Kejns je u jednom bio u pravu. U poslednjem pasosu Opšte teorije kaže da nisu skriveni interesi nego ideje te koje su opasne i koje na kraju naprave razliku između dobra i zla.
Predsedništvo Georga W. Busha je takav slučaj. Od tolike buke koju prave svi njegovi profesionalni neprijatelji, previđa se činjenica da on za osam godina nije imao ni jednu važniju kompromitujuću aferu, ličnu, finansijsku ili političku. Uporedite to sa Billom Clintonom koji je ne samo lagao pod zakletvom oko slučaja Levinski, nego je bio upleten u nerazjašnjene finansijske dilove, poslednjeg dana mandata amnestirao pomagače u ovim aferama i svog kriminalnog polubrata, a na kraju još i pokušao da pokrade nameštaj i umetničke vrednosti iz Bele Kuće. Obama pre nego što je i postao predsednik ima više afera nego što je Bush za sve ovo vreme imao. Kao i Reagan, GWB nije svetski džet-seter nego dobar konzervativac koji letuje na svom teksaškom ranču, voli da sam obavlja kućne i rančerske poslove i to planira da radi i sada po završetku mandata.
Ali pogrešne ideje su ono što su od njegovog predsedništva napravile debakl. Negde između osvajanja vlasti i 11. septembra 2001. priklanja se idejama male grupe neokonzervativaca okupljene oko potpresednika Cheneya. Neokonzervativci su bivši trockisti. Trockijev ideal je bila permanentna svetska revolucija u cilju uspostavljanja komunizma, a neokonsi su u istoj stvari samo zamenili ciljeve i umesto komunizma stavili demokratiju. Svetska revolucija je ostala. A šta je unutrašnja ekonomska politika naspram večnosti, ona se može zanemariti, a da bi se javno mnjenje pridobilo za veliku stvar možemo im još i povlađivati i davati šargarepe koje traže. Tako Bush skoro do kraja mandata nije stavio nijedan veto na potrošnju i po stepenu povećanja državne potrošnje, čak i ako se isključi vojni deo budžeta, spada u najrasipljivije predsednike ikada.
Dakle ideje, a ne skriveni interesi. Jesu Hulliburton i neke firme dobile ugovore, ali to se moglo raditi sa bilo kakvim javnim nabavkama i bez započinjanja rata. Niti je reč o naftnim interesima, jer prihod od iračke nafte ide iračkoj vladi i nikom drugom. U pitanju je, pre svega, bila zabluda, pogrešna ideja da svi ljudi vole lične slobode i da će za tako nešto glasati kad im se pruži prilika. Videćemo šta će se dalje dešavati, možda Irak zaista postane stabilna demokratija, a možda se i raspadne u nastavku građanskog rata. Ali ako treba sumirati predsedništvo GWB, to bi bilo da je on kao čovek imao vrlo malo sebičnih interesa, da je imao jak karakter i insistirao da uradi ono što smatra da je ispravno, makar to platio i padom popularnosti. Problem nije bio on lično, nego ideologija velikodržavnog konzervativizma koju je u toku mandata prihvatio i koja je na kraju obeležila i spoljnu i unutrašnju politiku u poslednjih osam godina.
11 comments:
Šta god da je, Slaviša, bila najveća greška GWB, nija ta koju navodite. Intervencionizam u prilog slobode i demokratije je nešto na šta je Amerika tako reći obavezna, kako u svom interesu tako i moralno obavezna. Bez SAD kao predvodnice slobodnog sveta, i to ponekad agresivne predvodnice, danas ne bi bilo ni vas ni mene onakvih kakvim nas znaju, niti bi bilo ovoga sajta, niti bi bilo ičega sem Gulaga raznih boja. To što je radio GWB radili su i svi njegovi prethonici od Trumana preko Kenedija do Regana i Klintona. Ali nisu svi, naročito ne Regan, toliko skupih šargarepa podelili, nego je Regan umeo da svede na pravu meru kontrolore leta kad je trebalo, a 1987. nije delio okolo bailoute!
Smrc, potekla mi je suza. Jedan posteni pogresno shvaceni covek zavrsava svoj mandat predsednika SAD. Njegov jedini greh je pogresna ideologija kojoj je bio slepo veran. Nije tu bilo nikakvih afera ni licnih interesa. Profiti od iracke nafte idu irackoj vlasti. Americke naftne, gradjevinske bezbednosne kompanije i proizvodjaci oruzja su svoje usluge stavile na raspolaganje besplatno. To im je bio CSR projekat radi sirenja demokratije u svetu.
Slazem se sa dve kljucne poente: da je GWB dobri covek iz Teksasa, bez afera i korupcije, kao i sa tim da je ostavio neslavno nasledje najveceg "trosadzije" posle LBJ a mozda i dalje u proslost. Sramni bailout, prosirenje zdravstvenog osiguranja, odsustvo reformi penzionog sistema, nevidjena ekspanzija federalnih izdataka...Da su dosledni i intelektualno posteni, levicari bi trebalo umesto sto ga optuzuju za "trzisni fundamentalizam" da slave GWB kao velikog predsednika jer niko posle III svetskog rata nije toliko povecao drzavnu ulogu u ekonomskom zivotu kao on.
Sto se tice Iraka, tu je takodje tacna Slavisina opaska da Busova motivacija nije bila licna ni profiterska, vec ideoloska. Ipak, u ovom trenutku nije jasno kakve ce dugorocne konsekvence avature u IRaku da budu. Situacija se u velikoj meri popravila u odnnosu na pre godinu dana. Ja licno ne drzim da je tacna ta hantingtonovska ekskluzivisticka i pomalo rasisticka ideja da "druge kulture" ne razumeju ili ne zele slobodu. Meni se svidja sto je 100 miliona ljudi sada slobodno, iako mi se ne mora svidjati cena koju je Amerika za to platila. I ne mislim da je ovaj eksperiment sa oslobadjanjem Iraka nuzno osudjen na propast.
"Ja licno ne drzim da je tacna ta hantingtonovska ekskluzivisticka i pomalo rasisticka ideja da "druge kulture" ne razumeju ili ne zele slobodu."
ne radi se o tome da ne zele slobodu, nego o mogucnosti da im tu slobodu da neko sa strane. meni na primer izgleda da, u popravljanju sveta (sto i ja verujem da je bio glavni bushov motiv), pored razumljivog otpora lokalne populacije, americkoj vladi nedostaje isto ono sto nedostaje i ekonomskim planerima: informacije sa terena. to je jedno od mesta gde se razilaze konzervativci i libertarijanci. na primer, sa stavom "more often than not, the us government is capable of assessing the causes of civil strife in other countries" - se ne slaze 60% libertarijanaca i manje od 20% konzervativaca.
Ali, to je tacno ista ona vrsta argumenata koju su Milosevic i njegovi davali protiv pomoci zapadnih vlada opoziciji u Srbiji. Necemo da nam neko spolja odredjuje sudbinnu jer mi sami najbolje znamo sta nam treba. I postojao je na Zapadu isti takav bazicno rasisticki argument protiv mesanja u srpske stvari - to su neki divljaci koji se kolju, nema nikakve demokratske tradicije, oni sami zasluzuju Milosevica itd.
Dakle, jedan prilicno surovi diktator je uklonjen u Iraku, i uspostavljena je demokratska vlada. Nema logora smrti ni policijskog terora vise. Slobodu je doneo neko sa strane. Kao sto je i Nemackoj i Japanu doneo neko sa strane. Kako je tada mogao da donese neko sa strane? Da li cemo sad da kazemo da je to "drugo" jer su Nemci i Japanci civilizovani i oni mogu da uce i brzo usvajaju tekovine slobode, a ovo su divljaci koji ne mogu? Ili Nemacka i Japan 1945 nisu oslobodjeni nego "okupirani u sklopu americke politike imperijalizma"?
ne vidim nista rasisticko (?!) u argumentu da lokalna populacija zna bolje od bilo koga sa strane "sta im treba". da li ti sporis da lokalna populacija ima vise informacija nego neki "prosveceni" mocnik sa strane? koliko mislis da je bush znao o iraku kad se odlucio za napad? a znao je sta im je potrebno? dozvoli, ali ovo malo previse lici na price "sta ce nam pedeset vrsta paste za zube".
naravno, kao sto mnogi biznisi propadnu, tako se i mnoge ideje o tome "sta nama treba" pokazu kao pogresne. ali, za razliku od intervencija sa strane, tu je moguca relativno brza korekcija. ako neki americki birokrata pogresno proceni sta je tamo nekom drugom narodu potrebno, tu prakticno nikakva korekcija nije moguca - upravo kao u slucaju centralnog planera.
Tačno da je pitanje da li bi ga se ikada oslobodili i možda ovo na dugi rok još ispadne i dobro.
Ali taj neokonski stav se vidi i kod pristupa intervenciji. Da sada ne idemo u detalje, ali recimo odluka da se raspusti postojeća iračka vojska. To je bio malo jakobinski mehanizam, gradimo svet iznova, napravićemo potpuno novu vojsku. Ili odluka da se ne preda vlast Iračanima odmah, nego da se vlada još godinu i po centralizovano preko politbiroa. Te dve odluke u kombinaciji, a obe mirišu na marksizam-trockizam, su najviše doprinele rasplamsavanju nasilja 2005-6. Čak su i ustav prvo hteli da napišu pa tek onda da se ide na izbore, ali trebalo je jedan šiitski ajatolah Sistani da im objašnjava da ne mogu pisati ustav bez izbora.
Dakle iako se slažem da intervencija usmerena na Sadama je sama po sebi dobra stvar, mnoge stvari koje su je pratile su mogle da se urade drugačije da se samo imao malo skromniji pristup.
Naravno da ja ne sporim da su cinjene velike greske. Mislim da je slanje nedovoljnog broja vojnika jedna od kljucnih takvih gresaka sa ogromnim posledicama. Mozda i raspustanje vojske (mada tu ne bih bio tako siguran). Da ne govorimo o odsustvu bilo kakvog pritiska na iracku vladu da ide u pravcu privatizacije (osim tvojih aktivnosti Slavisa:))Ali, ne verujem da te greske imaju mnogo veze sa ideologijom. Pre ce biti da su posledica obicne nekompetencije i pogresnih procena stanja na terenu.
Osim toga, odlaganje izbora je bilo upravo koncesija vasem nacinu razmisljanja - Iracani jos nisu spremni, ajde jos malo da im damo sanse da se stvar smiri. Organizovanje izbora odmah bi bilo mozda najveci "jakobinizam". Ovako su napravili kompromis sa realnoscu ili "realnoscu".
glas naroda,
ovde je situacija mnogo jednostavnija, i taj vas falibilizam i hajekovska opreznost nisu mnogo uputni. Pitanje je elementarnog izbora izmedju diktature i tiranije na jednoj i oslobodjenja uz pomoc privremene okupacije strane sile na drugoj strani. vase razmisljanej bi se moglo primeniti i na NEmacku 1945 - ko su Amerikanci da u ime Nemaca odlucuju o njihovom politickom uredjenju? Ja sam 1999 izmedju mogucnosti da Milosevic pobedi i kopnene invazije i okupacije Srbije od strane NATO, mislio da je okupacija bolje, tj manje lose resenje. Isto mislim i za Irak. Nema tu nekog prostora za naknadno premisljanje. Naprosto, prethodno stanje je po definiciji gore, osim ako vam argumenti o nekom diktatoru kao "izrazu narodne volje" ne zvuce uverljivo, i osim ako zaista ne verujete da postoji ikakva verovatnoca da bi prosecnom Iracaninu bilo bolje pod Sadamom nego u demokratiji, ili Srbinu pod Milosevicem nego u demokratiji. Ja ne verujem, tako da dogmatski zakljucujem da je rat znacio oslobadjanje i tacka.
glas naroda,
setio sam se jedne instance gde vas argument ipak mozda vazi. Recimo, Erhard je sproveo ekonomske reforme u Nemackoj 1945 mimo volje okupacionih vlasti koje su neograniceno verovale u kejnzijanizam. On je u petak uvece deregulisao sve cene i plate i prekinuo stampanje para. Da su se Amerikanci i Englezi pitali nikad do toga ne bi doslo. Moguce je da okupacija napravi katastrofalne greske. Ali, u Iraku nismo imali takve lidere, niti postoji ikakva verovatnoca da bi bilo na srednji bilo na duzi rok neka spontana evoucija pod Sadamom dala bolje rezultate. Ne bismo dobili Erharda svakako.
Sta bi ovaj radio, samo da moze...
I kako to Ameri doneli slobodu Nemackoj i Japanu? Valjda su im doneli okupaciju. I sam koristis izraz "okupacione vlasti".
Tasicu, pa ti znaci vec neko vreme radis kao clan okupacione administracije? Kakav je osecaj?
I dobro Perice, sad ti meni reci, kakve ovo veze ima sa slobodom i dobrom voljom? Ovi silom zavode "demokratiju" i "slobodno trziste", sve preko masivnog drzavnog i vojnog aparata, ili to fanaticno podrzavaju. To im je u redu. Nista se nije promenilo jos od Kolumba, najmanje. Ili od Kiplinga. White Man's Burden. Demokratija i slobodno trzite svuda, oces-neces... Beli covek Ivan zna bolje.
"ovde je situacija mnogo jednostavnija, i taj vas falibilizam i hajekovska opreznost nisu mnogo uputni. Pitanje je elementarnog izbora izmedju diktature i tiranije na jednoj i oslobodjenja uz pomoc privremene okupacije strane sile na drugoj strani."
vama se stvari cine jednostavnim zato sto ste ih vi pojednostavili. ali, i centralnom planeru se cini da su stvari vrlo jednostavne: populacija drzave puta broj dana u godini puta prosecan broj pranja zuba po stanovniku, i eto nama uvida koliko paste za zube je potrebno, vrlo jednostavno.
"Naprosto, prethodno stanje je po definiciji gore, osim ako vam argumenti o nekom diktatoru kao "izrazu narodne volje" ne zvuce uverljivo, i osim ako zaista ne verujete da postoji ikakva verovatnoca da bi prosecnom Iracaninu bilo bolje pod Sadamom nego u demokratiji, ili Srbinu pod Milosevicem nego u demokratiji."
pa ovo je dobar primer ekstremnog pojednostavljiavanja stvari zbog kojeg i imate utisak da je "sve to vrlo jednostavno". da, zivot u demokratiji je bolji od zivota pod sadamom - ceteris paribus. ali, zivot u demokratiji i pod sadamom nisu dva staticna proizvoda na polici u prodavnici, vec samo neke od milion drugih posledica razlicitih drustvenih procesa (npr. postepene evolucije iracke drzave inicirane od strane gradjana, i njenog nasilnog popravljanja od strane tudje vojske).
Post a Comment