Američki izbori - Cruz vs Rubio

Republikanski preliminarni izbori naredne godine su najzanimljiviji od svih koje sam ja do sada pratio (a to je od 2008 naovamo). Iako dva autsajdera (Donald Trump i Bnn Carson) još uvek vode u anketama javnog mnenja konsenzus je da će se na kraju bitka za nominaciju odlučiti između dva Amerikanca kubanskog porekla, senatora Ted Cruza iz Teksasa i senatora Marca Rubija sa Floride. Ako je to slučaj, Republikanska stranka će imati ubedljivo najboljeg kandidata za predsednika posle Ronalda Reagana.

Najnovija debata koju su vodili repubikanski kandidati je to pokazala. Rubio i Cruz su ocenjeni kao jasni pobednici i to se odmah pokazalo na ispitivanjima javnog mnenja gde je rejting obojice odmah značajno skočio, a Cruz se već značajno približio Carsonu i Trumpu u Ajovi gde se održavaju vrlo značajni prvi preliminarni izbori sledećeg januara. Najviše pažnje su privukli vrlo ekeftan napad Ted Cruza na pristrasnost medija i jednako efektan (kontra)napad Marca Rubija na Jeb Busha, U ovom trenutku izgleda da je to bio "poslednji ekser u kovčegu" Bušove ionako klimave kandidature.

Međutim, za mene je ubedljivo najimpresivniji aspekt debate bio ekonomski program Teda Cruza. U poređenju sa njim, Ron Paul izgleda kao umerenjak: Cruz se zalaže sa ukidanje progresivnih poreza i flat tax od 10% sa sve preko određenog praga dohotka, i 16% porez na profit. Porez na "platni spisak" iz koga se finansiraju starosne penzije bi takođe bio ukinut. Jedna od posledica ovoga je drastično uprošćavanje poreskog sistema koje omogućava ukidanje IRSa (da, Cruz eksplicite zagovara ukidanje IRSa!). Druga još dramatičnija posledica je potkopavanje sistema državnog penzionog i zdravstvenog osiguranja. Cruz predlaže da se formiraju univerzalni lični štedni računi, što znači da bi do iznosa od 25 000 dolara godišnje ljudi mogi da štede za tačno određene svrhe (zdravstveno, penziono osiguranje itd) bez plaćanja poreza. Ovo je najelegantnija "puzajuća" privatizacija penzionog i zdravstvenog sistema koju sam ja do sada video. Prosto, upakuješ je (kao što i treba, i kao što i jeste) kao davanje izbora mlađim pojedincima da štede za sebe, uz potpunu zaštitu penzionih prava starijih. Bez ikakve priče o "privatizaciji" (što je omogučeno potpunim ukidanjem poreza za penzije, te nema priče o tome koliki procenat poreza se preusmerava na privatne račune) Svako voli da ima svoje pare, a ne nejasna obećanja od političara da će im nešto dati za 30, 40 ili 50 godina.

Dodatna pozitivna stvar koju je Cruz saopštio u toj debati je vezana za monetarnu politiku. Naime, zalaže se za reviziju poslovanja Feda, razmatranje povratka zlatnom standardu, a kao "minumum" drastično smanjenje diskrecije Feda i ograničavanje na obezbećivanje stabilne vrednosti dolara. Kategorički je protiv QE, i ustvrdio je, sasvim u stilu Austrijanaca, da je Fed kriv za balon nekretnina  i da je bio važan faktor krize 2008.

Što se tiče spoljne politike, Cruz opet ima najbolju moguću poziciju: kritika intervencije u Libji, odricanje "izgradnje nacija" u Iraku i Avganistanu, uz zalaganje da se stane ukraj ISISu. Uz mnogo oštriji stav prema Putinu i kineskim komunistima (pokušavam da zamislim lični susret Cruza i Putina, ili Cruza i kineskog šefa partije, to svakako ne bi izgledalo ovako). Zalaže se za pojačanu saradnju sa zemljama Istočne Evrope poput Poljske i baltičkih država i obnovu raketnog štita koji su Buš i Obama napustili u naivnoj veri da će time odobrovoljiti Putina.

Cruz je apsolutna noćna mora kako za levičare tako i za republikanski establišment (pogledajte jednu dugu ilustraciju zašto). Čovek sa inteligencijom od verovatno 140 ( i fotografskim pamćenjem, kako čujem), debatni šampion i jedan od najboljih studenata na Prinstonu, sa briljantnom pravničkom karijerom pre ulaska u politiku i apsolutno nepotkupljiv i neustrašiv. Ako treba biće sam protiv celog Senata, i neće se povući nimilimetar ako smatra da je u pravu. Ne znam da li će postati predsednik, ali moje uverenje da ako postane to će biti najbolji američki predsednik posle Grovera Clevelanda.

Dodatni izvor optimizma u svemu ovome je što glavna alternativa, Marco Rubio, takođe uopšte nije loš. U većini ideoloških stvari, Rubio je vrlo visoko na svim listama konzervativnih i libertarijanskih organizacija koje rangiraju političare, odmah iza Cruza, Mike Lee-ja i Rand Paula. Nedavno je izašao sa platformom o energetksoj politici od koje su mediji dobili napad panike. Da protivnik nije Cruz ja bih Rubija smatrao odličnim izborom. U spoljnoj politici je na sličnoj liniji kao i Cruz, i u većini ostalih domena je vrlo solidan.

Postoje dva glavna problema sa njim. Prvi je vezan za njegov odnos prema ilegalnim imigrantima, što meni i nije neki veliki problem, ali bi moglo da bude veliki problem sa konzervatvnim glasačima ako Rubio postane nominee. Naime, ne samo da se on zalaže za amnestiju ilegalnih imigranata (čemu se ogromna većina republikanskih glasača oštro protivi) nego je bio jedna od incijatora propalog zakonskog projekta amenstije poznatog kao plan "ganga osmorice". To je izvor kako njegove popularnosti među članovima republikanskog establišmenta (Privredna komora, RNC, glavni konzervatni mediji i kolumnisti "konzervatnih" glasila u DC) ali i nepopularnosti među konzervativnim i Tea Party glasačima.

Za mene glavni problem u vezi Rubija nije ideologija (gde je uglavnom solidan) nego lični karakter. U istom smislu kome mislim da je Rand Paul problematičan karakter. Svi oni su došli u Vašington na talasu Tea Party revolucije 2010-2012. I Cruz i Lee i Paul i Rubio su bili alternativni, Tea Party kandidati koji su izazvali u prajmeririjma establišment kandidate. DC republikanska centrala je učinila sve da progura svoje ljude i porazi ove mlađe izazivače. Rubiov protiv kandidat je bio guverner Floride Charlie Crist koji je posle poraza od Rubija prešao u demokrate! Ali u vreme izbora uživao je nepodeljenu podršku republikanske "centrale". Ipak, svi oni su uspeli da pobede samo uz pomoć podrške aktivista Tea Party na terenu. time su dokazali politički talenat i hrabrost. Ipak, kad su došli u Vašington vec prvog dana su se pokazale drastične razlike u karakteru. Cruz i Lee su nastavili onde gde je senator Jim Demint (sada šef Heritage Fondacije) stao: da vode nezavisnu politiku i potkopavaju napore establišmenta da iza leđe pravi dilove sa demokratima i perpetuira status quo u pogledu potrošnje, regulacije i javnog duga. Od prvog dana postali su neprijatelji republikanskog establišmenta, demokratskog estalbišmenta i glavnih medija (liberalnih i "konzervatnih" jednako).

Nasuprot tome, Rubio i Paul su od prvog dana prešli "na stranu neprijatelja". Paul je postao blizak sa Mitch McConnellom, republikanskim liderom u Senatu (zapravo to je stara priča: McConnellov čovek je bio menadžer kampanje Ron Paula za predsednika i Rand Paula za Senat. Pametnome dosta.),  Rubio je za svoju kooperativnost i odbijanje da radi zajedno sa Cruzom i Lee-jem brzo nagrađen statusom favorita i atraktivnim mestima u senatskim komitetima: bivši kandidat Tea Party sa Foride, već nekoliko godina je čovek establišmenta. To meni signalizira da je čovek problmatičnih moralnih standarda u politici (što će reći prosečnih standarda) i da treba biti oprezan sa velikim očekivanjima od njega.

Daću vam jednu ilustraciju zašto su ove stvari važne i zašto su vrlo dobar "prediktor" predsedničiih performansi. Zamislite da imamo republikanskog predsednika i onda ga bivši guverner Kalifornije izazove na prajmerijima, koji traju beskonačno i na kraju predsednik na jedvite jade, uz sve moguće i nemoguće prljave trikove pobedi. I onda izgubi na opštim izborima. Zamislite šta bi o tome konzervativnom guverneru rekli mudraci u medijima i stranačkim estalbipmentima danas: isti oni koji Cruza nazivaju kamikazom, palikućom, ekstremistom, itd.

Btw, guverner o kome pričam zvao se Ronald Reagan, a republikanski predsednik koga je izazvao bio je Gerald Ford, a godina njihove borbe za republikansku nominaciju 1976. I George Will, jedan od glavnih republikansih "mudraca" koji danas deli iste lekcije protiv "kamikaza" i "palikuća" naokolo, nazvao je tada Reagana i njegove pristalice "kamikazama". I štaviše 1980, podržavao je Howarda Bakera, "umerenjaka", a ne Reagana. To je kontekst koji treba da imate u vidu svi vi koji mislite da je Reagan bio veliki predsednik, kad razmišljate o izborima i kandidatima u Americi danas.

Uvod u teoriju bilborda

Meriti stvari koje po svojoj prirodi ne vole da se ukalupe u metre, kilograme, ampere, kandele, sekunde, kelvine i molove je zeznuta rabota. Kada se još doda da te stvari ne samo da neće da uđu u kalupe prirodnih nauka, nego su prilično subjektivne, pa ih od milja zovu kvalitativne varijable problem je prilično žestok. Kako meriti stanje jedne privrede? Ustvari, šta je smisao te mere, jer ne radimo da bismo radili nego da bi nam život bio lep? Da li je bitnije što u Srbiji nema inflacije dve godine (za naše standarde naravno) ili to što  iz lepote bez inflacije hoće da pobegne mnogo onih koji valjaju i drugde osim u Srbiji? Da li je bitnije koliko je nezaposlenih ili koliko ljudi za doručak pije bensedin? I tako dalje. Svaka mera je dragocena jer nam nešto kaže. Što je više tih mera koje oslikaju jedan deo mozaika, to bolje razumemo kako je u nekoj zemlji. I nikada nije previše ovog razumevanja, posebno ako su indikatori lako uočljivi.
Jedna od najpoznatijih mera tog tipa je  Big Mek indeks. Kako je opšte poznat, ne bih išao dalje. Moglo bi se tu razlagati da nije Mek svugde isti (i nije, u US je obično smeće, u Indoneziji je komičan, u Srbiji  je odličan, na primer). Jedna od mera koja se može koristiti za utvrđivanje stanja jedne privrede jesu bilbordi.
Kao što zna svako ko je završio osnovne studije ekonomije, marketing je neizostavno povezan sa tržišnom privredom. Takođe, nije potrebno završiti osnovne studije ekonomije, nego samo imati osrednji IQ pa zaključiti da je tajna dobrog života u tržišnoj privredi pod vladavinom prava. Kada imate tržišnu privredu proizvođači roba i usluga se nadmeću za naklonost kupaca koristeći instrumente marketinga koji se u najjednostavnijoj klasifikaciji raščlanjuju na 4P - proizvod, promociju, mesto (place) i cenu (price).
Promocija se može uraditi na mnogo načina, ali jedan od neizostavnih je outdoor promocija. To su bilbordi, plakati, flajeri, ekrani, ali takođe, tu ulaze i lepi natpisi. Da biste bili raspoznati u masi onih koji se takmiče morate  dizajnirati outdoor promotivne poruke, to jest učiniti ih lepim. I zaista, mnogi outdoor promotivni materijali su mala umetnička dela, mnogi fontovi su zaštićeni zbog svoje lepote, baš kao i boje i kombinacije boja. Takođe, najviše se promovišu firme koje se bore za naklonost potrošača, tu i tamo se pojave političari koji jure visibility.
Šta nam govori ako se na nekom području najviše promovišu državne službe ili bolje rečeno građani se informišu na outdoor medijima o tome šta rade vatrogasci, policajci, sudovi, lokalne vlasti? Iznad svega to nam govori da ima malo konkurencije i da će svaka roba doći do kupca bez obzira kako se marketinški provuče kroz 4P. Takođe, ako je i ono natpisa iznad malotrgovina, restorana ili pružalaca najrazličitijih usluga lišeno svake estetike, to vam govori o tome da nema prave konkurentske utakmice. To se gotovo uvek dešava kada imate dominaciju državnih firmi kojima nije ni bitno da se takmiče jer svaka dobije neki deo kolača, koji je neukusan i uvek iste veličine.
Sve u svemu, kada imate outdoor oglašavanje gde nema firmi i kada je outdoor oglašavanje lišeno dizajna i posledično lepote, možete sa velikim stepenom sigurnosti tvrditi da je reč o zemlji gde nema slobode jer nema funkcionalne tržišne privrede. Nezgodno je što ne važi obrnuta relacija, ali je sigurno da i u zemljama koje nisu idealni primeri, ni vladavine prava, ni osrednje slobodnog tržišta ima više slobode, kako ekonomske tako i političke. Jer iznad svega, nema političke slobode gde je ekonomija u lancima.

Državni dug: slučaj Ukrajine

Poznati koncept nepravednog duga ja sam ovde odavno proširio na sav državni dug. Moja tvrdnja glasi da je na principima individualizma i lične odgovornosti sav državni dug u krajnjoj liniji nelegitiman. I taj zaključak informiše moju poziciju o konkretnim pitanjima duga i bankrotstva zemaja, u poslednje vreme naročito na slučaju Grčke.

Evo sada nove situacije. Pred sam kraj Janukovičeve vlasti, negde u vreme onih protesta i sukoba na kijevskom trgu, Rusija je Ukrajini dala veoma povoljan kredit od 3 milijarde dolara -- između ostalog, da pomognu njegov ostanak na vlasti. Janukovič je ipak pao, a po dolasku nove vlasti konflikt se proširio, Rusija je okupirala Krim i pomogla pobunjenike na istoku Ukrajine.

Sada, u novembru, ona obveznica od 3 milijarde dolara dospeva. Ukrajina je već delimično bankrotirala, odnosno postigla dogovor sa drugim kreditorima o reprogramiranju duga. Rusija, očekivano, nije učestvovala u tom dogovoru i traži od Ukrajine da namiri ceo originalni dug po dospeću.

Ima li sadašnja vlada Ukrajine obavezu da Rusiji vrati dug?

Čini mi se da će ovde biti mnogo nekonzistentnosti. Mnogi koji su tražili od Grka da vrate sve što su uzeli će negirati istu obavezu Ukrajini. Drugi, koji su bili sa pravoslavnom braćom kada su dugovali će sada biti sa pravoslavnom braćom kada su oni ti kojima se duguje. Ali libertarijanci, kod kojih u poslednje vreme na svetskom nivou zapažam upadljiv nedostatak i analitičke dubine i konzistentnosti i kreativnosti, bi naročito morali da razmisle o ovakvim pitanjima.

Što se mene tiče, da sam Ukrajina, ništa ne bih vraćao.

Belorusija

Nemoguće je imati dobar uvid u to kako neka zemlja izgleda, a da je ne posetite. Naravno, svaki uvid je subjektivan. Belorusija je zemlja koja se kod komunističkih nostalgičara, rusofila i ljubitelja odsustva demokratije često uzima kao dobar primer da može drugačije nego što su pravila pristojne igre u Evropi. Nakon mojih četiri dana u istoj, mogu samo reći da oni koji spadaju u gore navedene grupe treba da posete Belorusiju i sami uporede svoja sećanja na Titovo vreme i to kako to manje-više izgleda u stvarnosti, a ne u filtriranim uspomenama.

Put u Belorusiju je klasičan put kroz vreme. To vam postane jasno kada sletite na aerodrom koji se nalazi 50 kilometara od Minska. Ne bi tih 50-ak kilometara bilo mnogo čudno, da 30 kilometara nisu šume bez igde ičega, a da dnevno nema više od 15 letova. Već pri dolasku na granicu vidite starovremenu kontrolu pasoša koja i pored svih očitavanja znači da se povećalom zagleda svaka stranica pasoša. Akos te iz Srbije velika je šansa da će se čuditi što nismo na viznom režimu i to proveravati. Naravno dobijate i papirić koji vam overava hotel i kupujete belorusko zdravstveno osiguranje (nije skupo) jer strana ne važe. Potom se susrećete sa fenomenom inflacije - Belorusija već 4 godine tapka u mestu, kada je reč o privrednom rastu, pa su se setili da je inflacija dobar način da se presipa iz šupljeg u prazno. Dvadeset hiljada beloruskih rublji vredi koliko i jedan evro, manje više svugde se mogu zameniti dolari, rublje i evro, ostale valute nešto teže. Interesantno je da nema neke razlike u kursevima bez obzira gde menjate novac.

Na putu ka Minsku vidite čudnovate posledice države gde državna preduzeća zapošljavaju više od 50% radne snage, veliki sistemi (burazeri) oko 25%, dok svega 25% radi u sektoru MSP. Naime, u Minsku ima dosta bilborda, svi imaju dizajn od pre tridesetak godina, ako se to može nazvati dizajnom, a reklamiraju se državne agencije, policija, vatrogasci i uopšte stvari koje nisu tipične na bilbordima u svetu. Manje više ne postoji dizajn u evropskom smislu reči, počevši od natpisa na prodavnicama, lokalnih proizvoda itd... Belorusija je potpuno zavisna od Rusije, budući da je gotovo trećina BDP vezana za preradu ruske nafte. 

Belorusija je sačuvala svoju industriju na način kako je to bilo u bivšoj SFRJ. U gotovo svakoj oblasti imate domaće brendove (ako se to može nazvati brendom, pre je reč o proizvodima). Negde uz malo sreće možete proći dobro i kupiti povoljno kvalitetan proizvod sa uslovno razumnim dizajnom (ima ga u tragovima), na primer cipele, a negde možete da shvatite zašto je konkurencija inostranih proizvoda esencija dobrog života (nejestive čokolade i većina slatkiša, bezlična odeća...). Strani brendovi su prisutni, na primer imate i prodavnice garderobe vrhunskh brendova kojih nema u Beogradu, ali su cene izuzetno visoke zbog visokih carina. Neobično je ući u belorusku samoposlugu, dolazite u svet gde vam mnogo proizvoda uopšte nije poznato, o proizvođačima da ne govorimo, a jedino što nas malo vadi je da znamo ćirilicu, a da ruski i beloruski možemo solidno da razumemo kada čitamo. Pomalo je groteskno, kada vidite grejfrut i ananas iza vitrine, odnosno čokolade. 

GUM je živahan i predstavlja pravi put u vreme. On u suštini i nije robna kuća nego baš što mu ime kaže - magacin. Roba nije aranžirana na iole smilen način, radnici su obučeni u bezlične uniforme, imate odeljke gde ćete videti izložene stotine jeftinih satova, potom odeljke sa obućom gde imate stotine različitih domaćih brendova, da biste ušli u odeljak sa slikama, potom u deo sa stotinama muških košulja i tako redom. Čudnih rešenja za naše poimanje ima na svakom koraku, na primer da se naplaćuje šećer uz kafu i da taj šećer košta 3 centa.

Na ulicama nema ni papirića, ni zalepljenih žvaka, nema grafita, sve je čisto, radi svako ulično svetlo, nema divljanja u saobraćaju, nema ni buke. Manje više je sve uredno, parkovi su održavani i izuzetno lepi, postoje institucije kulture u koje ljudi zaista idu. Neke su krajnje neobične, kao državni cirkus. Grad je savršeno bezbedan, u svako doba dana i noći i u bilo kom delu grada. Ljudi su suzdržani, ali kulturni u običnoj komunikaciji. Servis potrošača prilikom kupovine roba i usluga je na niskim granama, nema osmeha, lepih reči i uopšte ne trude se preterano. Verovatno što i nema neke motivacije za to. Čudno je što uglavnom ne govore svoj sopstveni jezik kao prvi (bliži je ukrajinskom nego ruskom), nego ruski. Moguće je da je razlog relativno kasno formiranje nacije.

U Belorusiji nema slobode, na način kako je mi doživljavamo. Neki opozicioni kandidati su bili sprečeni da izađu na izbore kroz poništavanje validnosti potpisa koje su prikupili, nigde nije bila vidljiva kampanja nego je grad bio prepun obaveštenja o tome kada se održavaju predsednički izbori.

Sve u svemu ko može treba otputovati kroz vreme, bez jakih impresija se teško vratiti. Zadovoljstvo nije jeftino. (Barem 300 evra za avio kartu, ili eventualno za 150-200 ako se kombinuje avion i voz. Hoteli takođe ne zaostaju po cenama za onim u masovnijim turističkim destinacijama.) Meni se ne sviđa to što slobode uglavnom nema i što me podseća na vreme kada i Srbija nije bila slobodna. S druge strane podseća me i na detinjstvo i prve tinejdžerske godine. Plus im je što oni svoj model nikome ne nameću i samim time štetu prave samo sami sebi. 

Uspon projekta

Krajem 2000. godine SRS je svedena na stranku koja dobija 320.000 hiljada glasova, odnosno 8,5%. Deo glasača uzima joj SSJ koja je prešla cenzus, a deo odlazi u apatiju. SRS nije ostvarila ništa od svojih ključnih ciljeva 1990-ih, niti je sprečila dva velika poraza. Ako su joj poraz 1995. godine birači mogli oprostiti, budući da je SRS tada sa velikim žarom kritikovala SPS-JUL-ND i pokušala serijom mitinga da pokrene građane Srbije da odbrane RSK  (koji su završeni fijaskom od mitinga juna 1995. godine ispred savezne skupštine, gde su Aleksandar Vučić i Maja Gojković bili svedoci mizernog odziva svojih simpatizera (ostatak vrha stranke je bio u zatvoru)), poraz 1999. godine nije bio nešto što se moglo oprostiti. Možda ne bi bio problem da su odmah po potpisivanju Kumanovskog sporazuma izašli iz vlade, ali oni su to učinili na dva dana i u suštini podržavali Miloševića sve do njegovog kraja. Istina je da su priznali da je Milošević izgubio izbore septembra 2000. godine i da nisu hteli da budu deo prelazne vlade u Srbiji.
Ako se nešto nije moglo odreći omiljenom opozicionaru svih režima, to je upornost. Već u maju ili junu 2001. godine, na vrhuncu moći DOS, u vreme kada se SPS raspadao na nekoliko frakcija, a njegovi visoko rangirani članovi pokušavali na sve načine na se spasu od onoga što su tada percipirali da im je izgledna budućnost, SRS pokreće akciju "DOS je najgori". Do jeseni 2002. godine SRS je na 20% podrške, Šešelj je zamalo u drugom krugu izbora za predsednika. Već tada je izvesno da se u glavama nekih lidera DOS rađa ideja da je odlično imati opoziciju koja je strašilo i koja vas suštinski spašava od vaših promašaja. SRS je, ne toliko direktno, opet ono što je bio 1990-ih, strašilo koje se koristi kao pokriće sopstvene nekompetentnosti. U zemlji u kojoj DOS predstavlja još veće strano telo za birače SRS, nego što je to bio SPS, ljubav se ponovo obnavlja. Ako su birači SRS bili na marginama života 1990-ih, sada ne samo da su na marginama nego se niko u DOS i ne pravi da su ti ljudi išta više osim marginalaca koji tu treba da ostanu. SRS je i dalje narativno na tragu ideologije srpskog nacionalizma, kako su oni to zvali, a ustvari i dalje koristi iste mehanizme da bude održiv na političkoj sceni . I dalje je nepobitno organizacija gde se jedan čovek pita za sve.
Šešelj odlazi u Hag 2003. godine. Odlazi sa idejom da vodi stranku preko telefona, što će i činiti 5 godina prilično uspešno, barem za one koji to gledaju sa strane. Po njegovom odlasku, njegovi do tada najbliži saradnici prolaze kroz donekle neugodno objašnjavanje da oni nisu isto što i Šešelj (što je nepobitno potvrđeno) u vreme vanrednog stanja i potom shvataju da moraju pronaći načina da upravljaju strankom jer apsolutno nisu upoznati sa time kako ista funkcioniše mimo svog sopstvenog dotadašnjeg polja rada. Uče vrlo brzo i već do 2005-2006. godine su im nepobitno jasne neke suštinske istine. (1) Oni mogu da postignu jednako dobre rezultate kao prva lica stranke, tako, na primer, Nikolić pobeđuje Mićunovića novembra 2003. godine u prvom krugu izbora, koji je bio i poslednji zbog nedovoljne izlaznosti (bojkota DSS i G17) (2) Članstvo im je verno po kulturološkoj liniji i verovatno im je potpuno svejedeno da li će im cilj biti Velika Srbija ili Evropska Unija (3) Zbog svoje veličine i interne jednostavnosti sprovođenja bilo koje agende (klasična liderska stranka, gotovo vojne organizacije), oni mogu postati kredibilna alternativa stranakama koje su proizašle iz DOS. Počinje se prepeglavati imidž, pa tako Nikolić uči da se smeje na koliko-toliko iskren način, dok Aleksandar Vučić pokazuje da je političar koji je za koplje iznad većine političara u DOS u polju ličnog razvoja.
Ako neko posmatra nastupe Aleksandra Vučića kroz godine, može mu se samo skinuti kapa koliko je vežbao da bi usvojio najbolje obrasce obraćanja građanima. I on i Nikolić mogu dobiti poverenje oko 30% birača u periodu 2004-2008, bez obzira kako se obraćali, ali već tada grade nastup koji prvo treba da Nikolića predstavi kao ne-Tadić alternativu, a Vučić tada već verovatno razmišlja o sebi na 50%+1. Naravno, oni su tada još uvek samo kandidati za rezervnu klupu, ali kandidatura je jasna i potvrđena. Na klupu za rezerve političke igrače sedaju 2008. godine, kada definitivno i formalno napuštaju ideologiju SRS, vuku 80% članstva i polako postaju Evropejci, stavljaju toleranciju u svoju agendu i kritikuju ekonomske politike DS-G17. Iako su presvučeni, oni ne ulivaju poverenje ikome osim svojih core birača umanjenih za one koji su ostali verni SRS. Ključnu podršku dobijaju od DS, koji ima ostavlja mandate u skupštinama, iako im po zakonu nisu pripadali, a mnogi ih vide kao buduće partnere DS u vladi koja bi bila sačinjena od dve stranke. U to vreme DS čini kardinalne greške koje će ih koštati vlasti (1) podržavaju barikade na Kosovu (2) Tadić skraćuje madat. DS u to vreme odrađuje posao za SNS time što potpuno disciplinuje medije, uvodi prakse tajnih ugovora, odnosno da se javna vlast ne mora vršiti javno i konačno potpuno se kukavički i bez vizije odnosi prema ekonomskoj krizi. Na sve to DS kreće otvoreno na URS čim ih gubi kao potencijalnog partnera nakon 2012. godine. SPS je uspeo da izraste u feniks pticu koja samo čeka da napusti neugodni zagrljaj nacionalnog pomirenja. Sve se složilo, samo se čekao dobar rezultat SNS.
Međutim, maj 2012. godine je razočarajući za SNS. Stranke koje su činile vladu su mogle same da formiraju novu, a sa LDP/SPO bi imale izuzetno kompotnu većinu. Suštinski preokret je izbor Nikolića za predsednika i jasan amin Zapada da je gotovo sa DS, kao stožerom vlasti. Pravi se vlada za koju niko nije glasao, a SNS mora da nađe načina kako da ispliva iz situacije koja i obećava i koja je neugodna. Moja je procena da je Vučić potpuno svestan da njegove birače zanima da se maknu sa margina , a da je ideologija i ko su partneri potpuno nebitno. A o tome više u završnom postu o tome kako je SNS koji i danas uživa podršku nešto manje od četvrtine građana u Srbiji suštinski propustio priliku koja se dobija svakih 10-ak godina. 

Telekom, cena i prodaja

Na američkim berzama postoje firme sa prihodima od $0, velikim rashodima, a vrednošću od nekoliko milijardi dolara. Kako Snapchat i Pinterest sa nula prihoda vrede po 10-15mlrd dolara?

Vrlo jednostavno - kupci akcija ovih firmi u ponuđenu cenu uračunavaju očekivani budući prihod. Sve cene u sebi sadrže ugrađena očekivanja i prognoze. Kod finansijske aktive pogotovo, cena nije ništa drugo nego prosek tržišnih očekivanja buduće vrednosti te aktive.

Kad se raspravlja o Telekomu Srbija, najpopularniji argument protiv prodaje je da je Telekom dobra firma koja stvara profit, te da je zato ne treba prodavati. Uzmimo zdravo za gotovo da je Telekom stvarno dobra firma koja pravi profit. To, uključujući i sve parametre po vašem izboru (stopa profita, vrednost imovine, zarada, obaveze, itd.) znaju i potencijalni kupci. Na aukciji (što je idealan oblik prodaje, umesto "tendera" koji proizvoljnim uslovima mogu da obesmisle nadmetanje), ponuđena cena će uključiti sve ove i sve druge sadašnje i buduće očekivane parametre.

Šta iz ovoga sledi? Kakva god da je firma, to se reflektuje u ceni koju prodavac za nju dobija. Dobra firma, firma kojoj se predviđa svetla budućnost, imaće visoku cenu. Slabija firma imaće nižu cenu. Da li je firma dobra ili nije je irelevantno za odluku o prodaji jer je njen kvalitet već sadržan u ceni koju dobijate.

WhatsApp je firma kojoj se predviđao ogromni rast. Da li je to značilo da vlasnici ove firme ne bi trebalo da je prodaju? Ne, znači samo da je firma vrednovana visoko i da je Facebook za nju platio čak $16 milijardi. Postojala je saglasnost između kupca i prodavca da u rukama kupca firma može vredeti više, zbog čega je kupac ponudio cenu koja reflektuje tu očekivanu buduću vrednost. Prodavac nije imao baš toliku očekivanu buduću vrednost i zato je prodao. Obe strane su na dobitku.

Tvrdnje poput: "X je dobro, ne treba ga prodavati", ili "Y je loše, ne treba ga kupiti" su ekonomski besmislene. Ove rečenice dobijaju smisao samo kad se u njih uključi cena.

Tvrdnja "Telekom vredi više od $2 mlrd i zato ga ne treba prodavati za manje od toga" jeste ekonomski smislena -- mada verovatno pogrešna, ali i to je korak napred.

Evo zašto ja mislim da Telekom treba prodati. Ne zato što je dobar ili loš, već zato što će privatni vlasnik bolje upravljati njime i podići mu vrednost. Ključna stvar koju treba razumeti je da u sadašnju cenu (ako se radi o aukciji a ne raznim uslovljenim tenderima i pogodbama NIS tipa), ulazi upravo ta buduća podignuta vrednost. Ulagač koji misli da može najviše podići vrednost će podići cenu upravo do granice te buduće vrednosti.

Ako ste protiv prodaje Telekoma a hoćete da razmišljate ekonomski, argument mora ići po istim linijama. Možete tvrditi da je buduća vrednost Telekoma u rukama Vlade Srbije veća od buduće vrednosti Telekoma u rukama privatnih vlasnika; zbog čega bi cena koju bi i najbolji potencijalni privatni vlasnik ponudio bila niža od buduće vrednosti Telekoma ako njime upravlja Vlada Srbije. To je jako naiva procena, ali je rezonovanje ekonomski pismeno.

Ako ste protiv prodaje, morate braniti upravo ovu procenu. A ako hoćete da ostanete na "Telekom dobro radi => ne treba ga prodavati", onda ne pravite ekonomski pismen argument. 

Pad BDP, rast zaposlenosti?

Prokopijević ima novi tekst: Neka osetljiva pitanja srpske ekonomije. Jedan isečak:

Prvo, prema zvaničnim podacima, zaposlenost u Srbiji raste iako nacionalni dohodak pada ili stagnira. Liči na zanimljiv pardoks. ... nezaposlenost opada a zaposlenost raste tokom 2014. godine, iako je tokom te godine BDP opao za 1,8%. ... Ukrštanje podataka o (ne)zaposlenosti sa nekim drugim podacima (naplata poreza, sektorska kretanja privredne aktivnosti, itd.) ukazuje, da novog zapošljavanja ima uglavnom u javnom sektoru, dok u privatnom sektoru izgleda nije bilo toliko novog zapošljavanja, nego da se uglavnom radi o legalizaciji „sivih“ radnih mesta. To posebno važi za sektore u kojima je učešće „sive“ privrede visoko, kao što su turizam, poljoprivreda, građevinarstvo i usluge. Podaci iz Ankete o radnoj snazi za neformalno zaposlene pokazuju da njihov broj nije porastao, dok je porastao broj formalno zaposlenih, što indirektno potvrđuje tezu o prelivanju dela neformalno zaposlenih u formalno zaposlene.

Da se nezaposlenost u privatnom sektoru ovako smanjuje sam načuo još letos od jednog preduzetnika koji mi je rekao da je Inspekcija rada u kampanji podsticanja formalne, zvanične zaposlenosti. Pošto inače znaju da su neki radnici zaposleni na crno, u poslednje vreme sve više primoravaju poslodavce da prijave još nekog radnika. Tako ostave u poslodavca biznisu, ne pišu kazne, a stopa nezaposlenosti se smanjuje.

Za one koji pitaju šta uopšte može biti loše u prijavljivanju radnika -- bolje je imati legalnu nego sivu ekonomiju iz mnogo razloga, ali druga strana medalje je to što prijavljivanje radnika smanjuje njihove plate. Kad poslodavac prijavi radnika to košta poslodavca ali još više košta prosečnog radnika, uključujući i one koji ostanu neprijavljeni. Možete favorizovati formalnu ekonomiju umesto neformalne, ali imajte u vidu ko snosi posledice. 

Strahovi

Reče nam juče premijer da se plaši da će Telekom u budućnosti doživeti pad i da ga zato treba prodati na vreme. Izjava je pogrešna iz mnogo razloga.

Budući da je politika vlade da proda Telekom i da za njega ostvari "prihvatljivu cenu", štagod to značilo, pretpostavljam da je pad ustvari pad cene. U cenu koju neko ponudi za Telekom su već ugrađene procene budućih prinosa od Telekoma uz dato stanje, potencijlalno rizici koji nisu otkriveni dosadašnjim analizama poslovanja i koji se iskustveno mogu očekivati,  razvoj na svetskom tržištu i razvoj ekonomske situacije u Srbiji. Jedini pad koji se može desiti u toj priči je onaj koji je zasnovan na onome što potencijalnu kupci ne znaju, na primer zaduživanje Telekoma da bi se srpski budžetski deficit sakrio u javnom preduzeću(ima). Takođe, moguće je da neki investitori previđaju veliki jaz između slike koja se plasira o srpskim reformama i stvarnog stanja, koje je posledica trenutne političke privatljivosti aktuelne vlade zbog izuzetne kooperativnosti na spoljnom planu. Međutim, to je manje verovatno jer nema mesta sentimentalnosti kada se ulaže više od milijarde evra. S druge strane, teško je poverovati da je neka vlada napravila toliko Potemkinovih sala za krako vreme, tako da ne bih odbacio racionalno odbacivanje iracionalnosti. Konačno, moguće je da je vladi jasno da se njen ekonomski koncept potpuno urušava i da će to urušavanje dovesti do pada standarda stanovništva Srbije i samim time i mogućnosti da se kupuju telekom usluge. Mimo toga nema nekog rizika koji nije poznat i koji se može odraziti na vrednost Telekoma. Naravno, postoji i još jedan racionalni moment, a to je da će vlada biti u ogromnoj stisci za novac kada se vidi da se loš fiskalni menadžment sakriva pod mnoštvo parafiskalnih tepiha.

Dakle, Telekom se neće stropoštati ako ga sama vlada ne uništi svojim lošim menadžmentom, lošom ekonomskom politikom i stavljanjem krinke na loše politike. Svi ti aduti su joj u rukama, tako da je prodaja strateškom investitoru pod izgovorom "pada" ili priznanje sopstvene delimične ili potpune nekompetentnosti da vodi Telekom ili državu ili oboje.

Mantra da se novac od Telekoma treba iskoristiti za otplatu loših dugova DS je demagoški, jer se Cvetkovićeva vlada zaduživala po kamatnim stopama koje su u to vreme bile daleko više nego danas, Drugim rečima, vodila je jednako pogrešnu politiku zaduživanja Srbije koju je aktuelna vlada nastavila, samo ju je ista više koštala. Ako postoji second best upotreba novca od privatizacije Telekoma, to je sigurno vraćanje dugova. S druge strane, to je čudno, imajući u vidu da aktuelna vlada ustvari ne želi da vrati dugove nego da uživa u činjenici da se i ona može dodatno zadužiti, a da joj teret otplate dugova ne raste. Druga opcija koja se pominje su državne investicije, što je pogrešno, jer već uživamo u kolosalnom bacanju novca za radna mesta u Smederevu koja koštaju 22.000 dolara godišnje poreske obveznike, Mure i druge projekte koji zatvaraju zdrava radna mesta, a otvaraju fiktivna i skupa.

Odgovorna vlada bi objavila poziv za dokapitalizaciju Telekoma, manjinski investitor bi preuzeo upravljanje i podigao vrednost kompanije, koja bi potom bila izvedena na berzu kroz IPO. Da bude nama na korist, kroz penzione fondove, investicione fondove, lična ulaganja. Jer nam je preostalo jako malo materijala da izgradimo finasijsko tržište koje će postojati van banaka. Imali bi našu kompaniju koja bi maksimizirala svoj interes, a ne interes Dojče Telekoma ili bilo koje druge svetske kompanije.

Docnja

Naš narod kaže sve u svoje vreme. Ko, na primer, ne stekne iskustva u mladosti, ponaša se kao blesa kada uđe u srednje godine. Jer nije uradi(o)-la neke stvari na vreme. Ko ne štedi kada može da radi i stvara, zavisiće od tuđe milosti ili će morati da radi do kraja života (što je odličan izbor, ali samo ako zdravlje dozvoli). Svako propuštanje da se stvari urade na vreme ispostavlja cenu s protokom vremena. Takođe, kada se nešto radi prerano, može biti protkano određenim opasnostima, pa tako onaj čuveni pevac završi u supi. I takvih je pevaca mnogo. Međutim, kada je pevac u pravu on ima satisfakciju, posebno ako supa nije bukvalna. Kada zakasniš, satisfakcije uglavnom nema.
Srbija je danas zemlja koja plaća cenu kašnjenja, a samo kašnjenje je plod činjenica da Srbija nije znala šta hoće (kao što ne zna ni sada), pogotovo nije imala jasne predstave koja je cena kašnjenja u donošenju odluka i još više kašnjenja u činjenju odgovarajućih poteza da odluke postanu nešto više od puke izjave o namerama.
Ovih septembarskih dana dobili smo fakturu za kašnjenje. Faktura, na sreću nije skupa, moći ćemo je preživeti. Platićemo je sigurno, posebno jer se malo pitamo, a ako imamo pameti razmislićemo kakve sve fakture mogu stići i kakvi svi razvoji događaja mogu snaći jednu zemlju u kašnjenju koja ne zna šta hoće, a sve mi se čini više ne zna i šta neće. Posebno je teško pala činjenica da nam fakturu lično donosi jedna od najnebitnijih zemalja EU, koja ima ekonomiju slično raspalu kao Srbija, koja je i sama bila drastičan primer kašnjenja, ali koja je na kraju stigla gde je naumila. Još teže je što je svima valjda jasno da nam takve fakture može ispostaviti kolikogod puta bude htela (naravno u granicama svoje relativne beznačajanosti u EU, a opet veće značajnosti u odnosu na Srbiju).
Da je Srbija znala šta želi mogla je izabrati jedan od tri puta: (1) da bude deo Evropske Unije (2) da bude neutralna (3) da bude deo ruske zone uticaja. U suštini pomalo je odabran put 1, tu i tamo se maštalo o putu 2, uz izvesna koketiranja sa putem 3 koji nikada nije bio ozbiljna opcija osim za plaćanje kroz poklanjanje srpskih resursa u cilju nastavka naše politike prema Kosovu, gde, za promenu, opet nismo znali šta hoćemo. Odnosno, možda smo i znali, ali nije bilo nikog na celom svetu ko bi nas u tome podržao. A realističnost je pretpostavka svake politike.
Kako smo izgubili 15 godina, a vreme su gubili jednako svi koji su vodili Srbiju, Hrvatska nas je pretekla i može da se ponaša onako kako se ponaša. I Mađarska. I bilo ko drugi. Mi možemo samo da se pozivamo na principe na kojima počiva EU i nadamo se da će nas kao nekoga ko kasni i grebucka na vrata Unije uvažiti. I to je kraj. Ali to je i najmanji problem politike kašnjenja. Zamislimo da se nadvila neka veća opasnost. Koju isto tako danas ne možemo predvideti, baš kao što krajem 2010. godine niko nije predviđao da bi nam mogle doći izbeglice iz Sirije i oni koji se u njih maskiraju. Koje mi instrumente imamo? Kako bi branili našu slobodu? Kako bi zaštitili naše interese? Ko bi nam pomogao? Koliko bi nas rešenja i instrumenti koštali? Odgovora nema, kvazi odgovori se menjaju, a kvalitet istih opada. Ako se pogleda mapa, Srbija 100% zavisi od toga kakve će odnose imati sa EU (ako se gleda kvalitet života njenih građana i ako želiš biti realističan). Da smo imali dovoljno državništva i da smo postali deo EU danas ne bi bili tu gde jesmo i imali bismo instrumente i garancije. Danas na papiru imamo više mogućnosti i većinu možemo okačiti mački o rep. Drugo polje gde smo katastrofalno podbacili  je članstvo u STO. Danas kukamo kako je nekome palo na pamet da narušava sporazume koje imamo sa EU i da nam donekle podiže i troškove vezane za uživanje slobode trgovine u CEFTA. S druge strane kolosalno nas nije interesovalo da budemo deo svetskog mehanizma osiguranja slobodne trgovine. 15 godina smo gubili vreme, čekali, sada smo deo malog kluba egzotičnih država koji nisu deo svetske slobodne trgovine. Setili smo se slobode trgovine, kao zemlja koja mora da izveze i uveze barem 60-70% BDP da bi se dinamično razvijala, kada su nas tome naučile izbeglice iz Sirije na posredan način. Sve u svemu, platili smo cenu, naša je sreća da cena nije prevelika.
Put 2 je danas nerealan jer nemamo čime. Jedini model neutralnosti (mada je bolja reč suverenost) koji bi bio održiv je da posedujemo veliko unutrašnje tržište pa da se ponašamo kao Turska ili da smo u stanju da platimo svoju armiju (a sve nam govori da nismo) i da nastavimo da sarađujemo sa nekim ko bi nam bio kišobran u slučaju bezbedonosnih problema, kao, na primer, Švajcarska ili Norveška. Mi nismo ni blizu zadovoljili pretpostavke da krenemo tim putem. Ne postoji šansa da ćemo biti u stanju da sami garantujemo svoju slobodu sa razumnom sigurnošću u doglednom periodu. I u svakom tom modelu suverenosti za male države (jer ne možemo biti Turska), uska saradnja sa Unijom je pretpostavka, a dilema članstva i nečlanstva je tehnička. Svaka opcija lažne neutralnosti u našem slučaju vodi ka potpunom urušavanju suverenosti što se dešava na naše oči kroz poklanjanje najvrednijih reusursa, raspad institucija uz blagoslov nama najbitnijih država, gušenje medijske slobode i demokratije. Poslednja linija odbrane suverenosti u toj konstelaciji je ogroman trošak potpunog preuzimanja iste od strane neke druge zemlje, što je užasan koncept. U ovom trenutku, mi kao deo evropske porodice naroda bi imali više suverenosti u svojim rukama, nego kao zemlja koja svako malo pravi probleme na periferiji. Koliko ćemo se zaista pitati o svojoj zemlji zavisi od nas, a ono što trenutno radimo nas dugotročno vodi ka minimalizaciji suverenosti, bili ili ne bili deo EU.
Nije mi namera da načinjem temu da će međunarodna podrška putu Srbije ka EU uz istovremeno negiranje temeljnih principa EU i  uništenje institucija i ekonomije u Srbiji dovesti do još većih problema u Srbiji. Naše je pitanje kako smo dospeli u takvu poziciju i to pitanje treba uputiti onima koji su nas doveli ovde gde danas jesmo tokom jednog mnogo jednostavnijeg i nama naklonjenijeg vremena. Situacija je teška, ali nam izlaz nije u emotivnim reakcijama najnižeg nivoa.
Put 3  nije ozbiljan kada smo okruženi članicama EU, kada sa EU+CEFTA imamo preko 90% trgovine, kada nema jasne trase ruskog puta osim nabacanih teza lišenih fakata i ozbiljne analize. Nije realan ni zbog ekonomske slabosti Rusije, a posebno zbog toga što je Rusija pokazala na primeru njoj najbližih zemalja koliko joj nije stalo do njihove suverenosti. Na stranu što naši ljudi ne idu da žive u Rusiju, nego u EU, ne konzumiramo rusku kulturu, niti ijedan proizvod osim energenata, a u Rusiju izvozimo vrlo ograničeno jer je režim slobodne trgovine s Rusijom jedan vrlo optimističan termin.
Ako ne shvatimo da možemo doći u poziciju da nam Bože pravde bude svečana pesma, a da Srbiji ostane bez ljudi, a posebno kvalitetnih ljudi, to će nam se vrlo verovatno i desiti. Ako se radujete raspadu EU (koji se neće desiti) zamislite da Srbija sa ovakvim stanjem bude zavisila isključivo od prava sile, a ne sile prava.

Marš poreskih obveznika vol III

Prekosutra, u subotu 26.09. Libertarijanski klub organizuje III Marš poreskih obveznika. Cilj je da se jasno iskaže nezadovoljstvo trenutnim ekonomskim sistemom i visokom i neracionalnom javnom potrošnjom, kao iprethodnih godina, te da se zahtevaju niži porezi. Ove godine je zahtev konkretizovan, time što se traži smanjenje opterećenja rada tako što bi se smanjili doprinosi koje plaća poslodavac za PIO sa 12 na 6pp. Ova mera bi smanjila poreski klin sa 38,9 na 36% (poreski klin ovde izračunat kao procenat od ukupnih troškova rada koji uzima država). Time bi se troškovi rada smanjili, a neto iznosi zarada bi ostali isti, da bi se ohrabrila nova zapošljavanja i formalizacija zaposlenih u neformalnoj ekonomiji. Rupa koja bi se pojavila u već praznom PIO fondu bi bila oko 78 milijardi dinara, što bi trebalo nadoknaditi većim transferima iz budžeta, a ta sredstva bi se oslobodila nizom ušteda i reformi, pre svega smanjenjem subvencija i reformom finansiranja lokalne samouprave. Detaljniji plan se može videti na sajtu Libeka.

Kampanja za ovaj Marš se vodi ozbiljno online, te na Facebook stranici Libeka možete videti zanimljive ilustracije i vizuale.

Dođite u neograničenom broju, da zahtevamo niže poreze i odgovorniju državu! Park Manjež, u 12h. Protestna šetnja će ići Reesavksom i Masarikovom, potom Ulicom kneza Miloša do Ministarstva finansija.

Kritika Kanemana

Novi broj Critical Review je izašao, a u njemu Željka i ja pišemo o Danijelu Kanemanu. Ceo broj je ovde, naš članak je prvi i može se skinuti beslpatno.

Kaneman je jedan od najomiljenijih intelektualaca današnjice. Dobitnik je Nobelove nagrade za ekonomiju i drugih najviših akademskih i državnih odličja. Kao psiholog je, zajedno sa preminulim Amosom Tverskim, pokrenuo revoluciju u akademskoj ekonomiji sporeći njene psihološke osnove i tražeći drugačije -- ukratko, osnivač je bihevioralne ekonomije. Njegova knjiga "Misliti brzo i sporo" nedavno je prevedena na srpski, u izdanju Heliksa.

Naš članak je, međutim, veoma kritičan prema svemu što je uradio. Kritikujemo i njegove psihološke eksperimente po sebi, a posebno njihovu navodnu primenu u ekonomiji. Tvrdimo da nije pokazao to što se misli da je pokazao (da su ljudi neracionalni), kao i da je takva usko formalistička definicija racionalnosti malo relevantna u ekonomiji i donošenju odluka uopšte. 

Američki izbori

Nešto se događa. Lista kandidata kod republikanaca je, po konvencionalnim standardima, bogatija nego ikada, obiluje guvernerima i senatorima, uspešnih ljudi čistih biografija. Ipak, vodeći kandidati su troje nepolitičara: biznismeni Donald Trump i Carly Fiorina i proslavljeni neurohirurg Ben Carson. Na strani demokrata upečatljiv je uspon Bernija Sandersa, političkog autsajdera i samoproklamovanog socijaliste. (Vodi i dalje Hillary Clinton ali glavu dajem da se njeno vođstvo raspada onog trenutka kad prvi pristojni kandidat uvidi zjapeću prazninu na spisku.) 

Situacija sa Trumpom i Sandersom se obično opisuje kao nalet levog i desnog populizma, ali možda to nije sasvim precizno. Mislim da se u Americi dešava nešto slično što se dešavalo prethodnih godina u Evropi. Glasači počinju da sumnjaju u censtristički tehnokratski konsenzus koji dominira razvijenim svetom u poslednjih par decenija. Moderna socijal-demokratija koju uglavnom celi razvijeni svet već neko vreme sprovodi ostavlja sve manje prostora za ideološke razlike jer je sve veći deo pravog posla ostavljen ekspertskim elitama. Na vaš svakodnevni život više utiču odluke imenovanih birokratsko-ekspertskih elita u Americi FDA, Fed, EPA, NSA, IRS i gomile drugih agencija; u EU isto to na nacionalnom i onda još jednom na briselskom nivou. Političari u takvom okruženju postaju sve sličniji jedan drugome, pretvaraju se u prazna odela, u naduvane plastične lutke uvežbanih fraza. Kad glasače izda strpljenje, pojavljuje se autentični kandidat, neko van tog sveta, neko ko liči na ljudsko biće, ko ima vidljive mane ali govori svojim rečnikom i ne libi se da kaže šta misli da treba da kaže. 

To je fenomen nezavisan od ideologije. Trump je u tom smislu bliži Berniju Sandersu (ili Nigelu Farageu ili Beppeu Grillu ili čak Ciprasu na levici, mada je to posebna situacija) kao fenomen, nego drugim republikanskim kandidatima, iako njegova ideologija nije posebno različita od republikanskog proseka.  

I ne znam da li je dobro ili loše. Sa jedne strane to prija kao osveženje; kao što prija i Farage i nemački AfD, pa čak i Siriza ako se uzme kao alternativa socijal-tehnokratskom PASOK-u. Sa druge strane, sve malo podseća na kraj jednog drugog dosadnog racionalističkog doba, na situaciju od 1920-ih kada su neki drugi popularni "autentični" lideri od Rijeke i Rima do Berlina i kasnije (1930-ih)  Vašingtona dodali gas na nizbrdici na kojoj se svet već nalazio. 

Pred polufinale...

Ja verujem u fenomen "vruće ruke" - teoriju da igrač u košarci, ili nekom drugom sportu, može da uđe u seriju pogodaka jer je tog dana izuzetno fokusiran ili raspoložen. U bihevioralnoj ekonomiji uzima se zdravo za gotovo da među sportistima postoji "zabluda vruće ruke" (hot-hand fallacy). Kad se podaci o šutevima i ubačajima analiziraju statistički na velikom uzorku, nalaz je da je vruća ruka samo sportski mit. Mene to nije ubedilo i svoje neslaganje sam izrazio u radu objavljenom pre par godina u Kyklosu (ako je nedostupno onda radna verzija ovde), ovako:

To exemplify the rise of one, seemingly exact and scientific, thinking pattern in social science at the expense of the other less rigorous and more mundane one, let us consider the debate around the so-called “hot hand” phenomenon. Basketball players, coaches and experts traditionally believe that the player may be in a special “hot hand” condition, in which his shooting ability and performance is suddenly elevated. After a player makes several shots in a row, players, coaches and expert commentators tend to believe that his likelihood of making the next shot is higher. After examining the shooting percentages of several players in a large number of games, Gilovich, Tversky and Vallone (1985) famously showed that the “hot hand” is a myth. Shooting statistics do not in fact show any non-random increase in performance; instead, shooting percentages of players tend to revert to the mean. The study has since been universally lauded as an example of the superiority of the hard data approach to conventional wisdom and intuition. 

However, a closer inspection of the nature of the data that Gilovich, Vallone and Tversky (1985) use reveals a great degree of reductionism behind them. Shooting attempts are treated as a uniformed category, while they are in reality very diverse. Not all attempts are of equal difficulty, and there seems to be a systematic tendency towards a higher difficulty of the next shots. A player that has made one or two shots is almost always encouraged to shoot more, on his own and by his teammates and coaches. While the first few shots were made from easier positions, each following shot will tend to be attempted from more difficult positions. The opponent’s defense pays more attention to the player who has been making shots, which further increases pressure on the shooter. The shooting average of the hot hand shooter will tend to revert to the mean, not because the hot hand does not exist but because it does. The variable that adjusts is not the number of baskets but the audacity to shoot more on the side of the shooter and the intensity of defense on the side of the opponent.

Because of the complexity of the game and the loss of information that happens when basketball game shooting is placed outside its context, abstracted and reduced to data points, basketball players’ intuition and common knowledge of this matter may well be superior to the hard data. In fact, the “hot hand” experience is very compatible with the psychological concept of “flow,” later proposed by Csikszentmihalyi (1990). An expert faced with a high level of challenge may experience a state of intense and focused concentration, related to increased performance.

Professionals in many areas, including sports players, have been known to experience such states. As a former professional European and NBAbasketball player observes, in such states “the basket seems to you like a bathtub; no, like a swimming pool, and you just cannot miss it.” It is, therefore, far from obvious that the apparently sound empirical study should overrule the opinions of experienced practitioners. Even though they may well be subject to group-think and other biases, basketball professionals have the intimate, and often probably tacit knowledge of the specificities of this issue. On the other hand, once we attempt to rationally consider the issue, we tend to categorize and reduce the complex events into measurable data, thus overlooking that some potentially relevant knowledge is lost in the process.

Igrač kojeg citiram u ovom isečku je Saša Đorđević, koji je fenomen najčuvenije iskusio upravo protiv Litvanije u evropskom finalu pre 20 godina -- a publikacija iz koje sam citat izvukao je ništa drugo nego Kurir! Ne znam da li je Đorđević ranije bio citiran u međunarodnim naučnim radovima ali nešto mi govori da je Kuriru ovo sigurno bio jedini put! 

Reality show

Pe nego što konačno završim SRS - Uspon projekta SNS, moram malo napisati o Reality Srbiji. Svako ko bi da zabranjuje reality show, pod bilo kojim razlogom, vodeći se brojnošću ili elitizmom može da dođe u situaciju:

1. Da se demokratski zabrane dosadne emisije o tamo nekoj kulturi ili obrazovanju od strane većine kojoj je bitnije šta prostituke i ocvale pevaljke imaju da kažu na neku temu.
2. Da se demokratski odluči o bilo kojoj ličnoj slobodi, recimo ako nekome branite da sluša mudrosti Ekrema Jevrića ili Maje Nikolić, isto tako većina može donesti nezamislivo glupe odluke, na primer da je homoseksualizam bolest, da su manjine građani drugog reda, da je batina iz raja izašla i tako dalje... Imali smo primere takve neposredne demokratije, na primer 1998. godine.

Svako ima slobodu da bira šta će da gleda. Misliti da će neko, kome su Zmaj od Šipova ili Miki interesantni i kojima posvećuje svoje vreme, gledati nešto pametno ako se reality ukine, nije baš preterano pametno. Neotuđivo je pravo da se bude glup, baš kao što je i neotuđivo pravo da se bude pametan. A čuditi se popularnosti koje reality uživa u Srbiji, pored istorije naših političkih izbora je zaista za čuđenje. Konačno upirati u reality, a propustiti da se upre u politčke odluke koje od Srbije prave istinsku banana državu trećeg sveta, govori o odustvu fokusa šta su stvarni problemi. Upirati u zabranu reality show, a ne upirti u neslobodu medija koja je veća nego 1990-ih je posebno interesantan fokus na periferne probleme.

Staljin i Trocki

"Prorok koji je postideo istoriju" je naslov teksta o Lavu Trockom u poslednjem NIN-u. Kako sažetak kaže, Trocki se trudio da "argumentima predupredi ocrnjavanje socijalističkih ideja". Tekst izgleda da ponavlja raširenu tezu razočaranih akademskih socijalista sa zapada, koja otprilike ide ovako: "Za propast sovjetskog komunizma krivo je nekoliko loših ljudi koji su posle smrti Lenjina uzurpirali vlast. Sovjetski komunizam se pretvorio u krvoločni totalitarizam samo zato što je na čelo države došao psihopata Staljin. Ništa od toga nije bilo neminovno i moglo je biti drugačije da je tada pobedio Trocki."

Očigledo je šta se ovom tezom dobija -- kriv je jedan čovek, nije kriv sistem. Komunizam je OK, komunisti su loši. To je dijagonalno od Hajekove hipoteze izražene u Putu u ropstvo, posebno u poglavlju pod naslovom "Zašto najgori dolaze na vlast." Hajek nikada ne krivi zlikovce na vlasti. Obrnuto, u totalitarnom sistemu jedino je prirodno da na vlasti budu najgori tirani među nama, jer se jedino tako sistem može održati.  

Svako ko je malo izučavao istoriju ranog sovjetskog komunizma zna da je Trocki, dok je bio pri vlasti, bio ako išta onda još krvoločniji od Staljina. U vreme sukoba 1920-ih Trocki je bio ekstremista koji je hteo još represivniju državu i nasilnu kolektivizaciju, nasuprot Lenjinu koji je pragmatično dozvolio NEP i Staljinu koji je tada predstavljao umerenu struju, bližu Lenjinu. 

Fanatizam Trockog je poznata stvar za svakog ko to hoće da vidi, ali letos sam čitao novu biografiju Staljina koja skreće pažnju na još neke važne stvari. Pisac je Stephen Kotkin, istoričar sa Princetona, a knjiga je tako detaljna da samo prvi tom ima skoro 1000 strana (drugi se još čeka). Kotkin takođe nema iluzija o Trockom, ali ide i dalje u podrivanju levo-akademskog pro-trockističkog narativa, i to bez neke posebne namere da to uradi već posredno, analizom činjenica. 

Prvo, Kotkin pokazuje da tretiranje Staljina kao neukog bandita koji nije mario za komunizam već samo za vlast (nasuprot intelektualcu i idealisti Trockom), na koje smo u prethodnim biografijama navikli, nije održivo. Staljin je čitao mnogo, znao marksizam u prste i tokom ključnog perioda 1920-ih bio najbolji živi poznavalac Lenjina i lenjinizma. Nije bio nadareni pisac zapaljivih pamfleta kao neki, ali je bio izvanredni poznavalac komunističke teorije i ništa manje ideološki zadrt nego bilo koji drugi vodeći revolucionar. Prethodni biografi su obraćali dosta pažnje na njegovo detinjstvo i razvoj i tu tražili psihološke urzoke njegovog kasnijeg ponašanja. Kotkin primećuje da je, iako je došao iz rasturene porodice, Staljinovo odrastanje bilo krajnje tipično za to doba. Jedino po čemu je bio izuzetan je inteligencija i uspeh u školi, zbog čega je imao pristup državnim stipendijama i ponudama za dalje školovanje. Čistke, deportacije i streljanja nije izmislio bandit-psihopata; izmislio ih je posvećeni marksistički teoretičar-ideolog. 

Drugo, sam dolazak Staljina na vlast je u trockističkom narativu, u koji su i mnogi drugi istoričari bili ubeđeni, tretiran kao nešto blizu uzurpaciji. Kotkin, međutim, pokazuje kako je Staljin bio potpuno očekivani i prirodni sledbenik Lenjina. Lenjin ga je postavio na najvažnije pozicije pre smrti, a većina partijskih drugova ga je prihvatala i cenila. Nakon što je Staljin počeo okretati leđa prvo Trockom, pa onda Kamenjevu, Zinovjevu i drugima, počinju priče o njegovoj navodnoj nelegitimnosti. Ključni dokaz o tome je famozni Lenjinov diktat neposredno pre smrti (jer posle šlogova nije mogao da piše) Krupskoj, u kojem ocenjuje razne pretendente na vlast i posebno je kritičan prema Staljinu. Kotkin dosta ubedljivo tvrdi, gledajući dokumentaciju i sledeći neke ruske istoričare koji su to već rekli, da je diktat najverovatnije potpuni falsifikat. Nasuprot tome, niz dokumentovanih događaja, pisama, Lenjinovih poteza, kongresa i unutarpartijskih glasanja ukazuje na Staljinov očekivan i (unutar partije) legitiman uspon. 

Staljin nije bio aberacija, nije bio ludak, bandit i uzurpator, već neminovni i očekivani proizvod komunističkog režima. Nije Staljin iskompromitovao komunističku ideju; komunistička ideja je stvorila staljinizam. 

Inception

U vreme kada je poredak starog zla, zamenilo najveće zlo koje su Srbi ikada imali, pojavilo se jedno bitno pitanje. Srbija nije mogla da pobegne od izbora, bolje rečeno glasanja kao institucije koja podrazumeva postojanje više političkih alternativa. S jedne strane imali smo SPS koji još uvek nije imao punu moć, budući da je proces odvajanja Srbije od Jugoslavije još uvek bio u toku (za podsećanje, prvi istinski secesionistički ustav u bivšoj SFRJ je donela Srbija još 1989. godine), a kontrola nad resursima je bila u toku, a sa druge strane je bila nekakva opozicija koja je do nogu potučena na izborima 1990. godine. Ipak, samo tri meseca kasnije, ona organizuje vrlo jake demonstracije. Postaje vrlo jasna alternativa u vreme kada se raspadalo Carstvo Zla i svi njegovi sateliti. Pametnom vlastodržcu je jasno da je najbolji lek raspisati konkurs za omiljenog opozicionara. Taj opozicionar mora da bude dovoljno jak da okupi preventivno one koji bi mogli zalutati u građansko-nacionalističku opoziciju, dovoljno harizmatičan i iznad svega sposoban da obavi prljave poslove. Na konkursu ubedljivo pobeđuje Vojislav Šešelj koji osniva Srpsku radikalnu stranku.

Smisao SRS, pored ovog već navedenog, da bude lažna opozicija Miloševiću, a ponekad i Karadžiću (ex-RSK ne ulazi u analizu jer nikada nije imala ni "S" od suvereniteta), je da motiviše i regrutuje dovoljno ljudi da idu u građanski rat, tako da u početku funkcioniše na granici stranke i paravojske. Međutim, to samo po sebi ne može objasniti istrajnost ovog projekta i fantastičnu lojalnost članstva. Ljudi koji su osmislili ovaj projekt su vrhunski skenirali srpsko društvo s kraja 1980-ih. U Srbiji je postojala cela jedna klasa parija, izopštenika iz društva koji to nisu dominatno bili zato što su disidenti, već zato što ih je socijalizam odbacivao kao nedostojne. To su ljudi iz sporednih kadrova Crnog talasa - kafe kuvarice, pomoćni radnici i lošim firmama, domaćice bez škole, poluilegalni preduzetnici koji državu vide kao predatora, zemljoradnici sa malim posedom zemlje, sitni kriminalci, ceo jedan spektar ljudi koji nikada nisu videli da ih socijalizam voli, da ih iko ceni kao građane Srbije, a koji u velikom broju slučajeva nisu mogli ili hteli da se obrazuju i da koriste neke od prilika koje su postojale za sve. Marksisti bi rekli lumpenproleterijat i ne bi mnogo pogrešili.

Dakle, omiljeni opozicionar se obraća ljudima koje niko nikada nije pitao za mišljenje, koje niko nije cenio, koji su bili odbačeni. I daje im legitimitet da se za nešto pitaju, daje im odgovore da je za sve kriv neko drugi. Daje im priznanje, daje im uglavnom iluziju da će se pitati i da će doći njihovo vreme, a kao intelektualno superiroran sa odličnim resursima koji mu stoje na raspolaganju bez problema pravi stranku koja je organizovana kao paravojska. Suština svega je da se ovde gradi veza koja je organska, kulturološka i koja nema ikakve veze sa srpskim nacionalizmom kao takvim, koji je samo alatka kojom se prelazi put od odbačenih do priznatih. Ovde ne važe relacije koje postoje drugde u politici, ovo je kulturološko-klasno vezivanje, amalgam koji je stvarao sve velike i opasne ideologije.

Upravo zato SRS opstaje i kada im opadne podrška SPS, kao u periodu 1993-1997, kada služe samo kao strašila za Zapad i lažni opozicionari. Čak i kada pretrpe najjači udar, kao 2000. godine, oni se uzdižu jer je odnos izuzetno jak. Neuspesi kada ih pokradu na izborima 1997. godine, kada Srbija za predsednika bira Šešelja, očigledan raskorak između velikih reči o kriminalu u to vreme i sitnih kompenzacija za kasnije ćutanje su nebitni. Ne postoji to što može uraditi Milošević da ti ljudi glasaju za nekog drugog više od jednom, a DEPOS/Zajedno/DOS nema ništa u čemu se mogu prepoznati. Ako postoji zrno meritokratije koja se zasniva na kompetencijama, postignućima, obrazovanju, elementarnom prihvatanju dominatnih tokova u svetu, to može biti percipirano samo kao novi svet u kome će se oživeti podela na parije i dostojne. Te ljude u elementarnu normalnost ne može povesti niko drugi nego njihov lider, jer ih niko osim njega nikada nije ni prihvatio ni razumeo, niti oni mogu da razumeju ikoga drugog. On to nije uradio i tu se negde i završava priča o Početku, apočinje priča o Usponu projekta. O tome više narednih dana.

Hajduci

Bilo je to 2008. godine, negde u vreme kada je Tadić u život vratio prve aktere najgore decenije ikada, kada sam diskutovao o srpskoj politici sa prijateljima iz Nemačke. Zaključak je bio da se Srbija teško  može ukalupiti u kategorije društvenog uređenja koje su uobičajne, a ja sam tada rekao da će nas to zezanje skupo koštati. Voleo bih da nisam bio u pravu. Zaista, kada se kategorizuje poredak u Srbiji ima mnogo lupetanja. Najgluplja kategorizacija je neoliberalna jer niti u Srbiji ima slobode za bavljenje biznisom, država formira pola cena, nema pravne države, nema ama baš skoro ničega što ima u SAD, na primer. Drugi kažu da je to nekakav socijalizam, ali tu nema ni "s" od solidarnosti, socijalne države, privrženosti nekakvom opštem dobru. Meni se čini da je ovo što imamo hajdučka država, kontradikacija u samom začetku, koja stvara kontradiktoran i neuspešan sistem.
Biti hajduk je istorijski jedna od najuspešnijih mimikrija. Hajduci su, kada im se posmatra delatnost, klasični drumski razbojnici. Međutim, kada se esenciji secikese doda patriotizam onda se nešto što je samo po sebi vredno prezira pretvara u vrlo poželjan stil života. Iako nam istorija govori da su hajduci jednako uspešno pljačkali svoje sunarodnike, kao i Turke koji nisu imali sreću da imaju podršku vojske kada su išli gde ne bi trebalo, taj deo se zagubio i oni postaju modeli otpora. Treba dodati činjenicu da su hajduci nastali u oblastima gde je i Turska bila samo uslovno država i gde su vlast ustvari imali lokalci koji su sultana fermali koliko je bilo neophodno. Vrlo često nimalo. Dakle, hajdučija nastaje tamo gde nije bilo države. Interesantno je da se naš oslobodilački pokret rađa upravo u vreme kada Otomansko carstvo počinje da se kreće u pravcu evropskog shvatanja države.
Hajduci su se, dakle, ogrnuli rodoljubljem, da bi imali održivije mreže. U nekim od hajdučkih zajednica, na primer u Kuča, postojao je ceo socijalni sistem za poginule žene hajduka i nejač. Kralj Nikola je bio zabrinut za svoju privredu kada su Turci otišli jer nisu znali koga će da pljačkaju, a razbojništvo je bilo glavna privredna grana, stočarstvo tek drugo. Osnova svega je da je u hajdučkoj privredi sticanje sve, a ono se obavlja kroz preraspodelu. Nema stvaranja nove vrednosti, lojalnost je bitnija od stručnosti koje ne uključuju rukovanje oružjem i obaveštajne aktivnosti. Hajduk nije razbojnik jer formalno štiti svoje podređene tako što im kaže da od hajduka ima gorih koji bi bili znatno nemilosrdniji, pakuje srpstvo i veru u aktivnosti koje su s time uslovno spojive, formalno cilja mrske okupatore, a u praksi skoro svakoga.
Sve u svemu, srpsko društvo se naslanja na barem dva veka hajdučkog modela. 19. vek je dominantno obeležen centralizacijom hajdučije i njenim uvođenjem u donekle evropske okvire. Međutim, daleko od toga da ona ne opstaje, Knjaz Miloš se postavlja kao vrhunski hajduk koji Srbe i dalje brani od Turaka na jedan drugačiji način i koji za to uzima naknadu u vidu mogućnosti da arbitrira o gotovo svim pitanjima privrednog razvoja u pravcu svojih ličnih finansija. Za one koji se zamisle da je evropsko uređenje krenulo da emancipuje hajdučiju, stiže opomena, bilo da je to kuršum Knjazu Mihajlu, seckanje Kralja Aleksandra ili šenlučenje klasične hajdučke družine Crne ruke. Hajdučija postaje država, a takva simbioza postavlja ozbiljne prepreke razvoju.
Vrhunac uspeha postižu hajduci koji su 1941. otišli u šumu i projektovali klasičan hajdučki poduhvat sa jasnim ciljem pljačke privatne imovine i njene podele gde glavni hajduci postaju isto što i nekada Knjaz Miloš. Međutim, uspeh najvećeg hajduka svih naroda i narodnosti je u tome što je našao fenomenalno jakog neprijatelja, što je štito narod od toga neprijatelja koji ima pipke i u samoj hajdučkoj državi i što umesto da nastavi da pljačka sopstveni narod, on nalazi najbogatije jatake koji finansiraju njegovu družinu. Pad prihoda od hajdučije dovodi do pada hajdučke družine, a nova se rađa na stvaranju najmoćnijeg neprijatelja, celog sveta uz par izuzetaka, slobodi pljačke koja vodi talasima ponude televizora bez daljinskih upravljača i frižidera uz istovremeno smanjenje životnog prostora i potpuno poštovanje principa da je patriotizam utočište za bitange, odnosno način da se razbojništvo lepše nazove. Sistem koji nije u stanju da razvija išta osim paronoje se ruši batinama koje hajduci jedino razumeju, a oni koji su bili u redovima niže rangiranih hajduka shvataju da su umesto karavana mrskih Hrvata, Bošnjaka i Albanaca oni bili opljačkani i dovedeni u situaciju da žive standrdnom podanika Knjaza Miloša.
Kada su to skapirali stvara se mnogo manjih hajdučkih družina koje se ogrću novim dresovima, ali ne uspevaju da masovno prihvate sutšinu, da država nije sofisticirana zamena za jahanje na konju u potrazi za onima koji imaju zlato u bisagama, nego način da se živi od stvaranja, a ne od otimanja. Vremenom hajdučki refleks jača, od 2008. godine postaje dominatan i kreće bespoštedna bitka oko resursa. Obe najveće hajdučke organizacije imaju problem jer nema velikog neprijatelja pa jedne plaše drugima, nemaju od koga da otmu osim od sopstvenih podanika, a najradije od onih koji su u protivničkoj družini. Uopšte nema nikave ograde kakva je postojala pre desetak godina i hajdučija postaje način života i preraspodele resursa. Takvo društvo ne može da se razvija i iz godine u godinu propada, u isto dolaze samo oni koji imaju toljage toliko velike da mogu da otresu sve lokalne hajduke. Ogrtanje u patriotske boje je evidentnan pokušaj sapiranja suštine, a po potrebi se koriste nove zastave i nove ideje, ali suština je ista. Srbija je hajdučka država, kada se razobliči lepa čoha i prazne novokomponovane pesme hajduka, ona se ukazuje kao ono što je esencija hajduštva. Puka zamena za konje, buzdovane, topuze i sablje. 

Grčki epilog i švapski Veliki Satana

Posle velike drame, referenduma, spekulacija o izlasku/izbacivanju iz evrozone, epilog cele stvari sa Grčkom je da je njihov levičarski premijer prihvatio sve uslove koje je narod odbacio na referendumu koji je on sam raspisao da bi ti uslovi bili odbačeni. Takođe, prihvaćeni su još neki dodatni uslovi, koji ranije nisu spominjani, kao što je sveobuhvatna privatizacija grčkih državnih giganata i upravljanje privatizacionim fondovima od strane međunarodnih finansijskih institucija u svrhe kontrole deficita i javnog duga. Grčka je praktično stavljena pod ekonomski protektorat evropskih centralnih institucija. Svaki zakon koji se iole tiče finansija i ekonomije moraće da bude odobren od strane tih institucija.

Ja sam poslednjih nedelja pratio jedan zanimljiv fenomen: do koje mere su zapadni levičari u medijima i akademiji prepoznali i definisali grčku komunističku vladu i njen poduhvat otpora "svetskom neoliberalizmu" kao svoj moderni Španski građanski rat. Nema viđenijeg levičarskog intelektualca, ekonomiste, fiozofa, "mislioca", koji se nije oglasio podrškom Ciprasu i ostalim drugovima, od Piketija, Stiglitza, Krugmana, Habermasa, Žižeka, pape Franciska, da ne govorim o unisonom horu medija i novina, od blogera i člankopisaca Washington Posta, Njujork Tajmsa, Guardiana, Le Monda, do novinara BBC, CNN, CBC i drugih.

Cela ta ekipa doživela je rezultat ove grčke farse - u njihovoj vizuri: ritualno prihvatanje najradikalnije forme međunarodno orkestriranog "neoliberalizma" - kao potpuni poraz. I glavni krivac za sve je naravno Nemačka, a posebno njihov ministar finansija Volfgang Šojble. Pošto ne pratim nemačku politku previše, znao sam jedino da je Šojble lider radikalnijeg krila CDU, da je solidniji od ostatka stranke u ekonomskim stvarima, i zagovara federalizam i lokalizam. I da ga levičari diljem Evrope mrze.

Pre neki dan sam video njegovo predavanje na Brookings Institutu, i dobio dodatno objašnjenje zašto je tako. Na pitanje lokalnog američkog akademskog socijaliste zar nemačko "investiranje" preko države (povećana državna potrošnja, u prevodu) ne bi bilo super s obzirom na ionako nizak nemački deficit i javni dug, on je odgovorio:

monetarna i fiskalna ekspanzija nisu rešenje ni za šta. One su zapravo uzrok problema. Politika jeftinog novca poslednjih 30ak godina je donela više boom and bust ciklusa koji su započeli uveravanjem da smo na pragu večnog prosperiteta, a završili se finansijskim kolapsom sa dugotrajnim posledicama.

Ovo objašnjava mnogo toga. Šojble je zapravo solidni nemački ordoliberal koji nikad nije progutao kejnzijanstvo. On gura ekonomsku filozofiju koja prestavlja kombinaciju tržišne privrede sa ograničenom državnom intervencijim, ali - što je kljucno i nepodnošljivo jednako za "ekseprte" kao i za levičarske aktiviste i novinare - švapski zdravorazumski pristup fiskalnoj i monetarnoj politici. To manje-više znači: što manji deficit i javni dug, i što manje štampanja para, to bolje. Šojble je zapravo oličenje nekih od najboljih nemačkih tradicija, kako političkih tako i intelektualnih. Skoro pa bih mogao da kažem - bavarsko-austrijskih. Kao takav, predvidivo je Veliki Satana i za levičarske kritičare "neoliberalizma" i za tehnokrate i eksperte za koje u svetu kojim bi vladala Šojbleova ortodoksija ima mnogo manje posla, i mnogo manje počasti.

Paket mera za Grčku

Paket na koji je Grčka upravo (za sada) pristala sadrži, generalno, dve vrste zahteva.

U prvoj grupi zahteva su kvantitativni targeti. Tu su cifre budućih budžetskih suficita potrebnih da bi se servisirao dug, stope poreza i mere za bolje prikupljanje poreza, smanjenje rashoda za penzije, vojsku, javni sektor i drugo. To su mere koje Grčku primoravaju da više štedi i manje troši.

U drugoj grupi zahteva su reforme: privatizacija, liberalizacija, deregulacija. Kad se to dalje specifikuje moglo bi da znači relaksaciju radnog zakonodavstva, lakše započinjanje posla, lakši ulazak u granu, ukidanje monopola koje je država dodelila zaštićenim grupama, od taksista do frizera; deregulacija otvaranja pekara i sloboda da se hleb peče u različitim veličinama (umesto u dve, što je sada slučaj, čemu su premijeri evrozone na onom celonoćnom sastanku navodno posvetili posebnu pažnju), ukidanje kontrole cena lekova, deregulacija celog apotekarskog posla (ko može otvarati, gde i koliko apoteka), itd... Tu spada i privatizacija. Grčki javni sektor je prenaduvan, prezadužen (deo grčkog duga je dug javnih preduzeća za koji je garantovala država) i neefikasan velikim delom zato što je javan: čitaj svačiji i ničiji.

Druga grupa zahteva je, drugim rečima, ono što Grčka i svaka druga država treba da urade ako im je uopšte stalo ne samo do ekonomskog rasta izraženog BDP statistikom nego i do pružanja šansi ljudima da rade, žive, pokušavaju i rizikuju. Zemlje kreditori su zainteresovane za svoj novac, svoje glasače i spasavanje evro projekta više nego za život medijalnog Grka - ali ovaj deo paketa mera koji su predložili radi najviše u prilog životnog standarda medijalnog Grka, razumeo grčki (i srpski) glasač to ili ne.

Još jedna stvar u ovim zahtevima bode oči. Mnoge od ovih zemalja ni same ne vode neke od politika koje su predložile Grčkoj. Utoliko gore po njih. Ali sam predlog govori da oni ipak znaju šta podstiče razvoj i rast. Oni hoće da grčka ekonomija raste da bi bila sposobna da im otplaćuje dug. I gle čuda, odjednom hiperregulisani Evropljani shvataju da su liberalizacija i deregulacija najbolji recept za to.

Koliko je velika penzija?

Ako je nešto konstanta većine ljudi u Srbiji to je vera u penziju. Vera je kao i uvek zasnovana na veri, a pitanje koje je meni interesantno je koliko, ustvari, vredi pravo na penziju u Srbiji? Polazna pretpostavka nam je osoba koja ima 22 godine i dolazi na srpsko tržište rada, uplaćuje PIO do 65 godine (optimistično, biće kasnija godina penzionisanja 2058. godine), ima prosečnu platu. Očekivano trajanje života za muškarce je 72, za žene 76,5 godina. U korist ne ulaze porodične penzije jer se računa da sa 72-76.5 godina nema takvih, a zanemaruje se mogućnost supstitucije penzije za penziju preminulog supružnika/supružnice. Kao startni reper uzeta je penzija od 300 evra (da prosečna penzija u Srbiji za one koji su otišli u istu sa punim stažom nije 23.000 dinara), a planirana godišnja realna stopa rasta penzija je 2% (opet optimistično). Doduše, ovo je optimistična procena u svetu gde nema značajnih reformi. U svetu gde se Srbija brzo reformiše, na primer u onom gde DJB vodi državu, projekcije su naravno mnogo bolje.

Elem penzija za prosečnog i savesnog muškrca vredi oko 60.000 evra (naravno, bez kalkulacije vremenske vrednosti novca). Penzija za prosečne i savesne žene vredi oko 100.000 evra (pretpostavka je da žene zarađuju isto koliko i muškarci, u praksi to verovatno neće biti slučaj, pa će i ženska penzija biti niža), i jedno u drugo izraženo današnjom kupovnom snagom. Da li je to mnogo ili malo, to zna svako od nas.

Na sve ovo se dodaje korist zvana zdravstveno osiguranje. Međutim, kako je to ustavno pravo i kako ga mogu ostvariti svi na ovaj ili onaj način, a vrlo često besplatno, to nećemo dodati u analizu. Posebno imajući u vidu da se uplate zdravstvenog osiguranja najčešće "isplate" tek u poznim godinama sa hroničnim bolestima (naravno, u teoriji, praksa u Srbiji kaže drugačije, zdravstveni sistem je faktor koji smanjuje pritisak na penzioni sistem, što je još jedna od karakteristika afričkih banana država).

Da li se drugačije može osigurati bolja starost, odgovor je može. Da li se sistem može brzo promeniti, odgovor je ne može. Da li se sistem mora menjati, odgovor je, ne mora, ali bi bilo vrlo poželjno. Za to treba gledati Srbiju 40 godina unapred, a dosadašnji uobičajni horizont je uglavnom 40 meseci.

Štednja

Ovu reč treba zabraniti ili je u najmanju ruku, kao što je Šojble hteo da uradi Grčkoj, privremeno, na pet godina, izbaciti iz upotrebe.

Još od makro debata od 2009. naovamo o politikama štednje protiv politika rasta, svašta se podvodi pod "štednju". Povećanje poreza i smanjenje državne potrošnje se recimo jednako računaju kao štednja. To ima smisla samo u kejnzijanskoj, uvek kratkoročnoj i uvek makroekonomskoj matrici, koja kao glavnu polugu u ekonomiji vidi agregatnu tražnju. Pošto bilo kakvim smanjenjem budžetskog deficita -- smanjenjem državne potrošnje i povećanjem poreza jednako -- vi smanjujete ukupnu potrošnju, obe politike se rutinski podvode pod štednju.

Međutim, ako posmatrate stranu ponude, razmišljate bar malo dugoročnije i uključute podsticaje na mikro nivou, onda vidite da su povećanje poreza i smanjenje potrošnje dosta različite stvari. Povećanje poreza destimuliše ulaganja i ponudu uopšte, dok smanjenje državne potrošnje može u kontekstu atmosfere reformi i jačanja poverenja pozitivno uticati na nju. Dve politike tako imaju suprotne efekte, ali se obe nazivaju štednjom.

Male informacije sa tržišta gvožđa

Udaljimo se na trenutak od Grčke krize. Mislim da trenutni fokus u EU na Grčku skreće pogled sa druge tempirane bombe čiji je fitilj izgleda krenuo ubrzano da gori. Kineska (ne)realna ekonomija.

Poslednjih mesec dana, oko 3.500 mlrd. $ je nestalo sa berzi u Kini. Dogodio se kratkoročni, ja bih ga nazvao blup (zvuk kad voda krene da ključa pa izađe prvi veliki mehur i pukne u paru). Ok, verovatno veliku ulogu u ovom balonu ima i regulacija Narodne banke Kine, kao i smanjenje kamata i sl. Međutim, paralelno sa ovim događanjima trenutno se dešava neviđeni pad cena primarnih sirovina i proizvoda zbog drastičnog pada tražnje i viška ponude. Kinska ekonomija posustaje u proizvodnji i izvozu, nešto na čemu se bazirao Kineski rast.

Kina proizvodi preko 50% svetskog čelika. Kina troši više od 50% svetske proizvodnje rude gvožđa, kao i uglja. Kineske čeličane su u 20 godina imale neviđeni rast, međutim od septembra 2014 godine, po prvi put je došlo do značajnijeg pada iskorišćenosti kapaciteta čeličana, još od 2008 godine. Tada je pad bio kratkoročni a sada je već 10 meseci pad konstantan. U proseku on se vrti oko 70%. Došlo je do pada tražnje za čelikom zbog smanjenja gradnje i investicija u Kini. Paralelno sa tim investicije u Evropi i Aziji su takođe u padu, (govorim o investicijama u postrojenja, fabrike, puteve, stvari koje traže čelik). Posledica je da Kineska proizvodnja čelika, industrijskih mašina i građevinskih poluproizvoda morala da se preusmeri u Evropu, što je oborilo cene čelične gredice, žice, betonskog gvožđa. Cena rude gvožđa je otprilike na istorijskom minimumu, cena otpadnog gvožđa je od 09/2014 pala oko -45%, nafta je doživela sličan pad nešto ranije, cene obojenih metala su podivljale na dole na berzama. To bi generalno moglo da pomogne investicijama, da ima ko da investira i u šta. 

Ono što je najgore, na vidiku nema rasta investicione aktivnosti koja bi mogla da iskoristi višak kapaciteta i podigne cene primarnih sirovina. To je tržišni proces i nemam ništa protiv, naprotiv podržavam dinamiku, iako veoma negativno pogađa firmu u kojoj radim. Ali je važnije to, da svi signali i predviđanja pokazuju da smo verovatno na novom niskom nivou (novoj ravnoteži) u cenama primarnih industrijskih sirovina. To znači da otprilike svaka 4 ili čak svaka 3 železara u svetu mora da propadne. Isto važi i za građevinske kompanije, livnice, proizvođače mašina i sl. Sve to pogotovo mora da se dogodi u Kini koja proizvodi i troši tako mnogo. Ovo je pravo čišćenje u recesiji koje tek treba da se dogodi, a pogodiće Kinu veoma. Ne bi me čudilo da pored usporavanja rasta, viđamo i signale puta u recesiju kineske ekonomije. A to je tzunami koji će EU, SAD i ceo svet, da pogodi mnogo gore nego bilo šta što može da se dogodi sa Grčkom. 

Nisam siguran šta sve ovo znači, niti imam jasan koncept u glavi, ali evo vam tema za razmišljanje i istraživanje. Mislim da izlazak iz ove trajne stagnacije nije moguć dok se ne počisti neproduktivan kapital, investiran u zaobilaznije proizvodne procese, odnosno preinvestiran kapital u pogrešnim industrijama. Zbog trajno jeftinog kapitala, i veštačkog pumpanja potrošnje, realni sektori se i dalje nisu prilagodili ekonomskoj strukturi koja bi bila održiva. Austrijska teorija poslovnih ciklusa, all over the place. Vraćam se na čitanje teorije, pa kada složim jasniju sliku pišem ponovo.  

Grčki problem: sinteza

Grčki problem je izuzetno komplikovan jer prepliće više moralnih, ekonomskih, političkih i ideoloških pogleda, argumenata i sudova. U četvrtak je u Institutu za evropske studije u 14h jedan panel na kojem ću učestvovati pa sada pokušavam da kroz ovaj post sredim misli i sumiram celu stvar.

Moralni aspekt možda izgleda lak -- neki liberalni i konzervativni ekonomisti i misle da je lak -- ali nije. Pogled po kojem je Grčka pozajmljivala i Grčka vraća je u suštini kolektivistički. O tome sam više puta ovde pisao pa neću dužiti. Nisu svi sadašnji građani Grčke pozajmljivali, pa ih stoga ne možemo jednoznačno sve smatrati odgovornim. Program otplate traje narednih 40 godina, pa ćemo ubrzo doći u situaciju da je većina ljudi koji otplaćuju dugove nužno bila ili protivnik zaduživanja ili van glasačkog tela. Čak i za one koji su glasali za Pasok i ND pitanje odgovornosti nije lako. O Grčkoj se u kontekstu zaduženosti obično govori kao o zemlji burazerskog kapitalizma i otuđene elite. To je verovatno tačno, ali problem svaljivanja odgovornosti na poreske obveznike koji imaju takvu vlast je onda utoliko teži.

Levica, naravno, ne posmatra stvari na ovaj način. Njihovo protivljenje je takođe u osnovi kolektivističko, jedino što unutar tog kolektivističkog okvira, umesto uobčajenog zdravorazumskog argumenta da dužnik mora da vrati pozajmljeno, oni biraju ideološku pristrasnost prema navodno siromašnom i ugnjetavanom dužniku. To su, na kraju krajeva, ljudi koji ne veruju ozbiljno ni u ličnu odgovornost odraslog i svesnog dužnika prema poveriocu, a na slučaju Grčke taj ideološki poriv jednostavno podižu na nivo države.

Grčki problem dalje komplikuje činjenica da se ovde ne radi samo o moralnoj, već se može raspravljati i o intelektualnoj odgovornosti. Takva vrsta odgovornosti naravno nije pravno obavezujuća kategorija, ali je dobro imati je u vidu kada se formira stav. Evrozona, stvaranje evra kao zajedničke valute, je od početka bila politički projekat. Evropski ekonomisti su uglavnom podržali taj projekat i u tome, sada se vidi, spektakularno pogrešili. Da li su bili politički vođeni, zainteresovani za lukrativne ekspertske pozicije, za respekt unutar evropskog mejsntrima ili samo zaslepljeni evro entuzijanizmom, ne znam. Ali u ono vreme, krajem 1990-ih, nisu videli ono što su američki ekonomisti redom jasno videli. Američki ekonomisti širom ideološkog spektra -- od Miltona Friedmana na jednoj strani do Paula Krugmana na drugoj i mnogih između njih dvojice -- upozoravali su na neodrživost evra kao valute. Sve je to javno dostupno na mnogim mestima ali najveću uslugu u sumiranju argumenata učinila nam je sama Evropska komisija - nakon što je evro funkcionisao nekoliko godina ali pred sam početak krize 2010, sponzorisali su ovaj papir koji je skupio navodne bisere američkih hejtera. I to u trenutku kad je već počinjalo biti jasno da su američki evro-skeptici sve vreme bili u pravu.

Evro je samo okvir koji je prilagođavanje otežavao. Evropska i međunarnodna finansijska regulacija, dizajnirana od strane istih političkih, finansijskih i intelektualnih lidera, direktnije je pospešivala problem. Grčki dug, i uopšte dug svih zemalja evrozone, regulatorno je tretiran kao bezrizičan. Zatvoreni krug regulatora, rejting agencija i velikih banaka, odlučio je da u evrozoni rizika nema i da su sve obveznice duga jednako bezbedne. Tako je, sa uvođenjem evra, kamatna stopa na grčki dug preko noći pala na nivo nemačke kamate. Sve do negde 2009-10, finansijskim igračima je bilo svejedno šta kupuju, grčki ili nemački, portugalski ili holandski dug. Za sve su dobijali otprilike istu kamatu i svojim postupcima su tretirali sve ove obveznice kao jednako rizične, odnosno bezrizične. To je ista intelektualna greška koja je bila u osnovi američke krize, osim što se tamo radilo o dugu po osnovu stambenih kredita.

Evropska centralna banka (ECB) je na vrhuncu krize dodatno pogoršala stvari. Kad imate ekonomsku krizu, kamatne stope prirodno, same od sebe, padnu. Iako mnogi gledaju u kamatne stope centralne banke kao indikator monetarne politike, Milton Friedman je davno objasnio, ali je malo ko to upio, da su kamate varljiv i nepouzdan pokazatelj. Evrozona je 2011. imala niske kamate jer je ceo svet bio u ekonomskoj depresiji. Fed i Banka Engleske su na depresiju i deflatorna očekivanja reagovali ekspanzivnom monetarnom politikom. Bernanke je znao da niske kamate ne znače ništa - a kad je u pitanju vanredno velika recesija, jedino znače da je ekonomija u rupi. Nije Fed spustio kamate kao što mnogi misle, nego su one pale zbog recesije, a Fed je recesiju lečio štampanjem para (mislite šta hoćete o tom leku, ali je dijagnoza bila prava). ECB je pogrešila u dijagnozi. Te 2011. godine, ECB je, pod presudnim uticajem nemačkih centralnih bankara, podigla kamatne stope, uopšte ne shvatajući stvari. Takvo monetarno zatezanje usred najveće ekonomske krize i krize duga je dodatno pogoršalo situaciju. Za sve, ali naročito za zemlje dužnike, za Grčku i zemlje juga. Na intelektualne greške se, ako nije bilo loših namera, obično gleda blagonaklonije. Ali one mogu biti, i u evropskoj priči su bile, bar jednaki izvor problema koliko i grčka korupcija i potrošnja.

Da je reč o velikoj grešci ECB je sada nesumnjivo, a mnogi američki ekonomisti su i tada, od Krugmana na levoj do Scotta Sumnera na libertarijanskoj strani čupali kosu. Ubrzo nakon štete koju je napravila, ECB se dozvala pameti i vratila niže kamate, da bi tek sada u 2015. otpočela i svoju kvantitativnu ekspanziju.

Sve ovo nikako ne opravdava grčke vlasti, Pasok i ND. To su ljudi koji su u prosperitetnim godinama sklapali budžete sa 6-7% deficita u proseku. Novac se već slivao u zemlju, Grčka je bila jedna od najbrže rastućih ekonomija, a oni su uspevali da potroše sve to i da još pozajmljuju. Ali ni karakter grčkih političara ne izuzima od odgovornosti kompletnu evropsku političku, intelektualnu i finansijsku elitu za katastrofalne greške - od insistiranja na evru, do prepuštanja analize rizika, najvažnijeg bankarskog posla, državnim regulatorima i propuštanja da se uvidi bilo kakav problem sa tim konceptom.

Zatim, tu su postupci iz perioda 2010-2012. Kada je bilo jasno da je Grčka u velikom problemu, tadašnje grčke vlasti, evropske vlasti i čelnici ECB nastavili su sa, tada već mnogima očiglednim greškama. Grčka je prvi paket pomoći dobila 2010. ali izgleda da je, gledano sa evropske strane, primarni cilj tog paketa bilo sprečavanje širenja krize na druge zemlje, kroz spasavanje banaka koje su tada držale grčki dug. Da nije bilo evra i da nije bilo pomoći zemalja evrozone, Grčka bi već tada morala da bankrotira. Sada je mislim očigledo da bi to za Grke bilo puno bolje. Umesto toga, zemlje evrozone su Grčkoj pozajmile 110 milijardi evra da bi nastavila da plaća raniji dug privatnom bankarskom sektoru. Dug prema privatnom sektoru je tako polako postajao dug prema drugim državama, ali je Grčka nastavila da plaća i do tada već upala u duboku recesiju.

Ubrzo je postalo jasno da to - uprkos merama štednje koje Grčka jeste uvela - nije dovoljno. Ako ste u recesiji i BDP pada onda vam nikakva štednja ne može pomoći jer se prihodi svakako smanjuju. Zato je 2012. napravljen drugi i potpuniji sporazum kojim je privatni sektor otpisao oko polovine svojih potraživanja a države poverioci reprogramirali svoj dug, uz ulazak MMF-a sa delom novca. Čak i prilikom tog dogovora je bilo jasno da Grčka ne može, ekonomski i politički, da dugo nastavi sa programom. To su interne analize pokazivale, ali je dogovor, kao i onaj prvi, svejedno postignut. Drži vodu dok majstori odu.

Kao što mnogi grčki kritičari danas primećuju, Grčka je već dobila mnogo pomoći. To je nesporno. Stvar je u tome što bi za Grčku bilo bolje da joj tada nisu pomagali. Bilo bi im svakako teško, ali bi do danas već bili na putu oporavka.

Zašto su grčke vlasti potpisivale ovakve dogovore? To su, suštinski, bili isti oni koji su prethodno trošili,  pozajmljivali i lažirali podatke o deficitima da bi ušli u evrozonu.  Grčki interes je tada bio da ostane u evrozoni, ali ne pod onakvim uslovima. Da su pravilno sagledali situaciju, opcije na meniju 2010. i čak 2012. bile su, od najbolje do najgore: 1. ostanak u evrozoni uz veliki otpis duga i održivi program; 2. bankrot i izlazak; 3; ostanak bez održivog programa. Kad ostatak Evrope, šta god mislili o njihovim razlozima nije ponudio opciju 1, odgovorno i dalekovido bi bilo odabrati drugu najbolju opciju, bankrot i izlazak iz evrozone. Ali grčke vlasti nisu gledale to, već su ili izbegavale odgovornost i razmišljale kratkoročno politički, ili htele da ostanu deo političkog krema Evrope, ili jednostavno pogrešile. I tako je Grčka došla do godine 2015. -- dugovi su plaćani, BDP je dalje padao, nezaposlenost i siromaštvo porasli, a zemlja je i dalje pred bankrotom. Ponavljam, to nije bilo teško znati tada -- ovde sam na TR to pisao ne zato što sam video budućnost nego zato što je i tada to bilo poznato. Pisalo u novinama.

Nakon ekonomskih, došle su očekivane političke posledice. Siriza je naišla u najgorem trenutku, kada je Grčka već bila dotakla dno i krenula polako da se oporavlja, i eksploatisala akumulirano nezadovoljstvo. Grčki glasači su bili u pravu u jednom - da su ih njihove političke elite 2010. i 2012. izneverile i napustile.  EU je navikla da probleme rešava na birokratskom, tehnokratskom nivou i u Grčkoj je u jednom trenutku postavljena tehnokratska vlada. Možemo kriviti Ciprasa za ovakvo ili onakvo ponašanje, ali sam po sebi on nije uzrok bilo čega, on je politička posledica.

Sve je ovo retrospektiva i ostaje pitanje šta raditi. Ja znam da ima ljudi koji mogu da pozajme i ne vrate, ali teško mi je da poverujem da je u bilo kojoj zemlji 60% takvih. Za mene ovih 61% za NE na referendumu pokazuje da nisu u pitanju samo levičari iz Sirize, već da 61% makar instinktivno oseća da ovde nešto nije u redu. Grčka je, kolektivno gledano, platila dobru cenu. I svakako će platiti još i veću, bilo da se program nastavi ili ne.

Imajući u vidu katastrofalne greške na raznim stranama koje su do svega dovele, mislim da ljudi koji veruju u individualnu slobodu i ličnu odgovornost ne trebe da žure u osuđivanju jedino grčke strane u celoj priči. Pogledajte čak i sadašnje ponašanje nekih lidera evrozone. Pre referenduma je dogovor navodno bio blizu ali je glavna tačka neslaganja bio PDV za hotele na ostrvima -- Grčka je htela manji (13%), zemlje kreditori insistirale na većem (23%). Ovakve stvari dovode bona fides strana u sumnju -- šta je zemljama evrozone važnije, da se Grčka oporavi ili da jednokratno namire potraživanja?

Uzmite ponovo ECB. U Grčkoj je do zatvaranja banaka došlo jer je ECB stavila plafon na hitne ("ELA") zajmove grčkim bankama.  Ali veliko je pitanje da li ECB ima mandat da to radi. Posao ECB je da obezbeđuje likvidnost i neometano plaćanje, sve dok banke zadovoljavaju kriterijume solventnosti. Grčke banke, za razliku od grčke države, jesu solventne, ali im je ECB svejedno uskratila kredite za likvidnost. Razlog nije bio ni ekonomski ni pravni; ostaje jedino da je bio politički. Možda je Cipras se referendumom odigrao prljavo, ali ni potezi druge strane - od epske nekompetentnosti 2011, do upitne legalnosti mera ECB u ovom trenutku - nisu za pohvalu.

Kao što rekoh, grčki problem je komplikovan. Ja baš i ne volim srednjeputašenje, ali ovde je stvarno potrebno manje navijanja i ideološkog svrstavanja. Šta su Pasok i ND uradili uradili su, današnje linije odgovornosti nisu tako kristalno jasne. Grci moraju da shvate neke stvari, to je jasno. Ali i evrokratiji bi dobro došlo malo sumnje u sopstvenu mudrost. 

Grčka: šta sada?

Preliminarno, u ovom trenutku, NE ima 60%. Sad je na potezu Evropa. 

60% je solidna većina, više nego što bi Siriza po sebi ikad dobila. To je signal ostatku evrozone da problem nije bio samo u Ciprasu; grčka vlada je tvrdoglavošću u pregovorima zaista kanalisala svoje javno mnjenje. 

Bankrot ne znači automatski izlazak iz evozone, jer izlazak iz evrozone nikad niko nije predvidao ("Bankroti se u Evropi ne dešavaju", sada je čuvena po kratkovidosti izjava Almunje, prethodnog evropskog komesara za monetarna pitanja). Niti Grčka hoće da izađe, po svemu što su do sad govorili. To znači da Grčka iz evrozone mora biti na neki način izbačena. 

Kod izbacivanja, pošto pravnog mehanizma nema, ključna je uloga ECB. Nema ni ECB mandat da bilo koga izbacuje -- naprotiv, njena je uloga da u krizama pomaže, pa je pitanje da li je i do sada bila u okvirima svoje nadležnosti u tretmanu Grčke. Ali za početak, ako ukine kredite za likvidnost, ECB time povlači prvi potez ka izbacivanju Grčke.

Sa ovim u vidu, evo kako se meni sada čini da stoje stvari. Većina za NE je solidna, izbacivanje iz evrozone je teško. Grčki argument sada ima veću težinu. Evrozona ima veći motiv da preglog opet razmotri.  

Glavni ograničavajući faktor je domaće javno mnjenje u zemljama kreditorima. Angela Merkel je trenutno veoma popularna, a jedino je popularniji ministar finansija Šojble, još veći hardlajner. Pošto je EU jedan veliki galimatijas gde često nije jasno ko je tačno nadležan, tu prostora za tiho kolektivno popuštanje ima. 

Kad se sve sabere, očekujem malo bolju ponudu za Grke i konačno dogovor za ostanak u evrozoni. 

Referendum

Referendumi u kojima nema jasne većine, nemaju ikakvu posebnu svrhu osim preciznog brojanja koja je strana malo brojnija u raspolućenom društvu. Donošenje važnih odluka ustanovljavanjem ko je dobio hiljadu glasova više u izbornom telu od nekoliko miliona je vrhunac binarnog idoitizma. Ako danas Grci sa recimo 60-65% prihvate "Da" ili "Ne", onda je referendum uspeo, ako bilo ko pobedi sa 1-5% razlike odgovora ustvari nema. Razumni ljudi bi shvatili da postoje dva oprečna gledišta i da je jedini put rešenja vrlo bitnog pitanja da se razmisli o stavovima obe grupe u Grčkoj i da oni budu deo politike vlade. Doduše, razumni ljudi ne bi ni pravili ovakav referendum.
Druga bitna stvar je da  iznošenje na referendum pitanja koje prosečni i pogotovo ispodprosečni birači ne mogu sagledati na bilo koji način osim teškog emocionalnog loženja, predstavlja direktno šarlatansko bežanje od odgovornosti koje imaju stranke kojima su birači dali poverenje. Ako je Siriza dobila preko 35% glasova i gotovo 50% poslanika, onda ona ima mandat da vodi zemlju i odgovornost za svoje odluke. Zaklanjanje iza referenduma je manevar dostojan Miloševića koji nas je na referendumu 1998. godine uz treš muziku na treš televiziji uveo u rat u kome smo izgubili Kosovo i Metohiju. To je još samo jedan manevar.
Treće, ovaj post nema nameru da se bavi samim politikama, kako Grčke, tako i poverilaca, strategijama i operativnim potezima, kao i predviđanjem budućnosti.
Četvrto, da li će oni koji se lože da Sirizu u slušaju "pobede" "da" reći da je u Grčkoj danas bio praznik demokratije? I obrnuto, naravno.