Pravi i konačni (be)smisao antimonopolskih zakona se kao na dlanu vidi na sledećem primeru.
Po nalazima Komisije za zaštitu konkurencije, taksi udruženja u Beogradu su prekršila antimonopolski zakon jer su potpisivanjem formalnog sporazuma o zajedničkim cenama prošle godine formirala kartel. 14 vodećih udruženja su po nalazima Komisije utvrdili zajedničke cene, dogovorno ukinuli popuste na vožnju po pozivu i svih drugih popusta, čime se naneli štetu konkurenciji i potrošačima, a posebno, kako kaže Komisija malim taksi udruženjima.
Nekoliko stvari je ovde čudno. Prvo, ako su udruženja formirala kartel i dogovorila cene na veštački visokom nivou, onda to itekako ide u prilog malim udružanjima van kartela - više cene i lošije usluge, poput ukidanja popusta, daju tim malim udruženjima mnogo veću cenovnu i necenovnu marginu za konkurenciju. Ne shvatam kako kartel sa visokim cenama i lošom uslugom obeshrabruje druge konkurente: pa on im zapravo šalje pozivnicu, jer im smanjuje barijere ulasku, odnosno profitabilnom poslovanju. Takav kartel je pravo dobročinstvo za firme van njega, male ili velike svejedno.
Dalje, Komisija se ne bavi time kako je zapravo kartel nastao. Gradska Vlada Beograda ograničava broj taksi vozila. Da biste ušli u posao, vi morate da dobijete dozvolu od gradske vlade, odnosno da ona proceni da je Beogradu "potrebno" još taksi vozila. Recimo da su sva postojeća taksi udruženja u Beogradu napravila zaveru kontrole cena na nerealno visokom nivou. Koliko bi dana taj kartel opstao, kad bi ulazak u posao bio slobodan?
Pre nekoliko meseci imali smo ovde post o uljarskom i pekarskom kartelu koji je formiran na insistiranje Vlade Srbije koja je primorala uljare da zajednički fiksiraju cene, a onda došla Komisija da sumnjiči proizvođače zbog kontrole cena, ne pominjući ministra Bubala koji je orkestrirao ceo kartel.
Ovaj put, sa taksijima, opet su krivi privatnici, samo nigde nema odgovornosti gradske vlade koja je omogućila kartel.
Kao i uvek, umesto da goni prave krivce i uklanja pravi uzrok monopola, delovanje vlasti, od gradskog do republičkog nivoa, birokrati u Komisiji za zaštitu konkurencije traže žrtvene jarce među firmama. A bilo bi mnogo razumnije i jednostavnije da kažu da je odluka beogradske vlade da ograniči broj taksi vozila i uvede režim izdavanja dozvola za poslovanje najveći mogući atak na konkurenciju i pravi izvor problema. Tek kad se te pogubne odluke uklone, raspešće se i kartel.
5 comments:
Pančevo je primer kako konkurencija blagotvorno utiče na korisnike, i baš se radi o taksi prevozu. Prvo je jedno udruzenje kupilo 30 glanc novih Škoda Roomster, onda se ppojavilo drugo udruženje sa 30 novih Škoda Oktavia, onda su i sva druga udruženja postavila visoke kriterijume kada je u pitanju kvalitet automobila, tako da sada možete biti sigurni da će te se u Pančevu voziti u čistoj i udobnoj limuzini sa klima uređajem (neće vam se desiti kao u Beogradu da vam na poziv stigne Zastava 128 u stanju raspada). Cene taksi prevoza su pristupačne a popust na poziv je čak 30%. To su zakoni tržišta, kada ne postoji nikakva administrativna kontrola već opstaju oni sa najboljim odnosom cene i kvaliteta.
Ivane,
Lako cemo se sloziti da je gradska odluka o ogranicavanju taksi vozila osnovni problem. Ali, kako to spreciti, ako je (pretpostavljam) Zakonom o lokalnoj samoupravi dato pravo samoupravama da uredjuju lokalni prevoz?
Koliko ja vidim, postoje dva resenja. Jedno je da u Ustavu pise da se svim nivoima vlasti zabranjuje da ogranicavaju konkurenciju, pa da se onda ovakvim slucajevima bavi Ustavni sud. Prilika je propustena, a i da nije, ne verujem da bi tako nesto uslo u Ustav, jer onda politicari bukvalno ne bi imali sta da rade (sto bi naravno bilo dobro, ali nije realno tome se od njih nadati).
Ostaje drugo resenje, a to je Antimonopolska komisija. Kako, osim putem neke takve komisije, spreciti zloupotrebu polozaja firmi kojima je dominantan, ili monopolski polozaj, ili kartel, direktno ili indirektno dala ili omogucila drzava (na bilo kom nivou)?
Prvo najbolje resenje je svakako ukidanje takvih ogranicenja, ali ako, kao u ovom slucaju, ne postoji pravni osnov da neko ukine gradsku odluku, a gradska skupstina to ne zeli, ja ne mislim da je ovo nuzno stetna odluka.
Kao primer jedne druge ne nuzno lose odluke mozes na sajtu komisije naci resenje vezano za autobusku stanicu u Beogradu. Imajuci u vidu da je prakticno nemoguce napraviti jos jednu stanicu (jer ni Grad ne bi to dozvolio iz urbanistickih razloga), ni za to resenje ne mislim da je nuzno lose. Mozda je lose u detaljima, ne znam, nisam detaljno citao, ali ja u principu nemam nista protiv toga.
Marko,
ja mislim da si pokrenuo kljucni problem. Naime, ja ne verujem da dodatna drzavna regulacija i intervencija moze biti resenje za promasaje prethodne drzavne intervencije.
Ako ne postoji pravni osnov za ukidanje protekcionisticke odluke, onda ga treba stvoriti. Ako se ne moze stvoriti, onda treba dici ruke od svega. Kako ce komisija da utvrdi da li oni imaju identicne cene. Oni mogu da kazu da konkurisu necenovno. Kako ces dokazati da lazu? Vrsices inspekciju svakog vozila, vestaciti ljubaznost taksista svakog udrzenj voziti se svaki dan sa svkim od njih da bi se uverio koliko su brzi i pouzdani? Dakle, dalja arbitrarnost i nasilje. Ja sam imao jedan post pre oko godinu dana, gde je bilo jasno da vodeci proizvodjaci kafe imaju potpuno identicne cene. I prijavio sam Ih Komisiji, ali ovi (s pravom) nisu reagovali. Zasto reaguju sada?
Problem nije u nekim posebno stetnim posedicama ove odluke, vec u etabliranju, putem nje, koncepta da je monopol ili kartel stvar koju kreira neregulisano trziste, a koju "nezavisna regulatorna tela" treba da koriguju.
Dakle, ja sam skeptican glede pozitivnih efekata bilo kakve odluke ili inicijative koja polazi od premise da se negativni efekti zakonskog onemogucavanja konkurencije mogu nadomestiti pozitivnim efektima administrativnog nasilnog uterivanja konkurencije. To mi lici na varijantu onog Reganovog, "ako mrda oporezuj, ako nastavi da mrda regulisi, a kad prestane da mrda daj subvenciju". Ovde "kartelizuj, zabrani konkurenciju, a kad ona iscezne, onda naredi Komisiji da je uvede".
Mislim da gresis sto pretpostavljas da postoji nesto sto se zove "drzava" koja ogranicava pa onda podstice konkurenciju.
U realnosti imas gomilu razlicitih tela, grana vlasti, agencija, komisija, na svim nivoima vlasti, pod vlascu raznih partija. Svi su oni pod uticajem raznih interesnih grupa i skoro svima je u interesu (i cesto imaju mandat) da ogranice konkurenciju u svojoj oblasti, ali da podsticu konkurenciju medju dobavljacima i potrosacima te iste oblasti. Recimo, RRA nema nista protiv da ogranici broj TV licenci, ali bi se pobunili da dodje do vece koncentracile medju marketing kucama. Ministarstvo poljoprivrede nema nista protiv visokih carina na semensku psenicu, ali se buni protiv visoke carine na traktore.
Bez ustavne zabrane ogranicenju konkurencije, mislim da je jedini nacin koji iole moze da spreci drasticno narusavanje konkurencije upravo konkurencija medju samim drzavnim organima.
Ako je pitanje konkurencije vec politicko pitanje (a jeste, jer Ustav nije rekao da nije) onda smo u second-best svetu. Mozda si ti u pravu, mozda je bolje ne odgovarati na regulaciju novom regulacijom, ali to nije uopste ocigledno. Barem meni.
Ne, meni je savrseno jasno da drzava nije neki entitet nego skupina razlicitih interesnih grupa, koje cesto imaju razlicite agende. Govorim o zakonodavcu koji kreira pravial i zkaone - on donosi zakon o zastiti konkurencije i uspsotavlaj Komisiju da ga sprovodi sa idejom da ona koriguje prethodne greske vlade (zapravo cak i ne, nego greske trzista, a mi naknadno zakljucujemo da bi zakon inicijalno donesen kao korekcija trzistu, trebalo istovremeno da ima svojstvo korekcije drzavne greske).
Problem je u tome sto je ne vidim ubedljiv razlog da verujem da ce naknadna re-regulacija stanja koje je nastalo prethodnom antitrzisnom regulacijom popraviti to stanje, a ne dodatno pokvariti. To pokazuje iskustvo iz svih drugih oblasti, pa ne vidim zasto bi ovde bilo drugacije. Jednostavno, svaka dodatna regulacija znaci dodatne alokativne troskove "mrtvog tereta", dodatne troskove lobiranja, sudskih i amdinsitrativnih procesa, troskove istraga i utvrdjivanja istine, sto se sve placa sredstvima koja imaju produktivniju upotrebu.
U svakom slucaju ja mislim da je teret dokazivanja da ce dodatna regulacija doneti korist na onome ko je predlaze, a da nije teret dokaza da korsiti nema na onome ko joj se protivi (da zanemarimo koncepcijsko pitanje ugrozavanja vlasnickih prava, na kome ja stalnno insistiram - recimo sta se koga tice po kojim cenama privatne osobe voze taksije, kad je to njihova imovina i mogu da rade s njom sta im je volja?).
Post a Comment