskih mesta potrebnih za sprečavanje opstrukcije rada Senata.

Sa druge strane u Kongresu praktično nije moguće blokirati raspravu. Proces usvajanja zakona podrazumeva predavanja nacrta veoma moćnim kongresnim odborima koji odlučuju da li će zakon biti prosleđen Kongresu na glasanje ili ne. Ukoliko zakon prođe odbor onda se alocira tačno vreme za raspravu o svakom zakonu. Lideri partija onda to vreme podele među kongresmenima koji su zainteresovani da diskutuju o tom zakonu. Kada vreme istekne mora se pristupiti glasanju što sprečava blokiranje rada parlamenta.

Smatram da nije u redu da vladajuća većina u Srbiji može prostom većinom da menja skupštinski poslovnik. Ipak, to nije najveći problem našeg parlamenta. Činjenica da naš parlament u praksi nije zakonodavno telo nego mesto gde se overavaju napisani predlozi je problematičnija. U Srbiji, i u većini drugih zemalja sa proporcionalnim sistemom, praktično nema podele vlasti na zakonodavnu i izvršnu. Jedino rešenje je da promenimo izborni sistem u većinski i da onda prepustimo zaista nezavisnim parlamentarcima da razviju bolji način funkcionisanja parlamenta. Skupština u kojoj poslanici predstavljaju građane a ne partijske lidere će biti moguća u dogledno vreme samo kao posledica dogovora Tadića i Nikolića o izmeni Ustava ukoliko bi te dve stranke osvojile ustavnu većinu. Korak na bolje bi bilo i formiranje dva doma gde bi neki poslanici bili birani proporcionalnim sistemom a drugi većinskim. Do tada, svaka izmena poslovnika i procedura u Narodnoj Skupštini je manje bitna.

"Javlja mi se" kurs

Press:
Miladin Kovačević naglašava da prioritet NBS-a i jeste odbrana kursa i da za to ima dovoljno deviznih rezervi... To, ipak, ne znači da NBS vodi politiku fiksnog kursa. To je politika „klizajućeg" kursa prema uslovima na tržištu ponude i tražnje.

Drugim rečima kurs se brani ali se ipak formira na tržištu. Ponavljanje da se formira na osnovu tržišnih principa je postalo dosadno. Slažem se da nemamo standardni fiksni kurs. Mi koristimo goru verziju tog modela gde fiksiramo kurs po potrebi, takozvani "javlja mi se" kurs. Klizajući kurs je samo eufemizam.

Još nešto. Od kada se to NBS konsultuje sa vladom, predsednikom i privrednicima oko nivoa kursa? Gde je tu nezavisnost centralne banke? Gde je tržišni princip na koji se pozivaju? Da Jelašić odluči da prestane da brani kurs koliko dugo bi još bio guverner?

Očigledno rešenje je iskoristiti ovu krizu kao izgovor za samoinicijativno uvođenje evra.

Razbijen kartel?

Naizgled sjajna vest o efikasnoj akciji države i antimonopolske komisije u razbijanju kartela proizvođača i veleprodavaca lekova. Dva proizvođača i sedam veletrgovaca je sklopilo kartelski dogovor o distribuciji lekova, koji je antimonopolska komisija raskrinkala.

Ali to je vest samo zato što uvoz lekova nije slobodan nego ga reguliše svemoćna Agencija za lekove koja izdaje dozvole za uvoz i posebno testira svaki lek, uključujući i one koji su već godinama na stranim tržištima. U režimu slobodnog uvoza lekova bilo kakav pokušaj kartelizacije bi bio obesmišljen. Tako država "rešava" problem koji je na prvom mestu sama napravila.

Naivan ili oportunista?

Čanak:
Izbori bi bili zločin prema građanima Srbije, jer bi to značilo najmanje osam meseci vakuma u situaciji kad se suočavamo s globalnom krizom.

Prvo izbori nikada nisu zločin, ali ajde da kažemo da je u pitanju stilska figura. Ipak, Čanak me je iznenadio jer tvri da vlada može da utiče na posledice globalne krize. Tu vrstu naivnosti nisam očekivao od njega, znači mora da je u pitanju oportunizam. Vlada svojim radom na rešavanju krize nažalost, može samo da utiče na pogoršanje situacije. Ista je situacija i sa privremenim finansiranjem u slučaju da parlament ne usvoji budžet. Iako se neusvajanje budžeta smatra tragičnim, ishod je ustvari pozitivan za građane jer vlada nije u stanju da troši više novca, što je uvek dobro.

Bez izbora

Najveće zemlje se brane protiv krize spuštanjem kamatnih stopa i takozvanim fiskalnim stimulusom. Koliko sam ja pratio članke američkih ekonomista, većina se ne buni protiv smanjivanja kamatnih stopa. Par izuzetaka primećuju da je lečenje problema koji je izazvan jeftinim novcem davanjem još jeftinog novca isto kao kada se mamurluk leči alkoholom. Ali uglavnom nisam naišao na oštre kritike ove politike.

Sa druge strane velika većina ekonomista koje ja pratim se buni protiv fiskalnog stimulusa jer smatraju da državna potrošnja ne može da reši problem. Privatne i državne investicije nisu isto jer državne povećavaju budžetsku potrošnju a privatne ne. Osim toga, potrebno je dosta vremena dok se državna potrošnja realizuje, a tu je i problem korupcije i besmislene pork barrel potrošnje.

Gde smo tu mi? Nigde. NBS kamate ne može da spušta zbog straha od inflacije a sada pogotovu i zbog mogućnosti daljeg pada dinara. Iako pad dinara sam po sebi ne mora da bude loš značajnija korekcija bi dovela do rasta inflacije. Znači ništa od stimulacije monetarnom politikom. Sada im je verovatno krivo što nisu prešli na evro na vreme i valjda im je jasno zašto je bolje ostaviti monetarnu politiku ozbiljnijim institucijama.

Sa druge strane Srbija nije trenutno u stanju da organizuje neki poseban fiskalni stimulus. Već ih je Slaviša hvalio što ne planiraju, mada je pravo pitanje da li bi trošili više da mogu? Vlada jednostavno ne može da organizuje dodatnu potrošnju jer nema para. Ne mogu ni da se zaduže jer niko ne bi kupio obveznice Republike Srbije pod povoljnim uslovima. Konačno, i da uspeju da nađu novac, u šta će da ulažu? Mi već godinama sprovodimo takozvani fiskalni stimulus kroz NIP i razne fondove za razvoj. O subvencijama javnim i društvenim preduzećima da i ne govorimo. Drugim rečima naša potrošnja je tolika da smo mi u stanju permanentne fiskalne stimulacije ekonomije. Sada je valjda svima jasno koliko je to bila pametna politika.

Ne bih voleo da sam u koži ekonomskih stratega Srbije. Mi čak ne možemo ni poreze da smanjujemo i time stimulišemo privatne investicije, što delimično radi i Obama, zbog dogovorenog deficita sa MMF. Praktično jedino što je ostalo je da se smanji javna potrošnja. Taj apel koji već godinama skoro svi ekonomisti upućuju vladi Srbije, sada ima posebnu težinu.

Stimulus

Jedna posledica je bila da je posle izglasavanja bailouta od svih zanimanja u Washingtonu naglo porastao broj lobista. Grabljivice se očekivano skupljaju oko plena.

Sada se tragedija polako pretvara u farsu: pošto su se o "finansijski" bailout ogrebali i svi koji nemaju veze, svoj deo kolača traži i porno industrija! Čuveni Larry Flynt iz Hustlera predvodi ekipu koja s pravom traži 5 milijardi dolara iz bailout paketa.

Još o razmerama krize

Evo još malo činjenične podrške tvrdnji da reakcije država na finansijsku krizu premašuju razmere same originalne krize u SAD.

1) U 2008. je propalo 25 banaka, od preko 7 hiljada banaka u SAD i u poređenju sa stotinama propalih banaka godišnje tokom 1980-ih i 1990-ih. Evo jednostavnog grafika o broju bankrostava u bližoj prošlosti.

2) Setimo se da je opravdanje za bailout od 700 milijardi bila tvrdnja da ni zdravi biznisi ne mogu uzimati kredita za obrtna sredstva, zbog čega neće moći da isplate ni plate. Evo podataka o ukupnom obimu plata u periodu od izbijanja krize i njenog vrhunca (septembar, oktobar), do trenutka kada je bailout počeo da se sprovodi (novembar). Plate se ni pre bailouta nisu ni pomakle.

3) Evo još podataka o ukupnom obimu kredita koji demantuju da je postojao bilo kakav "kreditni krah". Ukupan obim kredita, komercijalnih, potrošačkih i stambenih, je i na vrhuncu krize nastavio da raste.