Docnja

Naš narod kaže sve u svoje vreme. Ko, na primer, ne stekne iskustva u mladosti, ponaša se kao blesa kada uđe u srednje godine. Jer nije uradi(o)-la neke stvari na vreme. Ko ne štedi kada može da radi i stvara, zavisiće od tuđe milosti ili će morati da radi do kraja života (što je odličan izbor, ali samo ako zdravlje dozvoli). Svako propuštanje da se stvari urade na vreme ispostavlja cenu s protokom vremena. Takođe, kada se nešto radi prerano, može biti protkano određenim opasnostima, pa tako onaj čuveni pevac završi u supi. I takvih je pevaca mnogo. Međutim, kada je pevac u pravu on ima satisfakciju, posebno ako supa nije bukvalna. Kada zakasniš, satisfakcije uglavnom nema.
Srbija je danas zemlja koja plaća cenu kašnjenja, a samo kašnjenje je plod činjenica da Srbija nije znala šta hoće (kao što ne zna ni sada), pogotovo nije imala jasne predstave koja je cena kašnjenja u donošenju odluka i još više kašnjenja u činjenju odgovarajućih poteza da odluke postanu nešto više od puke izjave o namerama.
Ovih septembarskih dana dobili smo fakturu za kašnjenje. Faktura, na sreću nije skupa, moći ćemo je preživeti. Platićemo je sigurno, posebno jer se malo pitamo, a ako imamo pameti razmislićemo kakve sve fakture mogu stići i kakvi svi razvoji događaja mogu snaći jednu zemlju u kašnjenju koja ne zna šta hoće, a sve mi se čini više ne zna i šta neće. Posebno je teško pala činjenica da nam fakturu lično donosi jedna od najnebitnijih zemalja EU, koja ima ekonomiju slično raspalu kao Srbija, koja je i sama bila drastičan primer kašnjenja, ali koja je na kraju stigla gde je naumila. Još teže je što je svima valjda jasno da nam takve fakture može ispostaviti kolikogod puta bude htela (naravno u granicama svoje relativne beznačajanosti u EU, a opet veće značajnosti u odnosu na Srbiju).
Da je Srbija znala šta želi mogla je izabrati jedan od tri puta: (1) da bude deo Evropske Unije (2) da bude neutralna (3) da bude deo ruske zone uticaja. U suštini pomalo je odabran put 1, tu i tamo se maštalo o putu 2, uz izvesna koketiranja sa putem 3 koji nikada nije bio ozbiljna opcija osim za plaćanje kroz poklanjanje srpskih resursa u cilju nastavka naše politike prema Kosovu, gde, za promenu, opet nismo znali šta hoćemo. Odnosno, možda smo i znali, ali nije bilo nikog na celom svetu ko bi nas u tome podržao. A realističnost je pretpostavka svake politike.
Kako smo izgubili 15 godina, a vreme su gubili jednako svi koji su vodili Srbiju, Hrvatska nas je pretekla i može da se ponaša onako kako se ponaša. I Mađarska. I bilo ko drugi. Mi možemo samo da se pozivamo na principe na kojima počiva EU i nadamo se da će nas kao nekoga ko kasni i grebucka na vrata Unije uvažiti. I to je kraj. Ali to je i najmanji problem politike kašnjenja. Zamislimo da se nadvila neka veća opasnost. Koju isto tako danas ne možemo predvideti, baš kao što krajem 2010. godine niko nije predviđao da bi nam mogle doći izbeglice iz Sirije i oni koji se u njih maskiraju. Koje mi instrumente imamo? Kako bi branili našu slobodu? Kako bi zaštitili naše interese? Ko bi nam pomogao? Koliko bi nas rešenja i instrumenti koštali? Odgovora nema, kvazi odgovori se menjaju, a kvalitet istih opada. Ako se pogleda mapa, Srbija 100% zavisi od toga kakve će odnose imati sa EU (ako se gleda kvalitet života njenih građana i ako želiš biti realističan). Da smo imali dovoljno državništva i da smo postali deo EU danas ne bi bili tu gde jesmo i imali bismo instrumente i garancije. Danas na papiru imamo više mogućnosti i većinu možemo okačiti mački o rep. Drugo polje gde smo katastrofalno podbacili  je članstvo u STO. Danas kukamo kako je nekome palo na pamet da narušava sporazume koje imamo sa EU i da nam donekle podiže i troškove vezane za uživanje slobode trgovine u CEFTA. S druge strane kolosalno nas nije interesovalo da budemo deo svetskog mehanizma osiguranja slobodne trgovine. 15 godina smo gubili vreme, čekali, sada smo deo malog kluba egzotičnih država koji nisu deo svetske slobodne trgovine. Setili smo se slobode trgovine, kao zemlja koja mora da izveze i uveze barem 60-70% BDP da bi se dinamično razvijala, kada su nas tome naučile izbeglice iz Sirije na posredan način. Sve u svemu, platili smo cenu, naša je sreća da cena nije prevelika.
Put 2 je danas nerealan jer nemamo čime. Jedini model neutralnosti (mada je bolja reč suverenost) koji bi bio održiv je da posedujemo veliko unutrašnje tržište pa da se ponašamo kao Turska ili da smo u stanju da platimo svoju armiju (a sve nam govori da nismo) i da nastavimo da sarađujemo sa nekim ko bi nam bio kišobran u slučaju bezbedonosnih problema, kao, na primer, Švajcarska ili Norveška. Mi nismo ni blizu zadovoljili pretpostavke da krenemo tim putem. Ne postoji šansa da ćemo biti u stanju da sami garantujemo svoju slobodu sa razumnom sigurnošću u doglednom periodu. I u svakom tom modelu suverenosti za male države (jer ne možemo biti Turska), uska saradnja sa Unijom je pretpostavka, a dilema članstva i nečlanstva je tehnička. Svaka opcija lažne neutralnosti u našem slučaju vodi ka potpunom urušavanju suverenosti što se dešava na naše oči kroz poklanjanje najvrednijih reusursa, raspad institucija uz blagoslov nama najbitnijih država, gušenje medijske slobode i demokratije. Poslednja linija odbrane suverenosti u toj konstelaciji je ogroman trošak potpunog preuzimanja iste od strane neke druge zemlje, što je užasan koncept. U ovom trenutku, mi kao deo evropske porodice naroda bi imali više suverenosti u svojim rukama, nego kao zemlja koja svako malo pravi probleme na periferiji. Koliko ćemo se zaista pitati o svojoj zemlji zavisi od nas, a ono što trenutno radimo nas dugotročno vodi ka minimalizaciji suverenosti, bili ili ne bili deo EU.
Nije mi namera da načinjem temu da će međunarodna podrška putu Srbije ka EU uz istovremeno negiranje temeljnih principa EU i  uništenje institucija i ekonomije u Srbiji dovesti do još većih problema u Srbiji. Naše je pitanje kako smo dospeli u takvu poziciju i to pitanje treba uputiti onima koji su nas doveli ovde gde danas jesmo tokom jednog mnogo jednostavnijeg i nama naklonjenijeg vremena. Situacija je teška, ali nam izlaz nije u emotivnim reakcijama najnižeg nivoa.
Put 3  nije ozbiljan kada smo okruženi članicama EU, kada sa EU+CEFTA imamo preko 90% trgovine, kada nema jasne trase ruskog puta osim nabacanih teza lišenih fakata i ozbiljne analize. Nije realan ni zbog ekonomske slabosti Rusije, a posebno zbog toga što je Rusija pokazala na primeru njoj najbližih zemalja koliko joj nije stalo do njihove suverenosti. Na stranu što naši ljudi ne idu da žive u Rusiju, nego u EU, ne konzumiramo rusku kulturu, niti ijedan proizvod osim energenata, a u Rusiju izvozimo vrlo ograničeno jer je režim slobodne trgovine s Rusijom jedan vrlo optimističan termin.
Ako ne shvatimo da možemo doći u poziciju da nam Bože pravde bude svečana pesma, a da Srbiji ostane bez ljudi, a posebno kvalitetnih ljudi, to će nam se vrlo verovatno i desiti. Ako se radujete raspadu EU (koji se neće desiti) zamislite da Srbija sa ovakvim stanjem bude zavisila isključivo od prava sile, a ne sile prava.

Marš poreskih obveznika vol III

Prekosutra, u subotu 26.09. Libertarijanski klub organizuje III Marš poreskih obveznika. Cilj je da se jasno iskaže nezadovoljstvo trenutnim ekonomskim sistemom i visokom i neracionalnom javnom potrošnjom, kao iprethodnih godina, te da se zahtevaju niži porezi. Ove godine je zahtev konkretizovan, time što se traži smanjenje opterećenja rada tako što bi se smanjili doprinosi koje plaća poslodavac za PIO sa 12 na 6pp. Ova mera bi smanjila poreski klin sa 38,9 na 36% (poreski klin ovde izračunat kao procenat od ukupnih troškova rada koji uzima država). Time bi se troškovi rada smanjili, a neto iznosi zarada bi ostali isti, da bi se ohrabrila nova zapošljavanja i formalizacija zaposlenih u neformalnoj ekonomiji. Rupa koja bi se pojavila u već praznom PIO fondu bi bila oko 78 milijardi dinara, što bi trebalo nadoknaditi većim transferima iz budžeta, a ta sredstva bi se oslobodila nizom ušteda i reformi, pre svega smanjenjem subvencija i reformom finansiranja lokalne samouprave. Detaljniji plan se može videti na sajtu Libeka.

Kampanja za ovaj Marš se vodi ozbiljno online, te na Facebook stranici Libeka možete videti zanimljive ilustracije i vizuale.

Dođite u neograničenom broju, da zahtevamo niže poreze i odgovorniju državu! Park Manjež, u 12h. Protestna šetnja će ići Reesavksom i Masarikovom, potom Ulicom kneza Miloša do Ministarstva finansija.

Kritika Kanemana

Novi broj Critical Review je izašao, a u njemu Željka i ja pišemo o Danijelu Kanemanu. Ceo broj je ovde, naš članak je prvi i može se skinuti beslpatno.

Kaneman je jedan od najomiljenijih intelektualaca današnjice. Dobitnik je Nobelove nagrade za ekonomiju i drugih najviših akademskih i državnih odličja. Kao psiholog je, zajedno sa preminulim Amosom Tverskim, pokrenuo revoluciju u akademskoj ekonomiji sporeći njene psihološke osnove i tražeći drugačije -- ukratko, osnivač je bihevioralne ekonomije. Njegova knjiga "Misliti brzo i sporo" nedavno je prevedena na srpski, u izdanju Heliksa.

Naš članak je, međutim, veoma kritičan prema svemu što je uradio. Kritikujemo i njegove psihološke eksperimente po sebi, a posebno njihovu navodnu primenu u ekonomiji. Tvrdimo da nije pokazao to što se misli da je pokazao (da su ljudi neracionalni), kao i da je takva usko formalistička definicija racionalnosti malo relevantna u ekonomiji i donošenju odluka uopšte. 

Američki izbori

Nešto se događa. Lista kandidata kod republikanaca je, po konvencionalnim standardima, bogatija nego ikada, obiluje guvernerima i senatorima, uspešnih ljudi čistih biografija. Ipak, vodeći kandidati su troje nepolitičara: biznismeni Donald Trump i Carly Fiorina i proslavljeni neurohirurg Ben Carson. Na strani demokrata upečatljiv je uspon Bernija Sandersa, političkog autsajdera i samoproklamovanog socijaliste. (Vodi i dalje Hillary Clinton ali glavu dajem da se njeno vođstvo raspada onog trenutka kad prvi pristojni kandidat uvidi zjapeću prazninu na spisku.) 

Situacija sa Trumpom i Sandersom se obično opisuje kao nalet levog i desnog populizma, ali možda to nije sasvim precizno. Mislim da se u Americi dešava nešto slično što se dešavalo prethodnih godina u Evropi. Glasači počinju da sumnjaju u censtristički tehnokratski konsenzus koji dominira razvijenim svetom u poslednjih par decenija. Moderna socijal-demokratija koju uglavnom celi razvijeni svet već neko vreme sprovodi ostavlja sve manje prostora za ideološke razlike jer je sve veći deo pravog posla ostavljen ekspertskim elitama. Na vaš svakodnevni život više utiču odluke imenovanih birokratsko-ekspertskih elita u Americi FDA, Fed, EPA, NSA, IRS i gomile drugih agencija; u EU isto to na nacionalnom i onda još jednom na briselskom nivou. Političari u takvom okruženju postaju sve sličniji jedan drugome, pretvaraju se u prazna odela, u naduvane plastične lutke uvežbanih fraza. Kad glasače izda strpljenje, pojavljuje se autentični kandidat, neko van tog sveta, neko ko liči na ljudsko biće, ko ima vidljive mane ali govori svojim rečnikom i ne libi se da kaže šta misli da treba da kaže. 

To je fenomen nezavisan od ideologije. Trump je u tom smislu bliži Berniju Sandersu (ili Nigelu Farageu ili Beppeu Grillu ili čak Ciprasu na levici, mada je to posebna situacija) kao fenomen, nego drugim republikanskim kandidatima, iako njegova ideologija nije posebno različita od republikanskog proseka.  

I ne znam da li je dobro ili loše. Sa jedne strane to prija kao osveženje; kao što prija i Farage i nemački AfD, pa čak i Siriza ako se uzme kao alternativa socijal-tehnokratskom PASOK-u. Sa druge strane, sve malo podseća na kraj jednog drugog dosadnog racionalističkog doba, na situaciju od 1920-ih kada su neki drugi popularni "autentični" lideri od Rijeke i Rima do Berlina i kasnije (1930-ih)  Vašingtona dodali gas na nizbrdici na kojoj se svet već nalazio. 

Pred polufinale...

Ja verujem u fenomen "vruće ruke" - teoriju da igrač u košarci, ili nekom drugom sportu, može da uđe u seriju pogodaka jer je tog dana izuzetno fokusiran ili raspoložen. U bihevioralnoj ekonomiji uzima se zdravo za gotovo da među sportistima postoji "zabluda vruće ruke" (hot-hand fallacy). Kad se podaci o šutevima i ubačajima analiziraju statistički na velikom uzorku, nalaz je da je vruća ruka samo sportski mit. Mene to nije ubedilo i svoje neslaganje sam izrazio u radu objavljenom pre par godina u Kyklosu (ako je nedostupno onda radna verzija ovde), ovako:

To exemplify the rise of one, seemingly exact and scientific, thinking pattern in social science at the expense of the other less rigorous and more mundane one, let us consider the debate around the so-called “hot hand” phenomenon. Basketball players, coaches and experts traditionally believe that the player may be in a special “hot hand” condition, in which his shooting ability and performance is suddenly elevated. After a player makes several shots in a row, players, coaches and expert commentators tend to believe that his likelihood of making the next shot is higher. After examining the shooting percentages of several players in a large number of games, Gilovich, Tversky and Vallone (1985) famously showed that the “hot hand” is a myth. Shooting statistics do not in fact show any non-random increase in performance; instead, shooting percentages of players tend to revert to the mean. The study has since been universally lauded as an example of the superiority of the hard data approach to conventional wisdom and intuition. 

However, a closer inspection of the nature of the data that Gilovich, Vallone and Tversky (1985) use reveals a great degree of reductionism behind them. Shooting attempts are treated as a uniformed category, while they are in reality very diverse. Not all attempts are of equal difficulty, and there seems to be a systematic tendency towards a higher difficulty of the next shots. A player that has made one or two shots is almost always encouraged to shoot more, on his own and by his teammates and coaches. While the first few shots were made from easier positions, each following shot will tend to be attempted from more difficult positions. The opponent’s defense pays more attention to the player who has been making shots, which further increases pressure on the shooter. The shooting average of the hot hand shooter will tend to revert to the mean, not because the hot hand does not exist but because it does. The variable that adjusts is not the number of baskets but the audacity to shoot more on the side of the shooter and the intensity of defense on the side of the opponent.

Because of the complexity of the game and the loss of information that happens when basketball game shooting is placed outside its context, abstracted and reduced to data points, basketball players’ intuition and common knowledge of this matter may well be superior to the hard data. In fact, the “hot hand” experience is very compatible with the psychological concept of “flow,” later proposed by Csikszentmihalyi (1990). An expert faced with a high level of challenge may experience a state of intense and focused concentration, related to increased performance.

Professionals in many areas, including sports players, have been known to experience such states. As a former professional European and NBAbasketball player observes, in such states “the basket seems to you like a bathtub; no, like a swimming pool, and you just cannot miss it.” It is, therefore, far from obvious that the apparently sound empirical study should overrule the opinions of experienced practitioners. Even though they may well be subject to group-think and other biases, basketball professionals have the intimate, and often probably tacit knowledge of the specificities of this issue. On the other hand, once we attempt to rationally consider the issue, we tend to categorize and reduce the complex events into measurable data, thus overlooking that some potentially relevant knowledge is lost in the process.

Igrač kojeg citiram u ovom isečku je Saša Đorđević, koji je fenomen najčuvenije iskusio upravo protiv Litvanije u evropskom finalu pre 20 godina -- a publikacija iz koje sam citat izvukao je ništa drugo nego Kurir! Ne znam da li je Đorđević ranije bio citiran u međunarodnim naučnim radovima ali nešto mi govori da je Kuriru ovo sigurno bio jedini put! 

Reality show

Pe nego što konačno završim SRS - Uspon projekta SNS, moram malo napisati o Reality Srbiji. Svako ko bi da zabranjuje reality show, pod bilo kojim razlogom, vodeći se brojnošću ili elitizmom može da dođe u situaciju:

1. Da se demokratski zabrane dosadne emisije o tamo nekoj kulturi ili obrazovanju od strane većine kojoj je bitnije šta prostituke i ocvale pevaljke imaju da kažu na neku temu.
2. Da se demokratski odluči o bilo kojoj ličnoj slobodi, recimo ako nekome branite da sluša mudrosti Ekrema Jevrića ili Maje Nikolić, isto tako većina može donesti nezamislivo glupe odluke, na primer da je homoseksualizam bolest, da su manjine građani drugog reda, da je batina iz raja izašla i tako dalje... Imali smo primere takve neposredne demokratije, na primer 1998. godine.

Svako ima slobodu da bira šta će da gleda. Misliti da će neko, kome su Zmaj od Šipova ili Miki interesantni i kojima posvećuje svoje vreme, gledati nešto pametno ako se reality ukine, nije baš preterano pametno. Neotuđivo je pravo da se bude glup, baš kao što je i neotuđivo pravo da se bude pametan. A čuditi se popularnosti koje reality uživa u Srbiji, pored istorije naših političkih izbora je zaista za čuđenje. Konačno upirati u reality, a propustiti da se upre u politčke odluke koje od Srbije prave istinsku banana državu trećeg sveta, govori o odustvu fokusa šta su stvarni problemi. Upirati u zabranu reality show, a ne upirti u neslobodu medija koja je veća nego 1990-ih je posebno interesantan fokus na periferne probleme.

Staljin i Trocki

"Prorok koji je postideo istoriju" je naslov teksta o Lavu Trockom u poslednjem NIN-u. Kako sažetak kaže, Trocki se trudio da "argumentima predupredi ocrnjavanje socijalističkih ideja". Tekst izgleda da ponavlja raširenu tezu razočaranih akademskih socijalista sa zapada, koja otprilike ide ovako: "Za propast sovjetskog komunizma krivo je nekoliko loših ljudi koji su posle smrti Lenjina uzurpirali vlast. Sovjetski komunizam se pretvorio u krvoločni totalitarizam samo zato što je na čelo države došao psihopata Staljin. Ništa od toga nije bilo neminovno i moglo je biti drugačije da je tada pobedio Trocki."

Očigledo je šta se ovom tezom dobija -- kriv je jedan čovek, nije kriv sistem. Komunizam je OK, komunisti su loši. To je dijagonalno od Hajekove hipoteze izražene u Putu u ropstvo, posebno u poglavlju pod naslovom "Zašto najgori dolaze na vlast." Hajek nikada ne krivi zlikovce na vlasti. Obrnuto, u totalitarnom sistemu jedino je prirodno da na vlasti budu najgori tirani među nama, jer se jedino tako sistem može održati.  

Svako ko je malo izučavao istoriju ranog sovjetskog komunizma zna da je Trocki, dok je bio pri vlasti, bio ako išta onda još krvoločniji od Staljina. U vreme sukoba 1920-ih Trocki je bio ekstremista koji je hteo još represivniju državu i nasilnu kolektivizaciju, nasuprot Lenjinu koji je pragmatično dozvolio NEP i Staljinu koji je tada predstavljao umerenu struju, bližu Lenjinu. 

Fanatizam Trockog je poznata stvar za svakog ko to hoće da vidi, ali letos sam čitao novu biografiju Staljina koja skreće pažnju na još neke važne stvari. Pisac je Stephen Kotkin, istoričar sa Princetona, a knjiga je tako detaljna da samo prvi tom ima skoro 1000 strana (drugi se još čeka). Kotkin takođe nema iluzija o Trockom, ali ide i dalje u podrivanju levo-akademskog pro-trockističkog narativa, i to bez neke posebne namere da to uradi već posredno, analizom činjenica. 

Prvo, Kotkin pokazuje da tretiranje Staljina kao neukog bandita koji nije mario za komunizam već samo za vlast (nasuprot intelektualcu i idealisti Trockom), na koje smo u prethodnim biografijama navikli, nije održivo. Staljin je čitao mnogo, znao marksizam u prste i tokom ključnog perioda 1920-ih bio najbolji živi poznavalac Lenjina i lenjinizma. Nije bio nadareni pisac zapaljivih pamfleta kao neki, ali je bio izvanredni poznavalac komunističke teorije i ništa manje ideološki zadrt nego bilo koji drugi vodeći revolucionar. Prethodni biografi su obraćali dosta pažnje na njegovo detinjstvo i razvoj i tu tražili psihološke urzoke njegovog kasnijeg ponašanja. Kotkin primećuje da je, iako je došao iz rasturene porodice, Staljinovo odrastanje bilo krajnje tipično za to doba. Jedino po čemu je bio izuzetan je inteligencija i uspeh u školi, zbog čega je imao pristup državnim stipendijama i ponudama za dalje školovanje. Čistke, deportacije i streljanja nije izmislio bandit-psihopata; izmislio ih je posvećeni marksistički teoretičar-ideolog. 

Drugo, sam dolazak Staljina na vlast je u trockističkom narativu, u koji su i mnogi drugi istoričari bili ubeđeni, tretiran kao nešto blizu uzurpaciji. Kotkin, međutim, pokazuje kako je Staljin bio potpuno očekivani i prirodni sledbenik Lenjina. Lenjin ga je postavio na najvažnije pozicije pre smrti, a većina partijskih drugova ga je prihvatala i cenila. Nakon što je Staljin počeo okretati leđa prvo Trockom, pa onda Kamenjevu, Zinovjevu i drugima, počinju priče o njegovoj navodnoj nelegitimnosti. Ključni dokaz o tome je famozni Lenjinov diktat neposredno pre smrti (jer posle šlogova nije mogao da piše) Krupskoj, u kojem ocenjuje razne pretendente na vlast i posebno je kritičan prema Staljinu. Kotkin dosta ubedljivo tvrdi, gledajući dokumentaciju i sledeći neke ruske istoričare koji su to već rekli, da je diktat najverovatnije potpuni falsifikat. Nasuprot tome, niz dokumentovanih događaja, pisama, Lenjinovih poteza, kongresa i unutarpartijskih glasanja ukazuje na Staljinov očekivan i (unutar partije) legitiman uspon. 

Staljin nije bio aberacija, nije bio ludak, bandit i uzurpator, već neminovni i očekivani proizvod komunističkog režima. Nije Staljin iskompromitovao komunističku ideju; komunistička ideja je stvorila staljinizam. 

Inception

U vreme kada je poredak starog zla, zamenilo najveće zlo koje su Srbi ikada imali, pojavilo se jedno bitno pitanje. Srbija nije mogla da pobegne od izbora, bolje rečeno glasanja kao institucije koja podrazumeva postojanje više političkih alternativa. S jedne strane imali smo SPS koji još uvek nije imao punu moć, budući da je proces odvajanja Srbije od Jugoslavije još uvek bio u toku (za podsećanje, prvi istinski secesionistički ustav u bivšoj SFRJ je donela Srbija još 1989. godine), a kontrola nad resursima je bila u toku, a sa druge strane je bila nekakva opozicija koja je do nogu potučena na izborima 1990. godine. Ipak, samo tri meseca kasnije, ona organizuje vrlo jake demonstracije. Postaje vrlo jasna alternativa u vreme kada se raspadalo Carstvo Zla i svi njegovi sateliti. Pametnom vlastodržcu je jasno da je najbolji lek raspisati konkurs za omiljenog opozicionara. Taj opozicionar mora da bude dovoljno jak da okupi preventivno one koji bi mogli zalutati u građansko-nacionalističku opoziciju, dovoljno harizmatičan i iznad svega sposoban da obavi prljave poslove. Na konkursu ubedljivo pobeđuje Vojislav Šešelj koji osniva Srpsku radikalnu stranku.

Smisao SRS, pored ovog već navedenog, da bude lažna opozicija Miloševiću, a ponekad i Karadžiću (ex-RSK ne ulazi u analizu jer nikada nije imala ni "S" od suvereniteta), je da motiviše i regrutuje dovoljno ljudi da idu u građanski rat, tako da u početku funkcioniše na granici stranke i paravojske. Međutim, to samo po sebi ne može objasniti istrajnost ovog projekta i fantastičnu lojalnost članstva. Ljudi koji su osmislili ovaj projekt su vrhunski skenirali srpsko društvo s kraja 1980-ih. U Srbiji je postojala cela jedna klasa parija, izopštenika iz društva koji to nisu dominatno bili zato što su disidenti, već zato što ih je socijalizam odbacivao kao nedostojne. To su ljudi iz sporednih kadrova Crnog talasa - kafe kuvarice, pomoćni radnici i lošim firmama, domaćice bez škole, poluilegalni preduzetnici koji državu vide kao predatora, zemljoradnici sa malim posedom zemlje, sitni kriminalci, ceo jedan spektar ljudi koji nikada nisu videli da ih socijalizam voli, da ih iko ceni kao građane Srbije, a koji u velikom broju slučajeva nisu mogli ili hteli da se obrazuju i da koriste neke od prilika koje su postojale za sve. Marksisti bi rekli lumpenproleterijat i ne bi mnogo pogrešili.

Dakle, omiljeni opozicionar se obraća ljudima koje niko nikada nije pitao za mišljenje, koje niko nije cenio, koji su bili odbačeni. I daje im legitimitet da se za nešto pitaju, daje im odgovore da je za sve kriv neko drugi. Daje im priznanje, daje im uglavnom iluziju da će se pitati i da će doći njihovo vreme, a kao intelektualno superiroran sa odličnim resursima koji mu stoje na raspolaganju bez problema pravi stranku koja je organizovana kao paravojska. Suština svega je da se ovde gradi veza koja je organska, kulturološka i koja nema ikakve veze sa srpskim nacionalizmom kao takvim, koji je samo alatka kojom se prelazi put od odbačenih do priznatih. Ovde ne važe relacije koje postoje drugde u politici, ovo je kulturološko-klasno vezivanje, amalgam koji je stvarao sve velike i opasne ideologije.

Upravo zato SRS opstaje i kada im opadne podrška SPS, kao u periodu 1993-1997, kada služe samo kao strašila za Zapad i lažni opozicionari. Čak i kada pretrpe najjači udar, kao 2000. godine, oni se uzdižu jer je odnos izuzetno jak. Neuspesi kada ih pokradu na izborima 1997. godine, kada Srbija za predsednika bira Šešelja, očigledan raskorak između velikih reči o kriminalu u to vreme i sitnih kompenzacija za kasnije ćutanje su nebitni. Ne postoji to što može uraditi Milošević da ti ljudi glasaju za nekog drugog više od jednom, a DEPOS/Zajedno/DOS nema ništa u čemu se mogu prepoznati. Ako postoji zrno meritokratije koja se zasniva na kompetencijama, postignućima, obrazovanju, elementarnom prihvatanju dominatnih tokova u svetu, to može biti percipirano samo kao novi svet u kome će se oživeti podela na parije i dostojne. Te ljude u elementarnu normalnost ne može povesti niko drugi nego njihov lider, jer ih niko osim njega nikada nije ni prihvatio ni razumeo, niti oni mogu da razumeju ikoga drugog. On to nije uradio i tu se negde i završava priča o Početku, apočinje priča o Usponu projekta. O tome više narednih dana.

Hajduci

Bilo je to 2008. godine, negde u vreme kada je Tadić u život vratio prve aktere najgore decenije ikada, kada sam diskutovao o srpskoj politici sa prijateljima iz Nemačke. Zaključak je bio da se Srbija teško  može ukalupiti u kategorije društvenog uređenja koje su uobičajne, a ja sam tada rekao da će nas to zezanje skupo koštati. Voleo bih da nisam bio u pravu. Zaista, kada se kategorizuje poredak u Srbiji ima mnogo lupetanja. Najgluplja kategorizacija je neoliberalna jer niti u Srbiji ima slobode za bavljenje biznisom, država formira pola cena, nema pravne države, nema ama baš skoro ničega što ima u SAD, na primer. Drugi kažu da je to nekakav socijalizam, ali tu nema ni "s" od solidarnosti, socijalne države, privrženosti nekakvom opštem dobru. Meni se čini da je ovo što imamo hajdučka država, kontradikacija u samom začetku, koja stvara kontradiktoran i neuspešan sistem.
Biti hajduk je istorijski jedna od najuspešnijih mimikrija. Hajduci su, kada im se posmatra delatnost, klasični drumski razbojnici. Međutim, kada se esenciji secikese doda patriotizam onda se nešto što je samo po sebi vredno prezira pretvara u vrlo poželjan stil života. Iako nam istorija govori da su hajduci jednako uspešno pljačkali svoje sunarodnike, kao i Turke koji nisu imali sreću da imaju podršku vojske kada su išli gde ne bi trebalo, taj deo se zagubio i oni postaju modeli otpora. Treba dodati činjenicu da su hajduci nastali u oblastima gde je i Turska bila samo uslovno država i gde su vlast ustvari imali lokalci koji su sultana fermali koliko je bilo neophodno. Vrlo često nimalo. Dakle, hajdučija nastaje tamo gde nije bilo države. Interesantno je da se naš oslobodilački pokret rađa upravo u vreme kada Otomansko carstvo počinje da se kreće u pravcu evropskog shvatanja države.
Hajduci su se, dakle, ogrnuli rodoljubljem, da bi imali održivije mreže. U nekim od hajdučkih zajednica, na primer u Kuča, postojao je ceo socijalni sistem za poginule žene hajduka i nejač. Kralj Nikola je bio zabrinut za svoju privredu kada su Turci otišli jer nisu znali koga će da pljačkaju, a razbojništvo je bilo glavna privredna grana, stočarstvo tek drugo. Osnova svega je da je u hajdučkoj privredi sticanje sve, a ono se obavlja kroz preraspodelu. Nema stvaranja nove vrednosti, lojalnost je bitnija od stručnosti koje ne uključuju rukovanje oružjem i obaveštajne aktivnosti. Hajduk nije razbojnik jer formalno štiti svoje podređene tako što im kaže da od hajduka ima gorih koji bi bili znatno nemilosrdniji, pakuje srpstvo i veru u aktivnosti koje su s time uslovno spojive, formalno cilja mrske okupatore, a u praksi skoro svakoga.
Sve u svemu, srpsko društvo se naslanja na barem dva veka hajdučkog modela. 19. vek je dominantno obeležen centralizacijom hajdučije i njenim uvođenjem u donekle evropske okvire. Međutim, daleko od toga da ona ne opstaje, Knjaz Miloš se postavlja kao vrhunski hajduk koji Srbe i dalje brani od Turaka na jedan drugačiji način i koji za to uzima naknadu u vidu mogućnosti da arbitrira o gotovo svim pitanjima privrednog razvoja u pravcu svojih ličnih finansija. Za one koji se zamisle da je evropsko uređenje krenulo da emancipuje hajdučiju, stiže opomena, bilo da je to kuršum Knjazu Mihajlu, seckanje Kralja Aleksandra ili šenlučenje klasične hajdučke družine Crne ruke. Hajdučija postaje država, a takva simbioza postavlja ozbiljne prepreke razvoju.
Vrhunac uspeha postižu hajduci koji su 1941. otišli u šumu i projektovali klasičan hajdučki poduhvat sa jasnim ciljem pljačke privatne imovine i njene podele gde glavni hajduci postaju isto što i nekada Knjaz Miloš. Međutim, uspeh najvećeg hajduka svih naroda i narodnosti je u tome što je našao fenomenalno jakog neprijatelja, što je štito narod od toga neprijatelja koji ima pipke i u samoj hajdučkoj državi i što umesto da nastavi da pljačka sopstveni narod, on nalazi najbogatije jatake koji finansiraju njegovu družinu. Pad prihoda od hajdučije dovodi do pada hajdučke družine, a nova se rađa na stvaranju najmoćnijeg neprijatelja, celog sveta uz par izuzetaka, slobodi pljačke koja vodi talasima ponude televizora bez daljinskih upravljača i frižidera uz istovremeno smanjenje životnog prostora i potpuno poštovanje principa da je patriotizam utočište za bitange, odnosno način da se razbojništvo lepše nazove. Sistem koji nije u stanju da razvija išta osim paronoje se ruši batinama koje hajduci jedino razumeju, a oni koji su bili u redovima niže rangiranih hajduka shvataju da su umesto karavana mrskih Hrvata, Bošnjaka i Albanaca oni bili opljačkani i dovedeni u situaciju da žive standrdnom podanika Knjaza Miloša.
Kada su to skapirali stvara se mnogo manjih hajdučkih družina koje se ogrću novim dresovima, ali ne uspevaju da masovno prihvate sutšinu, da država nije sofisticirana zamena za jahanje na konju u potrazi za onima koji imaju zlato u bisagama, nego način da se živi od stvaranja, a ne od otimanja. Vremenom hajdučki refleks jača, od 2008. godine postaje dominatan i kreće bespoštedna bitka oko resursa. Obe najveće hajdučke organizacije imaju problem jer nema velikog neprijatelja pa jedne plaše drugima, nemaju od koga da otmu osim od sopstvenih podanika, a najradije od onih koji su u protivničkoj družini. Uopšte nema nikave ograde kakva je postojala pre desetak godina i hajdučija postaje način života i preraspodele resursa. Takvo društvo ne može da se razvija i iz godine u godinu propada, u isto dolaze samo oni koji imaju toljage toliko velike da mogu da otresu sve lokalne hajduke. Ogrtanje u patriotske boje je evidentnan pokušaj sapiranja suštine, a po potrebi se koriste nove zastave i nove ideje, ali suština je ista. Srbija je hajdučka država, kada se razobliči lepa čoha i prazne novokomponovane pesme hajduka, ona se ukazuje kao ono što je esencija hajduštva. Puka zamena za konje, buzdovane, topuze i sablje. 

Grčki epilog i švapski Veliki Satana

Posle velike drame, referenduma, spekulacija o izlasku/izbacivanju iz evrozone, epilog cele stvari sa Grčkom je da je njihov levičarski premijer prihvatio sve uslove koje je narod odbacio na referendumu koji je on sam raspisao da bi ti uslovi bili odbačeni. Takođe, prihvaćeni su još neki dodatni uslovi, koji ranije nisu spominjani, kao što je sveobuhvatna privatizacija grčkih državnih giganata i upravljanje privatizacionim fondovima od strane međunarodnih finansijskih institucija u svrhe kontrole deficita i javnog duga. Grčka je praktično stavljena pod ekonomski protektorat evropskih centralnih institucija. Svaki zakon koji se iole tiče finansija i ekonomije moraće da bude odobren od strane tih institucija.

Ja sam poslednjih nedelja pratio jedan zanimljiv fenomen: do koje mere su zapadni levičari u medijima i akademiji prepoznali i definisali grčku komunističku vladu i njen poduhvat otpora "svetskom neoliberalizmu" kao svoj moderni Španski građanski rat. Nema viđenijeg levičarskog intelektualca, ekonomiste, fiozofa, "mislioca", koji se nije oglasio podrškom Ciprasu i ostalim drugovima, od Piketija, Stiglitza, Krugmana, Habermasa, Žižeka, pape Franciska, da ne govorim o unisonom horu medija i novina, od blogera i člankopisaca Washington Posta, Njujork Tajmsa, Guardiana, Le Monda, do novinara BBC, CNN, CBC i drugih.

Cela ta ekipa doživela je rezultat ove grčke farse - u njihovoj vizuri: ritualno prihvatanje najradikalnije forme međunarodno orkestriranog "neoliberalizma" - kao potpuni poraz. I glavni krivac za sve je naravno Nemačka, a posebno njihov ministar finansija Volfgang Šojble. Pošto ne pratim nemačku politku previše, znao sam jedino da je Šojble lider radikalnijeg krila CDU, da je solidniji od ostatka stranke u ekonomskim stvarima, i zagovara federalizam i lokalizam. I da ga levičari diljem Evrope mrze.

Pre neki dan sam video njegovo predavanje na Brookings Institutu, i dobio dodatno objašnjenje zašto je tako. Na pitanje lokalnog američkog akademskog socijaliste zar nemačko "investiranje" preko države (povećana državna potrošnja, u prevodu) ne bi bilo super s obzirom na ionako nizak nemački deficit i javni dug, on je odgovorio:

monetarna i fiskalna ekspanzija nisu rešenje ni za šta. One su zapravo uzrok problema. Politika jeftinog novca poslednjih 30ak godina je donela više boom and bust ciklusa koji su započeli uveravanjem da smo na pragu večnog prosperiteta, a završili se finansijskim kolapsom sa dugotrajnim posledicama.

Ovo objašnjava mnogo toga. Šojble je zapravo solidni nemački ordoliberal koji nikad nije progutao kejnzijanstvo. On gura ekonomsku filozofiju koja prestavlja kombinaciju tržišne privrede sa ograničenom državnom intervencijim, ali - što je kljucno i nepodnošljivo jednako za "ekseprte" kao i za levičarske aktiviste i novinare - švapski zdravorazumski pristup fiskalnoj i monetarnoj politici. To manje-više znači: što manji deficit i javni dug, i što manje štampanja para, to bolje. Šojble je zapravo oličenje nekih od najboljih nemačkih tradicija, kako političkih tako i intelektualnih. Skoro pa bih mogao da kažem - bavarsko-austrijskih. Kao takav, predvidivo je Veliki Satana i za levičarske kritičare "neoliberalizma" i za tehnokrate i eksperte za koje u svetu kojim bi vladala Šojbleova ortodoksija ima mnogo manje posla, i mnogo manje počasti.

Paket mera za Grčku

Paket na koji je Grčka upravo (za sada) pristala sadrži, generalno, dve vrste zahteva.

U prvoj grupi zahteva su kvantitativni targeti. Tu su cifre budućih budžetskih suficita potrebnih da bi se servisirao dug, stope poreza i mere za bolje prikupljanje poreza, smanjenje rashoda za penzije, vojsku, javni sektor i drugo. To su mere koje Grčku primoravaju da više štedi i manje troši.

U drugoj grupi zahteva su reforme: privatizacija, liberalizacija, deregulacija. Kad se to dalje specifikuje moglo bi da znači relaksaciju radnog zakonodavstva, lakše započinjanje posla, lakši ulazak u granu, ukidanje monopola koje je država dodelila zaštićenim grupama, od taksista do frizera; deregulacija otvaranja pekara i sloboda da se hleb peče u različitim veličinama (umesto u dve, što je sada slučaj, čemu su premijeri evrozone na onom celonoćnom sastanku navodno posvetili posebnu pažnju), ukidanje kontrole cena lekova, deregulacija celog apotekarskog posla (ko može otvarati, gde i koliko apoteka), itd... Tu spada i privatizacija. Grčki javni sektor je prenaduvan, prezadužen (deo grčkog duga je dug javnih preduzeća za koji je garantovala država) i neefikasan velikim delom zato što je javan: čitaj svačiji i ničiji.

Druga grupa zahteva je, drugim rečima, ono što Grčka i svaka druga država treba da urade ako im je uopšte stalo ne samo do ekonomskog rasta izraženog BDP statistikom nego i do pružanja šansi ljudima da rade, žive, pokušavaju i rizikuju. Zemlje kreditori su zainteresovane za svoj novac, svoje glasače i spasavanje evro projekta više nego za život medijalnog Grka - ali ovaj deo paketa mera koji su predložili radi najviše u prilog životnog standarda medijalnog Grka, razumeo grčki (i srpski) glasač to ili ne.

Još jedna stvar u ovim zahtevima bode oči. Mnoge od ovih zemalja ni same ne vode neke od politika koje su predložile Grčkoj. Utoliko gore po njih. Ali sam predlog govori da oni ipak znaju šta podstiče razvoj i rast. Oni hoće da grčka ekonomija raste da bi bila sposobna da im otplaćuje dug. I gle čuda, odjednom hiperregulisani Evropljani shvataju da su liberalizacija i deregulacija najbolji recept za to.

Koliko je velika penzija?

Ako je nešto konstanta većine ljudi u Srbiji to je vera u penziju. Vera je kao i uvek zasnovana na veri, a pitanje koje je meni interesantno je koliko, ustvari, vredi pravo na penziju u Srbiji? Polazna pretpostavka nam je osoba koja ima 22 godine i dolazi na srpsko tržište rada, uplaćuje PIO do 65 godine (optimistično, biće kasnija godina penzionisanja 2058. godine), ima prosečnu platu. Očekivano trajanje života za muškarce je 72, za žene 76,5 godina. U korist ne ulaze porodične penzije jer se računa da sa 72-76.5 godina nema takvih, a zanemaruje se mogućnost supstitucije penzije za penziju preminulog supružnika/supružnice. Kao startni reper uzeta je penzija od 300 evra (da prosečna penzija u Srbiji za one koji su otišli u istu sa punim stažom nije 23.000 dinara), a planirana godišnja realna stopa rasta penzija je 2% (opet optimistično). Doduše, ovo je optimistična procena u svetu gde nema značajnih reformi. U svetu gde se Srbija brzo reformiše, na primer u onom gde DJB vodi državu, projekcije su naravno mnogo bolje.

Elem penzija za prosečnog i savesnog muškrca vredi oko 60.000 evra (naravno, bez kalkulacije vremenske vrednosti novca). Penzija za prosečne i savesne žene vredi oko 100.000 evra (pretpostavka je da žene zarađuju isto koliko i muškarci, u praksi to verovatno neće biti slučaj, pa će i ženska penzija biti niža), i jedno u drugo izraženo današnjom kupovnom snagom. Da li je to mnogo ili malo, to zna svako od nas.

Na sve ovo se dodaje korist zvana zdravstveno osiguranje. Međutim, kako je to ustavno pravo i kako ga mogu ostvariti svi na ovaj ili onaj način, a vrlo često besplatno, to nećemo dodati u analizu. Posebno imajući u vidu da se uplate zdravstvenog osiguranja najčešće "isplate" tek u poznim godinama sa hroničnim bolestima (naravno, u teoriji, praksa u Srbiji kaže drugačije, zdravstveni sistem je faktor koji smanjuje pritisak na penzioni sistem, što je još jedna od karakteristika afričkih banana država).

Da li se drugačije može osigurati bolja starost, odgovor je može. Da li se sistem može brzo promeniti, odgovor je ne može. Da li se sistem mora menjati, odgovor je, ne mora, ali bi bilo vrlo poželjno. Za to treba gledati Srbiju 40 godina unapred, a dosadašnji uobičajni horizont je uglavnom 40 meseci.

Štednja

Ovu reč treba zabraniti ili je u najmanju ruku, kao što je Šojble hteo da uradi Grčkoj, privremeno, na pet godina, izbaciti iz upotrebe.

Još od makro debata od 2009. naovamo o politikama štednje protiv politika rasta, svašta se podvodi pod "štednju". Povećanje poreza i smanjenje državne potrošnje se recimo jednako računaju kao štednja. To ima smisla samo u kejnzijanskoj, uvek kratkoročnoj i uvek makroekonomskoj matrici, koja kao glavnu polugu u ekonomiji vidi agregatnu tražnju. Pošto bilo kakvim smanjenjem budžetskog deficita -- smanjenjem državne potrošnje i povećanjem poreza jednako -- vi smanjujete ukupnu potrošnju, obe politike se rutinski podvode pod štednju.

Međutim, ako posmatrate stranu ponude, razmišljate bar malo dugoročnije i uključute podsticaje na mikro nivou, onda vidite da su povećanje poreza i smanjenje potrošnje dosta različite stvari. Povećanje poreza destimuliše ulaganja i ponudu uopšte, dok smanjenje državne potrošnje može u kontekstu atmosfere reformi i jačanja poverenja pozitivno uticati na nju. Dve politike tako imaju suprotne efekte, ali se obe nazivaju štednjom.

Male informacije sa tržišta gvožđa

Udaljimo se na trenutak od Grčke krize. Mislim da trenutni fokus u EU na Grčku skreće pogled sa druge tempirane bombe čiji je fitilj izgleda krenuo ubrzano da gori. Kineska (ne)realna ekonomija.

Poslednjih mesec dana, oko 3.500 mlrd. $ je nestalo sa berzi u Kini. Dogodio se kratkoročni, ja bih ga nazvao blup (zvuk kad voda krene da ključa pa izađe prvi veliki mehur i pukne u paru). Ok, verovatno veliku ulogu u ovom balonu ima i regulacija Narodne banke Kine, kao i smanjenje kamata i sl. Međutim, paralelno sa ovim događanjima trenutno se dešava neviđeni pad cena primarnih sirovina i proizvoda zbog drastičnog pada tražnje i viška ponude. Kinska ekonomija posustaje u proizvodnji i izvozu, nešto na čemu se bazirao Kineski rast.

Kina proizvodi preko 50% svetskog čelika. Kina troši više od 50% svetske proizvodnje rude gvožđa, kao i uglja. Kineske čeličane su u 20 godina imale neviđeni rast, međutim od septembra 2014 godine, po prvi put je došlo do značajnijeg pada iskorišćenosti kapaciteta čeličana, još od 2008 godine. Tada je pad bio kratkoročni a sada je već 10 meseci pad konstantan. U proseku on se vrti oko 70%. Došlo je do pada tražnje za čelikom zbog smanjenja gradnje i investicija u Kini. Paralelno sa tim investicije u Evropi i Aziji su takođe u padu, (govorim o investicijama u postrojenja, fabrike, puteve, stvari koje traže čelik). Posledica je da Kineska proizvodnja čelika, industrijskih mašina i građevinskih poluproizvoda morala da se preusmeri u Evropu, što je oborilo cene čelične gredice, žice, betonskog gvožđa. Cena rude gvožđa je otprilike na istorijskom minimumu, cena otpadnog gvožđa je od 09/2014 pala oko -45%, nafta je doživela sličan pad nešto ranije, cene obojenih metala su podivljale na dole na berzama. To bi generalno moglo da pomogne investicijama, da ima ko da investira i u šta. 

Ono što je najgore, na vidiku nema rasta investicione aktivnosti koja bi mogla da iskoristi višak kapaciteta i podigne cene primarnih sirovina. To je tržišni proces i nemam ništa protiv, naprotiv podržavam dinamiku, iako veoma negativno pogađa firmu u kojoj radim. Ali je važnije to, da svi signali i predviđanja pokazuju da smo verovatno na novom niskom nivou (novoj ravnoteži) u cenama primarnih industrijskih sirovina. To znači da otprilike svaka 4 ili čak svaka 3 železara u svetu mora da propadne. Isto važi i za građevinske kompanije, livnice, proizvođače mašina i sl. Sve to pogotovo mora da se dogodi u Kini koja proizvodi i troši tako mnogo. Ovo je pravo čišćenje u recesiji koje tek treba da se dogodi, a pogodiće Kinu veoma. Ne bi me čudilo da pored usporavanja rasta, viđamo i signale puta u recesiju kineske ekonomije. A to je tzunami koji će EU, SAD i ceo svet, da pogodi mnogo gore nego bilo šta što može da se dogodi sa Grčkom. 

Nisam siguran šta sve ovo znači, niti imam jasan koncept u glavi, ali evo vam tema za razmišljanje i istraživanje. Mislim da izlazak iz ove trajne stagnacije nije moguć dok se ne počisti neproduktivan kapital, investiran u zaobilaznije proizvodne procese, odnosno preinvestiran kapital u pogrešnim industrijama. Zbog trajno jeftinog kapitala, i veštačkog pumpanja potrošnje, realni sektori se i dalje nisu prilagodili ekonomskoj strukturi koja bi bila održiva. Austrijska teorija poslovnih ciklusa, all over the place. Vraćam se na čitanje teorije, pa kada složim jasniju sliku pišem ponovo.  

Grčki problem: sinteza

Grčki problem je izuzetno komplikovan jer prepliće više moralnih, ekonomskih, političkih i ideoloških pogleda, argumenata i sudova. U četvrtak je u Institutu za evropske studije u 14h jedan panel na kojem ću učestvovati pa sada pokušavam da kroz ovaj post sredim misli i sumiram celu stvar.

Moralni aspekt možda izgleda lak -- neki liberalni i konzervativni ekonomisti i misle da je lak -- ali nije. Pogled po kojem je Grčka pozajmljivala i Grčka vraća je u suštini kolektivistički. O tome sam više puta ovde pisao pa neću dužiti. Nisu svi sadašnji građani Grčke pozajmljivali, pa ih stoga ne možemo jednoznačno sve smatrati odgovornim. Program otplate traje narednih 40 godina, pa ćemo ubrzo doći u situaciju da je većina ljudi koji otplaćuju dugove nužno bila ili protivnik zaduživanja ili van glasačkog tela. Čak i za one koji su glasali za Pasok i ND pitanje odgovornosti nije lako. O Grčkoj se u kontekstu zaduženosti obično govori kao o zemlji burazerskog kapitalizma i otuđene elite. To je verovatno tačno, ali problem svaljivanja odgovornosti na poreske obveznike koji imaju takvu vlast je onda utoliko teži.

Levica, naravno, ne posmatra stvari na ovaj način. Njihovo protivljenje je takođe u osnovi kolektivističko, jedino što unutar tog kolektivističkog okvira, umesto uobčajenog zdravorazumskog argumenta da dužnik mora da vrati pozajmljeno, oni biraju ideološku pristrasnost prema navodno siromašnom i ugnjetavanom dužniku. To su, na kraju krajeva, ljudi koji ne veruju ozbiljno ni u ličnu odgovornost odraslog i svesnog dužnika prema poveriocu, a na slučaju Grčke taj ideološki poriv jednostavno podižu na nivo države.

Grčki problem dalje komplikuje činjenica da se ovde ne radi samo o moralnoj, već se može raspravljati i o intelektualnoj odgovornosti. Takva vrsta odgovornosti naravno nije pravno obavezujuća kategorija, ali je dobro imati je u vidu kada se formira stav. Evrozona, stvaranje evra kao zajedničke valute, je od početka bila politički projekat. Evropski ekonomisti su uglavnom podržali taj projekat i u tome, sada se vidi, spektakularno pogrešili. Da li su bili politički vođeni, zainteresovani za lukrativne ekspertske pozicije, za respekt unutar evropskog mejsntrima ili samo zaslepljeni evro entuzijanizmom, ne znam. Ali u ono vreme, krajem 1990-ih, nisu videli ono što su američki ekonomisti redom jasno videli. Američki ekonomisti širom ideološkog spektra -- od Miltona Friedmana na jednoj strani do Paula Krugmana na drugoj i mnogih između njih dvojice -- upozoravali su na neodrživost evra kao valute. Sve je to javno dostupno na mnogim mestima ali najveću uslugu u sumiranju argumenata učinila nam je sama Evropska komisija - nakon što je evro funkcionisao nekoliko godina ali pred sam početak krize 2010, sponzorisali su ovaj papir koji je skupio navodne bisere američkih hejtera. I to u trenutku kad je već počinjalo biti jasno da su američki evro-skeptici sve vreme bili u pravu.

Evro je samo okvir koji je prilagođavanje otežavao. Evropska i međunarnodna finansijska regulacija, dizajnirana od strane istih političkih, finansijskih i intelektualnih lidera, direktnije je pospešivala problem. Grčki dug, i uopšte dug svih zemalja evrozone, regulatorno je tretiran kao bezrizičan. Zatvoreni krug regulatora, rejting agencija i velikih banaka, odlučio je da u evrozoni rizika nema i da su sve obveznice duga jednako bezbedne. Tako je, sa uvođenjem evra, kamatna stopa na grčki dug preko noći pala na nivo nemačke kamate. Sve do negde 2009-10, finansijskim igračima je bilo svejedno šta kupuju, grčki ili nemački, portugalski ili holandski dug. Za sve su dobijali otprilike istu kamatu i svojim postupcima su tretirali sve ove obveznice kao jednako rizične, odnosno bezrizične. To je ista intelektualna greška koja je bila u osnovi američke krize, osim što se tamo radilo o dugu po osnovu stambenih kredita.

Evropska centralna banka (ECB) je na vrhuncu krize dodatno pogoršala stvari. Kad imate ekonomsku krizu, kamatne stope prirodno, same od sebe, padnu. Iako mnogi gledaju u kamatne stope centralne banke kao indikator monetarne politike, Milton Friedman je davno objasnio, ali je malo ko to upio, da su kamate varljiv i nepouzdan pokazatelj. Evrozona je 2011. imala niske kamate jer je ceo svet bio u ekonomskoj depresiji. Fed i Banka Engleske su na depresiju i deflatorna očekivanja reagovali ekspanzivnom monetarnom politikom. Bernanke je znao da niske kamate ne znače ništa - a kad je u pitanju vanredno velika recesija, jedino znače da je ekonomija u rupi. Nije Fed spustio kamate kao što mnogi misle, nego su one pale zbog recesije, a Fed je recesiju lečio štampanjem para (mislite šta hoćete o tom leku, ali je dijagnoza bila prava). ECB je pogrešila u dijagnozi. Te 2011. godine, ECB je, pod presudnim uticajem nemačkih centralnih bankara, podigla kamatne stope, uopšte ne shvatajući stvari. Takvo monetarno zatezanje usred najveće ekonomske krize i krize duga je dodatno pogoršalo situaciju. Za sve, ali naročito za zemlje dužnike, za Grčku i zemlje juga. Na intelektualne greške se, ako nije bilo loših namera, obično gleda blagonaklonije. Ali one mogu biti, i u evropskoj priči su bile, bar jednaki izvor problema koliko i grčka korupcija i potrošnja.

Da je reč o velikoj grešci ECB je sada nesumnjivo, a mnogi američki ekonomisti su i tada, od Krugmana na levoj do Scotta Sumnera na libertarijanskoj strani čupali kosu. Ubrzo nakon štete koju je napravila, ECB se dozvala pameti i vratila niže kamate, da bi tek sada u 2015. otpočela i svoju kvantitativnu ekspanziju.

Sve ovo nikako ne opravdava grčke vlasti, Pasok i ND. To su ljudi koji su u prosperitetnim godinama sklapali budžete sa 6-7% deficita u proseku. Novac se već slivao u zemlju, Grčka je bila jedna od najbrže rastućih ekonomija, a oni su uspevali da potroše sve to i da još pozajmljuju. Ali ni karakter grčkih političara ne izuzima od odgovornosti kompletnu evropsku političku, intelektualnu i finansijsku elitu za katastrofalne greške - od insistiranja na evru, do prepuštanja analize rizika, najvažnijeg bankarskog posla, državnim regulatorima i propuštanja da se uvidi bilo kakav problem sa tim konceptom.

Zatim, tu su postupci iz perioda 2010-2012. Kada je bilo jasno da je Grčka u velikom problemu, tadašnje grčke vlasti, evropske vlasti i čelnici ECB nastavili su sa, tada već mnogima očiglednim greškama. Grčka je prvi paket pomoći dobila 2010. ali izgleda da je, gledano sa evropske strane, primarni cilj tog paketa bilo sprečavanje širenja krize na druge zemlje, kroz spasavanje banaka koje su tada držale grčki dug. Da nije bilo evra i da nije bilo pomoći zemalja evrozone, Grčka bi već tada morala da bankrotira. Sada je mislim očigledo da bi to za Grke bilo puno bolje. Umesto toga, zemlje evrozone su Grčkoj pozajmile 110 milijardi evra da bi nastavila da plaća raniji dug privatnom bankarskom sektoru. Dug prema privatnom sektoru je tako polako postajao dug prema drugim državama, ali je Grčka nastavila da plaća i do tada već upala u duboku recesiju.

Ubrzo je postalo jasno da to - uprkos merama štednje koje Grčka jeste uvela - nije dovoljno. Ako ste u recesiji i BDP pada onda vam nikakva štednja ne može pomoći jer se prihodi svakako smanjuju. Zato je 2012. napravljen drugi i potpuniji sporazum kojim je privatni sektor otpisao oko polovine svojih potraživanja a države poverioci reprogramirali svoj dug, uz ulazak MMF-a sa delom novca. Čak i prilikom tog dogovora je bilo jasno da Grčka ne može, ekonomski i politički, da dugo nastavi sa programom. To su interne analize pokazivale, ali je dogovor, kao i onaj prvi, svejedno postignut. Drži vodu dok majstori odu.

Kao što mnogi grčki kritičari danas primećuju, Grčka je već dobila mnogo pomoći. To je nesporno. Stvar je u tome što bi za Grčku bilo bolje da joj tada nisu pomagali. Bilo bi im svakako teško, ali bi do danas već bili na putu oporavka.

Zašto su grčke vlasti potpisivale ovakve dogovore? To su, suštinski, bili isti oni koji su prethodno trošili,  pozajmljivali i lažirali podatke o deficitima da bi ušli u evrozonu.  Grčki interes je tada bio da ostane u evrozoni, ali ne pod onakvim uslovima. Da su pravilno sagledali situaciju, opcije na meniju 2010. i čak 2012. bile su, od najbolje do najgore: 1. ostanak u evrozoni uz veliki otpis duga i održivi program; 2. bankrot i izlazak; 3; ostanak bez održivog programa. Kad ostatak Evrope, šta god mislili o njihovim razlozima nije ponudio opciju 1, odgovorno i dalekovido bi bilo odabrati drugu najbolju opciju, bankrot i izlazak iz evrozone. Ali grčke vlasti nisu gledale to, već su ili izbegavale odgovornost i razmišljale kratkoročno politički, ili htele da ostanu deo političkog krema Evrope, ili jednostavno pogrešile. I tako je Grčka došla do godine 2015. -- dugovi su plaćani, BDP je dalje padao, nezaposlenost i siromaštvo porasli, a zemlja je i dalje pred bankrotom. Ponavljam, to nije bilo teško znati tada -- ovde sam na TR to pisao ne zato što sam video budućnost nego zato što je i tada to bilo poznato. Pisalo u novinama.

Nakon ekonomskih, došle su očekivane političke posledice. Siriza je naišla u najgorem trenutku, kada je Grčka već bila dotakla dno i krenula polako da se oporavlja, i eksploatisala akumulirano nezadovoljstvo. Grčki glasači su bili u pravu u jednom - da su ih njihove političke elite 2010. i 2012. izneverile i napustile.  EU je navikla da probleme rešava na birokratskom, tehnokratskom nivou i u Grčkoj je u jednom trenutku postavljena tehnokratska vlada. Možemo kriviti Ciprasa za ovakvo ili onakvo ponašanje, ali sam po sebi on nije uzrok bilo čega, on je politička posledica.

Sve je ovo retrospektiva i ostaje pitanje šta raditi. Ja znam da ima ljudi koji mogu da pozajme i ne vrate, ali teško mi je da poverujem da je u bilo kojoj zemlji 60% takvih. Za mene ovih 61% za NE na referendumu pokazuje da nisu u pitanju samo levičari iz Sirize, već da 61% makar instinktivno oseća da ovde nešto nije u redu. Grčka je, kolektivno gledano, platila dobru cenu. I svakako će platiti još i veću, bilo da se program nastavi ili ne.

Imajući u vidu katastrofalne greške na raznim stranama koje su do svega dovele, mislim da ljudi koji veruju u individualnu slobodu i ličnu odgovornost ne trebe da žure u osuđivanju jedino grčke strane u celoj priči. Pogledajte čak i sadašnje ponašanje nekih lidera evrozone. Pre referenduma je dogovor navodno bio blizu ali je glavna tačka neslaganja bio PDV za hotele na ostrvima -- Grčka je htela manji (13%), zemlje kreditori insistirale na većem (23%). Ovakve stvari dovode bona fides strana u sumnju -- šta je zemljama evrozone važnije, da se Grčka oporavi ili da jednokratno namire potraživanja?

Uzmite ponovo ECB. U Grčkoj je do zatvaranja banaka došlo jer je ECB stavila plafon na hitne ("ELA") zajmove grčkim bankama.  Ali veliko je pitanje da li ECB ima mandat da to radi. Posao ECB je da obezbeđuje likvidnost i neometano plaćanje, sve dok banke zadovoljavaju kriterijume solventnosti. Grčke banke, za razliku od grčke države, jesu solventne, ali im je ECB svejedno uskratila kredite za likvidnost. Razlog nije bio ni ekonomski ni pravni; ostaje jedino da je bio politički. Možda je Cipras se referendumom odigrao prljavo, ali ni potezi druge strane - od epske nekompetentnosti 2011, do upitne legalnosti mera ECB u ovom trenutku - nisu za pohvalu.

Kao što rekoh, grčki problem je komplikovan. Ja baš i ne volim srednjeputašenje, ali ovde je stvarno potrebno manje navijanja i ideološkog svrstavanja. Šta su Pasok i ND uradili uradili su, današnje linije odgovornosti nisu tako kristalno jasne. Grci moraju da shvate neke stvari, to je jasno. Ali i evrokratiji bi dobro došlo malo sumnje u sopstvenu mudrost. 

Grčka: šta sada?

Preliminarno, u ovom trenutku, NE ima 60%. Sad je na potezu Evropa. 

60% je solidna većina, više nego što bi Siriza po sebi ikad dobila. To je signal ostatku evrozone da problem nije bio samo u Ciprasu; grčka vlada je tvrdoglavošću u pregovorima zaista kanalisala svoje javno mnjenje. 

Bankrot ne znači automatski izlazak iz evozone, jer izlazak iz evrozone nikad niko nije predvidao ("Bankroti se u Evropi ne dešavaju", sada je čuvena po kratkovidosti izjava Almunje, prethodnog evropskog komesara za monetarna pitanja). Niti Grčka hoće da izađe, po svemu što su do sad govorili. To znači da Grčka iz evrozone mora biti na neki način izbačena. 

Kod izbacivanja, pošto pravnog mehanizma nema, ključna je uloga ECB. Nema ni ECB mandat da bilo koga izbacuje -- naprotiv, njena je uloga da u krizama pomaže, pa je pitanje da li je i do sada bila u okvirima svoje nadležnosti u tretmanu Grčke. Ali za početak, ako ukine kredite za likvidnost, ECB time povlači prvi potez ka izbacivanju Grčke.

Sa ovim u vidu, evo kako se meni sada čini da stoje stvari. Većina za NE je solidna, izbacivanje iz evrozone je teško. Grčki argument sada ima veću težinu. Evrozona ima veći motiv da preglog opet razmotri.  

Glavni ograničavajući faktor je domaće javno mnjenje u zemljama kreditorima. Angela Merkel je trenutno veoma popularna, a jedino je popularniji ministar finansija Šojble, još veći hardlajner. Pošto je EU jedan veliki galimatijas gde često nije jasno ko je tačno nadležan, tu prostora za tiho kolektivno popuštanje ima. 

Kad se sve sabere, očekujem malo bolju ponudu za Grke i konačno dogovor za ostanak u evrozoni. 

Referendum

Referendumi u kojima nema jasne većine, nemaju ikakvu posebnu svrhu osim preciznog brojanja koja je strana malo brojnija u raspolućenom društvu. Donošenje važnih odluka ustanovljavanjem ko je dobio hiljadu glasova više u izbornom telu od nekoliko miliona je vrhunac binarnog idoitizma. Ako danas Grci sa recimo 60-65% prihvate "Da" ili "Ne", onda je referendum uspeo, ako bilo ko pobedi sa 1-5% razlike odgovora ustvari nema. Razumni ljudi bi shvatili da postoje dva oprečna gledišta i da je jedini put rešenja vrlo bitnog pitanja da se razmisli o stavovima obe grupe u Grčkoj i da oni budu deo politike vlade. Doduše, razumni ljudi ne bi ni pravili ovakav referendum.
Druga bitna stvar je da  iznošenje na referendum pitanja koje prosečni i pogotovo ispodprosečni birači ne mogu sagledati na bilo koji način osim teškog emocionalnog loženja, predstavlja direktno šarlatansko bežanje od odgovornosti koje imaju stranke kojima su birači dali poverenje. Ako je Siriza dobila preko 35% glasova i gotovo 50% poslanika, onda ona ima mandat da vodi zemlju i odgovornost za svoje odluke. Zaklanjanje iza referenduma je manevar dostojan Miloševića koji nas je na referendumu 1998. godine uz treš muziku na treš televiziji uveo u rat u kome smo izgubili Kosovo i Metohiju. To je još samo jedan manevar.
Treće, ovaj post nema nameru da se bavi samim politikama, kako Grčke, tako i poverilaca, strategijama i operativnim potezima, kao i predviđanjem budućnosti.
Četvrto, da li će oni koji se lože da Sirizu u slušaju "pobede" "da" reći da je u Grčkoj danas bio praznik demokratije? I obrnuto, naravno.

Mit o kapitalu

Borko Stefanović je napisao Poruku kapitalu Srbije. Kapital je stara opsesija svetske levice: od Marksa nekada do Tome Piketija danas, levica nastavlja da se bavi kapitalom.

U osnovi te opsesije je mit da se novac, kada je tu, sam od sebe razmnožava. Često se misli da je ceo problem zaraditi "prvi milion", dok posle toga stvari idu glatko. To nikada nije bilo tačno -- recimo, nema pokazatelja da dobitnici lutruje taj novac ikada uvećaju; naprotiv, mnogi ga protraće. Slično je i sa naslednicima bogatstva, iako kod naslednika ulogu igraju i drugi činioci (deca Bila Gejtsa su verovatno dosta inteligentna, imaju pristup najboljem obrzazovanju, itd.) pa njihove sudbine ne daju čistu sliku.

Kapital je uvek bio manje važan nego što se mislilo, a svi su izgledi da je danas manje važan nego ikada. Što se svet više kreće prema ekonomiji znanja i ideja, to je kapital manje ograničavajući faktor. Danas milijarderi postaju dvadesetogodišnjaci iz studentskih domova i tinejdžeri koji su u dečijoj sobi osmislili novu smartfon aplikaciju. Tačno, mnogi od njih su u privilegovanom početnom položaju u odnosu na većinu nas - neki su išli u bolje škole, drugima su roditelji programeri kupili kompjuter - ali i u tom slučaju ključni faktor nije kapital nego odgoj i obrzaovanje.

Posebno u godinama nakon 2008. kapital luta po svetu u uzaludnoj potrazi za prinosom. Kamatne stope na štednju i hartije sa fiksnim prinosom -- dakle prinos na kapital kao takav, ne na rizik ili pametno ulaganje -- je poslednjih godina realno negativan. Ako imate samo kapital, on poslednjih ne samo da ne raste, nego se realno topi. I sve su veći izgledi da su niske kamatne stope deo dugoročnijeg trenda. Kapital, ako je ikada bio, danas sasvim sigurno nije glavni ograničavajući faktor -- ni u biznisu, ni na marko nivou ekonomskog razvoja zemlje. 

Primedbe o Grčkoj

Imam ih za obe strane.

1. Simpatizeri Sirize često kažu da cela intervencija postoji ne da bi se pomoglo Grčkoj već bankama, njenim poveriocima. To je kod svakog bailouta delimično tačno, ali u slučaju Grčke je bilo tačnije 2011. nego danas. U međuvremenu su najveći deo duga preuzeli ECB, MMF, evropski krizni fond (ESM) i pojedine države. I oni su naravno zainteresovani za povraćaj novca, neki manje neki više, ali je opasnost lančane reakcije mnogo manja nego 2011. Finansijska tržišta danas jedva da i reaguju na grčke vesti. 

Čisto principijelno, to da novac ide poveriocima a ne "grčkom narodu" je tačno samo ako se gleda sadašnji trenutak. Ono što se tu zaboravlja je da je Grčka prethodno potrošila novac poverilaca, pa sada to samo nadoknađuje. Da, ide poveriocima, zato što je novac tih poverilaca neko prethodno proćerdao.

2. Protivnici Sirize često umanjuju žrtvu koju je do sada Grčka podnela. Ako je i tačno da su 2000-ih živeli na visokoj nozi, od 2009. naovamo Grčka plaća ozbiljnu cenu. Javni sektor su smanjili sa 907 hiljada na 640 hiljada zaposlenih; a to što je Siriza pred kamerama vratila neke na posao je zanemarljivo u široj slici. BDP je smanjen za četvrtinu, što je pad sličan američkoj Velikoj depresiji 1930-ih i uslovno uporediv sa našom propašću 1990-ih. Budžetski deficit je i pored tog pada proizvoda i prihoda smanjen više nego bilo koji drugi u svetu. Na listi poslovnog okruženja Svetske banke Grčka je za ovih nekoliko godina skočila za 48 mesta. Priče o grčkom trošenju, lenjosti i nespremnosti na reforme su možda imale smisla 2009; sada više nije isto.

3. Obe strane prenaglašavaju moralnu dimenziju problema. Kreditorska strana kaže da je jedino ispravno i normalno da se pozajmljeno mora vratiti; grčka strana vidi nešto sasvim dručaije, vidi poverioce kao krvopije i zvaničnici Sirize od početka upadljivo nastupaju kao pravednici. 

Ali javni dug je u realnosti mnogo više stvar koristi i troškova nego pravde i principa.  Zemlje obično ne bankrotiraju jer a) bankrot nosi neke pravne posledice -- uglavnom manje, mada to zavisi od pravnog tretmana vašeg duga; b) bankrot vas na neko vreme -- opet uglavnom kratko -- udaljava sa tržišta kapitala jer poverioci sumnjaju u vas, i c) bankrot može biti haotičan i izazvati razne unutrašnje probleme (kurs, banke, finansije). Ipak, uz sve to, ako je dug preveliki i izgledi loši, u jednom trenutku vam se može isplatiti da bankrotirate. Taj trenutak je za Grčku bio 2010-11. godine. Grčka tada i jeste bankrotirala ali ne jednostrano već u sklopu dogovora sa Trojkom. Takav bankrot nije bio dovoljan i trebalo je da se otpiše više -- to je bilo jasno i tada i naročito je jasno sada. 

Do sada se računica promenila i kad su već toliko ceha platili moguće je da je Grčkoj sada bolje da izdrži. Grci, kao ni bilo koji poreski obveznici, nemaju moralni imperativ vraćanja duga. Ali ekonomski, možda im je sada bolje da nastave sa programom. Naravno, najbolje bi bilo da su još 2011. ispregovarali ozbiljniji popust pod stvarnom pretnjom bankrota ili bankrotirali. Siriza na vlasti, neko ozbilljno spreman na bankrot, im je bio potreban 2011., ne sada.

Evrozona, Grčka i Target2

Kada izvoznik iz Srbije nešto izveze on dobije devize, koje onda njegova banka proda Narodnoj banci. NBS dobije devizne rezerve, a u njihovoj protivrednosti odštampa dinare koje dobije izvoznik.

Kada uvoznik hoće da nešto uveze u Srbiju, on proda dinare (svojoj banci koja ih onda proda) Narodnoj banci i za njih dobije devize.  Time NBS troši devizne rezerve, ali efektivno povlači dinare. Tako izgleda slika očišćena od detalja.

Kad uvozite više nego što izvozite, to znači da trošite više nego što proizvodite. To nije nužno loše, jer novac dolazi u zemlju po osnovu drugih priliva, ne samo izvoza. Na primer, Srbija stalno više uvozi nego što izvozi, ali to do sada uglavnom nije bilo finansirano trošenjem deviznih rezervi nego raznim drugim deviznim prilivom. Opet, ovaj priliv može da bude dobar (strane investicije) ili loš (državni krediti), ali sve se to računa. Poenta je da je moguće da stalno više uvozite nego što izvozite, dok god ste neto primalac kapitala. Zemlje koje imaju spoljnotrgovinski deficit (tačnije deficit tekućeg računa), imaju suficit na kapitalnom računu: primaju kapital.

To jest, osim ako ste u evrozoni. Evrozona je nedovršeni projekat, monetarna unija bez fiskalne. Zemlje evrozone i dalje imaju svoje nacionalne banke. One nemaju moć nezavisnih centralnih banaka i što se tiče monetarne politike kontroliše ih ECB. Ali analogni mehanizam uvoza, izvoza i rezervi funkcioniše i kod njih, unutar evrozone.

Ako Hans proda nešto Jorgosu, unutar-evrozonski platni promet, takozvani "Target2" sistem, funkcioniše tako što Hans dobije novac na svoj račun u banci koja ga dobije od Bundesbanke. Jorgosova banka oduzme novac sa Jorgosovog računa i zaduži svoj račun kod Centralne banke Grčke. Jorgos je platio, Hans je dobio novac, njihove banke su se poravnale sa svojim nacionalnim bankama, ali na kraju Banka Grčke duguje Bundesbanci.

Zanimljivo kod ovog sistema je što se dugovi uopšte ne prebijaju. Pošto su zemlje u evrozoni dele monetarnu politiku, ideja je bila da plaćanje nema smisla. I to je bilo tačno, sve do početka krize evrozone.

Onda se počelo dešavati nešto drastično. Grčka i povremeno druge krizne zemlje, su neto uvoznici. Kao što smo rekli, zemlje mogu biti neto uvoznici jer priliv kapitala pokriva taj uvoz. Ako ga ne bi pokrivao, mogle bi da uvoz finansiraju iz deviznih rezervi, što ne bi dugo trajalo.

Ali Grčka, posle izbijanja krize, uopšte nema neto priliv kapitala. Naprotiv, novac stalno odlazi iz zemlje, delom zbog isplate duga ali odlazi i privatni novac zbog rizika. Grčka je tako već nekoliko godina neto uvoznik robe i neto izvoznik kapitala -- što je moguće samo ako trošite devizne rezerve. Ali Grčka ne troši svoje rezerve jer je u evrozoni, već koristi upravo opisani Target2.

Jorgos uveze robu za 100 evra; Hans dobije 100 evra od Bundesbanke; ali Banka Grčke duguje Bundesbanci 100 evra. Dug je na neodređeno jer prebijanje računa nikad nije bilo planirano; na njega se plaća kamata na nivou osnovne kamate evrozone koja je proteklih godina blizu 0%.

I to je sve. Pošto je ovo moguće i pošto je Banka Grčke članica evrozone za koju važe jednaki uslovi kao za sve, ona odmah odštampa sveži novac. A pošto novac dolazi na taj način, onda ne samo da čini grčki uvoz opet moguć, nego i preko toga napušta Grčku i odlazi na račune u stabilnije zemlje evrozone. Zato je Grčka istovremeno neto uvoznik robe i neto izvoznik novca. I taj minus na oba računa, tekućem i kapitalnom, pokriven je ne trošenjem deviznih rezerervi (što bi bez evrozone bio jedini matematički mogući način), već "crticom" na Target2 računu.

Kad su baltičke zemlje 2009-2012 sprovodile svoje mere unutrašnje depresijacije i štednje, one su smanjile novčanu masu i povećavale kamate, usled čega je uvoz pao, plate pale, troškovi rada pali, zatim izvoz porastao i kapital se zbog većih kamata prilio u zemlje. Grčka ne mora to, jer nema taj monetarni pritisak ka prilagođavanju. Devizne rezerve ne opadaju, već raste minus na računu kvazi-duga sa nultom kamatom i bez ročnosti. Novac koji odlazi po osnovu uvoza i kapitalnih odliva Banka Grčke nadoknađuje štampanjem (legalnim, po uslovima ECB).

Na slici ispod je ukupan minus nekoliko zemalja koje su najveći dužnici i plus onih koji su najveći kreditori po ovom osnovu. Isprva nije bilo veće neravnoteže, ali se ona poveća sa svakom većom krizom: najviše 2011. a polako i sada sa ponovnom grčkom peripetijom.

Osim što znamo kako sistem funkcioniše, šta nam ovo govori o Grčkoj?

Prvo, podsećam da taj minus na Target2 ne spada u grčki dug. Ali on to de facto jeste i pošto je minus rastao to znači da je Grčka trošila još i dosta više nego što kretanje redovnog duga pokazuje.

Drugo, nemački ekonomista Hans-Werner Sinn koji je na ovo prvi skrenuo pažnju (bilo je zanemareno, pa i nepoznato, čak ni ECB nema centralizovanu evidenciju ko kome šta duguje), misli da ako Grčka napusti evrozonu ona taj dug neće ni vraćati. Pravni osnov je nejasan jer izlazak iz zone nikad nije bio planiran.

Stranac u Odesi

Mihail Sakašvili, bivši predsednik Gruzije, imenovan je za guvernera Odese. Imenovanje bivšeg funkcionera druge države, naročito bivšeg predsenika, nema presedana u modernoj političkoj istoriji; što samo po sebi ne znači da je potez dobar ili loš. Ali potez jeste odraz jednog opštijeg trenda.

Prvo, kao što već neko vreme ovde tvrdim, značenje pro-zapadne orijentacije se vremenom dosta promenilo, možda i izokrenulo. Istorijski, glavni zapadni izvozni proizvodi bili su: 1) pravna država, 2) kapitalizam i 3) demokratija -- tim redom hronološki, a ako mene pitate, tim redom i po važnosti i vrednosti ovih institucija.

Kako zapadne zemlje sve više idu prema tehnokratiji -- što se najjače ogleda u briselskoj birokratiji u EU i jačanju federalnih agencija u SAD (FDA, Fed, SEC, EPA...) -- tako i ostatak sveta od njih prepisuje tehnokratiju, a da prethodno nije dovršio tranformaciju u bilo pravnu državu, kapitalizam ili demokratiju.

Sada vlada Ukrajine van uobičajenih pravnih procedura arbitrarno dodeljuje državljanstvo nekome i imenuje ga na poziciju za koju bi trebalo imati demokratski legitimitet. Ironija je što dok to radi, vlada Ukrajine misli da za ponaša prozapadno -- to je i cilj imenovanja. Još gore, mnogi na zapadu misle da se vlada Ukrajine ovim ponaša pro-zapadno. Ustvari, pro-zapadnost je ovde samo površinska: to što se postavlja ličnost koja je pro-zapadni tehnokrata ne znači ništa ako ste u postupku pregazili načela pravne države i demokratije.

Druga interesantna stvar kod ovoga je što se radi o Odesi. Da ne bih sve ponavljao pogledajte stari post o ovom gradu -- pisan, nažalost, na dan prošlogodišnjeg masakra, pre nego što sam saznao za dimezije nesreće. Odesa je istorijski spadala u red slobodnih, trgovačkih lučkih gradova. U gradu su živele sve moguće etničke grupe, jednako su se govorili italijanski, grački, jidiš, ukrajinski, ruski i turski i u trgovačkoj atmosferi nije bilo razmirica među grupama. I dan danas se u Odesi jedna pored druge nalaze sinagoge, crkve i džamije, a ulice nose razna etnička imena. I konačno -- za gubernere su ruski vladari često unajmljivali strance; jedan Španac i jedan Francuz su najpoznatiji među njima. Ovo imenovanje zato ima specifičnu lokalnu istorijsku dimenziju; ali je i pored toga odraz ovog tehnokratskog trenda i sve veće konfuzije oko toga šta "zapad" ustvari treba da predstavlja.

Evropa danas

Skoro sam pominjao razliku između američkog i evropskog kapitalizma, pa evo jednog strogo nenaučnog opažanja i još nešto iščuđavanja na tu temu. Negde prošle godine sam presedao na holandskom aerodromu Schiphol. Odličan aerodrom, jedan od najboljih i najprometnijih u Evropi, ali najveći utisak na mene je ostavio red koji sam video ispred Starbucksa. Trebalo je da uzmem telefon i da to slikam.

Kako je moguće da američki lanac kafe napravi takav uspeh u Evropi? Tehnologija na stranu, ovo nije ni Microsoft ni Apple. U pitanju je kafa, ne samo običan proizvod, nego i napitak koji je u SAD mnogo manje popularan nego u Evropi. Nešto tako (naizgled) trivijalno, od lanaca brze hrane do kafe, danas po pravilu mora da se izmisli u Americi, da bi se onda proširilo na svet, uključujući i ceo razvijeni svet.  Izuzeci su retki.

Mnoge američke inovacije, kako istorijski tako i danas, više su proizvod preduzetničke kreativnosti nego pristupa visokoj tehnologiji. Za gotovo sve društvene mreže, većinu aplikacija, za Uber i AirBnB, znanje i tehnologija postoje u EU i širom razvijenog sveta. Ali opet dolaze ogromnom većinom iz Amerike. Atmosfera dinamičnog, inovativnog kapitalizma, američki mentalitet individualne odgovornosti, abmicije, rizika, pokušaja i grešaka; nasuprot evropskoj atmosferi ustaljenosti, birokratske nadmoćnosti i intelektualnog elitizma, dovela je do toga da se u Holandiji, u kolevci kapitalizma, Evropljani guraju ispred američkog lanca kafe.

Evropljani su opasno uljuljkani u svom relativnom komfortu i to uopšte ne vide. Svake nedelje iz EU stižu apsurdne vesti: Milano i Pariz zabranili Uber, pod pritiskom organizovanih taksista koji štite svoje pozicije. Evropska komisija za konkurenciju preispituje monopolističko ponašanje Googlea -- umesto da se pita zašto toliki obrazovani Evropljni nisu do sada smislili nešto, nalik makar Instagramu. Proporcionalno stanovništvu, BDP-u i obrazovanju, danas istočna Evropa izgleda preduzimljivije i dinamičnije od zapadne. Skype je došao iz Estonije, Rusija ima Kasperskog i svoje (makar i iskopirane) verzije Facebooka i Amazona.

Osnovni podaci su u skladu sa ovim što se anegdotski vidi. Zapadna Evropa je već neko vreme, od pre krize, ekonomski nasporije rastući region na svetu. Nezaposlenost među mladima (mlađim od 25 godina, definicija obuhvata samo one koji traže posao, ne studente) u nekim EU zemljama je 40-50%, ništa bolje nego u Srbiji. Infrastruktura je tu, pravna, ekonomska, finansijska, kulturološka, obrazovna, fizička, i zbog toga relativno visok standard i nekakav rast još uvek postoji, posebno na severu. Rast je najveći u istočnom delu EU.

Sa ovim u vidu je opsesija koju Srbija, Makedonija ili Crna Gora imaju sa pridruživanjem Evropskoj uniji -- zapanjujuće odsustvo bilo kakve substantivne rasprave, osim toga kako ispuniti zahteve i kriterijume -- još teže objašnjiva. Bukvalno smo uzeli ekonomski najsporiji i najletargičniji region na svetu i hoćemo da mu se pridružimo. 

Ekonomski klasični liberalizam u zemljama ex-SFRJ

Miroslav Prokopijević i moja malenkost napisali smo pregled klasičnih liberalnih ekonomskih ideja na teritoriji bivše Jugoslavije, za Econ Journal Watch.

To je kratka istorija ideja i dijagnoza sadašnjeg stanja u celoj ex-Yu. Tema su bile ideje, institucije i akteri, sa naglaskom na akademsku ekonomiju. Videćete mnogo poznatih imena, mada smo sigurno nekoga i nešto i propustili. Pdf je dostupan ovde. 

Teorija igara u Srbiji

Pre par dana preminuo je John Nash, jedan od začetnika teorije igara i čovek vrlo zanimljive biografije, prikazane u knjizi i filmu Blistavi um. Ako ste film za koji je Russell Crowe umalo dobio Oskara propustili, preporučujem da propušteno nadoknadite.

U vezi sa tim sinulo mi je da u Srbiji ima dosta interesovanja za teoriju igara. Povodom Nashove smrti, o njemu i njegovom doprinosu pročitajte ovonedeljne blogove Ivana Stanojevića i Dušana Pavlovića. Pavlović ima i kraću knjgu o teoriji igara namenjenu studentima političkih nauka i dostupnu besplatno u pfd-u. Baš sam je prošle nedelje čitao jer sam jedan recenzenata i toplo je preporučujem svima koje hoće da saznaju više o ovoj oblasti ili videti primenu na savremenim političkim i drugim interesantnim primerima.

To nije jedina knjiga na srpskom, Božo Stojanović je pre desetak godina objavio obimnu raspravu Teorija igara: elementi i primena, ali to morate pronaći u knjižarama. Od manje poznatih stvari i naročito za one koji hoće da se dalje udube u teoriju, hteo bih da skrenem pažnju na doprinos Darka Veselinovića.  On je po struci mislim građevinski inženjer ali se dugo bavi teorijom igara i u ovoj knjizi daje svoja originalna rešenja nekih igara. 

A sada nešto potpuno drugačije

I nemam šta da dodam osim da ponovim u dobro znanom originalu... And Now for Something Completely Different. I nije parodija. Dobro došli na Univerzitet Simpozion.

Paradigma u politici

Mnogo puta su me pitali gde ima to za šta se  zalažeš već godinama. Pre jedno 10-ak dana dobio sam odgovor. Naime, lideri političkih partija u Ujedinjenom Kraljevstvu su pre izbora davali odgovore na veliki broj pitanja, od privrede, preko socijalne politike, odbrane, decentralizacije, Evropske Unije, imigracije... Na Fajsbuku se pojavio test u kome možete da popunite šta je vaš stav o svakom od pitanja na koje su odgovorili lideri partija. Na kraju testa dobijete podatke koliko se vaši odgovori poklapaju sa odgovorima svakog od lidera.

Moji odgovori su 91% podudarni odgovorima Dejvida Kamerona. Nikada nisam ni krio da su mi britanski konzervativci vrlo bliski po načinu razmišljanja i da je Margaret Tačer jedan od mojih političkih i ekonomskih uzora. Druga partija sa kojom imam podudarnost preko 80% je UKIP što je i logično budući da se sa njima ne slažem oko britanskog napuštanja EU i oko nekih drugih politika. Međutim, ono što je najinteresantnije je da je moja podudarnost sa laburistima i liberalnim-demokratama, dakle dve partije od kojih je jedna levičarska, a druga mutant liberalizma i socijal-demokratije 70%. To je mnogo bitnije od toga što sam na testu dobio potvrdu onoga što sam inače znao.

U Britaniji postoji jasno omeđen prostor u kome se kreće pristojna i realistična politika. Levica i desnica se razlikuje u ne više od 30% ključnih političkih pitanja. U Britaniji se ne dešava da se relevantan politički prostor kreće od divljenja ekonomskim politikama Kube, preko divljenja ruskoj spoljnoj politici, pa uz Tita za začiniti, Slobu da da malo  na oštrini, preko hoću-neću u EU...Kada mi kao društvo budemo imali političku scenu koja je svesna gde se nalaze pristojne granice svih relevantnih politika, bićemo na dobrom putu. Sada imamo prostor neograničene kreativnosti koja za razliku od drugih tržišta proizvodi neverovatnu količinu otrova svih vrsta.

So i šećer

Ono što je nekada bio dobar biznis, vremenom postane loš biznis. Ono što je nekada bila paradigma, ponekad zameni druga paradigma. Ovo su dve priče o soli i šećeru, a iznad svega o tome da svet nije binaran, a da je kreativnost čudo.

Priča o soli se odvija u rudniku soli Vjelička. Taj rudnik u blizini Krakova je godinama bila aktiva kojom su Poljaci finansirali svoju srednjevekovnu državu, potom su se ogrebali i neki drugi nakon prve i druge podele Poljske. Izraz salary, na primer potiče od reči za so, pa je zaključke lako izvući. To je bio rudnik belog zlata. Međutim, vremena se menjaju i taj rudnik je postao neprofitabilan. S druge strane vekovi eksploatacije su za rezultat imali nekoliko izvanredno lepih dvorana ispod zemlje, poneku crkvu i mnogo hodnika. Poljaci su bili pametni i ceo rudnik uredili kao apoteku i napravili vrhunsku turističku atrakciju, dodavši tu i tamo opremu, rudarske legende, veštačko jezero, figure od soli i poneki spomenik. Danas rudnik od nas koji želimo da vidimo unutrašnjost prihoduje više i zapošljava više ljudi nego što je to bilo u vreme kada je profit postajao gubitak. Ne kažem da svaki rudnik može postati turistička atrakcija, ali kažem i da na prvi pogled jednoznačne stvari imaju alternativne upotrebe.

Druga priča se odvija negde na pola puta od Pikadilija ka Lester Skveru u Londonu. Ko ne zna, centar grada, ako Westminster smatramo centrom, a ne City. I tu na 4 sprata postoji radnja koja se zove m&m world. Da, svet čokoladnih dražeja ili kikirikija umotanih u šećerni preliv u pet boja. Ko hoće da uči šta je ekstenzija brenda neka ode i vidi. Bombonice igraju fudbal, bombonice na svemu živom, bombonice u sto boja, bombonice voze kamion i sve to skuplje nego u prodavnici nekoliko puta. I ljudi kao ludi čekaju ispred da se isti otvori. E to su majstori i to je tržište, a oni koji sude kako su oni koji hrle glupi, a ovi drugi svašta samo ne ono što bi trebalo reći, genijalno inovativni, mogu da nastave da prodaju veliku pamet za male pare. Ono što je osnovni proizvod ili usluga, to uopšte ne mora da ostane.

I što sam ovo uopšte napisao. Pa zato što mnogo cenim pametan i kreativan svet.

Ukrajina

Posle mnogih zemalja koje su krajem 1980-ih postale slobodne i Ukrajina ima slično tumačenje istorije. Svaki totalitarizam je neprihvatljiv i ne postoji suštinska razlika između totalitarizma koji je poražen 1945. i onoga koji je poražen 1989. godine. Ostaje im teži deo posla, a to je da urede svoje institucije, privredu i da nekako odbrane svoj suverenitet. Neće im biti lako, ali to niko osim njih samih ne može da uradi, osim ove poslednje stvari.

Topla voda, 'ladan grad

Danas naslov u Blicu, patetično o uplakanim poljoprivrednicima kojima je grad požnjeo/obrao useve/zasade uz ilustraciju o kolosalnoj nesposobnosti naše države da uradi ijedan deo svog posla, ovaj put protivgradnu odbranu.

Ja nemam saosećanja. Bez želje da reklamiram pojedinačnu osiguravajuću kuću, sve suze se mogu izbeći ako se deo novca odvoji na osiguranje od grada. Stvar je da poljoprivrednici to neće da plate jer se nadaju da bi valjda svi mi u Srbiji trebali da im finansiramo osiguranje. Tržište odavno postoji, samo treba biti elemntarno odgovoran prema onome od čega živiš.

Postoji i alternativa postavljanja mreža kod voća, ako neko ne želi da se osigurava.

Jedino što ne treba biti alternativa je da se privatni račun ispostavi svim građanima. Iako je to najjeftinije za oštećenu stranu.

Akcionarska država

To je predlog Dušana Miljevića.  Originalni predlog je na engleskom, a ja ću prepričati u glavnim crtama.

Zamislite da država Srbija postane akcionarsko društvo. Svaki građanin bi dobio jedan udeo akcija u vlasništvo. Kao u svakom akcionarskom društvu te akcije nose glas ali ih možete i prodati nekom drugom, ko će onda umesto vas imati glas i ubirati dividentu. Možete opet i kupiti akcije ako hoćete. Sve funkcioniše kao akcionarsko društvo.

Građani su zainteresovani za Kosovski boj, četnike i partizane, akcionari su zainteresovani za dividendu i profit. Glasovi akcionara bi zato bili bitno drugačiji od glasova glasača. Prvo, došlo bi do ukrupnjavanja jer bi mnogi prodali akcije a drugi bi želeli kontrolu. Drugo, kad investitori dobiju kontrolu, prvo što će želeti je rast vrednosti njihove svojine. Zato će donositi mudrije odluke. Paziće kome će poveravati vlast, kakve će zakone donositi, kakvo će sudstvo imati. To sve u svrhu uvećanja vrednosti akcije, ali u ovako privatizovanoj zemlji rast vrednosti akcija je ono što danas zovemo rast BDP, ekonomski rast ili razvoj.

Motiv privatnog vlasništva već stotinama godina kreira novu vrednost na tržištu. Predlog akcionarske države je predlog da se motiv privatnog vlasništva uposli u svrhu političkog i posledično, opšteg ekonomskog progresa. 

Pročitajte original i recite šta mislite.

Entropija

Iz prošlosti učimo, a nju predstavljaju naši izbori koji su nam oblikovali sadašnjost. Budućnost je ono ka čemu stremimo, na osnovu naših iskustava i na osnovu naših očekivanja. Istorija ličnih odluka nas oblikuje i svaka odluka znači nepovratno izgubljene alternativne sadašnjosti i budućnosti, kao i otvaranje potpuno novih životnih puteva. Čovek  levom rukom grli svoju prošlost, a desnom rukom budućnost (može i obrnuto), znajući da je prošlost data, a da je budućnost ono što se može oblikovati i da ona nikada ne ispadne baš onakva kakva je planirana. Alternativno, prošlost nam je iza leđa, a budućnost ispred nas. Nas ne oblikuju samo lični izbori, jer smo socijalna bića. Oblikuju nas izbori nama bliskih jedinki sa kojima stupamo u interakcije, ali nas oblikuju i izbori šire zajednice. Iz tih izbora koji su za nas većim delom dati, učimo kako da se prilagodimo ili još bolje kako da predvidimo šta će relevatne grupe uraditi ili kada je reč o izuzetnima da oblikuju kolektivne izbore. Stabilnost postoji samo kao stabilno kretanje, uz prilagođavanja i oblikovanja. Ljudske jedinke su različitih sposobnosti da se nose sa stabilnosti koja ne postoji kao apsolutna i traže referentne tačke na koje se mogu osloniti. Kao socijalna bića traže te tačke u prošlosti zajednice, nastojeći da u sistem koji se kreće unesu neke statičke vrednosti koje su ustvari esencija najbitnijih i široko prihvaćenih (obično ne najboljih) odluka. Te tačke su potka za lični identitet, identitet porodice, lokalne zajednice, nacije, civilizacije.

Ako je nešto problem u Srbiji danas, to je što oslonca nema. To je vidljivo na mnogo načina - kroz nizak indeks sreće, velik broj korisnika lekova za smirenje, frustriranost mizernim linijama karijere i sadašnjostima koje nikako ne odgovaraju očekivanjima kreiranim u prošlosti, porodično nasilje, nekulturu življenja u urbanim celinama, odsustvo kulture dijaloga, primitivizam kao mejnstrim, zakletvu na siromaštvo kao poziv na vrlinu, srpski san gde svako može biti bilo šta... Ako oslonca nema ili ako on nije sazdan od solidnog materijala, sistem ide ka entropiji.

Entropiju u društvu koje se raspada najbolje vidite kada boravite u sistemima koji imaju solidne tačke oslonca. Američka domaćinstva vrlo često imaju barjak koji je tačka oslonca i tačno znaju esenciju sadržaja oslonca. Britanci su za svakog postradalog u Prvom svetskom ratu napravili jedan plastični mak i uslovno ga zasadili u dvorištu Tower of London. Poljaci svake godine nose papirne žute narcise koji ih sećaju na Drugi svetski rat i tužne dane u Varšavskom getu. Nemci imaju oslonac u tome da je Nemačka iznad svega na svetu. Srbija ima slična iskustva, ali nema oslonac i u takvoj zemlji Miloš Obilić pokreće Drugi srpski ustanak, Aričibald Rajs govori gluvima, a barjak nosimo protiv nečeg, sada već duboko fiktivnog, jer nemamo jasan sadržaj koji bi bio iza njega. Osnovni razlog je što smo kroz istoriju izvršili sistematsko silovanje istine i stvorili falsifikovane oslonce koje je jači vetar razvejao i ogolio. Stoga iz godine u godinu imamo sve manje želje da vidimo šta su naše pogrešne odluke, zlatnu prošlost tražimo u fiktivnoj prošlosti koja je tada bila deo puta u fiktivnu budućnost, sadašnjost nam je oblikovana sve inflatornijim i grotesknijim lažima, kako o tome gde smo stigli, tako i o tome gde smo se uputili i gde ćemo stići. Sistematski izbor laži  lepše od realnosti doveo je to toga da postoji ozbiljan problem izbora naroda koji nema oslonac i koji po pravilu bira loše jer ne bira realnost nego projekcije lažne budućnosti bazirane na miš-mašu lažne prošlosti i lažne sadašnjosti.  

Entropija će se nastaviti sve dok sistem ne bude bio sazdan na osloncima koji su bazirani na istini, ma kakva ona bila. Samo istina može dovesti do toga da levom rukom grlimo stvarna iskustva koja nam omogućavaju da razumemo uzroke ružne sadašnjosti i načine kako da desnom rukom zagrlimo budućnost koja ne izgleda sumorna ili u gorem slučaju loše izmaštana. Nas neće spasiti nijedan pisac bajki, bio on napredan, žut, koštuničav jer su spasitelji upravo bića iz bajki... Nas neće spasiti ni SAD, ni EU, ni Kina, ni Arapi, ni Rusi jer niko sa strane neće nas ubediti da  prihvatimo istinu, ako mi sami to nismo u stanju. Danas smo učinili mali korak, ispravili istorijsku nepravdu, trebaće još mnogo koraka da se napravi da bi umesto lepe laži počeli da biramo da živimo svoje živote, a ne da budemo statisti u farsi. Ne treba živeti u prošlosti, posebno ne lažiranoj, ali je moramo razumeti i prigrliti onakvu kakva jeste da bi shvatili zašto nam je sadašnjost loša i kako da delajući danas stvorimo lepšu budućnosti, koja će biti stvarna, a ne samo jadna projekcija lažnih iskustava. Pametan narod bi današnji dan proglasio danom pomirenja, jer smo prigrlili barem malo istine.

Američki i evropski kapitalizam

Anglo-saksonski kapitalizam je kapitalizam akcionara, sitnih jednako kao i krupnih vlasnika. U osnovi akcionarskog kapitalizma su vlasnička prava i sistem je jednostavan: vlasništvo donosi proporcionalno pravo u upravljanju svojinom. Kontinentalni evropski kapitalizam je kapitalizam stejkholdera, kapitalizam interesnih grupa. Privatno vlasništo važi, ali postoje prioritetne grupe i viši ciljevi. Delom zbog strukture vlasništva a delom zbog zakonskih regulacija i privilegija posebnim grupama, firmama upravljaju ne samo vlasnici-akcionari već se nadproporcionalno pitaju i važni stejkholderi: država, sindikati, banke. Ako vas ova distnikcija više interesuje, Norman Barry i Steve Pejovich su autori koji vam trebaju.

Američki kapitalizam vremenom biva sve regulisaniji, ali glavna distinkcija ostaje. Poslednjih par godina američko tržište zahvatio je talas preuzimanja čiji su glavni akteri posebna vrsta hedž fondova koje nazivaju aktivističkim. Ovi fondovi ciljaju firme za koje misle da imaju potencijal ali su loše vođene. Nakon što kupe kritični udeo akcija i eventuralno izgrade mrežu saveznika među drugim akcionarima, aktivistički fondovi kreću u akciju: smenjuju menadžment, seku troškove i menjaju šta treba u vođenju firme. Ako su bili u pravu, onda ovi potezi firmi podižu vrednost i fond bude na dobitku. I ne samo fond - na dobitku su i ostali akcionari, kreditori, novi sposobni menadžment koji je dobio šansu i cela ekonomija. Na gubitku je samo stari i neefikasni menadžment.

Ovo nije ništa suštinski novo jer su neprijateljska preuzimanja ključni deo tržišne ekonomije; to je ono što privatnu akcionarsku svojinu čini efikasnom. Ali na delu je novi talas, vođen od strane "aktivističkih" hedž fondova. Kažu da svaki CEO u Americi u poslednje vreme strepi od telefonskog poziva predstavnika aktivističkog fonda, koji će mu saopštiti da fond sada ima kritični udeo vlasništva i da razmišlja o nekim promenama.

U isto vreme Francuska je, delom verovatno u reakciji na ova dešavanja, donela zakon koji duplira glasove starih akcionara. Zakon stupa na snagu 2016. i po njemu novi investitori vrede upola manje od starih koji akcije drže u posedu više od dve godine. U mnogo slučajeva stari akcionar je država i ona će sada jednim potezom duplirati broj svojih glasova. Ali još važnije, ovim se još dalje obogaljuje kapitalizam. Obrazloženje za ovaj zakon je da se diskriminacijom vlasništva smanjuje uticaj spekulativnog kapitala. Ali suština je da francuski zakonodavci ne shvataju kako korisnu funkciju u smislu podsticaja i kontrole firmi i menadžera taj "spekulativni" kapital ustvari vrši. 

Opredeljenje

Na naslovnoj strani novog NIN-a je istoričarka Dubravka Stojanović: "Pašćemo između dve stolice". Nisam načisto šta danas to biranje stolica tačno znači, ali siguran sam da se previše razmišlja i previše govori na taj način. Nekada je opredeljivanje značilo izbor između suprotstavljenih vojnih saveza koji su realno mogli zaratiti i taj izbor je iz tog razloga bio značajan. Danas se na opredeljivanje više ne gleda toliko u starom spoljnopolitičkom smislu, radi se sve manje o izboru između konkretnih vojnih sila, a sve više o generalnom priklanjanju ovom ili onom uzoru. I to mi smeta, ne samo zato što je takav "izbor" sve manje primeran današnjem vremenu, nego i što je to večito traženje mentora pomalo odraz podaničkog mentaliteta.

Radi se o suštinski istoj stvari koju čujemo kada se govori o stranim investicijama. Domaće preduzetništvo, podrazumeva se, ne može tu nešto mnogo da promeni, ali kad stranci donesu pare to je prava stvar. Pa se onda raspravlja kome od tih stranaca se prikloniti: jedne će spašavati Zapad, druge Rusi, treće Arapi. U svakom slučaju od nas samih ne očekujemo mnogo, traži se gospodar.

To isto radimo i sa MMF-om; nama MMF "treba" čak i kada ne uzimamo pare. Aranžman bez novca je mentorstvo koje sami tražimo. Suštinski ista stvar je popularno protivljenje privatizaciji nekih državnih preduzeća. Recimo da su protivnici privatizacije Telekoma u pravu i da stvarno državna firma nekako stvara neto vrednost za zemlju veću nego što bi uradila privatna. Ali da li je to ideal, da neko "puni budžet" za vas pa da vam onda odatle deli?  Kad bi državno vlasništvo nad firmama nekim čudom i bilo ekonomski bolje, opet bi ostao vrednosni problem, problem mentaliteta koji dodelu sitne vrednosti odozgo pretpostavlja njenom stvaranju privatnom inicijativom odozdo.

Od političkih opcija, najveća prednost Dosta je Bilo (hoće li to ime već jednom?) je što stavlja tačku na ovakav diskurs izbora gospodara i prizivanja spasitelja. Ne govore mnogo o Istoku i Zapadu, o imperativu EU, o pametnim strancima, o spasu koji uvek neko spolja donosi već, naprotiv, znaju da je kičma ekonomije domaće preduzetništvo.  Strani investitori su dobrodošli koliko i domaći, a razvoj je na kraju krajeva funkcija lične odgovornosti i posledica odluka koje sami donosite na ličnom i državnom nivou. Niko vam neće doneti džakove s novcem zato što ste mu simpatični ili mu idete uz dlaku, već ćete zajedno sa drugima stvoriti nešto na principu obostranog interesa. DJB ima i druge strane s kojima se ne slažem, recimo fensi ideje o državnim start-up fondovima ili popular-kejnzijanizam sa pričom o uticaju smanjenja javnog sektora na tražnju, ali je svejedno glavna priča osvežavajuća promena u odnosu na Istok-Zapad-zahtevi-članstvo-donacije-investicije retoriku koju slušamo od 2001.

Uvek može gore

Kada pomislite da smo mi bogom dan narod da iznova sledimo pogubne politike, setite se Venecuele, zemlje koju godinama vode nesposbnjakovići & egocentrični demagozi. Sa enormnim zalihama sirove nafte, bez ikakvog rata nad vratom, bez ikoga ko bi im uvodio sankcije, u blagodetnoj klimi, veliki je uspeh dovesti svoju zemlju u takvu bedu. Naravno, odgovor se ne traži tamo gde zaista leži nego u još više debilizma na vencuelanski način. Skoro da kažem hvaljen DSNS.