Šta se desilo nakon poplava 1926. godine?

Piše Politika, od 16. jula 1926. godine (2. strana):

Na jučerašnjoj sednici Ministarski Savet je raspravljao o načinu na koji bi se najlakše prikupila potrebna suma da obezbedi izdatke učinjene za pomoć poplavljenima. Vlada je na prvom mestu našla da treba pristupiti što većoj štednji. U tu svrhu, u prvom redu pristupiće se reduciranju dodataka državnim službenicima. Redukcija će obuhvatiti i ministre i narodne poslanike i sve državne službenike. Za koliki će se procenat smanjiti dosadašnji činovnički dodatci na jučerašnjoj sednici vlade nije rešeno. Ostavljeno je ministru finansija dr. Ninku Periću da izradi predlog i da ga podnese Ministarskom Savetu danas.

Malo dalje piše:

Na jučerašnjoj sednici vlade bilo je još reči i o potrebi da se preduzmu naročite mere da se smanji privredna kriza. Stalo se na gledište da ministru trgovine treba staviti u dužnost da nađe niz mera kojima će se smanjiti privredna kriza, koja će se naročito pojačati zbog poplava. O ovom pitanju dr. Krajač će spremiti za nekoliko dana predlog ministarskom savetu.

Među merama koje su se već juče pominjale nalazi se i mera da se interes svede na racionalniju meru i da se onemogući da kapitali stoje neiskorišćeni. Zna se da će mnoge mere biti jako nepopularne ali će se ipak morati doneti, jer se neće moći da nađe drugi izlaz iz situacije. A to zahtevaju i interesi zemlje.

Par dana kasnije (21. jula), stiže i komentar Politike:

Neuviđavna i nesposobna da poplave suzbije, vlada se pokazala prava šeprtlja kada je nastala potreba da se pomažu žrtve katastrofe. Potrebno je, na primer, obnoviti proizvođačku sposobnost poplavom satrvenih; vlada im, međutim, pruža prosjačku pomoć. Pa još, što je najžalosnije, tu tričavu pomoć hoće da oduzme od plata činovničkih, ponavljajući, na taj način, žalosnu uspomenu od 1876. god. kad se od činovničkih plata činili odbitci za vođenje rata, kad se videlo da taj pokušaj ne donosi nikakve koristi, već samo štete...

Interesna je ova sitnoburžoaska šeprtljancija, koja preti gladovanjem jednoga dela i strašnom korupcijom drugoga dela stanovništva. Jer su plate, u većini slučajeva, i sad nedovoljne; kad se one reduciraju (i ako agrarije usled poplava poskupe) one će biti još nedovoljnije.

I bez obzira na poplave koje su se desile, broj ministarstava, broj odeljenja i broj činovnika je trebalo vrlo osetno reducirati, pa onome činovništvu koje je zadržavno - plate povisiti. Reducirati činovničke plate za račun poplavljenij - prava je sitnoburžoaska šeprtljancija, koja u glad svlači gotovor svo činovništvo, a poplavljenima nikakve koristi ne doprinosi. Poplavom ruinisana gazdinstva treba treba oporaviti i za dalju proizvodnju osposobiti opštim sredstva, što bi ih stavila na raspoloženje državna zajednica, a ne sredstvima što bi ih pružio samo jedan red, koji i sam nije dobro nagrađen.

Evo šta su rekle Demokrate (tada opozicija), Politika, 22. juli, 2. strana:

Vlada je objavila da priprema smanjenje činovničkih dodataka, da bi na taj način pomogla poplavljenim krajevima. Ulažemo protest protiv te namere, iz razloga što smatramo da je nepravično da taj teret padne samo na državne službenike, koji su već po sadašnjim prihodima nedovoljno nagrađeni za svoj rad. G. Predsednik Vlade uzviknuo je pred novinarima "Kad hleb bude 15 dinara, mi ćemo povisiti činovničke plate, a sad je hleb 5 dinara." Sad hleb jeste 5 dinara, ali je pre rata bio 0.20 para dinarskih; prema tome je hleb danas 25 puta skuplji, a činovničke prinadležnosti danas su samo 6-8 puta veće no pre rata.

Za teško stanje naših finansijra nisu krivi činovnici nego Vlada koja je, rasipajući državni novas, doterala budžeta rashoda na visinu od 13 milijardi. Vlada je ta koja je u državnu službu uvukla 270.000 službenika, od kojih je jedna polovina nepotrebnih, koja je stvorila čitav niz visokih, skupo plaćenih i beskorisnih zvanja, koja je davala ogromne dijurne svojim protekcionašima u inostranstvu. Ušteda se može postići samo jednom razumnom reformom celokupne administracije, smanjenje ministarskih resora i odeljenja, ukidanjem suvišnih nadleštava i tačnim utvrđivanjem broja zvanja i činovničkih mesta.

Oduzimanje činovničkih prinadležnosti stvoriće još veći nered i sabotažu u našoj haotičnoj administraciji, povećaće korupciju i oduzeti volju za rad ispravnim službenicima, tako da će šteta biti i za zemlju i za javnu upravu daleko veća no ušteda koja bi se postigla.

Vlada je ipak smanjila činovničke dodatke (23. juli)

 

Priveli smo do kraja pitanje činovničkih dodataka na skupoću. Ostalo nam je da još sutra izradimo stilizaciju rešenja. Shvatili smo da između odgovornog upravljanja državom i demagoškog postupanja postoji velika razlika. U poslu smo i teško nam je da ulazimo u polemiku sa svima predlozima pa čak i sa onim predlozima koji su činjeni dobronamerno, a koji kad se uzmu u pretres vidi se da vode u apsurd. Tako na primer imamo predlog da se dodatci ne reduciraju, ali da im se da šestomesečna plata. A otkuda pare? Ko zna koliko bi to iznelo. Međutim, reč je o tome, da mi danas nemamo onoliko koliko nam treba. U tu svrhu da bi se dobile uštede na redu je rad na redukciji materijalnih izdataka. Ono što ste već čuli od ministra finansija da je uputio apel svima ministrima da izbrišu sve izdatke koji nisu apsolutno potrebni i bez kojih se može, pa da se sve to odloži za idući budžet.

 

Plus ça change...

Poplave 1926. godine

Mоžda je ova aktuelna poplava "hiljadugodišnja", ali velika poplava se desila i jula 1926. godine. Izlili su se Dunav, Sava, Tisa, Vardar, Morava, praktično cela Kraljevina SHS je bila poplavljena, bili su poplavljeni i Ljubljana i Zagreb i Beograd. Koga zanimaju detaljni izveštaji, može da pročita Politiku, od 2. jula pa na dalje, na sajtu Narodne biblioteke Srbije. Meni je ovo zapalo za oko (priča ministar saobraćaja, Vasa Jovanović):

Prema izveštajima koji nam stižu poslednjih dana, a naročito prema vestima koje su danas javljene, stanje u ugroženim krajevima u Bačkoj i Baranji tako je teško da se najhitnije mora pribeći merama spasavanja tamošnjeg življa. Situacija je, prema dobivenim obaveštenjima, takva da je katastrofa na pragu. Kao što vam je poznato, prvi je bio Kralj koji je obišao poplavljene krajeve. Zatim jeivlada bila odredila svoje članove. Bili smo g. Marko Trifković i ja na terenu. Obišli smo poplavljene predele i mesta u kojima se organizuje odbrana od vode. Primerno je držanje naših seljaka. Došli smo u dodir sa onima koji brane zemlju i bili smo dirnuti njihovom srčanošću i gotovošću da se žrtvuju da se samo pobedi voda i spase plodna njiva. Nailazili smo na dirljive scene. Videli smo seljake koji su žrtvovali svoje njive, svoje vinograde, svoje kuće, da spasu ostale. Bilo je slučajeva gde se sami sopstvenici prvi zabadali ašove u svoje divne vinograde, jer je to nužnost odbrane zahtevala. Nisu žalili ni njive pune žita u kritičnim situacijama, onda kada se osećala potreba da se ma otkud zemlja donese i ojača nasip pored pomamne vode. Jer su svesni da čine žrtvu u interesu celine i da je to dužnost njihova prema bližnjima, prema otadžbini svojoj.

Ne uvodi se kapitalizam državnim dekretima

Strašan intervju Stiva Pejovića podgoričkoj Pobjedi:

"Ono što mene posebno zbunjuje je kada čitam u novinama i ovdje u Crnoj Gori, ali još više u Srbiji, da eto, kapitalizam nije uspio i treba da tražimo nešto drugo i nešto novo. To je, oprostite na izrazu, čist idiotizam. Kako je moguće da nešto nije uspjelo, a da to nešto nisi ni pokušao da napraviš. Nikada ni Crna Gora, ni Srbija nisu imali liberalnu kapitalističku ekonomiju, a onda se nađe neko da kaže kako to ovdje „ne radi”…"

Bolje pročitajte sve. 

Politika kažnjavanja u vanrednim okolnostima

Ovaj post se nekako nadovezuje na prethodni. Hteo bih da zapodenem raspravu, jer nemam konačni odgovor na ovo pitanje: Da li je potrebno u vanrednom stanju (kao što su ovakve poplave, na primer) uvesti drugačije kaznene mere nego što je to uobičajeno? Znam da je to uobičajeno prilikom ratnog stanja i da su tada kazne drakonski strožije, ali ne znam za ovakve prilike. Ilustrovao bih svoju dilemu primerima, koji su se verovatno desili u zadnjih par dana negde u Srbiji.

1) Voda nadolazi i potrebno je podići nasipe da ne bi poplavila selo. Jedan komšija odlazi na obalu i ređa džakove sa peskom a kuću ostavlja praznu. Drugi koristi tu priliku, obija kuću i krade dragocenosti.

2) Selo je odečeno od sveta zbog poplava. Putevi su razrušeni, nema telefonskog signala. Jedina prodavnica u selu je zatvorena jer vlasnik nije iz sela i nije uspeo da dođe da je otvori. Ljudima nedostaje vode za piće jer su bunari kontaminirani vodom iz poplave. Neko obija prodavnicu i uzima potrebne namirnice.

Nekako prirodno mi deluje da počinilac iz prvog slučaja bude strožije kažnjen nego u uobičajenim okolnostima. Sa druge strane, u drugom slučaju mi deluje baš obrnuto. Problematično je i to kako imati kriterijume po tome kako prekršioce kazniti - znam da je na sudijama u našem sistemu ostavljeno diskreciono pravo da tumače olakšavajuće i otežavajuće okolnosti prilikom izvršenja krivičnog dela, i da su ona nabrojana u samom zakonu. Međutim, problematično je da li je zakon uspeo da predvidi život tj koje sve mogućnosti se mogu desiti. Da li je bolje rešenje u ovom slučaju anglosaksonsko pravo jer je fleksibilnije? 

Šta vi mislite? 

Ekonomske zakonitosti

Elementarne nepogode koje pokušavaju da podave ovaj deo sveta su nas podsetile na par stvari: da je Srbija zemlja bez institucija i da će političari sve iskoristiti da dobiju malo popularnosti, kao i to da ekonomske zakonitosti uvek deluju. Vidim da na TW pršti od osuda toga što je u pojedinim gradovima poskupela neka roba u prodavnicama (spominju se flaširana voda i gumene čizme, što mi deluje potpuno logično). Ukoliko se vratimo na AS AD grafikon koji pokazuje videćemo da to nije ništa neočekivano. Šta se desilo? Poplave su delovale kako na tražnju, tako i na ponudu. Tražnja za flaširanom vodom i gumenim čizmama se povećala, a ponuda se smanjila ili ostala konstantna (ko ne veruje, neka proveri da li lokalna prodavnica u Osečini može da naruči da joj donesu novu količinu vode kada rasproda zalihe). Samim tim, nova ravnoteža (u smislu ovog teorijskog modela) mora da se nađe na mestu veće cene datih proizvoda i veće količine koja je prodata. Jednostavno, više cene nam daju informaciju da je flaširana voda za piće sada više tražena od strane potrošača nego ranije. Stoga predlažem svima koji iznose mišljenje da je to nemoralno ili pljačka da kupe cisternu vode i odvezu je u poplavljena područja i tamo prodaju - više vode ponuđene za prodaju će oboriti cenu pa će ne samo oni zaraditi nego će i potrošači platiti nižu cenu. Problem je u tome što je to izuzetno teško zbog otežanih pa i skroz prekinutih komunikacija. Zato lokalni trgovci koji imaju već robu na terenu mogu da iskoriste situaciju i malo više zarade prodajući ljudima ono što im je potrebno. Kada se situacija bude stabilizovala cene će padati dok se na kraju ne vrate u normalu. Ovaj je klasičan primer kratkotrajnog šoka tražnje.

O sudstvu, vlasničkim pravima, subvencijama

A izgleda i o novinarstvu:

Jovica Aleksić, osnivač, vlasnik i statutarni zastupnik firme doo „Brojler“, Donje Sinkovce, Leskovac, kome država Srbija duguje oko 217 miliona dinara i njegov punomoćnik advokat Miodrag Živković uzalud su doputovali u Beograd na Konferenciju za javnost, koja je uredno zakazana još protekle nedelje, jer novinara u Medija centru - nije bilo.
...
"Nažalost, firma ne radi od 1997. godine jer mi država Srbija duguje 217 miliona dinara, kako su izračunali ekonomski eksperti primenom komforne metode u skladu sa presudom Evropskog suda za ljudska prava suda u Strazburu od 26. novemra 2013. godine. Rok za uplatu novca je bio 26. februar 2014. godine.

Mesečna izgubljena dobit doo „Brojler“ iznosi oko 3 miliona dinara.

Pitam se: Ako država daje novac stranim investitorima (protiv čega nemam ama baš ništa) zašto mi ne isplati moje potraživanje da pokrenem proizvodnju i uposlim najmanje 70 radnika?"

Link za vest nemam, sve ovo je iz jednog email saopštenja. Zahvaljujem se izvoru. 

Američki izolacionizam ili libertarijanci za Putina

Ovih dana svedočimo jednom vrlo čudnom fenomenu: zagovornici libertarijanizma u Americi, neki od njih čak i doktrinarni "anarhisti", podržavaju svesrdno Vladimira Putina i njegovu okupaciju i destabilizaciju delova Ukrajine, posle uklanjanja njegovog čoveka Janukoviča sa vlasti. Predvodnici ovog neobičnog trenda su ljudi sa novoosnovanog Ron Paulovog spoljnopolitičkog instituta, i drugi libertarijanci okupljeni oko sajtova lewrockwell.com i antiwar.com. Oni ne prestaju sa propagandom čija suština se bez mnogo preterivanja može opisati kao držanje kremaljske "linije" u svakom detalju. Ako pogledate njihov vebsajt, videćete odmah da skoro ničeg nema osim pohvala Putinu i njegovom mirotvorstvu (kombinovano na bizaran način sa oduševljenjem njegovim vojnim i strateškim podvizima u podvaljivanju i napakošćavanju Zapadu), napada na američki imperijalizam i ukrajinske "naciste", te oda divnim hipijevksim cvetićima, ruskim pobunjenicima na istoku Ukrajine, koji se nalaze pred istrebljenjem u novom Holokaustu od strane nacističke hunte u Kijevu. Ipak, kad se ocenjuju Putinove akcije mirotvorstvo ustupa mesto nekoj vrsti ubilačke nekromanije: jedan od Ronovih miniona preti kako će kad Putin završi sa Ukrajinom od nje ostati samo "raspadnuti leš", drugi je u potpunoj panici posle pregovora u Ženevi kad je izgledalo da je Putin pristao na razoružavanje "oslobodilaca" u Donjecku: to je propaganda, zašto bi on to uradio, on to nikad neće uraditi, to se Zapad zavarava, Putin ima vojnih resursa da izgazi celu Ukrajinu itd itd. Potpuno nadrealno. Uz sve to, Ron Paul i šef samog instituta Daniel McAdams u česti gosti na Putinovom propagandnom servisu Russia Today, a McAdams i "stalni saradnik", mnogi od njegovih ljudi isto gostuju na Glasu Rusije. Kao što ćemo videti, ovo je tek vrh ledenog brega, pošto oni i drugi Ronovi saradnici imaju i druge institucionalne veze sa raznim drugim pro-kremaljskim grupama.

Najčešća paralela koja se u kontekstu američkog "izolacionizma" povlači je ona između sledbenika Ron Paula danas i američkih "izolacionista" iz vremena II svetskog rata. I  sami često to potežu: mi samo nastavljamo američke svetle tradicije ne-intervencionizma. Ali, ova paralela je pogrešna. Osnovna razlika sastoji se u sledećem: Robert Taft, Herbert Hoover ili Howard Buffet jesu bili protiv američkog učešća u II svetskom ratu, ili u Koreji, ali nisu hvalili Hitlera, Staljina ili Maoa kao uzorne lidere koji se hrabro protive američkom imperijalizmu niti branili njihove zločine kao razumljivu, iako možda za nijansu preteranu, reakciju na američki imperijalizam (kao što Ron Paul i njegovi minioni redovno i rutinski pravdaju ne samo likove poput Putina, Asada, Miloševića nego i teror Al Kaide). Praktično sve vođe američke "stare desnice" su bili ogorčeni antikomunisti i američki patrioti. Tokom ere Mekartija podržavali su ga, i ako išta, bili još radikalniji od njega u zalaganju za ćišćenje federalne vlade od komunista. Jedan od najznačajnijih predstavnika stare desnice John T. Flynn napisao je nekoliko dobro dokumentovanih knjiga o zaverama komunističkih infiltratora u federalnoj vladi, prevashodno o njihovoj ulozi u okretanju Trumanove administracije od podrške Čangu ka podršci Maou u Kini. Svi ovi ljudi su bili protiv vojnog angažovanja u drugom svetskom ratu ne zbog ljubavi prema Hitleru nego zbog svog antikomunizma i ideje (ispravne, kako se pokazalo) da će ulaskom Amerike u rat Staljin dobiti šansu da osvoji značajan deo Evrope i uvede komunizam tamo.

Novi "izolacionisti" su vrlo različita sorta. Oni hvale diktatore u principu i smatraju američku vladu izvorom sveg zla u svetu. Pogledaje družinu oko Ron Paula koja je okosnica te grupe. Ronov drugi čovek, izvršni direktor njegovog instituta je Daniel McAdams. O njemu se u biogarfskoj crtici između ostalog kaže: "he worked as a journalist based in Budapest, Hungary, and traveled through the former communist bloc as a human rights monitor and election observer." Ono što se u toj "crtici" ne kaže je da je on bio posmatrač na izborima za Britanski Helsinški odbor, (nema veze sa normalnim Helsinškim odborom), organizaciju koju je verovatno najbolje opisati kao megafon istočnoevropskih diktatora. Svaki lažirani ili kontrolisani izbori u istočnoj Evropi su bili ocenjeni od strane ove grupe kao uzorno demokratski, od Miloševića u Srbiji 2000 (gde je opozicija zapravo pravila probleme), Janukovića u Ukrajini 2004, Lukašenka 2006, a svaki izbori koji nisu po volji Kremlju a po volji su Zapadu, kao lažirani. Za nas je možda najzabavnije da je ova organizacija objavila izveštaj o izborima u Srbiji 2000 u kome su promenu vlasti opisali kao ilegalni puč neonacista i "crnokošuljaša" predvođenih američkim pionima Đinđićem i Koštunicom, a protiv demokratskog i popularnog lidera Miloševića koji se hrabro protivio američkom imperijalizmu. Đinđićevi crnokšuljaši terorišu masovno jadne slobiste i prete da će pobiti sve novinare koji nisu poslušni. I sami izbori - ako mi ne verujete, pročitajte - su bili izmanipulisani od strane opozicije! Rezultat?

Following the violent events in Belgrade on 5th October, especially the ransacking of the federal parliament and the seizure by force of the main state television station, the man who had dominated Yugoslav politics for a decade, Slobodan Milosevic, conceded defeat to Dr. Vojislav Kostunica, leader of the Democratic Opposition of Serbia. If Milosevic had not been forced from power in this way, his term would have ended in June 2001 even if he had lost the elections. This disruption of the constitutional order in Yugoslavia was to be only the first in a series of semi – or unconstitutional steps, by means of which the new regime in Belgrade has consolidated its power over all aspects of Serbia’s political and economic life. 

Dakle, to što je Koštunica pobedio a Milošević pokušao ponovo da pokrade izbore (sećate se "drugog kruga") je irelevantno, trebalo ga je pustiti da ostane na vlasti još godinu dana, u međuvremenu bi se popravio!

Following the violent events in Belgrade on 5th October, especially the ransacking of the federal parliament and the seizure by force of the main state television station, the man who had dominated Yugoslav politics for a decade, Slobodan Milosevic, conceded defeat to Dr. Vojislav Kostunica, leader of the Democratic Opposition of Serbia. If Milosevic had not been forced from power in this way, his term would have ended in June 2001 even if he had lost the elections. This disruption of the constitutional order in Yugoslavia was to be only the first in a series of semi – or unconstitutional steps, by means of which the new regime in Belgrade has consolidated its power over all aspects of Serbia’s political and economic life. - See more at: http://tomgpalmer.com/2004/12/11/something-is-rotting-at-the-periphery-of-the-libertarian-movement/#sthash.dEFQ3qPW.dpuf

Izveštaji o Belorusiji, Ukrajini i drugim zemljama su u istom fazonu: besomučna i frenetična podrška diktatorima i blaćenje svih opozicionih pokreta kao američkih špijuna i marioneta. Lukašenko je po McAdamsu heroj koji je zaustavio pogubni marš Novog svetskog poretka po Evropi koji je "osiromašio" (!) i unštio tamošnja društva (njima je valjda bilo super pod komunizmom). McAdmas je isto i ljubitelj druga Čaveza, ako ste sumnjali, i dobija napad histerije od same mogućnosti da sudije koje u Rusiji šalju ljude (i žene) u zatvor zbog delikta mišljenja budu izloženi nekim američkim sankcijama.Bizarno?

Čekajte tek da vidite ostale članove vesele družine. U "akademskom odboru" instituta nalaze se McAdamsovi drugari iz "Helsinškog" komiteta,  John Laughland i Mark Almod. Laughland je višegodišnji Putinov lobista koji je ušao u Ron Paulov institut po pozivu McAdamsa. Pre toga, on je bio (i sada je) viđeni član i direktor za istraživanja  "Instituta za demokratiju i saradnju"; Putinove propagandne front-grupe osnovane sa ciljem da se "popravi imidž" Rusije na Zapadu. Institut je pokrenula i osnovala 2007 ruska vlada, uz učešće lično Putina, i finansije, po dokumentima koje imamo, uglavnom dolaze od grantova vlade, iako oni danas tvrde da su finansijeri nedidentifikovani "ruski pojedinci". Iz nekih Wikileaks dokumentata je jasno da je ovaj institut običan front Kremlja:

The GOR (ruska vlada, IJ) has decided to establish an Institute for Democracy and Cooperation, which will be headquartered in Moscow with branch offices in New York and Paris. The Institute is intended to end what the GOR sees as the western "monopoly" on defining and reporting human rights abuses and will reportedly seek to discuss human rights in a context detached from cultural influences. It will also endeavor to improve Russia's image in the West. In a February 4 meeting, the designated director of the New York office offered us a general description of the Institute's goals and possible future direction.

ili ovde, gde američki diplomati prepričavaju sastanak sa šefom tog instituta:

He laid out the organization's structural priorities, defended the organization's independence from the GOR, and explained the source of funding (mostly government grants). In a subsequent press conference, Kucherena introduced well-known analyst Andranik Migranyan, as head of the New York office, and pro-Kremlin NGO leader Nataliya Narochnitskaya, as head of the Paris office. The Institute's priorities not surprisingly echo Putin's efforts to project resurgent Russia's increasing "soft power" abroad.

John Laughland je dakle jedan od (viđenijih i važnijih) ruskih "aseta" ili "agenata uticaja" čiji zadatak dobijen od Putina i Dimitrija Rogozina je bio da unaprede imidž ruske vlasti...I sada je Ron Paulov bliski savetnik, . A u Ronov tim, kao pouzdanog čoveka, pozvao ga je Ronov prvi saradnik McAdams, takođe pouzdan Putinov "aset"...Išta čudno ovde?

Mark Almond je još jedan od veterana Britanskog Helsinškog odbora, i još jedan od zaljubljenika u sve moguće diktatore u istočnoj Evropi, a posebno Lukašenka, hrabrog borca protiv tržišnog fundamentalizma i Novog Svetskog poretka:

Across the old communist bloc "shock therapy" enriched a few dozen oligarchs and their foreign economic advisers, but the mass unemployment it caused and the collapse of public spending it demanded smashed the foundations of the civil society emerging under Gorbachev. By protecting Belarus from the ravages of free-market fundamentalists and delivering economic growth and prosperity for the mass of Belarussians, Lukashenko has sown the seeds of a pluralistic society far better than by handing the state's assets over to half a dozen cronies of western advisers.That is why Lukashenko inspires fear and loathing in the think tanks and foreign ministries of the west. By saving Belarus from mass unemployment he set a terrible example. What if the neighbours tried to copy it?

Shvatate? Zapadnim "tržišnim fundametalistima" se tresu gaće od straha da ostali narodi u istočnoj Evropi ne uzmu slučajno da kopiraju Lukašenkov uspešni demokratski socijalizam. I zato satanizuju jadnog beloruskog demokratu. Kao što su i Slobu pre toga, još jednog šampiona socijalizma sa humanim licem. Pitate se možda šta će takav jedan kripto-komunistički frik u Ron Paulovom spoljnopolitičkom štabu? I ja se pitam. Kao što se pitam šta će još jedan komunista, Denis Kučinić, tamo? Almond je takođe - verovatno je suvišno i da naglašavam - neumorni sikofant Putina i ruskog režima.

Nema razloga da u analizu uključujem druge članove družine, poput Erica Margolisa ili Butlera Shaffera, poznatih kao vrlo zagriženi 9-11 "truteri" (ljudi koji veruju da nije al Kaida izvršila napad 11 septembra nego američka vlada). Jedina žalosna okolnost je da su unutra dvojica ljudi za koje znam da su čisti, Walter Block i Bob Higgs. Ali, ne bi bilo prvi put da dobri ljudi, sticaijem nesrećnih okolnosti budu iskoriščeni kao zaklon za nepodopštine negativaca.

U ovom trenutku je jedino pitanje: koliko Ron zna? Jer on i većina njegovih pristalica mogu biti samo kremaljski korisni idioti, ali McAdams, Laughland i Almod definitivno nisu, u to možete biti sigurni. To su ljudi profesionalci koji rade svoj posao. A njihov posao je jednostavan: PR Vladimira Putina i njegovog režima. I ovo uopšte nije neki novi i radikalan pristup: to je bukvalno sve iz priručnika KGBa. Koliko stotina i hiljada fantomskih ili stvarnih zapadnih organizacija za "mir u svetu", "borbu protiv fašizma", "nuklearno razoružanje" i gomilu sličnih je KGB finansirao i pomagao sve do 1990e? Gorbačov lično je odobrio značajnu sumu za engleske rudare koji su protestovali protiv Tačerke. Mislite da Putin ne radi to isto danas? On nije više doktrinarni komunista u ideološkom smislu, ali bogami jeste do daske u organizacionom i mentalitetskom smislu. On veruje da je agitacija i propaganda na Zapadu od vitalne važnosti- u Nemačkoj već ostvaruje enorman uticaj, bukvalno kontrolišući i korumpirajući novine, političare, čak i čitave stranke. To nije ništa novo, to je sve KGB radio pre pada Zida. U Americi je taj uticaj mnogo ograničeniji, ali da li biste se zakleli da značajne pare nisu završile u Ron Polovom "institutu za mir". Mislim da treba biti vrlo naivan pa isključiti takvu mogućnost, kad vidite šta taj institut radi, i ko su ljudi koji tamo vode glavnu reč.

Umro je Geri Beker

Pre par dana je umro Geri Beker, svakako jedan od najvećih i najuticajnijih modernih ekonomista. Po čemu će Beker ostati upamćen? Verovatno po tome što je on ekonomiju posmatrao kao metod analize, a ne kao nauku koja proučava samo određene fenomene. On bi prosto pretpostavio da se ljudi racionalno ponašaju, i gledao gde ga takva pretpostavka vodi. Obično su zaključci bili veoma kontraverzni, što ne znači da nisu bili tačni.

Evo nekih primera:

1. On je verovatno prvi ekonomista koji je tvrdio da je diskriminacija manjina potpuno iracionalna i da bi na slobodnom tržištu mogla da opstane samo pod vrlo specifičnim uslovima. Konkretno, poslodavac koji ne želi da angažuje Crnca ili ženu, koji  su kompetentni koliko i beli muškarac, a spremni su da rade za manje para, propušta priliku da zaradi pare. To je Bekeru bio znak da ili 1) prave diskriminacije u stvari nema (niže plate su recimo rezultat nižeg obrazovanja ili sposobnosti), ili 2) da je diskriminacija realan problem praktično samo u situaciji u kojoj je diskriminacija zakonom obavezna (poput sistema aparthejda u Južnoj Africi, ili stanja na američkom Jugu do ukidanja tzv. Jim Crow zakona).

2. Njegova pretpostavka da se i kriminalci uglavnom racionalno ponašaju je dovela do promene pogleda na pitanje zločina i kazne. Po Bekeru, kriminalci procenjuju dve stvari na osnovu koje donose odluku da li da počine neko krivično delo: očekivanu dobit i očekivani trošak (verovatnoća da će da budu osuđeni puta oštrina kazne). Dakle, povećanje verovatnoće da će neko biti uhapšen i osuđen, ali i pooštravanje kazne, ceteris paribus nužno dovode do smanjenja kriminala. Ovo možda deluje očigledno, ali u vreme kada je on o ovome pisao (60-ih godina), dominantan je bio stav da su kriminalci u stvari žrtve sistema i da akcenat treba da bude na rehabilitaciji, ne na kažnjavanju. Zanimljiva je i njegova analiza marginalne kazne. Recimo, često se može čuti tvrdnja da kazna za, recimo, silovanje treba da bude doživotna robija. Ne! - rekao bi Beker. Ako je kazna za silovanje maksimalna, onda se silovatelju bukvalno isplati da ubije žrtvu, jer je granična kazna za ubistvo nula, a smanjuje se verovatnoća da će biti otkriven.

3. Beker je praktično sam izmislio koncept ljudskog kapitala. Pre Bekera su postojala tri faktora proizvodnje - rad, kapital i zemlja. Rad je posmatran kao homogeni faktor proizvodnje, a razlike u zaradama su uglavnom tumačene različitom kapitalnom opremljenošću radnog mesta. Danas je jasno da je takva analiza netačna, ali Beker je imao dosta problema da ubedi ljude da posmatrati ljude kao stokove kapitala ima smisla i da vredi baviti se stvarima kao što su ekonomija obrazovanja ili ekonomija zdravlja. Prosto, za Bekera, odluka individue da li će nastaviti sa obrazovanjem ili će naći posao je investiciona, ekonomska odluka, kao i svaka druga, i doneće se na osnovu očekivanih troškova i koristi.

4. Bekerov rad na strukturi porodice je takođe bio veoma zanimljiv i revolucionaran. Tu se bavio stvarima poput determinanti fertiliteta, razvoda, nasledstva i slično. Između ostalog, ponudio je objašnjenje za opadajući fertilitet i rastuću stopu razvoda braka. Za mene je jedna od najupečatljivijih tvrdnji (možda i nije Bekerova, već nekog ekonomiste koji je nastavio njegov rad) bila da je monogamija, u poređenju sa poligamijom, u stvari na štetu žena (u suštini, na monogamiju se može gledati kao na kartelski sporazum muškaraca o podeli tržišta).

5. Beker se bavio i teorijom javnog izbora, granom ekonomije koja se bavi donošenjem političkih odluka. Njegov članak o uticaju interesnih grupa iz 1983. je verovatno jedan od značajnijih u ovoj oblasti (članak je preveden i na srpski, verovali ili ne).

Očigledno, sve ove teme su bile (a neke su i dalje) veoma kontraverzne i osetljive. Nije lako, čak ni u naučnoj zajednici, opravdati teoriju koja na dete gleda kao na "trajno potrošno dobro" i analizira odluku para da ima još jedno dete istim analitičkim mehanizmom kojim se analizira kupovina dodatnog automobila ili frižidera.

Ali, suština je da, iako je sam Beker ponudio mnoge zanimljive teorije i rešenja nekih paradoksa, njegov glavni doprinos, po meni, nije prvenstveno u tome što je sam napisao, već u tome što je sve ove teme učinio naučno legitimnim predmetom analize za ekonomiste. Na primer, bez Bekerovog istraživanja, Levitt i Dubner verovatno ne bi objavili Freakonomics, a Caplan ne bi objavljivao knjige sa naslovima "Selfish reasons to have more kids" i "The case against education". Što reče Walter Block, povodom dodeljivanja Nobelove nagrade Bekeru:

"almost no scholar is safe in the fields of history, law, sociology, psychology, criminology, political science, or philosophy while Gary Becker's word processor is turned on".

Ideološki, Beker je bio libertarijanac, što nije ni čudo, budući da mu je Fridman bio mentor, a i praktično celu akademsku karijeru je proveo u Čikagu.

Dobio je Nobelovu nagradu 1992. godine, uz vrlo zanimljivo obrazloženje "for having extended the domain of microeconomic analysis to a wide range of human behavior, including nonmarket behavior".

Beker je bio i naš kolega bloger. Poslednjih devet i po godina je delio blog sa čuvenim sudijom Posnerom. U poslednjem postu se založio za ukidanje američkih sankcija prema Kubi.

Evo nekoliko članaka povodom njegove smrti:

1. Pete Boettke
2. Russ Roberts
3. Mario Rizzo
4. New York Times
5. Steven Levitt
6. Bryan Caplan
7. Justin Wolfers

Odličan prikaz sveukupnog rada Gerija Bekera, pa još na srpskom, možete naći u članku Borisa Begovića od pre desetak godina "Gary S. Becker - ekonomski imperijalista".

Sukobi u Odesi

Sve što je pogrešno u konceptu nacionalnih država može da stane u kratku istoriju Odese.

Grad je osnovala Katarina Velika, na tlu gde su nekada živeil stari Grci i čiji su se potomci do tadašnjih dana nalazili tu. Otuda grčki naziv grada, poput Hersona i nekih drugih u toj regiji. Od osnivanja je grad funkcionisao kao slobodna luka i uopšte slobodni grad sa sopstvenom administracijom i sopstvenim pravilima. Ruski car bi imenovao lokalnog guvernera i to je tradicionalno bio stranac. 

Španac De Ribas i Francuz Rišelje (ne čuveni kardinal već njegov potomak) su bili neki od prvih guvernera. Grad koji se već nalazio na raskršću raznih etničkih grupa i teritorija bio je otvoren za svakog i kako to biva sa slobodnim lukama, grad je privlačio sve vrste trgovaca. Tu su, pored Grka, Rusa i Ukrajinaca, živeli Turci, Jermeni, Jevreji, Italijani, poneki Francuz, Nemac, Arap i ko zna ko drugi. 

Do današnjeg dana Odesa je zadržala nazive ulica koje čuvaju tu istoriju. Centralne ulice, iscrtane modernistički pravougano se nižu redom: Francuska, Grčka, Jevrejska, Arnautska, Jermenska. Glavna ulica, ona na kojoj su danas izbili sukobi je Deribaskaja - po guverneru De Ribasu. Tu su i spomenici De Ribasu, Rišeljeu, njihove rezidencije, zgrada opere koju su sagradili italijanski arhitekti, stepenice ovekovečene u ranom sovjetskom filmu Oklopnjača Potemkin (i stepenice i isečke iz filma najbolje je videti iz ovog spota Arcade Fire).

U gradu se i dan danas nalaze džamije, sinagoge i crkve jedna do druge. Takve stvari uvek koegzistiraju u trgovačkim gradovima, gde sitna buržoazija gleda svoja posla, ne piše memorandume i ne bavi se velikim idejama. Lingua franca u ovom gradu ruskih careva nije bio ruski već grčki i italijanski -- a govorili su se još i ruski, jidiš, ukrajinski i štošta drugo. 

Do početka 20. veka grad je cvetao, ne samo materijalno već i kulturno, kao što se u slobodnim i prosperitetnim mestima uvek događa. Opera je bila glavno mesto okupljanja, osnivali su se saloni za književne i intelektualne diskusije. Veliki broj ruskih pisaca je iz Odese ili je neko vreme proveo u Odesi, od Iljifa i Petrova preko Puškina do Babela; izdaje me sećanje ali spisak je poduži. 

Onda se početkom 20. veka nešto promenilo. Za razliku od ostatka Rusije koju je dokrajčila nekompetentna i nefleksibilna carska politika, događaji u Odesi su posledica nacionalnog osvešćivanja, što je u politici pretočeno u impulse ka pojednostavljenjiu, centralizaciji i unitarizaciji. Jevreji su prvi platili cenu, Odesa je postala poprište redovnih pogroma. Ostali su se ili utopili u većinu ili otišli. Status slobodnog grada je nestao i Odesa je inkororporisana u nacionalnu državu. Od tada do danas menjale su se države -- ruska, nakratko rumunska, sovjetska, ukrajinska -- ali to je manje bitno u poređenju sa ključnom promenom u konceptu grada i nacionalne države do koje je već bilo došlo. 

I evo danas, u istoj ulici u kojoj su nekada Grk, Turčin i Jevrejin trgovali na italijanskom a zatim odlazili svako u svoju crkvu, džamiju i sinagogu i na kraju opet sastajali u operi, tuku se lokalni Ukrajinci i Rusi. Oko "zvaničnog" jezika, himne i zastave. A libertarijanci zauzimaju strane.

A zašto je Telenor državni?

Pitanje ovog tipa se često čuje kad se govori o nekoj privatizaciji, a sada o prodaji Telekoma. Na argument da država nije dobar vlasnik kompanija, uvek se nađe neko ko vam citira izuzetak i kaže: aha, a kako može Norveška da ima Telenor?

Ovo je jako površan i tanak argument jer svodi se na navođenje jednog jedinog izuzetka; ali je jednostavan i zvuči efektivno. Ne navode se proseci, tendencije i kauzalne veze, već se ukazuje na nešto vidljivo i opipljivo.

Strpljiv odgovor bi glasio nekako ovako. Vidite, u ekonomiji i politici postoje mnogi izuzeci. Neke državne kompanije dobro funkcionišu. One teže da budu iz zemalja sa visokim nivoom političke kulture, transparentnosti i moralne odgovornosti. Ali čak i u takvim zemljama privatni sektor u proseku bolje funkcioniše od državog. Na svaki Telenor u državnom vlasništvu možete naći na stotine uspešnih kompanija -- Apple, Amazon, Google, Exxon, VW, Verizon, Vodafone, DHL, Ikea, Nordeus -- u privatnom vlasništvu.  Kako onda citiranje jedne uspešne državne firme dokazuje bilo šta? To što je nešto moguće ne znači i da je verovatno.

Ali ne znam koliko je ovakav odgovor efektivan.  Možda je bolje na svaki "A Telenor?" samo odgovarati sa "A Google?" "A Apple?"

Pitanje penzija

Čini mi se da tržišni ekonomisti i liberali uopšte po automatizmu imaju blagonakloni stav prema merama štednje kao što je najavljeno smanjenje penzija. Penzije su deo državne potrošnje, PIO fond je u deficitu, sistem je neodrživ i sve to upućuje na štednju.

Međutim, nije izvesno da bi liberali takve mere uvek trebalo da podrže. Penzije se isplaćuju iz tekućih prihoda, ali su isto tako sadašnji penzioneri tokom svog radnog veka plaćali penziju nekom drugom. Da li su uplaćivali manje ili više od onoga što sada dobijaju niko živ ne može da izračuna. Takve računice su problematične i u zemljama jasnih sistema i stabilnih valuta, a u Srbiji sa nekoliko različitih valuta i inflacionih epozoda, sa fiktivnim radnim mestima od samoupravljanja do danas (na koja se ipak dolazilo i radilo), niko nema predstavu kako bi ta računica mogla da izgleda. A na kraju i nije previše bitno kako izgleda, sistem je pay-as-you-go i u njemu garancija da ćete uplaćene doprinose dobiti nazad u nekom definisanom iznosu nikad nije ni bilo.

Zato smanjenje penzija nije uvek unapred opravdano, niti je uticaj penzijskih rezova na smanjenje budžetskog deficita dovoljan argument po pitanju pravednosti. Umesto toga, sve što znamo je da je ceo PAYG sistem duboko nepravedan. Doprinosi se uplaćuju na gomilu, da bi posle neka vlada, u zavisnosti od izbornih koalicija, svakih par godina proizvoljno odlučivala koliko vam prethodno zarađene penzije sleduje.

Privatizacija penzionog sistema nije samo pitanje održivosti sistema već donosi i depolitizaciju penzija. U sistemu privatnih fondova uplaćujete i kasnije vučete ono što je vaše. Da li su penzije manje ili veće prestaje da bude političko pitanje i prestaje da bude nadležnost vlada. Raspodela se vrši po načelu vlasničkih prava, ne po načelu političke oportunosti, interesa ili milosrđa.

Velika debata

Yuval Levin na mom omiljenom kanalu, Uncommon Knowledge, predstavlja svoju knjigu The Great Debate koja ilustruje istoriju dva velika mislioca iz doba uspostavljanja SAD - Edmunda Burka i Tomasa Pejna. Ovaj video ilustruje osnovne tačka velike debate koju su ova dva mislioca vodila u periodu Američkog rata za nezavisnost i Francuske revolucije. Takođe, ilustrujući preko savremene debate o Obamacare Levin izvlači paralelu o dva sistema mišljenja, dva fundamentalno različita polazišta, gde su oba liberalna, ali dovoljno različita da su osnove današnjih progresivnih i konzervativnih pokreta. Veoma zanimljiv video i veoma zanimljiva istorijska priča.

Indeks Bede

Ekonomista Arthur Okun je sastavio Indeks Bede (misery index) tako sto je sabrao stopu inflacije i nezaposlenosti i uporedio podatke da rankira američke administracije. Steve Hanke od 2006 koristi istu metodologiju da uporedi zemlje. Srbija ima nezavidno treće mesto po zbiru inflacije i nezaposlenosti, iza Venecuele i Irana koji prolaze kroz period hiper inflacije.

Loša vest je da smo skoro najgori u ovim fundamentalnim merama. Dobra vest je da bi mogli relativno lako da popravimo naš status prelaskom na fiksni kurs. 

Češki san

Po mom ukusu i skromnom iskustvu, jedan od najboljih dokumentarnih filmova koje sam gledao, a svakako moj omiljeni je Česky sen (2004). Film je fantastična ilustracija svega i svačega a najdivniji aspekt filma je to što nema jasnu i jedinstvenu poruku, već otvara mnogo polemika o prirodi tranzicionog društva. Prošlo je tačno 10 godina od kada je ovaj film snimljen u Češkoj, i kada sam ga prvi put video 2005, čini mi se na FEST-u, pomislio sam da će tako izgledati Srbija za deset godina. Verovatno sam bio optimističan.

Češki san je priča o dvojci studenata filmske akademije koji se odlučuju da snime svoj projekat lansiranja, reklamiranja i otvaranja nepostojećeg hipermarketa. Studenti prolaze kroz čitav proces priprema, od ličnog sređivanja, treninga, snimanja spotova a sve u cilju pravljenja odlične medijske kampanje za nešto što zapravo ne postoji. Češki san je metafora za lažna obećanja i prevelika očekivanja brzog bogaćenja i napretka u procesu transformacije socijalizma u kapitalizam.

Prelazak iz društva oskudice u društvo izobilja, koje nije uvek lako dostupno, mora biti turbulentan. Decenije potiskivanja osnovnih životnih potreba, i želje za materijalnim, nezgrapno se sudaraju sa novim tržišnim fenomenima, poput hipermarketa, marketinga, korporacija, rasporadaja, socijalne segmentacije, izobilja polu-potrebnih stvari itd. U galopirajućem tempu sustizanja zapada, odsečene komunizmom od baze višedecenijskog razvoja koji bi bio prirodan, te tržišne pojave ispoljavaju i veoma negativne osobine koje na površinu izbacuju licemerje, zavist, pohlepu u rudimentarnim oblicima. Ovaj film oslikava veoma loše osobine komunizma kao i istovremeno mane tranzicionog društva zarobljenog na klackalici kolektivističkih i individualističkih vrednosti. Možda ovaj film nije kritika komunizma, ali sve što se u njemu odigrava, svakako jeste delom posledica tog društvenog poretka.

Ovo je samo jedno tumačenje a siguran sam da ih ima još puno. Značajno sam i sam promenio tumačenje i razumevanje ovog filma tokom godina. Češki san je uticao na mene da upišem ekonomiju, da bih izučavao marketing, a kasnije je sama nauka odvukla moja interesovanja na drugu stranu. Preporučujem toplo da potražite ovaj film i pogledate, jer će barem prouzrokovati da se zamislite šta je poenta i poruka. Možda vas odučevi kao i mene. Evo jednog linka za direktno gledanje preko interneta, mada prepročujem torrent i titlove po želji.

Putinov Vaterlo

Kao što se i moglo očekivati, Putin nastavlja eskalaciju u Ukrajini. Posle anschlusa Krima sada je na red došla oblast Donjecka, koja je industrijska zona i glavna baza pro-Janukovičevih snaga u istočnoj Ukrajini. Po istom modelu kao na Krimu, naoružani ljudi bez oznaka na uniformama okupiraju administrativne zgrade i preuzimaju vlast u najmanje 9 gradova ove oblasti. Oni su proglasili svoju fantomsku "republiku" i traže "referendum" za 11 maj kojim bi se pripojili Rusiji. Napredo sa tim, juče je u Ženevi postignut nekakav "dogovor" između Rusije, SAD i EU da se te oružane grupe rasformiraju i okupirane zgrade i policijske stanice vrate legitimnim vlastima. Naravno, to je sve čisto gubljenje vremena jer Putin nema nameru da vrati nikome ništa; već danas su "gerilci" na terenu rekli, (naravno po nagovoru i uz dozvolu mentora iz Moskve) da njih ništa ne obavezuje Lavrovljev potpis iz Ženeve, i da oni ne odustaju od svojih zahteva da "nelegalna vlada u Kijevu" podnese ostavku. Jasno je da Putin primenjuje taktiku Slobodana Miloševića iz 90ih: "pregovaranje" i "potpisivanje sporazuma" koje nema nameru da poštuje već mu služe za kupovinu vremena dok stvara "realnost na terenu" teritorijalnim osvajanjima i etničkim čišćenjim.

U senci celog ovog pozorišta koje onima što su preživeli 1990e pod Slobodanom Miloševićem mora delovati kao deja vu (Rusija nije u ratu, naš narod je ugrožen i mi ga samo pasivno podržavamo, mi ne izazivamo rat u susednoj zemlji nego je to unutrašnji građanski, verski i religijski rat za koji je kriva njihova vlada koja teroriše našu manjinu, zapadne sankcije nam ne mogu ništa ili su nepravedne i ničim izazvane itd) stoji realnost da je glavni i najveći gubitnik svega ovoga Putinova Rusija. Iza zavese geopolitičkih igara, i hvalospeva raznih zapadnih sikofanata njegovoj veštini manipulacije i ratnom makijavelizmu, stoji čvrsta i nepobitna realnost: cela ova avantura sa Krimom i Ukrajinom predstavlja težak poraz Putinove politike.

To se može videti na više nivoa. Prvi je sama Ukrajina: do pre nekoliko meseci Putin je imao polovinu stanovništva na svojoj strani, koji su glasali za Janukovičevu partiju i gledali vrlo blagonaklono na Rusiju. Danas, posle okupacije Krima i svega ovoga što Putinovi infiltratori rade u istočnoj Ukrajini, po svim sondažama predstavnik Partije regiona neće uću u drugi krug izbora. Ni blizu. Izbor sa kojim će se najverovatnije suočiti Ukrajina u drugom krugu, ako ga uopšte bude je: kapitalista Porošenko koji je podržao demonstracije na Majdanu od početka i koji je podržavao narandžastu revoluciju 2003 i predstavlja najpopularnijeg prozapadnog kandidata, ili Julija Timošenko o čijem odnosu prema Rusiji ne treba mnogo raspravljati. Kandidat Janukovičeve partije sada ima jednocifrenu podršku. To je i glavni razlog zašto Putin mora po svaku cenu da izaziva nasilje i destabilizaciju u istočnoj Ukrajini: da bi minirao i sprečio održavanje izbora koji bi sigurno doveli do teške blamaže i potpunog debakla njegove političke opcije i potpunog geopolitičkog reoirijentisanja Ukrajine. Putin je bespovratno izgubio Ukrajinu, tj većinu stanovništva Ukrajine. Šačica demonstranata koji se pridružuju naoružanim bandama koje preuizimaju upravne zgrade, od kojih su pola dovedeni i plaćeni iz Rusije, ne treba da vas zavaraju: podrška Putinu na istoku Ukrajine je minimalna, svakako jako daleko od većine, čak i među ruskim govornicima.

Drugi i dramatičniji razvoj događaja po Putina je sama ruska ekonomija. Čak i pre celog ovog zapleta sa Ukrajinom i sankcijama koje su uvedene, (i strožim koje su najavljene), ruska ekonomija je bila u vrlo lošem stanju: visoka inflacija i nizak rast, potpuno oslanjanje na propale i neefikasne državne monopole u energetici koji služe političkim ciljevima ucena suseda i širenja imperije; ceo taj "koncept razvoja" je došao u krizu i bez ove nove komplikacije. Ali, nestabilnost u Ukrajini i pretnje sankcijama samo u poslednjih mesec-dva doveli su do dramatičnog pada rublje, pada berze za skoro 20%, rasta prinosa na 10-godišnje obveznice sa 7.5% na 9.5%, odliva nekih 70 milijardi dolara iz zemlje i za sada teško odredivog ali svakako dramatičlnog "hlađenja" investitora koji ili napuštaju zemlju ili smanjuju i ograničavaju svoju "izloženost". Sama ruska vlada koja je ranije prognozirala rast u 2014 godini od 2.5%  objavila je pre neki dan da nikakvog rasta verovatno neće biti. To realno znači da i bez ikakvih daljih sankcija Rusija najverovatnije u 2014 ulazi u recesiju u fazi kad svetska privreda ide uzlaznom putanjom.  Ukoliko se pak žurka u Ukrajini nastavi (vrlo verovatno) i nove i strože sankcije budu uvedene (takođe verovatno)  obična recesija će se pretvoriti u oštru i duboku recesiju bez očiglednog kraja. A ako te strože sankcije uključe neku od "nuklearnih opcija" poput blokade ruskih banaka ili nekih ključnih sektora poput energetike (čime Amerikanci već otvoreno a EU nešto tiše prete) to bi značilo apsolutnu katastrofu i ekonomsku devastaciju Rusije (treba imati u vidu samo da prihodi od nafte i gasa čine više od pola ruskog federalnog budžeta!). Iranci koji su doživeli pravi ekonomski kolaps pod takvim sankcijama u prethodne dve godine upozoravaju Putina privatno da se ne zanosi da bi to mogao da ekonomski preživi. No, čak i bez ove "nuklearne" opcije, bilo kakvo ozbiljnije postrožavanje sankcija (vrlo izgledno u ovom trenutku) imaće dramatično negativne ekonomske efekte.

Ruska pozicija je u ekonomskom smislu nezavidna. Udeo EU u ruskoj spoljnoj trgovni je 45% dok je obrnuta cifra 10%, i to je znatno veća na Istoku nego na Zapadu. To vam govori da će bilo kakve sankcije mnogo više pogoditi Rusiju nego EU, a u EU više istočne članice nego zapadne. I to takođe govori da sadašnje oklevanje zapadnoevropskih zemalja da uvedu strože sankcije nema nikakve veze sa ekonomskim interesom ili strahom od ekonomskih šteta već samo i isključivo sa kukavičlukom i jalovom nadom da će se stvar sama rešiti. Američki i britanski izvoz u Rusiju je samo 1% njihovog ukupnog izvoza, u slučaju Nemačke 3,3%. Tačno je da Nemačka zavisi za 35% svog gasa od Rusije, ali Poljska zavisi za 60% a baltičke republike za 99% pa su one mnogo odlučniji zagovornici sankcija: razlog je jasan, plaše se da bi maskirani oslobodioci bez oznaka mogli da umarširaju i kod njih, posebno u Litvaniju i Estoniju.

Levičarski dekadenti na Zapadu nisu spremni da se tako lako suoče sa nekim kao što je Putin: to je kao da terate pijane rimske aritstokrate pozne imperije da se tuku sa Atilom Hunskim. Posle Slobodana Miloševića u Evropi nije bilo nikog ko bi na tako ciničan način sprovodio teritorijalna osvajanja susednih zemalja i bio istovremeno spreman da koristi sva sredstva u tu svrhu, čak i da ekonomski obogalji sopstvenu zemlju. U suočavanju sa takvom patologijom, evropski dekadenti su prestravljeni i paralisani (fenomen koji niko bolje od Solženjicina nije opisao), i mnogi od njih žele da se samo probude jednog dana i da teški izbor koji je pred njima nestane, da se Putin promeni i postane opet "fini". Ali, naravno, to se nikad neće desiti, i  kad on jednom umaršira u Ukrajinu  da zaštiti rusku goloruku nejač od kijevskih nacista (što će se desiti u narednih nekoliko dana ili nedelja, i što je on  već najavio) neće imati mnogo izbora: što pod američkim pritiskom, što iz straha, moraće da legnu na rudu i odobre mnogo oštrije ekonomske sankcije.

Koliko će sve to imati efekta? Neće li ekonomska izolacija samo ojačati Putina i uopšte autokratske tendencije u Rusiji? Nije li podrška Putinu skočila na rekordnih 80% posle anschlusa Krima?Mislim da su ta razmišljanja, koja opet žiteljima nekadašnje Miloševićeve Srbije svakako zvuče poznato, u osnovi potpuno pogrešna. Da, Putinova popularnost sada je vrlo visoka, ali cena još nije plaćena. Jedno je podržavati nacionalističko šenlučenje na prazno, a drugo istrajavati na njemu kad nestašice, inflacija i dramatičan pad plata i penzija, počnu da "grizu". Putin se sada nalazi otprilike u onom stadijumu u kome je Milošević bio 1997-98: još uvek je čvrsto u sedlu ali se mračni oblaci navlače kojih on nije dovoljno svestan. Taj sklop ličnosti veruje da je moguće slagati, nasankati i prevariti svakoga i sve, uključujući i ekonomsku stvarnost. On veruje u sopstvenu propagandu kao što je i Milošević verovao u svoju. On veruje da je nepobediv i nezamenljiv kao što je i Milošević verovao za sebe, samo što Putin nije "faktor mira i stabilnosti" i "garant Dejtonskog sporazuma", nego nezamenljiv vlasnik gasnih cevi.

Sve to je čista fikcija koja će se urušiti brzo, sa inflacijom, rupama u budžetu, presušivanjem stranog kapitala i daljim odlivom domaćeg, i sve većom nervozom oligarha koji će početi da postavljaju pitanje ima li budućnosti sa Putinom. On je sada popularan zato što još uvek izigrava mačo-diktatora, koji pokazuje srednji prst Zapadu i tetoši poniženi sovjetski šovinizam koji nikad nije preboleo veliku katastrofu iz 1989; ali već sada je izbačen iz G 8 i u velikoj meri izolovan od Zapada. Sa daljom izolacijom, postepenim pretvaranjem njegovog režima u pariju i daljim ekonomskim tonjenjem Rusije počeće da izgleda slabo i nemoćno. Zapad napreduje, kažnjavajući Rusiju nepravednim i ničim izazvanim sankcijama a on je potpuno nemoćan da išta učini. I to će biti trenutak promene svesti, taj trenutak kad Putin bude poražen i ponižen, kad će se većina okrenuti protiv njega. Kao što se većina u Srbiji okrenula protiv Miloševića tek 1999, posle konačnog poraza i poniženja u NATO bombardovanju.

Putin sada kalkuliše da će običan Rus da se bezgranično žrtvuje za njegovu sumanutu zavojevačku politiku, kao što je i Milošević svojevremeno kalkulisao da će prosečan Srbin da ga sledi u bunar i da će na NATO bombe da reaguje zbijanjem redova uz njegov rasklimatani režim. Obojica su se gorko prevarili. Reakcija prosečnog Srbina je bila potpuno suprotna, otprilike ovakva: "ludak Milošević nam je posle svih ratova i sankcija natovario na vrat i bombe NATOa, on je zbilja moron, s njim nema budućnosti". Milošević je prvi put u svojoj karijeri prestao da bude najpopularniji političar u Srbiji posle bombardovanja 1999, i naredne godine je najuren s vlasti (iako je većina Srba i dalje bila daleko od bilo kakvog pro-zapadnog ideološkog stava). Isto tako će reagovati i prosečan Rus u narednih godinu-dve: "ovaj ludak nas je doveo do prosjačkog štapa zarad svojih megalomanskih ambicija". I kao što sam rekao u prethodnom postu na ovu temu, ovo će biti rizičan proces, kao što je i onaj u Srbiji bio rizičan, ali ne vidim kako se može izbeći.

Zašto u Srbiji nema privatnih sudova?

Srbija već osam godina ima, čini mi se, prilično liberalan Zakon o arbitraži, koji omogućava ugovornim stranama da se unapred dogovore oko svih bitnih elemenata ukoliko dođe do spora. Takođe, uslovi za arbitra su praktično nepostojeći - po zakonu svako (oko koga se stranke dogovore) može da bude arbitar, čak ne mora ni da bude pravnik, a i arbitražna odluka je izvršna.

Međutim, nakon razgovora sa par pravnika, saznao sam da u Srbiji praktično ne funkcioniše unutrašnja arbitraža (kada su obe strane domaća lica), već samo međunarodna. Pitanje je - zašto?

Deluje mi da su svi elementi tu - sa jedne strane imamo državno pravosuđe koje je sporo, neefikasno i skupo, a sa druge strane postoji zakon koji omogućava jeftinu i efikasnu privatnu alternativu. Deluje da je tražnja visoka, a i da ponuda može da bude visoka. Zašto onda više ugovora ne predviđa privatnu arbitražu? U čemu je problem?

Jedan od pravnika mi je tvrdio da je jedini problem u tome što biznismeni ne znaju da ova opcija uopšte postoji, ali meni to ne deluje logično. Da li neko od čitalaca zna nešto više o celoj ovoj priči?

Lucije Kornelije Sula i libertarijanci

Lucije Kornelije Sula je bio slavni rimski general iz prvog veka p.n.e koji je u istoriji ostao najviše poznat po tri stvari: prvo po tome što je maršom na Rim uveo diktaturu 82 godine p.n.e., sto godina pošto je bila poslednji put korišćena (za vremen II Punskog rata), drugo po radikalnim reformama koje je sproveo za vreme diktature, i na kraju po iznenađujućoj odluci da se dobrovoljno povuče sa mesta diktatora pošto je obavio reforme. Jedna od vanremenskih mudrosti starih Latina koja je preteranim raubivanjem postala i više od klišea je ona o "istoriji kao učiteljjici života". Priča o neobičnom slučaju generala Sule je najbliže što u antičkoj istoriji možemo naći kao dikretnu pouku i opomenu današnjem libertarijanskom pokretu svuda u svetu.

Sula je bio član rimske aristokratije poznate pod imenom "optimati" iz koje su se tradicionalno regrutovali članovi Senata, grupa kojoj su pripadali Katon, Brut, Ciceron i gomila drugih viđenih ljudi Rimske republike. Prema kraju 2-og i početkom 1 veka p.n.ere republikanske institucije i slavni balans moći između tolikog broja magistrata, skupština i ofisa počinje da slabi. Tendencije ka populizmu i istovremeno tiraniji brinule su mnoge od ovih optimata, i pitanje šta uraditi je bilo vrlo dramatično shvaćeno. Možete zamisliti užasavanje rimskog repulikanca na činjenicu da populat Gaj Marije biva protivustavno biran sedam puta  za konzula! Sula se razlikovao od ostalih što nije samo razmatrao, nego je preduzeo šta treba da se obnovi slavni rimski politički sistem. Ono što je uradio je otprilike ideal koji nam mnogi moderni libertarijanci predlažu da realizujemo danas, samo malo finije i postepenije. Sula je naprosto umarširao sa vojskom u Rim, prinudio Senat da ga proglasi za doživotnog diktatora, suspendovao sve "korumpirane" zakone, dramatično smanjio uticaj magistrata i povećao moć Senata (da bi sistem vratio natrag na stari "aristokratski" model). Glavni motiv je bio da se zauzda moć popularnih tribuna, političkih funkcionera koji reprezentuju plebejsku klasu ("populares"), i koji su po mišljenju optimata glavna opasnost da se tendencije ka populizmu i tiraniji ujedine. Transgresije populata na čelu sa Marijem-sedmostrukim konzulom su uključivale nepoštovanje desetogodišnje pauze pri reizboru pretora i konzula, nametanje izvršnih dekreta kao legitimnih zakona, nametanje neizabranih osoba kao funkcionera-magistrata itd

Marijus i većina lidera populata su bili pobijeni. Jedan od izuzetaka koji je Sula napravio na molbu nekih svojih rođaka je bilo da poštedi mladog, 17-godišnjeg populata po imenu Gaj Julije Cezar. Po priči Tit Livija Sula je upozorio te koji su agitovali za mladog Gaj Julija da će taj doći glave republici. Kako god bilo, posle dve godine prilično krvave diktature, i ispravljanja svih konstitucionalnih krivih Drina, 80 godine p.n. ere, Sula podnosi ostavku na mesto diktatora i penzioniše se, i posle nekoliko godina umire. Umire verujući da je svojom plemenitom kratkotrajnom diktaturom obnovio rimski ustavni sistem, sprečio divljanje populizma, demagogije i autokratskih tendencija svih vrsta.

A šta se desilo u relanosti? U realnosti već sledeće godine novi konzuli Gnej Pompej i Marko Kras prave nagodbu sa populatima: vi nas podržite za konzule mi ćemo ukinuti Sulin Ustav. I tako je i bilo. Međutim, tu se stvar ne završava. Sula je svojom "plemenitom diktaturom" dao ideju mnogim, manje plemenitim a više ciničnim i valstoljubivim političarima šta da urade: nešto što nikome 50 godina ranije ne bi palo na pamet. Iskoristiti vojsku za preuzimanje vlasti, ali ovaj put ne na kratko vreme da bi ispravio ustavne nepravde nego zauvek, da bi proglasio permanentnu diktaturu tj monarhiju. 63eće godine p.n.ere optimat Lucije Sergije Katilina, sa grupom drugih optimata i vojnih veterana napravio je zaveru za ukidanje republike čiji bi rezultat bilo proglašnje njega za doživotnog diktatora. Politika sa kojom nastupa Katilina predstavlja populističke mere opraštanja duga i državnih subvencija veteranima, što je i bio način kako je zadobio podršku i vojnika i populata. Priprema je naravno uključivala dovođenje legija i pretorijanaca u Rim i zauzimanje svih zgrada i ofisa. Sulin primer je široko navođen kao legitimacija celog poduhvata. Ciceron je razotkrio zaveru, primoravši Katilinu da emigrira a veliki broj zaverenika je na kraju bio pogubljen. Jedan od neuspešnih advokata zaverenika je bio Julije Cezar.

I konačno, 49 godine pre nove ere isti taj Gaj Julije Cezar posle pobede u građanskom ratu sa Pompejem proglašava se za doživotnog diktatora i planira dalja osvajanja i teritorijalna širenja. Po Tacitovoj priči, mladi Julije Cezar koji je u Španiji naišao na statutu Aleksandra Makedonskog neutešno je plakao: kad su ga pitali zašto, odgovorio je da je Aleksandar u njegovim godinama već bio osvojio svet. On je sada konačno dobio šansu da pod starije dane ponovi Aleksandrove "podvige". Ipak grupa tvrdoglavih  i zatucanih republikanaca rešava da ga spreči, i predvođeni Markom Junijem Brutom ubijaju ga u Senatu u martu 44 godine p.n.ere. I oni, kao i Sula veruju da su odbranili republiku. Ciceron koji je u egzilu a koga drugovi optimati ne obaveštavaju o zaveri piše posle obavljenog posla: "zašto i mene niste pozvali na ovaj najbolji martovski banket?".No, republika nije spašena: građanski rat koji rezultira iz ubistva Cezara dovodi do konačnog ukidanja republike i proglašenja Imperije Oktavijana Avgusta, 27 godine p.n.ere.

Ova priča je za mene poučna jer baca zanimljivo istorijsko svetlo na ideje modernih američkih libertarijanaca, posebno krila koje ja nazivam "libertarijanskim centralistima", a čiji san je da se simbolički ponovi u Americi Sulina prosvećena i benevolentna diktatura: da se preuzimanjem funkcija federalne vlade, a prevashodno Vrhovnog suda, odozgo nametne izvorni američki Ustav (zapravo ne izvorni, nego individualističi i libertarijanski) svima, i da onda za kolektiviste i levičare bude kasno da išta promene. Oni zato idealizuju jurisprudenciju Lochner ere koja se najviše približava njihovom idealu prosvećene ditature libertarijanskih Filozofa Kraljeva, i maštaju o restituciji tog sistema danas. Njihova glavna teorijska ideja je da koriste 14-i amandman i njegove elastične 'kaučuk' odredbe o "privilegijama i imunitetima" kao i "jednakoj zaštiti zakona" da odozgo nametnu libertarijanski konstitucionalizam koji je od 1930ih "u egzilu", recimo doktrine o "slobodi ugovora" (koja ne postoji u Ustavu) i mnoge druge libertarijanske fiks ideje.

Međutim, ja mislim da je istorija 20og veka već dovoljno pokazala da  su to puste nade, i nadasve opasne iluzije. Na svakog libertarijanskog Sulu u Americi i drugde u svetu, dolazi 20 socijalističkih Katilina, Cezara i Oktavijana Avgusta, dvadeset ideologa koji obožavaju moć i vlast i koji će iste ustavne principe 14og amandmana iskoristiti da nametnu svoje ideje državne svemoći. Na svakog Randy Barneta koji hoće libertarijanski 14i amandman ima dvadeset Cass Sunsteina koji hoće socijalistički 14i amandman koji garantuje državu blagostanja, afirmativnu akciju, minimalne nadnice, abortus, gej brakove i zabranjuje molitve u školama. Da, u periodu 1900-1936 "mi" smo držali Vrhovni sud. Ali posle toga su ga preuzeli "oni". I drže ga i dan danas. I uspeli su da proglase čak i Obamacare ustavnim na osnovu odredbe čije izvorno značenje je bilo da federalna vlada ima pravo da ukine carine i druge barijere koje federalne države uvedu jedna drugoj!

Prosto, ne možeš koristit sredstva koja nisu u skladu sa ciljem. Ako se boriš za slobodu pojedinca svaka uzurpacija vlasti i svaka politička centralizacija radi u korist tvojih neprijatelja jer su u toj igri zloupotrebe moći i vlasti oni uvek bolji. Isto kao što je igra decentralizacije, rasparčavanja jurisdikcija, sistema blokada i vetoa njihova noćna mora. Zato se i svi loši momci toliko boje secesije i nulifikacije i toliko histeričnu propagandu demonizacije vrše protiv ovih doktrina. Oni znaju kao što je i Adolf Hitler znao da ako "regionalne vlade budu suverene sve je izgubljeno". Njihovi dizajni, njihove grandiozne šeme zasnovane ne moći, vlasti, nasilju i diktatu prosto se raspadaju.Ma koliko razočaravajuće zvučalo, Katon mlađi, tragični gubitnik i desperados sjajne prošlosti, je ne samo moralniji, nego i politički efektivniji primer za nas od pobednosnog generala Sule.

Jel je toliko teško pročitati Ustav?

Danas je objavio članak pod naslovom "Policajci mogu da budu stranački opredeljeni?" Između ostalog, u članku piše da je "zakonodavni okvir neprecizan u određivanju ko od zaposlenih u državnim organima sme da bude član političke partije". 

Međutim, evo šta kaže Ustav Srbije, član 55, stav 5:

Sudije Ustavnog suda, sudije, javni tužioci, Zaštitnik građana, pripadnici policije i pripadnici vojske ne mogu buti članovi političkih stranaka.

Mislim da ustavna odredba ne može biti jasnija od ovoga, policajci prosto ne mogu biti članovi političkih stranaka, bez ikakvog izuzetka.

Dva pogleda na sport

U toku je finale američke koledž košarkaške lige, ali meni se to ne da gledati. Koledž liga je u Americi po gledanosti u rangu sa profesionalnom NBA i ljudi će vam često reći da koledž košarku vole više od profesionalne. Na koledžu igrači igraju srcem, za slavu, bore se za tim, verni su svojim timovima-koledžima, dok su u NBA hladni profesionalci pod milionskim ugovorima sa timom koji ih najviše plati.

Ovakav stav je u Evropi malo kome jasan. Razlog je što Evropa - ali možda je bolje da to lokalizujem na Južnu Evropu, Mediteran zajedno sa arapskim svetom i južnoevropske izdanke (Južna Amerika) - ima jedno shvatanje sporta; Severna Amerika, Engleska i anglosaksonski svet uopšte imaju drugo. 

U anglosaksonskom viđenju suština sporta je u borbi, u nadmetanju. Najveće vrline su borbenost, istrajnost, težak rad i pobednički mentalitet. Vrhunski sportisti su idoli ne zbog stvari koje umeju da urade, već zbog toga kako se ponašaju na terenu i van njega. U suprotom, meditaranskom viđenju, suština sporta je u lepoti igre. Sport je u tom smislu samo podvrsta umetnosti. Borbenost i pobednički duh su u redu, ali ono što se stvarno ceni je majstorstvo: znanje, tehnika, inventivnost, ingenioznost.

Kada gledate koledž košarku vi vidite da se oni ubiju od trčanja, borbenosti, bacanja po podu, da imaju veliko srce i žarko žele pobedu. Za sve to imam simpatija ali me nekako ne interesuje. Interesantnije mi je posmatrati majstorstvo, tehničko savršenstvo pokreta makar to bilo i bez bilo kakvog nadmetanja. Lepše mi je gledati običan šuterski trening Reja Alena ili Peđe Stojakovića nego studente u žaru borbe na finalnoj utakmici starih rivalskih univerziteta.

Pogledajte englesku reč za sportistu: to je "athlete". Posebno Amerikanci kada hoće da kažu sportista oni kažu atleta. Sada razmislite, da li biste jednog Ronaldinja ili Bodirogu nazvali "atletama". Bodiroga je u igri više bio nalik šahisti, a Ronaldinjo slikaru, vajaru ili pesniku. Zvati ih "atletama" je promašeno. Još možda zvuči i blago nipodaštavajuće.  Ali reč atleta je u anglosaksonskoj konotaciji sasvim smislena jer u anglosaksonskom viđenju na kraju krajeva nema velike razlike između bacača koplja i fudbalera: i jedni i drugi se takmiče da pobede.

Za kreativne igrače sredine terena u fudbalu Italijani imaju posebne izraze: režiser (regista) kad se radi o malo povučenijem igraču (Pirlo, Xavi); i fantasista -- prevod nepotreban -- ako je reč o isturenijem veznjaku (Baggio, Totti, Savićević). Sve što u engleskom jeziku postoji za bilo šta slično je playmaker. Poneki nadareni atleta je, dakle, i plejmejker -- ali šta je plejmejker prema jednom fantazisti? Rečnik govori mnogo.

Podela koju pravim na anglosaksonsko i mediteransko shvatanje jeste geografska, ali su elementi svega prisutni svuda i čini mi se da se na Mediteranu stvari polako menjaju u korist anglosaksonskog shvatanja. Poslednjih godina često čujem ljude kojima je igra Barselone dosadna: mnogo se dodaju, nema puno golova i tako dalje. Govorim o Srbiji, ali isto to će vam i američki ljubitelj fudbala reći o Barseloni jer to je upravo izraz anglosaksonskog pogleda na sport i fudbal kao srčanog nadmetanja u svrhu pobeđivanja. Pošto je cilj pobediti, poenta igre su golovi, broj golova je kriterijum kvaliteta utakmice, a sve ostalo je buka i šum. Nicanje fudbalskih kladionica na svakom ćošku govori u prilog ovome. Klađenje na fudbalsku utakmicu -- Gorčin Stojanović je ovo odavno napisao u Blicu -- je nešto najgore što možete da uradite fudbalu. Kladi se na konjske trke, ne kladi se na fudbal. Uplatom tiketa izmiče vam suština i pretvarate se u računovođu pobeda i golova.

U mediteranskom shvatanju je obratno, poenta fudbala je igra. Golovi su tu samo kao podsticaj neophodan da bi se mogao proglasiti pobednik, da bi igra imala smer, da bi se izmislio motiv. Naredni podsticaj, posle golova i pobeda, su razni izmišljeni trofeji koji se dobijaju za seriju pobeda. Ali sve to pobeđivanje i osvajanje ovoga ili onoga postoji zbog igre. To su samo sredstva, igra je cilj. Ne igra se fudbal zbog trofeja, već trofeji postoje da bi se igrao fudbal. Nije valjda da je arbitrarno izmišljeni Kup nečega i nečega svrha po sebi, da se toliko znoja prosipa da bi se "osvojio" nekakav srebrni pehar? Obrnuto je.

Kulminacija izvrnutog shvatanja svrhe fudbala je deviza koja se posle važnih finalnih utakmica često čuje: ne pamti se igra, pamte se trofeji.  Navodno, ako igrate bezveze, ružno, čak i bezobrazno, sve je to u redu jer će se to zaboraviti a trofeji ostaju. Zamislite, klubu u vitrini ostao srebrni pehar vredan par hiljada evra. 

Naprotiv, igra je ono što se pamti jer ona i jeste svrha. Mađarska 1950-ih ili Brazil 1980-ih nisu osvojili ništa, pa se o njima i danas ispredaju priče i legende kakve niko ne ispreda o šampionskoj Engleskoj 1966. ili Italiji 1982. U krajnjoj konsekvenci, ne igra se fudbal čak ni zbog golova, mada golovi jesu deo, ponekad i najlepši deo igre. Ali nisu suština. Jedan od najlepših poteza svih vremena je ovaj promašaj.

Ovaj anglosaksonski nedostatak je jedan od razloga zbog kojeg fudbal u Americi ne uspeva i zašto Engleska nikako ne uspeva da ispuni svoj navodni potencijal. Problem je u fundamentalnom shvatanju suštine igre. Setite se slučaja Maradona iz 1994. Maradona je izbačen sa Svetskog prvenstva u SAD, svog poslednjeg svetskog prvenstva, zbog uzimanja kokaina. To je prema pravilima FIFA bilo potpuno opravdano; ali zamislite da se Svetsko prvenstvo odigralo u Španiji ili Brazilu? U SAD je sportista koji uzima kokain loš primer za mlade i na kraju krajeva nije nikakav "atleta" -- naravno da ga treba izbaciti sa takmičenja. U mediteranskom fudbalskom svetu se na ovu Maradoninu epizodu gledalo blagonaklono. On nije uzumao doping da bi brže trčao; naprotiv, on je zbog kokaina igrao slabije nego što bi inače igrao. Njega evropski i južnoamerički fudbalski svet ne osuđuje kao što ne osuđuje ni alkoholičara Hemingveja, ni van Goga koji seče uvo -- umetnici su to, pa možda moraju. Ne razumemo mi to. I da je prvenstvo bilo negde drugde možda bi se stvar zataškala.

Uzmite i primer takozvanog flopinga i glume. U Americi i Engleskoj posebno preziru fudbalere koji posle kontakta olako padnu i glume da su faulirani ili povređeni. Engleski fubaleri zato to ređe rade, a mnogi Amerikanci baš zbog toga naročito ne vole fudbal. Dobro, niko baš ne voli takvu glumu, ali na tu stvar se mnogo blagonaklonije gleda u južnoj Evropi. Na Mediteranu nije vrlina sportiste da bude izdržljiv i stoički podnosi udarce; ali jeste najveći greh zaustavljati umetnika, majstora, znalca, udaranjem po nogama. Izdržljivošću neka se bave maratonci i bokseri.

Radna hipoteza je sledeća: ljubitelji engleske Premijer lige su verovartniji gledaoci američke koledž košarke; ljubitelji španske Primere više vole NBA. Shvatili ste do sad na kojoj sam ja strani. Taj aspekt borbenosti i rivalstva radi pobede i osvajanja trofeja me slabo interesuje. Umesto toga, čekam NBA plej-of, ove koji ne igraju srcem nego rukama, nogama i glavom.

Loše stanje javnih finansija

Pavle Petrović, predsednik Fiskalnog saveta, za Peščanik govori o trenutnom stanju javnih finansija. Izuzetno poštujem profesora, bio je sjajan predavač, vrlo otvoren u komunikaciji i raspravi te stoga uvek s pažnjom pratim njegove izjave i izveštaje Fiskalnog saveta. Situacija je svakako alarmantna ali i tužna.

Tužno je to koliko se para razbacuje na razne gluposti u javnom sektoru. Topla preporuka da odslušate svih 42 minuta. 

THC Eldorado

Miroslav Zdravković piše u prilog legalizacije lakih droga. Logika za ovo je ekonomska, umesto da bude u domenu ličnih sloboda što je mnogo prirodnije. Međutim, mene kao nekoga ko ceni upravo njegovo insistiranje na tačnosti, začuđuje što previđa neke stvari.

Za početak zanemarimo da bi u realnom svetu Srbija trpela vrlo određene i vrlo merljive posledice odluke da postane masovni proizvođač, čak i lake droge. Drugačije, da se izrazim narodnim jezikom, JBNMM. Analiza polazi od sledećih pretpostavki:

1. Godišnje bi u Srbiju dolazilo 10 miliona ljudi iz EU da bi probalo nove autentične srpske proizvode.
2. Prinos od konoplje na 500 hiljada hektara parloga je 10 evra po kvadratnom metru. 50 milijardi godišnje prinosa kada se sve sabere.
3. Svaki posetilac ostavlja 1000 EUR po dolasku u Srbiji. 10 milijardi godišnje ukupno.
4. Nema fizičkog izvoza (logično), jer je zabranjen.

Avaj, cena robe je određena ponudom i tražnjom, u ovom slučaju dominantno tražnjom. Ako proizvodnja indijske konoplje nije zakonski zabranjena, niti država postavlja ograničenja na tržištu, cena po gramu koji je jedinica mikro analize bi bila takva da pokrije troškove proizvodnje i obrade + troškove distribucije + profit koji bi bio na nivou profita u drugim granama. Dakle, sve u svemu maloprodajna cena bi bila izuzetno niska u ovoj formi, s tim što bi različiti tipovi konopolje imali različite cene. Znajući kako se vodi poljoprivreda u Srbiji mi bi imali u ponudi cca 95% generičkog domaćeg proizvoda osrednjeg kvaliteta. Dakle i osrednje niske cene. Za par godina u perspektivi domaći uzgajivači pale konoplju i ištu subvencije.

Drugo, 10 miliona ljudi je optimistična cifra jer činjenica da su negde laki narkotici legalni ne znači momentalnu želju ljudi da tamo i odu zato što mogu da kupe isto što i kod kuće, samo da se malo manje stresiraju i da manje plate. Većina njih ima neke svoje stalne/povremene poslove tako da je vikend tura malo verovatna jer cena avio karte/nekog drugog prevoza i smeštaja teško da može da pokrije razliku u ceni iste robe u dve zemlje. Duže ture su isplatljive, ali teško da ima i milion ljudi koji bi proveli odmor u Srbiji samo zbog marihuane. Za tih 10 dana oni mogu u najboljem slučaju da sprže do 50 grama marihuane, ili drugim rečima da nam ostave ne više od 50 evra. Ako nastavim dalje, to znači da bi uvrh glave mogli  u ZdravkoTHCopiji  da imamo na tržištu prodatih 50 tona konoplje. Jedva i za jedan čestit opštinski parlog.Većina džankija neće trošiti na bilo šta drugo osim pivo i jeftin smeštaj, odnosno masnu pljeskavicu kada ih droga popusti. Dnevna potrošnja bi bila maksimalno 30-ak evra sa sve smeštajem. Dakle, jedno 400 evra po dolasku je plafon i to prihoda, od kojih većina nije od indijske konoplje, a i da dođe milion ljudi to je plafon 400 miliona evra. Koliko bi drugih ljudi izbrisalo zemlju koja je indijsku konoplju pretvorila u razvojnu šansu je pitanje koje lebdi u vazduhu, bez da se desi ono JBNMM sa početka teksta. Ja lično ne bih otišao u takvu zemlju, iako verujem da odrasle osobe imaju pravo da svojom slobodnom voljom rade sa svojim telom štagod hoće. Dobra eksternalija bi bila što bi naši ljudi naučili da malo iskuliraju.

Dakle, analiza je težak promašaj i to nema ikave veze sa time da li se zalažete za legalizaciju lakih droga ili ne. Ovakvo poimanje ekonomije mi budi opravdan strah da i druge Hari Poter varijante imaju u sebi zrno susreta sa Meskalitom, što bi rekao Bajaga. S druge strane, ako neko može mrtav hladan da pravi kanale onda i ovo nije tako strašno. Slobodna forma. Pod uslovom da vam ne određuju život. Stoga je kanal i kanalića uveoci opasniji od ove THC bajke.

Nacionalizam kao umetnički žanr

Sećam se još uvek jednog od najboljih članaka pokojnog Stojana Cerovića iz "Vremena" tokom 1990ih, u kome je dao genijalnu analizu suštine srpskog nacionalizma i njegovih ratnih avantura: to je za njega bio jedan umetnički projekat, neka vrsta "konceptualnog slikarstva" koje odbija da definiše svoje realne konture, da ima neke ciljeve i racionalnu logiku: srpski nacionalizam i Miloševićeva ratna politika kao njegov krunski izraz su oblik bezumne, frenetične aktivnosti, nasilja, smrti i haotičnog rušenja bilo kojeg stabilnog referencijalnog okvira. Nacionalisti ne žele da ostvare nekakve ciljeve putem rata, već žele rat kao samom sebi cilj, kao ekspresivnu formu, kao estetski doživljaj i eksperiment. Žao mi je što ne mogu sada da precizno citiram Cerovića jer je tekst iz pred-internet ere i nisam ga mogao naći, ali verujem da je moj sažetak u osnovi veran originalu (iako je lucidni, klasicistički, hladno-logični Cerovićev stil nemoguće preneti).

Razlog zašto se na ovo pozivam je da pokušam objasniti sledeći fenomen; potpuni cinizam srpskih nacionalista, njihovu blaženu nezainteresovanost ne samo za ideologiju nego i za svaku logiku i konzistentnost. Mnogo puta smo slušali kako Milošević nije bio "pravi" srpski nacionalista nego je samo glumio i zloupotrebljavao nacionalizam da bi opstao na vlasti. Njegova vrdanja, nedoslednosti, njegovi razni salto mortalei koje je činio tokom karijere se uzimaju kao dokaz ovoga. Kakav je to nacionalista koji uvodi sankcije na Drini? I tako redom. Ali, najdublji problem je u tome što je sam srpski nacionalizam zapravo niz sličnih ciničnih saltoa mortale, niz epizoda glumatanja, ciničnog manipulisanja, nedoslednosti; nema nikakve "supstance", nikakvog "tvrdog jezgra" iza nacionalističke ideologije o koje bi se neko mogao ogrešiti. Nacionalizam nije ideologija, u smislu Veberove etike ubeđnja, on je pre jedna bolesna estetika delovanja, estetika bivanja delom jedne apstraktne kolektivističke "duhovne zajednice" i političke mašinerije koja u njeno ime govori i koja se uvek usmerava na neprijatelja, propagandom i verbalnim nasiljem, ili ratom i pravim nasiljem ako treba. Nacionalizam je samo jedna od malignih manifestacija etatizma: država, državni aparat, institucionalne strukture i otelotvorenja "nacije" i njihovi interesi i prestiž su ključni faktor, a tačan razlog u ime koga se taj aparat koristi nije odlučujući, i može se dramatično menjati.

Jedino tako se, recimo, može objasniti fakat da srpski nacionalni vođa postaje Slobodan Milošević, prosvećeni tehnokrata i njujorški bankar, čovek koga Stambolić kao sposobnog menadžera "operisanog" od nacionalističkih gluposti šalje da zavede red na Kosovu 1987. Samo tako možemo shvatiti kako Titov general koji i dan danas ne voli četnike, Ratko Mladić, preko noći postaje navodni srpski genocidni manijak koji gradi Veliku Srbiju na kosturnicama bošnjačkih civila pošto je celog prethodnog života gradio komunizam i bratstvo i jedinstvo (a u julu 1995 preti da će se "jednom zasvagda na ovim prostorima osvetiti Turcima zbog bune na dahije"). Samo tako možemo razumeti kako Mihailo Marković i Ljuba Tadić, radikalni marksistički filozofi pristaju uz srpsku ratnu, "nacionalističku" politiku. Ili kako Momo Kapor, zagrebački urbani pisac lakih nota postaje obožavalac krvi i smrti, koji Vukovar naziva "provincijskim barokom" za koji i nije šteta što je uništen. Kako su takve transformacije moguće? Jedino ako nikakve transformacije zapravo i nema.

Cinizam nacionalističkog "diskursa" jedna je od njegovih određujućih osobina, koja je u dosluhu sa njegovim morbidnim "estetizmom" i "konceptualizmom". Sećam se izjave Tome Nikolića od pre 5 ili 6 godina kako "Srbija nažalost neće biti ruska gubernija". To je bilo u jeku kampanje na "izdajnike" koji ne smatraju da je ''otimanje Kosova'' dovoljan razlog za samo-izolaciju Srbije od zapadnog sveta, a u ime "nacionalnog ponosa" i nezavisnosti.Tako jedan od glavnih čuvara tog kukavnog nacionalnog ponosa otvoreno prostituiše i nudi svoju zemlju drugoj zemlji, i žali se što ti stranci neće da prihvate rečeno prostituisanje (pretavaranje Srbije u rusku "guberniju", tj puku administativnu jedinicu). Mislite da se neki "srpski nacionalista" zgrozio nad time? Ne. Zato što je priča o "nacionalnom dostojanstvu" ionako čista glupost u koju ni "pravi" nacionalisti ne veruju, ništa više nego što je verovao Milošević, već je koriste kao propagandno sredstvo antizapadne politike i mobilizacije protiv trenutno odabranog neprijatelja države.

Ili pogledajte groteskni spektakl kome prisustvujemo ovih dana i nedelja u kome isti ti srpski nacionalisti svesrdno podržavaju Putinovu aneksiju Krima. Pomislićete da je to vrlo iracionalno sa stanovišta samih srpskih nacionalnih interesa koje oni, jelte brane, posebno u kontekstu Kosova. Godinama slušamo naricanja i kukamavke o "teritorijalnom integirtetu i suverenitetu", "rušenju međunarodnog prava" kojim se otima Kosovo, zaklinjanje da se nikad neće pristati na to, uz proklinjanje i napljuvavanje svakog ko nije spreman da se odrekne ulaska u  NATO i EU zbog Kosova, i sad odjednom, puf. Podržavamo identično "nasilno prekrajanje granica" u slučaju Ukrajine, iako smo svesni da će to za sva vremena zacementirati nezavisnost Kosova od Srbije. Umesto šoka i neverice što su nas Rusi tako okrutno ostavili na cedilu legitimišući princip nasilnog otcepljenja, vlada oduševljena podrška Putinovoj avanturi u Ukrajini.

Naravno, sve ovo ima savršenog smisla ako pođemo od pretpostavke da su svi nacionalisti, po definiciji, identični Slobodanu Miloševiću u njegovom slavnom cinizmu, da oni ne daju ni pet para za naciju, nacionalne interese i bilo šta slično, već obožavaju moć, nasilje i akciju za koje je etno-nacionalni interes samo jedan od mogućih okvira i poželjnih objekata.Nije bitan cilj, nego uživanje u putovanju do bilo kog cilja. Sam cilj se može menjati, ponekad i drastično, ali bitno je da žurka traje, da se obračunavamo sa ustašama, balijama, šiptarima, domaćim izdajnicima i stranim plaćenicima, novim svetskim poretkom, uopšte nije važno ko je i šta je tačno "target". Lista srpskih neprijatelja u poslednjih 25 godina seže od slovenačkih šporeta do Nataše Kandić. Ako može, palićemo Vukovar. Ako ne može, palićemo američku ambasadu: ako ne može ni to, navijaćemo da Putin negde nešto zapali i potpali, uinat Zapadu. Emocija da je Vladimir Putin pokazao srednji prst Zapadu kome mi nažalost ne možemo ništa je mnogo važnija od fakta da je sa Rusijom kao saveznikom u pogledu Kosova završeno, kao i sa svakom pričom o Kosovu u Srbiji. Ali, pošto ostanak Kosova u Srbiji nikad nije ni bio cilj, onda je sve to očekivano, i u opisanom, poremećenom i morbidnom smislu, "racionalno". Pošto je nacionalizam umetnički žanr a ne racionalni "diskurs", jasno zašto je taj Putinov srednji prist Zapadu vrhunski srpski nacionalni interes, mnogo važniji od Kosova: zato što je umetnički dojam koji on ostavlja na tužnog srpskog Kalimera u neprijateljskom svetu mnogo bolji nego bilo šta konkretno što srpska vlada može uraditi na unapređenju stvarnog srpskog interesa.

Moji desničarski prijatelji koji znaju filozofiju 20 veka ovde će me verovatno optužiti da navodim vodu na vodenicu Hane Arent koja je napisala ceo treći tom "Izvora totalitarizma" da dokaže kako je manje-više irelevantno šta Hitler i Staljin kažu, a jedino važno ono što rade. A to što rade je identično: frenetična, neprestana, bolesna aktivnost izmišljanja i uništavanja neprijatelja, koji se menjaju dan za danom. Iako je većina konzervativaca jako volela i voli ovu teoriju jer u fundamentalnom smislu izjednačava nacizam i komunizam (što je razlog zbog koga je levičari ne vole), neki smatraju da ona abolira komunističku ideologiju, i svodi priču o nacizmu i o komunizmu na nekakvu materijalističku "tehnologiju vlasti" i analizu funkcionisanja državnog aparata moći: moj "nacionalizam" kako ga ovde prikazujem je jedan derivativ analize Arentove: ja isto kažem da je irelevantno šta nacionalisti kažu, nego je važno šta rade. A to što rade se ni po čemu ne razlikuje od toga šta komunisti, ili fašisti, ili nacisti rade. Nacionalizam kao kategorija je vrlo plitak, zapravo irelevantan. Adam Mihnjik je jednom napisao da je on samo poslednji stadijum komunizma. Ja mislim da je on samo jedan vrlo specifičan, razvodnjen, provincijski oblik totalitarizma 20og veka, zaogrnut u poraz, nemoć, dezorijentaciju i fantazije o prošlosti kao kompenzaciju za osećaj inferiornosti u realnom svetu. Prosta formula nacionalizma je etatizam plus malo sociopatije i ljubavi prema nasilju i "ćeranju" neprijatelja. Ali, kao što vidite, ta mreža je dosta "sitna", hvata i mnogo toga što nije puki etnički nacionalizam.

Šta sme državni službenik da stavi na Fejsbuk?

Danas smo imali prilično dramatičan slučaj poziva na linč preko Fejsbuka, a pre nekog vremena je bio aktuelan slučaj "golišave savetnice" u Ministarstvu spoljnih poslova, čiji je jedini greh, koliko sam shvatio, to što je dobro izgledala i što je stavila neke nazovi provokativne slike na Fejsbuk.

Elem, ne želim da se bavim sa ova dva konkretna slučaja, već da postavim načelno pitanje - šta tačno državni službenici smeju, odnosno šta ne smeju da postave na svoj Fejsbuk profil, u svoje slobodno vreme? Gde počinje privatnost, a završava se službenost? Koliko slobode govora oni uopšte imaju? Tu, čini mi se, postoje dva različita primera.

Prvi je kritika državne politike. Zamislimo nekog pomoćnika ministra, recimo spoljnih poslova, koji smatra da Srbija sada treba da se jasno opredeli povodom krize u Ukrajini, tako što će da podrži pravo na samoopredeljenje Krima. Da li on može da snosi posledice ukoliko na svoj lični FB nalog stavi neki članak iz ruskih novina, uz komentar "Podrška braći Rusima!" On sigurno to sme da kaže na slavi, među prijateljima. i sigurno ne sme da kaže na televiziji, ali da li sme da stavi na FB profil? Jel ima on uopšte pravo da kaže šta misli na FB o nečemu što mu je u opisu posla? A šta ako mu nije u opisu posla, jel sme on da kritikuje recimo Ministarstvo energetike? Nemam pojma.

Drugo je pitanje javnog morala. Recimo, kakvim sankcijama može da bude izložena učiteljica koja na FB nalog postavi slike sa letovanja na kojima je očigledno pijana? Mislim, učiteljima nije zabranjeno da budu pijani na letovanju, nije im zabranjeno da se slikaju dok su pijani, nije im zabranjeno da svojim prijateljima pokazuju svoje slike kada su pijani - da li im je zabranjeno da na FB postavljaju svoje slike kada su pijani? A šta ako nije sama postavila te slike, već ih je postavio neko drugi?

Primer sa Počučom koji je danas pozvao na linč je ekstreman, ali šta je tačno definicija "ekstrema"? Da li je recimo smeo da postavi link na vest i da napiše komentar "Sramota da se ovo dešava u Beogradu"? Da li je smeo da napiše "Sramota, neko treba da ih spreči!"? Gde je tačno granica nakon koje treba da izgubi posao? Gde je granica nakon koje treba i krivično da odgovara? Ko i kako to uopšte utvrđuje? Ne znam, ali bih voleo da mi odgovori neko ko zna.

Dan mrmota

Objavljena je nova lista Top 30 srbomrzaca SNP Nasi. Nisu bili mnogo kreativni, ista se imena vrte. Javnost je reagovala, doduše manje burno nego u neka ranija vremena. I komentari prečesto idu u pravcu da ih treba  zabraniti, kad će te krivične prijave i slično.

Najbolji odgovor je stigao od strane ekipe koja odlično sagledava našu realnost. I to je suština. SNP naši su marginalni fenomen, sa idejama koje su vredne prezira. I tako ih i treba tretirati, sa podsmehom, kao ljude koji su zalutali  u vremenu i prostoru. Razgolititi cinizam onih koji bi sutra ugasili Srbiju kao suverenu državu i predali je drugoj suverenoj državi je jednako bitno. Neke druge analogije oko demokratije i slobode ne treba koristiti, budući da ih SNP Naši ne smatraju vrednostima.

Sve drugo je pogrešno. S jedne strane SNP Naši, koji su prezreni od građana Srbije, dobijaju pažnju jer ih neko shvata za ozbiljno. S druge strane, najglasniji su oni koji su pokazali da nemaju šta posebno da ponude. Onda je dobar i fiktivni fašistički neprijatelj. Stara matrica, ali Srbija 2014. godine funkcioniše potpuno drugačije, problemi su drugačiji, sve je drugačije nego što je bilo u vreme kada su soft varijante besmilica SNP Naši bile mejnstrim politike.

I da zaključim, opet isto. I ove mukice su deo srpske demokratije, pa kao takvi imaju pravo da pokažu kakvi su. Kada budu imali 166 poslanika u skupštini moćiće da sprovedu svoje ideje. Uvek će biti takvih, ali sve dok nikome ne ugrožavaju prava i slobode, neka ih. Kada vas oni ne vole znači da ste barem nešto dobro radili. 

Radulović i tržišna greška

Evo šta se dešava na Twitteru u poslednjih par dana. Saša Radulović hoće da država finansira Venture Capital fondove sa obrazloženjem da je nedostatak VC fondova posledica tržišne greške. Mi smo ušli u tu raspravu, što ovde (skrolujte nekoliko postova unazad), što na Twitteru. Moj argument je, između ostalog, bio da nedostatak fondova nije odraz bilo kakve greške već je racionalna odluka tržišnih učesnika, na šta je Radulović odgovorio da mi (na Twitteru) uopšte ne znamo šta je to tržišna greška.

Stavimo ovo u zagrade -- o konceptu tržišne greške se može raspravljati na dubljem nivou. Može se sporiti i njeno postojanje; i sposobnost države da je uoči; i sposobnost države da je svojom akcijom ispravi. O svemu tome smo ovde i na drugim mestima prethodnih godina raspravljali.  Ali ostavimo teške diskusije po strani. Kraj zagrade. Ovde se ne radi o tome, već o osnovnom, udžbeničkom konceptu tržišne greške.

Naime, Radulović je insistirao da mu damo primer tržišne greške u Srbiji, valjda insinuirajući da je razlog našeg odbijanja da prihvatimo njegovu ideju da je nedostatak VC fondova nečija greška to što smo mi ekstremisti koji odbijaju da prihvate da uopšte postoji tržišna greška. A odmah zatim je otišao i korak dalje tvrdeći da mi čak i ne znamo šta je tržišna greška.

Usledio je njegov ponovljeni zahtev da mu damo primer tržišne greške -- koji sam prvo ignorisao, jer već godinama predajem ekonomiju na univerzitetu, na nekoliko njih, od EU do SAD, jer sam se bavio i malo težim teorijskim stvarima od primera tržišne greške, pa sam se odavno odvikao od toga da me neko na taj način ispituje. Ali to je Twitter i nagodba je otišla u to da ako ja dam primer tržišne greške u Srbiji on će konačno objasniti kako je to nedostatak VC tržišna greška -- pa progutam knedlu i dam najjednostavniji, klasični, standardni, udžbenički primer "tržišne greške".  Ne po nekoj mojoj definiciji, ne onih koje spore samo postojanje koncepta, već udžbenički primer, ono što se predaje studentima prvog kursa mikroekonomije.  Taj prvi primer su u udžbenicima obično eksternalije -- kad fabrika zagađuje okolinu.  Tako odgovorim ja Raduloviću da je jedan primer tržišne greške pančevačka rafinerija jer zagađuje vazduh.

Njegov odgovor? "To sigurno nije:)" "Naravno da nije". "Nađite definiciju, može i Vikipedija da vam pomogne." I tako dalje.

Ostao sam zabezeknut.  As a matter of fact, ako potražite na Vikipediji, ako potražite u bilo kakvom udžbeniku od 1950-ih naovamo, nema sumnje da ćete naći zagađivanje okoline kao klasični primer tržišne greške. Kada fabrika zagađuje okolinu ona time deo svojih troškova prevaljuje na druge. Dim koji proizvodi je trošak, ali taj trošak ne snose vlasnici fabrike već ljudi koji žive u okolini i udišu takav vazduh. To je takozvana tržišna greška. Sasvim precizno, ona nije u samoj nepravednosti raspodele troška, već u neoptimalnoj alokaciji resursa -- pošto ne snosi pun trošak svoje aktivnosti, rafinerija će proizvoditi više nego što je "društveno optimalno".

Rešenje za ovo se traži u nekoj akciji države. To pre svega može da bude oporezivanje zagađivanja. Možete uvesti porez na količinu zagađivanja -- rezon je da porez tačno pokriva deo troška koji fabrika preliva na javnost.  Porezom rafinerija "internalizuje" eksternalije, odnosno, naterana je da snosi pun trošak svoje aktivnosti na ovaj posredan način.

Postoje i drugi primeri; oko nekih nema slaganja da li se mogu tretirati greškom, ali još niko ko smatra da tržišna greška postoji nije tvrdio da zagađivanje okoline to nije.  Niko osim Radulovića.

Šta su zaključci? Prvo, da je Radulović izgleda izuzetno tvrdoglav čovek. Političari i ekonomski intervencionisti uopšte često pate od iluzuje da znaju više nego što znaju, ali to nikad nisam video ovoliko naglašeno. Radulović se stavio u poziciju da druge ispituje o stvarima o kojima, sada je jasno, nema predstavu. I ponavljam, ne govorim o bilo kakvoj ekspertizi, govorim o osnovnim pojmovima. Kako se onda ponaša u ostalim stvarima? Kako se može voditi rasprava sa nekim ko se tako postavlja? Kako se u političkoj stranci može formulisati politika ako na čelu imate nekog ko je ubeđen da već sve unapred zna -- čak i kad je očigledno da ne zna ni osnovne stvari o temi?

Ovo nije prvi slučaj, jednom smo imali kratku raspravu o minimalnoj nadnici. Tu je takođe pominjao neke krive i granične uslove iako je iz komentara bilo vidno da ne zna o čemu govori. I ponavljam, moj problem nije što ne zna o čemu govori, jer to je na kraju krajeva mikroekonomija, nije nuklearna fizika. Nije ni posebno teško, ni posebno važno. Problem je nivo samouverenosti i autoriteta sa kojim ne zna o čemu govori.

Ja sam ovde postovima podržao i njegove poteze dok je bio ministar i listu DJB; Pavlović i Stevanović su mi dugogodišnji prijatelji; ali sada mi se čini da će na dugi rok stranka ili lista imati problem.

Drugi zaključak je generalniji. Čak i ova epizoda nam pomaže da naučimo nešto o političkoj ekonomiji. Ja sam odavno zagovornik teze da kod ekonomske politike nisu interesi nego ideje ono što nam dolazi glave. Korupcija postoji i to niko ne spori, ali više štete nanose pošteni ljudi ubeđeni da znaju nešto što ne znaju. Radulović nije više ministar ali je bio i zamalo uveo fond koji navodno postoji jer je on uvideo "tržišnu grešku".  Tako funkcioniše politička ekonomija: "tržišne greške" ispravljaju ljudi koji čak i ne znaju šta tržišna greška znači.  Od nesuđenog VC fonda, preko Dinkićevog hotela na Staroj Planini, do Obamacarea ili Bušovog rata u Iraku, manje su interesi, korupcija ili sebičnost, a više neznanje i još više iluzija o znanju, iluzija o razumevanju situacije, samouverenost bez pokrića -- "fatalna umišljenost" što bi rekao Hajek -- ono što nam dolazi glave.