Čuo sam večeras priču o baru u Hong Kongu gde je potražanja određivala cene pića. Otprilike, ukoliko svi naručuju džin tonik njegova cena skače dok cena pića koja se manje naručuju pada. Sve cene su prikazane na velikom monitoru iznad bara. Oscilacije u ceni su omogućavale da se piće popije dosta jeftinije nego na drugim mestima, naravno ukoliko ne pijete ono što pije raja.
Bar se zvao Wall Street ali je u međuvremenu zatvoren. Ne znam zašto je propao ali stvarno zvuči kao sjajna ideja.
3 comments:
Ljudi vole predvidivost. Ja volim da znam koliko piva mogu da popijem za pare koje imam u dzepu.
Ali vole i da za iste pare popiju više. Mada je teško analizirati, šta treba piti posle 10-og piva.
Vlasnik bara je očigledno zamišljao tržište poput malog Đokice. Nije ni čudo što je propao.
Taj sistem bi imao smisla da je taj bar jedini u celom gradu. Ali, mušterije su izgleda, kad vide da je džin-tonik poskupeo jer ga svi traže, prelazile u susedni bar, a na pivu, koje ionako niko nije hteo, zarada je bila manja nego što bi trebalo da firma funkcioniše.
Ko god je ikad i jedan dan radio na pijaci zna kojim se sve trikovima služe kupci (nisu samo prodavci prevejani) kako bi izvukli cenu koja, na kraju dana, prodavcu otkrije da, iako je prodao robu skuplje nego što ju je nabavio, nije zaradio dovoljno ni za pokriće fiksnih troškova poslovanja. Možeš kupcu cipele da izglancaš da ga odobrovoljiš, ali opet ako je na susednoj tezgi nešto 98 dinara umesto tvojih 99, spremno će potrčati tamo, i sve što ćeš videti je svetlucanje njegovih cipela u trku. Doneseš novi proizvod, ubiješ se da objasniš potencijalnim kupcima zašto im je dobar, a sutra kad se reše da ga kupe, kupe ga kod onoga ko te je iz prikrajka posmatrao pa sutra ponudio robu 1% jeftinije. On bogat, ti kukaj!
Post a Comment