Rusija na zapadu

Nakon skoro dve godine provedene u Moskvi revidirao sam neka mišljenja koja sam onako neobavešten imao o Rusiji. Pre svega, sada znam da je popularna podela evropskih i okolnih zemalja na istok i zapad sa stanovišta Srbije pojednostavljena do greške. Mi obično govorimo o zapadnoevropskim zemljama kao civilizovanijim, dok na zemlje istočno od Srbije gledamo kao nekog ko je u tom pogledu iza nas. Za Srbiju mislimo da kulturološki leži bliže zapadnoj civilizaciji nego što je to slučaj sa istočnijim zemljama na čelu sa Rusijom.

Sad, ako pogledate stvari kao što su ukusi, kuhinja ili moda, to je možda tačno -- u Srbiji se pije espreso, muškarci stavljaju gel za kosu i vucaraju nekakve torbice.  Ali ako pogledate kulturu u fundamentalnijem smislu, nište ne može biti dalje od istine. Rusija ne samo da je bliža Zapadu od nas, već je istorijski bila i ispred većeg dela Zapadne Evrope u mnogim stvarima. Tu pre svega mislim na obilje raznih intelektualnih doprinosa. U ruskoj istoriji nećete naći mnogo klasičnog liberalizma, ali ćete naći bogatu scenu svakojakih političkih ideja. I naravno, kulturnu scenu kakvom se može pohvaliti malo koja zemlja i koja se, nasuprot mojim ranijim površnim opažanjima, ne svodi na nekoliko viđenijih pojedinaca već ima mnogo šire osnove.

Svi znamo za ruske literarne klasike, ali zaboravljamo da se ti klasici nisu mogli slučajno pojaviti niotkud, već su morali biti proizvod velike književne tradicije. Nisu se Čehov, Tolstoj i Dostojevski tu zatekli, već je kvantitet izrodio vrhunski kvalitet.  Pri tome, svi ovi pisci i književni kritičari (ovih drugih je u Rusiji uvek nekako bilo više ili su bili uticajniji nego u drugim zemljama, ne znam zašto), su se u Rusiji retko bavili samo beletristikom već su neizbežno bili upleteni u nekakve ideološke rasprave i velike političke borbe. Dostojevskog osuđuju na smrt, Puškina i Ljermontova progone, Tolstoj se svađa sa crkvom i biva ekskomuniciran, Gorki je razočarani komunista. Rusija 19. veka je rasadnik velikih političkih ideja i u njoj operiše veliki broj raznih političkih pisaca, filozofa, ideologa, pamfletara. St. Petersburg 19. i početka 20. veka je fascinantno mesto gde teoretičari, revolucionari i zaverenici igraju igru mačke i miša sa Ohranom, carskom prethodnicom KGB-a; bivaju hapšeni, progonjeni, osuđivani i opet se vraćaju da osnivaju nove pokrete, smišljaju akcije. Rusija je jedina zemlja gde je anarhizam imao veći uticaj, bar u intelektualnim krugovima. I to nije bilo kakvo anarhističko piskaranje, već se radi o ozbiljnim i posvećenim teoretičarima zavidne lične hrabrosti. Kropotkin se odriče bogatstva i titule princa koju je imao rođenjem da bi postao anarhistički aktivista; dospeva u zatvor i uz pomoć saboraca uspeva da pobegne; i usput piše ozbiljne knjige ne samo o filozofiji anarhizma već i o biologiji, evoluciji i drugim oblastima.

Ako nekad budete u prilici da hodate St. Petersburgom, lepo je posmatrati arhitekturu, ali preporučujem da obratite pažnju na table sa imenima ulica. Najpre, dobro je videti da ulice nose imena Gogolja, Pasternaka, Čajkovskog i drugih. Ali još je bolje kroz njihova imena pratiti istoriju političkih borbi o kojima govorim: tu su Kropotkinova, Bakunjinova, Nećajeva, Černiševskog, Majakovskog, Gorkog, zatim Marata i Robespjera, da bi onda došli do Lenjina i Andropova -- čitava istorija revolucije i njenih korena.  Moskovske ulice su malo drugačije i intelektualna osnova revolucije je preskočena; daje se tu i tamo omaž kompozitorima, slikarima i piscima, ali glavni bulevari nose imena komunističkih političara i ponekog generala.

Rusko slikarstvo iz 19. i početka 20. veka, o kojem se čini mi se malo govori, takođe ništa ne zaostaje za zapadnim. I kao i kod književnosti, tu ne spadaju samo Šagal i Kandinski, već i veliki broj slikara za koje ranije nikad niste čuli -- barem ja do posete nekim galerijama sigurno nisam -- ali čiji je kvalitet očigledan. Tu su razni pokreti i škole, često originalni i bez zapadnih pandana -- evo jedne za primer. Nauka, od Mendeljejeva do Pavlova, takođe je vrhunska, zaostaje samo njena praktična primena.  Rusija do 1917. ima teoretičare kao malo ko drugi, samo nema dovoljno Wattova i Edisona da od toga nešto naprave. Ali to je sasvim druga priča. U muzici, možda jedino nemačko govorno područje nadmašuje ruski doprinos, ali i to ovisno od perioda koji posmatrate -- do početka 20. veka ruski kompozitori su možda nadmašili sve ostale.

Nije da je ovo o ruskim ranijim kulturnim dostignućima nepoznato, ali barem ja nisam bio svestan količine i dubine tih dostignuća. Uvek sam to posmatrao kroz nekoliko ličnosti koje kao da su se slučajno zadesili tamo, ali nisam video svu bogatu tradiciju koja je morala da stoji iza toga. Takođe, sovjetska i savremena Putinova Rusija nisu po ukusu liberala, što nas dovodi do toga da olako otpisujemo ili umanjujemo ova dostignuća. I ne radi se samo o istoriji -- i današnja Rusija je kulturološki u mnogim pogledima ispred Srbije. Rusija nema turbo-folk; umesto toga ima dosta dobru pop i rok muzičku scenu, nešto što je na jugoslovenskim prostorima postojalo samo 1980-ih. Naročito je neobično kad Rusija u celini biva odbačena od predstavnika takozvane građanske Srbije. Uozbiljimo se: Srbija je do komunizma bila seljačka zemlja bez aristokratije i tek sa nešto malo instant trgovačko-građanske klase. Naše istorijske kulturne ikone u ozbiljnijoj evropskoj kulturi teško da bi bile vredne pomena, a ni tih par izuzetaka kao Tesla i Pupin nisu proizvod domaćeg već austrijskog miljea.

To su, ukratko, moji glavni utisci što se ovog civilizacijskog aspekta tiče. U međuvremenu sam napustio Rusiju tako da nemam posebnog razloga da je sada prikazujem u boljem svetlu; jednostavno kažem da sa kritikom putinizma često upadamo u zamku kritikovanja celokupnih ruskih, istorijskih i sadašnjih, dostignuća i da time pravimo veliku grešku.