Smatram da NBS mora da napravi zaokret u tekućoj politici i da umesto targetiranja inflacije doda još jedno nominalno sidro u vidu deviznog kursa, koje bi ojačalo kredibilitet sistema. To svakako ne bi trebalo da znači politiku fiksnog deviznog kursa, već neki od oblika rukovođenog upravljanja koji ne bi dozvoljavao veće oscilacije deviznog kursa od nivoa koji odgovara razlici u inflaciji između Srbije i Evropske monetarne unije.
Ekonomista Nikola Fabris navodi neke dobre razloge protiv fluktuirajućeg kursa, ali nije mi jasno zašto se onda ne odluči za potpuno fiksni, umesto rukovođeno fluktuirajućeg kao srednjeg rešenja. Slobodno fluktuirajući kurs i potpuno fiksni kurs su jedina dva oblika tržišno određenog kursa. Prvi zato što cenu dinara određuje ponuda i tražnja, drugi zato šte je cena dinara identitet sa frakcijom cene evra, koju određuje ponuda i tražnja. A srednja rešenja kao što su rukovođeno fluktuirajući ili prividno fiksni (pegged) su kursevi zavisni od arbitrarne volje centralnih bankara. Koje su prednosti takvog kursa u odnosnu na potpuno fiksni? Ja ih ne vidim, osim ako se pod prednošću ne smatra mogućnost vođenja samostalne monetarne politike. Sa fiksnim kursom monetarne politike nema jer se novac štampa-povlači samo na osnovu ulaska-izlaska deviza, pa centralna banka nema mnogo prostora za kreativnost. Ali nemogućnost samostalne monetarne politike bi u zemlji koja ni posle osam godina demokratske tranzicije ne može da spusti inflaciju ispod 10-15% trebalo da bude prednost, a ne mana.
Dakle Fabrisove razloge protiv fluktuirajućeg kursa razumem. Ali zašto onda ne ići na vezivanje za evro, nego ostavljati NBS da se igra rukovođenim kursom i monetarnom politikom? Još nisam čuo dobar razlog za to.
5 comments:
Ne znam, bojim se da bi fiksni devizni kurs ipak bio preoštra mera targetiranja (odnosno, tu targetiranja i nema, to je što je).
Fiksni kurs je rizičan za izvoznike. NBS bi mogla da ga koristi ukoliko bismo bili sigurni da je razlika u inflaciji u EU i kod nas najznačajniji uzrok kolebanja kursa. Međutim, tu je i nekonkurentnost privrede. Zato ne bi trebalo fiksirati kurs, već ga održavati na nekom nivou (ili blizu), a u slučaju da je ipak, zbog stimulisanja izvoza, neophodno malo povećati kurs, onda to učiniti postepeno.
Mislim da je tako jednostavnije.
Takođe, verujem da bismo morali da povlačimo sve veće i veće količine dinara, kako bismo održavali taj fiksni kurs. Tako bi se suzbijala i inflacija, ali, ipak, gde je tome kraj?
Nekonkurentnost se ne može izbrisati kursom. "Konkurentnost" je ustvari isto što i produktivnost, a to se ne leči monetarnim ili kursnim mahinacijama. Ako spustiš kurs da odgovara izvoznicima, time ne podižeš njihovu konkurentnost ni iz čega, nego ih mi svi ostali subvencionišemo. Takva stimulacija nije besplatna, iako se računovodsvteno ne vidi.
Kako održavati fiksni kurs -- dinar se prosto povlači i emituje u skladu sa deviznim prilivom i odlivom. Nema neograničenog povlačenja, ima i emitovanja. To je suštinski isto kao i prelazak na evro, samo što zamenjujemo novčanice svaki put kad dođu ili izađu iz zemlje.
Nisam mislio ja da spustim kurs, nego tržište.
Ipak, razumeo sam poentu.
No, mislim da bi slobodno fluktuirajući bio bolji.
ukrajna je uvela foreign exchange limits u oktobru. imf je to aminovao u Novembru na kratke staze (aranzman vazi do 2010), cak im je dao 700% veci stand by od predhodno dogovorenog.
ja mislim da treba razmisljati u tom smeru, na kratke staze...
.... video sam da nase banke vec to rade na nekom, ne-zvanicnom nivou. koriste birokratiju da uspore placanje foregn payments, traze dlaku u jajetu... tako da mislim da je ogranicavanje foreign exchange u srbiji jedan "elephant in the room". politicki, to je verovatno jedino sto je ostalo.
Post a Comment