Energetska efikasnost

Malo stvari može da me izvede iz takta kao navođenje lažnih ili besmislenih podataka. Članak u Blicu je dobar primer. Recimo:

Energetska efikasnost u Srbiji je izuzetno niska u poređenju sa prosekom u zemljama Evropske unije, jer se u našoj zemlji troši 2,5 puta više energije po jedinici društvenog proizvoda u odnosu na svetski prosek i četiri puta više od proseka u EU.

Da bi bilo jasnije šta je ovde problem, navodim sledeći primer:

Energetska efikasnost u stanu moje babe je izuzetno niska u poređenju sa mojim stanom, jer se u njenom stanu troši 2,5 puta više energije po dinaru dohotka nego u mom. Ja sa mojih 100.000 dinara mesečno potrošim samo 2.000 Kwh, a ona sa svojom penzijom od 20.000 potroši čak 1.000 Kwh!

E, koliko logike ima moja izjava, toliko logike ima i citat iz članka u Blicu. Ali, to je tek početak:

Domaćinstva u Srbiji troše 2,5 puta više energije po kvadratnom metru stambenog prostora od nekih zemalja EU.

Koje su to "neke zemlje EU"? Nemam pojma, ne kažu, ali se verovatno misli na Maltu, Kipar, Grčku, Španiju, Portugal i slične zemlje gde se deca rasplaču od sreće (ili straha) kada vide sneg.

Srbija ima najniži stepen energetske efikasnosti u Evropi. Države zapadne Evrope po kvadratnom metru potroše oko 100 kWh energije godišnje, a u našoj zemlji je potrošnja od 150 do 180 kWh.
Malo pre je bilo 2,5 puta više, sad je samo 50%-80% više. Ali, ovde se više ne govori o "nekim zemljama EU", već o "državama Zapadne Evrope", tako da opet nije jasno o kojim zemljama se govori. Međutim, šta je zajedničko za "države Zapadne Evrope"? Pa, ako baš gledamo Zapadnu Evropu, u geografskom smislu, zajednička im je klima. A klima u zemljama poput Francuske, Engleske, Belgije i Holandije je mnogo blaža nego klima u Srbiji - niti su zime tako hladne, niti su leta tako topla. A, ako zime nisu tako hladne, a ni leta nisu tako topla, onda su i potrebe za grejanjem zimi, odnosno za hlađenjem leti, manje nego u Srbiji, pa su, samim tim, jeli, te zemlje mnogo "energetski efikasnije".

Evo je ovde dobra klimatska mapa:






Dakle, kao što možete da primetite, "Zapadna Evropa" je prilično irelevantna za nas ovde. Mnogo su relevantnije zemlje Centralne i Istočne Evrope poput Mađarske, Češke, Rumunije ili Poljske.

Trebalo mi je malo vremena da pronađem podatke, ali sam na kraju uspeo. Postoji sajt, na kojem možete naći upravo indikator koji nas zanima - koliko energije se troši po kvadratu stambenog prostora (naravno nema Srbije). Pošto je sajt rađen u Flashu (valjda) ne mogu da stavim link, ali evo print screena (kliknite za veću sliku):




Na mapi vidite koje zemlje su posebno "energetski neefikasne". Igrom nekog vrlo čudnog spleta okolnosti, radi se baš o onim zemljama koje imaju kontinentalnu klimu i vrlo hladne zime.

Na levoj strani možete videti rang listu zemalja sa najvećim utroškom energije po kvadratnom metru - nakon Letonije, Finske i Estonije (koje baš i nisu za nas relevantne), slede upravo Poljska, Češka, Rumunija, Nemačka, Slovenija, Austrija i Mađarska - dakle zemlje sa zimama koje je slične našim.

Pored klime, bitan je još jedan faktor - koliko ljudi živi u stanu, a koliko živi u kući? Sasvim je jasno da su stanovi energetski efikasniji, jer se toplota manje rasipa nego kada se radi o kućama. Procenat stanovništva koje živi u kući veoma varira od zemlje do zemlje, a evo ovde podataka za EU:

Naravno, ovo je delimično rezultat upravo klime, ali mislim da su važniji socio-ekonomski faktori, poput recimo urbanizacije, pošto je jasno da seosko stanovništvo uglavnom ne živi u energetski efikasnim soliterima. Nisam uspeo da pronađem podatke za Srbiju, ali se ne bih iznenadio da se nalazimo negde pri desnom kraju skale, gde su i Hrvatska, Slovenija i Mađarska.

Dakle, imajući u vidu da 1) su zime u Srbiji prilično hladne i 2) ovde dosta ljudi živi po kućama, uopšte ne treba da nas čudi da je ove potrošnja energije po kvadratnom metru relativno visoka. Ali, mislim da nema smisla to nazivati "energetskom neefikasnošću".

Apendiks o SAD

Ko je čitao knjigu video je značajan odeljak o tzv. tržišnim monetaristima. To je vrlo zanimljiva grupacija o kojoj ne mogu sada opet naširoko da pišem, ali ću reći šta se njima u međuvremenu dogodilo. Njihov guru je Scott Sumner, koji je od 2008. tvrdio da je recesiju u SAD, a kasnije i u Evropi, izazvala restriktivna monetarna politika. Kako restriktivna kad svi znamo da su kamate bile niske?

Sumner je pokazao do koje mere su ekonomisti postali autistični. Zauzeti modeliranjem i kompjuterskim simulacijama ekonomije, zaboravili su osnove. Ustvari, mlađi osnove nikad nisu ni naučili, jer se na doktorskim programima knjige više ne čitaju. Čitaju se samo tehnički radovi, ne više od desetak godina stari.  

Sumner je, naime, podsetio da se smer monetarne politike ogleda u količini novca -- nešto što je Milton Friedman naglašavao više od svih. A količina novca i brzina njegovog opticaja su u 2008. pale, bez obzira što su kamate bile niske.  Naprotiv, kamate su bile niske jer je količina novca pala, pa je to izazvalo deflaciona očekivanja. Kamate su bile niske zbog prethodno restriktivne monetarne politike. 

2008. je Sumner, inače nepoznati profesor skromnog koledža praktično jedini to uvideo. Velikim monetarnim autoritetima, stotinama profesionalaca u Fedu i Ivy League ekonomistima je to nekako promaklo. Sumner, koji se inače ne bavi hi-tech modeliranjem nije znao kako drugačije da objavi to što ima da kaže, pa je pokrenuo blog i preko njega počeo da saopštava to što ima. Pri tome on nije ništa novo izmislio, već je podsećao ljude na ono što je govorio Friedman i što je trebalo da svima u branši bude poznato: ne gledajte u kamatne stope, gledajte u količinu novca.

U međuvremenu je Sumner stekao pristalice i kao što rekoh, njemu i sledbenicima sam u knjizi posvetio celo poglavlje. Međutim, pravi Sumnerov uspon nastupio je tek nakon što je knjiga predata u štampu. Otprilike ovim redosledom, neki od vodećih monetrnih ekonomista (naročito Michael Woodford) su prihvatili Sumnerove ideje i propagirali ih na konvenciji Feda u septembru 2012; mediji su počeli o njima izveštavati (odjednom je Sumner dospeo u WSJ, FT, Economist, Bloomberg i druge medije, Kongres ga je pitao za mišljenje); centralni bankari su se priključili (novi guverner Banke Engleske na primer). 

Izgleda da su i Fed i Bernanke prihvatili tumačenje tržišnih monetarista, jer ubrzo posle pomenute konvencije i rasta Sumnerizma, Fed je krenuo sa dodatnim intervencijama. Trenutno Fed štampa dodatnih 85 milijardi dolara mesečno, u nameri da preokrene trend. Međutim, ovako nešto nije nužno po ukusu tržišnih monetarista. Sumner ima dijagnozu krize (nastala je zbog naglog pada novčane mase), lek za izlazak iz nje (podići novčanu masu pomnoženu brzinom opticaja na nivo prethodnog trenda), ali se pre svega zalaže za monetarno pravilo -- rast nominalnog GDP po konstantnoj stopi. Poenta nije da Bernanke posle konvencije arbitrarno odluči da odštampa još para, poenta je uspostaviti režim, pravilo, koje ne dozvoljava ni nagli rast ni pad nominalnog GDP, već cilja njegov rast po konstantnoj stopi. 

Time su tržišni monetaristi u Friedmanovoj tradiciji. Ni oni, kao ni Friedman, ne znaju zašto centralna banka uopšte postoji i najradije bi je ukinuli; kad već postoji, onda kažu da ne bi smela arbitrarno da odlučuje, već bi monetarna politika morala biti obavezana pravilom. 

U svakom slučaju, uspon tržišnog monetarizma je lepa priča iz 2012. zbog povratka Friedmanovih ideja i kao pokazatelj uticaja koji jedan bloger može na kraju da ostvari. Nepoznati profesor koji se oslanja na klasično znanje i zdrav razum, koji ne robuje naučnom pomodarstvu i konvencijama i zato je van uglednih pozicija, je samo uz pomoć tastature u jednom trenutku postao najuticajniji ekonomista na svetu.

Evo par linkova o naglom rastu Sumnerovog uticaja, ovde i ovde. 

Šta je sa evrozonom?

Što se savremenih događaja tiče moja knjiga staje negde u avgustu 2012. -- zato čitajte ovo kao njen apendiks. U vezi evra, knjiga otprilike kaže da u ovom trenutku jedini spas može da dođe iz Evropske centralne banke, pred kojom je paradoksalan izbor: može da spase sopstvenu valutu samo podrivajući je. 

U međuvremenum, evrozone i krize evra više nema u vestima. Kriza je, bar na neko vreme, zaustavljena. Kako se to dogodilo i šta je ECB tu uradila? 

U proteklih par godina uradila je nekoliko stvari o kojima je bilo reči, na blogu ili u knjizi. Na primer, jeftini dugoročni krediti evropskim bankama sa ciljem da ih oni upotrebe za kupovinu obveznica kriznih zemalja. Ti krediti su privremeno gasili paniku ali ubrzo zatim bi kamate ovih obveznica opet skočile. 

Ali ključna stvar koja je ovog puta na duže vreme sanirala krizu je ono što je u septembru 2012. uradio novi guverner Mario Dragi. ECB je izašla sa planom da, u slučaju pogoršanja krize, kupuje neograničene iznose obveznica zemlje koja je u krizi.  "Neograničene" je ključna reč. U prethodnim akcijama, ECB je kupovala te obveznice Španije, Italije i drugih, ili posredno ohrabrivala njihovu kupovinu, u određenim, ograničenim iznosima. Te kupovine bi smanjile kamate za ove zemlje, ali je to uvek bilo privremeno jer je i dalje postojao strah da će kupovina jednom prestati, kamate na njihove obveznice opet porasti i zemlje opet upasti u krizu. 

Kada je Dragi rekao da će ECB to raditi u "neograničenom" iznosu, on je eliminisao jedan potencijalni mehanizam krize: paniku samu po sebi. Kada ste u punom bioskopu, stampedo može da nastane i zato što neko počne da paniči bez razloga; i dalje ima mesta za sve i kad bi svi bili mirni lepo biste izašli kroz vrata. I na finansijskom tržištu panična prodaja, recimo, španskih obveznica, sama po sebi može da izazove špansku krizu -- kamate zbog panike porastu, usled čega Španije ne može da se zaduži da servisira dug, usled čega se kriza pogoršava jer sada već postoji i realna opasnost, svi hoće da izađu iz španskih obveznica, kreće još veća prodaja, kamate onda dalje rastu i tako do bankrota. Obećanjem da će u ovakvim slučajevima kupovati neograničene količine španskih obveznica, ECB je eliminisala paniku kao povod krize. 

Interesantno je da ECB apsolutno ništa osim tog obećanja nije uradila. Rekla je da će to uraditi u slučaju krize, ali baš zbog tog obećanja kriza više nije ni bilo! Nema stalnog straha da će neko drugi početi da prodaje španske obveznice i da će svi ostali slediti, pa prema tome ni vi ne prodajete svoje već ih čuvate i ubirete kamatu. 

Ali da li je sve ovako lako? Gde leže potencijalni problemi? 

Prvo, ovo je dalo oduška zemljama poput Španije i stvorilo moralni hazard. Španija sada ipak ne mora da smanji donacije svom kriket savezu i subvencije društvu filatelista. Istina, da bi ECB pomogla, zemlja mora da formalno aplicira i prihvati programe mera štednje slične onima koje su IMF i evrozona stavili Grčku, pa to donekle sprečava da raskalašno troše i uzdaju se u besplatnu pomoć ECB. 

Drugo, panika može da bude jedan neposredni pokretač krize, ali uzroci krize su i dalje nagomilani dugovi. Bioskop je i dalje prepun i nastavlja da se puni. Ako se to nastavi, u nekom trenutku ni obećanje ECB neće biti dovoljno da spreči stampedo. 

Za sada, tržišta veruju ECB. Niko nema interesa da prvi proda španske ili portugalske obveznice, jer zna da će izgubiti. Spekulativna prodaja bi bila siguran gubitak, jer ECB ima neograničene resurse za intervenciju u suprotnom smeru, kupiće sve što prodate. Ali ako dug nastavi da se nagomilava i većih reformi ne bude, tržišta će početi da misle da Mario blefira. Počeće da misle da je problem sada preveliki da bi se čak i ECB usudila da interveniše. Intervencije ECB nisu besplatne, one su posredno veliki trošak za zemlje evrozone. Ako ECB zaista interveniše na ovakav način, to će na kraju morati da bude ili inflatorno ili pokriveno iz budžeta drugih zemalja. Dragijevo obećanje je neograničena kupovina, ali takva kupovina neće imati beskrajnu toleranciju. 

Zato, kriza je za sada samo prikrivena. Paniku u svakom trenutku može da izazove čak i nešto poput neoprezne izjave Angele Merkel da su se Dragi i ECB previše osmelili i da neće moći da urade baš sve što naume. Kriza je sanirana na psihološki način, obećanjem intervencije; tako se može vratiti na isti način, gubljenjem poverenja u ovo obećanje. 

Vizionar

Đilas, dobro, predlaže fiksni kurs dinara. Ali:

1. Država mora da kroz nacionalnu strategiju prepozna poljoprivredu, prehrambenu industriju, energetiku, IT industriju... 

2. U prvoj fazi treba da se posvetimo jačanju industrija u kojima već danas imamo stručnu radnu snagu i dobar privredni rezultat. Za mene su to prehrambena industrija, poljoprivreda i IT sektor. U drugoj fazi subvencije treba da usmerimo u razvoj industrija koje su izvozno konkurentne, a koriste pre svega domaće sirovine i energiju.

3. Država treba da formira Razvojnu i izvoznu banku Srbije...

4. Neophodno je da kreiramo prostor za otvaranje novih državnih preduzeća... 

5. ... nove oblike javno-privatnog partnerstva...

9. Važno je da usvojimo poseban plan za ubrzan razvoj prvih 10 gradova u Srbiji...

10. Moramo da zabranimo dalju prodaju poljoprivrednog zemljišta...

12. Nužno je da restruktuiramo, osavremenimo i profesionalno ojačamo javna preduzeća...

13. Treba da usvojimo program "10.000 stručnjaka" kroz koji ćemo školovati uspešnu decu koja žele da rade za državu... Tako ćemo stvoriti stručnu bazu u državnoj upravi i javnim-državnim preduzećima.

Od oportunitetnih i korumpiranih mnogo su opasniji političari u zabludi. Đilas i ostali u DS-u izgleda da su zaista u dubokoj zabludi. Da su samo korumpirani, izneli bi jedan plan pa bi se posle predomislili, po Dinkićevom uvežbanom scenariju. Ali kada opoziciona stranka iznosi jedan ovakav plan posle poraza, za novi početak, to znači da je stvar mnogo gora od pokvarenosti i korumpiranosti. Oni, tragično, ništa ni ne shvataju.

Libertarijanska utopija

Jedan od najčešćih, i za većinu ljudi najuverljivijih, prigovora koji se daje na sam pomen libertarijanske anarhije je da tako nešto nikad nije postojalo. Ako država nije potrebna, i još gore nije moralno opravdana, kako to da nikad u ljudskoj istoriji ne srećemo slučaj razvijene civilizacije bez države? Ti si sad najpametniji, niko pre tebe se nije setio da privatizuje vojsku, policiju ili sudstvo.

Ja predlažem da ovaj problem osvetlimo iz jednog drugačijeg ugla. Pozivam vas da zajedno napravimo jedan misaoni eksperiment. Zamislite društvo u kome vlada gotovo potpuni laissez-faire, ne postoji nikakva državna regulativa privrede, prava investitora su striktno zaštićena i uopšte, reč je o uzornom kapitalističkom sistemu kakav bi svaki libertarijanac podržao. Njihovi zakoni štite sve oblike privatnog vlaništva, uključujući kupoprodaju, transfer, ugovore, nasleđivanje, ortakluke i sve ostalo što srećemo i u modernim kapitalističkim ekonomijama. Štaviše, naš utopijski sistem je rotbardijanski do te mere da zabranjuje frakciono bankarstvo: onaj ko pozajmi drugome i jedan cent depozita po viđenju smatra se kriminalcem.

Ali, naša utopijska zajednica ima jedan vrlo čudan politički sistem. Najpre, ne postoji ništa što bi se moglo opisati kao šef države - nema kralja, ni cara, ni predsednika, poslove države obavlja nakolicina različitih izabranih funkcionera koji su zaduženi za različite stvari, a često njihove nadležnosti i nisu sasvim jasne. Predsednik Nikolić ne bi znao s kime da zakaže sastanak kad bi ga odveli u našu utopijsku zajednicu. Još gore, zakonodavno telo je potpuna sprdnja: imamo dve različite skupštine u kojima sede ljudi koji se biraju na različitim izborima i iz različitih delova populacije. I svaka od tih skupština ima apsolutnu zakonodavnu moć ne obazirući se na to šta druga skupština radi. Ako donesu direktno suprotne zakone nema nekog zajedničkog tela koje bi arbitriralo.

Ali, stvar je još crnja. Naša mala utopija uopšte nema ni policiju! Sam koncept policije im je nepoznat. Pa kako sprovode ugovore? Individualno. Kada dobijete na sudu pravo da sprovedete ugovor, ili da kaznite počinioca krivičnog dela koji vas je oštetio, to radite sami, ili rotbardijanski, angažujući neku privatnu agenciju. Ali, ne samo da nema policije, nego je i pravni sistem poluprivatan. Postoji jedan državni funkcioner koji igra određenu ulogu u vođenju pravnih procesa, ali je ta uloga ograničena: on samo sastavlja listu potencijalnih sudija, koja je javna. Sudije nisu državni službenici nego privatne osobe. Strane u sporu onda biraju same konsenzusom sa te liste ko će suditi, i jedina dalja uloga tog funkcionera je da stavi pečat i formalizuje odluku koju sudija donese, bez prava preispitivanja. I onda privatna lica sprovode zakon. Još zabavnije, sami zakoni po kojima se sudi su nastali postupno, kao običajno pravo, a ne "zakonodavstvom". Država ne igra skoro nikakvu ulogu u regulisanju "zakonskih" prava i obaveza, a način primene i tumačenje zakona određuju opet privatna lica koja se zovu "pravni stručnjaci". Oni su osobe koje stiču autoritet najčešće kao dobri govornici na sudu i komentatori čije knjige i studije postaju zakon tako što ih ljudi prihvataju u praksi! Strukturno slično kao sudije Vrhovnog suda u Americi, samo što ove  ne postavlja i ne plaća država nego tržište, i što nemaju moć da nametnu svoja tumačenja silom nego zavise od svoje popularnosti i dobrovoljnog prihvatanja od strane drugih ljudi.

Tužioci za krivična dela su takođe privatni preduzetnici, osobe koje su se u ranijim sporovima pokazale kao uspešne i onda ih ljudi angažuju dalje i preporučuju drugima. Ne postoji "javni tužilac", osoba koja po "službenoj dužnosti" goni prekržioce zakona i kriminalce. Kažnjavanje zločina je isključivo privatna stvar, između oštećenog i optuženog i njihovog privatnog sudije i tužioca. Tako su i donošenje "zakona", i procedure suđenja i sprovođenje prava i ugovora  u našoj Utopiji u osnovi u privatnim rukama.

Sad vidimo da one dve sumanute paralelne "skupštine" o kojima smo govorili na početku i nisu "zakonodavna tela" u modernom smislu reči, jer one i ne donose zakone, već više forumi koji donose političke odluke tipa ko će da bude ambasador u stranoj zemlji, ko je vojni komandant, da li se ide u rat, da li se povećava porez itd. Pravne regule, zaštita vlasništva, krivično pravo i sva ostala regulativa društvenog života je manje-više u nadležnosti privatnih osoba čiji je jedini legitimitet da su uspešni i cenjeni učitelji, govornici i advokati.

Ako se pitate zašto sam konstruisao celu ovu utopijsku zajednicu i kakvog to uopšte ima smisla, odgovor je: to nije nikakva utopija, nego stvarnost jednog od najstarijih, najcenjenijih, najviše komentarisanih, oponašanih i obožavanih političkih režima u ljudskoj istoriji - Rimske Republike. Ako je nešto kolevka zapadne civilizacije, onda je to Rimska republika. A ipak, ako primenimo mudre argumente savremenih ekonomista o "kolektiivnoj akciji" i "javnim dobrima", Rimska republika se uopšte ne kvalifikuje kao država, već više liči na neku smešnu rotbardijansku ili dejvidfridmanovsku fikciju. U njoj nema državnog monopola sile nego su funkcije zakonodavstva, pravosuđa i policije u rukama privatnih osoba ili asocijacija! Politička suština sistema je jedan amalgam privatnih agencija, anarhije, običajnog prava i političkih institucija, ali po standardima savremene ekonomske teorije, to je čista anarhija!  Hobs je bio toliko užasnut Rimskom republikom i njenom popularnošću da je to smatrao najvećom preprekom "miru i stabilnosti" u Evropi. To nije slučajno.

Stoga, "libertarijanska anarhija" nije nikakv utopijski model koji nigde nije isproban, nego stari i izvorni model uređenja ljudskog društva koji je u potpunosti napušten tek od 17 ili 18og veka naovamo. Sami koncepti policije i pravosuđa kao "javnih dobara" koje mora država da obezbedi su 20-vekovne izmišljotine etatističkih ekonomista: rimska republika je mogla 700 godina da opstoji bez istih (i prvih 200 godina imperije takođe, u značajnoj meri). Srednji vek takođe ne zna za koncept "monopola sile": kada kralj prekrši ugovor sa feudalcem ovaj ima pravo na primenu sile, i štaviše to se smatra dužnošću.Ako gospodar uvredi slugu ovaj ima pravo da angažuje drugog gospodara da u njegovo ime vodi rat (feud) protiv ovog prvog. I ti feudi su bili regulisani opšteprihvaćenim zakonima, kao pravila ratovanja. Sam koncept teritorijalnog monopola sile je nepoznat u Srednjem veku. Svaki govor o "antičkoj državi" ili "srednjovekovnoj državi" je uvek nužno metaforički.

Iz ove vizure, "država" u smislu u kome o njoj govori savremena politička filozofija, i savremena ekonomska teorija,  nije univerzalni standard ljudske civilizacije nego jedan u osnovi relativno skorašnji izum. Anarhija je standard, a država je skorašnja, pomodarska devijacija od tog standarda.

Zašto dinar jača?

Mene i dalje zbunjuje uporno insistiranje celokupne stručne javnosti na različitim prolaznim uzrocima jačanja kursa (ovde ili ovde ili gde god se okreneš), a zanemarivanje osnovnih, kao što su kretanje referentne kamatne stope, novčane mase i inflatornih očekivanja.

Pre nekoliko meseci je jačanje dinara neposredno posle povećanja referentne kamatne stope objašnjavano subvencionisanim kreditima i državnim zaduživanjem; sada kada dinar jača još više objašnjava se kreditom Srbijagasu. Ovi događaji nisu bez značaja, ali mi je sumnjiva važnost koju im pridaju domaći ekonomisti i bankari. 

U Srbiji ima preko 10 milijardi evra samo na računima i još mnogo neobuhvaćenog deviznog keša koji jednako utiče na devizni kurs. Država se zadužuje, ali u isto vreme i otplaćuje kredite; isto važi i za Srbijagas i druge firme. Ovo nisu nove neto sume koje ulaze u zemlju, jer u isto vreme mnogo po različitim osnovama i izlazi. 

Zašto je ovo važno? Ako je monetarna politika uzrok, onda ne mora da znači da je jačanje dinara privremeno -- u principu. U praksi verovatno jeste privremeno, ali iz sasvim drugih razloga od ovih koji se čuju. Ne zato što je Srbijagas ili neko vratio kredit, već zato što će NBS u nekom trenutku odlučiti da olakša monetarnu politiku.

Strateški proizvod

Malinari su ovih dana proaktivni, što je dobro ako želite da vršite pritisak. Hoće red na tržištu i traže da malina bude strateški proizvod. Meni nikada nije bilo jasno šta je to strateški proizvod i zašto je malina strateški, a trešnje nisu, na primer, a trešnjari se nikada ne bude. Kada pogledam spisak zahteva koje povlači status strateškog proizvoda, onda je strateški proizvod onaj koji ima velike probleme da se realizuje na tržištu. Cela Srbija treba da stane iza njih da bi oni u privatnom biznisu zaradili koliko su navikli. Ustvari ceo svet, jer izgleda da je svetsko tržište nezdravo.

Zašto?

Grad Zaječar, nakon što je postao zamajac razvoja Srbije i rešio sve probleme, može da se posveti i socijalnoj politici. Koga interesuje tugaljiva priča može detaljnije da se informiše o velikom sportisti. Naravučenije, nije bitno koliko si neodgovoran u životu, dovoljno je biti patetičan i staviti pridev "veliki" i to plasirati u medije i eto prilike za jeftine poene lokalnim šerifima.

Klima, vetar, cenzura

Marko je već pisao o Belamiju, a danas je izašao kratak članak na B92 sa par videa. Moguće je da čovek u osmoj deeniji života ne može da odgovori obavezama, ali uvek je čudno kada se to poklopi sa zastupanjem stavova koji negiraju klimatske promene izazvane delovanjem čoveka, odnosno ukazuju na štetnost vetroparkova.

Selo spava, kanal žubori

Dve infrastrukturne utopije su obeležile ekonomske ideje SNS u kampanji. Prva je bila ogromna industrijska zona na Dunavu, od Beograda do Novog Sada, a druga je kanal Dunav-Velika Morava-Vardar-Egejsko More. Kako je po neimare otišla delegacija u Kinu, a javnost krenula da se interesuje za infrastrukturne tlapnje, red je nešto reći i o infrastrukturnoj naučnoj fantastici.

Prvo, naučna fantastika nije ista u svim delovima sveta. Da je u pitanju kanal koji spaja tri razvijene, uračunljive i elementarno organizovane države, koje bi ga mogle izgraditi, njime upravljati i od njega imati i nekakvu korist, ne bi to bila naučna fantastika - to bi bio projekt koji bi se možda i ostvario, verovatno nikada ne bi otplatio, ali bi se kroz nategnute gimnastike eksternih efekata mogao podvesti pod grupu koliko-toliko smislenih državnih projekata. Kako nam svi pokazatelji govore da Grčka, Firom i Srbija ne zadovoljavaju gore pobrojane uslove, onda smo žanrovski odredili projekt. Imajući u vidu da je NF, u ovom slučaju podržanr INF, blagodaran kao oblik brejnstorminga, koji daje kreativnost, a to je ono što našem društvu nedostaje u svim oblastima osim u sferi polurazbojničke preraspodele, ima smisla dati i neke argumente.

Prvi argument se odnosi na vodeni saobraćaj kao takav. Ako je nečega u Srbiji napisano na hiljade strana, a učinjeno groteskno malo, to je korpus projekata vezanih za Koridor 7, u našem narodu poznat kao Dunav. Taj Dunav, teče kako teče već vekovima, ne ište para da se njime plovi, ali avaj, od sve te silne dunavske infrastrukture skoro pa ništa, saobraćaj stagnira, a Srbija kao država nije u stanju da Dunav očisti decenijama od olupina iz Drugog svetskog rata. Logički argumenti govore da će se teško pojaviti neki novi saobraćaj i da će naša država pametnije upravljati onime što skupo plati nego onime što ne košta ništa. Ko iole poznaje taj vodeni saobraćaj zna da vreme i nije baš neki problem, par dana više-manje neće promeniti troškove prevoza koji bi umesto putanjom Egejsko More-Mramorno more-Crno more - Dunav išli kroz kanal, koji bi se, ipak morao naplaćivati pa su sve šanse da ne bi bio neka opcija. Sve i da pretpostavimo da je taj krak saobraćaja neviđeno bitan. Ako je reč o samoj privredi duž kanala, pa sve i da se ista razvije, jeftinije je obnoviti železnicu i uraditi čestitu intermodalnu luku.

I tako se kroz natuknutu železnicu stiže do realnosti. Naša država se pokazala nesposobnom u svakom pogledu kada je reč o infrastrukturi. Ako ćemo krenuti u stanje sposobnosti bolje je ići sa nečim što se meri u stotinama miliona nego odmah udariti u desetine milijardi. Zemlja koja gradi 10-ak kilometara auto puta godišnje, koja nije u stanju da obnovi više od 10 kilometara pruge godišnje i gde su svi ti poslovi specifična inženjerska tehnika izgradnje & ugradnje je očajno mesto za investiciju ovakve vrste, taman i da se svaki dan sudaraju brodovi u Dunavu.

Kada je reč o finansijama, pričati da će neko finansirati projekat koji je skuplji od svih SDU u Srbiji zajedno ili da će država koja prosi po svetu da ne bi bankrotirala još neku godinu ući u finansiranje radova reda veličina sa 10 nula u evrima je lišeno elementarne logike. Sve i da se ne vraćamo na pitanje koliki je to obim saobraćaja koji generiše prihode koji investitoru omogućavaju da ostvari normalan prinos ponderisan rizikom.

I na kraju, ne najmanje bitno. Kanal kada se napravi ište pare za održavanje. Ako je verovati našim praksama održavanja kanalske mreže u Vojvodini, mrka kapa.

A Kinezi? Pa oni imaju para što ih ne bacaju, a i kada ih bace to rade u Kini, što bi to radili u Srbiji?