Psihopatologija sporta

Nedostatak sopstvenog uspeha gotovo uvek ostavlja tragove na ponašanje pojedinca, a forme psihopatologije mogu biti različite. Mi smo upravo svedoci da se jedan solidan uspeh mlade sportiskinje pretvara u najgoru psihopatologiju, kako političara manipulatora, tako i vox populi poderanih gaća sa fiks idejom da su Srbi (ah šta nisu sve) i da to treba da se promeni (i šta još ne sve). Ja bih krenuo od glave.
Duboko sam uveren da premijera, koji se osim japanskim biciklima i seoskim putevima, sada bavi i pojedinačnim sportistima, teško boli briga za našu uspešnu olimpijku. Da je tako već bi do sada našli načina da finansiraju taj sport koji omogućava nenadano mnogo slikanja i izliva brige u javnosti, a konsekventno i svojatanja tuđih uspeha u nedostatku sopstvenih. Kako je izvesno da premijer pripada onoj retko nepodeljenoj Srbiji gde 99% Srba pre 11.8 oko 22h nije ni znalo da postoji tekvando ili ga je 'ladno moglo pomešati sa trambolinom ili modernim petobojem, izvesno je da je ovo samo instant korišćenje tuđeg uspeha u cilju sopstvene promocije. Na prvi pogled šteta je što mu se nije kao BoTi namestilo da svojata Đokovića, ali ovo je i bolje, jer socijalno odgovorni premijer mora da podrži male. Vox populi PG, sa druge strane, sledi staru matricu ja sam bez uspeha - Milica je uspešna - Srbi su uspešni - ja sam uspešan. Platiti instant 100.000 evra cca iz budžeta za peglanje ovakvih frustracija je sitan novac. Nabaciti budućim generacijama da plaćaju cca barem 25 godina tri prosečne plate, a ostatak penzionerskog staža razliku između sportske i obične penzije je takođe sitnica, plaćaće ih oni koji se još nisu ni rodili.
Psihopatologija je još veća kada se navode razlozi, a oni su promovisanje Srbije u svetu. Sportisti su naši ambasadori. Nole privlači investicije, kada nema Noleta dobra je i Milica. Sušta istina. Svi, naravno, znamo koliko smo rado otišli u zemlju pobednice na 100 metara leptir na Svetskom prvenstvu u plivanju 2009. godine. Još mi se nisu stišali porivi da svoj novac investiram u zemlju pobednice u trostavu sa 60 metara na Olimpijskim igrama 1992. godine. Moje misli su uvek sa narodom zemlje koja je dala srebrenog na 400 metara mešovito na malim bazenima 2010. godine. Dakle, to je puko glupiranje. Mali narod, veliki kompleksi. I još jedna stvar koja izbija iz srži Srbije kao zemlje koja nije zajednica - ako se učini nešto dobro za svoju zemlju to treba da se meri u novcu, privilegijama, stanu, penziji... Ne traže to svi sportisti, jedan je Čavić, ali to podgreva stav da je značenje rodoljublja u Srbiji potpuno izvitopereno, a da činjenica da slušamo Bože pravde umesto Hej Sloveni nije mnogo promenila svest.
Ovakav sistem motivacije doveo je do toga da Nađa Higl opravdava onu Kineskinju koja je popravila svoj rezultat za 7-8 sekundi za godinu dana. Kada Nađa može toliko da ga pokvari, može i ona da ga popravi. Nije ni ona kriva, gde je njoj motivacija da se dalje bavi plivanjem. S druge strane, postoji poplava bavljenja sportovima koje niko neće da gleda, u kojima nema novca, ali ima nade da će se zablistati jednom na svetskom prvenstvu ili olimpijadi i rešiti problemi. Kakvo je to kolosalno usmeravanje ljudske energije u pogrešne namene.
I za kraj, ovim se šalje poruka da se stan i penzija ne zarađuju nego zaslužuju. Da je pitanje kako nagraditi fon Burga, a kako Mandićevu. Društvo kome nije jasno da se stan i penzija moraju zaraditi stoji na klimavima temeljima.
A meni je pomalo žao, kao da imam nešto protiv osobe koje je zaista uspešna u svom hobiju/poslu, jer nije lako biti prvi u svetu ni u ležanju u ladovini, a kamoli u sportu. Lepše bi bilo da je svoj uspeh unovčila kroz marketing umesto da se nad njenim ličnim dostignućem otimaju političari bez uspeha i isfrustrirani pojedinci.