Fiskalni stimulus

Upravo je objavljeno da su Obamini savetnici koncipirali plan od najmanje 825 milijardi dolara fiskalnog stimulusa koji će ponuditi Kongresu na usvajanje.

Naravno, ne treba se čuditi kada političari beskrupulozno koriste povoljne okolnosti za širenje prave orgije državne potrošnje. Ali, je svakako neverovatan fenomen do koje mere su ekonomisti glavnog toka spremni da im u tom poslu sekundiraju. I koliko su spremni da prenebregavaju ne samo ekonomske doktrine kojih su se do juče držali, već pre svega elementarni zdrav razum i logiku.

Kada se o fiskalnom stimulusu radi, jednostavno pitanje koje ne možete naći u komentarima većine ekonomista je - kako se finansira fiskalni stimulus? Svi će se složiti načelno-teorijski da nema besplatnog ručka. Osim, nekako kad je reč o fiskalnom stimulisanju ekonomije, gde se veruje da država može obezbediti neke pogodnosti bez troškova, zapravo sa dodatnim koristima.

No, odakle dolaze pare? Odgovor - od poreza, od povećanog državnog zaduživanja ili od štampanja para. Nema četvrtog načina. Porezi u Americi neće biti povećani već smanjeni ili slični kao sada. Dakle, to nije izvor. Da li je zaduživanje izvor sredstava? Vrlo verovatno. Samo ni to ne ide besplatno. Kinezi, Japanci i svi ostali koji drže obveznice američkog Trezora neće neograničeno pokrivati američki dug. Ako zaduženost raste, rastu kamatne stope i na kraju dolazi do istiskivanja privatnih investicija (što na kraju može odvesti u inflaciju kao poslednje očajničko "rešenje"). Vlada ne može da se zadužuje i da povećava potrošnju a da se to ne odrazi negativno na privatne investicije. Ako može, zašto onda ne poveća državni dug 10 puta i ne uvede stimulus od 10 000 milijardi? Ako se bogatstvo "multiplikuje" (a ne istiskuje), povećajmo onda stimulus 50 ili 100 ili 1000 puta? Koji je teorijski argument protiv takvog povećanja?

Osim toga, pitanje je kriterijuma za donošenje investicionih odluka. Američka vlada će da potroši skoro 900 milijardi dolara tokom sledeće godine na infrastrukturu, obnovljive izvore energije, zdravstveno osiguranje i tako redom. To znači da će ta vlada morati da donosi enorman broj osetljivih investicionih odluka, i to dalje znači da onaj ko predlaže taj plan i onaj ko ga kao ekonomista podržava, veruju da vlada ima bolje informacije, moć predviđanja i podsticaje za ulaganje od tržišta, i da će ona superiorno da alocira tih 900 milijardi. Kada neko prigovori da je to apsurdno, jer ako je država bolji investitor od privatnika onda nije trebalo ukidati socijalizam, kolektivisti odgovaraju da je to slučaj samo u depresiji ili recesiji kad privatna tržišta presuše. Dakle, tržište je inače superiorno u odnosu na vladu, ali kad ono "otkaže" onda vlada postaje genijalna, i sposobna za sve ono za šta inače nije sposobna - da bude dobar investitor i kapitalista. Koja je teorijska osnova za takvo idiotsko verovanje u prestabiliranu harmoniju između političara i biznismena (kad prvi "zna" drugi ne "zna", i obrnuto)? Ja do sada nisam čuo ništa na tu temu. Voleo bih da ako je neko od čitalaca upoznat sa bilo kakvom argumentacijom tog tipa, da me sa njom upozna.

Političari i birokrati u federalnim telima će, dakle, na osnovu svojih recesijom mistički zadobijenih moći predviđanja i procenjivanja, na brzinu morati da evaluiraju stotine i stotine projekata tokom naredne godine, i da odluče koji od njih zavređuju pare poreskih obveznika a koji ne. Oni će u odsustvu tržišnih signala da smisle bolju upotrebu ogromnih resursa u odnosu na ono što bi privatne individue bile u stanju same da učine. Kog kvaliteta će da bude njihova cost-benefit analiza predloženih projekata, i po kom kriterjumu će političari moći da pretpostave šta treba a šta ne treba finansirati (čak i da ostavimo po strani notorne public choice prigovore da će najveći deo para biti potrošen na pork-barel, korupciju i podmićivanje interesnih grupa)? Kako će oni da razlikuju "koristan" od "štetnog" projekta? Vrlo sam radoznao za teorijsko razjašnjenje i ovog problema, te molim čitaoce da se uključe.

Jedna od mojih najtrajnijih fascinacija stanjem ekonomske teorije je količina idiotskih tvrđenja koja podrazumevaju mogućnost centralnog planiranja i njegovu veću efikanost u odnosu na tržište, i istovremeno blaženo neuviđanje ogromnog broja ekonomista protivrečnosti između tih tvrđenja i načelne odanosti tržišnoj privredi; da ne možeš istovremeno biti zagovornik tržišne privrede i fiskalnnog stimulusa, jer ovo drugo podrazumeva verovanje da su državni birokrati epsitemološki i informaciono privilegovani u odnosu na tržišne aktere. Ako u to veruješ, onda moraš principijelno biti protiv kapitalizma kao takvog. Ne sme se dozvoliti da tolika ogromna količina novca ostaje na privatnim tržištima, pošto bi ljudi u ofisima i nadleštvima u prestonici mogli korisnije da ih upotrebe. A ako se ne slažeš sa tom propozicijom, onda moraš smatrati fiskalni stimulus čistim traćenjem para. Nema trećeg.