Petoletka

Vlada Srbije u četvrtak bi trebalo da usvojiti Strategiju obrazovanja čiji je cilj da se do 2020. poveća procenat visokoobrazovanih sa 6,5 na 40 odsto! U strategiji barem onom delu koji je do sada poznat javnosti, niko nije pojasnio kako je to moguće ostvariti. Za sada je samo zacrtan cilj da bi najmanje 38,5 odsto građana Srbije starosti između 30 i 34 godine 2020. godine trebalo da ima fakultetsku diplomu. 

Pravo pitanje nije "kako", pravo pitanje je "zašto?".  Komunistička planska privreda je propala jer se ispostavilo da centralni planeri ne mogu da isplaniraju ni koliko je kutija šibica jednom gradu potrebno u toku meseca. Otkud im sada ideja da umeju da isplaniraju koliko će visoko školovanih ljudi zemlji biti potrebno za deset godina?

Ako je ideja što više to bolje -- to dokazano ne funkcioniše. Obrazovanje nije u uzročno-posledičnoj vezi sa ekonomskim rastom. Lično obrazovanje jeste u vezi sa ličnim dohotkom: u proseku, imaćete veću platu ako imate više škole. Ali za zemlje u celini to ne važi. Na nivou zemlje, povećano ulaganje u obrazovanje se ne pretače u ekonomski boljitak. Tako pokazuju sistematske studija efekata ulaganja, mada ćete lakomislene primere tipa "zemlja X je uložila ovoliko i evo bogata je" naći na svakom koraku.

Tačno je i to da bogatije zemlje u proseku imaju viši nivo obrazovanja. Ali obrazovanje tu ne igra ulogu investicije već ulogu luksuzne robe. Bogatije zemlje imaju više obrazovanja jer više obrazovanja mogu da priušte. Nije im obrazovanje donelo bogatstvo već im je bogatstvo donelo obrazovanje.

Strategije tipa X% visoko obrazovanih do Y godine su intelektualni pandan Staljinovih miliona tona čelika. Rani komunisti su mislili da teške industrije nikad dosta, današnjim modernim evropskim planerima fetiš je obrazovanje. Nema veze što sadašnje planiranje visokog obrazovanja očigledno ne radi, što je u Srbiji nezaposlenost najveća i u oštroj evropskoj konkurenciji, što struktura izgleda da je užasno pogrešna kad zemlja školuje inženjere i lekare koji onda sede nezaposleni ili odlaze u inostranstvo. Važno je da se postigne ciljani procenat. Napred!

Amerika bira (2)

Pre prelaska na teren dnevne politike, potrebno je malo više reći o izborima za zakonodavnu vlast u SAD koji su po strani kada je reč o medijskom izveštavanju u svetu, a u Srbiji se gotovo i ne primete. Amerikanci pored izvršne vlasti oličene u predsedniku i potpredsedniku, biraju i zakonodavnu vlast svake druge godine. Kako je ideal američke demokratije da se zakoni donose sporo i kvalitetno, a ne da se štancaju brzo i loše kao što je slučaj u Srbiji, njihovi parlamentarni izbori su osmišljeni da ih sačuvaju od brzih diskontinuiteta. Donji dom, nešto kao naša nekadašnja veća građana, se bira svake dve godine i ima ukupno 435 poslanika. Poslanici se biraju u izbornim jedinicama koje imaju nešto preko 720 hiljada stanovnika u proseku, po većinskom jednokružnom sistemu. U sadašnjem donjem domu prevlađuju republikanci, a sve su šanse da će tako biti i posle ovih izbora. Republikanci imaju nešto manju podršku nego pre dve godine kada su na krilima borbe protiv Obaminih politika odneli dosta ubedljivu pobedu za američke prilike. Interesantno je napomenuti da je praksa prekrajanja izbornih jedinica u skladu sa potrebama većine potpuno legalna i legitimna u SAD, što onome ko ima većinu daje određen vetar u leđa. Ta praksa gerimenderinga postoji od kada je i izbora. Suština je da se izborne jedinice skroje tako da glasači protivnika budu većina u što je manje jedinica, da u njima pobede što je moguće ubedljivije, a da pozicija pobedi u većem broju jedinica sa malom razlikom. Na primer, ako neka teritorija ima četiri jedinice gde u po dve pobeđuju demokrate i republikanci sa po 10% razlike, poenta je da se jedinice prekroje tako da demokrate u jednoj trijumfuju sa recimo, 20% razlike, a da republikanci dobiju u tri sa po 6%. Naravno, ovo je veliko kockanje ako je poziciji rejting u padu.
Kada je reč o Senatu, u njemu ima sto članova koji se biraju na mandat od šest godina, po dva iz svake države. Svake dve godine bira se trećina Senata. Stoga su promene većine moguće svaki put, ali one se najčešće dešavaju postepeno. U sadašnjem Senatu demokrate imaju većinu 53:47 (formalno imaju 52 i jednog nezavisnog poslanika koji je po svemu fan demokratskih politika). Na ovim izborima trka je uglavnom u plavim državama i za sada su demokrate u nešto boljoj poziciji da sačuvaju tanku većinu, mada nije nemoguće ni da republikanci uzmu isto tako tanku većinu od dva poslanika. Postoji 5 bojišta gde će se rešiti izbori i republikancima za većinu treba pobeda u 4 države, sa tri nema većine (o tome ću isto pisati ako se desi), a demokratama je potrebna pobeda u dve od četiri poravnate utrke. Interesantno je da za razliku od Srbije koja teži da se volja sa nivoa republike preslika do sastava upravnih odbora seoskih domova kulture, birači u SAD veoma gledaju ko su kandidati imenom i prezimenom. U Floridi je Romni najverovatnije prelomio izbore u svoju korist, ali će demokrata po svemu sudeći predstavljati Floridu u Senatu. Slično je u Misuriju, gde Romni vodi ubedljivo, a isto tako ubedljivo gubi republikansku kandidat za Senat. Postoje i drugačiji primeri, na primer u Masačusetsu i Konektiketu se vodi ogorčena borba za Senat, a u obe države Obama prilično glatko pobeđuje.
Za razliku od Srbije gde je podela vlasti itekako zaživela, a trenutno je oličena u podeli na aleksandrovsku, ivičnu i mlađansku vlast (u prethodnom sazivu aleksandrovska vlast je bila borisovska), SAD su se odlučile da vlast podele na izvršnu, zakonodavnu i sudsku. Predsednik je suštinski nemoćan da bitno menja stvari u skladu sa svojim željama i agendom ukoliko nema većinu u oba doma Kongresa. Stoga je Obama bio nemoćan predsednik od 2010. godine, što ga je sputalo da uvede još poneku novinu poput Obamakera. Predsednik koji nema podršku oba doma kongresa je pre pravilo nego izuzetak u SAD, što pogoduje stvaranju društvene kohezije i dijalogu predstavnika različitih političkih opcija. Kako su poslanici zaista odgovorni svojim biračima, male su šanse da će neko od njih ići na kanabe kod Romnija ili Obame, po svoju pamet i stav. Levo smetalo u štabu predsednika ne može ni da pomisli da deli lekcije poslanicima, što svakako nije slučaj u Srbiji. Skupština u kojoj se usklađuju interesi regiona, bez da u njoj sede predstavnici ujedinjenih regiona SAD, stvara plodno tle za različite vrste lobiranja, političke trgovine, ali u krajnjoj instanci, uz povremene dogovore koji su čiste "svinjarije" ili "guranje balvana", odluke Kongresa su rezultat nekakvog društvenog konsenzusa. Ne postoji način da niži činovnik administracije ofrlje prevede neki zakon, isti prosledi u Kongres bez da se o njemu diskutuje, a da glasanje bude puka formalnost. Ali tu dolazimo do ključne treće epizode uvoda u glasanje, karaktera američke narodne demokratije kako je ista često pežorativno opisivana od strane evropskih elitista.

Poslovno okruženje

Novo Doing Business rangiranje Svetske banke.

Amerika bira (1)

Ostale su još dve sedmice do izbora u SAD. Amerikanci će birati predsednika, trećinu Senata, celokupan Predstavnički dom i ponekog guvernera. Kako sam ove izbore pratio malo više nego većina novinara i analitičara u Srbiji (za razliku od Srbije imam za koga da navijam, moje srodne političke duše imaju mnogo veći uticaj nego iste u Srbiji, a uz to su američki izbori bitni za, pa recimo, ceo svet) javila mi se potreba da se malo bavim pisanjem o samim izborima. Srpski mediji pišu jako površno, navijaju uglavnom za jednog kandidata kada intenzivno ne mrze obojicu i iz njihovih tekstova ni najintuitivniji ljudi ne mogu ukapirati kako izborni proces uopšte protiče - i s formalno-pravne strane (način izbora) i što se tiče šansi kandidata (političke ankete su ozbiljan biznis u SAD, tržište je prilično razvijeno i trka se može pratiti gotovo u realnom vremenu uz uvek prisutna ograničenja uzorkovanja). Što se tiče vox populi Srbije, komentari su retki, ali isto tako i retko glupi.
Kako bilo, srpska javnost zna da Amerikanci biraju između dva kandidata koji ništa neće doneti dobro Srbiji, izbora i nema jer nikako da se javi treća politička partija na tržištu gde jedna partija zastupa interese Vol Strita i krupnog kapitala, a druga, od kako se aktuelni predsednik izlizao i sveo na parolu "I dalje nada", je ipak malo draža jer je Obama inspirisao naše ljubitelje praznih parola i ideje da će se mirne duši moći reći da je i Amerika krenula putem Evrope i da nezadrživo propada, kao uostalom i poslednjih 60 godina. Tu i tamo dobijemo loše prevode agencijskih vesti, uglavnom ko je pobedio u debatama, ali i to je jako loše, čak i bez navijanja, reč je o jadnom ošljarenju.
Elem, zna se da kada je reč o izvršnoj federalnoj vlasti narod SAD bira između Obame i Bajdena na jednoj strani i Romnija i Rajana na drugoj. U ovom postu neću o samim razlikama i šansama obeju strana, nego o načinu izbora. Mnogo puta se čulo u Srbiji da je američki sistem nepravedan jer se može desiti da predsednik postane neko ko je dobio ukupno manje glasova. To se i desilo pre 12 godina, kada je Buš-43 dobio gotovo pola miliona glasova manje, ali većinu elektorskih glasova. Pre toga bejaše to slučaj u nekoj davnoj istoriji u vreme kada je Amerika imala sadašnji ustav, a Srbija bila autonomija u okviru otomanske države. Međutim, ne treba tu neka posebna pamet da se shvati. Kao što ime kaže, Sjedinjene Američke Države su složena država, što bi mi rekli, federacija (sa elementima konfederacije u teoriji). Stoga svaka država ima određen ponder u izboru predsednika, to jest, u zavisnosti od broja stanovnika svaka zemlja ima određen broj glasova (od 1 do 53) plus svaka država ima 2 glasa nezavisno od veličine. U praksi to znači da najmanje države poput Vermonta i Severne Dakote i još nekoliko država imaju tri glasa, dok najveće, poput Kalifornije i Teksasa imaju 55, odnosno 38 glasova. Povrh saveznih država i Vašington D.C. ima tri glasa. Predsednički kandidati se, ustvari, ne bore za to da dobiju više glasova od konkurenata na teritoriji SAD (inače, u Americi su izbori za predsednika i Kongres po većinskom jednokružnom principu), već da dobiju većinu glasova u što je moguće više država. Naravno, bolje je dobiti većinu u Kaliforniji ili Njujorku, nego u Delaveru ili Rod Ajlandu, ako ste demokrata, odnosno u Teksasu ili Džordžiji, nego u Ajovi ili Južnoj Dakoti ako ste republikanac. Sve u svemu, sve države zajedno imaju 538 elektorskih glasova, a predsednik je onaj koji dobije 270 ili više glasova. Kako sam već pomenuo, jednokružni većinski sistem je pravilo, pa onaj ko dobije više glasova u nekoj državi dobija sve elektorske glasove te zemlje, bez obzira koliko ubedljivo pobedio. Nema razlike da li ste pobedili za 1 promil ili 15%, pobednik uzima sve elektorske glasove jedne države. Teorijski, moguće je pobediti u desetak najvećih država i izgubiti sve ostale i postati predsednik, ali to je ipak samo teorija.
Kada se sa ove teorije pređe na praksu, dolazi se do situacije na terenu. Neke od država su crvene (republikanske), a neke plave (demokrate) i tu gotovo i da nema kampanje. Demokrate u Jutu ne treba da idu jer ako im se posreći dobiće malo više od 25% glasova. Ni Republikanci ne treba da idu na Havaje jer tu redovno gube sa barem 20% glasova razlike. Dakle, bitka je oko onih država koje nisu ni tvrdo demokratske ni tvrdo republikanske i gde se većinsko raspoloženje menja. Na ovim izborima to je u startu bilo 10-12 država. U zavisnosti od procena javnog mnenja, sada je konsenzus da se bitka vodi samo oko šest država gde i dve sedmice pre izbora nema znakova da je jedna strana u prednosti većoj od 1-2%. Naravno, ne odustaje se ni tamo gde je razlika 2-5% jer je to blizu margine dve statističke greške, što broj "bojišta" gde još ima nade/straha povećava za još 4-5 država. Dakle, u ovoj trci izbori će se rešiti u Ohaju, Viskonsinu, Nju Hempširu, Ajovi, Nevadi i Virdžiniji. Kandidati se nadaju/strahuju da može biti promena u Floridi, Koloradu, Severnoj Karolini, Pensilvaniji, Minesoti, Mičigenu i Konektiketu. Ali o tome ću više u narednom postu.
Teoretski, može se desiti da rezultat bude nerešen, a onda u tom slučaju predsednika od postojećih kandidata bira Predstavnički dom, a potpredsednika bira Senat. Ni tu matematika nije baš jednostavna, ali ako se desi da bude nerešeno pisaću o tome detaljnije. Takođe, interesantno je da u mnogim državama elektori, koji su lica koje partije biraju po principu lojalnosti, nisu formalno-pravno u obavezi da glasaju u skladu sa rezultatima izbora. Primeri da je neko bio veroloman elektor postoje, ali to su bili izuzeci koji nisu uticali na suštinsko nepodudaranje glasanja elektora u odnosu na ono kako bi oni trebali glasati na osnovu rezultata izbora. Međutim, ako bi rezultat bio tesan, recimo teorijskih 269:269 (koji se mogu desiti na ovim izborima uz solidnu verovatnoću), lobiranje za verolomstvo bi moglo biti neobično snažno i predstavljati pravi test jednog starog i funkcionišućeg demokratskog sistema. Ali da ne naklapam, jer se sećam bolesne radosti u Srbiji kada se izborni proces u SAD 2000. godine malo otegao.

Knjiga, Sajam, naslov

Sajam knjiga počinje ali moja knjiga još uvek nije spremna. Nema potrebe, hoću da kažem, da idete na Sajam.

Međutim, u međuvremenu smo dobili naslov knjige: "Svetska ekonomska kriza: dileme i rešenja". Ovde u komentarima je po raspisanom konkursu za naslov bilo dosta kreativnih rešenja, ali na kraju sam prihvatio predlog urednika iskusnog u ovim stvarima.

Nagrada za najbolji predlog ipak ostaje -- pobednik konkursa je Saša Stamenković, koji je imao najveći broj predloga, od kojih su neki bili vrlo bliski konačnom naslovu. Saša, javite mi se na email da nekako dostavimo potpisani primerak knjige. 

Nobelovac za ekonomiju nije ekonomista

Shapley:

Ja sebe smatram matematičarem. Nikad u životu nisam položio ni jedan ekonomski predmet.

Prošle godine smo imali nobelovce koji nisu znali jednu rečenicu da proslove o ekonomskoj krizi, o njenim uzrocima i posledicama. Tražili su da im daju parametre pa da izračunaju. Sad imamo jednog koji tvrdi da je matematičar i iskreno je začuđen otkud njemu nagrada. Imali smo više godina psihologe Nobelovce koji tvrde da su u laboratoriji i eksperimentima otkrili ovo ili ono o ljudskim preferencijama. Pitam se šta je sledeće - Nobelovac za ekonomiju koji će da se bavi uticajem joge i transcendentalne meditacije na agregatnu tražnju? Ili neki lekar koji će da da doprinos razumevanju fiziologije potrošnje - koji deo mozga upravlja ekonomskim ponašanjem? 

U tekstu koji sam linkovao imate predvidive pohvalne komentare, a najbolji je jedan koji tvrdi da je ova nagrada važna jer postoje "problemi koje tržište ne može da reši" pa se moraju iznalaziti ovakva indirektna teorijska rešenja. Jedino je zaboravio da doda da problemi koje Shapley i Roth "rešavaju" tržište ne može da reši samo zato što je zabranjeno, tj ukinuto državnim dekretom (npr.tržište bubrega).

Stručna javnost i kurs

Vrlo je jednostavno. NBS je malo usporila proizvodnju dinara, povećala referentnu kamatu nekoliko puta uzastopno i dinar je počeo da jača.

Pre dva meseca pričalo se da dinar pada nezaustavljvo, jer zavisi od realnih faktora i konkurentnosti privrede, a sada je odjenom počeo da raste. Nisu srpski preduzetnici izmislili internet i povećali konkurentnost, već je jedina promena u odnosu na stanje od pre dva meseca bilo zatezanje monetarne politike od strane NBS. Ako do sada nije bilo, trebalo bi da makar na osnovu ove epizode bude očigledno ko kontroliše kurs dinara i kako se to radi.

Ali nije -- stručnjaci i dalje udaraju na sve strane.

"NBS nema magičnu polugu, i Jorgovanka Tabaković ne može da bude magični guverner koji se bori protiv vetrenjača", kaže Goran Pitić. 

Naprotiv, NBS upravo ima magičnu polugu! Ako cela srpska ekonomija sutra propadne u rupu, a NBS obustavi štampanje ili čak smanji ponudu dinara, dinar će jačati.

Nekonkurentnost privrede je stvar loša po sebi i ona je glavi razlog što jedna zemlja ima nizak životni standard. Ali nekonkurentnost nema nikakve veze sa nominalnim veličinama kao što je devizni kurs.

Toplica Spasojević, predsednik Udruženja korporativnih direktora, kaže za RTS da je NBS pre dva dana počela da kupuje devize na tržištu, prvi put posle nekoliko meseci, i istakao da je to doprinelo stabilizaciji kursa. 

Privrednike bi trebalo izuzeti iz kritika ali razjašnjenja radi: kad NBS kupuje devize ona ustvari slabi dinar. Uzročnost je ovde obrnuta -- nije dinar ojačao jer NBS kupuje devize, već NBS kupuje devize jer misli da je sada dinar prejak. A ojačao je zbog restriktivnije monetarne politike i povećanja referentne kamatne stope.

Nebojša Savić, koji je predložen za predsednika Saveta NBS, smatra da se kurs stabilizovao na nivou ponude i tražnje, ali dodaje da je to stabilizacija u kratkom roku. Savić ističe da je ključni problem nekonkurentnost naše privrede i što što nemamo dovoljno deviznog priliva. 

"Dok god budemo imali problema sa deviznim prilivom, imaćemo dugoročni problem sa kursom", navodi Savić. 

U kontekstu kursa, devizni priliv ima značenja samo relativno prema "prilivu" dinara iz topčiderske štamparije. Ako je priliv deviza nula, a priliv dinara takođe nula, onda promene kursa neće biti. "Nema dovoljno priliva deviza" je beznačajna tvrdnja. Šta je to "dovoljan" priliv? Dovoljan za šta, u odnosu na šta?

Odgovor je, "dovoljan" u odnosu na priliv dinara iz NBS. Dok priliv deviza nije pod našom direktnom kontrolom, priliv dinara jeste. Koliki god da je priliv deviza iz inostranstva, problem nije u tome, problem je što je priliv dinara iz NBS stalno nešto veći.

Pas pojeo globalno zagrevanje n-ti nastavak

Jedan od glavnih problema sa kojim se religija globalnog zagrevanja-klimatskim promena poslednjih godina suočava je odbijanje Majke Prirode da sarađuje. Naime, po svim podacima koje imamo od 1997 ili 1998 nije bilo nikakvog zagrevanja - trend je praktično ravan nuli.

Pre nekoliko dana došla je krucijalna potvrda: Univerzitet East Anglia koji kompilira najcitiraniji temperaturni indeks na svetu, koji koriste i UN i SMO i svi drugi, takozvani HadCrut, izdao je najnoviju verziju svojih podataka koji pokrivaju period sve do avgusta 2012. I podaci kažu da nema nikakvog zagrevanja već 16 godina!



Ovo predstavlja problem jer svi klimatski modeli koje IPCC koristi kao oruđa širenja panike imaju projektovanu dekadnu stopu globalnog zagrevanja od oko 0.2 stepena C. U realnosti mi već 16 godina nemamo nikakvog zagrevanja. Kako pomiriti to sa prognozama koje kažu da je u istom periodu globalna temperatura trebalo da poraste više od 0.3 stepena?

Naravno, najjednostavniji okamovski odgovor, koji preferiraju neki od najboljih klimatologa na svetu poput Richarda Lindzena ili Roya Spencera jeste da mi nemamo pojma šta uzrokuje cikluse zagrevanja i zahlađenja, i da su modeli zasnovani na tome da je CO2 glavni uzrok puko, i ne mnogo plauzibilno, nagađanje. Naravno, to ne znači da CO2 nije staklenički glas, i da ceteris paribus porast njegove koncentracije neće voditi zagrevanju. Problem je što Majka Priroda ne zna za ceteris paribus! Kad koncentracija CO2 poraste to može izazvati porast temperature, ali se istovremeno menja i hiljadu drugih parametara i uročnih veza koje niko ne razume. Recimo, zašto se globalna oblačnost menja, i kako se tačno formiraju oblaci? Niko ne ume da objasni do kraja niti proces nastanka oblaka, a još manje uzroke multidekadnih varijacija oblačnosti! I kao šlag na tortu - povećanje oblačnog pokrivača za samo 2% bilo bi dovoljno da neutrališe celokupno stakleničko zagrevanja od početka Industrijske revolucije do danas. A najmodernije satelitsko merenje oblačnog pokrova ima grešku merenja koja je veća od te magnitude! Eto, tolike su otprilike razmere ljudskog neznanja o klimi.

U skladu sa ovim, odsustvo zagrevanja u periodu od 16 godina samo znači da CO2 ne igra važnu ulogu u klimatskim procesima koji kontrolišu temperaturu. Šta god da je kontroliše, očigledno je mnogo jače od CO2. A šta kontroliše globalnu temperaturu? Kratak i jedino ozbiljan odgovor je - nemamo pojma (tu mislim i na one koji stalno šire teorije o sunčevom uticaju, i to je jednako spekulatinvo i nedokazano kao i CO2).

Ali, naravno, ovakav jednostavan i banalan odgovor bi ugrozio dve stvari istovremeno: prvo, desetine i stotine miliona dolara grantova za istraživanja uticaja klimatskih promena i načina da se njihov efekat smanji. Ako se cela teorija na kojoj se sve to zasniva (CO2 uzrok) odbaci, zakonodavci će biti mnogo skeptičniji u produžavanju finansijske bonance za klimatologe, meteorologe, i još više, za hiljade parazita u ekološkim, političkim naukama i sličnima koji se šlepaju uz ove, ne bi li i oni izvukli koju crkavicu.

I drugo, jedan od definišućih političkih projekata modernog doba, najjači adut koji su zagovornici socijalizma i centralnog planira preko globalnih institucija izmislili u zadnjih 30 godina bi pao u vodu. Setimo se kako je Žak Širak rekao da je Kjoto proktol koristan čak i ako nema opasnosti od globalnog zagrevanja jer predstavlja začetak svetske vlade. Ako se javno prizna da je cela ta teorija kaput, kao što je svakome danas jasno da jeste, ovim "snagama" svetskog mira i demokratije se nameće veliki trošak izanalaženja i propagairanja nove katastrofe i novog problema koja zahteva isto globalno rešenje (naime, centralizaciju vlasti, i globalnu regulativu proizvodnje i potrošnje energije kao glavnu polugu kontrole svetske ekonomije). Decenije rada na ovom projektu, na svim tim dogovorima, sporazumima, protokolima o smanjenju emisija itd bi pale u vodu.

Zato ne očekujte uskoro priznanje da nema globalnog zagrevanja (kao što podaci kažu da ga nema). Očekujte pre nove i nove izgovore, poput onog da ovo nije dovoljno dug period vremena (iako su isti ljudi pre koju godinu tvrdili da je 15 godina dovoljan period sa testiranje klimatskih modela). Ili nove pokušaje štelovanja podataka, što takođe ne treba isključiti. Iskustva sa tim su bogata.

Nobelovci 2012.

Za ekonomiju to su Alvin Roth i Lloyd Shapley, uglavnom za takozvani dizajn tržišta. Ovo je, koliko mogu da pronađem, jedini put da smo pomenuli jednog od njih.

U suštini radi se o nalaženju načina da neka neobična tržišta rade bolje i kažu da su njihova teorijska razmišljanja imala dosta uticaja na praksu. Na primer, Roth je dizajnirao sistem koji optimizuje doniranje bubrega. Bubreg ustvari nije lako donirati jer dobrovoljni donator često nije kompatibilan sa željenim primaocem, najčešće članom porodice. Roth je predložio, a bolnice prihvatile, centralizovani sistem razmene, gde se veći broj donatora i primaoca skupi pa se onda pronađu kompatibilni parovi.

Ovo i nije ekonomija u klasičnom smislu već više neka biznis konsultacija, ali i to se računa. Takođe, kod velikog broja ovakvih tržišta koje treba nekim dizajnom poboljšati, na prvom mestu treba postaviti pitanje zašto ona ne rade dobro. U Iranu donacije organa savršeno rade -- zato što je tržište organa, njihova kupoprodaja, dozvoljena. Možda reč "tržište" u ovim stvarima zvuči ružno, ali činjenica je da kada se tržištu bubrega dozvoli da postoji time se spašava veći broj ljudskih života. Tako da je u ovom slučaju Rothovo rešenje samo drugo najbolje. To bi bilo nešto nalik nagradi za optimizaciju centralnog planiranja -- možda planiranje tim metodom jeste bolje, ali centralni problem je ipak u samom postojanju planske ekonomije.

PS: Sad vidim da je Ivan u isto vreme napisao post o istoj stvari -- ali ne preklapaju se, pa produžite dole.

Nobel za "ekonomski inžinjering"

Ovogodišnji dobitnici Nobelove nagrade za ekonomiju su Alvin E. Roth sa Harvarda i Lloyd S. Shapley sa Univerziteta Kalifornija. Oni su nagrađeni za svoj doprinos "dizajniranju" efikasnog tržišta. preciznije oni su koristili teoriju igara (Shapley) i laboratorijske eksperimente (Roth) da bi odgovorili na pitanje pod kojim uslovima će tržišni agenti uvek naći odgovarajućeg partnera za trgovinu, a ne nekog suboptimalnog (optimal matching).

Moram da priznam da je prvi put čujem za ovu dvojicu, ali teorija igara i laboratorijski eksperimenti da bi se tržišna koordinacija učinila "optimalnnom" ne obećavaju. Čini mi se da je to još gore od korišćenja teorije igara da bi se analizirala industrijske organizacija ili aktivnosti centralne banke, A najmanje obećava obrazloženje Nobelovog komiteta:

Even though these two researchers worked independently of one another, the combination of Shapley's basic theory and Roth's empirical investigations, experiments and practical design has generated a flourishing field of research and improved the performance of many markets. This year's prize is awarded for an outstanding example of economic engineering.

Letimičnim pregledom Rothovih radova vidim da se on uglavnom bavi praktičnim problemima kako dizajnirati neki algoritam da se optimalno povežu recimo davaoci bubrega sa recipijentima, aplikanti za koledž sa koledžima, i slično, dakle da "naučno" reši problem tržišne koordinacije. Shapley je čist matematičar, čak i po formalnom obrazovanju, a lista njegovih "doprinosa" ekonomskoj teoriji je dugačka, a najviše obećavaju "multi-person utility and authority distribution theory" i  primena teorije igara na "dugoročnu konkurenciju".

Dakle, sa Nobelom ninšta novo: nagrada matematičarima koji imaju svoje originalne ideje kako eksperti mogu da učine tržište efikasnijim.

Degutantna zamena teza

Danas smo dobili teoriju da Srbiju u EU ne puštaju oni koji su činili zločine nad Srbima, a da je Srbija svojim antifašizmom zaslužila da bude deo EU.

Srbija nije deo EU jer ona mora da prođe kroz sve faze i isupuni sve uslove koji su važili za druge zemlje koje su postale članice 2004. i 2007. godine, plus uslove koji važe samo za Zapadni Balkan, a tiču se toga da izgradimo elementarno civilizovane odnose sa svojim susedima jer će nam oni to biti i u EU. EU u svoje članstvo neće primiti nijednu državu čija se državna politika temelji na fašizmu, pa tako naš antifašizam jeste nešto što je potreban, ali ni izbliza dovoljan uslov. Premijer uvek zaboravlja da kaže da je EU ponešto bazirana i na antikomunizmu.

Ako je do gubitka populacije u Drugom svetskom ratu, EU bi primila Rusiju u svoje članstvo, a Poljska bi član postala već 1989. godine. Ako je do ljudi koji su pobijeni u unakrsnom divljaštvu nacista i partizana, degutantno je njihovu ničim željenu žrtvu prinositi na oltar današnjih propalih politika. Ako ćemo o Prvom svetskom ratu, upravo pod vođstvom Miloševića, mi smo uspeli da 80-ak godina kasnije izgubimo i Prvi svetski rat i oba Balkanska rata. Zahvaljujući takvom vođstvu uspeli smo da budemo jedina država u Evropi od 1945. godine kojoj je oduzeto pravo da upravlja svojom teritorijom i to je potvrđeno u UN kao nepobitna činjenica. Upravo svojom šibicarskom politikom prema AP KiM kao našoj perionici para, brisanjem Albanaca kao naših građana i neuspevanjem da definišemo šta mi uopšte hoćemo sa KiM, uspeli smo da od AP KiM napravimo Kosovo sa nestajućom fusnotom. Upravo je žalosno da je Srbija, koja je dala jedan uglavnom antifašistički pokret i jedan antitotalitarni i prozapadni pokret, 1990-ih usvojila vrednosti koje su u svemu suprotne vrednostima EU i što ih se nije u potpunosti oslobodila poslednjih 12 godina.

Žao je meni što to uvek kažem, posebno kada se vratim iz EU ili SAD, ali Srbija se sada, kao i svake od prethodnih godina, uvek i bez greške, nalazila tačno tamo gde treba da bude u integracionim procesima. Žalosno je i kako se odnosimo prema našim stradalnicima, kao i prema našim herojima, jer ih se setimo samo kada treba da peremo ruke od ružne sadašnjosti. O drugim narodima imaćemo pravo da pričamo kada se neki naš političar pokloni senima naših građana koje smo sahranjivali po tajnim masovnim grobnicima širom Srbije pre 13 godina, da ne idem dalje u prošlost.

Nobel za Barosa i Van Rompuja

Nobelov komitet je odlučio valjda da još uvek nije dotakao dno sa svojim dodelama nagrada za "mir". Posle čitave galerije terorista i diktatora, ili višegodišnje izborne kampanje protiv George Busha i republikanaca (Al Gora i IPCC koji su spasavali planetu od ugljen-dioksida i time svetski mir, ili Obame čiji se doprinos miru ogledao u tome da drži lepe govore, pod pretpostavkom da je tu telepromter) ove godine su odlučili da nagrade Evropsku Uniju! Ni manje ni više nego za "unapređenje mira i pomirenja, demokratije i ljudskih prava" Kada sam jutros pročitao ovu vest mislio sam da je neka podmetačina: dao Bog ima ih toliko, koliko prekjuče su javili da je umro Kemal Monteno, koji se onda sav zbunjen javio iz kola na putu Beograd-Zagreb da objasni da je živ i da se vraća kući iz Beograda gde je proveo dan dogovarajući se oko detalja skorašnjeg koncerta. Ili ona slatka igrarija prošle godine sa Kalemarom i njegovim nesuđenim Nobelom za književnost. Mislio sam da je i ovo slična izmišljotina.

Ali, ne, vest je stvarna. Ako je verovati rezonovanju Nobelovog komiteta, da nije bilo zajednice za ugalj i čeli, i protekcionističke sheme da se francusko tržište otvori za nemačke proizvode a nemački poreski obveznik zauzvrat finansira bankrotiranu francusku poljoprivredu, izbio bi treći svetski rat u Evropi. Adenauer i Erhard bi napravili Četvrti Rajh i krenuli odmah na topla mora (ne bi čekali Kola i Genšera i raspad Jugoslavije :)). Bau, bau. Dalje, reći da Evropska Unija unapređuje demokratiju je toliko orvelovski da izaziva osećaj mučnine: organizacija kojom upravlja klika neizabranih birokrata čiji sopstveni revizor godinama odbija da potpiše budžet zbog nezamislive korupcije, u kojoj se o najvažnijim zakonskim pitanjima, od procenta masti u jogurtu do regulacije ugljen dioksida, odlučuje direktivama istih neizabranih birokrata; organizacija koja prosto poništi rezultate referenduma ili izbora koji joj se ne sviđaju, poput recimo irskog, francuskog ili holandskog referenduma koji su jednostavno ignorisani, ili gomile južnoevropskih marionetskih vlada kojima upravljaju namesnici Evropske komisije i zapadnih banaka kojima njihove zemlje duguju?! To je njihov doprinos "unapređenju demokratije i ljudskih prava".

Da se ne lažemo, ovo je nagrada za Barosa, von Rompuja i ekipu koji se nalaze u završnoj fazi priprema za kreiranje evropske super-države, i koji su sada u maloj neprilici zbog ekonomskog kolapsa u Evropi, i narod polako počinje da se okreće protiv njihovog vrlog novog sveta, i njihove "demokratije i pomirenja". Zato Nobelov komitet pokušava da tu rastočenu crvotočnu šklopociju "evropskih integracija" održi nekako sa glavom iznad vode ovom smehotresnom nagradom. Ali, mislim da su efekti još gori nego sa Obamom: mogu da izazovu jedino podsmeh (ili nevericu).

Mislim da je sada ključno pitanje šta će da urade sa parama koje dobiju na ime nagrade? Ja predlažem da ih ulože u povećanje zarada loše plaćenih birokrata u Briselu.

Rat protiv droge

Vrlo ilustrativan grafikon: plava linija pokazuje stopu zavisnosti u SAD, dok zelena linija pokazuje godišnji trošak rata protiv droge.

 

Dobra vest iz Slovenije

Bernard Brščič imenovan je na mesto državnog sekretara u kabinetu premijera za rad i socijalna pitanja.

Ako niste čuli za njega, Bernard je beskompromisno tržišni ekonomista, austrijske orijentacije. Ovde ili ovde možete videti šta misli o EU, evru ili o državnom monopolskom novcu uopšte. Ne znam da je neko sa takvim stavovima bio na visokoj državnoj funkciji, pa još negde od Bohm-Bawerka.

Ne samo to -- još pre desetak godina, kada smo proveli nekoliko dana na jednom seminaru, mene je zapanjilo njegovo poznavanje ne samo ekonomije, već i istorije, umetnosti, politike i valjda svega čega smo se dotakli. Nedavno je bio u Beogradu na konferenciji u čast Stiva Pejovića i ponovo sam mogao da se uverim u isto. 

Biće vrlo interesantno videti kako će se sada snaći. Njegovi ekonomski kredencijali su bez mrlje, ali praktična politika nameće ozbiljna ograničenja. Srećno. 

Krugmanova knjiga

Dušan Pavlović ima prikaz:

Ne znam šta domaći ljubitelji Krugmanovih ideja misle o njegovoj argumentaciji kojom brani javnu potrošnju, ali rekao bih da su prilikom Krugmanove nedavne posete Srbiji svi prećutali činjenicu da problem privrede Srbije nije psihološki, već strukturalni. Domaća privreda je nekonkurentna, jer nema šta da ponudi domaćem i svetskom tržištu. Problem konkurentnosti privrede Srbije ne može da se reši još većom potrošnjom, kursnim prilagođavanjem ili drugim fiskalnim ili monetarnim merama, već reformom privredne strukture koja, umesto na mitu o velikim stranim investitorima koji će doći iz daleka, doneti velike pare i rešiti sve naše probleme, počiva na malom preduzetniku koji može da pokrene i ugasi preduzeće u roku od pola sata, a da ga to malo košta. Jedina državna aktivnost u tom slučaju treba da bude unapređenje poslovnog okruženja i sprečavanje rasipanja javnih para.

Zeleni biznis se isplati

Imovinsko stanje Ala Gora 2001. godine: 2 miliona dolara.

Imovinsko stanje danas: 100 miliona dolara. 

Izvor prihoda: ulaganja u zelenu energiju.

Viva la Catalunya Libra

Prošlog meseca u Barseloni su održane ogromne demonstracije za nezavinsost od Španije na kojima je učestvovalo oko 1.5 miliona ljudi, a katalonski premijer je najavio vanredne izbore za novembar koji bi bili i neoficijelni referendum o nezavinosti. Kako se i moglo očekivati, imperator u Madridu (skupa i levičari i desničari) su to panično osudili i zabranili, ali pitanje je koliko to uoopšte ima efekta. U ovom trenutku preko polovina stanovnika Katalanije se izjašnjava za nezavisnost i vrlo je izgledno da bi referendum mogao da prođe. Po Barseloni se se na sve strane nalaze poruke "Katalonija, nova nezavisna država".

Razlog ovog novog uspona separatizma u Kataloniji nije tipični etnički nacionalizam već više veze ima sa ekonomijom. Katalonija je najbogatija provincija u Španiji, i u skladu sa principima socijalne pravde i solidarnosti mora da plaća više i do izvesne mere izdržava siromašnije provincije. Situacija slična onoj na Severu Italije, i pokretu za nezavinost koji je tokom 1990ih tamo postojao. Tokom ove krize mnogim ljudima u Kataloniji je prekipelo više da plaćaju dvostruko, i žele da se odvoje od Španije: koalicija za nezavisnost uključuje tradicionalne separatiste koji čine možda manje od 30% stanovništva, ali i preduzetničku i srednju klasu koji su motivisani ekonomskim razlozima.

U svakom slučaju vrlo zdrav i ohrabrujući razvoj događaja. Samo neka se nastavi u istom smeru i drugde: recimo, Škotska je već najavila za 2014 referendum o nezavinosti, u Belgiji je stvar na ivici već godinama i oni praktično imaju dve odvojene države. Iz istih, ekonomskih, tj fiskalnih razloga., Nešto slabiji ali ipak vidan anti-centralistički pokret je i u Bavarskoj, koja je najbogatija nemačka provincija. Bitno je da i kada ne dođe do potpune nezavisnosti, sukobi oko nje vode dubljoj decentralizaciji i predstavljaju kontrabalans briselskoj težnji ka stvaranju evropske superdržave. Ne treba ni naglašavati da su čuvari progresa i demokratije poput New York Timesa i Economista vrlo alarmirani ovim bezobrazlukom u Kataloniji, a zabrinuti i zbog razvoja u drugim krajevima Evrope. I treba.

Umesto mlaćenja prazne slame o "evropskim integracijama" i ljudi u Srbiji bi trebalo da se ugledaju na napredne ljude u Evropi, poput Katalonaca, Škota, Flamanaca, Bavaraca i ostalih i krenu u dez-integraciju ove monstruoznosti od države, ne bi li kreirali više konkurentskog pritiska na političare i kvalitetnije institucije. Ja mislim da je Vojvodina idealan kandidat: kao nezavisna država stajala bi mnogo bolje nego ovako zajedno sa Srbijom - imala bi dohodak blizu hrvatskom i ne bi bila tretirana kao fiskalna krava muzara. I Sandžak može da ide ako misle da im se isplati. Ja mislim da bi Kragujevac kao centar nezavisne Šumadije ili Niš kao centar južne Srbije bili strašna konkurencija Beogradu. Samo naša primitivna totalitaristička i nacionalistička svest koja se formirala pod uticajem hobsovskog viđenja države kao teritorijalne imperije može da strahuje od kulturnih i ekonomskih gubitaka kojima bi vodilo teritorijalno rasparčavanje Srbije, kao i bilo koje druge "zemlje". Evo šta je veliki nemački liberal i njihov najveći pisac svih vremena Johan Vofgang Gete govorio 1832 godine o Nemačkoj. Trebalo bi da imamo u vidu to kad razmišljamo o državi i društvu u 21 veku:

I do not fear that Germany will not be united; our excellent streets and future railroads will do their own. Germany is united in her patriotism and opposition to external enemies. She is united, because the German Taler and Groschen have the same value throughout the entire Empire, and because my suitcase can pass through all thirty-six states without being opened. It is united, because the municipal travel documents of a resident of Weimar are accepted everywhere on a par with the passports of the citizens of her mighty foreign neighbors. With regard to the German states, there is no longer any talk of domestic and foreign lands. Further, Germany is united in the areas of weights and measures, trade and migration, and a hundred similar things which I neither can nor wish to mention….One is mistaken, however, if one thinks that Germany's unity should be expressed in the form of one large capital city, and that this great city might benefit the masses in the same way that it might benefit the development of a few outstanding individuals…Think about cities such as Dresden, Munich, Stuttgart, Kassel, Braunschweig, Hanover, and similar ones; think about the energy that these cities represent; think about the effect they have on neighboring provinces, and ask yourself, if all of this would exist if such cities had not been the residences of princes for a long time…Frankfurt, Bremen, Hamburg, Luebeck are large and brilliant, and their impact on the prosperity of Germany is incalculable. Yet, would they remain what they are if they were to lose their independence and be incorporated as provincial cities into one great German Empire? I have reason to doubt this

A evo kako je stvar video njegov zemljak Adolf Hitler sto godina kasnije u svom delu "Moja borba":

The National Socialists would totally eliminate states' rights altogether: Since for us the state as such is only a form, but the essential is its content, the nation, the people, it is clear that everything else must be subordinated to its sovereign interests. In particular we cannot grant to any individual state within the nation and the state representing it state sovereignty and sovereignty in point of political power

Nije li uznemirujuće koliko ljudi danas deli Hitlerovu filozofiju države umesto Geteove?

Visoke kamate?

U medijima se govori o navodno visokim kamatama na depozite i dinarsku štednju. NBS je upozorila banke da ne dižu kamate, drugi pišu da su kamate na dinarske depozite "najveće u regionu".

Ali kad se pogleda kolike su te kamate, vidi se da su one ustvari vrlo niske. Nominalna kamatna stopa ne znači ništa -- treba videti kakva je realna kamata, koja se dobija kada se nominalna umanji za stopu inflacije.

Ako se gledaju realne kamate, one su na depozite po viđenju duboko negativne. Držanjem dinara u banci vi godišnje gubite, u zavisnosti od tačnih iznosa nominalne kamate i inflacije, nekih 6-10% vašeg depozita. Kamate na oročenu štednju su nešto više ali ne i posebno visoke. Opet u zavisnosti od kretanja kursa i inflacije, moguće je da i neke od njih budu realno negativne. 

Kompleks niže vrednosti

Novi Cato

Posle višemesečnog sukoba braće Koch i menadžmenta, sukobljene strane su napravile kompromis. Ed Crane, koji je osnovao institut i vodio ga 36 godina, napušta poziciju predsednika. Novi predsednik je John Allison. Posle ove prilično neprijatne epizode, ja se nadam da će Cato Institut biti uspešan u promovisanju ideja slobode. 

Pavle v. Paul

Pavle Mihajlović, u Dnevniku i na blogu, objašnjava imenjaku Krugamnu:

Da je obaranje dinara dobra politika već bi imali veliki rast izvoza. Međutim, dinar je izgubio 50% svoje vrednosti prema evru za 4 godine a izvoz je ostao zacementiran na niskom nivou. 

Druga tačka koju ističe profesor Krugman je potreba za povećanjem socijalnih davanja i potrošnje građana. Generalno, on je protiv štednje. Međutim, treba biti jasno da Srbija ne štedi jer se javni dug duplirao za 4 godine, a deficit budžeta je 6.7% BDP! Poptuno je besmisleno reći da Srbija treba da počne da podstiče agregatnu tražnju, jer država to radi već deset godina.

Dinar, potcenjen ili precenjen?

Paul Krugman kaže da je dinar precenjen, Diana Dragutinović da je potcenjen. Ko je u pravu?

Nema pouzdanog merila za to, niti ima konsenzusa šta to uopšte znači.

Na Krugmanovoj strani su sledeći argumenti. NBS je u poslednje vreme dosta intervenisala na jačanju dinara. Kad bi se dinar ostavio slobodnom tržištu, kada NBS ne bi intervenisala, dinar bi bio slabiji nego što je sada.

Na Dianinoj strani bi mogla da bude činjenica da i pored toga što je NBS uvek intervenisala, devizne rezerve su čitavu deceniju rasle. To znači da je NBS neto otkupljivala devize za dinar i time godinama doprinosila slabljenju dinara. Da NBS to nije radila, dinar bi bio mnogo jači. Međutim i to se u poslednjih par godina promenilo, devizne rezerve su prestale da rastu, a ove godine i padaju. Gledajući ovaj kriterijum u 2012, dinar jeste precenjen -- pao je, ali je trebalo da padne još više.

Kao dokaz da je dinar potcenjen, Diana navodi razlike u kretanju inflacije i kretanju kursa -- naime, dinar je prema evru pao više nego što je bila dinarska inflacija. To nije baš pouzdan način gledanja na stvari. Prvo, to najviše zavisi od izbora početne godine -- nemamo razloga da verujemo da je u baznoj godini dinar bio na ravnotežnom nivou. Možda je u baznoj godini (NBS u izveštaju uzima 2010.) bio daleko precenjen, a sada je samo malo manje precenjen. Drugo, zašto NBS meri dinar prema evru?  Evrozona je najznačajniji ali nije jedini trgovinski partner. Ko kaže da evro ima ravnotežnu vrednost? Moguće je da je i sam evro precenjen prema drugim valutama -- i ako se pogledaju pariteti cena izgleda da u poslednje vreme jeste bilo tako.

Bolje od poređenja kretanja cena i kursa je poređenja nivoa cena po zemljama. Pa ako je u Srbiji u proseku skuplje nego u inostranstvu dinar je precenjen, ako je jeftinije dinar je potcenjen. Prema tom pokazatelju dinar je tradicionalno potcenjen u odnosu na evro ili dolar. Statistike kažu da su cene u Srbiji niže (možda se ne čini tako, ali pored robe široke potrošnje tu treba uključiti i cene raznih usluga, koje su dosta niže). Ni ovaj pokazatelj nije pouzdan i sve je to dosta arbitrarno -- treba odabrati uporedivu korpu proizvoda, neki proizvodi su striktno domaći, postoji problem sa uslugama i sa proizvodima kojima se ne trguje pa je pitanje zašto bi one bile neka odrednica kursa, itd. Ali eto po tom kriterijumu, dinar je potcenjen.

Meni su tržišni kriterijumi (koji idu u prilog Krugmanu i trenutnoj precenjenosti) bliži od statističkih metoda (koje idu u prilog Diani i potcenjenosti dinara). Kretanje deviznih rezervi i intervencije NBS na jačanju dinara su znak da bi dinar danas trebalo da vredi malo manje.

Inače, sve to i nema previše veze -- samo postojanje dinara kao navodno plivajuće valute je mnogo veći problem od njegove trenutne vrednosti.

Obama v. Romney

Komentari su otvoreni, a moje mišljenje je ovakvo. Ne sećam se da sam video ovakvu dominaciju jednog predsedničkog kandidata nad drugim u debati. Obama je izgledao malo umorno, ali pravu razliku napravio je Romney svojim izvanrednim izdanjem. Izgleda kao da su ga ranije republikanske debate malo kočile, da je tamo uvek bio u grču i izgledao pomalo kao uljez zbog nedovoljnih konzervativnih kredencijala. Sada kad je osigurao tu podršku videli smo novog Romneyja. Posebno je bio impresivan balans između jasnoće u porukama sa jedne strane i poznavanja i navođenja detalja pojedinih mera i politika sa druge.

Primeri su njegove diskusije detalja poreskih politika i velikog poreskog opterećenja ili Dodd-Frank finansijske regulacije -- gde se jasno vidi da dobro zna o čemu govori, ali je istovremeno sve to rečeno putem razumljivih brojki, primera iz prakse i priča konkretnih ljudi i firmi koje imaju probleme povezane sa ovim regulacijama. 

Obama se sa druge strane držao generalnih ideoloških poruka, bio nesiguran u detaljima i sve to radio uz zamuckivanje i čišćenje grla -- sve što on inače radi samo se se u samostalnim intervjuima ne primećuje toliko. Ali pored ovako artikulisanog i elokventnog Romneyja, to je izgledalo jako loše. 

Trka je ovim postala mnogo zanimljivija, i kao što je neko od ko-blogera primetio na Twitteru, na Intrade kladionici je Obama odmah nakon debate pao sa 79% na 66% šansi za reizbor.

Preporučujem celu debatu, jer na Youtubeu ne vidim baš dobre isečke -- ovo je jedan highlights, ali i tu su neki bolji delovi propušteni. Za one sa najmanje vremena, ovo je dvominutni sažetak u tajvanskoj crtanoj verziji.

Paralelni intervju

Čitalac Miloš nam preko Twittera predlaže da odgovorimo na pitanja koja su Krugmanu postavljena u Pressu. Evo da probam.

Da li je za jednu zemlju gori bankrot ili konstantna dužnička kriza?
Zavisi od zemlje, ali bankrot ponekad može da bude i bolje rešenje. Za Grčku je verovatno bilo bolje da je odmah bankrotirala nego da se godinama, možda i decenijama izvlači iz dužničke krize.

Deo EU zagovara oštru štednju. Smeju li takvu politiku da prihvate male nacionalne ekonomije, koje inače imaju nizak BDP i minimalan rast ili čak pad proizvodnje?
Male nacionalne ekonomije ne samo da smeju nego moraju da prihvate takvu politiku. One nemaju drugog izbora. Kod velikih ekonomija, bar u teoriji, potrošnja može da podstakne proizvodnju. Za male, to čak ni u kejnzijanskoj teoriji nije moguće, jer će potrošnja srazmerno više podstaći uvoz.

Koliko se u periodu krize smatraju opravdanim različiti vidovi državnih subvencija i zaštite domaće proizvodnje? Posebno ako su usmereni ka podsticanju izvoza?
Na ovo pitanje je čak i Krugman odgovorio sa "To može da bude problematično." Naši ekonomski novinari su u proseku levo od Krugmana. U Krugmanovim udžbenicima postoje lepi grafici koji objašnjavaju kako su i zaštita domaćeg tržišta i subvencionisanje izvoza izuzetno štetne politike.

Da li se recept stimulisanja potrošnje koji vi predlažete može primeniti na mikronivou, u porodici ili manjoj firmi?
Ako mene pitate ne može se primeniti ni na makro nivou, ali što se više ide prema mikro nivou to je apsurdnost ovakve politike vidljivija.

Šta mislite o MMF-u? Da li pomažu ili odmažu državama s kojima su sklopili aranžman?
U jednom smislu MMF pomaže državama jer im daje kredite jeftinije nego što bi inače mogli da dobiju, a sa druge strane ih donekle disciplinuje. Međutim, kad se pogleda šira slika, MMF tako stvara moralni hazard -- pomaže neodgovorne vlade i omogućava im da ne plate punu cenu svojih prethodnih odluka, čime na dugi rok ustvari pogoršava njihovu disciplinu.

Da li je potrebno da EU osnuje evropsku rejting agenciju, s obzirom na to da su sve tri rejting kuće koje vedre i oblače svetom finansija američke? 
Opet, čak i Krugman kaže da se mora razlikovati privatno i javno i da ne dolazi u obzir osnivanje evropske državne rejting agencije. Takođe, ni kod postojećih agancija uopšte nije važno "čije" su, gde su im kancelarije ili odakle su im vlasnici, pa nema potrebe o njima govoriti kao američkim, kao da one na neki način rade protiv Evrope. Međutim, najvažnije je reći da te agencije vedre i oblače samo zato što su im države, putem bazelskih regulacija, dale moć da vedre i oblače. To nisu firme koje na tržišnom principu nude svoju uslugu, već imaju privilegiju da se njihov rejting upotrebljava u regulatorne svrhe, što ih ustvari čini delom međunarodnog regulatornog sistema.

Ustavni sud - Đilas 2:0

Kao što smo i očekivali Ustavni sud je kao neustavnu ocenio odluku Grada Beograda da odrasle osobe smeju svoje pare namenjene potrošnji alkohola posle 22h ostavljati samo ugostiteljskim objektima.

Kao i kod odbacivanja kartela u koji je Grad Beograda uterao taksiste, moje je pitanje kada će da se vrate pare onima koji su sve uz svetla kamera kažnjavani samo zato što nisu hteli da poštuju nešto što je još ranije u Novom Sadu ocenjeno kao neustavno.

Titov pionir

Priznajem da ovakvog premijera nikada nismo imali, a siguran sam da nećemo ni imati. U moru izjava koje su konfuzne, logički i materijalno netačne, štetne, pre primerene opozicionom demagogu nego premijeru, nametnula mi se današnja, gde premijer kaže:

Kao što neki smatraju da ne smeju da se osporavaju prava kada je reč o njihovoj seksualnoj orijentaciji, tako niko ne sme i nema prava da izvrgava ruglu verska osećanja drugih - naglasio je Dačić.

Prema njegovim rečima, Srbija ne sme biti poligon sa takozvanim pravom na slobodno mišljenje kojim se izaziva nezadovoljstvo ljudi, jer u tom slučaju to nije pravo na slobodno mišljenje, već direktna provokacija koja može da destabilizuje odnose u jednoj zemlji ili čitavom regionu.

Sloboda govora postoji ili ne postoji. Ova izložba ni na koji način ne ometa vernike u ispoljavanju vere. Po njegovoj definiciji, ako ja kažem da su siromašni ponajviše krivi za svoj položaj, ja izvrgavam ruglu jednu grupu i udaram im na njihova tanana sirotinjska osećanja. Prema ovome stavu, crkvu je zabranjeno kritikovati, a ateisti i uopšte drugi nehrišćani/nemuslimani nemaju pravo da promovišu svoje poglede na svet. Stoga bih ponovio tri laka recepta iza kojih bi trebalo da stoji ozbiljna država:

1. Kome se ne sviđa izložba, ne ide na izložbu.
2. Kome se ne sviđaju gej veze, ne ulazi u gej veze.
3. Kome se ne sviđa parada, ne ode na paradu.

Ko hoće silom da drugima brani sve ovo, ide u bajbok.

Za razliku od "Srpskog filma" o kome su svi znali sve iako ga nisu gledali, ovde su novovernici barem imali prilike da vide izložbu na netu. Za razliku od primitivaca koji su demonstrirali povodom karikatura Muhameda, prosečni Srbi ni po čemu u praksi ne pokazuju, a kamoli praktikuju, svoje hrišćanstvo. A, autor filma koji prikazuje islam iz jedne malo drugačije perspektive nije uhapšen zbog vređanja verskih osećanja muslimana širom sveta nego zbog nekih mnogo zemaljskijih stvari koje sa filmom nemaju ikakve veze.

Krugmanovi recepti 2

Press danas objavljuje intervju sa Polom Krugmanom pod naslovom Bolna tačka Srbije nije javni dug već konkurentnost.

A, evo šta je izvesni ekonomista Pol Krugman (pre nego što je dobio Nobelovu nagradu, doduše) napisao 1994. godine u eseju Mit o konkurentnosti (The Myth of Competitiveness):

So why are people apparently so anxious to define economic problems as issues of international competition? The competitive metaphor--the image of countries competing with one another in world markets in the same way that corporations do--derives much of its attractiveness from its seeming comprehensibility. Tell a group of businessmen that a country is like a corporation writ large, and you give them the comfort of feeling that they already understand the basics. Try to tell them about economic concepts like comparative advantage, and you are asking them to learn something new. It should not be surprising if many prefer a doctrine that offers the gain of apparent sophistication without the pain of hard thinking. The rhetoric of competitiveness has become so prevalent, however, for three deeper reasons.

First, competitive images are exciting, and thrills sell tickets. The subtitle of Lester Thurow's bestseller, Head to Head, is "The Coming Economic Battle Among Japan, Europe, and America"; the jacket proclaims that the "decisive war of the century is being waged right now . . . and we may have already decided to lose." Suppose the subtitle had described the real situation: "The coming struggle in which each big economy will succeed or fail based on its own efforts, pretty much independently of how well the others do." Would Thurow have sold a tenth as many books?

Second, the idea that U.S. economic difficulties hinge crucially on our failures in international competition makes those difficulties seem easier to solve. The productivity of the average American worker is determined by a complex array of factors, most of them out of reach of any likely government policy. So if you accept the reality that our "competitive" problem is really a domestic productivity problem pure and simple, you are unlikely to be optimistic about any dramatic turnaround. But if you can convince yourself that the problem is really one of failures in international competition--that imports are pushing workers out of high-wage jobs, or that subsidized foreign competition is driving the United States out of the high value-added sectors--then the answers to economic malaise may seem to you to involve simple things like subsidizing high technology and being tough on Japan.

Finally, many of the world's leaders have found the competitive metaphor extremely useful as a political device. The rhetoric of competitiveness turns out to provide a good way either to justify hard choices or to avoid them. For example, the well-received presentation of Bill Clinton's initial economic program in February 1993 showed the usefulness of competitive rhetoric as a motivation for tough policies. Clinton used this language when he proposed a set of painful spending cuts and tax increases to reduce the federal deficit. Why? The real reasons for cutting the deficit are disappointingly undramatic: the deficit siphons off funds that might otherwise have been productively invested, and thereby exerts a steady if small drag on U.S. economic growth. But Clinton was able instead to offer a stirring patriotic appeal, calling on the nation to act now in order to make the economy competitive in the global market--with the implication that dire economic consequences would follow if we do not. S

ome economists think that this sort of political payoff justifies the emphasis on competitiveness. They argue that although the rhetoric that portrays world trade as a high-stakes competition is false, it is a noble lie that helps our leaders persuade the public to do what needs to be done. But I believe that this indulgent view is not only deeply cynical but harmful.

Krugmanovi recepti

Krugman je -- pretpostavljam za nešto u blizini stotinak hiljada dolara, jer je čak i pre nego što je u poslednjih nekoliko godina postao globalna medijska zvezda dobijao po 40-50 hiljada za predavanja -- rekao dve stvari: 1) država treba da troši; 2) dinar treba još da padne.

Obe stvari je rekao potpuno napamet. Da je bar onako usput pogledao neke osnovne podatke, pročitao par članaka o Srbiji ili bar neki blog post ne verujem da bi tako nešto mogao ozbiljno da kaže.

Što se potrošnje tiče, Srbija je mala ekonomija sa velikim učešćem uvoza i u takvoj ekonomiji recept potrošnje ne dolazi u obzir, ni prema samim kejnzijancima. Svaka državna potrošnja stimuliše ekonomije okolnih zemalja, dok račun ostaje Srbiji. I u Krugmanovom udžbeniku jasno je da je to tako, jer za male i otvorene ekonomije važe drugačija pravila.

Što se kursa tiče, u Srbiji je 2/3 šire novčane mase u evrima i glavno merilo vrednosti je evro. Svaki pad dinara se odmah odražava na cene i zato stvarne depresijacije nema -- kako padne dinar tako porastu cene i Srbija je opet jednako (ne)konkurentna prema inostranstvu. Ni neki drugi osnovni uslovi koji devalvaciju čine funkcionalnom nisu ispunjeni -- opet, ni prema samim zagovornicima devalvacije, ni prema Krugmanovom udžbeniku.

Štaviše, dve preporuke su međusobno nekonzistentne. Naime, državna potrošnja je i za kejnzijance potrebna samo onda kada je ekonomija u "zamci likvidnosti" -- kad su kamate na nuli, pa monetarna politika navodno nije moguća. Srbija, naravno, nije ni u kakvoj zamci likvidnosti niti sa dinarom to može da bude. Zato, ako Krugman tvrdi da ekonomiji treba stimulus i istovremeno da dinar treba da devalvira, najbolji način za to je ekspanzivna monetarna politika. U okviru svoje teorije, Krugman je trebalo Jorgovanki, koja je bila u prvom redu, da kaže da je zemlji potrebno štampanje para. Pošto zamke likvidnosti nema onda je monetarni stimulus bolji od fiskalnog, a sa štampanjem para bi se istovremeno dobila i željena devalvacija. Otkud državna potrošnja sada tu? Zašto?

To što je Krugman u Beogradu rekao, dakle, ni u okvirima njegove sopstvene teorije nema nikakvog smisla. Ali mislim da ga to i ne interesuje previše, jer sudeći po njegovom blogu najinteresantnija stvar danas mu je bila neka statua u hotelu.

Pogled sa planete Zemlje

Gledajući preporuke nobelovca Krugmana, setio sam se pisma koje je pre deset godina Keneth Rogoff poslao nobelovcu Stiglitzu:

Let's look at Stiglitzian prescriptions for helping a distressed emerging market debtor, the ideas you put forth as superior to existing practice. Governments typically come to the IMF for financial assistance when they are having trouble finding buyers for their debt and when the value of their money is falling. The Stiglitzian prescription is to raise the profile of fiscal deficits, that is, to issue more debt and to print more money. You seem to believe that if a distressed government issues more currency, its citizens will suddenly think it more valuable. You seem to believe that when investors are no longer willing to hold a government's debt, all that needs to be done is to increase the supply and it will sell like hot cakes. We at the IMF—no, make that we on the Planet Earth—have considerable experience suggesting otherwise. We earthlings have found that when a country in fiscal distress tries to escape by printing more money, inflation rises, often uncontrollably. Uncontrolled inflation strangles growth, hurting the entire populace but, especially the indigent. The laws of economics may be different in your part of the gamma quadrant, but around here we find that when an almost bankrupt government fails to credibly constrain the time profile of its fiscal deficits, things generally get worse instead of better.

Zašto mi Rusija nikada neće biti na drugom mestu?

Hteo sam da pohvalim novog predsednika, zato što radi ono što predsednik inače treba da radi po slovu ustava, ali ću morati da se uhvatim njegove izjave gde kaže da od Rusije više voli samo Srbiju. Izjava je lišena svake diplomatske mudrosti, jer on privatno može da na drugo mesto stavi i Mjanmar ako hoće, ali kao šef države mora da vodi računa o interesima Srbije, a oni nisu dominantno na istoku i verovatno nikada neće ni biti. O patetici kao smehotresnom sredstvu izražavanja u diplomatiji neću ni trošiti reči.
Jelena Milić, osoba koju cenim zbog stavova u oblasti spoljne i bezbedonosne politike , lepo je napisala tekst o tome. Kako mene zapanjuje istrajan mazohizam građana Srbije, gde lovorike, prečesto za iole dobar ukus, idu ubicama, mučiteljima, lopovima, okupatorima i svakojakoj bulumenti štetočina, osvrnuću se na taj mazohistički fenomen masovnog rusofilstva u Srbiji.

Ne znam kako neko može da voli više Rusiju od Republike Srpske ako je patriota. I od Crne Gore. Novija istorija pokazuje da je na krilima ruske okupacije u Srbiju na vlast došla banda iz šume koja je, em za cilj imala da se razbije velikosrpska tvorevina Kraljevina Jugoslavija, em na jedan strašno dug rok zatrovala sposobnost građana Srbije da donose iole smislene odluke. Ono što Nemci nisu radili kada su okupirali Srbiju , Rusi su radili sa oduševljenjem - silovali, kolikogod su stigli. Ruske trupe su za naše građane organizovale koncentracione logore, pod izgovorom kolektivne krivice.
Iz Srbije gotovo niko nije otišao da sreću i bolji život traži u Rusiji. Nijedna ruska pop ili rok grupa nema u Srbiji svoje poklonike. Ruski film je marginalan. Gotovo nijedan ruski proizvod ili usluga za široku potrošnju nisu popularni u Srbiji. Ruskog jezika nema u slengu. Gotov svi naši turisti imaju psihičko-stomačne tegobe kada se nalaze u hotelima u kojima ima više od 10% Rusa. Rusija trenutno daje podršku mnogobrojnim domaćim hezbolasima koji bi da zaviruju u krevete, broje krvna zrnca i prevaspitavaju nevernike. Odbranu Kosova im pošteno plaćamo do zadnje rudne rente. Od ruske vlade jedino mi je zaista gora njihova opozicija. Investicije u Srbiji su im slabe, nisu značajno tržište, nisu dali ni rublje bespovratne pomoći, a naši mazohisti se raduju kada se kod istih zaduže. Šta da radim, razum kaže da je Rusiju teško voleti, mogu je samo poštovati kao regionalnu silu.

Sve i da hoćemo, ne možemo kao oni, mali smo, neprincipijelni, prilično neuračunljivi i nemamo rudno bogatsvo koje možemo izvoziti.

Pretnja praznom puškom

Da li iko na svetu celom shvata ozbilljno ove pretnje? Odavno nisam čuo nešto što je tako lišeno sadržaja, smisla, a ponajviše kredibiliteta onoga ko preti. Dajem litar krvi ako ovaj sindikalac veruje da zaista može da organizuje masovan protest, a da masovno znači brojku koja se meri barem u nekoliko desetina hiljada ljudi. Umesto da se bavi radničkim pravima, to jest pravima svojih članova (da budem precizan), on bi da bude pametniji od svih poslovnih ljudi i kupaca zajedno. Dno dna. Ima tu i logike, šta njega briga kako će da prođu poljoprivrednici, pa nisu oni njegovi članovi. Svega će se setiti osim da se založi za slobodnu trgovinu i slobodno formiranje cena kao lek za gotovo sve devijacije Srbije 2012 koja se zabavlja cenama hleba, ulja i šećera, umesto da nakon 12 godina tranzicije brine brige oko cena avio karata, firmirane garderobe i rata za lizing malo boljih automobila. Doduše u takvoj zemlji ne bi bilo mesta za ovakve lažne borce za radnička prava, kao i za zlatouste NGO aktiviste koji se u slobodno vreme bave ministarskim poslovima.

Još malo o Krugmanu

Videli smo da Slaviša misli da se može ponešto korisno naučiti od Krugmana; uz njegove eseje o slobodnoj trgovini, to bi ponajpre bilo o velikoj pošasti savremenog sveta - deflaciji. Ali, dvojica ekonomista imaju mimo toga i još jednu zajedničku crtu koja nije spomenuta u Slavišinom komentaru - a to je vrlo često kritikovanje Austrijanaca i Austrijske škole. Doduše, razlika je u tome što Krugman izgleda nije ovladao ovom suptilnom tehnikom razdvajanja mizesovskog žita od rotbardijanskog kukolja, već on sve one optužbe koje Slaviša, kao i neki politički korektni "Austrijanci", upućuju isključivo prokletom Rothbardu otpadniku, vezuje za Mizesa, Hajeka i Šumpetera! Rothbarda nikad i ne spominje, valjda ga smatrajući nedovoljno vrednim pomena. U svakom slučaju, sve uobičajene inkvektive: zagovaranje deflacije, srednjovekovni anti-bankarski ekstremizam, likvidacionizam, želja za povratkom zlatnom standardu i ostale reakcionarne užase na koje Slaviša ovde neumorno upozorava kao na opasni rotbardijanski virus u zdravom fridmanovskom tkivu Austirjske škole, Krugman smatra mizesovskim i hajekovskim (i šumpeterovskim) virusom, i vrlo često i oštro kaštiguje na svom blogu!Recimo ovde, ovde, ovde ili ovde.

Štaviše, njegova najveća trenutna opsesija je navodni fakat da su desničari i konzervativci, uključujući čak i mainstream ekonomiste, potpuno napustili Friedmana i okrenuli se Mizesu. To je najveća katastrofa koja se mogla desiti. A najbolji znak da je Mizes zavladao je protivljenje konzervativaca Bernankeovim vragolijama, od QE 1 do  QE n. On, kao i Brad Delong, drugi ogorčeni opsesivac austrijskom invazijom, vrlo često i u pozitivnom kontekstu citira i poziva se na Friedmana kao na opravdanje za Bernankeovu politiku, i kaštiguje mainstream desničarske ekonomiste za nedoslednost, jer ih politički imperativ tera da budu protiv Bernankea, a ekonomska logika koju crpu od Friedmana da ga (Bernankea) podržavaju. Mislim da to ima efekta jer ih zapravo postavlja u nezgodnu poziciju i razgolićuje njihovo poziranje slobodno-tržišnom filozofijom, pokazujući da su razlike između desnih i levih kejnzijanaca, u "makroekonomskim" stvarima, grubo rečeno razlike između štampanja para i zaduživanja da se plati kopanje i zatrpavanje rupa. On onda napada frontalno republikance i režimske akademske ekonomiste bliske njima da su se prodali Mizesu i njegovim ludačkim učenjima, jer odstupaju od Friedmana koji bi bio za labaviju monetarnu politiku (čak je i nesrećnog Mankiwa nedavno napao da je postao mizesovac), na šta ovi verovatno dobijaju laku drhtavicu. Jedini odgovor koji oni imaju je jedno neuverljivo i bledo "Friedman nije tako mislio" opravdanje, koje čak ni Tyler Cowen ne može da proguta.

Ali, koliko god Krugman bio agresivan na blogovima prema Austerijancima, nije toliko voljan da polemiše javno. Recimo, jedan od ovih rotbardovskih "kultista", što reko Slaviša, Robert Murphy, izazvao ga je na javnu debatu, i čak prikupio obećanja u vrednosti od skoro 100 000 dolara do danas, koji bi išli u dobrotvorne svrhe ako se debata održi. Krugman ignoriše ponudu i pravi se lud. U međuvremenu je pristao na duel sa Ron Paulom koji mu se možda učinio kao manje tvrd orah od Murphyja, ali ni to nije išlo baš sjajno.

Krugman u Srbiji

Dolazi, kako dolikuje, u organizaciji bivših mladih socijalista. Ali pravite veliku grešku ako odbacite Paula Krugmana samo na osnovu njegovog ideološkog opredeljenja. Krugman je neko ko vrlo dobro razume ekonomiju i od njega se može mnogo naučiti. To ne kažem iz pristojnosti -- naprotiv, od mnogih drugih sličnih likova, kao što je recimo Joe Stiglitz, drugi najpoznatiji levičarski ekonomista na svetu, mislim da nikad ništa pametno nisam čuo.

Krugmanovi radovi i eseji pisani uglavnom pre 2000. godine su apsolutno fenomenalni. Pošto se u njima bavi međunarodnim i nešto manje makro pitanjima, u njima nema vidljivog upliva ideologije, a sama ekonomska pitanja Krugman razume i objašnjava kao malo ko. Svrstvao bih ga rame uz rame sa Friedmanom, posebno po sposobnosti da složena pitanja rasklopi na kockice, prepozna suštinu i onda to izloži razumljivim jezikom. 

Moji omiljeni Krugmanovi tekstovi, koje na raznim kursevima zadajem kao obeveznu literaturu su: Konkurentnost: opasna opsesija; Šta studenti moraju da znaju o trgovini; i Pohvala jeftinoj radnoj snazi. Prva dva su prilozi slobodnoj trgovini, uz razotkrivanje nekih raširenih ekonomskih zabluda. Treći je o klasičnom levičarskom pitanju na koje Krugman zauzima potpuno tržišni stav -- ekonomski argument, jednostavno, govori u prilog takvom stavu. Ima toga još -- gotovo sve što pronađete od Krugmana pisano pre kraja 1990-ih vredno je pažnje. 

Međutim, negde od 2000-ih, sa dobijanjem kolumne u NY Timesu, Krugman je od ekonomiste izrastao u političkog aktivistu. Ne čak ni ideologa, već u najobičnijeg partijskog ratnika. To je uzelo veliki danak ne samo njegovom ekonomskom rezonu, nego valjda i njegovom karakteru. Kada vam cilj umesto istine postane agitacija, onda počnete da pravite kompromise sa činjenicama. Tako Krugman misli da mu je dozvoljeno da bira, izvrće ili prećutkuje činjenice, sve dok je to u cilju promovisanja viših ideoloških vrednosti.

U poslednjih par godina Krugman igra ulogu tradicionalnog kejnzijanca, ekstremnijeg od novih, mekših kejnzijanaca bliskih Obaminoj administraciji. On kritikuje Obamu s leva. Fiskalni stimulus, najvažniji ekonomski potez Obame, nije se proslavio -- ali Krugmanova kritika je da je to zato jer stimulus nije bio dovoljno veliki. Šta bi bilo kad bi bilo je, naravno, nemoguće utvrditi, i Krugman tako i dalje može da tvrdi da je bio u pravu i teško ga je bilo kakvim podatkom ućutkati. 

U nekim slučajevima je poslednjih godina bio i u pravu. Ispravno je još 2008. uvideo da je okruženje izuzetno deflatorno. Za razliku od nekih poput Petera Schiffa koji su videli hiperinflaciju tu odmah iza ugla, Krugman je -- mada daleko od toga da je bio jedini, jer su i finansijska tržišta sve vreme pokazivala isto -- uvideo da je ta opasnost dosta daleko.

Sve u svemu, čini mi se da i dalje vredi pratiti Krugmana -- bar ja i dalje čitam njegov blog, mada nisam i ne nameravam da čitam novu knjigu (radi čije promocije on dolazi u Srbiju). Samo, kada sadašnjeg Krugmana pratite, korisno je imati u vidu sa koje strane dolazi -- a dolazi sa strane ekstremnog makroekonomiste, kejnzijanca i levičara. Ekstremni makroekonomista znači da on potpuno zanemaruje mikro aspekt -- recimo, sve strukturne, institucionalne, regulatorne, troškovne i mikro probleme u realnoj ekonomiji Krugman zanemaruje i misli da se sve može rešiti manipulacijom na nivou makroekonomske politike. Uz to je i ekstremni kejnzijanac, što znači da će uvek iskoristiti svaki povod da predloži povećanje državne potrošnje. I dodajte na to da je i krajnji levičar, pa njegove argumente o političko-ekonomskim pitanjima, kao što su preraspodela dohotka ili zdravstvena reforma, slobodno preskočite jer po tim pitanjima nije ništa pametniji od Fransoe Olanda ili Nensi Pelosi. Ako sa tom rezervom na umu uspete da razaberete žito od kukolja, od Krugmana se i dalje ponešto dobro može čuti.

Helikopterski novac

Kad smo već kod teme, uz prokazivanje Friedmana kao inflacioniste obavezno ide i pominjanje čuvenog helikoptera. Friedman je, kaže se, pozivao da se novac baca iz helikoptera i to je dokaz da je bio zagovornik inflacije.

Friedmanova metafora sa helikopterom nema zaista nikakve veze sa inflatornom politikom. Ona je odgovor na kejnzijanski argument da je centralna banka u nekim situacijama nemoćna. Kejnzijanci, naime, vide kamatne stope kao glavni instrument i glavni mehanizam prenosa uticaja monetarne politike na ekonomiju. Ovo je ustvari dominantni pogled, dugo je to bio i ostao je do danas. Ako pitate slučajno odabranog ekonomistu ili bankara kako centralna banka vodi monetarnu politiku, najverovatniji odgovor koji ćete dobiti je da ona to radi upravljanjem kamatnim stopama.

U situaciji kad su kamatne stope veoma niske ili čak na nuli -- kao što je od SAD preko EU do Japana bio slučaj u proteklih par godina -- kejnzijanci kažu da centralna banka ne može više da vodi ekspanzivnu monetarnu politiku jer kamatne stope ona ne može da spusti ispod nule. Međutim, pošto se pretpostavlja da se radi o recesionoj deflaciji, gde padaju i realni sektor i cene, neka vrsta ekspanzivne politike je potrebna. U tom slučaju, kejnzijanci kažu, neophodno je da stimulus bude fiskalni. Pošto su kamate već na nuli, centralna banka je nemoćna i čak i kad bi to htela, ne može da ekspanzivnom monetarnom politikom podstakne privredu niti kreira inflaciju.

Nonsens, kaže Friedman. Ključna stvar u monetarnoj politici nisu kamatne stope, već količina novca u ekonomiji. Centralna banka uvek može da kratkoročno podstakne realnu ekonomiju i stvori inflaciju. Ako nikako drugačije, može da uzme i baci veliku količinu novca iz helikoptera. To što su kamate nula je irelevantno -- ljudi će pokupiti novac, potrošiti ga i cene će na kraju morati da porastu.

Otuda metafora se helikopterom. Radilo se o objašnjenju različitih puteva uticaja centralne banke na ekonomiju. Helikopter je tu da objasni da nisu ključne kamate, već da je ključna količina novca.

Ben Bernanke je upotrebio istu metaforu pre desetak godina dok je još bio akademik, pišući o tadašnjoj japanskoj deflaciji. Zato ga sada zovu Helikopter Ben, ali ideja je bila ista -- nasuprot tadašnjim tvrdnjama japanskih ekonomista, jednostavno nije bilo tačno da japanska centralna banka ne može kratkoročno podstaći realnu ekonomiju i sprečiti deflaciju, što je upotrevljavano kao opravdanje za fiskalni stimulus. Neka su kamate i na nuli -- novac se i dalje može nekako ubaciti u ekonomiju, makar i uz pomoć helikoptera. 

Ovo ne znači da je Bernanke Friedmanov sledbenik u drugim stvarima ili da bi Friedman odobrio ovo što sada kao guverner Feda radi Bernanke -- ali o tome više u knjizi koja izlazi za par nedelja.

Friedman i inflacija

Postoji jedna stvar koju neki noviji "austrijski" ekonomisti nikako da shvate. Stvar je jednostavna. Ako u ekonomiji imate određenu količinu novca, a zatim ta količina iz nekog razloga naglo opadne, uslediće ekonomska recesija. 

Količina novca u ekonomiji je glavna determinanta nivoa cena. Promene količine novca, međutim, ne utiču samo na cene, već u kratkom roku utiču pre svega na realnu ekonomiju. Ako povećate količinu novca, nećete odmah dobiti porast cena, nego će prvo porasti proizvodnja i zaposlenost. Tek onda, posle nekog unapred nepoznatog vremenskog perioda, porašće cene a realna ekonomija će se vratiti na svoj prethodni ili još niži nivo. To zna svaki političar -- zato su uvek u iskušenju da radi kratkoročnih poboljšanja štampaju novac.

Isto važi i za smanjenje novčane mase. Ako količina novca u ekonomiji opadne, neće opasti cene, nego će pre svega realna ekonomija biti pogođena. Opašće proizvodnja, porašće nezaposlenost, dogodiće se recesija. Sa opadanjem količine novca vremenski period potreban za prilagođavanje cena je još duži nego u slučaju njenog rasta. Cene se, dobro je poznato, teško kreću nadole. Kad količina novca u ekonomiji opadne možete imati višegodišnju duboku recesiju pre nego što se cene prilagode novoj realnosti.

Kada je Milton Friedman objasnio da je lek protiv Velike depresije 1930-ih trebalo da bude povećanje novčane mase, on je u vidu imao upravo to. Novčana masa je, iz nekoliko razloga, da sada ne ulazimo u njih, prilikom Velike depresije opala za celih 40%. To je uslovilo dobrim delom bespotrebnu i bespotrebno dugačku recesiju i najbolji lek za to je bilo vraćanje novčane mase na prethodni nivo. 

Postojanje ovog efekta kretanja novčane mase na realnu ekonomiju može da spori samo neko ko veruje u savršenu fleksibilnost cena. Kad bi cene vrlo lako opadale, onda bi pad novčane mase jednostavno rezultirao padom cena i realne recesije ne bi bilo. Ali cene ne padaju lako iz niza razloga -- ekonomskih (teško je koordinisati ko će prvi spustiti svoju cenu, svi čekaju jedni druge), psiholoških (novčana iluzija, ljudi bolje vide nominalne iznose svojih plata nego šta se za njih može kupiti), pravnih (dugoročni ugovori i nemogućnost smanjenja cena i plata zbog njih) i političkih (sindikati, štrajkovi). Sve je to moguće jednom prevazići, ali dok se ne prevaziđe imali ste nekoliko godina bepostrebnog pada realnog društvenog proizvoda i visoke nezaposlenosti.

Novi austrijanci, pod kojima mislim na grupu okupljenu oko Mizes instituta -- možemo ih zvati i Ron Paul austrijanci, rotbardovci, Mizes institut austrijanci (sa naglaskom na Institut ne na Mizes) -- su preskočili neke od ovih lekcija i u želji da dokažu svoje antiinflatorne kredencijale oni zanemaruju ceo problem i napadaju Friedmanov "inflacionizam", ne videći o čemu se ovde ustvari radi. Tek se ponekad neko od njih seti pravih problema iza opadanja novčane mase i pokuša da se umesto moralizatorske antiinflatorne retorike pozabavi suštinom. U  tom slučaju je potrebno nekako dokazati da cene jesu fleksibilne nadole i najbolje što se može su tekstovi poput ovoga. Naravno, sve to protivrečni ne samo gomili sistematskih istraživanja nego i sasvim očiglednim činjenicama. Da uzmemo samo neke skorije primere, zašto je u baltičkim zemljama prilikom poslednje svesno deflatorne politike GDP opadao za po 15-20%, dok cene nisu uspele da opadnu ni za 1%? Zašto Grčka nikako ne uspeva da spusti realne cene i plate i postane konkurentnija?

Eto u tom konteksu je Friedman predlagao monetarnu ekspanziju. Ako već imate centralnu banku i vodite monetarnu politiku (što on nije naročito preporučivao), a dogodi vam se da novčana masa opadne -- bolje je novčanu masu vratiti na prethodni nivo nego prolaziti kroz godine recesije. 

Promene količine novca, naviše a posebno naniže, mogu da ozbiljno pogode realnu ekonomiju. Stariji Austrijanci su to dobro znali -- Mizes je znao, Hayek je znao. Tek je Rothbarda i njegove sledbenike potreba za isticanjem sopstvenih anti-inflatornih kredencijala navela na negiranje očiglednih istina.

PS. 

Moja knjiga o svetskoj ekonomskoj krizi i borbama ekonomskih teorija koje je prate je u štampi, pa ću u narednih par meseci blogovati najviše o ovim temama. Knjigu sam i pisao jer neka objašnjenja ne mogu da stanu u postove, ali postovi će služiti kao dopuna, posebno kad se radi o tekućim temama.

Udariti samog sebe u stomak

Danas su agronomi, za kojima je prestala, odnosno nikada nije postojala potreba za angažmanom, protestovali da se vrate na fiktivna radna mesta. Imaju oni neke planove i slično, nepravda je nacionalna, ako ne i globalna, ali je meni najjača sledeća rečenica Mile Radović.

"Nakon prestanka rada u državnoj službi gotovo niko od agronoma još uvek nije našao posao".

Eto, tržište je reklo sve. Boli, ali je bolje shvatiti na vreme.

Isti model i za sve druge za kojima je prestala potreba, odnosno za kojima nikada nije bilo potrebe.

Dva mišljenja o QE3

Ramesh Ponnuru respektabilni "konzervativac" sa National Review. Poenta: štampanje para i inflacija su  super, ko ne veruje eno mu "veliki makroekonomista Milton Friedman" pa nek se uveri.

Robert Murphy, nerespektabilni austrijski zelot. Poenta: plan cele operacije je da se stvori viša inflacija i svak normalan vidi da je to sumanuto.

Nezavisna Država Evropa II

Do juče je to bila "teorija zavere" koju su svi uredno negirali, naime da je stvarni cilj evro-elita kreiranje superdržave sa prestonicom u Briselu. Ja sam u junu zabrinuto spekulisao da je "federalizacija" na pragu. Sada vidimo da je drug Barozo ocenio da je situacija sazrela da i se može izaći i u javnost sa tom idejom. Nema više eufemizama i filozofiranja, stvar se sada jasno postavlja: hoćemo evropsku federaciju, ministarstvo finansija, poreze i budžet, drugim rečima zajedničku državu.

Ali, ne brinem,sada će biti lakše sprovesti libertarijanske lideje u Evropi, jer će biti dovoljno samo da se infiltiraramo u centralne institucije i preuzmemo ih. Ne moramo više da se bakćemo nacionalnom ili (daleko bilo) sub-nacionalnom politikom.

Bebi PDV

Dugo se već priča o PDV-u na bebi opremu. Izgleda da će biti uveden povraćaj. Koriste se različiti argumenti za i protiv, ali skrećem pažnju na jedan argument za koji nisam video da se pominje.

Naime, već postoji program koji se zove "roditeljski dodatak". Pri rođenju prvog deteta, roditelji imaju pravo na oko 32.000 dinara, dok se za drugo, treće i četvrto dete dobija po oko 5, 10 i 13 hiljada dinara mesečno u periodu od dve godine.

Cela poenta roditeljskog dodatka je upravo da pokrije neke troškove roditeljima koji su vezani za rođenje i odgajanje deteta. Dakle, ako već postoji želja da se dodatno pomogne roditeljima, daleko bolji način bi bio korišćenje instrumenta koji već postoji (recimo, povećavanje roditeljskog dodatka za iznos koji odgovara plaćenom PDV-u na neku osnovnu bebi opremu), nego izmišljanje mehanizma koji ne samo da je loš i da stvara presedan, već na kraju neće ni pomoći roditeljima jer će procedura za povraćaj PDV-a biti toliko komplikovana da će samo mali broj ljudi prolaziti kroz golgotu prikupljanja dokaza o primanjima i vrednosti imovine (ko i kako će da procenjuje vrednost imovine, baš bih voleo da znam) i čekanja u redu u Poreskoj upravi da bi se ostvario povraćaj od par hiljada dinara. Da ne govorim o tome da mislim da Poreska uprava ipak treba u narednom periodu da se bavi malo bitnijim stvarima od pregleda fiskalnih računa i sabiranjem iznosa na njima

Kad smo već kod ove teme, voleo bih da mi neki genijalac iz organizacija koje su tražile ukidanje PDV-a na hranu za bebe objasni i zašto je kašica od šargarepe "hrana za bebe", a sirova šargarepa kupljena u Maxiju nije? Ja sam uvek mislio da je bolje spremati deci svežu hranu, ali ćemo sada podsticati prodaju konzervi. Verovatno će i Čokolino imati prednost nad Plazmom što kao Požarevljanin moram najoštrije da osudim. 

O kojoj zemlji se radi?

Piše Tyler Cowen za NY Times:

...[One country] for instance, subjects corn to periodic export and import restrictions as well as to price controls, all of which thwart development of a well-functioning market. When market speculators save corn in anticipation of greater scarcity, they may be punished by law. These restrictions of market incentives exacerbate the basic supply problems.

Radi se o afričkoj zemlji Malavi, ali sličnu nazovi politiku vodi i Srbija, ko god da je na vlasti.

Renesansa teorije zavere

Poznato je da u nedostatku sposobnosti da se očiste klozeti, omaluju zidovi i pokupi smeće naši ljudi rado pribegavaju maštovitim teorijama zavere. Današnja teorija Milana Nikolića je stvarno vrh. Ima tu i ponešto tačno, ali ovo je istinski biser novijih žanrova teorije zavere.