Austrijska škola i mejnstrim

Branko Milanović na primeru izbora između rada i slobodnog vremena opisuje suštinu neoklasične ekonomije:

"Економска теорија даје одговор на то који је оптимални избор: докле год добитак од рецимо више новца који зарађујемо на уштрб мање слободног времена претеже, треба да наставимо са радом. Али, у тачки где је новчани добитак од додатног рада једнак губитку задовољства услед мање слободног времена, треба да престанемо са радом. То је та оптимална, равнотежна, тачка."

Ključna razlika sa austrijskom školom je u reči "treba". Milanović je u pasosu opisao kako razmišlja neoklasična ekonomija ili ekonomski mejnstrim. Ekonomija nam, po ovom gledištu, daje odgovor koji je optimalan izbor. Na osnovu teorije, mi navodno znamo šta treba da uradimo da bi ostvarili najbolji rezultat.

Ali da li nam zaista treba ekonomska nauka da bi znali odgovor kad treba da prestanemo sa radom? Ili kako da napravimo neki drugi izbor. Da li stvarno, bez ekonomske teorije koja nam kaže šta je optimalna tačka, mi sami ne bi mogli da zaključimo šta da uradimo? Ustvari, da li ekonomska nauka uopšte može bilo šta da nam kaže o našim izborima? Ona nam kaže da na margini treba izjednačiti troškove i koristi, ali kako znamo te troškove i koristi?

Zato austrijska škola posmatra stvari potpuno obratno: činjenica da smo u nekom trenutku odlučili da prestanemo sa radom govori da je taj trenutak optimalna tačka. Ne govori ekonomija nama, nego mi govorimo ekonomiji. Mi svoj izbor pravimo iz subjektivnih, ko zna kakvih razloga. A činjenica da smo nešto izabrali, govori da je taj izbor za nas (bio) optimalan.

Optimalna tačka je teorijski ista u oba slučaja, i u neoklasičnoj i u austrijskoj varijanti -- tamo gde se naši granični troškovi izjednačavaju sa graničnim koristima. Ali uzročnost je drugačija. Neoklasičari podrazumevaju da nauka nekako spolja utvrđuje šta je optimalan izbor, pa nas onda o tome informiše. Austrijanci kažu suprotno. Samo činjenica da smo izvršili nekakav izbor može dati informaciju da je izbor bio optimalan. A troškove i koristi, koji su uvek strogo subjektivni, smo nekako već izmerili sami.

Ovo možda izgleda kao obična sholastička zavrzlama, ali praktične posledice su ogromne. Najpoznatija i najveća je debata o mogućnosti funkcionisanja socijalizma, koju su Mises i Hayek vodili sa neoklasičarima od 1920-ih do 1940-ih. Debata je istovremeno definisala ovu razliku koja prethodno nije bila tako jasna, označila raskid dve škole, i nažalost potisikivanje austrijske u drugi plan. Neoklasičari su, uglavnom, tvrdili da socijalizam može funkcionisati, i to tako što će centralni planeri proceniti granične troškove i koristi, i onda na osnovu njih izračunati potrebni nivo proizvodnje svakog artikla. Hayekov austrijski pogled je bio da stvar kao što su granični troškovi i granične koristi ne postoje nezavisno od aktera koji ih snose. Ne odlučuje firma ili pojedinac da nešto kupi ili proda na osnovu toga što je izmerio troškove i koristi, nego obrnuto -- samo na osnovu toga što je kupio ili prodao mi možemo reći da je njegova korist veća od troška. Iako najveći broj ekonomista nije prihvatio, a neoklasična ekonomija očigledno ni dalje ne razume ili ne prihvata ovaj argument u potpunosti, vreme je pokazalo ko je bio u pravu. Socijalizam nije bio samo neefikasan, nego je od početka patio od hroničnih viškova i nestašica. Što je pokazalo da centralni planeri nisu mogli imati ni blagu predstavu o tome šta, kome, koliko i o kojoj ceni treba.

Milanovićev tekst je o nečem sasvim drugom, ali ova početna definicija me je podsetila kako austrijanci drugačije gledaju na stvari i kako male razlike u osnovnim konceptima vode do velikih razlika u zaključcima.