Bliski istok je komplikovan

Tabela pokazuje ko se s kim tamo mrzi i voli: Middle East Buddy List.

Reforma socijalne politike

Nedavno je bilo deset godina od reforme jednog segmenta socijalne politike u SAD. Snažno osporavani koncept socijalne pomoći welfare to work, uveden je 1996. godine, u trenutku kohabitacije Demokratske stranke (administracija) i Republikanske stranke (Kongres i Senat). Zakon je uveo ograničenje trajanja prava na socijalnu pomoć na 5 godina, obavezu sposobnih za rad da se zaposle nakon 2 godine primanja pomoći itd. Odličnu analizu efekata ove reforme naći ćete ovde.

Kritičari su taj novi pravac socijalne politike u početku ocenili kao "najgoru stvar koju je Klinton uradio". Govorili su da je zakon usmeren "protiv dece i porodice". Senator Ted Kennedy je rekao da predstavlja "zakonsko zlostavljanje dece"...

Nakon deset godina, ispostavilo se da je ovaj aspekt reforme socijalne politike možda jedna od najboljih stvari Klintonove administracije: danas je broj ljudi koji su na socijali duplo manji, nije povećano siromaštvo samohranih majki (to je bio glavni argument kritičara!) a nije došlo do povećanja udela onih sa najmanjim šansama za uspeh na tržištu rada.

Srpski antitrust II

J. A. Schumpeter: Jedini način za monopolistu da ostane monopolista je da se ne ponaša kao monopolista.

Isto to govori i podatak da Wall Mart i drugi veliki lanci supermarketa u SAD imaju 27% niže cene nego tradicionalne radnje.

Dakle, ako Merkator, Delta ili neko drugi postane monopolista, to ne treba odmah stavljati u negativan kontekst. Možda zbog ekonomije obima to bude dobro za potrošače. A po svim prilikama i jeste dobro, jer velike trgovine u Srbiji rastu a manje nestaju iako je ulazak u granu maloprodaje dosta lak. Od svih biznisa je najlakše pokrenuti trgovinu na malo, jer nema ni posebnih formalnih barijera niti je za otvaranje prodavnice potreban veliki kapital. Ako je ulazak drugih konkurenata u granu moguć, zašto je monopol problem?

Srpski antitrust

Nisam ni znao da u Srbiji vec funkcioniše "Komisija za konkurenciju". I, evo već su vredni. Pre neki dan su zabranili Merkatoru da preuzme firmu Rodić. A takođe su osporili kupovinu akcija C marketa od strane Delte, jer se ovi nisu konsultovali sa Komisijom dal to smeju da urade vis a vis "preterane koncentracije tržišta".

Obratite pažnju na obrazloženje oba slučaja: "Trgovinski lanci netačno opisuju svoj udeo na tržištu i Komisija mora da deluje preventivno i spreči zloupotrebu monopolskog položaja", kaže potpredsednica Komisije, Dijana Marković-Bajalović.

Dakle, vladavina prava u kojoj državni birokrati sprečavaju ljude da sprovode nenasilne poslovne akte, a iz "preventivnih razloga", tj što će ti akti možda voditi koncentraciji tržišta, a što je zlo po sebi.

Interesantno je zapaziti da kriterijum za nečije podvrgavanje progonu zbog monopolizacije je ovde mnogo stroži nego u Americi: dovoljno je da neko ima tržišni udeo od preko 40%, i on je več krivac, odnosno nije Komisija dužna da dokazuje da je on "zloupotrebio dominantni položaj", već je on dužan da to dokazuje Komisiji!

Da pogađamo kojim sve argumentima firma može "ubediti" Komisiju da nije monopolista?

Zanimljivo je kako je na slučaj Delta reagovao srpski ekonomista Miroslav Prokopijević (izvor B 92):

"Ekonomista Miroslav Prokopijević ocenjuje da u narednih nekoliko godina neće doći do stvarne primene antimonopolskih propisa u Srbiji jer nema političke volje za uređenje te oblasti. "Delta nije jedina kompanija koja ima monopol u Srbiji, monopol postoji i u proizvodnji piva, pudinga, pa i u ponudi i ceni praška za pecivo", rekao je Prokopijević, direktor Centra za slobodno tržište.

On je ocenio da Antimonopolska komisija tokom svog postojanja nije stigla ništa da uradi na primeni antimonopolskih propisa, a da je težak zadatak i pred Komisijom za zaštitu konkurencije, koja je naslednik Antimonopolske komisije. "To je neuzorana zemlja i teren koji tek treba da se uredi. Uređenje te oblasti je u interesu potrošača, a nikako u interesu onih koji monopolskim položajem zarađuju."

Tom i Džeri u Vrlom Novom Svetu

Evo, dočekali smo i to: posle prijava jednog roditelja da scene u kome legendarni mačak i miš iz našeg detinjstva puše cigare, loše utiču na mentalno zdravlje i etičke vrednosti dece, britansko Nadležno Regulatorno Telo je naložilo da se pregledaju preko 1500 epizoda crtaća, i cenzurišu, tj izbace sve scene gde likovi puše, a da su istovemeno prikazani kao "dase". Nešto o tome ovde.

Pre nekoliko nedelja su u Glazgovu zabranili pozorišnu predstavu u kojoj je Čerčil glavni junak, samo zato što on u više scena puši svoj omiljeni tompus! Ko je sledeći na spisku za cenzuru: Hemfri Bogart?

Dobrošli u Vrli Novi Svet!

Trade, not aid

Trade, not aid je poruka Lorda Petera Bauera, koji je prvi sumnjao u efikasnost razvojne pomoći i 40-ak godina bio možda jedini koji je pisao o tome. Na tragu njegove poruke britanski Adam Smith Institute deli ove narukvice besplatno ako im pošaljete e-mail.

To je očigledan odgovor inicijativi UN i Jeffryja Sachsa sa belim narukvicama za reklamiranje razvojne pomoći siromašnim zemljama. Bono, Bob Geldof i ostali možda imaju dobre namere, ali ne razumeju da je od pomoći mnogo važnije uključiti siromašne zemlje u međunarodnu razmenu i otvoriti ih za investiranje. Tony Blair koji je pozvao zemlje G7 na udvostručenje pomoći za Afriku trebalo je umesto toga da predloži smanjenje poljoprivrednih subvencija kod razvijenih i otvaranje ovih tržišta za uvoz iz siromašnih zemalja.

Verujete u javne radove?

Kliknite ovde!

Slike su sa sajta Xaviera Sala-i-Martina.

Utešno

Evo na šta troši guverner New Yorka:

Guverner je objavio dodelu 500,000$ vinarijama iz New Yorka za unapređenje njihovih veb sajtova.

Strategija za smanjenje siromaštva

Zanimljivo je videti kakvi se sve projekti finansiraju u okviru Strategije za smanjenje siromaštva (SSS). Na stranici koja nosi naslov Pregled raspoloživih finansijskih sredstava videćete za šta sve možete konkurisati ako ste se uputili u pohod protiv siromaštva. Recimo, prijavite se za "unapredjenje proizvodnje domaćih celovečernjih igranih filmova" ili za "podršku razvoju socijalne demokratije" ili za "inovativnu umetnost"...

Nažalost, ako ste samo naivni poreski obveznik a ne vrli krstaš, ne nadajte se da se u tom Pregledu nalaze neke cifre, dinari, projekcije budžeta, finansijski izveštaji i slična ekonomska ezoterija. Ako ste holandski, švajcarski, kanadski... poreski darodavac za srpsku bitku protiv jednog od čuvenih pet Beveridžovih zala - Nemaštine, vidite koga ćete pitati za svoju investiciju. Mene zanima koliko srpskog poreskog novca ide pod poglavlje Domaći izvori finansiranja. Ni to nećete saznati. Vidi se samo da neka ministarstva finansiraju nešto, povremeno se oslanjajući na državne ustanove (Fond za socijalne inovacije) namenjene distribuciji nekog novca, za neke projekte.

U izveštaju o implementaciji SSS na istom sajtu, videćete zanimljiv prikaz potrošenog novca, recimo za 2005. godinu. Na primer, za obrazovanje kao sredstvo u borbi protiv siromaštva izdvojeno je iz budžeta otprilike onoliko koliko iznosi ukupni budžet za obrazovanje. Kako se to može tumačiti? Ako je suditi po ponuđenim projektima koje smo gore pomenuli, stvar liči na tzv. gender mainstreaming. Dakle, kao što ovaj proces podrazumeva da morate uneti dimenziju polnosti/rodnosti u svaki zakon, strategiju, plan akcije itd, tako valjda ovakva budžetska konstrukcija znači da je poverty mainstreaming postao varijabla kroz koju sve mora da se meri. Eto, tako je moguće da sve ima veze sa siromaštvom: program za usavršavanje mlađeg univerzitetskog kadra; razmena mladih lidera između S(CG) i SAD; jačanje partnerstva između građana Kanade i Srbije; Nadrealizam u svom i našem vremenu - Beogradska i Pariska grupa (Društvo za kulturnu saradnju Srbija - Francuska)...

Ned Lamont

Ned Lamont je nova zvezda na američkoj političkoj sceni. Na preliminiranim test-izborima u okviru Demokratske stranke pobedio je favorizovanog Senatora Joea Liebermana, nekadašnjeg kandidata za podpresednika USA. Glavna priča Neda Lamonta je povlačenje iz Iraka i protivljenje opštem i neusmerenom ratu protiv terorizma. Liebarman je jedan od Demokrata koji podržava rat u Iraku.

Konzervativni Washington Times je ovo nazvao pobedom Demokrata-Talibana. Liebarman je rekao da je to ustvari pobeda istih onih koji su pokušali teroristički napad na avione koji su poletali iz Londona. Na pro-republikanskom Fox Newsu komentator je rekao da je anti-američko krilo Demokrata u usponu.

Chris Preble sa Cato Instiuta piše da o teroristima sa aerodroma u Londonu ne znamo mnogo, ali znamo da su britanski državljani pakistanskog porekla. Osama bin-Laden, Ajman al-Zavahiri i lider Talibana Mula Omar su na slobodi. Zašto se onda Amerikanci koji postave pitanje kako 300 milijardi dolara potrošenih na rat u Iraku tačno doprinosi borbi protiv terorizma proglašavaju anti-američkom strujom i podržavaocima terorizma? Da ne kažem izdajnicima, petokolonašima, pod okriljem noći itd...

Soros u Danasu

List Danas donosi autorski tekst Georgea Sorosa u kome ovaj ponavlja neke od svojih tradicionalnih kritika na račun Bušove administracije, njene spoljne politike itd. Na sreću, ovaj put nas je uglavnom poštedeo svojih ponornih ekonomskih analiza opasnosti od globalizacije i svetskog kapitalizma. Ali, verujem da će Danas uskoro obezbediti i neki takav Sorosev prilog.

Za one koje to zanima, evo vrlo efektne i detaljne kritike Soroseve "političke filozofije" i njegovog ekonomskog diletantizma od strane George Reismana.

Homeschooling

Preporučujem ovaj tekst zato što je vrlo indikativan kada je reč o slobodi izbora u sferi obrazovanja. Naime, kako belgijski zakon daje mogućnost školovanja kod kuće, osnivač briselskog think tanka Centre for the New Europe i član Mont Pelerin Society, Paul Belien, svoju decu je "iškolovao" na ovaj način. To su Paul Belien i njegova supruga činili od početka devedesetih sa četvoro svoje dece koja su u međuvremenu upisala fakultete.

Pre tri godine (pod uticajem čuvara i promotera Konvencije o pravima deteta UN), na snagu je stupio zakon prema kome roditelji koji žele da decu školuju kod kuće moraju da potpišu deklaraciju. Njome oni treba da garantuju da će decu obrazovati "poštujući ljudska prava i kulturne vrednosti deteta i drugih..." Da li to znači da roditelji treba da potpišu da SVOJU (!)decu neće podvrgnuti okrutnim metodičkim rešenjima, da ih neće gađati lenjirom, terati da kleče na kukuruzu ili pak "haresirati" na neki ogavniji način? Ili to jednostavno podrazumeva da se svako mora obavezati da će svoju decu isključivo podučavati svetom UN kanonu ljudskih prava, multikulturalizma, pluralizma i dženderizma? Hm, čemu onda homeschooling?

Elem, pošto je pomenuti bračni par odbio da potpiše ovaj zavet u slučaju svog najmlađeg deteta, nastupili su problemi. Prosvetna inspekcija ih optužuje za nepoštovanje minimalnih obrazovnih standarda (ne uspevam da shvatim kakve veze ima savladavanje Pitagorine teoreme sa "ljudskim pravima " iz Konvencije o pravima deteta) tako da postoji mogućnost prisilnog institucionalizovanja obrazovnog procesa deteta (dakako, u ruke nastavnika koji nisu morali da potpišu ovu garanciju!).

Uprkos svemu, pokret obrazovanja kod kuće raste - u SAD daleko brže nego u Evropi. Jedina pretnja ovoj obrazovnoj revoluciji može biti duga dušebrižnička ruka UN-ovih biro-eksperata...

Austrijanci i Friedman

Razmišljam o onome što je Slaviša rekao o odnosu monetarizma i Austrijske škole, naime da je austrijska teorija poslovnog ciklusa samo poboljšana verzija Friedmanove teorije.

To je tačno u smislu da su obe teorije monetarne, tj. naglašavaju ulogu manipulacija novcem na poslovni ciklus. Ipak, kao što Haberler kaže u svom odličnom eseju , Austrijska škola smatra da je faktor kroz koji deluju ciklicni poremecaji kreditna ekspanzija, dok stabilizacionisti veruju da je to nivo cena. Prva vrsta teorije onda implicira odustajanje od svake intervencije, odnosno povratak zlatnom standardu, dok stabilizacionisti zagoovaraju monetarnu politiku. To bi se moglo smatrati korekcijom u teorijskom smislu ,ali ima dramatično različite implikacije po ekonomsku politiku.

U svom intervjuu R. Epsteinu, Friedman vrlo oštro kritikuje austrijsku teoriju poslovnog ciklusa, tvrdeći da je Austrijska škola "učinila svetu veliku štetu", svojim "zagovaranjem politike nečinjenja". Mislim da, s druge strane, ne treba naglašavati koliko negativan stav o Friedmanovim i drugim stabilizacionističkim doktrinama imaju Austrijanci. Tako da bez obzira na monetaristički karakter obe teorije, verujem da ovo obostrano žestoko kritikovanje nije bez osnova i stvar nekog ličnog preterivanja, nego zaista dubokih i nepomirljivih teorijskih razlika.

Microsoft i Evropska komisija

U odnosu na antimonopolsku tužbu koju je svojevremeno pokrenula Klintonova administracija, progon kome je Microsoft izložen u Evropi je mnogo veći. On poslednjih nekoliko godina poprima već sve odlike klasičnog lova na veštice. EC je najpre naložila Microsoftu svojom odlukom 2004 da razdvoji Windows Media Player od ostatka sistema, zato što to "šteti konkurentima" i predstavlja "vezanu prodaju", kao i da otkrije informacije koje bi omogućile konkurentima da razviju softvere koji bi jednako dobro radili na serverima koji pokreću Windows kao i same Windowsove aplikacije. Dakle, da ustupi, i to besplatno, neke od svojih tehnoloških tajni konkurenciji!

Microsoft se žalio sudu prve instance i presuda bi mogla da bude doneta 2007. Ali, Komisija je svejedno odmah naložila Microsoftu da plati preko 600 miliona dolara na ime kazne za "zloupotrebu monopolskog položaja". Pre oko mesec dana Komisija je donela novu odluku kojom je kaznila Microsoft retroaktivno sa novih 357 miliona dolara za odbijanje da postupi po naređenjima Komisije, po 2 miliona dolara dnevno, za svaki dan tekuće godine, od 1 janurara do 20 juna. Zapravo kao kaznu što se žali, i koristi svaku zakonsku mogućnost da pred regularnim sudovima EU ospori odluke Komisije.

Gde su grupe za zaštitu ljudskih prava i intelektualne svojine? Recimo, svi koji se sa toliko istrajnosti i energije bore za ljudska prava i fer tretmanTalibana u zatvoru Gvantanamo?

Blog Dušana Stojanovića

Dušan Stojanović ima blog, uglavnom o Narodnoj banci Srbije. Sećate se, to je bivši viceguverner NBS, koji je zajedno sa drugim viceguvernerom Milojkom Arsićem bio jedan od retkih koji su na ovim prostorima ikada dali ostavke sa državnih funkcija.

Ima zanimiljive predloge kao što su odbacivanje dinara i prelazak na evro, kao i manje zanimljive kao što su izvozne subvencije.

Block o javnom školstvu

U koautorskom tekstu sa Andrew Youngom, Walter Block se bavi problemom javnog školstva u Americi. Pored istorijske rekonstrukcije kako je do etatizacije obrazovnog sistema došlo, meni je najupečatljivija sledeća rečenica: "Vlada može da kontroliše protok ideja i bez kontrole masovnih medija, ukoliko kontroliše obrazovni sistem".

Friedman

Ovo piše Milton Friedman u emailu Gregu Mankiwu:

Zaključio sam da su centralni bankari fenomenalni u bacanju prašine u oči ekonomistima. Naveli su nas da verujemo da je održavanje stabilnosti cena veoma težak zadatak koji zahteva veliku mudrost najiskusnijih bankara i biznismena. Ali lakoća kojom su Novi Zeland, Australia, V. Britanija, itd. smanjile inflaciju i održavaju relativno stabilne cene pokazuje da to možda i nije tako težak posao i da ekonomksi ciklusi nikad i nisu nastajali zato što je bilo jako teško održavati stabilne cene, nego zbog grešaka centralnih banaka koje su dovodile do nestabilnosti cena.

Upravo tako. Uvek sam se pitao šta rade svi oni ljudi u centralnim bankama. Suština održavanja stabilnosti cena je ne štampati previše novca i tu je kraj. Veliko je olakšanje to čuti od Friedmana. U nastavku pisma Friedman kaže da se i dalje zalaže za ukidanje centralnih banaka i konstatni porast novčane mase po fiksnoj stopi.

Inače o značaju Miltona Friedmana najbolje govori sam Greg Mankiw, harvardski profesor koji je 4 godine bio glavni ekonomski savetnik Bele kuće, u prvom mandatu Busha mlađeg:

Za klasično liberalnog, primenjenog makroekonomistu poput mene, dobiti email od Miltona Friedmana je isti kao osećaj koji je Mojsije imao kada ga je Bog potapšao po ramenu da prenese mudrost narodnim masama.

Klinton i globalno zagrevanje

Oni koje stvarno zanima razmišljanje o vezi između takozvanog "efekta staklene bašte" i poplava, suša, uragana, gladi, topljenja glečera, epidemije side, nestašica na bračnom tržištu..neka odu na ovaj sajt. Meni je borba zastupnika i protivnika ideje o uticaju ljudskog faktora na globalno zagrevanje zanimljiva pre svega iz ugla sociologije ideja. Naime, neverovatno je kako tržište ideja funkcioniše jednostavno, na bazičnim, čistim principima, čak i u oblasti koja se smatra merljivom i proverljivom. Dakle, kad ima tražnje, ima i ponude. I to, kao što se vidi, ne samo na tezgama prodavaca magle, socijalne kohezije, pravde i sl.

Lindzen i globalno zagrevanje

Evo još malo poučne priče o Richardu Lindzenu, profesoru meteorologije sa MIT, koji je predmet furioznih napada i diskreditovanja u Americi zato što je odbio da se priključi histeriji globalnog zagrevanja i ukazao na političke interese koji leže u osnovi tog alarmizma, kao i na slabosti u samom argumentu da čovek izaziva porast temperature. U aprilu je objavio tekst u Wall Street Journalu koji je izazvao pravu poplavu napada, a takodje preporucujem sledeći članak sa sajta Mises instituta.

I posle Tita..Meksiko

U ovom tekstu ćete naći zanimljivo poređenje Titove Jugoslavije i Meksika. Reč je o strategiji "izvoza" radne snage kao rešenju za nezaposlenost koja je sistematski primenjivana u vreme socijalizma. Autor Steve Hanke, sa Univerziteta Johns Hopkins (ujedno i analitičar na CATO-u), kaže da se Meksiko suočava sa velikim problemima u funkcionisanju tržišta rada. Naime, prema istraživanju Svetske banke, Meksiko zauzima 125. mesto (od ukupno 155 država) prema kriterijumu fleksibilnosti otpuštanja i zapošljavanja. Zahtevi predsednika Meksika Vicentea Foxa upućeni SAD i Kanadi, da prime još meksičkih radnika (oko 27% meksičke radne snage trenutno se nalazi u SAD) predstavljaju surogat za suštinske reforme. U tome je Hanke pronašao paralelu sa primerom iz naše novije istorije.

Kako potrošiti 52,189.00 €...

Dobro je poznata dosetljivost podnosilaca naučnih, aktivističkih i srodnih projekata koji se finansiraju iz budžeta EU. Evo jednog zanimljivog primera. Projekat se zove How to integrate aspects of popular enlightenment in sport activities. Pogledajte o čemu je reč ovde ili ovde gde ćete videti i rationale projekta, kao i neke slične poduhvate koje EU finansira. Eto ideje kako lako netržišno zaraditi...

Siromašni u Americi

Dosta smo slušali prethodnih meseci kako je broj siromašnih porastao za vreme Bušove administracije. Sad ih po podacima američkog Popisnog zavoda ima oko 35 miliona.

Ali, šta znači biti siromašan u Americi? Po podacima iz ove studije, najsiromašnija petina američkih porodica troši mesečno isto koliko i srednja (medijalna) porodica pre 30 godina, prosečan američki siromašni građanim živi u većoj kvadraturi od prosečnog građanina Pariza, Londona ili Berlina, taj siromašni ima kola, dva televizora, air condition, frižider, mašinu za veš, mikrotalasnu. kablovski ili satelitiski program i uhranjen je daleko bolje od najuhranjenijih američkih vojnika koji su se iskcali u Normandiji. I "siromašna" deca jedu u proseku više mesa od one iz "bogatijih". I po kriterijumima koji su tada važili, pre 30 godina bi skoro svi današnji "siromašni" bili opisani kao "bolje stojeći". Tako da em broj "siromašnih" stalno pada (kako god da su definisani), em se standardi stalno podižu, pa današnji "siromašni" nema baš mnogo veze sa onim od pre 30 godina, u kategorijama potrošnje i životnog standarda.

Ne treba mnogo mudrosti da se shvati smisao ovih klasifikacija: treba održati klasnu tenziju u društvu i opravdati welfare programe sa ciljem "borbe protiv siromaštva" (nepostojećeg zapravo) . Zato će verovatno za i 100 godina u Americi biti isto "siromašnih" kao i sada, samo što će tadašnji siromašni trošiti skoro kao Gejts danas i imati jahtu i Mercedes, a liberalni zakonondavci će statističke cifre o broju tih "siromašnih" i dalje koristiti kao razlog za održavanje welfare programa.

Heritage fondacija o američkim vrednostima

Pre nekoliko dana u Vašingttonu je održana konferencija koju su sponzorisali Heritage fondacija i BOND (Brotherhood for a New Destiny) posvećena ideji obnove kulturnih temelja života u gradovima u Americi, koji se često nalaze u žalosnom stanju, sa velikom stopom kriminala, nezaposlenosti itd.

Jedan od zaključaka je bio da Amerika mora da izgradi "kulturu pripadanja" koja obuhvata ključne etičke vrednosti "rada, porodice i vere", izgubljene ili potisnute tokom poslednjih decenija forsiranja kulture negacije i odbacivanja. Pod kulturom odbacivanja ili negacije misli se na sumrak etike rada i porodice kao posledice širenja "progresivnih" gledišta na brak, abortus, itd, kao i državnih intervencija koje uništavaju etičku vrednost rada i lične samostalnosti.

You're sick, we're quick

Pristalice Ricerove teze o mekdonaldizaciji društva, verovatno bi masovno širenje tzv. walk-in-clinics smatrali važnim dokazom globalne pojave racionalizovanih, standardizovanih, jeftinih i masovno raširenih usluga.

Sa druge strane Atlantika cvetaju brze klinike koje nude usluge brze dijagnostike i lečenja po cenama koje su upola manje od regularnih (u proseku pregled košta od 31 do 78 evra umesto uobičajenih 117). Lanci ovih klinika poput MinuteClinic ili TakeCareHealth pružaju sasvim uobičajene usluge lečenja a ordinacije se nalaze posvuda, npr. u tržnim centrima. Oko pola miliona Amerikanaca leči se u MinuteClinic koja je osnovana 2000. godine. Očekuje se otvaranje još 10.000 ovakvih zdravstvenih centara. Fenomen postaje globalan (aha, reći će ricerovci, globalizacija=mekdonaldizacija). Brze klinike već postoje u Kanadi a prva ustanova ove vrste pojavila se 2000. u Britaniji (tamo su "ordinacije" na železničkim i metro stanicama). Slogan jednog lanca brze usluge lečenja jeste You're sick, we're quick. Po kanonima mekdonaldizacije to je običan marketinški trik za mamljenje mušterija da kupe vakcinu Big Mac. Po prizemnim kanonima ekonomije i epistemološkog individualizma, to znači: ja sam bolesna, a vi ste brzi. Kupujem.

Treća licenca

Nagradno pitranje: Da li i kada će biti dodeljena treća licenca za moblinu telefoniju?

Mobikom: "Mi dobijamo, najkasnije na proleće, AKO NAS VLADA SRBIJE PODRŽI".

Telenor: "Koliko smo mi razumeli, TREĆE LICENCE NEĆE BITI JOŠ TRI GODINE".

Zoran Branovački, Agencija za Telekomunikacije: "Treća licenca nece biti izdavana odmah, već će agencija prthodno praviti analizu potrebe za njom".

Dinkic, ministar finansija: "Biće izdana za najmanje 320 miliona evra" (nejasno kad).

Drugi neimenovani izvor Blica iz Agencije za tk: "Biće izdana najkasnije za pet i po meseci, a možda i pre".

Šta sledi iz ovog Rašomona? Pa otprilike to da ce političari odlučiti da li, kada, i pod kojim uslovima će dati treću licencu, a na kandidatima je da ih "ubede" da to treba ili ne treba da se desi. Odnosno, da se "isprse" finansijkim argumentima.

Jasno je, s druge strane, da ova vlada nastavlja praksu prodaje trzista koju je zapocela Đinđićeva vlada. Telenoru su zapravo za 1,5 milijardi evra prodali, po svoj prilici, tri godine ekploatacije monopolskih renti na srpskom tržištu, odnosno tri godine zakonske zaštite od konkurencije. Mobilkomu je verovatno obećano da će biti treci, ili bar da će biti raspisan tender ili aukcija za treću dozvolu, ali "kad ne znamo". Verovatno će političari i vlada uzeti pare i od jednih i od drugih - godinu dana će vršiti analize potrebe za trećom licencom, godinu dana će razmatrati tehničke uslove ili nalaziti već neki birokratski način da odugovlače, u trećoj će raspisati tender, i na njenom isteku dati licencu.

Vlada primenjuje sledeću stvar: Orijentiše se na populističku ekonomsku politiku uvećanja po svaku cenu budžetskih prihoda da bi imala para za svoje kejnzijanske javne radove, subvencije i "investicije", koje ce pojesti mrak, odnosno koje ce pokrasti partijski ljudi i podobni biznismeni. Zašto da nema pet, deset ili petnaest operatera kao svuda u normalnom svetu? Da radi ko god hoće? I odgovor je , mislim, jasan. Onda političari ne bi imali šta da prodaju ("dozvole", tj, manju ili veću, zakonskku zastitu od konkurencije). Ovo samo potvrđuje staru public choice teoriju da su političari pljačkaši koji prodaju ukradenu robu, u ovom slucaju "pravo" Telenoru na zakonsku zastitu od konkurencije.

Žrtve svega toga su potrošači koji će narednih godina plaćati više cene i imati lošiju uslugu nego u konkurentskim uslovima, jer je Telenoru garantovan monopol, tj Telekom i Telenor čine od države zaštićeni kartel, a sve samo zato da bi Dinkićevi prijatelji mogli da dobiju državne pare za svoje propale projekte (jer da nisu propali, ostvarili bi ih na tržištu), i da bi vlada mogla da kupuje socijalni mir i podmićuje stanovnistvo kroz javnu potrošnju. Jer, naravno, da nema garancija zakonske zaštite Telenorovog monopola, Mobi 63 bi mozda vredeo 300 ili 400 miliona u najboljem slučaju. A onda ne bi Dinkić imao čime da se šepuri.

Antisemitizam levice

Među najglasnijima u osudi Izraela, danas kao i pre dve-tri dsecenije, su levičarske grupe na Zapadu. One svoju osudu izvode uglavnom iz standardnih levičarskih anti-imperijalističkih stereotipa: Izrael je nasilnik i moćni ekploatator a palestinski narod je žrtva. Još kad dodamo tome činejnicu da je podržan od strane Amerike, stvar postaje jasna.

Tomas Haury trdi u svom zanimljivom tekstu o antisemitizmu levice da je pogrešna mejnstrim teorija o rasističkom poreklu ove ideologije. Ona po Haurijy potiče iz otpora prema modernom društvu i kapitalizmu. Stari XIX vekovni antisemitizam i onaj u Hitlerovoj Nemačkoj proistekli su iz nerazumevanja modernog kapitalizma; Nemci su bili ponosni na svoju industriju i manufakture, na ono što su videli kao "produktivan rad", dok su berzanske spekulacije i bankarstvo, gde su dominirali Jevreji, sa sujeverjem otpisivali kao štetočinsku i zavereničku aktivnost (Lord Kejnz se slagao sa njima). Zato su Jevreje i doživljavali kao krvopije i parazite.

Današnji anti-cionizam je takođe derivat tog antikapitalističkog resnatimana, samo u njegovom pomodnijem, antimperijalističkom ruhu, često kombinovan sa jednako popularnim antiamerikanizmom.

Ekonomska astrofizika

Astrofizičari bi možda rekli da se u Srbiji ekonomska teorija susrela sa svojom antimaterijom, odnosno antiteorijom. Ili je ekonomska racionalnost u Srbiji usisana u crnu rupu, pa se smanjuje, zgušnjava, ne bi li konačno postala singularitet. Kako, uostalom, objasniti platne razlike u državnom i privatnom sektoru - u državnim firmama plate su u proseku 46.806, a u privatnim 32.135 dinara. Tako kaže istraživanje Instituta za tržišna istraživanja. Pogledajte članak u današnjem Dnevniku.

Čitajte...

U naredne dve nedelje biće manje mojih postova. U međuvremenu, osim Miss Tocqueville i Mr. Jankovića na Tržišnom rešenju preporučujem, ovim redom:

1) Marginal Revolution – najčitaniji ekonomski blog na svetu. Tyler Cowen i Alex Tabarrok sa George Mason univerziteta imaju po nekoliko postova dnevno o veoma različitim temama. Tyler Cowen je velika zvezda među blogerima.

2) Greg Mankiw Blog – blog harvardskog profesora Gregoryja Mankiwa, bivšeg glavnog ekonomskog savetnika G. W. Busha i pisca jednog od najboljih ekonomskih udžbenika.

3) Caplan & Kling – Bryan Caplan i Arnold Kling.

4) Cafe Hayek – Don Boudreaux i Russ Roberts.

5) Cato-at-Liberty – Blog Cato Instituta, autori su razni članovi Catoa. Mnogo postova svakog dana.

6) Becker&Posner Blog – nobelovac Gary Becker i profesor i sudija Richard Posner jednom nedeljno analiziraju pitanja sa aspekta ekonomske analize prava.

Tužna vest

Hong Kong je uveo PDV od 5%. Alan Reynolds kaže da je to urađeno na nagovor MMF-a.

Kineski privredni rast

U novom broju Cato journala raspravlja se o perspektivama kineskog privrednog rasta u budućnosti. Mislim da je posebno interesantna okolnost na koju u svom prilogu skreće pažnju Dipak Lal da se sadašnji rast može pokazati dugoročno neodrživim zbog pritiska koji na privredu vrše nereformisana državna preduzeća. Problem je u osnovi sličan onome koji smo imali u Srbiji za Miloševićeve vlade, samo ublažen i stoga kamufliran opštim prosperitetom. Glavni izvor rasta su visoka lična štednja, privatizacija poljoprivrede i strana direktna ulaganja. Ta tri izvora kreiraju snažan rast dodate vrednosti a vlada onda koristi bankarski sektor (takođe nereformisan) da bi mekim zajmovima i subvencijama održavala visoku zaposlenost. Beobanka svuda sa vama!

Kina je do sada uspela da izbegne šok pada GDP koji su iskusile istočnoevropske zemlje, ali to je bilo a) što nije likvidirala veliki deo državnog sektora što je tek čeka, pa prema tome i pad ekonomske aktivnosti, koji ne mora da bude u vidu pada GSDP već usporavanja nejgovog rasta u fazama u kojima druge tranzicijske zemlje imaju znatno više stope, i b) zato što je, ukupno gledajući, Kina bila sa znatno manjim udelom industrije nego recimo Rusija i slične zemlje, pa su razmere problema, samog po sebi, manje. Po sadašnjim podacima, i pored ogromne državne pomoći preko 40 državnih preduzeća posluje sa velikim gubicima. Koliko će još rast novog privatnog sektora moći da alimentira ta preduzeća bez usporavajućih efekata po celu ekonomiju? To je ključno pitanje.

Happy Planet Index

Sa zakašnjenjem sam otkrio Happy Planet Index. Grupa poznata kao New Economics Foundation definisala je ovaj indeks kao proizvod indeksa životne satisfakcije (dobijenim na osnovu anketa) i očekivanog životnog veka, podeljen ekološkim efektom potrošnje prirodnih resursa:

HPI = (Life satisfaction x Life Expectancy) / Ecological Footprint

Jedina interesantna stvar kod ovog indeksa je što je dobio veliku pažnju i bio citiran u ozbiljnim medijima kao neko naučno utemeljeno merilo dobrobiti zemalja. Na sajtu indeksa se kaže da su autori hteli da nađu obuhvatnije merilo od prostih kvantitativnih pokazatelja kao što je GDP zemlje.

Ali kada se pogleda kako se izračunava, ovaj indeks je potpuno arbitraran. Iza njega je očigledno ideja o tzv. održivom razvoju – ograničavanju ekonomskog rasta brigom o potrošnji prirodnih resursa. Will Wilkinson sa Cato Instituta kaže da bi Cato isto tako mogao da pomnoži indeks životnog zadovoljstva stopom rasta GPD, i podeli procentom državne potrošnje, i to nazove recimo Happy World Index. I jedan I drugi indeks bi tako bili samo odraz respektivnih ideologija, nikakva objektivna merila.

Sami rezultati su dovoljno sumnjivi: najsrećnija zemlja po HPI su ostvra Vanuatu, a slede Kolumbija i Kostarika. Na dnu su Francuska (129. mesto), Australija (139), i očekivano SAD (150). Kad budem čuo za slučaj emigracije iz nesrećnih SAD u srećnu Kolumbiju poverovaću.

Pozorište

Za sada je sigurno da će se dobar deo para od prodaje i iz budžeta potrošiti na kulturu. B92: Za obnovu pozorišta širom Srbije iz Nacionalnog investicionog fonda biće izdvojeno oko 15 miliona evra.

Ali zašto? Država može opravdano da troši samo na javna dobra. To su dobra za koja se pretpostavlja da koriste svima, ali ih privatnici ne proizvode zbog problema isključivosti – oni koji ne plaćaju se ne mogu lako isključiti iz upotrebe. Nacionalna odbrana je javno dobro. Niko pojedinačno ne bi hteo da plaća za nju, ali bi svako hteo da ona ipak postoji. Zato što nije lako izuzeti od usluga nacionalne odbrane one koji neće da plate, plaćanje je prinudno, obavezno sa sve. Ali zašto bi se pozorište finansiralo iz prinudno prikupljenog novca? To nije samo ekonomski apsurdno; to je nemoralno.

Ekonomisti za „Blic“ šta sa 1,15 milijardi evra?

Infrastruktura i proizvodnja

"Direktor Instituta za tržišna istraživanja Miloje Kanjevac i profesor Beogradske bankarske akademije Dejan Erić slažu se da bi 1,15 milijardi evra od prodaje „Mobi 63“ najbolje bilo uložiti u jačanje infrastrukture.

Za državu, po mišljenju ekonomiste Saše Đogovića, najbolje bi bilo da novac uloži u izvozno orijentisane proizvodne programe.

Vladana Hamović iz Instituta za ekonomiku poljoprivrede kaže da bi ona milijardu evra uložila u tri privredne oblasti:
- Prvo u jačanje proizvodnje preko razvoja malih i srednjih preduzeća, drugo u poljoprivredu, odnosno iskorišćavanje prirodnih resursa i u turizam .

Najbolje bi bilo da se tim novcem otpočne privatizacija penzionog fonda, smatra ekonomista Miroslav Prokopijević.

Ekonomista Stojan Stamenković izrazio je bojazan da će se značajan deo novca ipak preliti u potrošnju:
- U šta god da se investira, jedan deo ide i na plate zaposlenih. Dobra je vest da će biti više zaposlenih, ali je loša vest ako odgovor ne može da stigne dovoljno brzo i taj priliv novca izvrši pritisak na cene ili na izvoz ili na oboje."

Glasam za privatizaciju penzionog fonda.

Infrastruktura je takođe podnošljiv predlog.

Ali da li je moguće da ekonomisti misle da država treba ulagati u proizvodnju? Institut za tržišna istraživanja (Hamović & Đogović) zabraniti. Ili konačno obavestiti da je Lenjin posle kraće bolesti preminuo.

Rebranding

Da li je to najveća investicija Vlade Srbije već donela plodove? Akcija pod nazivom Rebranding Srbije tek se zahuktala, ali postavlja se pitanje da li se tu ima šta rebrendirati. Samo što su srpski poreski obveznici platili konsultantima za SnimakStanja (o akcionom planu još je rano govoriti!) stvar je, reklo bi se, samohodno krenula nabolje. Ili, pak, evrounijsko javno mnjenje baš i nije toliko nenaklonjeno etiketi Serb, kao što nam prodavci (a još više kupci) magle za samoposvetljenje imidža govore.

Prema najnovijem istraživanju javnog mnjenja Eurobarometer, procenat građana EU koji su za priključenje Srbije Evropskoj uniji iznosi 47. To je 2 procenta manje nego što je dobila Makedonija (49). Hrvatsku želi 56% ispitanika, što je neznatna razlika u odnosu na Srbiju. A tek kad se rebrendujemo! Prešišaćemo ih samo tako...

Strana pomoć

Miroslav Prokopijević je za ICER (International Center for Economic Research) iz Torina objavio članak o stranoj pomoći: Why Foreign Aid Fails. Glavna teza je da po načinu funkcionisanja i strukturi podsticaja strana razvojna pomoć liči na centralno planiranje. Ne samo da slabo ili nikako ne doprinosi razvoju (kao što su Peter Bauer, Deepak Lal i drugi pokazali), nego je čak i štetna – zbog moralnog hazarda, korupcije i negativne selekcije u procesu.

Neka razmišljanja o Radikalima

1) Radikali mogu da pobede na izborima. Ako ankete pokazuju da Radikali imaju X% podrške, verovatno je da će izborima imati nekoliko procenata više od toga. Zbog negativnog imidža koji Radikali imaju u medijima, postoji efekat skrivanja – u anketama mnogi oklevaju da priznaju da bi glasali za njih. Slično je recimo sa Berluskonijem u Italiji – iako je u istraživanjima neposredno pre poslednjih izbora njegova koalicija imala 40-45% glasova, na kraju je osvojio skoro 50%.

2) Radikali mogu lakše od ostalih da reše problem Kosova, zato što imaju reputaciju nacionalista. Pod rešavanjem problema Kosova mislim njegovo otcepljenje, izuzev severnog dela. Oni imaju manje potrebe od ostalih da dokazuju patriotizam, i čak suprotno, imaju više potrebe da se pred Evropskom unijom prikažu liberalnim. To se u politici redovno dešava. Prvi američki predsednik koji je otišao u Kinu i otoplio odnose sa SSSR je Nixon. Samo je on to mogao, jer je imao reputaciju oštrog borca protiv komunizma. Bilo ko drugi ko bi u to vreme posetio Kinu bio bi optužen za flertovanje sa komunizmom. Suprotno tome, jedan od razloga za izraelsku agresiju na Liban je što sadašnji premijer Olmert, za razliku od većine ostalih izraelskih lidera, nema ratnu reputaciju. Jedan od njegovih motiva za napad na Liban je da pokaže da nije mekušac. Tako bi i radikali u slučaju dolaska na vlast lako mogli da imaju praktičniji stav prema Kosovu nego, recimo, Demokratska stranka.

3) Radikali imaju malo veće šanse da izvedu duboke liberalne reforme od ostalih aktuelnih stranaka. U Srbiji su sve stanke ekonomski levičarske i teško ih je ubediti u slobodno tržište. Radikali su ideološki prazni jer osim nacionalizma nemaju nikakve druge ideje. Zbog njihovog kvazi-totalitarnog, firerovskog unutrašnjeg poretka (broj 1, broj 2, broj 3, ...) dovoljno je ubediti broja 1, Šešelja, u slobodno tržište, i ostali bi bez pogovora sledili ideju. Radikali verovatno neće nikada postati klasični liberali – ali za ostale stranke u Srbiji ima još manje nade.

4) Sve ovo ne znači da treba glasati za njih.

Irska i Srbija

Ministar finansija Mlađan Dinkić je bio u Irskoj. Dopala mu se priča o njihovom prosperitetu i odlučio je da promoviše irski model u Srbiji. Samo ni njemu ni mnogobrojnim komentatorima ove nove Dinkićeve ideje u Srbiji nikako nije jasno u čemu se to sastoji tačno "irsko čudo". Jedna ideja je da je to posledica "ulaganja u obrazovanje" (naravno, sinonim za državno ulaganje u obrazovanje). Druga ideja je da je reč o uticaju subvencija EU. Niko ne objašnjava međutim zašto nisu prosperirale Nemačka ili Francuska koje per capita "ulažu" mnogo više u obrazovanje, ili zašto nisu prosperirale Portugal i Grčka koje su dobijale i još veće subvencije od EU nego Irska. Sve se spominje osim pravih razloga irskog propseriteta - ekonomske liberalizacije. Ovde je tekst koji dosta detaljno opisuje irske ekonomske reforme i razloge za "irsko čudo".

Koliko košta krv?

Francuski sociolog Remon Budon kaže da je glavna zamerka liberalno orijentisanim intelektualcima to da su Genussmensch ohne Herz, tj. bonvivani bez srca (i duše). Ovo je naročito primetno u raspravama oko nekih osetljivih pitanja.

Uzmimo problem transfuzije krvi. Diskusija o tome vodi se na blogu B92.

Zastupnici tržišnog rešenja pokušavaju hladne glave (pošto srce nemaju) da ponude racionalne i izvodive opcije. Kritičari se pak, pozivaju na solidarnost, kolektivizam i nehumanost marketizacije u sferi ljudskih organa i sl. Mada je možda ova druga varijanta zaista dokazala da njeni zastupnici imaju srce (i dušu), ispostavilo se da taj model jednostavno - ne radi. Ljude do sada nije dovoljno motivisalo moraliziranje da treba da daju (krvnu) žrtvu. Da probamo sa nečim interesnim, novčanim i merljivim?

Milton Friedman i kineska revolucija

Novi intervju Miltona Friedmana je ovde. Isečak:
"The final outcome in China will not be decided until there is a showdown between the political tyranny on the one hand and economic freedom on the other—they cannot coexist."

Friedmanova stara teorija da ekonomske slobode posle nekog vremena moraju doneti i političke se do sada pokazala kao tačna. Kina će biti sledeći veliki test.

Komisija

Iz Politike:
“Ima jedna bolest koju nismo izlečili, a može da utiče na rast cena. To je monopolizacija proizvođača robe i usluga u zemlji. Na primer, u trgovini jestivim uljem postoje karteli. Sladoled je daleko jeftiniji u inostranstvu nego u zemlji, pa i derivati nafte koji su za oko četiri dinara skuplji nego kada bi se uvozili, ističe Miladin Kovačević.

Ti monopoli čine dodatni pritisak na inflaciju, a ne mogu se lečiti ni merama monetarne niti fiskalne politike. A kako stvari stoje, ni važećim antimonopolskim zakonom niti radom Antimonopolske komisije. Taj zakon mora, naglašava naš sagovornik, da pretrpi reviziju i da se ograniči tržišni udeo. Antimonopolska komisija mora da ima jače sankcije u svojoj kompetenciji.»

Argumenti za antimonopolsku politiku su klimavi, jer se svode na ideju da nekakve državne komisije, a ne tržište, treba da određuju cene. Takva komisija bi morala da bude a) sveznajuća – tako da odredi cenu jednaku marginalnim troškovima proizvođača jer je to efikasno rešenje koje bi postojalo u uslovima tzv. savršene konkurencije; i b) nepotkupljiva – imuna na lobiranje biznisa. Miladin Kovačević misli da je moguće da (srpski) političari naprave jednu takvu Komisiju, pa se zalaže za njeno ojjačanje.

Ne pada mu na pamet da bi recimo slobodan uvoz naftnih derivata doveo njihovu cenu na nivo jednak ceni u inostranstvu. Isto je i sa bilo kojom drugom robom. Najbolja antimonopolska politika je slobodna trgovina.

Povratak Talibana

Jedno objašnjenje za kontraofanzivu Talibana poslednjih meseci: Talibani plaćaju 12$, a državna vojska Avganistana 4$ na dan.

Privatno zdravstvo na francuski nacin

Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije, kvalitet zdravstvenih usluga u Francuskoj rangiran je veoma visoko. Francuska je takođe pobednik ovogodišnjeg merenja Health Consumer Index. No nije prošlo ni mesec dana od objavljivanja poslednjih rezultata, pukotine ovog sjajnog sistema opet su vidljive. Statistička slika savršenog modela nije ukazivala na to da će se francusko privatno zdravstvo naći u velikim nevoljama ovog leta. Moćni francuski Racio smislio je precizan naziv za period od kraja jula do kraja avgusta (canicule – pasja vrućina) ali reklo bi se da još nije pronašao pravu formulu za balansiranje odnosa između države, sindikata i korisnika usluga. Francuski lekari su u štrajku, i to privatni! Dnevni list Le Figaro navodi da su hirurzi i akušeri privatnih bolnica u štrajku, budući da su nezadovoljni, između ostalog, utvrđenim nivima cena koje mogu da naplaćuju od pacijenata.

Bilo da je većina privatnih bolnica u štrajku ili, pak, samo trećina, kako tvrdi ministar, postavlja se pitanje održivosti sistema, ali i smisla statističkih pokazatelja. Da li to što pacijenti mogu neograničeno da posećuju svoje lekare (i time poskupljuju sistem do neodrživosti), a što Francusku rangira kao prvu po responzivnosti sistema ukazuje na dobru uslugu? Da li regulisanje cena privatnih usluga zdravstvene nege, planiranje broja studenata medicine i broja lekara na državnom nivou, opiranje decentralizaciji sistema (tek mali deo sistema se reguliše na nivou regiona) govori o fleksibilnosti ili okoštalosti sistema? Kako god bilo, kao što reče novinar Figaroa, pacijenti se moraju okrenuti preopterećenim državnim bolnicama za nevolje koje im donose pasje vrućine. A trudnice? Pa odlaganje radosnog događaja, dok se pregovori ne završe, spada u sferu nadrealizma...

Stara i nova Evropa

Nova raste malo brže. Letonija neverovatnih 14%.

Austrijska teorija firme

Za one koje zanimaju ezoteričnije ekonomske teme, evo mog teksta o Austrijskoj teoriji firme, objavljenog u broju 169 "Ekonomskih anala"

Ravnopravnost crnaca u Americi

Predsednik Buš se konačno pojavio na tribini jednog od militantnih crnačkih udruženja za "gradjanska prava". Svečano je izdeklamovao refrene o pomoći siromašnim Afroamaerikancima, obećao da će 'no child left behind' projekat zaživeti itd. Ipak, talibani nisu bili zadovoljni, više "aktivista" je skandiralo "peace" za vreme predsednikovog govora, a i oni "umereniji" su izrazili zaljenje što predsednik nije u svom govoru pomenuo Irak (i zatražio oproštaj od njih, pretpostavljam).

Ma koliko koketiranje sa crnačkim udruženjima moglo biti politički razumljiva borba za glasove (oko 90% crnaca tradicioanlno glasa za demokrate) to je vrlo pogrešna taktika. Afirmativna akcija i druge politike viktimizovanja crnaca više od 100 godina po njihovom sticanju statusa slobodnih ljudi ništa ne pomažu crnačkoj populaciji, već je samo još više drže prikovanu u bedi. Te redistributivne i diskriminatorske politike "identiteta" idu u korist samo birokratiji u Vašingtonu i crnačkim liderima kojima politički odgovara da crnci budu pasivni, na državnim jaslama, bez samopouzdanja, da uvek krive belce za svoje neuspehe, i time budu do kraja infantilizovani i zavisni od svoje elite. U sledećem sjajnom tekstu, (intervjuu) Shelby Steele, američki crnački intelektualac, osuđuje ovakvu politiku i zalaže se za to da crnci sami preuzmu odgovornost za sebe, da se ravnopravno integrišu u američko društvo, a ponajpre tržište rada, na principima jednakosti ljudi bez obzira na rasu, otelovljenim u americkom Ustavu.

Evakuacija

Bilo kako bilo državljani SAD plaćaju evakuaciju. Pre evakuacije potpišu da će nadoknaditi troškove ambasade. Da li će sada čuveni student iz Bora Marko Ristanović koji se poslednjih dana izreklamirao više i od dr. Stojkovića morati da plati za prevoz?

Izrael i teroristi

Evo malo drugačijeg ugla gledanja na Bliski istok. Tačno je, s jedne strane, da neokonzervativci imaju neke svoje, uglavnom verski inspirisane razloge, za podršku Izraelu. Ali, oni nisu ni blizu jedini u Americi koji podržavaju Izrael. Podrška Izraelu je konstanta američke spoljne politike pod svim administracijama. I mislim da za to postoje dobri razlozi: bez obzira na sve legitimne prigovore, reč je o jedinoj demokratskoj i konstitucionalnoj drzavi na Bliskom istoku. Ta država je pod neprekidnim napadima terorista koji bukvalno žele da je unište. Teroristi to i ne kriju, tj osporavaju Izraelu oravo na postojanje. Izrael je više puta bio predmet agresije svojih arapskih suseda čiji otvoreni cilj je bio da se izraelska država uništi a jevrejski narod istrebi. Izrael, po mom sudu, nije izvršio agresiju na Liban već možda pre obratno, budući da Liban dozvoljava da teroristi upadaju sa njegove teritorije u Izrael i kidnapuju ljude, kao i da zasipaju izraelske gradove i sela raketama. Država koja dozvoljava da se teoristički akti protiv druge države vrše sa njene teritorije zapravo vrši agresiju na tu državu i podržava terorizam. Tako da se Izrael zapravo brani napadajući Hezbolah i njegovu infrastrukturu u Libanu (Liban kao država ne podupire teroriste već je samo nemoćan da ih zauzda. Ali, po Izrael su posledice iste).

S druge strane, prave gazde teorista i njihovi glavni pomagači su države Sirija i Iran koje naoružavaju i na svojoj teritoriji obučavaju teroriste. Napadi na Haifu se vrše sveže dobijenim raketama od Irana. Pravo sedište Hezbolaha (kao i Hamasa) je u Damasku. Egipatski predsednik Hosni Mubarak je pre izvesnog vremena bio u posredničkoj misiji čiji je cilj bio da se oslobode jevrejski vojnici, a da zauzvrat bude pušten jedan broj palestinskih zatvorenika. Bio je blizu cilja, i čak su iz Hamasa pristali, ali je po njegovim rečima, centrala Hamasa iz Damaska stopirala celu stvar, i pregovori su propali.

Arapski susedi Izraela su krvave diktature koje propadaju u bedi, a Izrael je napredna, demokratska i prosvećena zemlja koja je prinuđena da primenjuje silu u odbrani od terorizma. Mislim da je najbolji opis situacije u kojoj se nalazi bilo ko u Americi ko treba da zauzme stav o Bliskom istoku dao republikanski senator iz Teksasa Tom Dilejni: "Da li želimo da Bliski istok liči na Izrael ili da Izrael liči na Bliski istok". Tj. da li ćemo podržavati i verovati teroristima i državama koje ih sponzorišu i naoružavaju, ili jedinoj demokratskoj i naprednoj zemlji u regionu koju diktatorske zemlje u susedstvu žele da bace u more? Mislim da bi bilo kom Amerikancu bilo dosta teško objasniti na osnovu kog principa se ukida ili ograničava pravo Izraelu da se brani od istih onih ljudi koji su srušili Bliznakinje u Njujorku. Mislim da ideološka uloga neokonzervativaca u ovoj jednostavnoj logici nije preterano velika.

Naravno, niko ne isključuje ni ulogu jevrejskog lobija, ali mislim da on opet deluje nezavisno od neocon i bilo koje druge ideologije u Americi i da je podjednako jak sada kao i pre 20 godina. I nije neophodan da bi većina Amerikanaca i većina američkih političara iz obe stranke podržavali i simpatisali Izrael. Eto, malo polemike "iznutra".

Podsticanje izvoza

Srpska Agencija za podsticanje izvoza (SIEPA) daje poklone u kešu preduzećima koja su potencijalni izvoznici. Kažu da to rade zato što svi u Evropi to rade. Novac koji daju je iz budžeta.

Prvo, to je centralno-planska alokacija sredstava. Novac se prikuplja od poreskih obveznika, daje centralnoj agenciji, i onda alocira na osnovu procene birokrata. Umesto da se taj novac uopšte ne uzima od preduzeća i građana, i ostavi tamo gde je i bio da ga privrednici sami ulože gde misle da treba. Ekonomisti su odavno pokazali da je tržišna alokacija efikasna, a birokratska nije. Ko nije čitao ekonomiste mogao je da iz iskustava komunizma primeti da je tržišna alokacija efikasna, a birokratska nije.

Drugo, to je moralno neopravdana preraspodela zarađenog novca. Porez se plaća prinudno. Ko ne plati porez ide u zatvor. Onda se tako prikupljen novac daje perspektivnim izvoznicima koji predstave dobar (PowerPoint?) plan Agenciji.

Treće, ja uopšte ne znam zašto treba podsticati izvoz.

Terorizam

Hezbolah je islamo-fašistička organizacija u Libanu, koju libanska vlada ne može da kontroliše, jer je država krhka (posle opšteg građanskog rata vlada se sastavlja po ključu hrišćani - šiiti - suniti), i zato što Iran sponzoriše Hezbolah.

Pošto je Hezbolah na jugu gde je najjači oteo dva izraelska vojnika, Izrael je kao odgovor bombardovao civilni aerodrom u Bejrutu i ubio nekoliko desetina civila. Izrael pogrešno misli da će na taj način naterati Libance da učine nešto protiv Hezbolaha. Ne samo da je to prekomerna upotreba sile (slično npr. zločinu Miloševića na Kosovu), i to nad civilnim ciljevima, nego je i logika potpuno pogrešna: ovim se Libanci samo navode da podrže Hezbolah (uključujući i libanske hrišćane i muslimane koji su tamo liberalni), a da Izrael vide kao agresora.

Buš je izjavio da je Izrael ima pravo da se brani, a i ostale zapadne vlade izgleda da misle da je to što Izrael radi u redu. Izgleda da je terorizam postao ključna reč koja može da opravda sve. Isto tako su mnogi mediji sada na strani Zidana kome praštaju udaranje Matterazzija glavom u finalu SP, zato što mu je Matterazzi navodno rekao da je terorista.

Francuski

Ovaj oglas kaže da esej treba da ima 7,000 do 10,000 reči ako je na engleskom, a 10,000 do 15,000 reči ako je na francuskom. Koji je razlog? Francuzi govore sa mnogo beskorisnih fraza? Ili francuski ima mnogo priloga i predloga?