Pet dana pred inauguraciju...

Ovde se tokom američke kampanje vodila debata oko konačnog smisla pobede Baraka Obame. Većina blogera i komentatora je, kao i većina libertarijanaca u SAD (kad nije direktno ili indirektno podržavala Obamu), ukazivala da je njegova levičarska i radikalno kolektivistička retorika samo mamac za glasače, a da kad dobije izbore, on će, kao navodni pragmatista, "vladati iz centra". Ja sam predstavljao manjinsko gledište da je Obama doktrinarni kolektivista sa koledža koji ima neodustajni plan da u Ameriku uvede radikalni državni socijalizam, i da njegove programske proklamacije nisu prazna priča nego odraz stvarne namere.

Kada su izbori prošli, i Obama povukao prve poteze naimenovanjem ekonomskih i spoljno-političkih savetnika i funkcionera svoje nadolazeće administracije, izgledalo da je smo mi alarmisti pogrešili, a da je većina bila u pravu. U ekonomski tim, novi predsednik je izabrao što Klinotonove najbliže ljude sa pro-tržišnom reputacijom, poput Lari Samersa, što ljude bliske Bušovoj ekipi (sekretar trezora Geithner) i čak jednog ekonomistu supply-side usmerenja, Kristinu Romer.Ekonomisti i blogeri su odmah počeli da se utrkuju ko će više da pohvali mudre izbore novog predsednika, a kad je on u svoj spoljno-politički tim izabrao ljude od kojih ni Džon Mekejn ne bi mogao da smisli bolje jastrebove (zadržavajući Bušovog ministra odbrane, imenujući Hilari za državnog sekretara i na ključna mesta u spoljno-političkom timu postavljajući ljude Buša starijeg) oduševljenju javnosti nije bilo kraja. To je išlo dotle da je Obaminu mudrost i "centrizam" počeo da hvali i sam Karl Rove.

Ali, naravno, nije prošlo dugo i postalo je potpuno jasno u kakvoj su kolosalnoj iluziji bili svi koji su verovali u priče o umerenom Obami. To posebno važi za ekonomiste koji su ulagali nade u pro-tržišni potencijal Larija Samersa i Kristine Somers. Lari Samers je bio 1990-ih naklonjen finansijskoj deregulaciji i slobodnoj trgovini, i kreator je tih vrlo usperšnih Kllintonovih politika, dok je Kristina Romer akademski ekonomista čija istraživanja pokazuju da je kejnzijanska filozofija lečenja recesija povećanjem državne potrošnje neefikasna i da smanjenje poreza ima izrazito povoljne efekte po ekomomiju.

Međutim, Obamin ekonomski tim predvođen upravo pomenutim dvojcem "pro-tržišnih" iluminata razvio je plan povećanja državne potrošnje tokom naredne godine za najmanje 1 000 milijardi dolara (pošto je shvatio da prethodni plan od 700 milijardi nije bio dovoljan) i takozvano smanjenje poreza koje se uglavnom svodi na povećanje subvencija siromašnima (poreske kredite), što će reći, državne potrošnje! Najmanje 250 milijardi će ići na pork-barel subvencije za zelene tehnologije a ostatak u infrastrukturu, zdravstveno osiguranje, druge subvencije i ko zna šta sve još. O liberalizaciji slobodne trgovine nema ni govora. Neće se ratifikovati ni postojeći sporazumi popout onog sa Kolumbijom ili Južnom Korejom, da ne govorimo o novim, a i NAFTA može doći pod udar. Finansijska tržišta čeka najveći talas regulacije posle Velike Depresije, ili barem posle 2002godine. Sindikalno zakonodavstvo čeka ukidanje tajnog glasanja i najveće jačanje njihove moći posle New Deala, sa predvidivim posledicama po nezaposlenost.

Neko bi se mogao upitati, gde su predsednikovi ekonomski savetnici koji u svojim teorijskim radovima, a neki i u prethodnoj političkoj praksi, zagovaraju slobodno tržište, primat privatnog nad državnim investiranjem, slobodnu trgovinu i ostale slične stvari? Zar je moguće da su svi, kako kaže jedan moj prijatelj "pobudalili" za tako kratko vreme?

Nažalost, moguće je. I da, jesu pobudalili, i to radikalno. Samo onaj ko nije pratio politiku poslednjih godina može da bude iznenađen time. Lari Samers jeste radio i govorio mnoge pro-tržišne stvari tokom 1990-ih. Ali, to je tada radio i Džefri Saks. Uzalud citiranje Samersovih članaka i postignuća iz tog vremena, kada je on danas sve to praktično odbacio i privhatio potpuno levičarsku Obaminu filozofiju. Na početku Klintonovog prvog mandata on je upozoravao na opasnost od deficita kao ključnu stvar i sve politike uspešno usmerio na njegovo smanjenje. Danas kad je deficit duplo veći nego tada Samers zagovara 1000 milijardi nove nepokrivene državne potrošnje! Sa kojim obrazloženjem? Nema ga (osim ako sledeće vulgarno kejnzijanske mantre ne smatrate "objašnjenjem"). Svako ko je pročitao i jedan od njegovih članaka u Financial Timesu poslednjih godina zna da je Samers revidirao radikalno svoje stavove iz prošlosti. Čak ni slobodnu trgovinu ni globalizaciju više ne privhata kao neupitnu vrednost, već se predaje trabunjanjima o "uzimanju u obzir šireg skupa stejkholdera", "stimulisanju domaće tražnje i produktivnosti", što su samo eufemistički, orvelovski izrazi za trgovinski protekcionizam i intervencionizam. Mit o njemu kao tržišnom osloncu je izraz pustih snova onih koji i dalje žele da se uljuljkuju praznim pričama da stvar nije strašna koliko jeste. Mnogi nekad liberalni ekonomisti su promenili ploču poslednjih godina, a posebno poslednjih meseci. To je očekivani i mnogo puta osvedočeni obrazac prisutan uvek kad dolazi do većih promena intelektualne klime i javnog mnenja. "Svi smo mi danas socijalisti", nije parola SPS sa nekih izbora 1990-ih, već izreka jednog britanskog političara s početka XIX veka. I danas svi postaju socijalisti sve više, pa i Lari Samers. Samo najveći intelekti poput Hajeka, Fridmana ili Mizesa su mogli u takvim uslovima da zadrže beskompromisni stav odanosti razumu i istini (često poželim da je Fridman danas živ. Siguran sam da ne bi bilo tako depresivno kao što jeste, barem u intelektualnom svetu).

Ne treba se uljuljkivati nikakvim iluzijama – Obama ima plan da bude novi i radikalniji FDR. Izjave njegovog šefa kabineta da se sme propustiti prilika, Obamine najave radikalne rekonstrukcije američkog društva samo su naznaka onog što sledi. Sadžaj tih promena je prilično jasno objašnjen. Obamu neće zanimati spoljna politika. Tu stvari samo treba održati kako jesu da mu ne bi smetale unutra. A pravi prgram je uvođenje socijalizma u Ameriku kroz:

-radikalnu regulaciju emisija CO2 i hiljade milijardi poreskih para za zelenu industriju čime će se razviti eko-industrijski kompleks čije razmere mi danas ne možemo ni da zamislimo.

-nacionalizaciju zdravstvenog osiguranja, najpre kroz uvođenje opšteg državnog osiguranja koje će zbog moći vlade da prevali na poreskog obveznika troškove (tj svoje "niže" cene) postepeo istiskivati privatno osiguranje. U drugom koraku, vremenom će nasatati sistem sa državom kao jedinim pružaocem usluga osiguranja (Obama kaže da mu je single payer sistem cilj, i da ne može da ga ostvari direktnim dekretom, nego postupnim gušenjem privatnog). To je i danas jedan od najregulisanijih biznisa, a Obama planira potpunu nacionalizaciju i prelazak posla vrednog hiljade milijarde dolara direktno u ruke državi.

-nastavak i ubrzanje nacionalizacije bankarstva i industrije koje je započeo Buš, putem finansijskih bailouta, subvencija "eko" projektima koje povećavaju ulogu države u korporativnom upravljanju, primene kanona "socijalne odgovornosti" koji već upravljanje firmama potpuno izmeštaju iz njih samih itd. Ideal je što je više smanjiti prostor privatne incijative, i sve građane što je moguće više učintii klijentima i slugama države.

Opšta ambicija Obame koju njegove i izjave njegovih savetnika otkrivaju jeste da iskoristi trenutnu krizu ili "krizu" kao povod i izgovor za neslućeno povećanje obima i moći države, da radikalno transformiše američko društvo u pravcu socijalizma. I ne vidim ko će u tome da ga zaustavi (možda Kongres ili Senat, ili "free market" ekonomisti?). Mesija je održao govor od svih mesta na Univerzitetu George Mason (gde li su demonstrativni tekstovi profesora?) u kome je jasno, da ne može biti jasnije, izložio svoj socijalistički Manifest. I mnogi "libertarijanski" profesori sa tog fakulteta su mu aplaudirali, recimo Alex Tabarook sa Marginal Revolution. To samo pokazuje da nas čeka duga i tamna noć, možda slična onoj iz prve polovine i sredine XX veka...